Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
1Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Kult -Skripta Za Prvi Kolokvijum

Kult -Skripta Za Prvi Kolokvijum

Ratings: (0)|Views: 12|Likes:
Published by Katarina Garasevic

More info:

Published by: Katarina Garasevic on Oct 17, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/01/2013

pdf

text

original

 
 ПРЕОБРАЖАЈ РИМСКОГ МЕДИТЕРАНА 400–900Сумрак древног Медитерана
Мало је знакова у касном 4. веку указивало на скоре промене у медитеранскомприобаљу Римске империје. Нереде који су избили у 3. веку окончали су војничкицареви. Њиховим реформама границе су постале безбедније а земља поново сте-кла политичку стабилност. Константиновим обраћањем хришћанство је стеклочврсто упориште, а издашно помагање уметничких и архитектонских подухватасведочило је о богатству и самопоуздању обновљеног царства. Међутим, поделацарства на латински и грчки део била је све очигледнија. Исток је потпуно засе-нио запад по духовним остварењима, просперитету, као и по броју и величинисвојих градова.После смрти цара Теодосија 395. године поновни упади варвара постали су нај-пречи проблем. Хорде Германа, већином Визигота, прешле су 376. границу на Ду-наву покушавајући да нађу спас од навале Хуна, страшних степских номада. На-петост између дошљака и њихових римских домаћина довела је до битке код Је-дрена 378. године, у којој је римска војска потучена до ногу, а цар Валенс убијен.Тренутна претња је заустављена и Готи су добили дозволу да се населе на римскојтериторији. Под вођством свог краља Аларика они су 401. године продрли у Ита-лију. Римљани нису имали поуздане снаге да потисну освајаче, а ни довољно нов-ца да поткупе Аларика. Озлојеђен што није добио новац и земљу коју је тражио,Аларик је опсео Рим и похарао га 410. године. Разарање је било ограничених раз-мера, али је психолошки ударац на морал Римљана био огроман, јер је то било пр-во пустошење Рима од напада Гала 390. године. Када је примио ту вест у својој ће-лији у Витлејему, св. Јероним је плакао, а између хришћана и пагана су се рас-пламсавале огорчене расправе. У многим значајним делима, као што је Августи-ново
О држави Божјој
, излагали су се хришћански погледи на друштво и истори- ју, као интелектуални одговор на варварске претње.Италија је била поштеђена дуготрајног беса Визигота јер су се они, после Ала- рикове смрти 410. године, повукли у Галију. У Галији су последице царске слабо-сти биле дуготрајније и разорније, а снаге Вандала, Свева и Алана су у зиму 406/7.пробиле границу на Рајни. До 418. године царска влада је повратила контролу свепопуларнијом тактиком слања лопова против лопова. Обећање да ће добити зе-мљу и новац, као и претња потпуном блокадом довоза хране коју су примениле римске поморске снаге, натерали су Визиготе да одбију Алане и Вандале и да сенаселе у Аквитанији као римски федерати (савезници).У првој половини 5. века почело је насељавање Германа у западном Медитера-ну, а њихово заузимање већег дела те територије протекло је мирно и тихо. У Га-лији су Визиготи и Бургунди, који су прво населили територије око реке Рајне, акасније и Савоју, представљајући неку врсту бедема против побуњених сељака идругих варвара, заузели само део територије дозвољавајући Римљанима да задржесвоје институције као номиналне представнике царске власти. Шпанија је, послепродора Вандала и њихових савезника Свева и Алана, утонула у период конфузијеи таме. Пошто су Вандали 429. године прешли у Африку, Шпанија је највећим де-лом остала под влашћу Визигота.Судбина Африке, провинције у западном делу Медитерана, готово је равна ка-тастрофичној визији вандалских освајања. Њихов изузетно способан владар Гајзе- рик убрзо је одбацио улогу савезника и дочепао се Картагине и других градоваове римске провинције која је важила као једна од најбогатијих. Римски део ста-новништва био је немилосрдно притиснут разним дажбинама, а с мора су преду-зимани стални пљачкашки походи против римских бастиона на целој територији
 
Медитерана. Такође, пошто су, као и већина Германа, исповедали аријански обликхришћанства који је правоверна црква сматрала јеретичким, Вандали су прогања-ли домаће свештенство – свети Августин је умро током њихове опсаде Хипона431. године.Италија и царски двор у Равени нису директно осећали последице захваљујућидвојици способних команданата, Констанцију и Аетију, „последњим Римљанима"који су вештим смицалицама настојали да подигну на ноге клонуло царство. По-кушавајући да успостави равнотежу, Аетије је претрпео пораз, јер су се његови са-везници Хуни окренули против њега и заузели северну Италију. Тако је империјапостала играчка у рукама аутократских фракција све до 476. године, када је Одоа-кар, командант германских најамника, свргао с престола дечака-императора Рому-ла, кога су поспрдно звали Августул („мали цар"), и успоставио сопствену управунад Италијом. Ипак, сложено градско друштво у Италији остало је недирнуто, ачак су и сенатори-аристократе успели да задрже свој повлашћени положај, земљи-шне поседе, чиновничке функције и неговани литерарни живот својих салона.У Галији, Визиготи су основали краљевство са седиштем у Тулузи, док су Бур-гунди у југоисточној Галији успоставили државу у вазалском односу према Риму,са престоницама у Лиону и Женеви. Тешкоће кроз које су пролазили тамошњи се-натори прилагођавајући се новој реалности, описане су у писмима и песмама на-учника-аристократе Сидонија Аполинарија. Његов животни пут од литерарногбекства у усамљеност свог имања до савесног обављања дужности епископа одКлермона, у ствари одсликава свеобухватни процес клерикализације; епископијапостаје последња нада сметене аристократије да задржи своје традиционално ли-дерство и да очува римску културу и римске обичаје.С временом је пасивно противљење римског становништва почело да поткопа-ва моћ визиготских краљева, који су се очајнички трудили да задрже њихову по-дршку објављујући
 Кодекс римског права,
но и поред свих напора, постали су лакплен франачком краљу Хлодовеху, преобраћеном у правоверно хришћанство, којиим је нанео пораз 507. године код Вујеа близу Тура. Од тада се визиготско краљев-ство простирало само на Шпанију и на мање области северно од Пиринеја. У ме-шувремену, краљ Острогота Теодорик постао је најмоћнији варварски монарх за-падног Медитерана пошто је 493. године Одоакару преотео Италију. Он је зани-мљива личност и због тога што је способност војсковође и потребу очувања иден-титета сопственог народа комбиновао са прорачунатим дивљењем према домети-ма римске цивилизације, што је било резултат његовог властитог искуства као та-оца у Константинопољу.Такав двоструки став обухватао је обилато помагање јавних радова, унапређе-ње економије и очување римских обичаја, нарочито неких, на пример одржавањеинституције Сената, чију је подршку стално неговао како би ојачао легитимитетсвоје владавине. Свој народ држао је изолованим у северним и централним дело-вима Италије, под влашћу њихових заповедника, а централна и локална управабиле су поверене Римљанима-колаборационистима, какав је био сенатор Касио-дор. Међутим, Теодориков положај вође једног малог иноверног народа био је из-узетно рањив и стога се неке неуобичајено оштре мере против римског становни-штва, предузете при крају његове владавине, могу приписати страху за наслеђе истраху од дипломатског обруча којим је Византија стезала његово краљевство. Не-поверљивост према обновљеним везама конзервативних сенатора са Источнимцарством довела је до једне трагичне епизоде — хапшења и погубљења филозофаБоеција.Током 5. века постало је очигледно да Источна империја пропада, слично као иЗападна. Последњи владари из Теодосијеве лозе били су неспособни, њихове бал-канске провинције су пустошили Хуни и Остроготи, претећи и самом Константи-
 
нопољу. Источне провинције Сирију и Египат раздирале су верске расправе о при- роди Исуса Христа, које су за хришћане представљале питање духовног опстанкаили смрти. Постепено су, ипак, преимућства, којима је обиловао, омогућила Исто-ку да изађе из тешкоћа. Стиче се утисак да је дошло до сагласности око идеала Бо-гом дарованог хришћанског царства, док су политичку стабилност чували новоу-становљени, образовани и посвећени бирократи. Један од њих, Анастасије, постао је император и још више учврстио империју опрезном и толерантном политиком.Плодове те политичке и финансијске стабилности убирали су његови наследници,Јустин I и његов нећак Јустинијан.Јустинијан је покушао да казаљке врати уназад до славних дана Римског цар-ства и у почетку је имао изненађујући успех. Једна омања експедиција, под коман-дом бриљантног војсковође Велизара, добила је задатак да се обрачуна са краљев-ством Вандала у северној Африци, које је било трн у оку Константинопоља, па јенарод који је у 5. веку терорисао Медитеран био врло брзо покорен. Јустинијановузаконодавну активност (доношење обимног
 Кодекса римског права
534. године) иодлучну одбрану православља водила је идеја о универзалном царству, које је ондоживљавао као земаљско оваплоћење небеског царства. Јустинијанову склоностка аутократији, коју је подстицала и његова опасна царица, бивша глумица Теодо- ра, још више је оснажио устанак који је букнуо 532. године, као реакција на њего-во ослањање на непопуларне министре.Током 530. године Јустинијан је започео велике грађевинске подухвате, међукојима је и црква Свете Софије у Константинопољу, са куполом јединствене вели-чине. Инвазијом на Сицилију и Италију настављени су његови успеси на бојномпољу, а до 540. године Остроготи су изгубили своје главне политичке центре, Рими Равену. Мада је у први план своје пропаганде стављао обнову великог Рима, би-ло је јасно да Јустинијан својим поступцима у ствари замењује удобан, бирократ-ски систем Истока „стаљинистичким" режимом који се заснивао на његовој мега-ломанској енергији, суровом политичком и пореском угњетавању сопствених по-даника, ослањању на непопуларне улизице и на врло строгом спровођењу право-славне доктрине. Његов дворски историчар Прокопије оставио је у својој
Тајнојисторији
оштру критику великог цара и његове владавине.Током четрдесетих година 6. века Јустинијану је срећа почела да окреће леђа.Персијанци су кренули у рушилачко освајање Истока, Словени су продирали наБалкан, а Остроготи су под вођством способног краља Тотиле, свели упориштацарства у Италији на неколико приобалних предстража. Бубонска куга је десетко-вала становништво Царства са катастрофалним последицама по градски живот иекономију, а 548. умрла је Јустинијанова супруга и сарадница Теодора. Преосталегодине његове владавине биле су обележене аскетизмом и непопустљивошћу.Упркос свим недаћама, цар је наставио са својим упорним и енергичним осваја-њима, и 553. године упутио је трупе под командом Нарзеса у Италију, са циљем дазадају одлучујући ударац Остроготима.До своје смрти 565. године Јустинијан је успео да поврати славу Рима. Аријан-ска краљевства у Африци и Италији враћена су под царске скуте, а Јустинијановифраначки савезници срушили су и освојили Бургундско краљевство 534. године.Само је визиготска Шпанија одолевала упркос сталним унутрашњим размирица-ма. Јустинијанова владавина је донела нови процват Римског царства, а његовеидеје о аутократији и ромејско-хришћанском јединству претопиле су се у једанпрограм који су касније користили сви потоњи византијски владари.
 Године освајања
Пренапрегнута Јустинијановим подухватима, Византија није налазила снаге да

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->