Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more ➡
Download
Standard view
Full view
of .
Add note
Save to My Library
Sync to mobile
Look up keyword
Like this
1Activity
×
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.Svete.trojice

Apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.Svete.trojice

Ratings: (0)|Views: 87|Likes:
Published by Zarko Zdravkovic

More info:

Published by: Zarko Zdravkovic on Aug 25, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See More
See less

12/16/2012

pdf

text

original

 
АПОФАТИЧКИ КАРАКТЕР НАЧИНА ПОСТОЈАЊА ЛИЦАСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ(по светом Василију Великом
)
УВОД
Одређени грчки теолози тежећи да створе мостове комуникације са савременомфилософском мишљу, а особито са егзистенцијалистичком и персоналитичкомпроблематиком, исмерајући да на овај начин изврше утицај на философијупосредством теологије, истакли су на основу углавном православне Тријадологије,онтолошку димензију личности, која се налази, по њима, у постојању двајуонтолошких елемената: љубави и слободе. Ови елементи изражавају, по њиховоммишљењу, не само извантројични начин односа Бога са светом, него иунутартројични начин постојања (
τρόπος
]  
 υπάρξεως
) Бога као трију божанских лица
1
.
Свакако главни представник овога правца, Високопреосвећени Митрополитпергамски г. Јован Зизјулас

, у часном и трудољубивом свом покушају да прикажеонтологију личности утемељену тријадолошки, одбацио је потпуно апофатичкикарактер начина постојања лица Свете Тројице, тврдећи да је овај ап
o
фатизамнаспрам три божанска лица „не само непојмљив него и опасан“
2
.
Високопреосвећени верује да појам апофатизма, који је преовладао у новијојправославној теологији, јесте погрешан и да се дугује мистицизму славенофилскогпредања, са главним представником Владимиром Лоским
3
.
По Високопреосвећеном, апофатизам отаца односи се углавном на суштину
(
ο
[  
 υσία
), или у најбољем случају на енергије (
[  
ενέργειες
) Божије; никада, међутим, не
Предавање изговорено 7.7.1992. у току 11. Патролошког Симпозијума одржаног у Макри
 – 
Александруполи (5
-
9. јула 1992), са темом „Василије Велики. Његов богословски допринос некад иданас“. Објављено у зборнику радова овога Симпозијума.
1
Види
[  Ιω. Ζηζιούλα, «[  Απ` ο τ`ο προσωπε~  ιον ε[  ις τ`ο πρόσωπον. ] Η συμβολ` η τ~ης πατερικ~ης θεολογίας ε[  ις τ`ην {  εννοιαν το~   υ προσώπου»
,
у
Χαριστήρια ε[   ις τιμ`  ην το~   υ μητροπολίτου Γέροντος Χαλκηδόνος Μελίτωνος 
,
Θεσσαλονίκη 1977,
стр.
299
и даље, 302 и даље;
J. D. Zizioulas,
 Being as Communion, Studies inPersonhood and the Church,
 NewYork1985,
стр. 40 и даље, 44 и даље, 83 и даље;
ΜητροπολίτουΠεργάμου [ Ιωάννου, «Τ` ο ε@ιναι το~   υ Θεο~υ κα` ι τ` ο ε@  ιναι το~   υ [  ανθρώπου. [ Απόπειρα Θεολογικο~   υ διαλόγου»,
у
Σύναξη 
,
бр. 37 (1991), стр. 11 и даље;
Χρ. Γιανναρά,
Τ`  ο Πρόσωπο κα`ι ]   ο [ Ερως 
, [  Αθήνα
1976, стр. 32 идаље; Исти,
«[  Ανθρωπολογικές προϋποθέσεις»
у
Σύναξη 
, бр. 2 (1982), стр.40 и даље; Исти,
«[  
Αλφαβητάρι τ~   ης πιστ~   ης 
», [  Αθήνα
1984, стр. 48 и даље, 92 и даље.

У нашој богословској јавности Митрополит пергамски Јован Зизјулас важи за неприкосновениауторитет. Осим знатног броја његових радова који су преведени на наш језик, постоје и неколикостудија које се баве приказом и проценом његове теологије. И на Богословском факултету у Београдуон се сматра за једног од водећих и најзначајнијих богослова данас.Мишљења о полазиштима и дометима његове телогије у православном свету су, међутим,подељена. Постоје Озбиљни разлози који доводе у питање основне поставке његовог теолошкогприступа. У овом и неколико следећих бројева покушаћемо да донесемо неколико радова који сеозбиљно и систематски, на посредан или непосредан начин дотичу и теологије Митрополита ЈованаЗизјуласа. Њихов аутор је професор Догматике на Теолошком факултету Универзитета у Солуну, г.Георгије Марцелос (прим. прев).
2
Види
,
«Τ`ο ε@  ιναι το~υ Θεο~   υ κα` ι τ` ο ε@ιναι το~   υ [  ανθρώπου. Απόπειρα Θεολογικο~υ διαλόγου»
,
нав. дело, стр. 23и даље.
3
Види нав. дело, стр 21, 24, 33.
 
2
односи се на лица Свете Тројице
4
. И ово зато јер то «како постоји» («
π
~  
ως
[  
εστιν
»
) Бог,његово личносно постојање, као што каже, нама се открива у Икономији; другачијенебисмо знали да је Бог Тројица
5
.
Наше је мишљење да се овај став Високопреосвећенога, упркос чињенице да муон служи у тријадолошком утемељењу онтологије личности, које предузима, незаснива на тријадолошком учењу отаца. За оце Цркве апофатизам, који чининепосредну гносеолошку последицу онтолошког разликовања између створеног инествореног (
κτιστο
~  
 υκα
ι
[  
ακτίστο
~  
 υ
)
, не односи се само на нестворену суштинуБожију или чак и на нестворене енергије његове, него и на то «како постоји» Бог, тј.на нестворени начин постојања лица Свете Тројице. И ово чини заједничко учењесвих великих Отаца Цркве
6
. Најкарактеристичнији представник овога учења, који га развија заиста широко по први пут у историји отачке теологије, јесте свети ВасилијеВелики. Апофатизам представља за њега најприкладније оружје, са којим ће сесупротставити ставу Евномија да познаје не само суштину, него и тачан начинпостојања Сина и Светога Духа.
4
Види нав. дело, стр. 24 и даље.
5
Види нав. дело, стр 23, 33.
Једна од основних претпоставки православне отачке теологије је разликовање створеног инествореног
(
κτιστο
~  
 υκα
ι
[  
ακτίστο
~  
 υ
)
(=тварног и нетварног)
.
Ови појмови представљају две основнеонтолошке категорије постојања, при чему нестворено се односи и припада само Богу, а створено сеодноси на сва створења која су дошла у постојање, у биће, из небића (
[  
εκτο
~  
 υμή
{  
οντος
). Код светогВасилија Великог ово разликовање је радикално и апсолутно, и заузима централно место у његовојмисли ради супротстављања тријадолошким јересима његове епохе. Бог не општи са створенимсветом по суштини својој, него само путем енергија својих. Ово нарочито подвлачи свети ВасилијеВелики: „Ми тврдимо да само из енергија познајемо Бога нашега, док његовој суштини не тврдимо дасе можемо приближити. Јер енергије његове ка нама силазе, док суштина његова остаје недоступна“(прим. прев).
6
Види
[   
ΙωάννουΔαμασκηνο
~  
 υ
,
{    
Εκδοσις 
[   
ακριβήςτ 
~   
ης 
[    
ΟρθοδόξουΠίστεοως 
2, 8,
PG94, 813 B; 816 ABC;820 A,
где се укратко излаже сво претходно православно предање у вези са овом темом. Види такође
G. D. Martzelos, “DerVerstandundseineGrenzennachdemhlBasiliusdemGrosen
у
Τόμος 
]   
εόρτιος  χιλιοστ 
~   
ης 
]   
εξακοσιοστ 
~   
ης 
[   
επετείουΜεγάλουΒασιλείου 
(379-1979) 
,
Θεσσαλονίκη
1981,
стр. 239 и даље.
Γ.Δ. Μαρτζέλου,
Ο[   υσία καί [   ενέργειαι το~   υ Θεο~   υ κατά τόν Μέγαν Βασίλειον. Συμβολή ε[   ις τήν  ]   ιστορικοδογματικήν διερεύνησιν τ~ης περί ο[   υσίας καί [   ενεργει~   ων το~   υ Θεο~   υ διδασκαλίας τ~   ης [   Ορθοδόξου  [   Εκκλησίας 
, Θεσσαλονίκη 1984,
стр. 66 и даље.На овом месту требало би да разјаснимо да израз „начин постојања“ (
τρόπος
]  
 υπάρξεως
) илиистоветан израз „како постоји“ (
«
π
~  
ως
[  
εστιν
»
), када се односи на лица Свете Тројице, чини по ОцимаЦркве, а нарочито по Кападокијцима, особити тријадолошки термин, који изражава ипостасно личносвојство (
τό
]  
 υποστατικό
[  
ιδίωμα
) свакога од три божанска лица (види односно
Γ
.
Δ
.
Μαρτζέλου
исто, стр.58 и даље), а не ипостаси или лица Свете Тројице засебно, тако да она чине „начине постојања“
(
«
τρόπους
]  
 υπάρξεως
»
) божанске суштине, као што прихватају Високопреосвећени Митрополитпергамски Јован Зизјулас (види карактеристично
«Τ`ο ε@  ιναι το~   υ Θεο~   υ κα` ι τ` ο ε@  ιναι το~   υ [  ανθρώπου. [  Απόπειρα Θεολογικο~   υ διαλόγου»
, стр. 23: „Лица или ипостаси Свете Тројице изричито и искључиво сеописују од стране Кападокијских Отаца као „начини постојања“), и Христо Јанарас (види
«[  
Αλφαβητάρι τ~ης πιστ~ης 
»,
[  Αθήνα 1984,
стр. 49 и даље). Зато и Оци никада не говоре о начинупостојања суштине, него о начину постојања ипостаси или лица Свете Тројице. За Оце, дакле, „начинпостојања“, као тријадолошки израз, не повезује се са суштином, него са ипостасима или ЛицимаСвете Тројице. Вероватно супротстављеност Високопреосвећеног спрам апофатичког схватањаначина постојања трију божанских лица, дугује се управо овоме поистовећењу, које чини измеђуначина постојања и ипостаси или лица Свете Тројице. Једно такво, међутим, поистовећивање нетемељи се на отачком предању.
 
3
А) АПОФАТИЧКИ КАРАКТЕР НАЧИНАПОСТОЈАЊА СИНА
Евномије, као што је познато, одбацивао је Никејско учење о рађању Сина «изсуштине Очеве» (
«
[  
εκτ
~  
ηςο
[  
 υσίαςτο
~  
 υΠατρός
»
), јерје,сагласно са његовиммишљењем
,
одводило неизбежно ка људском и вештаственом схватању рађања, сапоследицом да се сматра даје суштина Божија подложна телесним и људскимстрастима
7
. Управо због тога повезао је рађање Сина не са суштином, него са вољоми енергијом Очевом. По његовом мишљењу, Отац је изразио непосредно вољу ижељу своју само при рађању Сина
8
. Другим речима, иакоЕвномије назива Сина«рођеним» («γεννητόν
»
) или «породом» (
«
γέννημα
»)
9
, сматра га једноставно каонепосредни резултат енергије Оца, разликујући га на тај начин од осталих«створених» бића, која су дошла у постојање енергијом Сина
10
.
Тако, док је Арије прихватао две онтолошке категорије, тј. нерођеност инествореност за Оца, и рођеност и створеност за остала створења, Евномије, пошто је разликовао онтолошки рођеност од створености, прихватио је три онтолошкекатегорије: нерођнеост за Оца, рођеност за Сина иствореност за сва остала створења,која су дошла у биће Сином (
διάτο
~  
 υΥ
]  
ιο
~  
 υ
)
11
. Онтолошка разлика између рођености истворености састојала се за њега у различитом начину постојања њиховом: рођено једошло у биће (
στόε
@  
ιναι
) енергијом нерођеног Оца, а створено енергијом рођеногСина. Сходно томе онтолошку вредност и различитост ових трију онтолошкихкатегорија није одређивало њихово происхођење или не происхођење из небића убиће, као код Арија, него сам особити начин њиховог постојања
12
. Другим речима,Евномије је разликовао три начина постојања бића, који су се поклапалиодговарајуће са суштином трију горњих онтолошкох категорија и нису се моглисхватити независно од њих. Зато је и разлика начина постојања између Оца и Синачинила за њега узрок њихове различитости.Насупрот томе по Василију Великом особити начин постојања Оца и Сина неподразумева њихову различитост, јер не предодређује њихову суштину која је
7
Види
Ε[υνομίου, [  
Απολογητικός 
16-17, PG30, 752 ABC.
Види и
Μ. Βασιλείου, [  
Ανατρεπτικός το~   υ 
[   
Απολογητικο~   υ το~υ δυσσεβο~   υς Ε[   υνομίου 
2, 22,
PG29, 620 AB.
8
Види
Ε[υνομίου,
[ Απολογητικός 
24, PG30, 860B; 28, PG30, 868 AB; 15, PG30, 849 D852 A.
9
Види
Ε[υνομίου,
[ Απολογητικός 
12 PG30, 848 B; 17, PG30, 852 CD; 27, PG30, 864 C.
10
Види
Ε[   υνομίου,
[   Απολογητικός 
17, PG30, 852 C; 25 PG30, 861 D.
Види и
G. D. Martzelos,
“Der Verstand und seine Grenzen nach dem hl. Basilius dem Grosen”
,
стр. 229 и даље.
11
Види
Μ
.
Βασιλείου
,
ΚατάΣαβελλιαν 
~   
ωνκαί 
[    
Αρείουκαίτ 
~   
ων 
[    
Ανομοίων 
6, PG31, 612 CD:
Јерпошто,тврди, ове три
[
категорије
]
 је ум наш појмио, ничега нема међу ономе што постоји које не потпада подову поделу бића. Јер или је нерођено, тврди, или рођено или створено“;
[  
Ανατρεπτικόςτο 
~   
υ 
[   
Απολογητικο 
~   
υτο 
~   
υδυσσεβο 
~   
υςΕ 
[   
υνομίου 
3, 6,
PG29, 665 D-668 A.
12
Види тврђење Арија, како је сачувано код Атанасија Великог: „Није одувек постојао Син; јер,пошто је све настало из небића, и пошто су сва створења и сва творевина настали, и сам Логос Божијииз небића је настао“ (
Κατά 
[    
Αριαν 
~   
ων 
1, 5, PG26, 21 A
); „И као што су сва бића по суштини страна инеслична Богу, тако је и Логос туђ и несличан по свему суштини Очевој и посебан је, и сам је један од рођених и створених“ (исто, 6,
PG26, 24
Α
).
Са овим тврђењем Аријевим упореди сасвим различитотврђење Евномијево: „Нити сматрамо заједничком суштину Јединороднога са онима који су из небићанастали, јер није небића суштина. Праведно створитељу предност спрам свега постављајући, толикуму придајемо надмоћ, колику је неопходно да има над сопственим творевинама Творац“ (
Ε
[  
 υνομίου
, [  
Απολογητικός 
15, PG30, 849 C
). Види и
Γ. Δ. Μαρτζέλου,
Ο[   υσία καί [   ενέργειαι το~   υ Θεο~υ κατά τόν Μέγαν  Βασίλειον 
,
стр. 85 и даље.

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->