SPECIJALNI ZADATAK BALKAN

Naslov originala: Hermann Neubacher, Sonderauftrag Sdost 19401945. Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan (u originalu Specijalni zadatak Jugoistok 1940-1945). Izdava: Musterschmidt", Gttingen (Mustersmit", Getingen), drugo, popravljeno izdanje, 1957.

HERMAN NOJBAHER

SPECIJALNI ZADATAK BALKAN

B E O G R A D 2004

SPECIJALNI ZADATAK BALKAN

Autor HERMAN NOJBAHER

Priredio i preveo Nikola IVKOVI

Recenzent Dr Kota NIKOLI

Za

izdavaa

Lazar R A E N O V I

Zamenik glavnog i odgovornog urednika Zoran IVKOVI

Urednik izdanja Danica SMILJANI

Izdava Javno preduzee Slubeni list SCG Beograd, Jovana Ristia 1

Ovu knjigu seanja poveujem mojoj eni Karli, koja je uporno ekala i nepokolebljivo verovala u moj povratak, ak i onda kada su joj javili da sam verovatno poginuo.

PREDGOVOR
H E R M A N N O J B A H E R O D R U G O M S V E T S K O M RATU U JUGOSLAVIJI Herman Nojbaher je roden 24. juna 1893. u mestu Vels, u Gornjoj Austriji. U m r o je 1. jula 1960. u Beu. Izmeu ova dva datuma smeten je buran ivot ekonomskog eksperta i politiara. lan Nacistike stranke (NSDAP) postao je 1933. Za gradonaelnika Bea izabran je odmah posle Anlusa, 13. marta 1938. Od januara 1940. godine bio je nemaki poslanik u Bukuretu sa zadatkom da obezbedi nesmetani transport rumunske nafte do Nemake. Godinu dana kasnije sklopio je tajni sporazum sa bugarskim vlastima koji se odnosio na snabdevanje hranom nemakih armija pod komandom generala Lista. Od oktobra 1942. godine bio je specijalni izaslanik Treeg rajha za privredna i finansijska pitanja u Grkoj. Nojbaher je za srpsku istoriju postao veoma bitan krajem leta i poetkom jeseni 1943. godine, kada je po linom nalogu Adolfa Hitlera postao specijalni opunomoenik Ministarstva inostranih poslova Treeg rajha za Jugoistonu Evropu, sa seditem u Beogradu. U dornen njegovog rada spadala su spoljnopolitika pitanja u vezi sa Srbijom, C r n o m Gorom, Albanijom i Grkom. Osim ove dunosti dobio je i zadatak da, nakon kapitulacije Italije, podri stvaranje nezavisne Albanije. Od decembra 1944. godine vodio je Slubu Ministarstva spoljnih poslova za ove zemlje, ali sa seditem u Beu. Neposredno pre ulaska Crvene armije u ovaj grad povukao se u Kicbil. Odatle je trebalo da brine za emigrante iz balkanskih zemalja. Od vlade admirala Denica primio je poslednje zaduenje - spoljnopolitiki savetnik general-feldmarala Keserlinga u vezi s pitanjem kapitulacije armije kojom je on komandovao. Ta kapitulacija usledila je 6. maja 1945. dva dana pre opte kapitulacije.

Zatim su ga 12. maja 1945. vojne vlasti SAD pozvale na razgovor i internirale u ameriki logor u gradu Kufstajnu. Od marta do aprila 1946. svedoio je na Nirnberkom procesu, a 29. juna 1946. amerike vlasti poslale su ga u Beograd, kao svedoka na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviu, koji je upravo bio u toku! To je, naravno, bio samo dobar izgovor da bude izruen novim jugoslovenskim vlastima. Odmah po dolasku u Beograd sasluan je u vezi s generalom Mihailoviem, u Odeljenju za ratne zloince. Ve u 10 sati uvee zavrio je u Centralnom zatvoru. Sredinom jula reeno mu je da e se veoma brzo vratiti kui. Narednih est i po godina provee u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, a tek 16. maja 1951. Beogradski vojni sud potvrdio je presudu na 20 godina prisilnog rada. Kao osnova njegove krivice navedeno je da je, kao privrednik i diplomata ojaao ratni potencijal Treeg rajha i da je pomagao nemaku armiju u borbi protiv NOVJ. U optunici je, izmeu ostalog, stajalo: N o j b a h e r je bio specijalni izaslanik ministarstva spoljnih poslova faistike Nemake. Kao specijalni opunomoenik Hitlera, najveeg ratnog zloinca u istoriji, Nojbaher se sloio sa svim planovima pomenutog zloinca u odnosu na porobljavanje Jugoslavije i na unitavanje i iskorenjivanje njenih naroda. Nojbaher je te planove i ostvario". Osloboden je zbog bolesti i 21. novembra 1952. vratio se u Austriju. Zatim je radio kao graevinski preduzetnik u Salcburgu, a od 1954. do 1956. godine radio je u Etiopiji u slubi cara Haile Selasija kao savetnik pri stvaranju moderne dravne uprave. Imao je funkciju savetnika i komesara u gradskoj upravi Adis Abebe a ironija istorije dovela g a j e u kontakt sa onima koji su ga drali zatvorenog u Jugoslaviji: Bilo je to 14. decembra 1955. u Adis Abebi. Raskoan prijem u sali carske palate. Prisutni su: prinevi, najvii dostojanstvenici Etiopije, ambasadori stranih zemalja, visoki strani savetnici, mnogi nose bogate medalje i sjajne uniforme, elegancija na najviem nivou etiopskih i evropskih dama, bogato ukraeni lusteri. Jedino nedostaju predstavnici crkve. Vode se tihi, intimni razgovori. Odjednom je nastao tajac. Najvii dostojanstvenici krenuli su u sveanu salu kroz palir etiopskih i inostranih predstavnika. Prolazei, ljudi iz palira duboko se klanjaju etiopskom caru i njegovom gostu, u iju ast je i prireen ovaj velianstveni prijem. Kad sam gostu bolje pogledao lice, zapljusnuo me je odjednom talas seanja. Taj gost je bio maral Jugoslavije Tito. Poslednji put sam ga video pred mostom koji vodi iz Zemuna u Beograd. To je bilo 2. jula 1942, kada sam krenuo na svoje dugo zatoenitvo. Pobednik je nosio raskonu uniformu i proao pored mene, poraenog u ratu ija odea je nosila jasne tragove amerike internacije u kojoj sam proveo preko godinu dana. Ovog puta je moja odea odgovarala sveanom trenutku i bila je besprekorna. udni susreti! Najvei pesnik jeste ivot sam, a ivot poinje - sutra ".

Nojbaher je memoare napisao tokom kiovitih letnjih meseci" 1953. godine, u svom rodnom kraju Gmundenu, kao i u Insbruku. Prvi put ih je objavio 1956. godine. Motive za njihovo pisanje obrazloio je sledeim recima: Bio je to dug i teak put. Sto sam ga tako dobro premostio i savladao zahvaljujem svojoj spremnosti da preuzmem dobrovoljno na sebe teret odgovornosti za veliko zlo. Zbog toga nisam nepotrebno patio i krvario. Danas vidim jo veu dobit iz tog lutanja kroz dolinu potiskivanja i muka. Nikog ne mrzim. ivot uvek poinje ujutro ". 1. Posle staljingradskog sloma i uestalih poraza nemakih armija na Istonom frontu, kada je postalo jasno da se rat pretvorio u rat koji Nemaka mora izgubiti, nacistika doktrina o vladajuoj rasi doivljava evoluciju. Koncept novog poretka menja svoje znaenje: on vie ne moe da donese raj na zemlji, ve mora da se primeni kako bi Nemakoj olakao muke koje ima u neposrednoj sadanjosti i sada slui za predvianje komunistikih uasa koji e doi. 1 Propaganda je pokuala da snanijim naglaavanjem evropske misije u borbi protiv boljevizma, promeni raspoloenje naroda na okupiranim teritorijama. Karakteristino za ovu poststaljingradsku fazu jeste to da se ona oslanjala na stavove Hitlerove proklamacije od 30. januara 1943. o znaaju nacionalsocijalistike borbe za Nemaku i celu Evropu. Tako je Jozef Gebels 15. februara iste godine doneo uputstva za dalje voenje propagande, u koj i m a je posebno skretao panju na znaaj pridobijanja za optu evropsku borbu protiv boljevizma i stvar nove Evrope" upravo onih naroda prema kojima je, i propagandno i stvarno, do tada postupano kao sa niim biima. Gebels je zahtevao da se iz propagandnog arsenala izbaci predstava o buduem novom poretku, na osnovu koje bi pripadnici stranih naroda mogli da steknu utisak kao da nemako vodstvo ima nameru da ih dovede u odnos trajne podjarmljenosti"? Tako je propaganda poruivala srpskom narodu da je cela Evropa ujedinjena na ivot i smrt u borbi protiv boljevizma" i da on treba da se obrauna sa komunistikim izrodima", a Srbima e tada biti omogueno prilaenje novoj evropskoj zajednici koja e doneti pozitivno stvaranje, sreu i blagostanje, pravo svakog pojedinca na rad i pravednu nagradu ".3 Dvogodinjica napada na Sovjetski Savez obeleena je kao evropski nacionalni praznik". Nemaka je tada povela rat za osloboenje malih naroda
Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni rat, Beograd, 1987, strana 181. Ristovi, Milan, Nemaki novi poredak i jugoistona Evropa 1940-1945, Beograd, 1991, strana 65. 3 Plakat: Evropski nacionalni praznik. Arhiv Srbije, Zbirka plakata, Inv. broj 100.
2 1

kako bi osigurala njihovu nacionalnu egzistenciju i nacionalnu kulturu". Zbog toga je 22. juni 1941. postao najkrupniji datum u najnovijoj istoriji Evrope 20. veka, u istoriji svakog evropskog naroda, pa i srpskog naroda". Zato je poetak rata protiv Sovjetskog Saveza trebalo slaviti kao praznik zahvalnosti Nemakoj kao prvoborcu nove Evrope. "4 Popravljanju slike o pravoj sadrini novog poretka, trebalo je da doprinese niz promena na Jugoistoku pa je predlagano da Srbija i Grka dobiju dravnu nezavisnost, pre svega, zbog kapitulacije Italije i mogue invazije na Balkan. Naravno, osnova za novo politiko okupljanje i dalje bi bila vodea uloga Nemake u borbi protiv plutokratije i boljevizma. 5 S ciljem razrade ovog novog pristupa, za specijalnog opunomoenika Ministarstva inostranih poslova za Jugoistok, naimenovan je 24. avgusta 1943. Herman Nojbaher. Njegov osnovni zadatak bio je da okupi sve raznorodne i meusobno suprotstavljene vojne i politike antikomunistike snage, radi formiranjnja snanog fronta pod nemakom komandom. 6 Nova nemaka politika na Jugoistoku, dodatno je upotpunjena nareenjima Vrhovne komande Vermahta i Komande Jugoistoka. Ona nije bila tek trenutno prestrojavanje. Jo od sredine 1942. godine mnogi nemaki generali verovali su u to da se Balkan ne moe pacifikovati samo vojnopolicijskim merama. Trebalo je primeniti politika sredstva i podrati nacionalizme balkanskih naroda na antikomunistikoj osnovi. 7 Sam Nojbaher je o ciljevima svoje misije napisao: Srbija je bila jedna od najslabijih taaka balkanskog komunizma. Usled preteno agrarnog karaktera ove zemlje (preko 80% seoskog stanovnitva) komunizam je bio ogranien na usku industrijsku oblast i na Beograd, gde je Univerzitet bio glavno uporite Komunistike partije. Ja sam u srpskom seljatvu video jednu od najjaih pozicija protiv boljeviziranja Balkana i kao osnovu za svoje budue politike planove uzeo sam to da treba uiniti kraj dotadanjoj nemakoj politici sprovodenjem osvete nad Srbijom. Valjalo je uvaiti da Srbi imaju kljuni poloaj na Balkanu i da se zbog toga mora izvriti dalekosena revizija nemake politike u jugoistonom prostoru",8 Nemaki diplomata smatrao je da je, pre svega, trebalo podii ugled Milana Nedia, kako bi se srpski nacionalisti odvojili od Mihailovia, pa je
Isto. Ristovi, M-, Nemaki novi poredak, strana 67. Kada je Nojbaher preuzimao dunost. Hitler mu je rekao: Kad sprovodite ovaj zadatak, setite se da ste vi Austrijanac! Sto se vie bavim politikom bekih careva, to im se sve vie divim. Habzburgovci su imali potpuno pravo kada su sprovodili svoju politiku dinastijskog prava i sile. Samo su tako mogli da izau na kraj sa nemakim vojvodama i knezovima". 1 Tomaevi, Jozo, etnici u Drugom svjetskom ratu, Zagreb, 1979, strana 285. 8 Neubacher, Hermann, Sonder Auftrag Sudost 1940-1945. Gotingen-Berlin-Frankfurt, 1956, strana 136.
5 6 4

10

prvi Nojbaherov potez bilo organizovanje posete predsednika srpske vlade Berlinu, septembra 1943. godine. O tome je napisao: Nedi je krenuo u posetu na koju je ekao jo od 1941. godine, pun velikih nada u reviziju nemake politike prema Srbiji. U ovim se nadama razoarao. Kibentrop je pozvao mene i Bender da prisustvujemo njegovom razgovoru sa Nediem, tek onda kada su razgovori dospeli na siepi kolosek. Nedi je na hrabar i dostojanstven nain pokuao da govori o nepravdi koja je uinjena Srbima. Postavio je itav niz zahteva da se ove nepravde isprave, kako bi se poboljao poloaj Srba, a time da se ojaa njegov poloaj kao predsednika vlade. Nedieve albe Ribentrop nije primio previe prijateljski i sa simpatijama. Nedi je oseao da ga Nemci zloupotrebljavaju. Kada je traio reviziju privremenih granica Srbije - isto srpski srezovi pripali su, povremeno ak povreujui prirodne granice Hrvatskoj, a junako groblje Srba, istorijsko poprite Kosovske bitke, pripalo je novoj Velikoj Albaniji - reakcija Ribentropa bila je ustra i on se razbesneo: 'Ni Francuska u ovom trenutku nee uspeti u zahtevu za reviziju privremenih granica! Zato se o takvom srpskom zahtevu za vreme rata ne moe diskutovati'. Duboko uvreen, Nedi je posle toga odbio da potpie tekst predloenog kominikea. Nije vie bilo mogue da se razgovor nastavi. Neuspeh ovog susreta bio je potpun, kako sa politikog gledita, tako i sa ljudskog aspekta"? Nojbaher je zamolio Ribentropa za razgovor. Rekao mu je da je ovakav ishod razgovora za Srbiju potpuno neprihvatljiv i traio je da Nedia odmah primi Hitler, kako bi ova poseta imala bilo kakav pozitivan efekt. Tako se i desilo. I sam Nedi je prijem kod Hitlera video kao uspeh, jer je time njegov poljuljani presti donekle popravljen. Voda Rajha pruio je predsedniku srpske vlade opta uveravanja koja ga, pak, niim nisu obvezivala, a imala su cilj da daju podrku tekoj misiji srpskog predsednika vlade". Konkretne nemake koncesije bile su sasvim neznatne. Nedi je dobio samo pravo da osnuje dravnu strau" (andarmeriju). Za Ribentropa je, meutim, Balkan predstavljao pusti konglomerat zavera, banditizma i korupcije". Nojbaherova ovlaenja precizirana su u Hitlerovoj direktivi od 29. oktobra 1943. koja je nosila naziv Jedinstveno voenje borbe protiv komunista na Jugoistoku. U ovoj direktivi je ocenjeno da komunistika opasnost" zahteva jedinstvenu protivakciju: politiko orIsto, str. 140-141. Nedievu posetu Berlinu, Centralni nacionalni komitet Ravnogorskog pokreta prokomentarisao je sledeim recima: Nedi je bio kod Hitlera. Hitler Nediu i Nedi Hitleru dali su velika obeanja, ali su pravili raun bez krmara. Ne treba nam nikakva nezavisnost iz vapskih ruku. Setimo se da su nam pre rata garantovali granice Jugoslavije, pa su nas napali sramnom izdajom. Paveli i Nedi obeavaju mnogo, ali nee postii nita ". (AVII, A, 14-3-46) 11
9

ganizovanje nacionalnih antikomunistikih snaga. Nojbaher je ovlaen da odobri ili odbije pregovore sa vodama ovih bandi". 1 0 Nojbaher, meutim, nije odustajao. Isticao je to kako su Srbi kao najsnaniji narod i najjae tkivo na Balkanu najgore proli, da su njihove teritorije rascepkane i unakaene", a da su u Srbiji komunisti imali najslabije pozicije i najmanje pristalica. Zato je ministru spoljnih poslova Rajha izloio sledei plan: 1) stvaranje srpske federacije - Srbija, Crna Gora i Sandak; 2) predsednik federacije bio bi Milan Nedi; 3) takva drava bila bi privredna i valutama Celina, a oblasti bi bile autonomne; 4) federalna vlada imala bi upravni aparat, andarmeriju i dobrovoljake vojne odrede; 5) ponovo bi se otvorio Univerzitet u Beogradu i prestala bi kontrola nad kulturnim institucijama. Nojbaher je predloio i da se oslobode patrijarh Srpske pravoslavne crkve Gavrilo Doi i episkop Nikolaj Velimirovi. U kasnijoj fazi, trebalo je da se sprei progon Srba u N D H i izvri revizija granica. 11 Istovremeno je, u dogovoru sa Milanom Nediem, zatraio da se oslobode patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj Velimirovi: Ja sam se nadao da e od ove moje nove politike Nemaka imati koristi, a to znai da bi se srpski etniki prostor umirio, odnosno, da bi na toj teritoriji gotovo u potpunosti prestale aktivnosti neregularnih vojnih snaga. Takoe sam sa ovom novom politikom oekivao da u iz Crne Gore moi da istisnem Titove partizane i to uglavnom uz pomo nacionalistikih, etnikih jedinica i tako bih mogao da stvorim antikomunistiki blok koji bi se sastojao od Velikosrpske federacije i Albanije. Time bih mogao da izolujem komuniste koji deluju u NDH i Grkoj i prekinem njihovu povezanost. Na ovaj nain razbio bih strategiju balkanskih partizana koji su planirali da povezu ceo prostor, od Slovenije do Peloponeza".12 Nojbaherova ovlaenja sudarala su se, meutim, sa konkretnom situacijom u Srbiji. On nije imao uticaja na formiranje nove ekonomske politike koja bi smanjila eksploataciju srpske privrede, a pregovori sa bandama" bili su pod kontrolom Komande Jugoistoka. Sve Nojbaherove predloge o proirenju Nedievih ovlaenja, Hitler je konano odbacio decembra 1943. godine: Mi nikad ne smemo da dopustimo da na Balkanu jedan narod postane suvie moan, narod koji ima oseaj politike misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku dravotvornu snagu, a i velike, ambiciozne ciljeve koji ak idu do Egejskog mora. Imam ozbiljne primedbe na to da takav narod u njihovim nastojanjima i ambicijama ja jo posebno ohrabrim i podrim".13
10 11

Tomaevi, J., etnici, u Drugom svjetskom ratu, Zagreb, 1977, strana 286. Neubacher, H.. Sonder Auftrag Sudost 1940-1945, Gotingen-Berlin-Frankfurt, straIsto, strana 166. Isto, str. 169-170.

na 164.

12 13

12

Poseban deo Nojbaherovih aktivnosti u Srbiji bio je posveen ukidanju mera odmazde prema civilnom stanovnitvu. Uspeo je samo da ublai politiku represalija. Ukinuo je surovu formulu 100:1 i 50:1 - broj streljanih za odmazdu nije vie bio preciziran. Tako su masovna streljanja talaca posle decembra 1943. godine postala retkost: Naelo kolektivne odgovornosti nije ni nemaki izum, niti je bio nemaki monopol u ratnoj praksi. Svaka zaraena sila uvek e biti stavljena pred zadatak da na okupiranom podruju zatiti sigurnost svojih oruanih snaga od atentata, prepada, sabotaa i gerilskih bandi. Ali, i najstroe kaznene mere za uinjena dela i njihove sauesnike u zabranjenim zonama, lake se mogu opravdati negoli ubijanje nekog ko u njima nije uestvovao. Sa general-feldmaralom Fon Vajksom lako sam se sporazumeo da je dotadanji sistem represalija neodriv i da se iz nove naredbe Grupe armija moraju izostaviti dve najopasnije odredbe: tzv. kvota odmazde i obavezni karakter mere odmazde. Obe ove mere, koje nisu ostavljale nikakvu slobodu inicijative odgovornog vojnog organa, izostavljene su u naredbi o odmazdama koju mi je 23. decembra 1943. pokazao naelnik taba g r u p e a r m i j a F". 1 4 Re je o naredbi generala Felbera od 22. decembra 1943. koja je znatno umanjila drastinost mera odmazde. Izbaena je kvota za streljanje: Kvote za odmazdu nisu odreene; do sada o tome izdate naredbe povui". Omazde su se primenjivale ako poinioci atentata, sabotaa ili diverzija ne budu uhvaeni u roku od 48 asova, a gubitke koji su nastali u borbi u osnovi ne svetiti". Cilj ove naredbe bio je da se sauva poverenje u pravinost okupacione sile i da se odmazde ne primenjuju prema mirnom stanovnitvu: Takva forma sprovoenja mera odmazde zabranjuje j e " . 1 5 To je sve to je Herman Nojbaher uspeo da sprovede u svojoj misiji u Srbiji. Za mnoge Srbe i to je bilo vie nego dovoljno.
2.

Novi kurs Hermana Nojbahera i jo vie najava povlaenja britanskih misija iz Srbije, to je vie nego direktno ukazivalo na to da je Velika Britanija otpisala srpske rojaliste, naveli su pojedine komandante J V U O da ponu, nezavisno od Mihailovia, sa voenjem sopstvene diplomatije, kako bi se pred konani rasplet ostvarila to bolja pozicija. U pitanju su bili predloi o sklapanju sporazuma o nenapadanju, upuivani nemakom zapovedniku u Srbiji. Formalna osnova za to bila je direktiva feldmarala Maksimilijana fon Vajksa, komandanta Jugoistoka, od 21. novembra 1943. Direktiva je
too, str. 146-147. 15 Glii, Venceslav, Teror i zloini nacistike Nemake u okupiranoj Srbiji 1941-1944, Beograd, 1970, str. 256-257. 13
14

odredila principe za takve ugovore. Osnovni uslov bio je to da J V U O obustavi sve borbene i sabotane operacije protiv nemakih snaga, njihovih saveznika i srpskih snaga koje saraduju sa njima, kao i protiv jedinica muslimanske milicije. 1 6 U sluaju zajednikih akcija protiv komunista, odredi J V U O bili bi pod nemakom komandom; traio se i prekid veza sa zemljama koje su u ratu sa Nemakom, kao i izruenje britanskih oficira za vezu u Srbiji, to se nee dogoditi ni u jednom sluaju. Komandant Jugoistoka ocenjivao je d a j e Mihailoviev pokret u krizi zbog nadolazee komunistike opasnosti kojoj nije mogao da se adekvatno suprotstavi usled nedostatka naoruanja. Zato su pojedini Mihailovievi ljudi traili vezu sa nemakim komandama. Vajks je upozoravao na to da nemaki cilj u tim kontaktima mora u prvom redu da bude da se Mihailovi odvrati od borbi protiv nemakih trupa. Zakljuio je da su nacionalne snage u opadanju u celoj Jugoslaviji, a komunistiki pokret u usponu. Nemakim oficirima u Srbiji posebno je skrenuta panja na to da je postojea zabrana saradnje sa pojedinim etnikim grupama donesena zbog jasne odluke vrhovnog etnikog voe Drae Mihailovia da nastavi borbu protiv Nemake i njenih saveznika, odluke od koje on nije do sada odustao". Nemaki komandanti su upozoreni i da se lojalno ponaanje nekih etnikih jedinica ne moe generalizovati jer i danas j o etnike bande vre neke napade i akte sabotae". Zabranjeno je i samostalno voenje pregovora. 1 7 U pitanju je bila oigledna taktika nagodba uslovljena daljim uslonjavanjem vojne situacije na Balkanu. Re je bila, uostalom, o pregovorima o primirju: prvi stav svakog ugovora glasio je da se dotadanja neprijateljstva obustavljaju. Oigledno je i da general Mihailovi nije bio upoznat sa tim pregovorima, naravno, ne zbog toga, kako pie J. Tomaevi, jer su nemake vlasti elele da sauvaju njegov ugled u narodu",18 to je tvrdnja besmislena sama po sebi, ve zbog toga jer bi on takve pregovore zabranio. To se jasno vidi iz naredbe od 16. novembra 1943. da se ne uspostavljaju kontakti sa pojedinim nemakim komandantima i da se odbije svaka njihova eventualna ponuda u tom smislu: Kome se dosadi, neka ih najuri tamo gde treba. Kome je zgodnije, neka ih 'forta' daje nadu, ali do sastanka ne sme doi. Ovo drati u tajnosti".19 D a j e to bio ogranien savez u kome e J V U O biti gubitnik, ukazuje i sam Nojbaher: Razume se da smo morali raunati sa time da bi etnici svoje oruje u kasnijoj fazi mogli okrenuti protiv nas. Stoga je sa nemake
Tomaevi, J., etnici.... strana 288. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilakom ratu naroda i narodnosti Jugoslavije, Beograd, 1983, NOR-a, XIV-3, str. 931-932. 18 Tomaevi, J., etnici..., strana 289. 19 Arhiv Vojno-istorijskog instituta. etnika arhiva (dalje. AVII, A) 22-2-8.
17 16

strane pomo u naoruanju (uglavnom municija i vana veoma obazrivo, u onim razmerama koje su niene lokalne zajednike poduhvate. Nemaki glavni i njegova Vrhovna komanda oruanih snaga, gledali loenjem i nepoverenjem".

sanitetski materijal) dabile potrebne za ograstan, a naroito Hitler su na to sa neraspo-

O Mihailovievom dranju Nojbaher pie: On je ostao protivnik okupatora i jednim radiogramom osudio je svoje potinjene koji su se uputali u pregovore, igoui ih kao izdajnike. Ali, ja nisam sumnjao u to da se nadao da e pomou tih 'izdajnika ' biti u mogunosti da nemakim oruanim snagama izvue to vie oruja. Nije bilo teko razumeti politiku D. Mihailovia. On je sa sigurnou raunao na to da Nemaka mora izgubiti ovaj rat. Naputen od saveznika, pokuao je da od svog neprijatelja broj dva, u ije je skoro povlaenje bio siguran, izvue to vie vojne opreme i da svoje odnose podesi tako da bi, kad pone nae povlaenje, bez borbe mogao zauzeti nemake kljune pozicije. On se pripremao za konanu borbu sa Titom koju je trebalo voditi na ivot i smrt za budunost Jugoslavije ".20 Od sredine novembra pa do kraja decembra 1943. godine, zakljuena su etiri kratkorona ugovora izmeu odreda J V U O u Srbiji i Nemaca. Prvi sporazum sklopio je major Vojislav Lukaevi: zakljuen je 13. a potpisan 19. novembra sa opunomoenicima Vie komande Jugoistoka. Sporazumom je uspostavljeno primirje na teritoriji: Bajina Bata - Drina - Tara - Bijelo Polje - Roaj - Kosovska Mitrovica - Ibar - Kraljevo - aak - Uice. Svrha primirja bila je zajednika borba protiv komunista". Lukaevi se obavezao da nijedan pripadnik njemu potinjenih jedinica nee delovati na strani sila koje su u ratu sa Nemakom". Osim toga, komandant Starog Rasa nije smeo da napada ni muslimane uz obavezu nemake strane da spreava muslimanske postupke protiv srpskog stanovnitva". Drugi sporazum sklopili su 27. novembra pukovnik Jevrem Simi i Nikola Kalabi. I ovaj sporazum je definisao obustavu neprijateljstava na teritoriji: Umka - Vraar - Grocka i u Podunavskom, Kosmajskom, Mladenovakom, Lepenikom, Kragujevakom, Gruanskom, Kaerskom, Oplenakom, Arandelovakom i Kolubarskom srezu: etnici se obavezuju da ne vre sudsku vlast samovoljno prema Nemcima i pripadnicima nemake narodne grupe". Trei sporazum sklopio je samoinicijativno kapetan Mihailo ai, komandant Ravanike brigade JVUO, 14. decembra 1943. u oblasti Parain - uprija - Despotovac. Trebalo je obustaviti sve borbe i sabotae protiv nemake vojske, njenih saveznika i domaih jedinica koje se sa ovima bore". Kapetan ai se obavezao da nee napadati rudnike i mostove na tom prostoru, a nemaka vojska e se uzdravati od akcija protiv etni20

Neubacher. H., Sonder Auftrag Sudost..., str. 80-181.

15

kih jedinica" i nee hapsiti pristalice Pokreta, kao i da nee vriti njihova streljanja. Sporazum je bio ogranien do 15. januara 1944. etvrti ugovor potpisao je potpukovnik Lj. Jovanovi, komandant Timokog korpusa, 25. decembra 1943. u Zajearu: uspostavljeno je primirje u srezovima juno od Jabukovca, Negotina, Salaa. Bora, Zajeara, Boljevca, Andrijevca i Knjaevca: etnici se obavezuju da prestanu sa samovoljnim postupcima prema Nemcima i folksdojerima". Jovanovi je trebalo i da obustavi antinemaku propagandu i zatvori svoje obavetajne kanale. Ugovor je vaio do 31. januara 1944. 21 Svaki od ovih ugovora imao je izmeu 10 i 12, taaka koje je trebalo da budu na snazi od pet do est nedelja. Nemaka strana oekivala je da su ovi ugovori radosno pozdravljani u narodu, moda sa neizraenim eljama da ovo teko vreme prode bez odmazdi". 2 2 Ugovori su, meutim, bili izraz nude, a ne prijateljstva. Ve 25. decembra Via komanda Jugoistoka odbila je da produi vanost ugovora sa Kalabiem, konstatujui da njegovi etnici uestalo kre potpisane odredbe. 2 3 Ugovor je jedino produio pukovnik J. Simi 17. januara 1944, uz znatno stroe odredbe i detaljno preciziranje svih obaveza. Nemaka obaveza bila je pomaganje jedinica J V U O u borbi protiv partizana samo ukoliko snage etnika DM nisu dovoljne" 2 4 Najvei protivnik ugovora sa etnicima bio je SS general Majsner. 2 5 On se protivio i Nojbaherovoj politici poputanja okupacionih lanaca. O tome Nojbaher pie: Bio je iskreno uveren da moja politika mora dovesti do hrabrenja zloinake delatnosti i da zato dovodi u opasnost nau sigurnost na srpskom okupacionom podruju. Poetkom 1944. godine vodili smo teku i ozbiljnu diskusiju. On mije doneo dugu listu nemilih dogaaja: pljake, otmice i krae i objasnio je da su ti dogaaji direktna posledica moje nove politike. Ovo me je pogodilo i naljutilo. Zatraio sam od Majsnera da sa svojim
Zbornik NOR-a, XIV-3, str. 929-939. Tomaevi, J., elnici.... strana 294. Zbornik NOR-a, XIV-3, strana 941. 24 Isto. strana 944. 25 Vii general SS August fon Majsner, bio je naredbom Adolfa Hitlera od 22. januara 1942. postavljen na funkciju komandanta SS odreda i policije u Srbiji. U njegovu nadlenost spadale su: policija za obezbedenje poretka (Ordungs polizei) i Sluba bezbednosti (Sicherhaits dienst). koja je rukovodila i srpskom specijalnom policijom. Majsner je imao dugo iskustvo policajca: bio je andarmerijski oficiru Austro-Ugarskoj, republici Austriji posle 1918. i Treem rajhu, posle 1938. godine. U Srbiju je stigao 4. februara 1942. sa etiri puka tzv. policije poretka. On se. obino, karakterie kao srbofob najvieg stepena, koji je na Srbe gledao kao na niu rasu". Dolaskom generala Majsnera, u okupacionom aparatu Srbije dole su do izraaja otre suprotnosti u rukovodstvima pojedinih ustanova. Pod njegovom komandom naao se celokupni nemaki represivni sistem. Tako se uspostavila dominacija policijsko-bezbedonosnog faktora u okupacionoj upravi. To je bilo mogue zbog porasta uticaja SS-a i policije i u samom Rajhu i nastojanja da SS odredi stave pod svoju kontrolu sve oblasti ivota.
22 23 21

16

policajcima pronae krivce i pri tom sam mu skrenuo panju na to da je zadatak policije da pronae prestupnike a ne da dri taoce".26 Nojbaher je iskoristio svoje politike veze, pa je posle intervencije Hajnriha Himlera, januara 1944. godine, Majsner povuen sa dunosti iz Srbije: ,.Majsner je kod Srba bio ozloglaen kao krvolok. Bio je bezobziran u tumaenju postojeih naredbi o odmazdama. Bio je vrsto uveren da su jedino njegovi metodi ispravni na Balkanu i da jedino oni obeavaju uspeh u interesu nae sigurnosti" 21 Reakcije na ugovore sa Nemcima bile su nepovoljne kod onog dela stareina J V U O koji je smatrao da to moe samo da smeta, a ne donosi nikakve koristi. Tako je kapetan Milijan Jovanovi, zastupnik komandanta Rudnikog korpusa, u izvetaju generalu Mihailoviu od 22. decembra 1943. naglaavao: Zadnjih dana nastala je prava uzbuna u narodu povodom verzije da su se Simi i Kalabi sastajali sa Nemcima usred Topole i da su se dogovorili o saradnji i nenapadanju. Povodom ovoga, izdata su i slubena nareenja zvaninim vlastima. Ovo nije imalo ba nikakve potrebe jer mi smo sami proterali komuniste i nije nam bila potrebna niija saradnja, niti tolerisanje ",28 Slino je razmiljao i kapetan Predrag Rakovi 31. decembra 1943: I mada je nareeno svim komandantima brigada da se ne smeju sastajati niti odravati veze sa okupatorom ili njihovim slugama, pristalicama Nedia, Ljotia ili drugim, ipak jedan komandant brigade i jedan komandant bataljona su samovoljno, bez iijeg odobrenja, prekrili naredbu naelnika taba Vrhovne komande i imali sastanak sa Nemcima, a da prethodno nisu zatraili odobrenje za to. Cak je i komandant brigade propustio da o tome podnese izvetaj". Rakovi je naredio da vie niko ne sme da se sastaje sa okupatorom i njegovim slugama. Svaki pokuaj, nameru ili elju za kontaNeubacher. H., Sonder Auftrag Sudost, strana 151. Isto, strana 152. O ovim dogadajima, jedan nemaki oficir iz Komande Jugoistoka rekao je na Nirnberkom procesu sledee: Zelja etnikih voa da stupe u pregovore sa nemakim komandantima nije poivala na nekoj osobitoj ljubavi, nego ih je na to prisiljavala situacija jer su se istovremeno nalazili u borbi protiv komunista i da se ne bi morali boriti na dve strane, esto su pokuavali da sa nemakom vojskom dou bar u poloaj 'puka k nozi '. Da se takvoj spremnosti za pregovore nije moglo pokloniti veliko poverenje, to stoji, jer se moralo oekivati da e u momentu kada trei neprijatelj ode na neko drugo podruje, etnici odmah koristiti priliku da iz zasede udare nemakog vojnika u lea. Drugi oteavajui momenat tih etnikih pregovora leao je u tome to pojedine stareine bandi nisu bile opunomoene bar od Mihailovia da stupe u pregovore sa nemakom vojskom. Mihailovi je izdavao svojim niim stareinama veoma dvosmislene direktive, to se moglo videti iz njegovih radiograma koje je hvatala nemaka obavetajana sluba. Teko je dati sud o tome da Uje Mihailovi stvarno ozbiljno mislio kada je u pojedinim sluajevima dao odobrenje za pregovore. Kao opti utisak moe se rei da svi ti pregovori sa etnicima nikako nisu bili garancija za nemaku vojsku, jer se dananji pregovaraki partner ve posle nekoliko nedelja ponovo pojavljivao kao ogoreni neprijatelj". (AVII, Nemaka arhiva, 41F-1-21). 28 AVII, A, 74-4-34.
27 26

17

ktom sa nama, dostaviti najbrim putem, sa opisom kako je do toga dolo i ta se eli od strane okupatora. Ovim se zabranjuje i odravanje sastanaka sa predstavnicima dananje vlasti: sreskim naelnicima i drugim linostima u slubi Nedia i Ljotia ". 29 I u drugim krajevima Srbije bilo je samoinicijativnog kontakta sa Nemcima. Okruno naelstvo Uica javilo je prvog dana 1944. godine da pripadnici D.M. pokreta, koji su organizovani u borbi protiv partizana, odravaju i nadalje kontakt sa nemakim trupama i vojnim vlastima, neposredno i preko komandanata SDS-a u Uicu ". 3 0 Slino je bilo i u Kraljevu. Tokom decembra glavne voe oruanih D.M. odreda, koji su i dalje moan faktor u politikom ivotu okruga, uspostavile su kontakt sa predstavnicima nemakih vlasti i postigle sporazum o nenapadanju: Oruani odredi D.M. su teak teret narodu i materijalno iscrpljuju sela. Zato je seljak oekivao da e sporazum doneti rastereenje, da e D.M. odredi ui u sastav Srpske oruane sile i njihovo izdravanje pasti na teret drave"?'1 I pored ovakvih tendencija, i dalje je bilo sukoba sa Nemcima. U noi izmeu 22. i 23. decembra, jedan D.M. odred razoruao je nemaku patrolu na putu Kraljevo - Kragujevac, a 24. decembra zaustavljen je jedan automobil i opljakan nemaki sanitetski general: Gestapo uzeo 50 talaca, pa je sve oduzeto vraeno".32 Tako se nalije sporazuma o primirju pokazalo veoma brzo. Sporadini napadi na nemake jedinice i objekte i dalje su vreni. Nemaki komandanti procenjivali su da ti ugovori etnicima slue za jaanje organizacije i slobodnije infiltriranje u administraciju srpske vlade. Via komanda Jugoistoka 7. januara 1944. dala je N. Kalabiu rok do 10. januara za produenje ugovora pod novim uslovima inae poinje ratno stanje". 3 3 Komandant Oplenake grupe brigada upozoravao je svoje vojnike da Nemci pripremaju potere: Biti vrlo obazriv, sukobe sa Nemcima po svaku cenu izbegavati u oblastima koje su nae. U drugim selima se tui do mile volje. Nemamo rauna da pred svretak nemake katastrofe bacamo nae ljude u provaliju",34 Na teritoriji Mlavskog korpusa 8. januara zabeleen je jedan primer herojstva: Jedan motorizovani nemaki odred naiao je u selo Mailovac u Stigu, gde su bili na leenju nai tei ranjenici. Major Virt je ponudio lekarsku pomo u bolnici. Na teko ranjeni vitez, narednik Petrovi, odgovorio je da e radije umreti svi ranjnjenici no da doekaju da im Nemci prue
29 30 31 32 33 34

AVII AVIl! AVII, AVII, AVII. AVII,

A 25-2-37. Nedieva arhiva, 25-1-18. NDA, 25-1-33; Izvetaj okrunog naelnika iz Kraljeva od 2. januara 1944. NDA. 25-1-27; Izvetaj okrunog naelnika iz Kraljeva od 3. januara 1944. Mikrofilm Vaington (NAW) R-311, S-188-189. A, 27-5-6.

18

pomo"?5 Kod Crvene Reke blizu Bele Palanke, 17. januara napadnut je tab Niavskog korpusa: Ovaj tab je izdrao dvostruki napad okupatora sa zemlje posle prelaska Niave, kao i napad nemakih aviona. Pored jo 6 ranjenih, teko je ranjen u obe noge peadijski potporunik Egon Gee"}6 Drugi nivo odnosa sa Nemcima, bila je kupovina oruja i municije od njih. Tako je general Mihailovi 20. januara 1944. traio da se organizuju sposobne grupe za kupovinu oruja i municije od Nemaca. Oni koji su blizu rumunske i maarske granice, isto tako da obrazuju grupe za kupovinu oruja. Pored toga, organizujte sposobne grupe za krau oruja gde god se stigne, ali da se ne krade meusobno ve od neprijatelja",37 Krajem meseca, Mihailovi je nareivao spremnost u sluaju kapitulacije Bugarske: Preduzmite sve mere da njihovo oruje ne padne komunistima. Izdajte detaljna uputstva. Stupite u vezu sa Bugarima".38 Poetkom februara, otro je ukorio komandanta jedne jedinice egarskog korpusa zbog razoruavanja Bugara: Napravili ste veliku greku. Dok mi gledamo da pridobijemo Bugare za nas, Vi ih napadate. Sada je na glavni cilj da odvojimo Bugare od Nemaca",39 Krajem januara 1944. godine, situacija oko ugovora bila je sve zamrenija. Nemaka generalna orijentacija bila je, manje-vie, ista kao i u prethodnom periodu. Jedan elaborat Komande Jugoistoka od 27. januara ukazivao je na tetne posledice koje Vermaht moe imati zbog bilo kakvog oblika saradnje sa D.M. etnicima, posebno na teritoriji N D H : Na hrvatskim podrujima se ova saradnja oznaava kao antihrvatska, a Srbi daju ovoj borbi antihrvatski karakter jer u Hrvatima vide jedini destruktivnu snagu, nesposobnu za bilo kakav stvaralaki rad. Saradnja etnika sa Nemcima na hrvatskim podrujima, nailazi na ivo odobravanje i u Beogradu. ak se vrbuju i etniki dobrovoljci za borbu na hrvatskim podrujima". Poseban interes za saradnju Nemaca i etnika pokazivala je srpska vlada jer se od toga u velikoj meri oekuje da e Srbi biti poteeni i da e moi bolje da ouvaju mir i red na ovom podruju". I pojedini oficiri Vermahta radili su u tom smislu, kao izvesni kapetan uster, koji je 20. januara 1944. narodu u Topoli govorio da Srbi moraju biti jedinstveni kako bi odrali potpuni red kad Nemci napuste Srbiju". Ovakve i sline pojave zabrinjavale su pisca ovog izvetaja jer su se tako samo ojaavali D.M. redovi: sve vie naroda je pristupalo pokretu, to bi moglo da ima nesagledive posledice s obzirom na dugorone planove generala Mihailovia u sluaju prodora anglo-amerikih trupa: U tom sluaju
35 36 37 38 39

Zbornik NOR-a, XIV-3, strana 241. AVII, A, 99-4-2. AVII, A. 81-1-24. AVII, A, 100-1-1. AVII, A. 100-1-2.

19

bi D. Mihailovi mobilisao sve svoje snage kako bi unitio sve komunikacije i sva saobraajna sredstva od vanosti za voenje rata na srpskom podruju. D.M. ljudi su i dalje uvereni da Englezi nisu ustupili Balkan Sovjetima i da e uvui Tursku u rat da bi svoje bliskoistone snage mogli da stave u dejstvo. D.M. pokret je sada u snanom usponu. Krajnje je vreme da se ovakvom razvoju stvari stane na put. Ako ve raspolaemo jednim Nediem koji je za ispravnu saradnju sa Nemcima, onda se ne sme dozvoliti D.M. pokretu da vri najsnaniji uticaj na srpski narod. D.M. pokret nee nikad biti za saradnju sa Nemcima ve e, na osnovu nareenja iz Londona, uvek nastojati da izigra i obmanjuje Nemce. Iz tih razloga nije razumljivo zato i koliko dugo e se trpeti ova opasna igra navodne saradnje sa D.M".i0 Ova analiza Komande Jugoistoka bila je uvod u raskid potpisanih ugovora sa pojedinim komandantima JVUO i preduzimanjnje novih ofanzivnih akcija. Ve 29. januara Joakim fon Ribentrop alje Nojbaheru telegram sledee sadrine: Jedino se mogu utei trpeti privremeni aranmani niih vojnih komandi sa Draom Mihailoviem s ciljem suzbijanja zajednikog neprijatelja. On i njegovi ljudi ostaju i dalje, na kraju, nai neprijatelji. Zato je sada potrebno biti krajnje oprezan prema D. Mihailoviu i njegovim etnicima, a naroito se ne sme nijednog trenutka izgubiti iz vida da e pomo koju mu mi sada direktno ili indirektno pruamo radi voenja borbe protiv Tita, kasnije najverovatnije biti upotrebljena protiv nas".41 Ve 1. februara, na sastanku na kome su bili general-feldmaral Vajks, general Felber i Nojbaher zakljueno je da etnici ne potuju ugovore i da ih vie ne treba produavati, ve napasti neposlune etnike vode. U skladu sa ovim nareenjem, 2. februara, u tabu komandanta Srbije, generali Vajks i Fon Majsner donose odluku o akciji velikog stila, pod ifrovanim nazivom Treibjagd" (Hajka"), protiv N. Kalabia, N. Nedia i, uopte, protiv etnika izmeu Kosmaja i Rudnika, u okolini Beograda, u umadiji, do Valjeva i Podrinja. Jedan od naina voenja akcije bila je i propaganda kojom je etnike trebalo uiniti odgovornim za nemake represalije. U ovom poduhvatu uestvovali su delovi 5. motorizovanog SS puka, jedan bataljon divizije Brandenburg", Bugari i dobrovoljci. Akcija je zavrena 5. marta 1944. Jedinice J V U O pretrpele su znatne gubitke: 81 ubijen i 913 zarobljenih vojnika, ukljuujui i dosta oficira. 4 2 Poetkom februara napadnute su jedinice J V U O i kod Nia i Aleksinca: ubijeno je 19, a zarobljen 31 etnik. 4 3 Jedino je pukovnik Jevrem Simi pokuavao da odri svoj ugovor sa Nemcima na snazi, pa je zabranjivao
40 41 42 43

143-145.

AVII. Mikrofilm (NAW) T - 311, R - 286. snimci 185-187. Kazimirovi, Vasa, NDH u svetlosti dokumenata, Beograd, 1987, strana 169. too, str. 302-303. Avakumovi. Ivan, Mihailovi prema nemakim dokumentima, London, 1969, str.

20

da se pripadnici nemake oruane sile napadaju i razoruavaju kako po naseljenim mestima, tako na pruzi i drumovima". Simi je naglaavao d a j e to neophodno kako bi se nesmetano od okupatora mogli oistiti partizani". Zabranio je, takode, odlaske u gradove i pijanenje po kafanama - za ovakve izgrede streljati krivce i pijanice". 4 4 Slino nareenje izdaje i Komanda 2. kragujevake brigade: zabranjeni su bili napadi i razoruavanja nemakih vojnika da ne bi okupator preduzeo hapenja i represalije prema naim ljudima po selima i varoima". 4 5 Uskoro su, meutim, izbila neprijateljstva. Od 12. februara ponovo su na udaru jedinice J V U O u Sumadiji. Krajskomandantura iz Kragujevca saoptila je da su prestali da vae sporazumi sa pristalicama D. Mihailovia Za borbu protiv komunista, jer se etnici nisu drali sporazuma, ve su ga zloupotrebili. Krajskomandantura smatra pripadnike Drae Mihailovia kao komuniste i prema njima se ima otrim me rama istupiti". Sve institucije srpske vlade, kao i svi graani, morali su se strogo pridravati ovog nareenja. Preeno je smrtnom kaznom u sluaju pruanja bilo kakve pomoi odredima JVUO: Graani moraju potovati samo naredbe srpske i okupatorske vlasti, iste izvravati tano i na vreme, bez ikakvog izgovora i odlaganja, a nikako naredbe etnika Drae Mihailovia ili komunista ",46 Ozbiljan incident napravio je potporunik Mihailo Mati, komandant 3. bataljona Druge poeke brigade. On je 13. februara u Jelendolu zaustavio voz u kome su se nalazili nemaki vojnici: Vrio je pretres voza, pretio dvojici Nemaca (nisu imali oruje) te se na taj nain ofirao bez potrebe. Ispalio je vie metaka, iako je najstroe zabranjeno troenje municije bez stvarne potrebe".47 Da je teko uhvatiti logiku ratnog metea, govori i sluaj od 17. februara kod Grdelice, kada je sa lokalnom krajskomandanturom postignut sporazum o kupovini oruja: Ve je isporueno 7 mitraljeza, 5 bacaa i dosta municije. Dobro treba voditi rauna o razgovoru sa (krajskomandantom) kao i o njegovoj bezbednosti, poto dolazi bez ikakve pratnje i oslanja se na oficirsku re" 48 Neto slino uradio je i D. Keserovi 16. februara, kada se obratio krajskomandantu Prokuplja, sa molbom da se stupi u vezu sa bugarskim snagama, kako one ne bi ometale akcije protiv partizana. Nemaki komandant je tako i postupio. 4 9 Tako, meutim, nije bilo u Kaerskom srezu:
44 45 46 47 48 49

AVII, A, 127-4-2. AVII, A, 15-4-33. Istorijski muzej Srbije, Zbirka plakala, Inv. broj 4539. AVII, A, 50-5-29. AVII. A, 103-2-6. AVII, NDA, 26A-1-17.

21

20. februara u selu Kalanjevci nemaki odred od 150 vojnika opkolio je tab Kaerske brigade: Uspeo sam da se izvuem, ne primivi borbu".50 U Kaerskom srezu tada su se nalazile jae nemake i dobrovoljake snage kako bi izvrile prinudnu mobilizaciju mladia roenih izmeu 1919. i 1925. godine koji bi se posle krae obuke upotrebili za odbranu Nemake od naih i saveznikih jedinica i zbog ega bi postali izdajnici svoga naroda, vere, Kralja i Otadbine", pa je M. Nedeljkovi traio da se svi mukarci sklanjaju na sigurna mesta: ,, U njihove redove ne sme niko stupiti. Okupator Nemac i svi njegovi saradnici, alosni Srbi-ljotievci, pri izdisaju su. Pazite vi estiti Srbi koji ste se dovoljno napatili za ovo vreme robovanja, pa ne inite nikakvu uslugu okupatoru. Vodite rauna da sada ne pogreite, jer ete biti uvreni u red izdajnika".51 Izbegavanje sukoba sa Nemcima preporuivala je i Komanda Mlavskog korpusa: Da narod ne bi nastradao zbog nae prevremene akcije i da bi se sauvale nae snage za odsudni as. U sluaju da jedinica bude napadnuta iznenada, onda se bezuslovno mora borbom izvui".52 Sredinom februara, general Felber naglaava da sporazumi sa etnicima nisu ispunili ono to se od njih oekivalo: Novi sporazumi su zabranjeni". I pukovnik Simi 17. februara obavetava Nemce da raskida ugovor zbog napada SDK-a koji je u dva maha naneo njegovim etnicima teke gubitke". 5 3 Konani ishod bila je naredba Fon Vajksa od 23. februara, kojom je zabranio svako dalje zakljuivanje sporazuma sa vodama potinjenim Drai Mihailoviu. Na snazi ostaje samo sporazum sa Lukaeviem". 5 4 Jedna nemaka lokalna komanda 24. februara upozorava na este sluajeve da etnici nastupajui u velikom broju, razoruavaju pojedine pripadnike nemakih organizacija i pokuavaju da onesposobe teretna kola. Strpljenje krajskomandanture je iscrpljeno. Ubudue, u svakom selu koje je najblie mestu prepada, bie u sluaju svakog napada do 20 kua do temelja spaljeno. Pogoeno stanovnitvo ima da zahvali za ovo etnicima" 55 Tako su se ugovori sa Nemcima pokazali kao nepotrebni, jer nisu doneli nikakvu efektivnu korist za JVUO, ali su naneli mnogo tete: bili su idealan materijal za komunistiku propagandu o slugama okupatora i kolaboraciji. Gotovo nikakva pomo u oruju nije dobijena, pa je predstojea prolena ofanziva snaga NOVJ iz Bosne doekana bez veih organizacionih i vojnikih priprema, uz hronian nedostatak osnovnog ratnog materijala. Ali, to je pria za neku drugu priliku.
50 51 52

AVII, A, 74-6-34; Izvetaj potporunika M. Nedeljkovia. AVII, A, 74-6-33; Nareenje od 20. februara 1944. AVII, A, 85-5-39; Nareenje od 24. februara 1944. 53 Glii, V., Teror i zloini, strana 217. 54 Tomaevi, ]., etnici..., str. 300-301. 55 Narodna biblioteka, Zbirka plakata, Inv. broj 184/30.

22

I nemaka propaganda estoko je napadala generala Mihailovia i njegove borce. Komandant J V U O oznaavan je kao jevrejsko-boljeviki sluga, agent Londona" i neprijatelj sopstvenog naroda. Tako je jednom Srbima porueno: Nemaka oruana sila povela je krstaki pohod protiv boljevike opasnosti sa istoka. Da nije Nemaka u poslednjem asu ustala da otkloni tu smrtnu opasnost Evropu bi, a sa njom i Srbiju, odavno ve preplavila jevrejsko-komunistika bujica. Srbine, eli li da bude uniten radi visokih ciljeva meunarodnog jevrejstva? Da se ne uzda, moda, u Drau Mihailovia? Da nije moda on oslobodio Srbiju od komunista? Da je sree i pameti, pa da je on poveo borbu protiv zakletih neprijatelja srpskog imena. Umesto toga, zabio je no u leda svom roenom narodu".56 Kada se Mihailovi pozivao na kosovski duh, Nemci su odgovarali: Kad se treba boriti i kosovski poginuti, kao to su to inili vai preci, onda junak sa Ravne Gore ' naputa drugove i bojite kao Vuk Brankovi i bei. Moe li se nazvati kosovskim herojem takav junak'? Ima li u njemu iole duha Miloa Obilia? Draa Mihailovi, kao nesvesno orue u rukama neprijatelja Londona, ne igra ulogu junaka sa Kosova, ve ulogu izdajnika koji su prouzrokovali teki poraz Srbije i Evrope. Sa kakvim pravom se on uopte i naziva junakom, kad on junake i njihov duh, smisao njihove borbe i junatva, kao plaenik izdaje neprijatelju?"51 Jednom je Ravna Gora uporeena sa Katinskom umom i izvedena paralela da e srpske nacionaliste zadesiti ista sudbina kao i poljske oficire, kada boljevici u Jugoslaviji dodu na vlast: udnovato je da Mihailovi ne uvia da ni on, ni Engleska ni Amerika nisu u stanju da se suprotstave boljevizmu. Ili on moda vie nije u poloaju da bira, ve je sebe prepustio englesko-amerikoj bujici, koja i njega i srpski narod moe da dovede do nove Golgote, do srpskog Katina ",58 Borci J V U O esto su pozivani da potuju okupacioni poredak i poloe oruje: Zar vi zaista ne oseate i ne uviate da svojom odmetnikom borbom niste nita pomogli svome narodu, nego ste ga gurnuli u jo veu bedu, haos i propast? Vaim voama poznata je uloga londonske izbeglike vlade. Oni dobijaju pare i zlato, a vi gubite ivote. Vi ste se pune dve godine potucali po gorama kao gladni gorski vuci da bi general Draa opet postao ministar u marionetskoj vladi" 59 I poetkom 1944. godine, Mihailovi je bio engleski vazal, zloinac i krvnik sopstvenog naroda na ijoj grenoj dui lei teret hiljada nevinih rtava". Propaganda je isticala da e Nemaka sigurno dobiti rat, pa je svako
56 57 58 59

AVII, AVII, Arhiv AVII,

NMA. NMA, Srbije, NMA,

64-1-2. 65-5-2/31. Zbirka plakata, Inv. broj 34/3. 67-4-32/2.

23

pozivanje na ustanak bilo sluenje jevrejskom meunarodnom olou: da li ti je poznato Mihailoviu da Englezi, koji su te odavno izdali i predali boljevicima, sa Srbima, koje si ti zaveo, postupaju kao sa svojim kolonijalnim robljem? Da li ti je poznato da srpski narod hoe da bude lan evropske zajednice naroda a ne engleska kolonija? Uzmi ovu poruku na znanje, kukavice i izdajnie Mihailoviu i uini ono to bi svaki estiti i poteni Srbin uinio obraunaj se sa samim sobom, da ne bi srpski narod morao s tobom posle da se obrauna/"60 Nemaka komanda u Srbiji izdala je 26. februara letak u kome je etnicima poruivala da su ih ostavili na cedilu njihovi bivi zapadni saveznici: Zato pamet u glavu. Ne borite se dalje uzaludno za izgubljenu stvar. Upamtite, svi vai bivi tobonji prijatelji pomau danas vaeg najkrvavijeg neprijatelja-komunistikog 'marala' Josipa Broza Tita. Nemaka oruana sila uvidela je va poloaj i prua vam priliku da popravite svoju greku. Ako se predate s orujem u ruci, garantuje vam se povratak vaem domu i vaoj porodici". 61 3. Poseban deo prie o zavretku graanskog rata u Srbiji i ulozi Hermana Nojbahera u tome, posveen je naporima da J V U O dobije oruje od Nemaca. Kao i u sluajevima pre toga, u pitanju su bila oajnika nastojanja da se vojska naorua kako bi se oduprla partizanskoj ofanzivi. Raunalo se da e Nemci, kao nezainteresovana strana u graanskom ratu, izai u susret nastojanjima pojedinih komandi J V U O da dou do oruja. Pokazae se, meutim, i ovoga puta, da e Nemci etnike tretirati kao neprijatelje Treeg Rajha. Krajem juna, predstavnici Komande Mlavskog korpusa pokuae da na ovaj nain dou do oruja. ak e se i major Sinia Ocokolji 30. juna sastati kod Zagubice sa nemakim oficirima: Moglo se odmah videti da Pazarac i njegov autant ostavljaju utisak velike utuenosti i deprimiranosti. On se izjasnio na sledei nain: Gorski tab 69 nije do sada imao razloga da se obraa za pomo nemakom Vermahtu. Situaciju je bitno promenio prodor komunistikih bandi na prostor Soko Banje koje su zahvaljujui stalnim anglo-amerikim vazdunim isporukama oruja i municije izvrsno opremljene. Pazarac je izjavio da komunisti svoju propagandu u potpunosti vode na osnovu toga da primaju pomo od Anglo-Amerikanaca i da se vode pregovori izmeu vlade kralja Petra i Tita. Dejstvo ove propagande je tako veliko da seosko stanovnitvo puca na etnike u povlaenju. Sinia je naveo da etnici, da ne bi izgubili sav kredit kod stanovnitva, moraju po svaku cenu da sa60 61

AVII, NMA, 70A-2-32/1. IMS, Zbirka plakata, Inv. broj 4537.

24

kriju injenicu da sada mole okupatora za pomo u oruju, poto su se tri godine borili protiv njega. Komandant mesta je izjavio da e iznete molbe preneti nadlenim mestima u Beogradu ",62 Sredinom jula, pomo od Nemaca trai kapetan Neko Nedi. U Kruevcu je 14. jula voden razgovor izmeu njega i generala Hansa Felbera, komandanta Jugoistoka. Nedi je naglasio da su etnici izgubili svako poverenje u Englesku, poto su ih Englezi izdali i sada Titovim bandama liferuju naoruanje i municiju, usled ega etnici moraju da krvare i umiru. Poto su oni sami u borbi protiv komunizma isuvie slabi, uvideli su da moraju traiti oslonac u nemakom Vermahtu, kome e se bezuslovno potiniti sa puno poverenja. Oni su spremni da se bore protiv komunista svuda tamo gde bih ih ja postavio".63 Nemaki general traio je da se kod etnika izvre temeljne promene, da se obustave svi napadi na nemaku vojsku i neutralie antinemaki duh, posebno u Beogradu: Ja sam obeao da u ispuniti elje. Meutim, brzu odluku ne mogu da donesem, poto je odnos prema etnicima u velikoj meri politika stvar. Moj lini utisak je da se ovoga puta radi o potpuno ozbiljnoj ponudi koju treba prihvatiti. Ako etnike ponovo odbijemo, teramo ih u logor crvenih" Poto su nemaka obeanja ostala mrtvo slovo na papiru, pomo se morala traiti preko generala Nedia, uz Mihailovievo prisustvo. Nije lako rekonstruisati ta se sve dogaalo sredinom avgusta 1944. godine. Nije ak ni pouzdano sigurno kada je dolo do susreta dva generala. Stanislav Krakov pie da je neposredan podsticaj za sporazum doao sa Nedieve strane, koji je predloio i obrazovanje zajednike vlade u koju bi Mihailovi postavio dva svoja oveka. Mihailovi je takav predlog odbio: Ma kako uviam njegovu korisnost za optu stvar, da se ne bih kompromitovao kod Saveznika ",65 Trebalo bi da je Mihailovi, ako je verovati Krakovu, ipak prihvatio, na insistiranje Raia i Kalabia, mogunost snabdevanja orujem.
AVII, Mikro-flm (NAW), T-311, R-286, snimci: 556/557. Zbornik NOR-a, XII-4, strana 421 ; Izvetaj generala Felbera od 15. jula 1944. Isto, strana 422. 65 Krakov, Stanislav, General Milan Nedi, II, strana 162. U razgovoru sa patrijarhom Gavrilom Doiem. poetkom avgusta 1944. godine, M. Nedi je o Mihailovievom pokretu rekao: Mogu da Vas uverim da mi Drain pokret ini najvie tekoa. Njegovi komandanti svaki na svoj nain, izdaju nareenja protiv organa vlasti. Ja sam Drai poruio jo 1941. da ide pravo u Bosnu i da tamo zatiti goloruku srpsku sirotinju koju ustae unitavaju. A to se Srbije tie, ja u nju sauvati, a kada vreme i sloboda doe, predati Kralju i njegovoj vladi. On me nije posluao. Sada ga Radio-London naziva suradnikom okupatora. Kakva la i neistina! Ako bi general Mihailovi to radio, onda njegovi komandanti ne bi napadali nemake odrede, a naroito ne njihove vojne transporte. Zato bi onda napadali moje legalne odrede u asu kada ja suraujem sa okupatorom? Moja je dunost da kaem ovde istinu, iako mi Draa i njegovi komandanti, za moje uinjeno dobro, vraaju ravim postupcima koji nam svima donose samo nesreu". (Memoari patrijarha srpskog Gavrila, Pariz, 1974, str. 552553).
63 64 62

25

Da u navodima Stanislava Krakova ima istine, tj. da je predsednik srpske vlade zaista eleo sporazum sa etnicima, potvruje i trodnevna konferencija koja je u seditu vlade odrana od 30. jula do 1. avgusta, sa svim okrunim naelnicima i komandantima okruga. Na tom sastanku, Nedi je rekao: Otadbina je u opasnosti! Doli smo do pravog srpskog puta koji predstavlja ujedinjeno srpstvo. Sloga i bratstvo svih Srba mora se sprovesti do kraja. Odbijen je moj predlog o ueu dva ministra, naklonjena organizaciji D.M., u moju vladu. Predlog je odbijen od Drae Mihajlovia, ali i to je pravilno gledite s obzirom na dananje prilike. Dogaaji lete strahovito brzo. Reavajui momenti su blizu. Istrebljenje Srpstva moramo spreiti. Sve nae oruane snage moraju se ujediniti sa nacionalnim etnicima. To je vrhovni zakon Otadbine, jer to hoe ceo srpski narod. Jedna nacionalna snaga u jedinstvenom duhu mora da se ispolji na jednom putu i u jednom pravcu. Krv nae krvi mora da progovori".66 Poetkom avgusta, kapetan Predrag Rakovi dolazi u Beograd i susree se sa Bokom Kostiem, kako bi se uspostavila veza sa Nediem: Pokazao mi je i pismo enerala Drae Mihailovia upueno bivem ministru spoljnih poslova Aleksandru Cincar - Markoviu u kome ga Draa moli da bude savetnik Rakoviu. Dalje mi Rakovi ree da je dobio nalog od enerala Mihailovia da povede D. Ljotia na sastanak sa njim ali su, dodade, jue Kalabi i Rai odveli enerala Nedia, u ijoj su se pratnji nalazili Nediev ef kabineta Miodrag Damjanovi i upravnik grada Beograda Dragi Jovanovi. Oni su se ve sastali sa eneralom Draom". Srpska posla - osmehnuo se Rakovi - plaili su se, valjda, da meni ne pripadne slava oko sporazuma! Oni su, naroito Kalabi, u dobrim vezama sa Dragim, pa su sve to na brzinu svrili, ak i pre mog vienja i donoenja poruke Nediu od Drae".61 I navodi Ljotievog sekretara su, izgleda, istiniti. Rai, Kalabi i Neko Nedi sastaju se 11. avgusta u Topoli sa nemakim oficirima. Sastanak je organizovan na insistiranje H. Nojbahera, kako bi se prouile nove osnove na kojima Draa Mihailovi eli sastanak sa jednom odgovornom nemakom linou". Rai je izjavio da su oni 10. avgusta dobili izriito Mihailovievo odobrenje za ovaj razgovor: predloio je stvaranje jedinstvenog srpskog nacionalnog fronta, u koji bi uli SDS, SDK, J V U O i sve nacionalne snage orijentisane protiv komunista, kako bi se formirala srpska nacionalna armija za unitenje komunizma u Srbiji". 6 8 Neko Nedi je postavio dva USKosti, B., Za istoriju naih dana, strana 156. Zbornik NOR-a, XI1-4. str. 1068-1069; Izvetaj Obavetajnog odeljenja Komande Jugoistoka od 11. avgusta 1944.
68 67

lova: da Mihailovi lino ostane u ilegali i da se borci J V U O ne oblae u nemake uniforme. Detalji plana precizirali bi se na sastanku Mihailovia i Nojbahera. Nemaka strana traila je vrste garancije da e se obustaviti sve aktivnosti protiv njene vojne administracije. 6 9 Do sastanka izmeu Mihailovia i Nedia dolo je, najverovatnije, 15. avgusta 1944. Pisanih tragova o njemu nema, nikakav zapisnik nije voen, postoje samo iskazi pojedinih uesnika. Tako je sam Nedi o tome 3. februara 1946. rekao svojim islednicima: Sastanak je odran nou oko 11 asova u jednoj kuici sela Raane. Tu sam zatekao, pored Drae, pukovnika Baletia, potpukovnika Lalatovia, majora Raia i majora Kalabia. Sa moje strane, bili smo ja i Dragi Jovanovi. Susret, kako izmeu mene i Drae, tako i ostalih oficira, bio je srdaan i prijateljski. Seam se da sam se sa Kalabiem poljubio, a on mi je rekao: 'Zatitnie moga jadnog oca'! stavljajui mi glavu na grudi. Draa je traio od mene da mu izloim optu situaciju i razvoj buduih dogaaja. Ja sam mu kazao da Nemci propadaju i da e morati uskoro da se povuku iz zemlje. Predoio sam mu opasnost od komunista koji nadiru sa sviju strana, pa je stoga potrebno da se obrazuje jedan srpski front od mojih odreda i etnikih, pa da ujedinjeni brzo i efikasno spasimo Srpstvo i Srbiju od komunistikih upada. Draa me je sasluao i prihvatio moj predlog. Rekao je da ima vezu direktno sa Londonom i Englezima i da dobija izvetaje o situaciji iz prve ruke. Sporazumeli smo se da oruje i municiju izdejstvujemo preko Nemaca, poto e na tome raditi i Rakovi. U pogledu novca, bilo je odlueno da moja vlada meseno daje po 100 miliona dinara. Dalje smo se sporazumeli da se sve oruane formacije vlade stave pod komandu Drae Mihailovia radi koordinacije u borbi protiv komunista".10 I general Mihailovi je na svom sasluanju, aprila 1946. godine, potvrdio sastanak sa Nediem: U avgustu mesecu 1944. godine, u jednoj usamljenoj kui pored puta izmeu Raane i Kosjeria. Sastanak je bio glup, nepotreban i kompromitujui".11
Tomaevi, J., etnici..., strana 306. AVII, Emigrantska vlada, 269-1/38-39. 71 Zapisnik o sasluanju D. Mihailovia, strana 50. U istoj situaciji, posle hapenja. Dragi Jovanovi je priao: U avgustu 1944. godine pozvao me Kalabi na sastanak u Selters, kraj Mladenovca. Tu je rekao da sutradan treba da doem u Topolu, kako bi o vanim stvarima razgovarao sa Raiem i Nediem. U Topoli ih nisam naao, pa sam se odvezao u Aranelovac. Tamo, u jednoj kafani, video sam Neka Nedia, Kalabia i Raia: Pozvali smo Vas da organizujete sastanak Milana Nedia sa Draom. Nastupila su teka i opasna vremena. Moramo da radimo zajedno. Rekao sam da mogu da organizujem taj sastanak i pitao sam da li Draa ita zna o tome. Odgovoreno mi je potvrdno. Na jednoj okuci, kraj starog seljakog plota, stajao je jedan mitraljez gotovo na samom drumu. Rai i Kalabi su zaustavili kola i pozvali nas da siemo. Nedia, Damjanovia i mene u jednoj maloj seoskoj kui ekao je Draa Mihailovi. Pozdravio se sa Nediem i Damjanoviem, a ja sam mu se tek tada
70 69

27

Evidentno je da je ovaj sastanak organizovan mimo Mihailovieve volje i da su njegovi glavni inicijatori bili oficiri oko Dragoslava Raia, koji je rukovodio svim operacijama u Srbiji. Ako poklonimo poverenje iskazu Dragog Jovanovia, kao i samog Mihailovia, moemo zakljuiti da general ponudu o prijemu nemakog naoruanja nije ni prihvatio ni odbio - utao je, svestan greke ako prihvati bilo koju mogunost. Na drugoj strani, general Nedi je zahtev za naoruanjem veoma brzo prosledio Nemcima. U Komandi Jugoistoka odran je 17. i 18. avgusta sastanak na kome se razgovaralo o naoruavanju etnika. Zakljueno je da se predlog prihvati iz vie razloga: 1) odbijanje bi dovelo do krize vlade u Srbiji i do zaokreta pojedinih etnikih bandi ka Titu i do apsolutnog neuspeha politike koju smo do sada vodili u Srbiji"; 2) D. Mihailovi bi bio prisiljen da trai oslonac na drugoj strani; 3) negativan odgovor predstavljao bi veliki uspeh Angloa m e r i k a n a c a koji time u srcu Balkana dolaze u posed jednog antikomunistikog izolacionog sredstva"; 4) mogue je stapanje partizanske vojske sa etnikim bandama". Predlog je prihvaen u naelu. Trebalo je obeati isporuku i obuku za rukovanje savremenim orujem. 7 2 Herman Nojbaher je istakao da Mihailoviu treba verovati, jer je on toliko antikomunista da je uprkos engleskim ponudama dao prednost prosjaenju kod okupatora pred slogom sa crvenom stranom".73 Ipak, poto su to bila pitanja visoke politike", odluku o tome mogao je da donese samo glavni stan vode Rajha". O ovom dogovoru Nojbaher je 20. avgusta obavestio Fon Ribentropa: Prilikom razgovora sa itavom srpskom vladom kod vojnog zapovednika Jugoistoka u mom prisustvu, Nedi je posle iscrpnog prikazivanja opasnosti situacije u srpskom, a time i u itavom jugoistonom prostoru, davao izjave i u ime D. Mihailovia. Nedi je garantovao da e se pokret D.M. uzdrati od svake neprijateljske akcije protiv Nemaca. Njegova
predstavio. Uli smo u seljaku sobu gde je bio jedan krevet, sto i dve klupe gde su, pored Drae, bili jo pukovnik Baleti, Lalatovi i jo jedan oficir, a bili su tu i Rai i Kalabi. Kada smo uli unutra, mislim da nas je Mihailovi ponudio rakijom. Nedi je odbio, a Draa je pitao kojim dobrom dolazimo. Tada je Nedi poeo da govori da je zemlja u opasnosti i da je doao da vidi moe li se togod uiniti za njen spas. Govorio je i na koji nain misli da zemlji treba pomoi. Kazao je da treba da prestanu pljake, a da za izdravanje ljudstx'a Drai stavlja na raspolaganje 100 miliona dinara. Glavni dogovor bio je oko nabavke oruja: da Nedi kod Nemaca izdejstvuje da se ono dobije. Mihailovi je kazao da ima dovoljno ljudi, ali mu nedostaju oruje i municija. Prisutni oficiri traili su da im se nabavi oko 60.000 puaka. Na kraju je Nedi izjavio da preuzima obavezu da izdejstvuje kod Nemaca 30.000 puaka, 500 pukomitraljeza i neto minobacaa: Vi mi garantujete da ovo nee biti upotrebljeno protiv okupatora, a ja garantujem da u uiniti sve to je potrebno da nam Nemci daju oruje, municiju i odeu. Mihailovi je dugo utao. utao je i kada je Nedi zatraio da ovaj sastanak ostane u najveoj tajnosti". (Milovanovi, N., Kroz tajni arhiv Udbe, str. 167-168).
72 Zbornik NOR-a, XIV-4, str. 1073-1074; Izvetaj Obavetajnog odeljenja Komande Jugoistoka od 18. avgusta 1944. 73 too, strana 1076.

28

vlada preuzima punu odgovornost za bezbednost drumova, eleznica, rudnika i ostalih objekata koji interesuju Nemce. Srpski nacionalisti spremni su do krajnosti da vode borbu protiv komunista. Ta mobilizacija srpstva protiv prodora boljevizma, vri se pod vodstvom ministra predsednika Nedia kojeg pokret D.M. priznaje, kao i njegove vlasti".14 Sastanak u Hitlerovom glavnom stanu odran je 22. avgusta. Prisustvovali su: Fon Kajtel, Fon Vajks, Hajnrih Himler, Fon Ribentrop i Nojbaher. Vajks je istakao da e veoma brzo uslediti povlaenje bugarskih trupa, pa e veliki delovi Srbije ostati neposednuti, to e olakati Titovo zaposedanje Srbije". Stoga je podrao ponudu Nedia i Mihailovia u njenim glavnim takama, ukazujui na neophodnost ujedinjenja srpskih nacionalnih snaga. Hitler je, meutim, odbacio sve predloge o naoruavanju Mihailovieve vojske. Ukazao je na dva bitna momenta: 1) efkat isporuke oruja etnicima; 2) posledice koje e ostaviti ispunjavanje srpskih zahteva. Smatrao je da su Englezi, u stvari, sugerisali Srbima da trae oruje od Nemaca, koje e kasnije sigurno biti upereno protiv Rajha: Ja sam se dosta dugo morao boriti protiv shvatanja da se narodi Istoka mogu sa uspehom angaovati u borbi. Uvek su mi ponovo iznosili da je mogue pouzdati se u njih bez naroitog razmiljanja. Nema pouzdanja u te ljude". Jo pre poetka konferencije Hitler je, meutim, Nojbahera pozdravio sledeim reima: ,,Da Vam odmah na poetku bude jasno, nema nita od davanja oruja etnicima!" Uporedujui Srbe i Hrvate, Hitler je naglasio da Hrvati n e m a j u nikakvu predstavu o dravnosti i nee je nikada ni imati". Nasuprot njima Srbi su narod koji je odreen da ima dravu i koji je kao narod odran. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Zbog toga e oni uvek zastupati velikosrpsku ideju. Ono to dolazi iz Beograda, znai opasnost". Ukoliko bi Srbi sada dobili oruje, oni bi pobedili komunizam, a onda e velikosrpska ideja ponovo da zaplamti na nau tetu. A to je nepodnoljivo. Srbi se nikada ne bi odrekli velikosrpske ideje". H. Nojbaher je, slino kao i Vajks, isticao neophodnost potrebe da srpske nacionalne snage brane Balkan od crvene invazije". Predloeno je fireru da za saradnju sa etnicima ovlasti komandanta Jugoistoka. Hitler je sve predloge odbio. 7 5 ak je Vajksu rekao i sledee: Nemaka mora do kraja suzbijati sve planove o Velikoj Srbiji. Ne sme se stvoriti srpska vojska. Prihvatljivija je ak stanovita komunistika opasnost". 7 6
74 Milovanovi, Nikola, Kontrarevolucionarni 1983, IV, strana 145. 75 Zbornik NOR-a, XII-4, str. 527-532. 76 Tomaevi. J., etnici..., strana 309.

pokret

Drae

Mihailovia,

Beograd.

29

Tako se jo jednom pokazala sva beskorisnost nastojanja da se od Nemaca dobije oruje, makar i u ogranienoj koliini. Ni Milan Nedi nije mogao da pomogne. JVUO je nosila ig velikosrpske vojske" i protiv nje su bili svi. ak je i za Nemce komunizam bio manje zlo. Osim toga, mnogi oficiri J V U O nisu eleli ni po koju cenu, ak i kada je poraz bio izvestan, da saraduju se Nemcima. 7 7 Herman Nojbaher je izuzetno verodostojan u svojim memoarima, mada je veoma teko biti objektivan kada je re o sopstvenoj ulozi ili odgovornosti u pojedinim prekretnim istorijskim dogadajima. Najznaajnijim nam se ine oni delovi Nojbaherovih memoara koji opisuju ljude i dogadaje na nain koji odudara od uvreenih stereotipa, koji jo uvek opstojavaju u istorijskoj svesti srpskog naroda. Tu, pre svega, mislimo na generala Milana Nedia i opis njegove posete Berlinu. Iz Nojbaherovog svedoenja vidimo da je Nedi iao u Glavni tab vode Rajha da pokua da spasi Srbiju. Takode, srpskoj naunoj i iroj javnosti ostali su nepoznati podaci o Nojbaherovim naporima da spase to vei broj civila od nemakih odmazdi. Izgleda, nekako, da ga je Vojni sud u Beogradu osudio jer se protivio sprovodenju represalija. Nojbaherovi memoari vrlo ubedljivo razbijaju crno-bele predstave o traginim dogadajima iz perioda Drugog svetskog rata, u prvom redu stereotipna znanja o sloenim i komplikovanim procesima koji su se ticali odnosa Nemaca i etnika sa jedne strane, i odnosa Zapada prema oba pokreta otpora u Jugoslaviji, sa druge strane. Nojbaherovo delo svakako e pomoi novoj generaciji srpskih istoriara da ovladavanjem znanja o prolosti izgrade kritiko miljenje, koje e uspostaviti novi identitet nauke, kako se ona vie nikada ne bi doivljavala kao totalitarna propaganda koja slui odreenoj ideolokoj matrici. Kritinost u istoriografiji ne moe se dosegnuti jednom zauvek, ve se ona stalno iskuava i usavrava na novim pitanjima i problemima. Ne postoje vii ciljevi" zbog kojih se ta kritinost moe ograniavati, posebno ne politiki. Samo tako istoriografija e ostati nauka a ne ideologija. Istoriografija se i danas nalazi pod uticajem razliitih drutvenih sila" od kojih zavisi njen razvoj. Otuda proizlazi i njena nemo da odluu77 Ilustrativan je primer pukovnika Milutina Radojevia. Sredinom septembra, Nemaka komanda u Niu predloila je svim nacionalnim snagama da uestvuju u zajednikim borbama protiv Crvene armije i NOVJ. O tome se raspravljalo 14. septembra u Gadinom Hanu, na sastanku oficira JVUO i SDS-a. Pukovnik Radojevi je izneo stav JVUO: Makar svi pogubili glave, a sa nama i ljudstvo, mi ne moemo i neemo sa Nemcima da vodimo borbu protiv Sovjeta, niti protiv partizana, jer su Nemci nai neprijatelji i okupatori". (AVII, A, 140-9-1/9) Nemaki zahtev jednoglasno je odbijen, a odlueno je da se straari sa teritorije nike oblasti, u periodu od 14. do 16. septembra, prikljue odredima JVUO na prostoru Stala - Boljevac (AVII, A, 14b-95/9).

30

jue utie na ovladavanje racionalnim spoznajama prolosti. Svakako da u savremenoj srpskoj istoriografiji jo uvek vai ona poznata sintagma engleskog istoriara Edvarda Kara d a j e za poznavanje jednog drutva najbolji putokaz upoznavanje sa onim to njegova istoriografija nije napisala. U tome i jeste vrednost prvog srpskog izdanja Nojbaherovih memoara. Nadamo se da e ovaj izdavaki napor dati svoj skroman doprinos prevazilaenju kako istoriografskih, tako i ideolokih podela iz prolosti. Dr Kota Nikoli

31

NAPOMENA UZ PRVO IZDANJE

Vojni sud u Beogradu osudio me je 16. maja 1951. na 20 godina prisilnog rada. Kao osnov moje krivice navedeno je da sam, kao privrednik i diplomata, ojaao ratni potencijal biveg Nemakog rajha i da sam pomogao nemaku armiju u borbi protiv partizana na Balkanu. Ovom laskavom argumentu nisam imao ta da prigovorim. Nisam poricao da sam svoj posao radio to sam bolje mogao. Za ovakvu izjavu vie nije bilo potrebno mnogo h r a brosti. Tip ratnog zloinca, kome ja pripadam, ve je izaao iz mode. Nakon sedam i po godina zatvora, vratio sam se 21. novembra 1952. u moju zemlju. Bio je to dug i teak put. Preao sam ga tako uspeno z a hvaljujui spremnosti da preuzmem dobrovoljno na sebe teret odgovornosti za veliko zlo. Zbog toga nisam nepotrebno patio i krvario. Danas vidim jo veu dobit iz tog lutanja kroz dolinu potiskivanja i muka. Nikoga ne mrzim. ivot uvek poinje ujutro. Gmunden, jul 1953.

NAPOMENA UZ DRUGO IZDANJE

To to se se pokazalo kao nuno da se prede na pripremu drugog izdanja ove knjige svega nekoliko meseci posle objavljivanja prvog izdanja (Boi, 1956), moe da se smatra uspehom, kada se ima na umu injenica da je nemako trite knjiga preplavila memoarska literatura i d a j e , kao posledica, publika umorna od nje. Ova knjiga seanja primljena je dobro i to ne samo na nemakom govornom podruju. Mnogi kritiari posvetili su u svojim prikazima mnogo prostora ovoj knjizi i linosti autora. ak sam uo i prekor d a j e ovo tivo suvie kratko i da bi mnogi itaoci eleli da uskoro dobiju u ruke nastavak ove knjige. Nadam se da e ove pohvale da koriste knjizi i da e ona doprineti boljem razumevanju tog burnog vremena! Be, april 1957. Autor

33

UVOD LETEI DIPLOMATA

Proitao sam toliko memoarske literature, da sam reio da ne piem sopstvena seanja. Meutim, oseam se dunim da buduim generacijama istoriara pruim informacije koje ne moe da im prui nijedan drugi ovek. Ja sam, naime - to se tie nekih stvari koje zanimaju istoriare - jedini preiveli svedok. Veina vodeih linosti, sa kojima sam ja imao posla, umrla je nasilnom smru. U reenosti da svedoim, ohrabrila me je i proitana posleratna litaratura, koja govori o meni. Za itaoce je od ovog mog motiva mnogo interesantnije to da napiem objektivnu knjigu o svojim balkanskim doivljajima. Vaio sam ve 1927. i 1928. godine za oveka koji je strunjak za privredne probleme Istone i Jugoistone Evrope. Zbog toga me je u januaru 1940. angaovalo Nemako ministarstvo spoljnih poslova, da u Bukuretu budem specijalni nemaki izaslanik. Moj zadatak je bio jednostavan: trebalo je da omoguim nesmetan transport rumunske nafte do Nemake. Do tada su Zapadne sile blokirale rumunsku naftu. Pre nego to sam prihvatio ovu novu dunost, bio sam gradonaelnik Bea. Tako je zapoela moja diplomatska karijera na Jugoistoku, kao specijalnog izaslanika za ekonomska pitanja pri Nemakom drutvu u Bukuretu". Krajem 1940. godine okonao sam svoje oevidno loe odnose sa tri gaulajtera.' Oni su doli jedan za drugim, dok sam bio gradonaelnik Bea. Neslaganja su bila takva, da mi je preostalo samo da dam ostavku na svoj poloaj. Odmah sam bio rasporeen u Ministarstvo spoljnih poslova, kao izaslanik prvog razreda.
1 Gaulajter je visoka funkcija u hijerarhiji Nacistike stranke i moe da se uporedi sa partijskim sekretarom u doba vladavine komunista (napomena prevodioca).

35

Godine 1941, pored zadataka u Rumuniji, dobio sam jo jedan poseban zadatak, postao sam opunomoeni za pitanja nafte na Jugoistoku. Ova sluba, koja je sedite takode imala u Bukuretu, objedinila je dve slube za naftu, koje su radile paralelno, a katkada i haotino, i to u okviru nemakog etvorogodinjeg plana za potrebe Ministarstva privrede. Vrhovne komande Vermahta, Vrhovne komande Mornarice i Ministarstva vazduhoplovstva. Ja sam, dakle, bio odgovoran za ispunjenje etvorogodinjeg plana. Poto sam primio specijalni zadatak, postao sam takode i ef delegacije, koja je svaka tri meseca vodila pregovore sa Maarskom u vezi s naftom. Krajem januara 1941. obavio sam jedan zadatak u Bugarskoj: pregovarao sam u Sofiji u vezi s zakljuenjem tajnog ugovora, koji se odnosio na snabdevanje hranom nemake armije generala Lista. Ova armija upravo je vrila pripreme da krene u Grku i to preko Bugarske. Posle tog dogaaja, boravio sam u vie navrata u Bugarskoj, sa zadatkom da se bavim pitanjem prehrane Grke, pa sam tako proputovao tom zemljom U obavljanju tih zadataka, doao je oktobar 1942. Tada je grkoj privredi i valuti zapretio haos i raspad sistema. Dobio sam novi zadatak i postao specijalni izaslanik Rajha za privredna i finansijska pitanja u Grkoj. Ne samo da nisam bio osloboen nijednog od tih zadataka, nego sam dobio i nove. Kada je krajem avgusta 1943. dolo do objedinjavanja Vrhovne vojne komande za Jugoistok pod jedinstvenom komandom armije grupe F general-feldmarala Frajher fon Vajks (Freiherr von Weichs), bilo mi je povereno jo jedno novo zaduenje. Postao sam koordinator za spoljnopolitike poslove i to za prostor Srbije, Crne Gore, Albanije i Grke, odnosno, imenovan sam za specijalnog izaslanika Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistok sa seditem u Beogradu. Osim ove dunosti, dobio sam zadatak da nakon kapitulacije Italije podrim stvaranje nezavisne Albanije, koja treba da doe na inicijativu same te zemlje" (11. septembar 1943). Za obavljanje tih zadataka nisu bili dovoljna uobiajena saobraajna sredstva. Od oktobra 1942. stavljen mi je na raspolaganje specijalni avion, koji me je neumorno transportovao po Balkanu, u nemaki Glavni tab, u Berlin i u Rim. Postao sam letei diplomata", koji je te prostore i ljude doivljavao kao kaleidoskop. Od oktobra 1942. do oktobra 1944. obavio sam 215 letova. Kada je moj hajnkel 111", kojim sam leteo poslednje ratne godine na Balkanu, jednom morao prisilno da se spusti, kao posledicu vazdune borbe zadobio je asne oiljke. Od decembra 1944. vodio sam Slubu Ministarstva spoljnih poslova za Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Grku, sa seditem u Beu. Neposredno pre ulaska Crvene armije u Be, sedite Slube prebaeno je u Kicbiel (Kitzbtihe). Moj zadatak se sastojao u tome da se brinem za emigrante iz navedenih zemalja.

36

Od vlade admirala Denica (Dnitz) dobio sam poslednje zaduenje spoljnopolitiki savetnik general-feldmarala Keselringa u vezi s pitanjem kapitulacije armije kojom je on komandovao. Ta kapitulacija usledila je 6. maja 1945, dakle, dva dana pre opte kapitulacije. Amerikanci su me 12. maja 1945. pozvali u Kufstajn (Kufstein) na razgovor. Kazali su mi da nije potrebno da ponesem stvari, jer u ve uvee da se vratim kui. Ovo nije bilo sasvim tano, jer sam se, istina, vratio jednog poslepodneva, ali ne sledeeg dana, nego posle sedam i po godina. Poto sam proveo uobiajeno vreme u amerikim logorima za internirane osobe i zatvorima, a na kraju i u palati pravde u Nirnbergu (Nrnberg), gde sam - od marta do aprila 1946 - bio svedok. Dana 29. juna 1946. nastavio sam moju balkansku odiseju. Amerike vlasti poslale su me, kao svedoka u procesu protiv Drae Mihailovia, u Be, gde je trebalo da me saslua jedna jugoslovenska komisija. To, meutim, nije sasvim odgovaralo istini. Izgleda da je jugoslovenskim vlastima lako polo za rukom da Amerikance u Beu ubede da sam im potreban za sudski proces u Beogradu. Ni ovo, meutim, nije bilo sasvim tano. U vezi s Draom Mihailoviem bio sam sasluan odmah po dolasku u Beograd i to u odeljenju za ratne zloince. Time je moja uloga svedoka bila okonana. Prvo su mi kazali da u morati da prenoim u zgradi Ministarstva unutranjih poslova, jer jo nemaju sobu za mene". Meutim, ni ovo nije u potpunosti odgovaralo istini. U deset uvee ve sam imao sobu, ali je to bila elija centralnog zatvora Udbe u Staroj upravi" u Beogradu. Vratie se uskoro kui", kazao m i j e sredinom jula 1946. jedan oficir Udbe. Ni ovo nije bilo sasvim tano. ovek moe da raspravlja o znaenju rei skoro" na Istoku i Jugoistoku Evrope. Ovo skoro" trajalo je est i po godina. Tek 16. maja 1951. beogradski Vojni sud potvrdio je presudu od dvadeset godina prisilnog rada - ponavljam: u najuitivijoj formi - gde s e j a imenujem kao ratni zloinac". Ni ovo nije tano: nisam bio poslan na prisilan rad, ve sam iveo u zatvorskoj eliji u Sremskoj Mitrovici. Austrijsko-jugoslovensku granicu preao sam 21. novembra 1952. Pravo je udo da sam j o u ivotu. I to je istina. Konani zakljuak: Coveku je svojstveno da bude aktivan, ali ko radi mora i da pati!"

37

I. BALKAN
Adolf Hitler pitao me je jednom da li smatram da Hrvatska pripada Balkanu. Bio sam zauen da je on izgubio oseaj za austrougarski prostor. Uopeno govorei, postoji sklonost u Zapadnoj Evropi da se Podunavlje odmah iza Bea ve rauna kao Balkan. Ovakvo shavatanje, po kome je Maarska balkanska drava, ve je ogorilo mnoge Maare. Da li je, dakle, Dunav ta reka, koja pere i oslobaa te zemlje pripadnosti balkanskom svetu? To nije tano, jer podunavske drave su, takode, Srbija i Bugarska, ali one se ne brane ve priznaju svoju pripadnost Balkanu. Rumunija se smatra samo geografski delom Balkana, ali rado to osporava zbog svog romanskog jezika. Ovde se pojavljuje misao da re Balkan" ne smemo da posmatramo u geografskom smislu, nego i u kulturno-istorijskom. Iz oba ova razloga Maarska nije balkanska zemlja, jer pripada Srednjoj Evropi. Ve hiljadu godina ona pripada latinskom-zapadnom kulturnom svetu. Zato Hrvatska ve vekovima pripada kulturnom krugu Bea i Pete, te je neodvojivi deo latinskog, katolikog i habzburkog sveta. Tako je i u toj zemlji nastao drutveni sistem koji nosi austrougarski peat. Ovo se odnosi i na vojno i inovniko plemstvo, koje je verno monarhiji. Zagreb karakterie jasan beki uticaj, sa svim institucijama, koje imaju zapadne peat. Majka Zagreba zove se Be (Wien), tetka je Budimpeta, dok su sestre Zagrebu: Grac (Graz) i Ljubljana. Tek nacionalni pokreti koji su razbili Monarhiju, godine 1918, istrgnuli su Zagreb iz dravne zajednice sa habzburgovcima, Maarima i time iz kulturnog kruga, koji je zapadni, latinski, katoliki, carsko-nemaki, kraljevsko-ugarski i vezali ga za Srbiju, koja, po svom izvoru, pripada istonorimskom, grko-pravoslavnom, osmanlijskom svetu. Za Hrvate, koji nose austrougarski peat, Balkan poinje odmah iza nekadanje austrougarske Vojne krajine. Kao organizaciono majstorsko delo habzburkih careva, Vojna krajina je titila Monarhiju od novih upada sa prostora Osmanlijskog carstva. Ovo isto se odnosi i na mnoge Srbe sa podruja

39

bive Kraljevine Ugarske i Hrvatske. Srbi iz Srbije gledaju na ove pomalo sa prezirom, kao na brau koja su se pod uticajem Nemaca i Maara iskvarila. Jugoslovensko ujedinjenje je nastalo kao rezultat dva svetska rata, ali u kulturnom i civilizacijskom pogledu nije jo okonano i to uprkos autoritarnom reimu Komunistike partije Jugoslavije. Srpsko-hrvatske suprotnosti, gledano sa strane, reene su u okviru federativne Jugoslavije i tako je ta suprotnost postala neka vrsta privatnog pitanja. Te suprotnosti, meutim, rairene su do duboko u redovima Komunistike partije i tako ostaju jo uvek problem sa znatnim politikim znaenjem. Hrvat ima svest o tome da pripada istoriji koja je kulturno i civilizacijski nadmona i u mnogim drutvenim odnosima jo je uvek iva. Srbin, u poredenju sa Hrvatom, poseduje superiornu dravotvornu snagu. Hrvatska ni danas, posle viedecenijske zajednike drave, nije spremna da trpi beogradski centralizam, koji bi nosio srpske crte. Zbog toga je Tito i proglasio ustav koji znai labaviju federaciju jugoslovenske drave. Federativni sistem predstavlja do sada najbolji pokuaj da se ojaa jugoslovenska zajednica. Jugoslavija, koja bi bila voena srpski-centralistiki, raspala bi se prilikom prvog veeg potresa i to upravo na isti nain kao godine 1941. Nakon to se Jugoslavija raspala, usledio je hrvatski osvetniki pohod unitavanja pravoslavnih Srba. Ovaj dogaaj spada u najuasnija masovna ubistva tokom cele svetske istorije. U pitanju je balkanska osveta protiv omrznutog Balkana. Jugoslavija kao drava jo uvek je podeljena kulturnom granicom, a pojam Balkana je suava i ne moe sasvim objasniti. Meutim, ni taj pojam ne odgovara sasvim realnosti, kada, recimo, krenemo prema jugu. Tako Grka geografski pripada balkanskom poluostrvu, a istorijski je ta zemlja vekovima bila - kao Srbija i Bugarska - vizantijsko-pravoslavna, osmanlijska. S druge strane, ostrva Egejskog mora, Peloponez, podruje oko Atine i prostor Soluna i Trakija pripadaju Mediteranu. Sestre Atine ne zovu se Beograd i Sofija, ve Smirna i Aleksandrija. Re je o svetu Levanta, koji ima korene u slavnoj grkoj prolosti i protivrenostima Vizantije i Venecije. Ovaj grki svet oblikovalo je Sredozemlje, koje je Grke udaljilo od kontinentalnog Balkana. Isto se u jednakoj meri odnosi i na slovensku Dalmaciju, koja je formirana pod uticajem rimokatolike Vencije i Austrije. To se, meutim, ne odnosi u na Abaniju. Siptari - i pored toga to poseduju jadransku obalu sa pomorskim lukama Skadar, Dra i Valona - nisu moreplovci, pa ak ni uspeni ribari. Albanija je balkanska, brdovita, seljaka zemlja, u kojoj dominira islam. Albanci su prastanovnici Balkana, i to ilirskog porekla. Taj narod poseduje neunitivu snagu, a to se ogleda i u brojnoj emigraciji na podruju severne Grke, Atike i Peloponeza. Stanovnici mesta Megara ponosno se nazivaju Grcima, nasuprot okolnih sela, koja su

preteno nastanjena Albancima. Ovi Albanci, meutim, koji jo uvek meu sobom govore albanski, u politikom smislu i po oseanju postali su Grci. ta je, dakle, pravi Balkan i to u smislu geografske, istorijske i kulturne posebnosti? Re je uglavnom o podruju, kojim su nekada vladali Turci: Srbija, Makedonija, Crna Gora (koja nikada nije u potpunosti bila pokorena), Bosna, Hercegovina, Albanija, Bugarska, severni deo Grke (bez morske obale), evropski deo Turske i Rumunija, koja je i pod Osmanlijama zadrala znatnu autonomiju i zato sauvala vladajui, bojarski sloj svog drutva, dok su, recimo, Srbi, svoj izgubili u Kosovskoj bici, na Kosovu polju, godine 1389. Kod Rumuna je snano razvijen latinski oseaj i u kulturnom smislu jaka antislovenska crta. Srbi i Bugari su vekovima bili turska raja, bez dravnih i graanskih prava, sem ako bi, razume se, preli na islam. Grci su bili u dosta povoljnom poloaju, blagodarei injenici da su u Osmanlijskom carstvu igrali vanu ulogu kao trgovci i moreplovci. Ovaj skuen, relativno mali prostor nastanjuju brojni narodi, koji ive jedni pored drugih, i imaju veoma razvijenu individualnost. Tako, Rumuni poseduju rumunsku narodnu svest. Bugari su po svom poreklu delimino Mongoli i zato se esto i pozivaju na srodnost sa Maarima. Srbi su isti Sloveni. Crnogorci su Srbi koji imaju posebnu samosvest o tome da su upravo oni najbolji Srbi. U odnosu na moral i obiaje (gostoprimstvo i krvna osveta), Crnogorci su pod jakim uticajem Albanaca, koje su u VI veku u ovim brdskim krajevima potisnuli Sloveni. Grci su, zahvaljujui seobi naroda, pre svega Slovena, a onda i Albanaca, pomeali svoju krv sa tim narodima. Turci su mongolskog porekla. Istorijski razvoj ovih naroda veoma se razlikuje. Najvee slinosti na ovom prostoru, u poslednjih pet stotina godina, pokazuju istorijski razvoj Srba i Bugara. Oba suseda imaju, takode, i u socijalnom pogledu seljako-demokratsku strukturu. Turci su se oslobodili svojih feudalaca, dok su Rumuni, sve do komunistike vladavine, zadrali svoje plemstvo. Ono to je zajedniko Srbima, Bugarima i Rumunima jeste pravoslavlje, koje vue poreklo iz doba Vizantije, kao i ilavo patrijarhalno drutvo. Danas oni pripadaju komunistikom svetu. Izuzetak ine Grka i evropski deo Turske. Jugoslavija, meutim, danas stoji van sovjetskog bloka. Albanija ovde zauzima neobian poloaj, gde je slubena ideologija marksizam-lenjinizam, a ta ideologija, taj duhovni smer ima tako malo veze sa tradicijom tog naroda. Isto je i sa narodima na visokom Kavkazu. udno je to da marksisti i lenjinisti, koji se toliko hvale svojom istorijsko-dijalektikom metodom, ovde primenjuju recept sasvim suprotan logici razvoja tih naroda. Dijalektiki odgovor na seriju ubistava veanjem u Albaniji bie uvek dobro nanianjeni osvetniki hici, kako je to uvek na Balkanu. Kamelui gisdi!" (U tom sluaju savie se prst", alb.) bie pouzdan odgovor. Jo nismo stigli da razmatramo takve pojedinosti. Do sada smo govorili o pojmu Balkana samo sa geografskog i kulturno-istorijskog aspekta.

41

Balkanu je, meutim, potreban jo jedan pojam, kako bi ga bolje pojasnili. Odgovor nikada ne moe da bude sasvim zadovoljavajui. Prosenom Amerikancu, na primer, iz Kanzasa, koji ima jasnu predstavu o hrianstvu i linoj slobodi, Balkan bih objasnio na ovaj nain: Vi smatrate d a j e Evropa podruje gde ive 'troublemakers' ljudi koji stvaraju probleme, nepopravljivi svadljivci koji tokom svake generacije zapale svet? Nije li tako?" On e to revnosno da potvrdi: Vidite, ovi smutljivci, potpaljivai svetskog poara i kako biste Vi jo sve nazvali Evropljane, smatraju da je Balkan mesto gde ive proizvoai nemira i potpaljivai svetskih poara. Predstavite, dakle, sebi narode, koji ak i jednom takvom nemirnom podruju izgledaju kao buntovniko podruje!" Uasno! Jesu li oni zaista tako opasni?" Meu njima sam iveo svega trinaest godina. Polovinu toga vremena proveo sam kao ambasador i oponomueni ministar, imajui posla sa kraljevima, ministrima i velikim banditskim voama. Drugu polovinu tog vremena proveo sam u njihovim zatvorima i to sa predstavnicima svih slojeva njihovog drutva sve do samog dna, do najgorih tipova. Ne elim da dam neki konaan sud, pa ipak, meni oni ne izgledaju tako loe i opasno. Moda su malo divlji, ako mi dozvolite da kaem!" Pa, Vi ste ipak ostali ivi!" To nije ni njihova zasluga, a ni krivica. Tako je Bog odredio." Bojim se da oveku iz Kanzasa, koga cenim sa distance, nisam dovoljno dobro objasnio Balkan. Ja, meutim, ne odustajem. Tokom ovog uvodnog slova, kojim se obraam mojim itaocima, hou da pruim makar jasne karakteristine momente, ako ve ne mogu da dam otre konture, kojih zapravo i nema, jer su narodi, religije, kulture i drutevene suprotnosti toliko meusobno iskljuivi, isprepleteni i zamreni. Sklonost da se suprotnosti i lina netrpeljivost svih vrsta, do u najsitnije pojedinosti, reavaju poarom i maem (danas, prirodno, runim modernim orujem), na Balaknu je uveliko priznata i tradicij o m dokazana. Moj beogradski stan, jun 1944. Prisutni: general Glaize-Horstenau, nemaki general Hrvatske (Glaise-Horstenau, Deutscher General Kroatiens) i Peter Antonius Harapi, iguman franjevakog manastira u Skadru i lan Albanskog prestolonaslednikog saveta. Glaize: Kaite mi Vae preosvetenstvo, kakvo je Vae miljenje o krvnoj osveti? Harapi: Ona mora da postoji. Imamo samo ovu vrstu ispatanja i kazne."

42

Tu sam se i ja umeao u razgovor: Dragi oe Antonius, da li Vam se ikada zbog krvne osvete ispovedao neki Albanac iz plemena Mirdite?" Naravno da nije!" A kada je u pitanju i najmanja kraa?" Da!" Ovo veoma dobro razumem. U zemlji, u kojoj ne postoji dravni aparat, bez policije i sudija, kaznu izrie rod ili pleme. Pa ipak, sada Vas pitam kao teologa morala i kao duebrinika krvnih osvetnika u plemenu Mirdita, kakvo je Vae miljenje o tome?" Princip je ispravan. Problematina je primena u praksi!" Na stranama ove knjige jo emo sretati ovog divnog franjevca. Godine 1944. postao je muenik i rtva sopstvene svetenike dunosti i savesti. Glavno podruje na Balkanu gde vlada krvna osveta su: Albanija, Crna Gora i Makedonija. Ona postoji i na Kavkazu. U krvnoj osveti sadran je, osim principa odmazde, jo jedan princip: nastojanje da se gubitak muke glave, dakle, nosioca puke - nadoknadi, izjednai. Kod nekih plemena - recimo, na Kavkazu - mogue je krvnu osvetu otkupiti i to novcem, enidbom ili kumstvom, koje kod pravoslavnih ima vrednost kao krvno srodstvo. Krvna osveta je uvek nezamenljiv pravni sistem u krajevima gde dravni aparat ne moe da prui zatitu pojedincu ili manjim zajednicama. Poto se uticaj drave sve vie osea na Kavkazu i Balkanu, onda moemo da zapazimo da ovaj arhaian pravni poredak polako i ovde odumire. Albanija je poslednji klasian sluaj u Evropi gde jo vlada tradicionalna krvna osveta sa svojim organizovanim strukturama. Meutim, krvna osveta jo uvek postoji i na ostrvu Sardinija. Ovaj fenomen traje veoma dugo. N e m a nikakve sumnje o tome da su Sovjeti zapoeli borbu protiv krvne osvete u Albaniji zato to je tu re o ugroavanju dravnog monopola nad izricanjem smrtne kazne. Verovatno e da upotrebe istu metodu, metodu uveravanja, sa kojom su imali uspeha na Kavkazu, dakle, razgovarae sa najuglednijim linostima. Ova metoda nije nova, ve na tom podruju ima dugu tradiciju. Uspeh se postie u onim sluajevima gde treba da se prekine lanac ubistava zbog krvne osvete, koji traje generacijama. Zakrvljenim porodicama i rodovima obino izvor sukoba vie nije ni poznat. Drava veanjem ne bi uinila krvnu osvetu, jer i to veanje bi stvorilo razlog za nju. U Albaniji, na Kosmetu (Kosovo-Metohija je autonomna oblast, pripada Republici Srbiji, a veinski narod su Albanci), u Makedoniji i u Crnoj Gori krvna osvete je vekovima, sve do naih dana, smatrana najviom moralnom dunou. Onaj ko bi odbio da izvri tu dunost, gubio bi obraz, nije vie smatran mukarcem. uvari ove tradicije bile su, takode, i ene. One su meu svojim muevima i sinovima morale da prepoznaju i izaberu najboljeg niandiju, kako bi ubica bio kanjen. Albanske i crnogorske majke vaspita-

43

vale su svoje deake da osvete smrt oca i sa nestrpljenjem ekale da dode dan kada e sin moi da nosi puku, kako bi mogao da puca na ubicu. Ako je ubica ve umro, onda je morao da bude ubijen njegov brat ili sin. Da bi se iskorenilo ovo shvatanje potrebno je vie vremena nego za sa stvaranje pravne drave. U ovim zemljama jo uvek je esta pojava da ubica, koji je odsluio zatvorsku kaznu, po izlasku na slobodu bude ubijen, jer kod krvne osvete zloin ne zastareva. Pravni poredak brdovitog Balkana ima i drugu, prijatniju stranu, simpatinu sestru, to je, takode, rezultat loih drumova i neprohodnosti kraja: gostoprimstvo. Ono je karakteristino za celo podruje jugoistone Evrope i susreemo ga posvuda, od Budimpete do ostrva Krita, pa ak i u zatvorima Beograda i Sremske Mitrovice, gde su sreniji jugoslovenski zatvorenici delili sa mnom svoje pakete. To su inili kao d a j e re o neemu to je samo po sebi razumljivo, premda su njihovi paketi bili najee siromani. Ovi zatvorenici su nacionalisti i stalinisti, ljudi iz svih drutvenih slojeva. Znam samo za jedan sluaj, kada je jedan fanatik svoje pakete delio samo sa istomiljenicima. Balkansko gostoprimstvo stoji iznad stranake politike. Ono je apsolutno i prua se kao neto najprirodnije. to je ovek jednostavniji, ono je izdanije. Sto je predeo brdovitiji, neprohodniji (Albanija, Crna Gora), to je dunost gostoprimstva svetija. ak i krvni neprijatelj u trenutku kada prekorai prag kue ima pravo na gostoprimstvo. Re je o starom, homerskom gostoprimstvu, koje danas jo poznaju na Balkanu i na Kavkazu. Engleski obavetajac iz Intelidens servisa, general Davis, kretao se veoma spretno po albanskim planinskim selima. Nisu ga izdali ni seljaci, kako ne bi doli u sukob sa domainima koji su mu pruili gostoprimstvo. Tek je na poetku 1944. godine pao u nae ruke. Mi smo ga neumorno traili. Jedna albanska banda g a j e opkolila, a on se hrabro branio i tek kada je bio teko ranjen, bio je zarobljen. Ovaj oblik gostoprimstva postepeno e da potiskuju i iskorenjuju: eleznica, hoteli i turizam. Na isti nain i postepeno nestae krvna osveta, i to zahvaljujui postojanju optinskih sudova i policijskih stanica. Tada e i gostoprimstvo da postane puki turistiki dekor, kakav postoji u mnogim prijatnim zemljama na Zapadu. Na pravom Balkanu i u Grkoj ono je i danas daleko vie nego obiaj, jer se ubraja u kategoriju morala. Zbog toga u islamskoj zemlji kao to je Albanija, postoji ceremonijalano pitanje-odgovor onog ko moli gostoprimstvo i onog ko ga prua, i to na svetom jeziku Kurana, na arapskom: Adoni musafir?" (Da li ti je gost dobrodoao?"). Buirom!" (Jeste!"). Time je ugovor kojim se gost titi, zakljuen. Takode, i ceremonijalni pozdrav gostu, da se osea kao kod kue, na arapskom jeziku je: Merhaba!"

44

Ne postoji mogunost da se zbog siromatva gost ne ugosti. Kada sam uao u kolibu jednog siromanog oveka na ostrvu Krit, on m i j e sveano, na listu vinove loze, pruio orah. Drugo nije ni imao. Za epskog Crnogorca starog kova pria se d a j e spreman, nemajui ime da poasti gosta, i da ukrade ovna. ovek, meutim, ne treba da veruje svim zluradim srpskim anegdotama koje priaju na raun svoje ponosne branske brae. U planini, na severu Grke, boravio je tokom rata nemaki geolog. Ni posle osam dana nije se vratio sa izleta. Nemaka patrola je krenula da ga trai. Od poslatih nemakih vojnika, nakon nekoliko dana, u kasarnu se vratio samo jedan pripadnik Vermahta. ta se dogodilo? Geolog se naao u nekom planinskom selu i im je naiao na prvog domaina, ovaj g a j e pozvao u svoju kuu. To se brzo proulo, pa su ga uskoro svi pozivali. Tako je dolo do svae, jer je svako eleo da ugosti stranca. Sukob je reen tako to su geologa proglasili za gosta celog sela. Zbog toga je Nemac morao da svaki dan konai kod drugog seljaka. Kada je naila nemaka patrola, i oni su takoe postali gosti sela. Nemaki vojnici samo su javili - red mora da postoji (Ordnung mu sein!) - da jo nisu mrtvi pijani. Gostoprimstvo koje obavezuje stoji ak i iznad istorijske injenice okupacije zemlje. Skadar 1943. godine: u gradu vlada haos, nou caruju uena i otimaina novca, danju ubistva nasred ulice, u uskim sokacima, na stepenicima i kroz kafanske prozore. U malom drutvu Albanaca i Nemaca franjevac Antonius Harapi pria kako su se protekle noi u njegovom katolikom manastiru pojavila tri ugledna mukarca, pripadnici ilegalne komunistike organizacije. Zatraili su da sa njim vode politiki razgovor. Tvrdili su kako se Komunistika partija ne bori protiv Crkve. Komunizam se nalazi u novoj fazi razvoja i sada se bori za nacionalnu slobodu i za pravu demokratiju. Prigovorili su mu ta on, kao lan Prestolonaslednikog saveta, ima tamo da trai, jer oni sarauju sa faistikim okupatorima zemlje. Prisutni nemaki policajac nije mogao da sakrije lovaki instinkt: Oe Antonius, pa to je veoma zanimljivo. Moete li da nam kaete ko su bila ta tri mukarca?" Njegovo, kao iz drveta isklesano asketsko lice sa velikim nosom, odjednom se smrailo od uzbuenja: Ne zaboravite da sam ja Albanac!" Ovo troje ljudi, premda su doli kao nepozvani gosti u njegov stan, ipak imaju pravo na zatitu gostoprimljivog domaina. Takav stav, meutim, komunizam ak ni u Albaniji vie ne priznaje. Nakon to su nemake trupe napustile Albaniju, komunisti su se doepali oca Antoniusa, premda je uivao zatitu domaina, i obesili ga. Meu sudijama ili gledaocima bila su, moda, i ona trojica komunista.

45

%
Ovo je samo nekoliko od hiljadu primera. Njima je tu mesto. Nastojim da pruim itaocima sliku, utisak o balkanskom svetu, koji ima mnoga lica i koji moe da bude i srdaan i uzano okrutan. Osnova ovog sveta je seljako patrijarhalno drutvo. Kako pet stotina godina turske vladavine nisu mogle da slome autoritet srpskog domaina, tako ni sistematski opti napad komunizma na sve tradicionalne vrednosti nije uspeo da ga uniti. Akcija stvaranja kolhoza, koju je vodila Komunistika partija Jugoslavije, propala je upravo zbog otpora duboko ukorenjenog u patrijahalnom drutvu sela. Uprkos svim statistikama, proces kolektivizacije propao je, kako u moralnom, tako i u ekonomskom pogledu, i u Bugarskoj, premda je tamo komunizmu polo za rukom da stvori duboku podelu i jaz. U Bugarskoj je pritisak na selo bio brutalan, a patrijahalno drutvo nije bilo tako vrsto i otporno kao u Srbiji. Bugarska predstavlja tipinu dravu sitnih zemljoposednika. Njeni seljaci su najbolji batovani Evrope. Oni su rano preli na intenzivni nain obraivanja zemlje i orijentisali se na trinu proizvodnju. Bugari su imali veoma razvijen zadruni i poljoprivredni sistem, koji ih je snabedevao povoljnim kreditima. To je uticalo na to da su bezbolnije prihvatili ideje kolhoza. Rumunski seljak, kod koga je izraen romanski individualizam, pa mu je, dakle, tud zadruni duh, mogao se samo silom uterati u kolhoz. S t a j e sve, meutim, srpski seljak u stanju da podnese, u pogledu pasivnog otpora, upornosti i lukavosti, daleko prevazilazi snage mekeg Rumuna. Tokom pet vekova turske vladavine, Srbin je bio prisiljen da gotovo automatski ima jedno svoje lice, a drugo koje pokazuje osmanlijskom gospodaru. Ni u jednoj balkanskoj zemlji kolhoz sovjetskog tipa nije postigao istinske uspehe. Tamo gde je samo povrno, na prvi pogled, pobedio, onde je poljoprivredna proizvodnja potpuno propala. Jednom sam kazao maralu Antonesku, voi rumunske drave: Pa Vi ste srean dravnik. Upravljate zemljom u kojoj vlada stalna kriza, ali nikada ne doivljavate katastrofu!" Dogodilo se, meutim, da su i Rumuni nauili ta je to glad, sada, pod komunizmom. To je za svakoga ko poznaje Rumuniju nepojmljivo, kada zna da ta drava poseduje toliko plodne zemlje bogate humusom. O tome je jedan mudar rumunski dravnik jednom rekao: Naa zemlja je toliko bogata i, kada bi funkcionisala u tehnikom i organizacionom pogledu, verujte mi, imali bi smo previe!" Na elom Balkanu vlada korupcija. Ona je toliko rairena, da je van svake sumnja, kada je re o Balkanu. Pa ipak, ova tvrdnja je i suvie povrna. Postoji velika razlika u tome kada srednjoevropski inovnik objasni svojoj stranci: Tamo nedostaju tri hiljade", ili, kada rumunski poreski slubenik, prilikom rasprave o plaanju poreza, uzbueno nabraja koliko od toga treba da primi njegov ef, a koliko on. Konano, i drava mora neto da dobije! U ovim krajevima - koji su vekovima imali posla sa dravnim inovnicima Osmanlijskog carstva - postoji tradicija da se u dravne prostorije ulazi sa gu-

skom u korpi. Ova tradicija preivela je, bez velikih lomova, nemirne godine XIX veka, kada su se stvarale nove, nacionalne drave. Ovo se, takode, odnosi na dva lica Srbina, koja je pokazivao kraljevskom andaru, a posle i komunistikom komesaru. Primanja dravnih slubenika oduvek su bila bedna i neizvesna. Korupcija je postala nezamenjivi deo zarade. Kako je, meutim, svima dobro poznato, da svako uzima mito, onda korupcija nema onaj zlokoban karakter, ve je sastavni deo socijalnog sistema jednog drutva. ovek, prosto, mora da zna koliko novca treba da izdvoji za mito, da bi postigao eljeni cilj. Ako se ponudi suvie malo, tada to moe da se tumai kao pokuaj korupcije, jer je time potcenjen neiji poloaj u dravnoj hijerarhiji. Sto se toga tie, ne postoje vrsta i jasna pravila, jer na Balkanu ljudi ne vole sitniavost. Jednostavno se zna ko koliko moe i treba da plati. Rumunski predsednik vlade Argetoianu, tokom slubenog puta vozom, primio je delegaciju na jednoj veoj eleznickoj stanici u zemlji, a predvodio ju je ef stanice. Zalili su se da su im plate male. Predsednik vlade je onda upitao efa eleznicke stanice: Koliko ste dugo ef?" Jedanaest godina, Vaa ekscelencijo." Onda ste prilino nesposoban ovek kada do sada niste uspeli da se obogatite!" itava armija turskih inovnika stoleima se bogatila u ovim zemljama, a nacionalni politiari, koji su ih nasledili, nastavili su sa tom tradicijom, kao i onaj seljak sa guskom pod pazuhom. Ministri finansija prilikom odmeravanja plate uraunali su tu gusku, svinje i mito. Povrno je i nepravedno to, da se javni sistem bakia koji vlada na Balkanu, uporeduje sa starim autrougarskim ili pruskim inovnitvom i birokratijom. Daleko je pravednije da se postavi sledee pitanje: da li bi ta slavna administracija, da je bila pod vievekovnom turskom vlau, mogla tako uspeno da se razvije? U tom bi sluaju naa korupcija bila samo neto drukija: preciznija, i svako bi za mito primio vaeu priznanicu. To bi se vodilo pod rubrikom mito" i uraunalo bi se svakom prilikom plaanja poreza i zahteva za penziju. Reju, na bi sistem korupcije bio - dosadan. Balkanska korupcija, meutim, nije dosadna. Kada bi se o tome napisao udbenik i to u formi sabranih viceva, ta bi se knjiga dobro prodavala. Sebi kao autoru ovog dela, doputam da ispriam poneto iz te zbirke. Neki nii dravni slubenik, koji je godinama radio kod predsednika suda za civilne procese, doao je na genijalnu ideju da od obe zavaene stranke uzme predujam i to na ime svog poverljivog poloaja. Klijent koji dobije spor obavezuje se da e mu platiti za njegove usluge, a drugoj strani, koja je, dakle, izgubila proces, on se obavezao da e novac vratiti, i za takvo ponaanje imao je sledee objanjenje: Zao mi je to ste izgubili spor. Ja sam se uzalud trudio. Uzmite Va novac. Znate, ja imam principe!" Nije ni-

47

kakvo udo to su obe zavaene strane, u poverljivim razgovorima, proirile njegovu slavu: pobednik ga je hvalio kao uspenog saveznika, a onaj to je izgubio proces lepo je govorio o njegovom neverovatnom potenju. Rezultat je da je taj slubenik bio pretrpan ponudama. Kada su konano uspeli da ga uhvate na delu, ustanovili su da je vlasnik nekoliko kua. Neko e da kae, da to moe da bude samo Grk! Ne, u ovom sluaju, to zaista nije bio Grk. Ista pria mogla je, takode, da se odigra i u Beogradu i u Bukuretu, pa je to razlog zbog ega ne elim da otkrijem mesto gde se to stvarno dogodilo. Namera mi je da spreim itaoce da u opkladi suvie brzo dodu do nagrade. U ovom balkanskom svetu, dakle, ne postoji korektan, poten dravni slubenik? Njih ima i to nemali broj. Zar nisam ve kazao da Balkan treba posmatrati bez predrasuda i sitniavosti. Ukratko, balkanska korupcija, koja je toliko poznata svetu, nije korupcija u evropskom smislu. Re je prosto, kao i u svim ostalim vidovima ivota, o nekoj vrsti nadoknade, poravnavanja. Ovog puta Zapad treba da se postroji i da stigne Balkan. I on to i radi. Nepristupani Balkan, sa svojom bogatom, divljom, gorskom prirodom, u svim je vremenima nudio - kriminalcima, profesionalnim razbojnicima, ugnjetenima, progonjenima i politikim opozicionarima svake vrste, - idealnu priliku za stvaranje bandita i gerilaca. Grki klepti, srpski hajduci i etnici, bosanski pobunjenici i tako redom, pravili su nemalo problema turskim, austrougarskim i nemakim okupatorima. Tito je, meutim, jedini koji je ne samo nastavio tu balkansku tradiciju, ve je osnovao u umi i razvio politiku, partizansku armiju. Re je o dogaaju koji je nemakom Glavnom tabu dugo ostao nepoznat. Nemaki Glavni tab je mesecima o partizanima negovao sliku kao o tradicionalnim balkanskim banditima. Verovali su da je samo pitanje vremena kada e taj pokret biti likvidiran uz pomo policije i nemake armije. Nacionalna oslobodilaka armija, koju su vodili Tito i komunisti, i pored velikih gubitaka, postajala je sve vea. Nemci i Italijani uinili su politiku greku i to ve na samom poetku, kada su unitili Jugoslaviju, a posle toga, jer su podravali maarski revizionizam i velikobugarske zahteve. Oni su prihvatili italijansku aneksiju i politiki priznali njenu uticajnu sferu, a sve je krunisano reimom terora Ante Pavelia u Hrvatskoj i represalijama protiv taoca u selima, to je prouzrokovalo to da su ustanici stalno dobijali nove borce, pa je njihov pokret na kraju prerastao u pravu reku, i to u trenutku, kada je postalo jasno da je zvezda nemake ratne mainerije na zalasku. Nastajanje takve partizanske armije u umama Zapadne Evrope nije mogue. Te ume imaju iste, dobro ureene puteve, gde ivotinje imaju uredno snabdevanje hranom i piem, gde su jeleni i srne numerisani. U takvim dobro ureenim, komercijalizovanim umama ne uspevaju vukodlaci i sline nemani. Kada se ostavi po strani to to su Amerikanci potpuno pogreno ocenili karakter nemakog naroda, nisu razumeli ovu injenicu. Reju, u nemakim umama nisu se pojavili vukodlaci. Nemaki otpor nadi-

48

ruim amerikim trupama nije organizovan po umama, nego u fabrikama, iza prevrnutih autobusa i ulinih barikada. Stambena naselja pretvorena su u tvrave, gde se odmah iz ugla nalazi restoran sa dobrom kuhinjom i odlinim pivom. A moda moe da se dobije i sladoled? Red sprovodi i mo poseduje onaj ko komanduje tekim tenkovima. Ovi tenkovi, meutim, zatajili su u balkanskim gudurama, gde nema ureenih drumova. Divlju prirodu, te tradiciju gerilske taktike i partizansku strategiju, koja se odrala do naih dana, treba imati na umu kada se razmilja o snazi otpora u srcu Balkana. Ovome treba dodati i sposobnost oveka sa Balkana da podnese neverovatne napore i da izvri neopisive brutalnosti. Ovde ne mislim samo na ubijanje. Konano, balkanske rekorde u ubijanju odavno su potukli drugi. Re je o posebnim metodama ubijanja. Govorim o partizanskom i graanskom ratu na Balkanu. To su dogaaji koji oveka skamene. Seanja koja potpuno paraliu mozak! ovek zanemi pred tim strahotama. Gde je, meutim, u ovom dvadesetom veku svetio, koje bi Balkanu omoguilo da se uzdigne nad postojeim mrakom i uasom? Na Balkanu i na Istoku Evrope stvar sa surovou stoji kao i sa korupcijom. Susedne zemlje Zapada su ih stigle. Ne smemo da izgubimo nadu da e ljudskost na kraju ipak da pobedi. Postoje na lako zapaljivom Balkanu kompleksi mrnje, koji su proizvod istorije. U staroj Zapadnoj Evropi - izuzetak ini odnos Nemaca i eha to je izumrlo. Na Balkanu prevladavaju tri kompleksa ove vrste: maarsko-rumunski, maarsko-srpski i italijansko-hrvatski. Od ovih kompleksa, bez sumnje, rekord dri madarsko-rumunski. Trenutno taj sukob miruje, jer je otpor u ovim zemljama usmeren prema istom protivniku, protiv dominacije Sovjeta. O srpsko-hrvatskim suprotnostima ve je bilo govora. Sve ovo dokazuje to da stara granica kulturnih i civilizacijskih suprotnosti moe da bude daleko snanije izraena od pripadnosti pojedinim nacijama. Nemaki prostor, takode, jo i danas sadri primere koji dele pojedine nemake regije, a koji su rezultat razliitog istorijskog razvoja. Srpsko-bugarske suprotnosti miruju u takozvanim mirnim vremenima, a rasplamsavaju se kada se jedna pojavi u liku agresora. Srpsko-albanski konflikt moe. uglavnom, da se vidi na Kosovu i Metohiji, gde su Albanci veina stanovnika. Kosovska Mitrovica, Pritina, Pe i Prizren dobijaju tokom Drugog svetskog rata dovoljno municije za nove sukobe. Posle 1945. godine ovo je podruje dobilo autonomiju i to u okviru federativnog ustava Jugoslavije. Mora jo da se saeka da bi se videlo koliko je to povoljno reenje. Taj isti ustav, nema sumnje, otupio je otricu srpsko-hrvatskog sukoba. Najjai sukob na jugoslovenskom prostoru danas je izmeu komunista i antikomunista. Kompleks mrnje sa dubokim korenima jeste grko-bugarski. Bugarska okupacija grkih oblasti tokom Drugog svetskog rata pruila je toj mrnji novu krvavu hranu.

49

Ovim eksplozivnim nacionalnim htenjima valja pridodati i religiozne suprotnosti izmeu katolika, pravoslavnih i muslimana. Kada sam jednom u Crnoj Gori govorio sa jednim slavnim etnikim vojvodom i tada ga zamolio da ne dira muslimane, on mi je to obeao i odrao je re. U toku razgovora dao mi je sledei odgovor, koji bi mogao da bude i iz turskih vremena, iz anegdota Marka Miljanova: K o j e te vere, nije vie Srbin!" Recept za provoslavne, koji je primenio ustaki voa i poglavnik, predsednik Nezavisne Drave Hrvatske, Ante Paveli, podsea na najkrvavije religiozne ratove: Jedna treina mora da postane katolika, jedna treina mora da napusti zemlju, a jedna treina mora da umre!" Poslednja taka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustake voe priaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba - ukljuujui bebe, decu, ene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izvetaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoruanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom tabu stavio na dnevni red izvetaj o istinski uasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: I ja sam poglavniku kazao da nije mogue samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika!" Da, kada bi ovek tano znao gde je granica unitavanja jednog naroda! Nije li ona preena i kada se ubije i jedan ovek? Ovakva razmiljanja, meutim, daleko su od nae teme koja se zove Balkan. Na Balkanu postoji veom iv islamski svet. Minareti damija daju Skoplju, Sarajevu, Tirani i mnogim drugim gradovima i selima privlaan orijentalni peat. Islam na Balkanu, kao naslee osmanlijskog sveta, predstavlja zajednicu koja je jaka i bogata tradicijom. Sa Bliskim istokom ona je povezana i brojnim porodinim vezama i rezultat je politike ostarele istanbulske hijerarhije, koja je razumela da moe da se podmladi i osvei neistroenim snagama balkanskog islama. Bosna i Hercegovina, koja je danas savezna republika u okviru Federativne Jugoslavije, je preko jedne treine muslimanska. Autonomna oblast Kosovo i Metohija i Sandak pripadaju saveznoj republici Srbiji i veinsko stanovnitvo je islamsko. Preko dve treine Albanije ine muslimani. Islamska manjina ivi u Grkoj, Bugarskoj i Rumuniji. Evropski deo Turske je potpuno islamski. Preko dva miliona ljudi na Balkanu ispovedaju muslimansku veru. Veliki islamski svet - iji je oseaj pripadnosti toj religiji, posle 1945. postao jasan celokupnom oveanstvu prati sa velikim interesom i sudbinu balkanske brae po veri. Takoe, i za islamski Balkan arapski univerzitet El Hazra u Kairu jeste duhovni centar. Bal-

50

kanski muslimani u veoma malom broju su Turci, a u velikoj veini oni su Srbi, Hrvati i Albanci. Jednom, povodom ive debate o Balkanu, kada sam Hitleru eleo da predoim znaaj Balkana u odnosu na Bliski istok, kazao sam mu sledee, jer je on voleo slikovite primere: Kada bijete muslimana iz Sandaka, student iz Kaira e odmah da protestuje, da se razbesni i da pone buno da psuje!" Ovo mu se toliko dopalo, d a j e taj primer voleo da upotrebljava i u kasnijim razgovorima. Za islam je Hitler imao veoma mnogo simpatija: To je muka religija! Da su Nemci muslimani, u istoriji bi tada postigli mnogo vie!", kazao je jednom. Za nevernika kao to je Hitler, to predstavlja veliko priznanje jednoj od postojeih religija. Ipak, on nije zanemario ni fatalizam islamskih ratnika. U svakom sluaju, u odnosu na Balkan, Hitler je zastupao pozitivnu politiku prema muslimanima. Time je nastavio tradicionalnu politiku Bea, a ona je Bosni koju je okupirala Austrougarska bila diktirana preteranim obzirima prema oseajima muslimanskog sveta. Meutim, izmeu novog komunistikog reima u Jugoslaviji i islamske zajednice postojalo je veoma malo problema i trzavica. Odakle toliko nenosti u odnosu izmeu ta dva toliko razliita sistema? Komunisti su morali da uzmu u obzir religioznu solidarnost islama, religije, koja se protee od Zapadne Afrike do Kine. Hrianstvo je izgubilo ovu solidarnost, i to zbog toga jer je bilo suvie hrianskih sila i sve su se one meusobno hiljadu godina borile da zauzmu prvo mestu na Zemlji. Ova solidarnost je injenica u svetskoj politici i dosee do balkanskih gudura. Pored latinsko-katolikog i grko-pravoslavnog sveta, na Balkanu postoji i islam kao predstavnik arapsko-muslimanskog sveta. Islam je bitna karakteristika Balkana i predstavlja element stabilnosti zbog svog vrstog korena i izdrljivosti. O jednoj balkanskoj sili nismo jo ni govorili. Re je o Turskoj, nekadanjem gospodaru itavog Balkana. Njene pae vladale su, takoe, punih sto pedeset godina i Budimpetom, a njen evropski deo danas se granii sa Bugarskom i Grkom. Na osnovu ovog, malog preostalog dela, koji titi dostojanstveni Carigrad i Bosfor, Turska ima pravo da se smatra evropskom silom i balkanskom dravom. Na ovom malom evropskom prostoru, sabijenom izmeu Mermernog mora i Dardanela, okonano je godine 1913, posle Balkanskih ratova, povlaenje jedne azijatske velesile iz Evrope. Ovo povlaenje poelo je jo godine 1683, kada su Osmanlije poraene u bici kod Kalenberga, poto su prethodno silovito opsedali Be. Usledio je protivudar bekog cara i oslobodilaka borba balkanskih naroda. Austrija je bila najvanija odbrana Zapada od napada Turske 1683. godine, a danas, u no51

vom odnosu snaga izmeu Vaingtona i Moskve, Be je takode postao vano mesto odbrane Zapada. Na geografskoj karti balkanski deo Turske ne izgleda nimalo velianstveno ni impozantno. Meutim, za odbranu ovog malog teritorija je u pripravnosti jedna od najboljih armija sveta. Moda e itaoca da zanima kako nemaka Glavna komanda ocenjuje vojnu snagu Turske. Mesto: Obersalcberg (Obersalzberg), vreme: kraj aprila 1944. Prisutni: Adolf Hitler, Ribentrop, ambasador Papen i ja. Papen izvetava o obustavljanju isporuke hroma od Turske. Nemako ministarstvo spoljnih poslova pripremilo je otru protestnu notu. Hitler je uzeo naoare i poeo da ita: Kako to piete? Flagrantno krenje ugovora? Gospodine Ribentrop, to znai da moram da vodim rat protiv Turske! Moete li da mi stavite na raspolaganje pedeset elitnih divizija koje su mi za to potrebne? Nisam li u pravu? Dakle, ne upotrebljavajte re 'flagrantno!'" i sam je precrtao tu opasnu re, kao i neke druge. Hitler nije imao sklonost da preteruje u broju vojnika potrebnih za neku operaciju. Dakle, ovde je govorio o minimalnom broju divizija. Ovo citiram zato jer je dananjem svetu mnogo jasnije kada se govori o pedeset nemakih elitnih divizija, nego o snazi turske armije. Blagodarei turskoj diplomatiji, kojoj ovek treba da se divi, ta zemlja je ostala tokom Drugog svetskog rata neutralna. Toliko o siunom uglu teritorije Turske na Balkanu. Re je o malenom, ali vanom mestu. avolski zanimljiv kraj!", kazae moj poznanik iz Kanzasa, i odmah postaviti sledee pitanje: Kako, meutim, polazi za rukom tim balkanskim momcima da zapale svet?" Razume se da oni to ne mogu da rade, i to tako dugo, sami. Konano, na Balkanu ima dosta toga to moe da se zapali. Postoje mesta na Balkanu gde je veoma retko da kue prirodno propadaju, usled dotrajalosti, ili da ljudi umiru usled starosti. I na amerikom Divljem zapadu prosena starost mukarca u prolosti bila je neverovatno niska. Balkanski narodi nikada, meutim, nisu bili preputeni sami sebi. Oni su uvek imali teak brak", odnosno, nalazili su se se u sferi uticaja" ove ili one sile. Balkanske suprotnosti uvek su pronalazile vatrene navijae: velike sile i mone susede. Tamo su se susretali Zapadno rimsko i Istono rimsko carstvo, zatim Vizantija i Venecija, Carigrad i Be, Osmanlije i Rusi, Be i Petersburg, Berlin i Pariz, Berlin i London, Berlin i Rim, London i Moskva, Vaington i Moskva. Velike sile nisu se samo poigravale balkanskim protivrenostima, ve su ih unosile i raspirivale. I tako se povlai ta krvavocrvena nit kroz istoriju Balkana: sa jedne strane, tu su strane sile koje pokazuju veliku elju da interveniu a sa druge strane, narodi na ovom prostoru uporno se brane od te intervencije. Sami unutranji problemi Balkana dovoljno su brojni i komplikovani. No, ne moe da bude govora o tome da bi meu bal-

52

kanskim narodima vladala idila kada se velike sile ne bi meale u njihove poslove. Treba imati na umu sklonost ljudi sa ovog prostora da reaguju spontano, emotivna i siledijski. Isto tako je istina da Balkan ne moe sam da prouzrokuje svetski poar, a da za to ne postoji dobra volja velikih sila. Re je samo o ovome: koji balkanski dogaaj zainteresovanoj velikoj sili izgleda kao dovoljan povod da upotrebi oruje, da bi tako sauvala sopstveno dostojanstvo, slobodu naroda i vena ljudska prava"? Izgleda da je danas sve postalo jednostavnije. Vojna konfrontacija evropskih sila, sa zapaljenim fitiljem na Balkanu, nije vie mogua. Balkan je, meutim, opet prepun oruja, ovog puta ruskog i amerikog. Situacija je postala preglednija. Ovaj nov poloaj nije vie nikakva karakteristika Balkana: Istoni blok ili odbrana Zapada, Sovjetska Rusija ili SAD? To je alternativa naih dana, i opta norma koja sve odreuje. Da li se na taj nain Balkan podvrgao evropskim normama ili si se Evropa prilagodila balkanskim, i to tako to je itava stara Evropa pala pod uticaj dve svetske sile? Da mi nije ukraden rokovnik, verovatno bih podlegao iskuenju da svoje ratne doivljaje na Balkanu napiem u formi dnevnika: iz dana u dan, od meseca do meseca, od godine do godine. To bi znailo da itaoca zamaram kaleidoskopom gde se vidi kako putujem i menjam mesta, ali to ne bi bilo zanimljivo. Kako sam ve rekao u uvodu, u poslednje dve ratne godine na Balkanu imao sam 215 letova, a od januara 1940. do decembra 1944. bilo je verovatno oko tri stotine putovanja avionom. Samo u vezi s mojim maarsko-rumunskim zadacima preleteo sam Karpate 60 puta. Seam se ovakvih dnevnih poslova: 9 asova, Atina: poslednja uputstva u pogledu intervencije zlatnih rezervi na atinskoj berzi, 11 asova, Solun: razgovor sa general-pukovnikom Lerom (Lohr) u vezi s pitanjem finansiranja Nemake armije, Vermahta, u Grkoj, 15 asova, Bukuret: razgovor sa rumunskim ministrom privrede o tome da se razmotri mogunost poveanja isporuke nafte, 19 asova, Beograd: razgovor sa predsednikom vlade Nediem, koji ponovo preti da e podneti ostavku. Poslednje uputstvo pilotu mog aviona: sutra u dva asa posle podne maina mora da bude spremna: letimo u Tiranu. Posle toga slede: Atina, Beograd, Glavni tab (kod Hitlera), Beograd, Solun, Atina, Rim, Atina, ostrvo Krit, Atina, Bukuret, Budimpeta, Berlin - i tako u nedogled. Da li ovo jo moe da se nazove neijom privrednom misijom? Na osnovu mog iskustva, mogu na ovo pitanje da negativno odgovorim. Uopteno govorei, sistem specijalnih misija u Treem rajhu pokazao se kao efikasan. No, pogreno je bilo da jedan ovek - kao to je to sluaj sa mnom - koji je obavljao specijalni

53

zadatak, uvek morao da prihvati novi, a da ga nisu oslobodili obaveze prema prethodnoj misiji. Istina, u avionu je mogue itati dokumente, ali ja nerado itam akte kada preleem preko svetloplavog Egejskog mora ili preko pretee, jedinstvene divljine balkanskih planina, a tokom oluje i nevremena nemam za to nimalo volje. U mom avionu, hajnkelu 111" (heinkel"), skladite za bombe smo pregradili i pretvorili u prilino ugodnu putniku kabinu za etiri osobe. Pa ipak, kabina aviona ne moe da zameni kancelariju. Tako sam ja bio stotine i stotine asova uposlen, pa sam mogao da uivam u posmatranju pejzaa iz ptije perspektive, odnosno, bio sam letei diplomata koji se uvek urio. I gle - na mesto katastrofe stigao sam tano na vreme, kao to to moe da se dogodi i peaku, ni sekund ranije. Tada su mi pobednici dali sedam i po godina da razmiljam o avanturizmu moga rada. Potrudio sam se da i ovu specijalnu misiju dobro obavim. To, meutim, ne spada u ovu knjigu. Poinjem, dakle, sa svojom priom.

54

II. RUMUNIJA
BORBA ZA NAFTU Decembra 1939. Nemakom ministarstvu spoljnih poslova i Glavnom tabu bilo ie nedvosmisleno jasno da e zapadne sile nastojati da spree da dode do realizacije jednog ugovora koji je bio vaan za Berlin. U oktobru 1939. potpisan je, naime, trgovinski ugovor sa Rumunijom, koji se odnosio na isporuku nafte Nemakoj. S druge strane, rumunska vlada (kralj Karol II, predsednik vlade Tataresku), nije se mnogo trudila da ispuni svoje obaveze, koje proizlaze iz potpisanog ugovora, odnosno, da se pobrine", da koliine ugovorene sa naftnim komapanijama budu prodate Nemakoj. Velike rumunske rafinerije nafte - koje su kontrolisali engleski, holandski, francuski i belgijski kapitali i bez ije dozvole nije bilo mogue isporuiti Nemakoj ugovorene koliine - usprotivile su se tome da robu transportuju u Nemaku. Poto je re o f i r m a m a koje su registrovane u Rumuniji i zbog toga su dune da se ponaaju na osnovu rumunskog zakona, Nemaka je od rumunske vlade zahtevala da ispuni svoje trgovinske obaveze. Vlada Karol-Tataresku, meutim, gajila je simpatije prema Francuskoj i Engleskoj, dakle, prema ratnim protivnicima Nemake. Pariz i London su vrili pritisak na Bukuret, i Rumunija je prihvatila njihov savet da Nemakoj ne isporui naftu. Ovo je bio znak za uzbunu u nemakom Glavnom tabu, alarm u odnosu na etvorogodinji plan, uzbuna u Nemakom ministarstvu spoljnih poslova! Stanje je zaista bilo veoma ozbiljno. Celokupna nemaka godinja proizvodnja goriva iznosila je poetkom rata oko tri i po miliona tona. Operativne rezerve iznosile su 2,5 miliona tona, a godinje potrebe Nemake, u sluaju da dode do rata na Zapadu i na moru, bile su procenjene na deset do dvanaest miliona tona. Ovo se moglo nadoknaditi samo brzim poveanjem nemake proizvodnje goriva iz uglja i maksimalnim poveanjem isporuka nafte iz Rumunije, i to minimalno tri miliona tona godinje. Godine 1939. eksploatacija sirove nafte u Rumuniji iznosila je, godinje, 6,24 miliona tona.

Maarska i austrijska proizvodnja, to se koliine tie, bila je beznaajna i tek u poetnoj fazi. Velika Nemaka, bar u odnosu na pitanje goriva, nije bila spremna da vodi svetski rat. Prilikom burne konferencije u Karinhalu pala je odluka i nemaka vlada je reila da se imenuje specijalni ambasador, koji bi se bavio samo problemom goriva. U to vreme bio sam gradonaelnik Bea. Krajem decembra 1939. Fon Ribentrop me je pozvao u Berlin, na razgovor. Poetkom januara zatraio sam da me na godinu dana oslobode dunosti gradonaelnika Bea. Istovremeno sam se obavezao da radim jednu godinu za Nemako ministarstvo inostranih poslova i to u Rumuniji, kao specijalni izaslanik za privredna pitanja pri Nemakoj ambasadi u Bukuretu, a da nosim titulu ambasadora. Prostorije mog biroa nalazile su se u Nemakoj ambasadi, Ekonomsko odeljenje u Ulici Vilson, zgradi bive austrijske ambasade. Moj prijatelj, diplomata Klodius i nemaki ambasador u Rumuniji, Fabricius, uveli su me u moj novi posao. Tako je borba za naftu mogla da pone. Ja nisam bio po prvi put u Rumuniji. Veoma brzo doao sam do radosnog otkria. Biti gradonaelnik Bea je u Bukuretu imalo teinu. Za to je zasluan najvei gradonaelnik koga je Be ikada imao, a moda i cela Evropa. Re je o nezaboravnom dr Karl Luegeru. U doba Austro-Ugarske, on se u vie navrata zauzimao i kod samog cara, u Beu, za prava erdeljskih Rumuna, koji su tada pravno pripadali ugarskom delu Carevine. Oni su inili veinu stanovnitva Erdelja. Lueger je esto kritikovao Maare da, kao manjina u Erdelju, ugnjetavaju Rumune. Ovo dobroinstvo Rumuni nisu zaboravili. Stari rumunski dravnik. Vajda Vojvod, voleo je da mi pria d a j e on, sa svojim rumunskim kolegama, tokom studija u Beu prisustvovao gotovo svim javnim Luegerovim nastupima. Na tim skupovima Hrianskosocijalne stranke, koju je osnovao dr Lueger, esto je bilo veoma burno. Kada bi njegovi protivnici poeli da galame i da prete, tada bi mladi rumunski studenti bili neka vrsta garde ovom velikom narodnom vodi i uvari reda u dvorani. U Bukuretu i u drugim gradovima Rumunije postojale su ulice dr Karla Luegera. Na ovaj nain njegova slava pala je delom i na njegove naslednike i epigone, koji su nosili titulu gradonaelnika Bea", koja je bila svetski poznata u vreme kada ju je nosio dr Karl Lueger. Na prvi pogled situacija je bila bezizlazna i to iz nekoliko razloga. Velike naftne komapanije odbijale su da naftu isporuuju Nemakoj. Rumunska vlada na taj nain nije ispunjavala obaveze koje je preuzela iz meudravnog ugovora. Zapadne sile, koje su bile vlasnice velikih naftnih kompanija i uvozile su gorivo, podigle su cenu nafte za 100, pa i 200 procenata. Takvo poskupljenje potpuno je bilo u suprotnosti sa naim dogovorom, po kome smo mi dobijali rumunsku naftu za nau tehniku robu. Kako je mogla Nemaka,

56

koja vodi rat, da ovu razliku nadoknadi dodatnim isporukama industijske robe? Kupujui naftu u manjim rafinerijama, mogli smo da pokrijemo samo mali deo naih hitnih i neodlonih potreba. Nemaka je vodila mnoge ugodne, ali beskorisne razgovore. Pa, Rumuni su prijatni ljudi! Ali sve to nije mnogo vredelo, jer je rumunska diplomatija bila pod kontrolom neprijatelja, koji je zbog toga bio potpuno siguran u pobedu svoje stvari. Sve je to stajalo na poetku moje misije kao neugodan uvod u posao. Posle Prvog svetskog rata Rumunija je postala Velika Rumunija. Ona je postala lan Male antante, a taj savez bio je, pre svega, uperen protiv Nemake. Rumunija je bila pouzdan partner u novom poretku, koji je stvoren u Versaju, San Zermenu, Trianonu i Neju. Dana 13. aprila 1939, Englezi su dali Rumunima garancije da e ih braniti u sluaju napada neke tree sile. Reju, iz dobro razumljivih, istorijskih razloga, Bukuret je bio orijentisan prema Parizu i Londonu. Reim Karola Drugog i Tatareskua bio je u oima Zapada pouzdan. Tataresku je bio dugogodinji ambasador svoje zemlje u Parizu, a onda je postao predsednik vlade. Zbog toga je Rumunija pokazivala malo razumevanja za nemake ratne potrebe. Takva je bila politika atmosfera u kojoj je trebalo da ponem da radim, d a j e preispitam i da pokuam da naem reenje za problem nafte. Nama u prilog iznenada je iskrsla jedna odluujua injenica: bez obzira na sve politike sklonosti prema Zapadu i nesimpatije prema Nemakoj, strah od upada Rusa u Besarabiju predstavljao je politiki vaan momenat. Naoruanje rumunske armije bilo je bedno i toliko zaputeno, da je to bilo poraavajue. Nedostajali su protivtenkovsko naoruanje, protivazduna odbrana, teka artiljerija, avioni, automatsko oruje. Ukratko, Rumunija nije bila spremna za odbranu, ak ni da izdri dok joj neki snaan saveznik ne pritekne u pomo. Vesti o koncentraciji sovjetskih trupa na granici prema Besarabiji nisu prestajale. Rusija se nikada nije odrekla Besarabije! Pregovori sa nemakom ratnom industrijom i sa Nemakom armijom, Vermahtom (Wehrmacht), Odeljenje za privredu i naoruanja, postajali su za Rumune veoma vana i hitni. Pregovaralo se o kupovini poljskog oruja, koje je, u nedavnom ratu sa Poljacima, palo u ruke Nemaca. Nisam gubio vreme. Odmah sam preuzeo inicijativu. Mojim sagovornicima potvrdio sam da rumunski monopol na naftu ne dovodim u pitanje. Istovremeno, ovome sam suprotstavio injenicu da Nemaka ima potpuni monopol u isporuci naoruanja Rumuniji. Na taj nain, ponudio sam da doe do razmene robe i to na osnovu vrednosti od oktobra 1939. Pri tom sam predloio da kao osnovu uzmemo cenu nafte kakva je trenutno u Meksikom zalivu, i ponudio da Nemaka plaa rumunsku naftu trideset odsto vie. Sa ovakvim predlogom izaao sam pred rumunsku vladu i kralja, koji je sa tim problemima bio dobro upoznat. Nije izostao ni stalni pritisak engleske i francuske diplomatije. Opet su se ponavljali bezuspeni i jalovi razgovori sa od-

57

govornim rumunskim ministrima. Tada sam morao da pokaem da i ja mogu biti ozbiljan. Prekinuo sam sve pregovore koji su se odnosili na rumunsko naoruavanje uz pomo nemakih firmi. Ovo se odnosilo i na pregovore koje je Vermaht (Odeljenje za privredu i naoruanje), vodio sa rumunskim Generaltabom i koji su bili u zavrnoj fazi, a odnosili su se na ratni plen Nemake u Poljskoj. Na osnovu moje intervencije ak su i predstavnici velikih nemakih vojnih postrojenja i fabrika odmah spakovali stvari i vratili se kui, u Nemaku. U prvom trenutku, moja ifrovana poruka u vezi s mojim prvim koracima u Rumuniji, primljena je sa negodovanjem Vermahta (Odeljenje za privredu i naoruanje). Avionom sam otputovao u Berlin, gde sam generalu Tomasu (Thomas) objasnio svoju odluku. Za to mi je bilo potrebno deset minuta i stvar je bila potpuno sreena. Rumunski Generaltab, koji je bio duboko razoaran ovakvim razvojem dogaaja, morao je, milom ili silom, da postane moj saveznik. Nijedna drava sveta, sem Nemake, u to vreme nije mogla da u dovoljnoj koliini izvozi oruje. Jednom su moji sagovornici pokuali da me ubede da su i Italijani takode ponudili da Rumuniji isporue protivtenkovsko oruje. Meni nije bilo teko da dokaem da se i u tom sluaju, zapravo, radi o nemakim topovima, te da italijanska firma, koja im je to ponudila, ove topove vie nee dobijati od Nemake, kako ih ne bi prodavala nekoj treoj strani. Francuski ambasador se pozivao na staru romansku, latinsku solidarnost u borbi protiv varvara. Ovakvim argumentima nije, meutim, bilo mogue da se puca na ruske tenkove. Engleski ambasador napravio je greku, koja oveku na Balkanu ne sme da se desi. On je jasno i drsko izjavio da su zapadni saveznici od Rumunije uinili veliku dravu, te da isto tako mogu da je opet smanje. Ova izjava bila je primljena sa zaprepaenjem i zgraanjem. Siromanom oveku nije lepo da se kae da ima rupu na pantalonama. Tada e on da se naljuti jer ima samo te pantalone. Kada se oveku koji ima dvadeset pari kae da su mu pantalone poderane, on e to da primi sa smekom i branie se da su mu upravo te najmilije. Marta 1940. godine zakljuio sam oruje za naftu" pakt. Na osnovu tog ugovora, francuska rafinerija Kolumbija" isporuila je Nemakoj prve koliine takozvanog neprijateljskog goriva. Kako bi bilo lake za savest i duu, prilikom transakcije izmeu nas i takozvanih neprijateljskih rafinerija, smo ukljuili jednu rumunsku firmu kao posrednika. Re je bila o naoj dobroj volji, i tako smo izali u susret elji Rumuna. Isporuka goriva Nemakoj toliko je porasla, d a j e ve posle nekoliko meseci premaila obim koji je bio predvien ugovorom. O v a j ugovor konano je potpisan maja 1940. On nije sadravao nita novo. Jedino je trebalo da se tano izrauna vrednost robe, jer je to zahtevalo dosta vremena. Ve je u oktobru postao jasan karakter ugovora, kojim se

kompenzuje isporuka goriva Nemakoj za izvoz oruja u Rumuniju, tako da je bila re o normalnoj, robnoj razmeni, clearingu, dakle, roba za robu. Politika situacija, u meuvremenu, potpuno se promenila. U julu 1940. na vlast je dola vlada Gigurtua. Dana 6. septembra 1940. abdicirao je rumunski kralj Karol Drugi i to pod pritiskom opteg i rastueg nezadovoljstva i usled ogromnih teritorijalnih gubitaka: Sovjetskoj Rusiji pripala je Besarabija i severna Bukovina, Erdelj su uzeli Maari, a Juna Dobruda prikljuena je Bugarskoj. Vlast u zemlji, zajedno sa gvozdenom gardom" (neki su je zvali i legija"), preuzeo je general Antonesku. Na ovaj nain borba za rumunsku naftu bila je reena u martu 1940. Borba se produila na tehnikom nivou. Auto-cisterne i lae-tankeri na Dunavu pokazali su se kao potpuno nedovoljni za transport goriva iz Rumunije u Nemaku, jer sada vie nije postojala nikakva prepreka. Vanrednim i velikim naporima nemakog proizvodnog aparata ovaj problem je bio reen u roku od jedne godine. ak su na obale Dunava u Rumuniji, nemakim autoputom, prebaene dizalice sa Rajne i Elbe. Godine 1941. porasla je na preko 3,2 miliona tona isporuka rumunskog goriva za potrebe Centralnih sila, odnosno Nemake i Italije. Time je postignut maksimum u onom to je moglo da se uradi. Ne sme se zaboraviti na to da je osnova rumunske energetske privrede poivala na nafti, a ne na ugljenu. Kasnije su nai napori bili krunisani plodom, kada nam je uspelo da rumunsku privredu (eleznica, elektrine centrale, fabrike), preorijentiemo da pree sa nafte na ugljen i gas. Ko nije hteo da prizna poraz? Odgovor: engleska obavetajna sluba. Ona je u aprilu 1940. zapoela da radi na zaista pustolovnom planu, koji je bio usmeren protiv naeg transporta na Dunavu. Na delti Dunavca kod Suline, na sidritu, pred lukom, jedna lada istovari vala je teret na dva manja dunavska broda. Dobro organizovana nemaka obavetajna sluba na Dunavu zainteresovano je pratila ovaj dogaaj. Jednog lukog radnika je nagovorila da namerno pusti da sa dizalice padne jedan sanduk, kako bi saznali ta ima u njemu. Roba je liila na sapun. Odmah smo dali da se stvar ispita i utvrdili da ta materija nije uopte namenjena nezi tela. Ustanovili smo da je re o eksplozivu odlinog kvaliteta. Jedan motorni brod nemake obavetajne slube pratio je ova dva broda tokom vonje po Dunavu. Znali smo da im je cilj Durdu (Giurgiu), rumunska luka na Dunavu. im su stigli do luke, ova dva broda odmah su dobila mesto. Brzo su se nali u klopci, jer su bili okrueni brojnim nemakim laama. Za njih nije bilo izlaza i tada je zapoela borba na diplomatskom nivou. Mi smo zahtevali od rumunske vlade da pregledamo brod, i za to smo imali dovoljno razloga. Rumunska vlada je odbila na predlog, pozivajui se na meunarodni karakter reke Dunava, koji garantuje slobodan brodski saobraaj. Mi smo onda zapretili Rumuniji obustavom isporuka vojnog materijala. Nakon toga bilo nam je omogueno da pregledamo brod i teret. Rezultat je bio iznenaujui: nali smo preko stotinu

59

engleskih vojnika, mornara, pripadnika pionirskih jedinica i artiljeraca, ogoromne koliine eksploziva, tehnike ureaje, oruje, a u utrobi broda nali smo ak i jedan top. itava ova fantastina i avanturistika ekspedicija trebalo je da na najuem delu Dunava, na erdapu, sa jugoslovenske strane reke, uz pomo eksploziva, prouzrokuje ruenje brda i tako na due onemogui nas mokri" put Dunavom. Rumunska vlada zamolila je na prijateljski nain englesku ekspediciju da se vrati. Druga akcija, koja je ovog puta bila usmerena protiv suvog" puta, nije bila tako matovita i pustolovna. Primetili smo da su sve uestaliji poari na vozovima, na cisternama koje transportuju naftu. Naa ispitivanja su pokazala da su za podmazivanje leita upotrebljavali prainu od karbora. Re je o smesi koja pospeuje da se leita na vagonima pregreju. Poli smo od pretpostavke da se te sabotae sprovode na zemljitu rafinerije nafte u Ploestiju. Ta pretpostavka se pokazala ispravnom. Nije proteklo mnogo vremena a nama je polo za rukom da krivce uhvatimo na delu. U pitanju je bilo nekoliko rumunskih radnika, koje je vodio jedan engleski agent. Vredno je panje d a j e ve tada, u vreme kada je u Rumuniji na elu zemlje stajala prozapadna vlada, nemaka obavetajna sluba saraivala sa rumunskom obavetajnom slubom (Siguranca), kako bi se zatitila proizvodnja petroleja. ak i za ljubav svojih prijatelja sa Zapada, Rumunija nije bila spremna da dozvoli nikakve sabotae protiv svojih nalazita nafte. Kod mene je stigao italijanski ambasador, kako bi dogovorili posao u vezi s transportom goriva u Italiju. Taj posao trebalo je od tada da bude poveren jednoj italijanskoj brodarskoj kompaniji, koja uiva poverenje vlade. On me je upozorio na to kako se u predstavnitvu Komapnije Levante", koja je do sada obavljala taj poao, nalaze dva Grka. Italija se od oktobra 1940. nalazila u ratu sa Grkom. Njegov predlog nisam mogao da odbijem. Nova, italijanska brodarska kompanija, nije, meutim, dugo obavljala povereni posao. Italijanski kolega odjednom se predomislio i izjavio kako on, zapravo, nema nita protiv grke kompanije Levante". Doznali smo da ta brodarska kompanija na otvorenom moru, na plavom Egeju, prebacuje na engleske tankere rumunsku naftu po povoljnoj ceni. Re je o prilino primitivnom dogaaju, a za njim sledi jedan daleko suptilniji. Romelovi oficiri, godine 1942, usred pustinje kod El Alameina, pronali su u jednom engleskom skladitu za gorivo, burad, koja je bila namenjena za ulje za podmazivanje i na kojoj je pisalo ovo: Nemaka vojna misija (Vermaht) u Rumuniji". Ne udite se mnogo, tada, u punom jeku pustinjske borbe, Nemaka je propustilo da preispita taj sluaj. Nije bilo vremena. Romelovi oficiri imali su vanija posla. A sada, da ispriam ovu privlanu priu o buradi u kojoj se nalazilo ulje za podmazivanje. Jednog dana posetio me je ef predstavnitva nemake firme za transport u Bukuretu Senker (Schenker & Co.). Tom prilikom mi je kazao da

60

mu pojedini transporti, u kojima uestvuje i njegova firma, i koji prevoze ulje za podmazivanje, izgledaju udni. Ovo ulje za podmazivanje prevoze rumunske lade na Dunavu u buradima, a odredite je Nemaka vojna misija u Finskoj, dok je adresa poiljaoca Nemaka vojna misija u Rumuniji. Spomenute rumunske lade imale su odredite Be. One bi se kod mesta gde poinje maarski deo Dunava okretale i svoj teret bi istovarile u malenoj bugarskoj luci na Dunavu. Posle toga bi ta burad eleznicom bila transportovana u Svilengrad, koji se nalazi nedaleko od bugarsko-turske granice. Kako sam bio uveren da snabdevanje Finske rumunskim gorivom ima male izglede na uspeh ako se odvija morskim putem, preko Gibraltara, predloio sam da se to snabedevanje odvija Dunavom i to preko Bea. Reju, mobilisao sam nemaku obavetajnu slubu na Dunavu, koja mi je potvrdila da je jedna rumunska laa na maarskom delu Dunava promenila smer i da su je bugarske luke vlasti kidnapovale". A zapravo su bugarske vlasti dozvolile da rumunska laa uplovi u njihovu luku i da se teret tamo iskrca. Rumunski admiralitet, imajui na svojoj strani formalno pravo, utvrdio je povredu rumunske zastave, a jedan visoki funkcioner rumunskog Ministarstva spoljnih poslova konstantovao je, pri tome pravei ozbiljnu grimasu, da je tu posredi diplomatski skandal. Sproveli smo istragu i ubrzo utvrdili d a j e na ovaj nain poslednjih nekoliko meseci transportovano ulje za podmazivanje preko Istanbula, ali ne za Finsku, ve je to ulje odlazilo Englezima u Severnu Afriku. Re je o koliini ulja za podmazivanje koja odgovara jednomesenoj potrebi Centralnih sila. Kada smo rezultate nae istrage saoptili rumunskim funkcionerima, koji su do jue tako ustro protestovali, oni su odjednom potonuli u duboko utanje. Konci ove originalne akcije vodili su nas ak do Svajcarske. Nae rumunske funkcionere - koji su, inae, kada je u pitanju nafta, veoma spretni i brzi u predlozima i odgovorima - nismo vie zamarali neugodnim pitanjima. U takvim sluajevima, a posebno kada je re o suverenoj zemlji koja nam je saveznik, ne treba se ponaati pedantno i sitniavo. Neki saboter, koga smo uhvatili na delu i koji mora da se pazi, daleko je manje opasan od drugog, novog, nama nepoznatog saboter, koji se zato jo osea sigurno. Prve koliine buradi, u kojima je bilo transportovano ulje za podmazivanje, kupila je divizija generala Lera, a to je bilo zavedeno kao materijal za otpad". Cak i vratolomne akcije umeju da poprime pomirljiv karakter i to blagodarei elementu humora. Prvi ameriki vazduni napad na Ploeti, avgusta 1943, oznaio je poetak poslednje, ogorene borbe za rumunsku naftu. 177 amerikih bombardera, koji su vebali u severnoafrikoj pustinji, imajui model rafinerijskih postorojenja i teritorija oko Ploetija, izvrili su prvi teak napad na Ploeti. Gotovo polovina amerikih bombardera bila je unitena od nemakih lovakih aviona, protivazdune odbrane, ili su stradali na povratku u svoje
61

baze. Nai gubici - koji su bili prouzrokovani poarom na rafineriji i unitavanjem postrojenja - iznosili su oko 50 000 tona goriva. Posle toga nije nastavljen napad sa udaljene afrike baze. Odbrambena snaga naftne tvrave Ploeti" pojaana je tekim protivvazdunim topovima i lovakim avionima osposobljenim za none letove. Protivpoarnu jedinicu i slubu za popravke na rafineriji zaista su majstorski organizovale nemake i rumunske specijalne formacije. Kada su Saveznici osvojili italijanske aerodrome, u aprilu 1944. zapoela je velika vazduna bitka za Ploeti. Uvek i uvek iznova pojavljivala se velika i silna flota bombardera liberator " a titio ih je veliki broj monih lovaca - i oni su pretvorili velike povrine gde su bile rafinerije, u uasnu masu starog gvoa. Crni dim goruih tankera rafinerije dizao se hiljadu metara visoko u nebo. Proizvodnja goriva pala je na 30 procenata, na 20 procenata, a onda i ispod toga. Pa ipak, mi smo neumorno pokuavali da osposobimo postrojenje. I tek to je postrojenje poelo kako-tako da funkcionie proizvodnja je bivala ispod 50 odsto i onda sve manja i manja - sledio je novi napad. Napori i rezultati nemako-rumunske organizacije na terenu oko rafinerije Ploeti ubrajaju se u najsjajnija i najvea postignua Drugog svetskog rata. Ovoj borbi izmeu dve strane, gde jedna unitava a druga popravlja. trebalo bi neko sa spisateljskim darom da podigne spomenik. Neprijateljska obavetajna sluba bila je odino informisana kako napreduju popravke tete na rafineriji, kao i o premetanju proizvodnje na podruju Polestija. Kada sam, posle jednog od najuspenijih vazdunih napada, posetio mesto borbe i razaranja, zamolilo me je jedan holandski inenjer firme Astra Romana", da interveniem u sledeoj stvari: jednostavno, nije mogue pruati neprestane telefonske informacije raznim slubenim licima iz Bukureta, koja hoe da znaju kako napreduju radovi oko popravke rafinarije. Ne moe da se spase od silnih telefonskih poziva! Pita da li je mogue da se te informacije daju sa jednog centralnog mesta. Meni je zastao dah. Pretena veina ovih telefonskih poziva, razume se. bili su pozivi agenata: Halo, ovde Ministarstvo za naoruanje, odeljenje to i to. Kaite mi odmah jo jednom u svrhu kontrole, koji su Vae glavne tete na rafineriji!... Danke! Kroz 14 dana koliko ete biti u stanju da popravite tetu? Dobro, javiu se ponovo!" Mnogi inenjeri imaju sklonost da sve posmatraju sa tehnike strane, a beskrupulozni obavetajci prepoznaju se po svojoj drskosti. Velika je nesrea kada se sretnu ovakva dva tipa oveka! Upadom Crvene armije u Rumuniju, avgusta 1944, bitka za rumunsku naftu bila je okonana. Veoma moderno postrojenje benzina za avionsko gorivo holandsko-engleske kompanije Astra Romana" tokom bombardovanja nije stradalo, ali nije preivelo osloboenje Rumunije. Nemaka je bila prisiljena da postrojenje isporui (vrednost oko 60 miliona maraka) Sovjetskom Savezu.

Ono je, takode, spadalo u ratni plen. Ukratko: itavo postrojenje je razmontirano i transportovano na Istok. Borba za rumunsku naftu nala je mesto i u jugoslovenskoj optunici, koja je opisala moju biografiju ratnog zloinca: . . . N j e g o v o imenovanje bila je stvar od najveeg znaaja za nemaku ratnu maineriju;... Da nije funkcionisala isporuka nafte iz Rumunije.. .Tako to je iskoristio ruski problem, uz pomo nemake obavetajne slube. Nojbaher je potencirao i irio strah pred moguim sovjetskim napadom na Rumuniju. Ta propagandna akcija je uticala na politiko miljenje u Rumuniji, od kralja pa do najniih slojeva rumunskog drutva. Rumunska armije bila je loe naoruana, a nedostajalo joj je pre svega odbrambeno oruje i ratno vazduhoplovstvo. Nojbaheru je polo za rukom da svojom akcijom, godine 1940, rumunskom naftnom monopolu suprotstavi nemaki monopol na oruje. Na osnovu toga dolo je do pakta 'oruje - nafta'. Tako su Saveznici izgubili bitku za rumunski petrolej... .Tako je Nojbaher pobedio Saveznike u ekonomskoj bici za naftu, naoruao je Rumune i od Rumuna napravio je saveznike u borbi protiv Sovjetskog Saveza. Time to je iz Rumunije dobijao naftu, koja je bila odluujua za nemaku vojnu motorizovanu armiju, pomogao je Hitleru, da u najkraem vremenu okona svoje agresivne pripreme..." Ovo, zapravo, ne zvui nimalo loe i ja protiv optube ove vrste ne mogu nita da izjavim. Ono to je istina je to, da ovakve reenice, sve manje mogu da se prepoznaju kao optunica, to je vei vremenski razmak od epohe gde se svaki podvig Nemca igoe kao ratni zloin. U tom vremenu bilo je upravo tako: maj 1947, bunker bez prozora, u j e d n o m beogradskom policijskom zatvoru, a unutra se nalazi jedan srpski seljak koji je osuen na smrt, i on je u okovima kao i ja. Oni e da me obese samo zbog toga to nisam komunista. Ja sam nevin!" Pa ubio si dva policajca!" Ja sam hteo da pogodim drugu dvojicu kada sam pucao pored prozora kancelarije. Ja sam nevin!" Hteo sam da ga uteim: I mene e da srede. A ta ja da kaem? Ja nisam ubio nikoga!" Ali ti si Nemac!" Rajo Iliu, po tebe su doli i obesili te, a ja sam jos iv! Da li se zbog toga ljuti na mene? Ja sam u svojstvu specijalnog izaslanika za privredna pitanja u Rumuniji i kao opunomoeni izaslanik za pitanja nafte na Balkanu vodio bezbrojne razgovore, koji e mi, zbog izvanredne sposobnosti mojih partnera u tim pregovorima, uvek ostati u najboljem seanju. Predavao sam neku vrstu odlikovanja, koje je uivalo veliki presti: Romelova fotografija sa njegovim potpisom. Romela sam poznavao jo iz vremena kada sam bio gradonaelnik

63

Bea, 1938/39 godine, a on je bio komandant Vojne akademije Marija Terezija" u Bakom Novom Mestu. Kada je tadanji general-pukovnik Romei u Africi dostigao legendarnu slavu, zamolio sam ga da mi pokloni slike, koje sam ja onda delio za posebna postignua i podvige na polju nabavke ulja i nafte (podmorniki rat, snabdevanje Romelove armije u Africi). Odlikovanje ima vrednost, ak i tada kada vie niko nee da zna ko g a j e i zato primio. I ja sam sam, meutim, bio predmet neobine panje jednog od mojih partnera, koji me je naglaeno sveanim tonom poastio sledeim reima: Vaa Ekscelenijo! U sluaju da iz Rumunije ponesete i poslednju kap benzina, a da imate problema sa svojim upaljaem, predajem Vam praupalja oveanstva. Pozdravljam Vas, sa najboljim eljama za Vau dalju budunost!" Pri tom mi je predao neobraen komad prirodnog kamena kojim moe da se upali vatra, zatim elinu peglu sa kremenom, kojim se kree i fitilj (stenjak). Poeo sam da se sa vatrenom revnou sluim ovom aparaturom kada sam palio cigaretu, a pri tom je oko mene padala kia eravica i za kratko vreme sam povredio nekoliko prstiju. Dete u odraslom oveku insistiralo je na svom pravu da se igra svojom igrakom. Mom saradniku i zameniku, savetniku ambasade dr Henriku Klugkistu, otrom posmatrau, koji je moje napore da kremenom upalim cigaretu pratio sa dobronamernom panjom, polo je konano za rukom da prui tanu ocenu i priznanje mom praupaljau: Ovaj upalja je odlian, ali zahteva jedan dodatak: morate da nabavite odelo od azbesta i kutiju ibica!" Na kraju sam ovaj upalja stavio meu svoju lovaku opremu i to sa tajnom nadom da bi mogao da poslui i da trijumfalno dode do punog izraaja kada se naem u praumi Karpata i kada potroim i poslednju ibicu. Kada sam puten iz zatvora na slobodu, meu mojim stvarima nije bilo ne samo mojih odlikovanja, nego je nedostajala i moja celokupna lovaka oprema, ukljuujui i praupalja. Radost zbog ponovo zadobijene slobode pomogla mi je da prebolim ovaj gubitak. Zelja mi je da lopova skupo kota ta kraa (odelo od azbesta). Kada sam u oktobru 1942. dobio zadatak da idem u Grku, Glavni tab insistirao je na tome da se i dalje brinem za rumunsku i maarsku naftu. Nae operativne rezerve, koje su jo na poetku rata protiv Rusije iznosile preko dva miliona tona, zimski ratni pohod je skoro potpuno potroio, tako da smo iveli samo od dnevne proizvodnje. Ona je poveana blagodarei brzom porastu proizvodnje nafte u Austriji i Maarskoj. Ofanzivom na Kavkazu trebalo je Nemakoj omoguiti da se dokopa naftonosnih polja u Maikopu, Groznom i Bakuu. Neuspeh ove ofanzive znaio je, u stvari, kraj naeg ofanzivnog ratovanja. Samo mali broj onih koji su tano poznavali pravo stanje sa gorivom, mogli su da pretpostave pravu sliku situacije. Pod ovako preteim uslovima Glavni tab nije hteo da se odrekne mojih usluga na polju ovog vanog vojnoprivrednog podruja. Mogao sam da i dalje preuzmem

R u m u n s k a naftonosna polja - srce n e m a k o g snabdevanja gorivom. O njima je bilo reci prilikom stvaranja pakta gorivo-za oruje. Na slici: N a f t o n o s n a polja kod M o r e n e

Savez izmeu Antoneskua i G v o z d e n e garde. Antonesku (levo) i Horia Sima na j e d n o j p o b e d n i k o j paradi G v o z d e n e garde u Bukuretu, u oktobru 1940. O b o j i c a nose zelene legionarske koulje. Iznad njih se vidi portret ubijenog K o d r e a n u a

Maral Antonesku

Kralj B u g a r s k e Boris

odgovornost samo zato jer sam u Bukuretu imao trojicu odlinih saradnika na poslovima u vezi sa naftom: savetnika Nemake ambasade, dr Klugkista, sekretara Nemake ambasade, dr Sober i direktora, dr Krenera. Bez njihovog neumornog duha i preciznosti Rumunija ne bi za nemako voenje rata nikada postala ono to je uistinu bila: benzinska pumpa, koja je funkcionisala besprekorno kao automat. Mojim rumunskim partnerima u pregovorima morao sam da odam priznanje da su na najbolji mogui nain uvali interese svoje zemlje. Nisu nikada propustili priliku da izvuku za svoju zemlju male ili velike pogodnosti i koristi. Ova zemlja raspolae velikim rezervoarom prvorazrednih talenata, odlinih pregovaraa, koji umeju da svoju stvar fortiter in re, suaviter in modo ostvare. Pri tom poseduju onaj humor, bez koga ni najozbiljnijoj stvari nije mogue da dugorono funkcionie. Koliko ste potroili para za mito?", pitae me svaki navodni poznavalac Rumunije. Ni pare! Rado bih spomenuo imena svih tih Rumuna koje cenim, ali nisu mi poznate njihove sudbine. Ne elim nijednog od njih koji ive iza gvozdene zavese", pod komunistikim reimom, da kompromitujem time to e da primi pohvalu od diplomate Treeg rajha. BARIKADE Maral Antonesku i Gvozdena garda U Rumuniji nisam imao nikakav politiki zadatak. Kada je krajem 1940, posle Fabriciusa, trebalo da preuzmem i politike zadatke koji spadaju u nadlenost ambasadora, rajhslajter (Reichsleiter), voda SS Borman je u posebnoj audijenciji kod Hiti era zahtevao da me odstrani iz diplomatske slube, jer sam ovek koji neprestano proizvodi partijske konflikte. Sa svakim gaulajterom, pokrajinskim sekretarom Nacistike partije, nalazi se na ratnoj nozi i ne potuje nacistike partijske organizacije koje deluju u inostranstvu." Ovo se desilo u decembru 1940. Ribbentrop je to shavatio kao napad na sebe i branio se. Petrolej se pokazao kao snaniji od vodstva Nacistike stranke i kriza oko Nojbahera je okonana tako to je politiki deo ambasade vodio Fon Kilinger, a on je za Nacistiku stranku bio nedodirljiv. Poslanik Paul mit (Schmidt), iz Odeljenja za tampu, bio je u Obersalcbergeru sluajni svedok dela jedne ustre polemike, koja se vodila oko moje linosti. Borman: A ja Vam kaem, drue Ribentrop, ovaj ovek je partijsko-politiki nepouzdan!" Hitler, svojim najdubljim glasom: Ja poznajem Nojbahera. Da li je on pouzdan kao ovek partije, to ne znam!"

65

Ukratko, ostao sam na poloaju ambasadora za privredna pitanja u Rumuniji, premda je pitanje moje partijsko-politike pouzdanosti ostalo otvoreno i stavljeno pod sumnju od najvie partijske instance. Kao dokaz da ovu knjigu ne koristim kako bih se naknadno hvalio u vezi sa mojom nepouzdanou, izvetavam o sledeem primeru: kada je Fon Kilinger stigao u Bukuret, preneo mi je Hitlerove pozdrave i dao mi na taj nain do znanja da se ne sumnja u moju lojalnost. Ko je tada bio u pravu? Hitler ili Borman? Obojica? Navodim ovaj primer, jer sam primetio koliko je sada ljudi otkrilo da su bili nepouzdani, a ta njihova, navodna, nepouzdanost granii se ak sa otporom prema Hitleru. Ja, dakle, sa politikim stvarima u Rumuniji slubeno nisam imao nita, i samo sam u retkim sluajevima zastupao naeg ambasadora, kada je bio odsutan. U praksi, meutim, u politkoj igri nisam ostao po strani i do toga je dolo na sledei nain. Tokom prelomnih dogaaja u Rumuniji, u septembru 1940, nisam poznavao ni generala Antoneskua (Antonescu), a ni vou Gvozdene garde, koja je delovala ilegalno. General Antonesku stupio je na poseban nain u krug mojih poznanika. Bilo je to u maju 1940. godine, kada su se u mojoj kancelariji pojavili, jedan za drugim, prvo general, a onda ministar. I jedan i drugi saoptili su mi svoju najdublju zabrinutost, jer je general Antonesku, po naredbi kralja, uhapen i interniran u jedan usamljen manastir. Prijatelji generala strahovali su, a za to su imali valjane razloge, da e ovaj ogoreni protivnik reima Karola Drugog biti ubijen. Sef kraljeve tajne slube Moruzov, u tim je stvarima bio vest. Tako su ubijeni Kodreanu (Codreanu), voa Gvozdene garde i njegove kolege, njih etrnaest, nakon to su u zatvoru okrutno mueni. Posle toga su bili prebaeni u autobus. Iza svake rtve, koja je bila svezana, sedeo je policajac. Na dogovoreni signal, svaki policajac bacio je oko vrata svoje rtve kanap i udavio je. Leevi su bili baeni u jamu. U jesen, ovih petnaest pripadnika Gvozdene garde bilo je sveano sahranjeno. Pomenu je prisustvovao i maral Antonesku, kada je poslednji put nosio zelenu koulju legionara. Prijateljima Antoneskua izgledalo je da bi slubeni demar nemakog ambasadora Fabriciusa u korist generala Antoneskua bi teko izvodljiv i ne od velike koristi. Umesto toga pitali su, da li bih ja pristao da privatnim kanalima upotrebim svoj autoritet? O generalu Antonesku sam znao veoma malo. Jedina pouzdana informacija glasila je d a j e bio neprijateljski raspoloen prema Nemakoj. Njegov ugled vojnika iz Prvog svetskog rata bio je veliki. Njegovo ime uo sam veoma esto kako mnogi izgovaraju sa potovanjem. Znao sam da su general i ministar, koji su se zauzeli za Antoneskua, bili krajnje estiti i potovani rumunski patrioti. O tome sam razgovarao sa jednim mojim rumunskim prijateljem, koji je bio u dobrim odnosima sa kraljem i njegovim svemonim mi-

nistrom dvora, Urdareanuom. On je bio spreman da ministru saopti moje miljenje, da neka nesrea", koja moe da se desi generalu Antoneskuu, u nemakom Glavnom tabu nee biti dobro primljena. Ali, za nemaki Glavni tab general Antonesku bio je politiki potpuno nepoznat, pa, prema tome, nije mogao biti ni zabrinut za njegovu sudbinu. Urdareanu je sve to javio kralju, koji se veoma uzbudio jer se izaslanik Nojbaher mea u unutranje stvari Rumunije. Rusi su, meutim, ve bili u Besarabiji. Tek sam malo pre toga doznao da je i na ambasador Fabricius bio kod Urdareanua i da je preduzeo neslubene korake zbog zatoenog generala. Antonesku je uskoro bio osloboen. U moru poslova i dogaaja ovaj sam incident odavno zaboravio, kada mi se, u septembru 1940, telefonski javio general Antonesku i pitao kada bih mogao da ga primim. Bilo je to vreme kada je kralj abdicirao, a Antonesku je preuzeo poslove vlade. Ja sam to odbio i umesto toga sam ponudio da ja njega posetim, jer sam znao da general za sobom ima mnogo neprospavano noi. On je, meutim, odluno insistirao na tome da on mene poseti. Posle pola asa Antonesku je ve bio kod mene i iznenadio me sledeom izjavom: Moja poseta Vama predstavlja prvi potez moje vlade. Znam da Vama treba da blagodarim to sam iv i doao sam kako bih Vam se lino zahvalio!" Odgovorio sam, branei se, da on moju intervenciju u njegovu korist suvie visoko ceni i da moda preteruje. Kazao sam mu takode, da sam ponosan ako je moj, ma kako neznatan udeo, pomogao oveku koga celokupna rumunska nacija spominje sa potovanjem i koji sada, evo, sedi preko puta mene i to kao predsednik vlade svoje drave. Nai lini odnosi postali su veoma srdani. Na poetku je ak eleo, prilikom imenovanja svakog ministra, da prethodno uje moje miljenje. Sukob izmeu starog vojnika, generala, i mladih revolucionara uskoro je buknuo. U vie navrata bio sam pozivan da im budem posrednik. I od jedne i od druge strane uo sam gorke optube na raun neistomiljenika. Savez izmeu Antoneskua i Gvozdene garde mogao je da opstane samo pod sledeim uslovom: ili da se stari general odrekne svog konzervativnog ubedenja ili da Legija odustane od svojih revolucionarnih metoda. I jedno i drugo bilo je iskljueno. I tako su sukobi postajali sve ei. Nasilje i diletantski napadi na dravne zgrade uprave i privrede ogorili su starog vojnika. On se oseao kao otac otadbine i njemu je svaki poremeaj reda i discipline bio nepodnoljiv i uasan. S druge strane, autoritativni, vojni nain vladanja efa vlade razbesneo je legionare, koji su zahtevali revolucionarnu obnovu drutva. Prvi veliki sukob izbio je u novembru 1940, kada su legionari poeli da se svete zbog dugogodinjih krvavih progona. Kao prvi na udaru njihove osvete naao se jedan broj predstavnika starog reima. Medu rtvama bili su uveni istoriar Jorga, te Moruzov, koji je. kako sam ve spo-

67

menuo, stajao na elu progona protiv legionara. Ubijeni voda Legije Kodreanu. bio je od svojih sledbenika potovan i slavljen kao svetac. Bivi predsednici Vlade, Tataresku i Gigortu, koje su ve poveli na egzekuciju, bili su spaseni u poslednjem trenutku pre nego to su zauvek nestali u umi, nedaleko od Banesa. Ova akcija spasavanja tekla je preko sekretara Gigurtasa, preko nemakog ambasadora Fabriciusa i mene. Sef policije, pukovnik Riosanu. jedva ih je spasao. General Antonesku je pobesneo. Veoma udno je da se Antonesku bojao da e ga ovi teroristiki akti kompromitovati u oima vode nemakog Rajha. To se, meutim, nije dogodilo. Posle ovog dogaaja sledili su novi sukobi. Mihai Antonesku, koji je tada bio dravni sekretar Ministarstva pravde, a nalazio se tek na poetku karijere, samo je dolivao ulje na vatru. Voleo je da ga smatraju bliskim roakom predsednika vlade, sa kojim, zapravo, uopte nije bio ni u kakvom srodstvu. U pitanju je ovek koji je bio uano ambiciozan i voleo je intrige, te je predstavljao zao duh u vladi marala Antoneskua. Sa svojim prezimenjakom general je doao u kontakt tako to g a j e ovaj, kao nepoznati advokat, sa grupom drugih advokata branio u procesu. Kralj je reio da se otarasi omrznutog protivnika, popularnog generala. General Antonesku bio je optuen za bigamiju, jer se oenio enom koja jo nije bila pravno razvedena od svog prvog mua. General je dobio proces u treoj instanci. Tako je Mihai Antonesku postao pristalica popularnog generala i kada je dolo do velikih promena u Rumuniji, u septembru 1940, on je postao dravni sekretar u Kabinetu nove vlade. Postao je lan legionarskog kluba, gnezda (cuib), kome je pripadao i sam voda Legije Horia Sima. Ubrzo je shvatio da se legionari prema njemu odnose sa krajnjim nepoverenjem i da se suprotstavljaju njegovim ambicioznim planovima. Dan i no se nalazio u blizini dravnog vode, kontrolisao je i uticao na sve odluke i poteze svoga efa, predsednika vlade Antoneskua, i znatno je doprineo tome da politiki presti marala polako izbledi. U sukobu izmeu marala i Legije (Gvozdene garde), Mihai Antonesku se zalagao da doe do konanog raskida. Legionari su svojim nedisciplinovanim akcijama ogorili vodu (Conducator statului) i time onemoguili da doe do kompromisa. Dana 20. januara 1941. medu njima je izbio otvoreni sukob. Maral je naredio da policija zauzme prefekture (optinske zgrade), koje su drali legionari (Gvozdena garda). Ova akcija izazvala je oruani otpor Gvozdene garde, koja je u Bukuretu podigla barikade. Tako je dolo do trodnevnih krvavih ulinih borbi izmeu legionara i dravnog vode, generala Antoneskua. ak je i zgradu vlade opsela Gvozdene garde, a kratko vreme je ak bila delom i u njihovim rukama. Maral je sve vreme ostao u zgradi. Komunisti, u najboljem maniru neutralnih posmatraa, sa krovova kua pucali su u obe zaraene strane. I kao to to uvek biva, jahai apokalipse i ovog puta navalili su da ubijaju i pljakaju. Otimaina, poari i ubijanje Jevreja besneli su, pored ovih

68

ulinih borbi, u kojima su se jedni borili za revoluciju, a drugi, u odbrani reda i poretka, na kocku stavljali svoje ivote. Svaka revolucija i svaka kontrarevolucija su krive, jer kao posledica njihovih akcija dolaze na scenu pljakai i ubice. Da unite bandite, da parazitima ne dozvole da udu u organe vlasti, a da se oslobode diletanata, ostaje zadatak svih revolucija koje hoe da se odre na vlasti. Iskuenje da nastavim sa ovom temom je veliko. Ja sam, meutim, pripoveda, memoarista, pa zato moram da mu se oduprem. U to vreme tekle su pripreme armije generala Lista za upad u Grku. Bio sam svedok neobinog prizora: u glavnoj ulici Bukureta, gde se pucalo na sve strane, pojavilo se iz jedne sporedne ulice odred nemake artiljerije. Ukazala im se sledea slika: barikade, leevi, pucanje iz mitraljeza i puaka, ljudi bee da bi spasli ivote, zbunjenost i vrisak. Nemaka jedinica nije se ni za trenutak zaustavila, ve je produila, kao na paradi, da marira dalje. Samo se ulo nekoliko nemakih zapovesti, zvuk oruja koje je spremno da dejstvuje u sluaju napada, pogledi upereni pravo na barikade, prozore i krovove nisu pokazivali nikakvo uzbuenje. Ova nemaka jedinica pokazala je ta je to snaga i disciplina. Marirali su ovi savreni ratnici kroz haos, kao da ih se sve to nimalo ne tie i samo se ulo klepetanje njihove gvozdene artiljerije. Borbe izmeu zaraenih rumunskih strana odjednom su prestale i oruje je zanemelo. Kao na nekoj fudbalskoj utakmici, zavaeni Rumuni pozdravljali su nemake vojnike i aplaudirali im. Kako je i doao, odred nemake artiljerije izgubio se ponovo u jednoj sporednoj ulici i borba medu zaraenim rumunskim stranama ponovo je nastavljena, a prasak puanih metaka nastavio je da odzvanja ulicom. U oba svetska rata tragian zadatak nemakih vojnika bio je da godinama ulau nadljudske vojnike napore kako bi zamaglili golu injenicu da je borba izgubljena. Mudar rumunski dravnik, koga sam ve jednom citirao, na ovom mestu bi kazao: ,,Kada bi Vaa, nemaka nacije, posedovala i politikog dara, verujte mi, to bi bilo previe, Vi biste bili suvie jaki." Kada sam drugog dana ulinih borbi posetio zgradu predsednika vlade, kako bih se informisao o situaciji, zatekao sam marala Antoneskua koji je delovao pouzdano i vrsto kao elik, sa kojim je bio Mihai Antonesku, koji je bio potpuno slomljen. Maral je bio pravi vojnik. Konano mu se pruila prilika da reava ne politiko pitanje, nego vojni problem: uguivanje pobune. Tehnika pitanja ovih zadataka drala su ga danonono budnim. Tu je on bio u svom elementu i nije pokazivao znakove umora. Mihai, koga sam posetio posle marala, doiveo je moralni slom. On je voleo intrige, da se igra vatrom ispred barikada. Grio se od plaa, suze su mu tekle po crnom kaputu, a pri tom nije prestajao da optuuje sam sebe: Za sve sam ja kriv. Ja sam marala savetovao da izazove legionare. Verovao sam da e Gvozdena

69

garda da popusti i prihvatiti moje ultimativne zahteve, a sada imamo graanski rat! Gospode Boe! Moram da se ubijem!" Bio sam zgaen ovakvom scenom i odgovorio sam mu hladno, da njegovo samoubistvo nee okonati uline borbe pa zbog toga ne bi bilo ni od kakve koristi. Takoe sam izjavio da sam spreman da se lino angaujem i da razgovaram sa vodstvom legionara i da ih nagovorim da prekinu uline borbe, jer je njihov otpor besmislen. Mihai Antonesku preterano mi se zahvaljivao. Nikada mi nije oprostio to to sam bio svedok njegovog moralnog sloma i njegovih samooptubi. Brzo se oporavio kada su uline borbe prestale. Postao je zamenik predsednika vlade i ministar spoljnih poslova. Poveo je osvetniki rat protiv legionara, a mene je mrzeo iz dna due. Dana 23. januara 1941, u ranu zoru, tano u 04.30, naao sam se - uz pomo nemake obavetajne slube, posle vonje pune avantura, prolazei kroz uline barikade legionara - u glavnom tabu Horia Sime i njegovih drugova. Horii Simi kazo sam sledee: Vaa borba potpuno je beznadena. Policija i armija stoje, diciplinovano i lojalno, uz marala. Ako polaete nade u generale koji bi bili prijateljski raspoloeni prema legionarima ili u mlade oficire, sve je to ista iluzija. Isto je tako besmislena svaka nada Gvozdene garde u nemaku armiju, u Vermaht. Takode su sasvim nerealna oekivanja legionara, ako raunaju sa moralnom podrkom nemakog Glavnog taba. Vodstvo Nemakog rajha vidi u osobi marala Antoneskua pouzdanog garanta za red i poredak u zemlji, koja je od najveeg znaaja za nemaku ratnu privredu. Nemaka uvozi gorivo iz Vae zemlje i ne moe da trpi nikakav nered i prekid transporta nafte zbog ustanka i graanskog rata u Rumuniji. Sem toga, Vaa je drava, kao to sami dobro znate, poprite koncentracije nemake armije, odakle namerava da krene u dalje ofanzive. Pod ovakvim okolnostima ne moete ni asa vie da, ako imate oseaj odgovornosti, nastavite sa besmislenim, bratoubilakim ulinim borbama. Zahtevam od Vas da odmah uklonite barikade sa ulica Bukureta i da zaponete da razgovarate sa maralom. Jo jue on je bio spreman na taj korak." Posle moje izjave nije usledila nikakva debata. Diktirao sam proglas ljudima koji su bili na barikadama i naredio da se obustavi vatra. Horia Sima je ovaj proglas potpisao. Odmah sam otiao u Nemaku ambasadu, obavestio sam ambasadora o svojim koracima i telefonirao sam maralu, koji me je zamolio da ga odmah posetim. Prvi pokuaj da doem do zgrade predsednika vlade nije uspeo, jer su me mainkama zaustavili branitelji zgrade predsednika vlade. Sa m n o m je bio Fon Bolving (von Bolschwing), iz Odeljenja za inostranu pijunau. On je te noi bio moj voza i vodi. Parkirali smo kola u jednoj sporednoj ulici i zamolio sam, telefonski, marala, da svojim vojnicima zabrani da me ubiju. Posle toga, iz zgrade je izala delegacija viih oficira, pola mi u susret i odvela me u tvravu efa drave.

70

Antonesku je za sobom imao tri neprospavane noi, a ja samo dve, i to sa daleko manjim teretom odgovornosti. Pozvao je jednog potpukovnika iz svog taba s ciljem da se napravi protokol, radi venog seanja i blagodario mi veoma sveano u ime rumunske drave i nacije zbog moje intervencije, a onda dodao: ,,A sada u da obesim celokupno vodstvo legionara!" To nije mogue gospodine marale!", odgovorio sam. Nemogue? Ja u to, razume se, da uradim! To su kriminalci. Svi e da vise na banderi!", ostao je uporan maral Ja Vam jo j e d n o m kaem, da to tako ne ide, jer su time dovedeni u pitanje moja ast i moj obraz kao posrednika!", odvratio sam. Hoete da titite zloince?", upitao je. Nije moja stvar da o ovom sluaju razmiljam sa pravnog gledita. U pitanju je prosta injenica da sam ja sa tim ljudima pregovarao na njihovim barikada i to kao privatna osoba, bez slubenog naloga. Da sam znao da e oni da budu obeeni, tada, razume se, ne bih to uradio. Ispod moje line asti je da ljude isporuim na veala!" ostao sam uporan. Protokol venog pomena i blagodarnosti prema meni ovog puta nije nastavljen. Plahovita i napeta diskusija izmeu generala Antoneskua i mene trajala je skoro dva asa. U meuvremenu, sklanjanje barikada sa ulica i puanih gnezda sa krovova kua dobro je napredovalo. Na nekoliko mesta dolo je, zbog nesporazuma, do pucnjave, koja je uglavnom legionarima donela velike rtve. Vodstvo legionara pobeglo je u Nemaku, gde su bili internirani. Na taj nain bezgranino ogoren maral nije trebalo vie da se mui o pitanju njihovog veanja. Oko podne, 23. januara 1941, u Bukuretu je bio ponovo uspostavljen mir. Za mene, meutim, radno vreme jo nije bilo zavreno. U dva posle podne, krenuo sam na put avionom, sa jednom delegacijom iz Bukureta u Sofiju, gde je trebalo da vodim pregovore u vezi sa snabdevanjem armije generala Lista, kada krene u ofanzivu iz pravca Bugarske i prodre u Grku. Ve istog dana imao sam jednoipoasovni razgovor sa bugarskim kraljem Borisom, koji m i j e uglavnom govorio o svom privatnom ivotu. Nakon susreta sa kraljem, sreo sam se sa bugarskim predsednikom vlade, Filovim, sa ministrom spoljnih poslova, sa vojnim ministrom, sa ministrom finansija i trgovine. Oko ponoi zaspao sam kao zaklan. Ugovor je potpisan 1. februara 1941. Od dravnika koji su tog dana vrednog spomena, 23. januara 1941, bili moji sagovornici, niko vie nije iv. Svi su streljani. Nova poglavlja u istoriji poinju, kao i uvek, ljudskim rtvama. Kada Fon Hasel (von Hassel) u svom dnevniku zapisuje informaciju da su me mrzela oba Antoneskua, onda se to odnosi samo na Mihaia. Maral Antonesku sigurno nije nikada zaboravio nau munu diskusiju, mi smo se, meutim, meusobno potovali. Mihai je uvek nastojao da nepoverenje

71

marala prema meni obnovi i raspiruje. Na poslanik, Fon Kilinger, koji je do kraja ostao pod uticajem Mihai Antoneskua, nije se ni malo potrudio da protiv toga neto preduzme. Maral Antonesku napravio je i velike greke. Jedna od najveih odnosila se na lo odnos prema kraljevskoj porodici. Mladi kralj bio je gotovo sasvim iskljuen iz javnog ivota zemlje. Njegova uloga bila je ograniena na retke, prazne i bezsadrajne reprezentativne zadatke. Madam Antonesku konkurisala je Heleni, kraljici-majki, jednoj od najarmantnijih ena koju sam imao ast za sretnem, za titulu prve dame drave. uo sam ne jednom marala kako daje otre, antidinastike izjave. Rumunski narod, meutim, u ogromnoj veini, bio je za monarhiju i za dinastiju. Da se reim marala Anoneskua produi i to preko dravnog voe (Conducator Statului), koji bi se zvao Mihai Antonesku, vodilo bi do kratkorone tragikomedije. SUSRETI U Rumuniji sam stekao vie prijatelja nego u bilo kojoj drugoj stranoj zemlji. Ne znam koliko je njih preivelo velike promene u godinama posle Drugog svetskog rata i, ako su preiveli, gde se sada nalaze. Zbog toga moram da se odreknem namere da imenujem te ljude, o kojim mislim sa potovanjem i prijateljskom lojalnou, kada god se setim ove lepe zemlje. O maralu sam dovoljno priao, barem koliko je bilo mogue u uskim okvirima ove knjige. Pokuaj da se objektivno vrednuje i oceni njegova linost, posao je koji stoji pred istoriarima. Hitler je oseao potovanje prema tom oveku. General Antonesku je kazao Hitleru: Sa mnom ne bi ste mogli da vebate i ponavljate beku presudu, a nacionalisti Vaeg ranga ne treba da naglaavam da ja takvu presudu neu nikada priznati!" Re je o bekoj presudi, kada je, 30. avgusta 1940, Rumunija izgubila najvei deo Erdelja (Transilvanije), koji je pripao Maarskoj. Pred sudijama nove, komunistike Rumunije, i pred pukama streljakog voda, maral Antonesku je stajao kao to je stajao celog svog ivota: asno i hrabro. Mihai Antonesku pred streljanje je plakao i cmizdrio, a sam je, izgleda, zaboravio d a j e nemali broj ljudi osudio na smrt. Medu ubijenim naao se i jedini poznati pripadnik Legije (Gvozdene garde), koga sam upoznao pre septembarske revolucije 1940, generala Antoneskua i Gvozdene garde. Kasnije je on postao rumunski ambasador u Berlinu. Re je o inenjeru Grekeanuu. On pripada neugodnim, nepodobnim ljudima, protiv kojih je akciju progona politikih protivnika sprovodio Mihai Antonesku. Politiki protivnici slati su na front, sa tajnim uputstvima za komandante da se stalno alju u prve linije, te da im nije dozvoljeno da koriste vojniki odmor. Jednog dana kazao mi je Mihai, sa upadljivo preteranom, neiskrenom ljubaznou:

72

Vi ste Grekeanov prijatelj, a sa njegovom enom jo uvek imate kontakt? Sigurno e Vam predstavljati zadovoljstvo da joj saoptite d a j e njenom muu odobren odmor!" Mihai je veoma dobro znao da je njen mu pre dvadeset i etiri asa poginuo na frontu. Ja sam mogao da proverim ovu injenicu. Ma kako da se trudim da se drim one izreke ,,o mrtvima sve najbolje", ipak Mihai Antoneskuu ne mogu da napravim bolji i lepi spomenik. Sto je bio moj neprijatelj, to mu ne zameram. Ja sam ga prezirao. I njegova mrnja prema meni i moj prezir ubrajaju se u tipine emocionalne, line crte aktera tih ratnih vremena. Kada je general Antonesku, septembra 1940, formirao svoju vladu, u njegov kabinet ulo je i nekoliko pripadnika Legije (Gvozdene garde). Horia Sima, na primer, postao je zamenik predsednika vlade, a njemu je tada bilo 32 godine. Predavao je predmet logiku u gimnaziji. Bio je odlian ilegalni radnik". Za sobom je ve imao zatvor i muenje, ali, razume se, nije imao pojma o dravnoj upravi i ekonomiji. On je tada bio ideolog a ne politiar. Njegovo pravo na vodstvo bilo je neprikosnoveno i proizlazilo je iz hijerarhijskih zakona Legije, a potvrdio ih je sam voda i muenik, Kodreanu. Horia Sima zauzimao je na toj lestvici dvanaesto mesto, od ukupno 24 lidera Gvozdene garde. Dvadeset i tri je ubila drava i to bez sudskog procesa. Narod je njihov pokret uporedio sa krompirom: glavni plod, krtola, nalazio se ispod zemlje. Kada su pripadnici Legije, uglavnom veoma mladi ljudi, poeli kao komesari da diletantski vode privredu - a nisu imali nikakav ekonomski plan - vie puta sam upozorio Horia Simu, koji je bio dobroudan ovek sa kojim se moglo razgovarati: ako ovako nastavite, imaete uskoro vie komesara i akcionara, nego samih legionara!" On nije mnogo znao o problemima dravne uprave i privrede, a nije uz sebe imao ljude koji bi mu mogli pruiti kompetentne savete, pa nije bio dorastao dinamici revolucionarne obnove. Godinama je bio interniran u Nemakoj. Jednom mu je uspelo da pobegne u Italiju, ali je odmah bio vraen u Nemaku. Pred kraj Drugog svetskog rata, Trei rajh ga je zloupotrebio i imenovao za predsednika rumunske vlade u egzilu. Video sam ga nakratko pre sloma Nemake u Beu, u hotelu Imperijal". Pitao sam ga: Kako ste?", a odgovorio mi je ovim reima: U meuvremenu sam neto i ja nauio!" i nai su se putovi razili. Moj put je bio tei. Udarna snaga Gvozdene garde oslanjala se na fanatizovanu omladinu, koja je verovala u pravednost svoje stvari i bila spremna na svaku rtvu. Rumunskom omladinom vladao je religiozni duh rtve, kojoj je primer bio voda Kodreanu. Ti mladi ljudi, meutim, koji su sve hteli, znali su tako malo. A to je uvek tako bilo i bie uvek tako. Jedan stari rumunski seljak odgovorio je na pitanje ta misli o novoj vladi, u kojoj ima i pripadnika Gvozdene garde, sledeim reima: Nikada nisam pio jagnjee mleko!"

73

Kralj Karol, maral Antonesku i komunistika sluba bezbednosti nisu propustili priliku da izau susret i zadovolje duh rtvovanja ovih mladih ljudi. Potpuno je pogreno da se na Gvozdenu gardu gleda samo kao na jednu od podvrsta italijanskog faizma ili nemakog nacionalsocijalizma. Ovaj revolucionarni pokret obnove je potpuno autohton, i proistekao je iz rumunske tradicije i iz novije rumunske istorije. Sa kraljem Karolom Drugim imao sam samo dva susreta. Prvi put sam sa njim razgovarao u februaru 1940, kada sam rumunskom monopolu na naftu suprotstavio nemaki monopol na oruje. Taj susret pripada predistoriji naftnog pakta. M o j drugi razgovor sa njim voden je u vreme rumunskog prihvatanja sovjetskog ultimatuma, kada su sovjetske trupe ve poele da mariraju u rumunsku Besarabiju. U Bukuret su stizale glasine da su, uoi upada Crvene armije, teroristiki napadi Rusa na nemaku manjinu u Besarabiji svakodnevni. Ove glasine pokazale su se malo kasnije kao netane. Prema nemakoj manjini u Besarabiji Crvena armija ponela se korektno, pa je ak i ustro intervenisala protiv besarabijskih teroristikih grupa. Ova nemaka manjina uskoro je na osnovu sovjetsko-nemakog dogovora preseljena na teritorij Treeg rajha. Naa zabrinutost, meutim, bila je tada velika i u tu sam svrhu ja zamolio na Glavni tab, kako bih zatitio nemaku manjinu, da otputujem u Besarabiju, u mesto Tarotino. Za ovaj zadatak dobio sam potrebno odobrenje i, posle odgovarajuih organizacionih priprema, avionom sam otputovao u Galac. Pratili su me sekretar nemake ambasade u Rumuniji, dr Klugkist i De Saperu (De Chapeaurouge). Obojica su bili uvereni u vanost zadatka, te su bili nestrpljivi da doive pravu avanturu. U Galacu je trebalo da ekamo na Molotovljevu dozvolu, kako bismo mogli da otputujemo u Besarabiju. Pred moj let, kralj Karol, koji je saznao za moju ekspediciju, zamolio me je da ga posetim. Zatekao sam ga u stanju duboke potitenosti. Apelovao je na nemaku misiju odbrane civilizacije Zapada i na hriansku solidarnost Evrope, kao i na to da ja ne treba da mislim samo na ugroenu nemaku manjinu u Besarabiji, nego i na Rumune, koji su sada, posle sovjetskog upada, ostavljeni na milost i nemilost Sovjetima. Nisam mogao da odgovorim na njegova pitanja koja su se odnosila na dalji razvitak dogaaja. I ja sam tek nakon moskovskog ultimatuma saznao da je Nemaka, na osnovu Moskovskog ugovora od avgusta 1939, priznala pravo sovjetske Rusije na Besarabiju. Kada sam, jo pre samo nekoliko meseci, koristei rusku pretnju Besarabiji, vodio pregovore o naftnom paktu sa Rumunijom, verovao sam da e nemaka isporuka oruja posluiti odbrani rumunskih istonih granica. Tada sam oseao da sam na podruju visoke politike" sasvim kod kue. To je bila greka. Visoka politika" ve je bila reila sudbinu Besarabije, kada sam ja ponudio oruje da se Besarabija odbrani. Da li sam, znajui ove injenice, doprineo tome da bre dode do naftnog ugovora sa Rumunijom? Ovde moram da dam za pravo

74

gospodinu Fon Ribentropu - koji je moje zahteve da umiri Rumune time to e jasno i javno da izjavi kakav je nemaki stav o pitanju Besarabije u vie navrata odbio a da za to nije dao nikakva podrobnija objanjenja. Posle razgovora sa kraljem oseao sam se nelagodno, jer mu nisam mogao pruiti nikakav jasan odgovor. U Galacu, u kome je sve vrilo kao u konici, vladali nemir i divlja pucnjava, uzaludno sam ekao da mi iz Moskve stigne dozvola za posetu Besarabiji. Nemaki ambasador u Moskvi, Fon der Sulenburg (von der Schulenburg), dobio je ponovljenu informaciju da garanciju za moju bezbednost mogu da dobijem tek onda kada Sovjeti izvre potpunu okupaciju Besarabije. U Besarabiji, meutim, brzo se rairila vest da je stigao nemaki ministar. Tu vest irili su Nemci iz Besarabije, koji su preko Galaca urili da posete svoju ugroenu rodbinu. Mnogi su stajali na breuljku i gledali u nebo, ne bi li videli moj avion. Moralni uspeh moje misije bio je veliki, jer je time zabrinuta nemaka manjina bila ohrabrena. To nije bila neka moja zasluga, nego je bio sluajni rezultat mog izleta. U Galacu su Rumuni prestali da streljaju Jevreje, koji su inili polovinu stanovnitva, koje se nalazilo u revolucionarnom vrenju. Uskoro je osnovan Nemaki biro (Volksdeutsche Mittelstelle), iji je zadatak bio da pripremi iseljavanje Nemaca iz Besarabije. Dana 13. novembra 1940, u Berlinu, kada sam u hotelu Kajzerhof" (Kaiserhof') bio predstavljen Molotovu, on se setio, smeei se, ustrih intervencija ambasadora Fon der Sulenberga, u vezi sa mojom posetom Besarabiji. Tada je bio prireen sveani ruak i Fon Ribentrop je nazdravio u ast vode sovjetskih republika, Josifa Staljina. Preko puta mene sedeo je Hajdrih (Heydrich) i on je u tu ast ispraznio au ampanjca. Potom je ustao Molotov, zajedno sa svojim brojnim pratiocima, i pio je u ast voe Velikog nemakog raj ha, Adolfa Hitlera. Kada je 22. juna 1941. Nemaka napala Sovjetski Savez, gostima na ovom sveanom ruku izgovorene zdravice bile su sigurno tog dana veoma ive i prisutne u seanju. Tako me je moj poslednji razgovor sa kraljem Karolom, zaobilazno preko Galaca, doveo do Molotovog banketa, u Berlin. Opet se vraam na Balkan. Maral Antonesku mladom rumunskom kralju Mihailu nije pruio priliku da proveri koliko je spreman da obavlja kraljevske poslove. Tako sam ja mladog Mihaila mogao da upoznam samo kao oduevljenog ljubitelja automobila i odlinog niandiju ratnog vazduhoplovstva. Prilikom jednog lova, ispred lovakog atora, demonstrirao je preda mnom, sa primernom ljubaznou, svoje umee, time to je vozei velikom brzinom, upotrebljavajui konicu i volan, okrenuo svoj auto za 180 stepeni. Vreme je bilo kiovito, a tlo klizavo. Za to treba imati vetine. Vozei svoja nemaka safari-kola osvojio je prekrasne karpatske vrhove planina. Na drumu, brzina ispod sto kilometara na as nije ga nimalo uzbuivala i veselila.

75

Godinama je morao da eka da uini prvi dravniki korak kao suveren. Naredio je da se uhapsi maral Antonesku, posle dramatinog razgovor sa njim, u audijenciji u odajama kraljevskog dvorca. U Rumuniju je ve umarirala Crvena armija. Stvarni naslednik Conducator Statului" (dravnog vode"), meutim, zvao se Visinski, a on nije nimalo drao do monarhije. Oktobra 1942. dobio sam novi zadatak u Grkoj, pa sam od tada morao radno vreme da podelim izmeu Bukureta i Atine. Godinu dana docnije, ili preciznije, u augustu 1943, prihvatio sam jo jedan posao: postao sam specijalni opunomoeni ambasador Nemakog ministarstva spoljnih poslova za Jugoistok (Srbija, Crna Gora, Albanija i Grka). Posle toga je moje prisustvo u Bukuretu postajalo sve rede i krae, a te posete Bukuretu imale su za cilj samo jedno: da utvrdim kako moji sjajni saradnici sve mogu da urade i bez mene. Tako sam se polako rastajao od svog posla u Rumuniji, ije u prirodne lepote i ljudsku atmosferu uvek da zadrim u lepoj uspomeni. Da. A ta je sa novom Rumunijom?", esto me pitaju. Na to odgovaram: da li su Karpatske i Fogaraske planine pretvorene u ravnicu? Zar vie ne postoji delta Dunava? Da li je zemlja u Vlakoj postala neplodna? Jesu li Rumuni napustili Rumuniju? O svemu tome nisam nita uo. Prema tome, sigurno jo uvek postoji stara Rumunija. Dekreti ne menjaju ni pejza, ni ljude.

76

III. BUGARSKA
U Bugarskoj nisam nikada imao posao koji bi me na due vezao za tu zemlju. Pa ipak, ja sam tu zemlju esto poseivao, a jednom, nedugo posle vojne ofanzive protiv Grke, na poziv bugarske vlade napravio sam kruno putovanje po zemlji i po grkoj Trakiji, koju su okupirale bugarske trupe. Na osnovu mojih utisaka, Trakija ima potpuno grki karakter, a to zapaanje je kasnije imalo nemale posledice. Pisau o toj temi u sledeem poglavlju. Moji pregovori u Sofiji vodeni su od 23. januara do 1. februara 1941. Glavna tema pregovora odnosila se na snabdevanje armije generala Lista, kao i nemakog civilnog aparata, koji treba da dode posle prodora Vermahta u Grku. O ovome sam ve govorio ranije, kada sam opisivao ustanak legionara, u poglavlju o maralu Antoneskuu i Gvozdenoj gardi. Kasnije sam jo ee dolazio u Sofiju, kada je bila re o snabdevanju Grke namirnicama. Imao sam priliku da upoznam iri krug bugarskih politiara, a pre svega, lanove vlade. Od tih ljudi niko vie nije u ivotu. Svi su oni, bez izuzetka, osueni na smrt i streljani, i to odmah posle Drugog svetskog rata, kada su izreene prve smrtne presude protiv kolaboratera", klasnih neprijatelja", i agenata monopolistikog kapitalizma". Bugarska je u Nemakoj uvek uivala posebne simpatije. Za ovo postoji nekoliko razloga: nemaka dinastija Koburg (Coburg) koja je dala Bugarskoj kralja, istoa centra grada Sofije, koji ima karakter provincijskog nemakog glavnog grada neke pokrajine, zajednika sudbina tokom Prvog svetskog rata i posle, dobro organizovana poljoprivreda, dobar sistem kolstva, dobri trgovinski i politiki odnosi sa Nemakom. Sve ovo, kada se sabere, doprinelo je tome da Bugarska zauzima posebno mesto u srcima Nemaca. Nemako srce, meutim, voli da stvari vrednuje sa nulom ili sa sto poena i tako potpuno zapostavlja vrednosti koje se kreu oko brojke 50, koja najbolje i najrealnije predstavlja sam ivot. I tako se desilo da ta zemlja bude

77

smatrana kao uvek veran nemaki saveznik" i uredna Bugarska". Pored ove idiline slike Bugarske, koju su Prusi rado nazivali Prusijom Balkana", stoji slika Srbije kao osinjeg gnezda", u kome ive srpski atentatori i bombai". Prusi su, meutim, pre postali slavni blagodarei svojoj dravotvornoj snazi i vojnikim vrlinama, a ne odlinom kolskom sistemu obrazovanja. Zbog toga bi, takoe, bilo ispravno da titula Prusi Balkana" pripadne i Srbima. Za ovu titulu, meutim, trenutno se niko ne takmii. Takvu Bugarsku je vodstvo Velikog nemakog rajha, godine 1941, bogato nagradilo. Njoj su pripale srpske teritorije (u srpskoj Makedoniji), a bilo j o j je dozvoljeno da vojno zauzme veliko podruje ostatka Srbije i da tim podrujima upravlja. Bugarskoj je, takode, pripojena grka Makedonija, a zaposela je i bogatu grku Trakiju, koja j o j je bila obeana kao konaan i vean posed. Kasnije je Bugarska okupirala i teritorije oko Soluna. Bila je teka i ozbiljna politika greka to se Bugarskoj dopustilo da deluje kao okupator na srpskom i grkom tlu, sa jasnom namerom da se tako rasterete nemake trupe. To je bio oigledan znak d a j e takva odluka u potpunosti ignorisala kompleksnost balkanskih odnosa, a, pre svega, mrnju koja vlada na tim prostorima. Sve je to doprinelo tome da se pogora opta politika situacija na tom prostoru, a iznad svega da se jo vie oslabi presti vlada Srbije i Grke, koje su ile tvrdim i tekim putem kolaboracije, kako bi za svoje narode spasili ono to se jo moglo spasti. Ovo se odnosi kako na grku vladu Calakoglua, Logothtopoulosa i Ralisa, tako i na vladu Nedia u Srbiji. SUSRETI Poznajem samo jednog oveka koji je ostao pri svom ubeenju da je kralj Boris otrovan: Hitlera. Pretpostavka, u koju veina na Balkanu veruje, da je Nemaka otrovala kralja, jeste potpuno neosnovana i apsurdna. Hitlerova teza o otrovu nije ostala bez posledice. Ribentrop, koji se spremao da otputuje u Sofiju, na sahranu kralju, dobio je od Hitlera strogo uputstvo da u Sofiji ne jede nita sem kuvanih jela, koja e mu spremati ljudi iz sopstvene pratnje. Kralj je bio bolestan. Pozlilo mu je u Cankuriji, jednom planinskom odmaralitu nedaleko od Sofije, a potrebni lekovi nisu bili pri ruci, pa je kralj Boris umro 28. avgusta 1943. Sa njim sam vodio duge razgovore i tako sam mogao da ga bolje upoznam. On me je uvek paljivo sluao. Tek u vreme narodnog suda, sudskog procesa koji se vodio protiv Sevova i Lulceva, saznao sam da me se kralj Boris bojao. Bio je vrsto ubeen da posedujem tajnu punomo za ceo Balkan, da sam stajao iza prevrata Legionara (Gvozdene garde) u Rumuniji, a da pripremam desniarsku revoluciju u Bugarskoj. Do toga d a j e Sevov uopte go-

78

vorio o kralju Borisu i njegovom stavu prema mojoj linosti dolo je tako, to je predsednik Narodnog suda u Sofiji zatraio od Sevova da navede primer koji bi govorio o kraljevim kompleksima. Meni je do tada taj kraljev kompleks bio nepoznat. Ja sam, meutim, znao za neke druge njegove komplekse: njegovu zavisnost od tajnih savetnika, arhitekte Sevova i Danova, koji je bio osniva jedne sekte i njen prorok. Tako je Danov, taj udan ovek, prorokovao da e Hitler pobediti u ratu i time je, nema sumnje, uticao na politiku kralja Borisa. Kralju je dugo polazilo za rukom da osvaja nove teritorije, a da stvarno ne vodi rat. U septembru 1940. Bugarska je od Rumunije otela Junu Dobrudu. U martu 1941. Bugarska je pristupila Trojnom paktu. Nemaki brzi vojni pohod i pobeda Jugoslavije i Grke, blickrig", doneo je Bugarskoj nova teritorijalna proirenja. Bugarskoj su pripojena srpska i grka podruja, a takode i iroko obalno podruje uz Egejsko more. Dana 12. decembra 1941. Bugarska je objavila rat Engleskoj i Sjedinjenim Dravama, ali ne i sovjetskoj Rusiji, premda je 25. novembra 1941. pristupila paktu Antikominterne. Dana 26. avgusta 1944, godinu posle smrti kralja Borisa, Bugarska nudi zapadnim saveznicima mir, a nedelju dana kasnije dolazi do promena u kabinetu bugarske vlade i prvi korak je bio da izae iz pakta Antikominterne. Ali, tada je sovjetska Rusija objavila rat Bugarskoj, a ubrzo posle toga Bugarska je objavila rat Nemakoj. Bugarsku je okupirala Crvena armija, i sve teritorije koje je zbog pomoi Nemakoj dobila na tako lak nain, ponovo su bile izgubljene. Jedini izuzetak jeste Dobruda. Kralj Boris je bio popularan u narodu. On je to dobro znao. Svest o sopstvenoj popularnosti zavela ga je tako da je potcenio komunistiku opasnost. Jednom sam mu kazao da su u Plovdivu izloene Lenjinove i Staljinove slike i da je to ostavilo na mene veliki utisak. Nemojte da uzimate ovakve stvari tako ozbiljno. To e ve da se rei!", glasio je njegov vedar odgovor. Na kraju, sve se i reava, ali iz - Moskve. Boris je poznavao vie stranih jezika i bio dobar govornik. Sa mnom je govorio dijalektom bekog predgraa. Isto tako, vladao je nemakim kojim govore oficiri Potsdama (pored Berlina), kada se zabavljaju u kazinu. Njegova strast da upravlja lokomotivom bila je svima poznata. Jednom zgodom, kralj Boris je bio dobro raspoloen i njegovoj prii nisam video kraja. Istovremeno, brzi voz je ekao na eleznikoj stanici na moj dolazak i zbog mene je kasnio ve petnaest minuta. Reio sam, teka srca, da prekinem kraljevo izlaganje i to ovim reima: Vae kraljevsko visoanstvo, apelujem na Vas kao mainovou: jedan Va kolega sedi i svojoj lokomotivi i eka na mene ve punih petnaest minuta!" Tako sam mogao da odem.

79

Dugogodinji blizak savetnik kralja, stvarni predsednik bugarske vlade, bio je arhitekta Zevov. Zevov je pripadao onoj vrsti ljudi ija je velika strast bila u tome da poseduju mo i da potajno vladaju. Izvesno je vreme imao i u Ankari jak uticaj na Kamal Ataturka, a u Bugarskoj je imao stvarnu vlast. Sem titule dvorskog arhitekte", on nikada nije imao neku drugu titulu ili javnu, politiku funkciju. Godine 1941. Zevov je traio da sa m n o m uspostavi kontakt. Radio je u jednom neuglednom arhitektonskom birou. Nije prisustvovao slubenim prijemima i sveanostima. Kada je kralj Boris posetio Nemaku i bio primljen u Glavnom tabu Hitlera, niko tamo nije znao da kurpni Zevov, koji se nalazi u kraljevoj pratnji a nosi uniformu kapetana, jeste, zapravo, stvarni pregovara sa Nemcima. U junu 1941. obavio sam, sa ministrom trgovine Zagorovim, kruno putovanje po Bugarskoj. U naem drutvu nalazio se i Zevov. Verovatno je sam Zevov pogreno informisao kralja, verujui da sam ja ovek od koga sve zavisi, kada je re o politikoj sudbini Bugarske. Godine 1945. njega je narodni sudi u Bugarskoj osudio na smrt i bio je streljan. Ribentrop se zaista ljutio na mene kada sam predavao neki nepovoljan izvetaj o Bugarskoj, ili ak i kad sam upozoravao na razvoj situacije u Bugarskoj, jer se ta zemlja politiki mene nije nimalo ticala. Ribentrop: Ovo firer (Hitler) ne voli da uje!" Ja: Ali, on to mora da uje! Postoji opasnos da bi nai najmoderniji tenkovi tigar" i panter", koje j o uvek isporuujemo Bugarskoj - a to je bilo u leto 1944! - jednog dana mogli da pucaju na nas!". Mi imamo druge informacije!", dobio sam odgovor Ja: Ja sam, meutim, siguran, da u trenutku, kada se Crvena armija j o vie priblii Sofiji, Bugari nee hteti da se rtvuju za na i da herojski ginu!" Krajem avgusta 1944. uo sam prve kritike primedbe Hitlera na raun Bugarske: Biu srean ako nam oni ne objave rat!" Bugarske trupe napale su, u septembru 1944, u okviru ofanzive Crvene armije, nemaki front u istonoj Srbiji i to potpuno novim nemakim tenkovima tigar" i panter". Nae poloaje branio je mali broj vojnika. Nemake granate imale su mnogo posla dok nisu uspele da unite ove kvalitetne nemake proizvode. Kada neko izabere slabijeg od sebe da mu bude saveznik, treba jedno da zna: motiv slabijeg da potrai saveznika lei u njegovoj veri da mu je saveznik snaan i jak. U onom trenutku kada taj saveznik prestaje da bude snaan, ne treba se uditi to slabiji prijatelj pokuava da spasava ono to moe da se spase. Ni Rumunija, a ni Bugarska i Finska, nisu bile u stanju, u

80

momentu kada se nemaka armija povukla, da se samoubilaki suprotstave Crvenoj armiji. Rumunija i Bugarska bile su prisiljene da se bore protiv nas, i to uglavnom nemakim orujem. To, naravno, nije bilo lepo. Lepo i runo, meutim, jesu kategorije estetike, a ne politike. Politika jeste umee mogueg" i to u neprestanoj borbi za korist. Re je o koristi, kako smo je mi, pravilno ili pogreno, procenili. A dobro i zlo?" To su kategorije morala. U politici, dakle, ne postoji etika?" Politika praksa takve je prirode, da je opteprihvaeno verovanje da je dobro ono to je korisno. Sa druge strane, tok istorije uvek nam ponovo dokazuje to da pravda ipak postoji, premda ona dolazi esto veoma kasno, dakle, da nije dobro ono to je korisno, ve je dobro samo po sebi korisno. Ali i to je samo vera!" Sigurno. Re je o veri.

81

IV. GRKA
SPECIJALNA E K O N O M S K A INTERVENCIJA 1942/44 Moj privredni angaman u Grkoj zapoeo je cigaretom (papastratos I"). Cigaretu m i j e ponudio moj prijatelj, ambasador Riter (Ritter). Bilo je to sredinom oktobra 1942. Posetio sam ga, kao i obino, prilikom mog boravka u Berlinu, u Ulici Vilhelm, kako bi mogli nesmetano, daleko od oiju i protokola, da razgovaramo o optoj situaciji. Pohvalio sam kvalitet cigareta, a Riter mi je tuno odgovorio, da je to jedina radosna vest koja dolazi iz Grke. Privreda i valuta zemlje nalaze se u oajnom stanju. Grkoj preti opti haos. Gradsko stanovnitvo polako ali sigurno poinje da gladuje. U Glavnom tabu Hitlera vlada velika zabrinutost i nervoza zbog takvog stanja, jer je re o zemlji koja nam slui kao most za snabdevanje nae armije u Severnoj Africi. Nemako ministarstva privrede i finansija, kao i dravna banka, Rajhsbank (Reichsbank), izjavili su da nemaju na raspolaganju nijedno struno lice koje bi moglo da popravi loe stanje i Grku dovede u red. Izneo sam svoje miljenje o privrednom poloaju Grke. Naglasio sam, kao prvo, da je u toj zemlji, uz to, pod ovakvim okolnostima, potpuno pogreno propisati nemaki recept regulisanja trita. Drugo, snabdevanje hranom nemakih i italijanskih okupacionih trupa sa grke pijace treba da se svede na minimum. S druge strane, da se maksimalno povea snabdevanje okupacionih nemakih trupa u Grkoj hranom iz Nemake. I kao tree, da spekulacije na grkom tritu ne mogu da suzbiju odreivanjem maksimalnih cena za hranu i donoenjem kaznenih mera, ve jedino robom, dakle ivotnim namirnicama, kojih bezuslovno mora da bude dovoljno. Zato je potrebno sprovesti finansijsko-tehnike mere. Nedostatak hrane na tritu ima za posledicu da nema dovoljno novca u opticaju. I tek onda moemo da dozvolimo da trite samo formira cene. Najvie to moemo da postignemo nije stabilnost grke valute drahme, nego to da drahma stvarno zadri vrednost i karakter novca, a to

83

emo postii time to emo usporiti inflaciju. Posle mog izlaganja, sledio je ovakav komentar ambasadora Ritera: Dobro. Pa onda ste Vi, dakle, ovek, koji se razume u te stvari! Da li biste prihvatili taj zadatak?" Da!" Posle toga sledio je telefonski razgovor sa Glavnim tabom. Sledeeg dana poleteo sam i naao se u Glavnom tabu, kod firera. Ovde sam 16. oktobra 1942. primio dunost i bio imenovan kao specijalni izaslanik Nemakog rajha za privredna i finansijska pitanja u Grkoj. Dobio sam zadatak da preduzmem sve potrebne mere, kako bih spreio da privreda i valuta u Grkoj doive poptpuni slom i da zemlju spasem od haosa. Istovremeno je trebalo da obezbedim finansiranje nemakih okupacionih snaga u Grkoj. Na kraju sam vodio zavrne razgovore sa ministrom spoljnih poslova, Fon Ribentropom, koji mi je preporuio ovaj recept: Najvanije je da odmah obesite desetak velikih pekulanata!" Ja: Do takvih mera ja ne drim mnogo. Donekle poznajem tu zemlju. Dosadanje drakonske kaznene mere samo su poveale glad, jer se rizik sa crnim tritem isplati zbog povoljnih cena. Ja u, meutim, pokuati da uradim neto drugo: da stvorim takvu situaciju, u kojoj e veliki pekulanti biti dovedeni do toga da se sami obese!" Sa Musolinijem je bilo dogovoreno to da i Italija imenuje oveka, koji bi imao istu punomo kao i ja. Konano, Grka je bila zemlja, koju je Nemaka priznavala kao italijansku zonu uticaja. Zbog razloga koje sam ve spomenuo, moja ranija zaduenja morao sam i dalje da obavljam. Iz Hitlerovog taba vratio sam se avionom u Berlin, gde sam vodio kratke i pozitivne razgovore sa ministrima Funkom i Sverin Krosikom (Schwerin-Krosigk). Nakon toga, avionom sam otputovao u Rim. Leteo sam u lepom avionu nemakog ministra spoljnih poslova. Taj avion stajao mi je godinu dana na raspolaganju, a dobio sam i Ribentropovog pilota. Taj ovek je bio pravi profesor pilot. Civina (Ziwina) je imao za sobom dva miliona kilometara leta. Bio je majstor svog zanata. U toku jedne godine sa njim sam sigurno leteo sto puta. Kada je vazduni prostor nad Balkanom postao prilino neugodan i opasan, onda je ovaj putniki avion bio zamenjen i dobio sam na raspolaganje vojni avion tipa hajnkel 111". U Rimu se upravo odravala konferencija posveena Grkoj. Nemaki ambasador dr Klodius (Clodius), vodio je pregovore s italijanskim ambasadorom Daninijem (Giannini). Ovim razgovorima su, takode, prisustvovali grki ministar finansija i privrede Gocamanis, kao i izaslanik Nemakog ministarstva spoljnih poslova u Atini, poslanik dr Altenburg. Tada sam upoznao i italijanskog kolegu Dagostinija (D'Agostino), koji je bio odlian bankarski strunjak. Dagostino je bio generalni direktor Komercijalne banke (Banca

84

Comerciale") i radio je na saniranju jedne banke (Banca di Lavoro"). Veoma brzo sam se sporazumeo sa Dagostinom u vezi s najhitnijim stvarima koje se odnose na nae zadatke u Grkoj. Reili smo da napustimo konferenciju, koja je jo bila u toku, jer za nae zadatke ona nije mogla da nam bude naroito korisna. Pre nego to smo krenuli na put, primio nas je italijanski ministar spoljnih poslova, grof Cano (Ciano). U svom dnevniku o ovoj temi je zapisao sledee: 30. avgust 1942. Kidi (Chigi) je poslao SOS iz Grke...11. okotbar 1942. Ako nastavimo dosadanjim putem, u Grkoj e doi do potpunog finansijskog sloma... 17. oktobar 1942. Telefonirao Ribentrop, da u Rim alje Nojbahera, koji ima nove predloge u vezi s reavanjem grke privredne krize.... 19. oktobar 1942. Nojbaher stigao u Rim. Njemu e se, sa nae strane pridruiti komesar, koji e imati ista ovlatenja. Predloio sam Dagostina, koji poseduje sve potrebne kvalitete. Due je pokazao spremnost da se problem tako rei. To e nam pomoi da konano pronaemo pravu nit u grkom zapetljanom klupku....21. oktobar 1942. Sastanak u mom kabinetu u vezi s privrednim pitanjima u Grkoj. Prisutni: Makenzen (Mackensen), Nojbaher, Dagostino, Kii i Gocamanis. Samo je Nojbaher ubeden da mogu da se postignu krupni rezultati, a svi ostali su prilino skeptini i nepoverljivi, a posebno Gocamanis, koji, nema sumnje, nabolje poznaje svoju zemlju, kao i odnose i mogunosti Grke. Ja sam se, manje ili vie, sa njim sloio, ali se, prirodno, pazim, da to i otvoreno kaem." Iz Atine su stizale katastrofalne vesti. Jedna oka" (grka mera za 1,3 kg) maslinovog ulja skoila je na 30 000 drahmi, a engleska zlatna funta staje 300 000 drahmi. Pijaca je potpuno opustela i zjapila je prazna. Mesena zarada radnika ili slubenika iznosila je 30 000 drahmi i plate su zamrznute. Zamrznute cene, meutim, nisu postojale. Poslednje nedelje oktobra 1942. moj avion se sigurno spustio na aerodrom Tatoi, pored Atine. Dagostino je, takode, trebalo uskoro da stigne u Grku. Situacija koju sam zatekao u Grkoj izgledala je ovako: nita nije funkcionisalo. Sve je bilo u nekom nekontrolisanom procesu, koji se kretao u pravcu potpune anarhije. U ovoj knjizi nema mesta za podrobnu privrednu analizu. Zadovoljiu se sa nekoliko kratkih primedbi, kako bih grku krizu mogao da uinim razumljivom i za ljude koji nisu ekonomski eksperti. Grka je, istina, izvoznik visokokvalitetnih poljoprivrednih proizvoda, kao to su duvan, vino, maslinovo ulje, suvo groe, pomorande i limun, ali ipak nije u stanju da, sa svojim kamenitim, krevitim tlom, prehrani svoje stanovnitvo. Ona je, dakle, ak i u takozvanim normalnim vremenima, prisiljena da uvozi, pored sirovina i industrijskih produkata, i velike koliine prehrambenih proizvoda. Povoljna za Grku je injenica da poseduje prilino deviza dobijenih iz spoljne trgovine, iz jake trgovake pomorske flote, iz turizma, kao i iz privatnih novanih uputnica, koje alje brojna grka emi-

85

gracija svojim roacima u otadbini. Kako su doli rat i blokada, ovi devizni izvori odjednom su presuili. Grku zapadni saveznici nisu potpuno izolovali pomorskom blokadom. Jednosmerne eleznike pruge, meutim, koje povezuju zemlju s Evropom, zbog vojnih transporta su postale preoptereene. U zemlji su se odjednom nale dve okupacione armije, koje su, istina, za novac, brzo potroile poljoprivredne proizvode Grke. Okupacione snage nisu plaale direktno novcem, nego kreditima, koji su predvieni za snabdevanje tih stranih trupa, a oni su se dobijali tako to ih je grka nacionalna banka tampala i to radei u tri smene dnevno. Ve je koliina novca porasla od est milijardi drahmi na 18 milijardi u aprilu 1941. Krajem oktobra 1942, kada je zapoeta akcija saniranja grke privrede, koliina novca porasla je na 180 milijardi drahmi i nezaustavivo se kretala prema bilionu. Kreditna potraivanja obe okupacione armije - a ona su se koristila uglavnom za velike radove u svrhu odbrane - iznosila su za mesec oktobar 1942. oko 50 milijardi drahmi. A otprilike toliko je bilo potrebno i grkoj vladi za voenje i odravanje dravne administracije. Grka je morala da se brine o velikom broju izbeglica koji su proterani ili pobegli iz bugarske okupacione zone. Prihodi dobijeni iz poreza nisu mogli da budu znatni, privreda je unitena, a ono malo s t o j e moglo da se dobije, kapalo je u dravnu kasu polako i odavno g a j e na putu" pojela galopirajua inflacija. Gradsko stanovnitvo je gladovalo. U zimu 1941/42 godine moglo je da se vide na ulicama Atine mnogo gladnih ljudi, koji su izgledali kao kosturi, kako padaju od slabosti i umiru. Nita nisu pomogle kazne predviene protiv pekulanata, dakle, propisi po nemakom receptu. Hrana se i dalje prodavala po oprobanom receptu crnog trita: hranu dobija onaj ko ponudi najviu cenu, i tako se se polako praznila pijaca sa prehrambenim proizvodima do poslednje glavice kupusa. Da trite samo regulie cene bilo je dobro zamiljeno. Ali, u postojeim grkim uslovima ovo nije moglo da funkcionie. Gde je u Grkoj bio egzistencijalni minimum u vezi s prehrambenim proizvodima? Kada se tano zna odgovor na to pitanje, onda imamo osnovu za regulisanje trita. Toga, meutim, u Grkoj nije bilo, kao to nije postojao ni saobraaj, ni trgovina za civilne potrebe. Gde je u Grkoj bila vlada koja uiva autoritet, gde precizan upravni aparat, gde mehanika disciplina nemakog stanovnitva. Ovakva mehanika primena recepta, i to za zemlju koja se nalazi pod sasvim drugim privrednim, administrativnim i psiholokim okolnostima, u Grkoj je uzdrmala i one najbolje snage i prednosti koje e ta zemlja uvek posedovati: zauujuu, fantastinu privatnu inicijativu i spretnost pojedinaca da se snau i u najteim situacijama. U zemlji je postojala samo jedna privredna firma koja je radila punom parom: tamparija novca. Zlatno pokrie grke valute, meutim, bilo je pod kontrolom saveznika, u Americi.

86

Sloio sam se sa kolegom Dagostinom da primenimo recept ratne privrede koji nije bio nimalo uobiajan i popularan: da stvorimo slobodno trite u Grkoj. Razume se da to nije bilo mogue sprovesti samo prostom objavom. Oktobarsko udo", kako su kasnije prozvali na recept, teklo je ovako kako u sada da opiem. Sa prijateljem, poslanikom dr Altenburgom, ve sam prvih dana svog boravka u Grkoj posetio atinskog mitropolita Damaskinosa. On mi je otvoreno rekao, kao to je ta samosvesna linost i kasnije uvek govorila i delovala: Mnoga obeanja smo mi ve uli i nijedno do sada nije bilo ispunjeno. Vi ete me zbog toga izviniti, ali ja i Vaoj izjavi da e uskoro da bude bolje, ne mogu da verujem. Verujem samo u Vau dobru i potenu volju!" Videemo se, ako Vam to odgovara, kroz etrnaest dana. Verujem vrsto da e tada Vae visokopreosvetenstvo da opozove svoje nepoverenje!", odgovorio sam kratko. On je to doista i uradio, i mojoj je porodici za Boi poslao svoj episkopski blagoslov. Prvi rezultat najavljenih vanrednih ekonomskih mera koje treba da sprovedu dvojica privrednih eksperata Sila osovina, bio je povoljan. Spekulacija - neverovatna, prodrljiva, levantinska - zaustavila je u trenutku rast cena prehrambenih proizvoda, koje su, u meuvremenu, dostigle nivo, koji je bio daleko vii od kursa zlata. Kao d a j e i pekulantima ponestalo vazduha, pa su i oni hteli da malo predahnu. Drugi, za nas povoljan moment, bio je u injenici d a j e upravo bila u toku humanitarna akcija Meunarodnog crvenog krsta. Sve zaraene strane odobrile su da Meunarodni crveni krst moe bezbedno da transportuje ito u Grku. Trei povoljan trenutak: poraz Romela (Rommel) u Severnoj Africi. Ovde treba pruiti dodatno objanjenje. Grko stanovnitvo, koje je mnogo patilo zbog nedostatka hrane, polagalo je sve nade u brzi kraj okupacije i pobedu saveznika. Svaki nemaki ratni uspeh znaio je za njih produetak rata, njihove agonije, okupacije i time smanjivanje izgleda da se stabilizuje njihova valuta. Uspeh Nemaca prouzrokovao je porast cena zlata i robe, a ovo je, opet, imalo za posledicu da je porasla vrednost zlatne engleske funte. S druge strane, svaki uspeh saveznika znaio je da se blii kraj okupacije i da e se privreda uskoro normalizovati i to je slabilo zlatnu funtu. Tako, pobeda Engleza kod El Alameina oznaila je slabljenje funte. Sva ova tri momenta, meutim, bila su kratkorona u odnosu na pozitivne rezultate za grku privredu i zato je bilo potrebno aktivno delovati i odmah preduzeti neke korake. Prvo to se dogodilo, bio je udar protiv pekulanata. Oni su bili teko pogoeni finansijsko-tehnikim merama koje sam ja preduzeo. Istovremeno sam osigurao da se velike koliine hrane - iz Nemake, iz protektorata eke

87

i iz poljoprivrednih balkanskih zemalja, sa kojim je Nemaka zakljuila trgovinske ugovore - isporue u Grku. U pogledu hrane, siromanija Italija je takode obeala da e poslati u Grku manje koliine prehrambenih proizvoda i sumpor, kako bi se unitile tetoine koje napadaju maslinu. Da bi preko potrebna hrana stigla u Grku, zbog problema sa transportom, trebalo je da prode mnogo vremena. Zahvaljujui poverljivim ljudima, koji su dobro poznavali prilike u Grkoj, uverio sam se da u Atini i itavoj Grkoj ima znatnih koliina maslinovog ulja, pasulja i eera, a dre se na tajnim mestima. Moji poverljivi ljudi otkrili su ova skrovita mesta, peine i zazidane podrume, gde su vlasnici sakrivali ove prehrambene proizvode, kako bi izbegli da ih prodaju, pa makar i po najviim cenama, za bezvredni papirnati novac. Imena vlasnika i mesta gde skrivaju hranu me uopte nisu interesovali. Otre i odlune mere protiv pekulacije, prisilile su vlasnike hrane d a j e ponude tritu. Finansijsko-tehnike mere sastojale su se u glavnim crtama u ovome: 1) odmah smo uveli zabranu da se grkim snabdevaima hrane isplauje u novcu za potrebe okupacione nemake i italijanske armije. Za liferante ove mere su znaile da e biti plaeni za isporuke koji su upravo u toku, a isplata moe da se izvri samo u ratama do kraja godine. Na osnovu mera, koje nisu u potpunosti poznate, a koje su preduzeli Nojbaher i Dagostino, s ciljem da se drahma stabilizuje, odjednom se na tritu pojavio manjak drahmi. Isto tako, uvedena je zabrana isplate novca preko javnih, dravnih instituacija, kao banaka i pote. Uzbuenje koje su ove mere prouzrokovale bilo je veliko. Sada su liferanti navalili na banke, kako bi dobili kredite. Tu ih je doekalo sledee neugodno iznenaenje; 2) potpuna zabrana isplate kredita za trgovinske firme i privatna lica. Krediti za industriju su i dalje bili odobravani i to tek onda kada je to odobrio kontrolni organ. Nesrea za pekulante ovime nije bila iscrpljena; 3) banke su dobile uputstva da krenu naveliko sa ukidanjem kredita onim osobama kojima je ve bio odobren. Time su bili pogoeni, pre svega, pekulanti. Obustavljanje isplata za prehrambene proizvode imalo je za cilj da se sprei da pekulanti prodaju hranu koji su sakrili u tajna sklonita, sa namerom da tom robom pekuliu. Ovime je spreeno da ljudi koji se bave kriminalnim radnjama za to budu jo i nagraeni; 4) ponovo je uspostavljeno poverenje u normalne isplatne ekove koji su, iz porezno-tehnikih razloga, podloni dugoj administrativnoj proceduri. Ovaj korak imao je kao trenutnu, pozitivnu posledicu, to d a j e odmah nestala velika razlika izmeu plaanja ekom (disao), i gotovinom (a ona iznosi 20%), koja se, naravno, nadoknadi na taj nain, to se povisi cena robe). Seam se i sada radosti bankara Dagostina, kada je sa uspehom ponovo uspostavljen platni promet normalnim ekovima. To je bila njegova ideja; 5) sve maksimalne cene su ukinute.

Ove mere bile su efikasne i sledile su brzo, jedna za drugom, i bez velike buke i propagande. Sa svega nekoliko reenica govorile su o predstojeim transportima prehrambenih proizvoda, o zabrani da se hrana izvozi iz Grke. Poput munje, brzo se proirila ova novost, koja je predstavljala veliku blagodet za Grku. Ovaj dogadaj je kasnije nazvao udo u oktobru". Njegovi pozitivni rezultati daleko su prevazili i najoptimistinija oekivanja Dagostinija i mene. Za svega nekoliko dana Grka nije mogla da se prepozna. Pijace i izlozi bili su ispunjeni ogromnim koliinama hrane i robe. Na pijaci, gde se prodaje povre, riba i meso, sve je vrvilo od bunih trgovaca i kupaca. U roku od 14 dana cene su pale za 80%. Sve se to dogodilo u vreme kada je danonono bila poveavana masa papirnatog novca. Sredinom oktobra, kako je javljeno, tri pekulanta prehrambenim artiklima izvrila su samoubistvo. Ovaj uspeh mogao je da se odri samo pod uslovom da se brzo pobolja transport, koji je bio u oajnom stanju. Uspeo sam da kod firera isposluj e m naredbu na osnovu koje eleznica ima da povea kapacitet prevoza robe za pedeset odsto. Ovo je postignuto tako to su pojedine deonice na eleznikoj pruzi tehniki poboljane, da bi se omoguio efikasniji popravak lokomotiva koje su delom bile oteene, i pobolja snabdevanje vodom. Takode se ubrzano pristupilo ienju atinske luke Pirej od potopljenih brodova, kao i popravaku obale, keja u Pireju. Vojni deo pomorske luke bio je evakuisan, kako bi to bre tekao istovar robe koji se odvija pomorskim putem, sa trgovakim laama. Iz nemakih pomorskih (hanzeatskih) gradova stigli su u luku Pirej strunjaci za luki transport i doprineli oivljavanju te grke luke. Nemake i italijanske okupacione trupe u Grkoj su od hrane kupovale samo povre i voe, a iz Nemake su nabavljale sve ostalo. Posebno je bio traen tehniki materijal svih vrsta, koji je bio potreban armiji, a u prvom redu maine za remont brodova za potrebe vojne mornarice, koje su do tada morali da plaaju Grcima i ije su cene bile astronomske. Da bih dokazao da mislim veoma ozbiljno kada je u pitanju pruanje pomoi Grkoj u prehrambenim proizvodima, u Solunu sam naredio da se konfiskuje est stotina tona maslinovog ulja. To ulje je jedna nemaka firma sa ostrva Mitileni kupila i htela da uveze u Nemaku. Umesto u Nemaku, tih 600 tona maslinovog ulja poslao sam u Atinu i naredio da se proda po ceni koja je tog dana bila na snazi. Ve sama injenica zaplene maslinovog ulja imala je veliki psiholoki efekt. Za oveka iz Zapadne Evrope je neshavatljivo kakvu vanu ulogu imaju u svetu Levanta glasine i aputanja. Vesti o zapleni maslinovog ulja proirile su se neverovatnom brzinom po celoj Grkoj. Takav nain komunikacije je daleko efikasniji od bilo kakve propagande. Nemako ministarstvo za prehranu bilo je veoma besno na mene, to sam na svoju ruku spreio izvoz est stotina tona maslinovog ulja iz Grke u

89

Nemaku. Meutim, posle kratkog razgovora sa dravnim sekretarom Bakeom (Backe) i njegovim najbliim saradnicima, polo mi je za rukom da stvar brzo izgladim. Ekonomske mere koje smo preduzeli, blagodarei poetnim uspesima, postale su popularne. Sve je vei bio broj ljudi koji su bili spremni da nam pomognu. Kurs zlata je u Atini pao, a tome su doprineli i sami Grci, koji su poeli da prodaju zlato. Ljudi su, prosto, govorili: Ovde neto funkcionie, pa hajde da i mi doprinesemo oporavku privrede!" Drahma je bila proglaena nekonvertibilnom valutom na itavom prostoru Velikonemakog rajha. Nemaka dravna banka (Rajhsbanka) htela je, zbog principijelnih, evropskih obzira, da se dri fiktivnog kursa ezdeset grkih drahmi za jednu nemaku rajhsmarku. Poto je drahma neprestano gubila vrednost, bilo je veoma teko da se sprovodi stalna revizija dnevnog kursa marke prema drahmi. Razume se d a j e takav kurs, koji se izraunavao na osnovu robne razmene, vodio do grotesknih poslovnih sporazuma. Grki izvoznici su, zbog inflacije drahme, pretrpeli velike gubitke od trenutka kada je posao zakljuen, pa do isporuke na ruke. Grki uvoznici, s druge strane, napravili su odline poslove i zaradili fantastino mnogo novaca. Navodim primer za koji sam direktno saznao: jedan Grk kupio je mainu u Nemakoj i platio je poteno na osnovu kursa koji je u tom trenutku bio na snazi, dakle, za 1.000 nemakih rajhsmarki platio je 60 000 drahmi, izraunato na osnovu robne razmene. im je primio traenu mainu, odmah je to prodao nemakoj armiji, i to za 25 000 000 drahmi. Primljeni novac odmah je upotrebio za kupovinu zlata i druge unosne robe. Drahma se u koferima krijumarila u Nemaku. Grki studenti iveli su u Beu, praktino, besplatno, koristei se pogodnostima inflacije drahme, koje su oni mogli da zamene po slubenom kursu. Stanovali su u najboljim pansionima, i kako su bili bogati, zaboravili su da odlaze na predavanja i da studiraju. Nemci koji su iveli u Grkoj slali su drahme u Nemaku i postali milioneri, a da za to nisu imali pokria u stvarnoj vrednosti grke valute. Prevare bez kraja i konca! Odeljenje za kulturu pri Nemakoj ambasadi bilo je posebno ponosno zbog neverovatnog, pobednikog pohoda nemake knjige. Nemaka knjiara bila je prepuna ljudi. Obini Grci, koji ne razumeju ni re nemakog, kupovali su Getea, Kanta, Sopenhauera i vana nauna dela. Ukratko, u svom oduevljenju za nemaku knjigu kupovali su, prosto, sve. Ovo ponosno priznanje naeg ataea za kulturu sluao sam paljivo i sa dubokim nepoverenjem. Sve mi je to izgledalo suvie neobino, pa sam krenuo da i sam poblie istraim celu stvar i doao do ovog rezultata: veina tih, navodnih, grkih ljubitelja nemake knjige, koju mnogi Nemci nisu mogli da nabave, im bi te knjige kupili, nekoliko stotina metara dalje prodavali su ih, prema teini, kao staru hartiju. Posao je bio sjajan, jer je kurs nemake marke slubeno iznosio 60 grkih drahmi.

Jedan Grk koji se dugo bavio tim poslom - dok nisam zaustavio ,,pobedniki pohod nemake knjige" - kazao mi je jednom iskreno, iz dubine due: Nemci ne mogu da dobiju ovaj rat. Oni su za taj posao suvie glupi!" Meutim, moj cenjeni kolega Dagostino, takoe je doao do istog otkria. Neki veliki italijanski izdava hvalio se pred njim pobednikim pohodom italijanskih novina i asopisa". Ali, i oni su zavrili neproitani, bez dubljeg kulturno-politikog uticaja, kod trgovca starim papirom. Grk koji ne vidi razliku izmeu stvarne cene robe i mogue zarade, nije Grk. A u Grkoj ivi veoma mnogo - Grka! Pod ovakvim okolnostima, bilo je logino da Nemako-grko udruenje za spoljnu trgovinu prestane s aktivnostima. Zbog toga je Nemako ministarstvo privrede predloilo jednu zanimljivu i novu ideju u vezi s osnivanjem budueg drutva, koje se poklapalo sa mojom akcijom normalizovanja grke ekonomije. Firma se zvala Degriges" (Deutsch-griechische Handelsgesellscahft), nemako-grko trgovinsko udruenje, koje e nastaviti da deluje i u vreme privredne krize. Predsednik ovog drutva postao je Oto Braun. Njegova firma Transdanubia" postala je poznata i pre rata po svom uspenom poslovanju na Balkanu. Zadatak koji se postavio pred novo udruenje bio je ovaj: kako trgovati ako zadrimo fiktivan kurs jedna marka za 60 drahmi? Ili, da pokuamo da izraunamo stvaran odnos vrednosti marke drahme? Kako voditi spoljnotrgovinske odnose kada jedan partner poseduje valutu koja je izloena velikoj inflaciji a da, istovremeno, nijedan od partnera u tim poslovima ne bude oteen? Kako je, dakle, funkcionisala Degriges" firma uprkos postojeih problema? Vraam se mom trgovcu maslinama. On je, kao i do sada, za 1.000 maraka uplaivao u kasu dravne banke 60 000 drahmi. On je mainu, koju smo ve pominjali, mogao, meutim, da primi tek onda kada je komitet Degriges" firme izraunao, na osnovu stvarne trine vrednosti, koliko trgovac mora jo da doplati da bi maina bila njegova. Razume se, da su ove mere raalostile pomenutog trgovca, koji je u prolosti navikao na visoke zarade. Sada je njegov profit iznosio od 20 do 50 odsto. Pa ipak, on je to morao da prihvati i nastavio je da trguje. Ova doplata robe sluila je u sledee svrhe: tri petine novca odlazilo je na kupovinu grke robe i to po cenama slobodnog trita. I u tom sluaju izraunavalo se po klirinkom kursu, dakle, jedna nemaka marka stajala je 60 grkih drahmi. Razlika koja je postojala u cenama na slobodnom tritu isplaivala se grkim liferantima preko firme Degriges". Dve petine novca odlazile su na pokrivanje trokova okupacione vojske. Ovo su, meutim, pojedinosti koje ne zanimaju svakog itaoca. Slino udruenje osnovali su i Italijani, a zvalo se S A C I G " (Societ Anonima Commerciale Italiana-Greca). U poslovnom odboru bile su zastupljene nemaka i italijanska firma, kao i predstavnici grkog Ministarstva trgovine. Odbor je reavao i o pitanju procenta na dodatak klirinke cene. Po-

slednja, najvia instanca za sva ekonomska pitanja bili smo Dagostino i ja. Tadanji vii vladin savetnik dr ulte (Schulte), koji je zauzimao mesto komesara za odreivanje cena u Nemakoj, godine 1940. bio je dodeljen mome tabu u Bukuretu. On je bio taj koji je komplikovano pitanje cena i piata u Grkoj reavao sa samostalnou koja je bila karakteristina za moje sjajne saradnike i meni donela veliko preimustvo. U dungli koja je bila prouzrokovana inflacijom, i sa spoljnotrgovinskim problemima nastalim zbog toga, ije neugodne tragove iz 1941. godine smo ne samo nasledili, nego smo mogli i da ih doivimo, borio se sa vestfalskom upornou na atae za trgovinu, Helmut Hefinghof (Hellmuth Hfinghoff). On je ve godinama radio u Atini. Jednom je stigla neka duga depea i Hefinghof mi je doneo na moj sto, da je potpiem. U pitanju je bio jedan veoma komplikovan posao sa duvanom. Ja, jednostavno, nisam razumeo taj komplikovani problem i morao sam sebi besno da kaem, da za temeljno ispitivanje ove stvari ne raspolaem sa dovoljno vremena. Jedino mi je zakljuak izgledao logian i razumljiv. Depeu sam ipak potpisao, ali sa nekom gorinom. Da to nisam uradio, u mojoj radnoj sobi Hefinghof bi morao da prenoi. Tek kada sam doznao da ni u berlinskoj centrali, koje se, zapravo, ovaj sluaj najvie i ticao, nisu razumeli nita iz te depee, osim, kao i ja, zakljuak, onda sam se donekle uteio. Pri sprovodenju naih akcija ve od prvog dana mog rada usko smo saraivali sa vodstvom Meunarodnog crvenog krsta, koje je vodilo akciju humanitarne pomoi Grkoj. Pomo se, pre svega, odnosila na isporuku brana i mleka za decu. Ova pomo je imala prvorazredni znaaj za prehranu gradskog stanovnitva u Grkoj. Dagostino i ja, kao specijalni izaslanici, odmah na poetku te akcije razradili smo plan, zajedno sa efovima humanitarne akcije, koliko kalorija minimalno treba da prime graani po glavi stanovnika. Sile osovine bile su na taj nain u stanju da izraunaju koliko hrane je potrebno da se isporui ugroenom stanovnitvu. Nemako ministarstvo prehrane poklonilo je grkom civilnom stanovnitvu 60 000 tona hrane (30 000 tona krompira, 18 000 tona lee, pasulja i boranije i 12 000 tona eera). Italija je obeala da e isporuiti Grkoj testenine, kao i sumpor za borbu protiv tetoina koje napadaju maslinu. Naroito vaan i teak zadatak bio je problem nabavke maslinovog ulja. Grka ga dovoljno proizvodi, a trebalo ga je nabaviti za grko gradsko stanovnitvo. Grka vlada preuzela je obavezu da maslinovo ulje otkupi od seljaka sa Peloponeza, dok je Meunarodni crveni krst stavio sebi u zadatak da ga nabavi sa ostrva Krfa. Ostrvo Mitiline nalazilo se pod nemakom upravom, a Italijani su drali ostrvo Krit. Isporuka maslinovog ulja sa ostrva Krf, Mitiline i Krit ostvarena je tako to su seljaci u zamenu za maslinovo ulje primili, na osnovu dogovora, odgovarajue koliine brana, pasulja, mahuna i eera.

Naalost, na ostrvu Kritu dolo je do skandala, jer je vodstvo firme S A C I G " proigralo poverenje i tu zamenu izvrilo nekorektno i nenamenski. Zbog toga je uskoro bilo smenjeno. Ta firma je posudila od grke vlade brano i eer za koje je od seljaka, u zamenu, kako je bilo dogovoreno, primila maslinovo ulje. Meutim, umesto da to maslinovo ulje isporui gradskom stanovnitvu u Grkoj, SACIG" je ulje izvezao na ostrvo Rodos i u Italiju, to je krilo odredbe koje smo Dagostino i ja doneli. Posle ovog skandala, italijanska armije morala je da od grke vlade posuuje i maslinovo ulje. Ovim nisu nabrojana sva junaka dela" firme SACIG". Zbog toga sam ubrzo reio da njenu imovinu predam na raspolaganje Grkom ministarstvu finansija. Humanitarnom akcijom Meunarodnog crvenog krsta u svrhu pomoi Grkoj rukovodile su vedska i vajcarska. Poslanik Alard, koji je tada rukovodio vedskim poslovima u Sofiji, i lan dravnog saveta pri ministarstvu pravde vedske, dr Sandstrem (Sandstroem), koji je danas predsednik vedskog i Meunarodnog crvenog krsta, bili su - prvo jedan, pa drugi - na elu ove, hvale vredne, humanitarne akcije. Pomo je bila namenjena Grcima, narodu koji se naao izmeu ekia i nakovnja velikih sila. Velike sile su na korektan" nain odluile da humanitarni problem, i to na prostoru gde se odvijaju ratne operacije, treba da reava neko drugi. Tako je ta briga prela na Meunarodni crveni krst. Veliki i glomazni grki birokratski aparat odmah je postao, to je prirodno, pogodno mesto za delovanje neprijateljskih obavetajnih slubi. Engleski I. S. (Intelligence Service) i grki komunistiki pokret otpora Elas" iskoristili su oberuke za svoje interese ovu humanitarnu akciju, koja im je pruala slobodu kretanja i delovanja. M o m glavnom tabu preutao sam mnoga svoja zapaanja i neugodna saznanja i nekoliko puta sam uspeo da spreim da se dogovor sa neprijateljem humanitarne akcije ne poniti. Tako, meu oferima koji su u toj akciji bili angaovani i radili za Meunarodni crveni krst, nlazili su se mnogi pripadnici Elasa". U hrani deklarisanoj kao humanitarna pomo, naa obavetajna sluba esto je nalazila i eksploziv. Desilo se da je auto natovaren humanitarnom pomoi, tokom vonje izgubio orijentaciju" i grekom" hranu isporuio u neku partizansku bazu. Ovo je, moda, sluilo na ast niim inovnicima u Vermahtu, jer su se pokazali velikodunim i dokazali da u pogledu humanitarne pomoi stoje iznad partijskih interesa. Meni, meutim, kao nemakom specijalnom oponomuenom izaslaniku za Jugoistok, donelo je neugodnosti. Moja logika u vezi s ovakvim sluajevima bila je veoma prosta: neprijateljske sile mogu i bez meunarodne humanitarne akcije da u Grkoj nadu agenata, koliko god im srce eli. Snabdevanje grkog civilnog stanovnitva hlebom i mir na tom prostoru, meutim, bili su neuporedivo vaniji za nas, nego sigurno nepoeljne, ali, sve u svemu, beznaajne aktivnosti neprijateljskih obavetajnih slubi. Ovde moram da naglasim da samo vodstvo ove akcije Meunarodnog

93

crvenog krsta nije imalo nikakve veze sa pijunaom i njihov jedini motiv bila je elja da se ljudima u nevolji pomogne. Isporuka brana, koje je bilo transportovano vedskim trgovakim laama, tokom godine 1944. poveala se na 26 000 tona meseno. Ovde je zaista re o pravom podvigu. Pomo se odvijala u vremenu i svetu gde su se ljudi nemilosrdno klali i ubijali. Nekoliko puta sam bio pozvan da kao gost ruam n a j e d n o m od tih vedskih istih brodova i mogao sam da uivam u ukusnom izboru predjela. To je zaista bio doivljaj. Jedino ne bih preporuio da u sparini grkog leta pijete vedsku rakiju Akvavit". Godine 1944. dogaaji su se po nas loe odvijali, pa je ceo pomorski saobraaj, praktino, prestao da postoji, jer je Englezima polo za rukom da nam potope skoro sve lade. U ovako tekoj situaciji, vedski diplomata Alard predloio mi je da se u vezi s problemom transporta hrane zaponu pregovori sa Englezima. vedski brod bi, natovaren nemakom hranom, isplovio iz Trsta ili Venecije, uz pratnju i zatitu engleskih ratnih brodova skoro do same grke obale i onda bi, nesmetano, uplovio u grku luku Pirej. Ova pomorska ruta trebalo bi nesmetano da funkcionie, nezavisno od vojnih operacija. Ja sam ovaj neobian predlog podrao i o svemu obavestio Glavni tab. Hitler je predlog odobrio, pa je vedski diplomata Alard mogao da zapone pregovore sa engleskim ambasadorom u tokholmu. Englezu su postavili sledee pitanje: Ko im daje garancije da ova hrana nee dospeti u ruke i nemakih okupacionih vojnika u Grkoj?". Nemaka je bila spremna da garantuje da e se dogovor ispotovati. Ovo Englezi nisu prihvatili jer su se nalazili u ratu sa Rajhom. Alard je kao garanciju predloio dentlmenski dogovor, koji bi bio potpisan izmeu njega i mene. Engleski diplomata zatraio je vremena kako bi mogao da se posavetuje sa Londonom i odgovor je ubrzo stigao: Vlada Njenog kraljevskog visoanstva prihvata ovu garanciju!". vedska laa Hallaren" (4 500 tona nosivosti) preuzela je svoju redovnu liniju. Hrana je bila deljena - ovo su zahtevali Englezi, a to je bila i naa dosadanja praksa - civilnom stanovnitvu, po niskim cenama humanitarne pomoi. Mi smo te ugovore neprestano obnavljali sa vodstvom Meunarodnog crvenog krsta. General-pukovnik Ler, vrhovni komandant Grupe armija E, sa komandom u Solunu, dao mi je posebno do znanja da je upoznat sa itavim problemom. Da bih olakao kontrolu i svoju odgovornost, pojednostavio sam celu stvar i to tako to sam u luci Pirej, im je stigao vedski brod, lino nemaku hranu odmah predao na raspolaganje Meunarodnom crvenom krstu, koji ju je onda, umesto nas, prodavao stanovnitvu. Novac od te prodaje sluio je za pokrivanje naeg bankovnog rauna i plaanje naeg duga u drahmima. Na konto nalazio se u Grkom ministarstvu finansija.

94

Sabotaa velikog eleznikog mosta u severnoj Grkoj, koju su izvrili grki partizani pod vodstvom engleskih komandosa u novembru 1942, bila je prvi teak udarac akciji oporavka grke privrede. Grci su poeli da sumnjaju da e Nemci biti sada u stanju da brzo isporue nemaku hranu za gladno grko stanovnitvo. Sok je postojao jo dugo posle te sabotae. Pa ipak, uspeli smo da stabilizujemo cene i to prostim metodama slobodnog trita. Cene su umereno rasle do marta/aprila 1943. Nade specijalnih izaslanika u Grkoj, Dagostinija i mene, da e vojne operacije biti okonane do kraja oktobra 1943, a time i da e prestati tamapnje novca koji nema stvarnog pokria, nisu se ostvarile. Uvek iznova stizale su nove zapovesti iz Glavnog taba (od Hitlera), i odnosile su se na dodatne radove u vezi s izgradnjom odbrambenih objekata. Pojednostavljenim reima, to je znailo da je Glavni tab zahtevao od mene i od grke vlade, da se uz pomo kredita investira u sledee: poboljaju stari drumovi i grade novi, proiruju aerodromi, pojaa obalna baterija, modernizuju podmornike luke, a ostrvo Krit, koje je dugo 266 km a iroko 52, treba tako izgraditi, da postane snana, neosvojiva pomorska tvrava Sredozemnog mora! Ovi veliki radovi prouzrokovali su inflaciju grke drahme. To nismo vie mogli da krijemo. Grci su ponovo poeli da raunaju. Cene su nanovo poele da skau i nismo ih mogli zaustaviti ni uz pomo isporuka dovoljno velikih koliina robe. Uskoro su cene bile vee nego u oktobru 1942, a u novembru 1943. jedna zlatna engleska funta vredela je ak dva miliona drahmi. To je bilo zastraujue. Moj italijanski kolega Dagostino, sa kojim sam odlino saraivao, poetkom 1943. dao je ostavku na poloaj. Njega je nasledio industrijalac Vinenco Faduoli (Vincenzo Faggiuoli). Ja sam, meutim, dobio jo jednu, novu dunost. Bio sam imenovan kao specijalni opomueni poslanik Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistok (Sonderbevollmchtigtigten des Auswertigten Amtes fr den Sdosten), a nisam istovremeno bio osloboen ranijih obaveza i zadataka. Nakon kapitulacije Italije septembra 1943, ova nova dunost ukljuivala je Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Grku. Moj prijatelj, dr Altenburg, bio je opozvan iz Grke i primio je novu dunost u Glavnom tabu. Generalni konzul Nemake u Grkoj, Fon Grevenic (von Graevenitz), postao je nemaki ambasador i moj stalni zamenik u Atini. U j e s e n 1943. sve je izgledalo uasno. Postojala je samo jedna vrsta robe za koju problem prevoza uopte nije postojao. Re je o robi koja, od kako postoji pisana istorija, najvie pieni ljudsku matu: zlato. Poetkom novembra 1943. putovao sam avionom u Berlin, kako bih nabavio tu robu. Desilo se udo. Posle kratke konferencije - koju sam imao sa ministrom privrede Funkom, ministrom finansija Fon Sverin-Krosigom, potpredsednikom Nemake banke Pulom (Puhl), kao i sa nekoliko drugih zastupnika pojedinih ministarskih resora - primio sam milion zlatnih engleskih funti, kako bih odbranio vrednost grke drahme. Prilikom povratka u Grku, u svom avionu

hajnkel 111" poneo sam prilino veliki deo tog zlata, koje mi je odobreno u Berlinu. Sredinom novembra 1943. na atinskoj berzi zapoeo sam sa ulaganjem u akcije koje su imale zlatnu podlogu. Ovaj korak sluio je kao poslednja konica da ne dode do totalnog raspada novanog sistema u Grkoj i doprineo je da se drahma, i pored visoke inflacije, odrala kao valuta i to sve do naeg povlaenja iz Grke. Ovakvim razvojem Grci su bili veoma iznenaeni. Niko nije smatrao moguim da e Nemaka na trite baciti zlato. Prodaja 20 000 zlatnih funti u toku jednog berzovnog prepodneva bila je dovoljna da se popravi kurs i da cena jedne zlatne funte padne sa 2 000 000 drahmi na 900 000. Kao rekacija na ovaj moj potez, odmah se javila jo jedna zainteresovana strana, koja je takoe ponudila prodaju zlata na atinskoj berzi. Sva Atina bila je uzbuena, kao to je bila i u j e s e n 1942, kada sam zapoeo sa radom u toj zemlji. Kafi, koji se nalazi preko puta hotela Gran Bretanj" (Grand Bretagnje"), gde su se nalazili moj tab i moja radna soba, bio je odjednom ispunjen do poslednjeg mesta. Tu su sedeli ljudi koji su paljivo posmatrali ko je sve dolazio kod mene, kako bi na osnovu tih poseta mogli da zakljue kako e tei budui dogaaji. Konkretno: da li da zlato kupuju ili prodaju? Koliko zlata imam na raspolaganju? Moda e mi uskoro ponestati daha? Izraz moga lica bio je predmet paljivih ispitivanja posetilaca kafia i osoblja hotela, i izgleda d a j e to bila najvanija lektira dana. Sve to sam ja dobro znao. Kada bih izlazio iz kola, moje lice bi poprimilo izraz pouzdanosti i radosti. Potrudio sam se da uvek imam savreno dranje i brze, ive pokrete. I ljudi koji su imali zadatak da me svaki dan posmatraju, zakljuili bi: ,,0n je dobro raspoloen. Da se kladimo da e se sutra opet neto znaajno dogoditi!". Da li e se sledeeg dan zaista neto znaajno dogaati na berzi zlata, o tome su, meutim, bili upoznati samo moji najblii saradnici, a pre svih Paul Han (Paul Hahn), direktor Nemake nacionalne banke (Rajhsbanke), zatim ef Privrednog odeljenja mog biroa u Atini, u ijim rukama su se nalazili kljuevi za tehniko izvoenje intervencija sa zlatom. Ovde ubrajam i jednog Grka, Cironikosa, koji je bio ministar finansija i privrede. Mogao sam se potpuno pouzdati u njega. Cironikos je umeo da uva tajnu. Jednog dana, kada su oko ponoi Han i Cironikos napustili moju hotelsku sobu, doao je keiner da pokupi ae i flae i, pomalo uzbueno, kazao: Vaa ekscelencijo, ja sam se preraunao!" Kako to mislite", upitao sam ga. Pa, danas sam kupio jednu zlatnu funtu!" Pa ta?", zaudio sam se. Kako ta! Kod Vas su upravo bili gospodin Han i gospodin ministar Cironikos. To, dakle, znai, da e sutra vrednost zlatne funte da padne!"

96

Smisao akcije u vezi sa zlatnom funtom na berzi u Atini bio je sledei: novac dobijen prodajom novca koji ima zlatnu podlogu, treba da se upotrebi za pokrivanje trokova okupacije. Time sam rasteretio grku drahmu od pritiska i nestala je potreba da se tampa novac koji nema pokria. Neprestana ponuda zlata na atinskoj berzi u zamenu za grku drahmu delovala je kao konica protiv nekontrolisanog, vrtoglavog gubitka vrednosti drahme. Na taj nain, berzovni pekulanti nikada nisu mogli da budu sigurni da e njihova raunica biti ispravna ako ponu da prodaju drahmu i kupuju zlato, i zato su se uvali da u svojim pekulacijama ne preteraju i ne preraunaju se. Grko trite je veoma ivo, a to je uvek ponovo vodilo do stvaranja grupe pekulanata, koji su, kada je pritisak na drahmu rastao, tritu odmah nudili zlato. Tako je drahma - koja je stvarno bila samo komad hartije - uprkos neverovatno velike inflacije ipak bila novac. Plate su neprestano bile obraunavane na osnovu stvarne vrednosti hrane i prilagodavane realnim ivotnim trokovima. esto su me pitali zato Vermahtu jednostavno ne dam zlato, kako bi njime mogli da plate svoje potebe u Grkoj. Da sam to uradio, drahma kao novanica odjednom bi prestala da postoji, jer bi tada svi trgovci cenu svoje robe preraunavali u zlatu. Zlato koje bih dobio od Rajhsbanke brzo bih potroio. Naom metodom, meutim, uvek nam je uspevalo da svega nekoliko desetina hiljada zlatnika, izabravi pravi trenutak, bacimo na atinsko trite i na taj nain zatitimo ogromnu masu papirnatog grkog novca koji je bilo u opticaju. Ili, da to jednostavnije i bolje kaem: ovime smo usporili pad kupovne moi drahme. Dva puta sam lino intervenisao na atinskoj berzi, u maju i avgustu 1944, kako bih demonstrirao ozbiljnost svojih koraka u pravcu spreavanja eksplozivne inflacije drahme. Inflacija i napetost na tritu dostigle su vrhunac. U ringu sam se naao sa profesionalnim berzovnim pekulantima i svi oni su hteli od mene da doznaju samo ovo: koliko zlata mi je jo ostalo u depu? Bitka na berzi je nemilosrdno besnela. Bez rei, samo pogledima i klimanjem glave, sporazumevao sam se tokom boravka na atinskoj berzi - jer je svaki razgovor, zbog uasne buke, bio nemogu - sa mojim najbliim saradnicima, Hanom i Cironikosom, o naim novim akcijama. Tako je to ilo, dok nije dolo do kolapsa kursa zlata. ovek koji nije doiveo atinsku berzu ne moe da poveruje da se ova neprestana vika i galama, zapravo, odnosi na poslovne bilanse. koji se nervozno upisuju na komadie hartije. Na kraju radnog vremena berze zakljuuju se poslovi, koji sadre savreno precizne podatke. Na atinskoj berzi radili su i poslovni agenti ije ile na elu bi toliko nabrekle, oi bi im iskoile iz one duplje, a svoje poslovne partnere hvatali bi za guu. U prostoru odreenom za javnost, gurali su se posmatrai i radoznali ljudi. Sve je to bilo praeno meteom koji su stvarali berzanski kuriri, probijajui se kroz guvu do ulice, kako bi javili svojim nalogodavcima

97

najnovije stanje akcija. Cela Atina uestvovala je u ovoj igri. Kada bi vodei funkcioner berze suvereno bacio pogled na ovo bojno polje, a onda udarcem udario o gong, bitka je bila okonana. Kupajui se u znoju i potpuno iscrpljeni, berzanski ratnici poeli bi odmah da naputaju poprite borbe. Gomila ljudi koja je poput grozdova, tokom rada berze, opsedala glavni ulaz, po udarcu gonga bi se rasipala i kao poplaeni roj pela nastavila jo neko vreme da zuji ulicama Atine. Veoma je karakteritino i govori u prilog neverovatne pokretnosti i poletne spremnosti Grka za rizik i pekulaciju, da je, recimo, bio dovoljan dolazak mog aviona hajnkel 111" na atinski aerodrom Tatoi, pa da kurs zlata padne za 10 ili 20 odsto. Ovako su Grci, puni respekta, doekivali i pozdravljali oveka koji poseduje zlato. Onda su berzijanski pekulanti ekali na ono to je morala da se dogodi. A i ja sam ekao, kako bih pratio posledice svog dolaska, koji je delovao poput oka. Dakle, sa minimalnim sredstvima uspeo sam da za neko vreme postignem mnogo. Ovo, razume se, nije moglo da traje veno. Spekulacije na berzi reagovale su sve nervoznije, pa je vrednost zlatne funte poela da raste sve bre i bre i uskoro premaila najviu granicu koja je postojala pre mog dolasak. I upravo u trenutku kada je cena zlata poela vrtoglavo da raste, preduzimao bih, s vremena na vreme, veliku akciju na berzi: prodao bih izvesnu koliinu zlata, a istovremeno bih usporio tampanje grkih drahmi i naredio bih obustavu piata za Vermaht i grke dravne slubenike. Grci su, razume se, bili suvie lukavi da bi usporavanje tampanja novanica shvatili previe ozbiljno. Pa ipak, u igru sam uveo jo jedan motiv. Grci su strastveni pekulatni, a moj, premda ve izlizani recept, ipak me nije nikada izdao i uvek je izazavao efekt koji sam ja oekivao. Ne treba smatrati da bi se u nekoj drugoj zemlji, u kojoj bi postojale iste ekonomske prilike, mogle primeniti iste metode. Ja sam imao posla sa Grcima. Prosean Evropljanin jo nije traenu robu ni primio, a Grk ju je ve kupio, ponovo prodao i ve je spremio odgovor, alei se, da isporuena roba nije imala oekivani kvalitet. Oni su brzi, inteligentni ljudi. Ja im se divim. O pokuaju da se zaustavi inflacija, razume se, nije moglo biti ni govora. Problem koji je trebalo reavati bio je uvek isti: da grka valuta drahma sauva karakter novca i ne dozvoliti da se pretvori u bezvrednu hartiju, osigurati minimum hrane za gradsko stanovnitvo Grke i to uz pomo kontrolisane inflacije. Kako je u septembru 1943. Italija kapitulirala, ostao sam potpuno sam da reavam ova pitanja. Sva briga je pala na mene. Celu akciju, da budem razumljiv, mogao bih da uporedim sa akcijom gradnje mosta. Na raspolaganju imam materijal za gradnju mosta do druge obale, koja je tako daleko d a j e ne mogu videti. Takva konstrukcija mosta, logino, morala je da bude sve tanja" i sve manje bezbedna. Ovu nevidljivu obalu moglo je da predstavlja samo jedno - kraj okupacije Grke. Do druge obale smo, kada je

98

potroen sav matrijal za gradnju mosta, stigli onda kada je poela evakuacija nemakih trupa iz Grke. Krajem avgusta 1944. u Nemakom glavnom tabu dolo je do razgovora o Balkanu. Putovao sam avionom sa maralom Fon Vajksom (Feldmarschall von Weichs) do Hitlerovog glavnog taba Volfance" (Wolfsschanze"), koji je bio smeten kod Rastenburga, u istonoj Pruskoj. Prisutan je bio i general-pukovnik Ler, komandant nae armije, sa seditem u Solunu. Prisutni su bili: Hitler, Fon Ribentrop, Himler, Kajtl (Keitel), Jodl, Varlimon (Warlimont), per (Speer) i drugi vodei ljudi Rajha. Prostorija je bila puna ljudi. Na dnevnom redu nalazila se evakuacija nae vojske iz Grke. Hitler je uzeo re: Ostrva su ispunila svoj zadatak!" i izdao je naredbu da nemake trupe napuste egejska ostrva i Krit. Dan posle toga dolo je do prevrata u Bukuretu, a uskoro i u Bugarskoj. Tako smo sa teme evakuacija Grke" stigli do pitanja evakuacije Balkana". Jo jednom u da se vratim na ovu konferenciju. Kada je bilo govora o stanju u Grkoj, Hitler mi je kazao sledee: Da Vam odmah na poetku jasno kaem, ne pada mi na pamet da Grkoj ponovo stavim na raspolaganje zlato!" Ja: Ali, nama je jo potrebno zlato, jer e, u suprotnom, drahma jednostavno da nestane!" Hitler: Pretvorite drahmu u kartice penzijskog osiguranja ili neto slino! tampajte novac, na kome stoji da drahma ima zlatnu podlogu!" Ja: Ova mera vredee petnaest minuta, dakle, onoliko dugo dok prvi Grk ne ude u banku i pokua, uzaludno, da novanicu zameni za zlato." Hitler: Ja sam svojevremeno podrao i nemake marke penzijskog osiguranja i znam d a j e funkcionisalo!" Ja: Moj fireru, u Grkoj, meutim, iza markice grke drahme penzijskog osiguranja stoji gospodin Ralis!" Ovaj razgovor nastavili smo i posle konferencije. Ribentrop mi je kazao sledee: Vi sada morate da ipak pretvorite drahmu u kartice penzijskog osiguranja!" Ovo neu da uradim, jer takav predlog nema nikakvih izgleda na uspeh!", odgovrio sam odluno. Ribentrop: Ali, Hilter to zahteva od Vas, kao to se i sami uli!" Ja: Moj zadatak se ne sastoji samo u tome da uvam svoj presti, nego i da pazim na ugled Nemakog rajha. Ne mogu da se bavim stvarima koje bi nas osramotile. Ja Vam. meutim, dajem kompromisni predlog: o ovome u u Berlinu razgovarati sa Funkom i Sverin-Krosikom i tada emo, zajedniki, da doemo do zakljuka kako je ta ideja neizvodljiva." Ribentrop: Dobro. Uradite tako." Do mog razgovora sa Funkom i Sverin-Krosikom nije nikada ni dolo, a nae povlaenje iz Grke uinilo je da su sve debate o toj temi postale nepotrebne.

99

Specijalne ekonomske mere - koje su trajale pune dve godine i bile ispunjene brigama i velikim trudom - bile su okonane. Englezi i Amerikanci, koji su nas nasledili u Grkoj, nastavili su da se bore sa problemima koje smo i mi imali: partizanski rat i borba za ozdravljenje drahme, i to pod daleko povoljnijim okolnostima. Sprovodenje specijalnih privrednih mera, a to je bio moj zadatak u Grkoj oktobra 1942, kao i moja politika dunost (specijalni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistok) na Balkanu, koju sam preuzeo avgusta 1943, vodile su me trideset i pet puta u Atinu. Tako sam ja, kada ovome dodam letove Tirana-Atina, kao i letove do grkih ostrva, oko sedamdeset puta preleteo Egejsko more. Ovo more pokazalo mi je sve svoje nijanse i izraze: od spokojne irine morskog plavetnila, koje po svojoj lepoti ne moe nisaim da se uporedi, pa sve do zapenuane mase podivljalih crnih talasa, dok istovremeno nebom tutnji orkanski vetar koji preti da proguta na avion, koji je poskakivao kao orahova ljuska u olujnom okeanu. U mom seanju ostaje nezaboravljen i snegom pokriven vrh planine Olimpa, koji se nadvio nad morem homerovskih junaka. Jednom smo leteli blizu Olimpa: ispod nas videlo se svetlucavo, plavo more i skoro prozirno plavo nebo iznad nas, a pred nama, iz pravca juga, dolazila nam je u susret oluja, na ijem rubu smo mogli da vidimo dugu i to takve lepote, kakvu jo niko nikada nije video. U vezi s opasnim letovima iznad Egejskog mora, jedan mi je posebno ostao urezan u pamenju. U avionu je do mene sedeo vedski novinar Jederlund (Jderlund), koji je bio moj gost. Tokom leta on je crtao karte, pravio crtani roman, na kojima su se nalazili likovi Drae Mihailovia, Tita i mene. Na kraju, konano se saznalo k o j e koga ubo noem. I dok smo se tako zabavljali, avion je uao u zlokobni orkanski vrtlog. Kroz okno naeg aviona mogli smo da vidimo samo gustu masu hladnih, sivih, olujnih oblaka i osetili smo kako nas trese snaan vetar. Sa aerodroma u Solunu, osim mog aviona, poletela su jo dva. Oba je orkan bacio u more i niko nije bio spasen. Mi smo, meutim, u poslednjem trenu izbegli sudar sa snegom i stenama visoke planine, gde se naa maina izgubila. Pilot naeg aviona odustao je od sletanja na nae odredite, u Atiku, pa se vratio i sreno, uz velike napore, ponovo sletio na solunski aerodrom. Tokom leta, kada je opasnost postajala sve vidljivija, moja sekretarica, gospoica Lizel Lien (Liesel Ltzen), izvadila je iz svoje putne torbe jednu knjigu, a onda ju je ponovo, brzo, vratila u torbu. Naslov knjige glasio je To je bio kraj prie, roman Bruna Brema (Brehm). O drugim dogodovtinama za vreme mojih putovanja avionom - koje nemaju nikakve veze sa meteorologijom, ali zato itekako s obavetajnom slubom i voenjem rata - bie govora u jednom od sledeih poglavlja ove knjige. O specijalnim privrednim merama u Grkoj pisae istoriari nove knjige, kada jednog dana budu dostupni arhivi i dokumenti. Pod tim, recimo,

100

mislim, na izvetaje i depee koje sam telegrafski slao Ministarstvu spoljnih poslova u Berlin, jer oni govore o jedinstvenosti i dubini grke ekonomske krize. Tekoe koje su mi stajale na putu izgledaju svakom ko nije nosio breme odgovornosti, neverovatne i nepojmljive. A i iz redova same nemake vojske, iz Vermahta, na moju adresu stigle su mnoge gorke kritike. Odmah na poetku, u prvim mesecima kada sam preuzeo dunost, bilo je nemogue zadovoljiti brzo i u potpunosti sva novana potraivanja velikog broja inovnika iz redova kopnene vojske, ratne mornarice i ratnog vazduhoplovstva. Da sam to uradio, grka privreda doivela bi kolaps, a ovo bi imalo za posledicu samo jedno: glad bi porasla, a partizanske aktivnosti bi se udeseterostruile. S obzirom na injenicu da je Vermaht sprovodio velike odbrambene radove u Grkoj, bili smo prisiljeni da nadoknadu vojnicima, zbog inflacije u Grkoj, obustavimo na dui rok. To je otilo tako daleko, da je, recimo, nemaki general za svoju mesenu platu mogao sebi da priuti samo ruak u dobrom restoranu. Tako su iveli pobednici i osvajai u Grkoj! Stigli smo dotle, da je Komanda nemake armije E, sa seditem u Solunu, kraj e m 1942. javila Glavnom tabu (Hitleru), da ja spreavam sprovodenje operativnih akcija, koje su potrebne za vojsku. Nedelju dana kasnije, meutim, polo m i j e za rukom da obezbedim za sledea tri meseca sredstva za finansiranje trokova nae okupacione armije u Grkoj. Ovo sam postigao ne prisilom, ve za pregovarakim stolom sa mojim grkim partnerima. Zbog ovog uspeha, general Kajtel odrao je u januaru 1943. besedu u moju ast, u Glavnom tabu, gde je pohvalno govorio o mom radu u Grkoj. S Geringom (Gring) sam imao ozbiljan sukob. U julu 1943. javila mi je sekretarica, dok sam bio na sednici u mom biro u Atini, da imam hitan telefonski poziv iz Berlina i da me na vezi eka maral Rajha, Gering. Podigao sam slualicu i upitao: Sa kime razgovaram?" S druge strane ice javio se besan glas: Ovde Gering, maral Rajha!" Ja: Kako mogu da Vam budem na usluzi, gospodine maralu Rajha?" Gering: Moji generali upravo su mi javili, da Vi, zbog podrke koju dajete Vaoj prokletoj drahmi, sabotirate radove koje na ostrvu Kritu izvodi ratno vazduhoplovstvo (Luftvafe)!" Ja: Gospodine marale Rajha, ja Vas obavetavam, da tu prokletu valutu titim po naredbi firera (arobna re!). A titiu drahmu tako dugo dok je firerova naredba (arobna re!) na snazi. Uostalom, stvar je same Komande Vermahta u Grkoj kako e da podeli finansijska sredstva koja su dobili na raspolaganje!" Na horizontu se ula grmljavina koja je najavljivala d a j e oluja prola: Moji generali ne lau!", besneo je Gering. Ja: Ne laem ni ja i protestujem...", i ovde je veza bila prekinuta.

101

Odmah sam poslao telegram ministru spoljnih poslova. Protestovao sam zbog Geringove kritike i zahtevao da mi se izvini. U protivnom, izjavio sam, ne vidim mogunost da dalje obavljam ovu odgovornu i teku dunost. Ribentrop - koji je vaio za prvu linost u Rajhu kada je trebalo posredovati u konfliktnim situacijama u vezi s pitanjem kompetencije - odmah mi je odgovorio. Kazao je kako pretpostavlja da sam u svojoj albi oevidno zaboravio da spomenem to da sam gospodinu Geringu, pre svega, objasnio kako mogu da primam instrukcije samo od ministra spoljnih poslova. Ponovo sam mu telegrafisao (svi su se smejali, samo je ministar spoljnih poslova ostao ozbiljan), d a j e , razume se, moja namera bila, da gospodinu Geringu skrenem panju na tu injenicu. Ja sam, meutim, zbog prekida na vezi koji je, pretpostavljam, bio prouzrokovan time to je gospodin Gering spustio telefonsku slualicu, bio spreen da ovu nameru sprovedem u delo. Ribentrop: Pa, dobro, on je imao nameru..." Sukob se zavrio tako to sam jednu minutu, sluao kako se na na ministarskoj konferenciji u Berlinu govori pohvalno o m o m e radu. Vidljivo je bilo da su u tim pohvalama bili suzdrani predstavnici etvorogodinjeg plana i ratnog vazduhoplovstva. Ubrzo posle konferencije, u mojoj hotelskoj sobi pojavio se savetnik Ministarstva, gospodin Kadgin (Kadgien). On mi je, u ime dravnog sekretara Kernera (Krner), koji je bio spreen da lino dode, predao Geringov roendanski poklon, Geringovu uramljenu fotografiju. Moj roendan, meutim, bio je pre est nedelja. Gospodine savetnie ministra, imam ozbiljne rezerve da ovaj poklon primim. Vama je, verovatno, poznato d a j e izmeu gospodina marala Rajha i mene dolo do neugodnog sukoba. Bojim se da je Gering u meuvremenu promenio miljenje u vezi s mojim roendanom", kazao sam Kadginu. Kadgin: Gospodine ministre, sasvim je mogue da upravo predaja ove slike ima veze sa tim konfliktom!" Ja: Molim Vas, da gospodinu rajhsmaralu prenesete moju najiskreniju zahvalnost!" Onoliko dugo dok dogaaji iz rata budu predmet propagande a ne stvar ozbiljnog istorijskog istraivanja, toliko ni grka javnost nee moi da sazna kakve su velike i estite napore uloili mnogo Nemci tokom Drugog svetskog rata, da bi ublaili glad i savladali haos koji je vladao u zemlji. Grci, koji su bili ponosni zato to su u okviru ove nemake akcije igrali sporednu ulogu, danas sebi pripisuju zasluge koje ja nikada nisam imao zadovoljstva da primetim. Istovremeno, oni u potpunosti ignoriu odluujuu ulogu ratnih zloinaca", Grka i Nemaca, sa kojima oni, razume se, danas ne ele da imaju bilo ta zajedniko. Svi sada ele da se proglase borcima otpora". Oni su, izgleda, tokom rata tako majstorski savladali ulogu konspirativnog rada, da ih mi, Nemci, uopte nismo ni primetili. Moda se to meni samo ini. Konano, ja takoe nisam znao d a j e nemaki narod na celokupnoj svojoj teritoriji sakrivao brojne konspirativne ge-

102

nije, koji su godinama, potpuno nezapaeni, pruali otpor Hitleru i njegovoj vlasti. Tek kada je dolo do pada reima, ti ljudi dobili su priliku da s eksplozivnom energijom i ustrinom govore o svojim politikim uverenjima i zaslugama. Ovaj teatar je bio tako impresivan, da su oni koji su bili toliko neoprezni da su stvarno pruali otpor Hitleru i to pre konanog sloma njegovog reima i time stavili na kocku svoju slobodu i svoje ivote, posle rata skoro pali u zaborav. Gradonaelnik Atine pokazao m i j e u leto 1943. tabelu statistikog prikaza razvoja smrtnosti u Atini i Pireju. Iz te tabele se jasno vidi da je u leto 1943. bio ponovo uspostavljen prirodan porast stanovnitva. U Pireju je ak premaio predratni natalitet. Ova znaajna injenica moe da se objasni time, to je u vreme gladi, u zimu 1941/42, smrt pokosila uglavnom stare, bolesne i fiziki slabe ljude i time je spreeno da oni umru prirodnom smru, dakle, postepeno i polako. Posle katastrofalnih brojki iz vremena privrednog kolapsa i gladi, statistika gospodina gradonaelnika bila je potpuni, valjani dokaz, d a j e uasna kriza u ishrani iz godine 1941/42 bila uspeno savladana. Taj uspeh je rezultat saradnje specijalne privredne akcije, na ijem elu smo stajali Dagostino i ja, i humanitarne akcije Meunarodnog crvenog krsta. Sve se to dogaalo u Grkoj, dakle, u zemlji ije stanovnitvo ima fantastinu sposobnost da se odri i u najteim ivotnim situacijama. Dugorono gledajui, nikome nee uspeti da ospori ove istorijske injenice. Govorie najbolje sami dokumenti i injenice. Jedna, oevidno nenamerna potvrda mojih zasluga u akciji spasavanja grkog civilnog stanovnitva od gladi, koje su do danas uglavnom ostale nepoznate, stoji u jugoslovenskoj optunici: Krajem 1942. Nojbaher je, zajedno sa italijanskim ekspertom Dagostinijem, uestovao - na osnovu naredbe Nemakog ministarstva spoljnih poslova - u sreivanju monetarnog i privrednog kolapsa u Grkoj, koji je pretio da grki operacioni prostor pretvori u potpuni haos. I ovaj zadatak koji mu je Hitler poverio, Nojbaher je uspeno reio." I ovo je, razume se, imalo da poslui kao argument tube: optueni je sproveo u delo Hitlerove naredbe. Ali, ovaj hitac je promaio cilj. Sa velikim zadovoljstvom i ja mogu da se pozovem na ovakvu ocenu svog rada, jer ona govori veoma povoljno o mojoj linosti. Prvi, nezaboravni paket koji sam primio na Boi 1949, posle etiri i po godine zatvora u Beogradu (uina), stigao je od dr Emila Sandstrema, predsednika vedskog i Meunarodnog crvenog krsta. Ovaj savreni dentlmen nije zaboravio nau saradnju u Grkoj i to m i j e dokazao svojom prijateljskom panjom sve do mog osloboenja. Miljenje pravog dentlmena ima daleko veu teinu i znaaj nego vagon ispunjen loom literaturom ili laa natovarena propagandnim materijalom. I pored toga to sam otvrdnuo i postao imun na lai koje propaganda iri - a ovo se odnosi na sve zaraene sile - ipak sam u j e d n o m sluaju bio

103

malo pogoen: bilo je to u jesen 1943, kada sam sluao neku propagandnu radio-stanicu: Poznati eksponent nemakog lobija za vojnu industriju, izaslanik Nojbaher, koji se ve godinama bavi privrednom pljakom balkanskih drava i koji snosi punu i najveu odgovornost za grku katastrofalnu glad, bio je odlikovan Vitekim krstom zbog svojih vojnikih zasluga." I ovom prilikom postalo mi je jasno da ubijanja i lai postaju u potpunosti svesni samo oni koji su ih u punom obimu doiveli izbliza i koji su direktno pogoeni, a to su ubijeni i oklevetani. Zbog toga su ubijanje i la tako dugoveni. Kada sam nastavio da ispitujem sopstvenu savest, doao sam do zakljuka da bih i ja, takode, verovao da neki engleski diplomata moe da doivi slian preobraaj. Sta ovek da radi sa ljudima koji se bave propagandom! Jednog e se dana sve staviti na vagu. Sredinom avgusta 1944. bio sam j o jednom na ostrvu Krit. Vazduni prostor odavno je pripadao engleskom ratnom vazduhoplovstvu. Bilo je, meutim, asova, kada je ovek sa velikom sigurnou mogao da rauna na to da ih nee susresti. Ovo mora da ima veze sa hvalevrednim ivotnim navikama Engleza. Oni, oevidno, ne lete neobrijani i da pre toga obilno ne dorukuju. Najsigurnije vreme leta do Krita bilo je pre izlaska sunca. Aerodrom Malemnes imao je oblik uskog otrog trougla, pa je preporueno da je najpovoljnije da se na taj aerodrom slee u ranu zoru. Moja poslednja poseta lOitu. Sa ostrva smo poleteli 17. avgusta 1944. Sa mnom u avionu nalazili su se: moja sekretarica, gospoa Lien, dr ulte (Schulte), moj adutant Knapik (Knappick) i udovica jednog pomorskog oficira, koja je posetila grob svoga mua na Kritu. To je bio moj poslednji let u toku rata preko Egejskog mora. Nalazili smo se veoma blizu, severno od Soluna. Leteli smo na visini od tri i po hiljade metara, iznad svetleih oblaka, a nedaleko od jedne planine. Odjednom smo zapali u vazduni vrtlog i avion je poeo da se trese. Desni propeler je stao, a iz maine mu je izlazio gusti dim. Desni motor je goreo. Kapetan aviona Hojzler (Husler) sunovratio se avionom prema zemlji. Projurili smo kroz gusti sloj oblaka i poeli strmoglavo sputanje prema Solunu. S vremena na vreme pilot je ukljuivao levi motor, opet ga iskljuivao, pa bismo leteli kao jedrilica. Ovo su bile beskrajno duge minute. Svakog trenutka smo oekivali da kao gorua buktinja tresnemo o zemlju. Pilot je ukljuio signal za opasnost, da se sprema na prizemljenje. Ovo je mobilisalo na personal sa solunskog aerodroma. Kada se Hojzler majstorski spustio na jednu usku livadu pored aerodroma, nedaleko od Soluna, odmah su dojurila vatrogasna kola i desni motor prekrili su protivpoarnom penom. Bili smo spaseni. To je bilo fantastino! Iz naeg aviona odmah smo izvadili nekoliko flaa toplog ampanjca i popili ih.

104

Tokom povlaenja nemakih trupa Atina je, blagodarei mojoj brzoj reakciji, bila proglaena za otvoren, neutralan grad. Evo kako je dolo do toga. Gradonaelnik Atine upotrebio je mnogo energije za vreme mog poslednjeg boravka u tom gradu, u avgustu 1944, da bi preko mene isposlovao da se grka metropola proglasi za otvoren grad. Sve se to dogadalo u trenutku kada su se nemake trupe jo uvek nalazile na Peloponezu, pa takav plan nije bio izvodiv. Kada se, meutim, poelo sa evakuacijom Atike, u Beogradu me je posetio ministar Cironikos, kako bi, izmeu ostalog, sa mnom razgovarao i o proglaenju Atine za otvoren grad. Ovu molbu prosledio sam Glavnom tabu. U tom momentu sam se setio mog nezaboravnog uitelja grkog jezika i prijatelja, stareine manastira, oca Robert Huemera, koji m i j e predavao u gimanziji (Kremsminster). Pamtim kada je n a j e d n o m divnom Homerovom stihu od uzbuenja zastao. Nekoliko dana je proteklo, a ja nisam primio nikakav odgovor. Komanda armije F, koja se nalazila u Beogradu, razgovarala je o tome i izjavila da o tom pitanju ima pozitivan stav. Nisam gubio vreme, ve sam odmah poslao poruku naem generalnom konzulu u Atinu, Fon Grevenicu, u kome ga obavetavam da je Atina otvoren grad. Preporuio sam mu da zbog novonastale situacije, kao i mera koje treba preduzeti, stupi u kontakt sa komandantom Atike, generalom Felmijem. Sve se odigralo brzo i efikasno i jo je samo preostalo da se sa Akropolisa spusti ratna zastava Nemakog rajha, da se poloi venac na Grob neznanog vojnika, koji se nalazio pred kraljevskim dvorcem, i da se povuku i poslednji pripadnici nemake armije. U tom trenutku primio sam ifrovanu poruku iz Nemakog ministarstva spoljnih poslova da je firer moju molbu odbio. Ovo nije bila nimalo ugodna situacija za mene. Nisam reagovao. Ostao sam nem. Ovo m i j e pomoglo. Dogaaji na ostalim frontovima bili su dovoljno dramatini da moju greku prekriju i zatakaju. Zao m i j e to ovaj pokuaj, koji sam uinio iz nestrpljenja i pogrene procene situacije, ne mogu da upiem sebi kao zaslugu. Pa ipak, moja dobra volja bila je oevidna. SUSRETI Najsnanija politika linost koju sam sreo u Grkoj bio je mitropolit atinski, Damaskinos. O svom prvom razgovoru sa njim ve sam pisao. Ali, mi smo se i posle naeg prvog susreta esto viali. On je bio u dobrim odnosima kako sa naim ambasadorom Altenburgom, tako i sa mnom i nikada nije propustio da ove dobre odnose iskoristi u korist svoje otadbine. Damaskinos je intervenisao u vezi sa pitanjima humanitarne akcije, obasipao nas je molbama da prestanemo sa streljanjima taoca, posredovao je prilikom socijalnih sukoba, borio se u korist svetenika koji su gladovali, i protiv nemake balkanske politike. Jednom mi je kazao sa neverovatno samosvesnom otvorenou:

105

Da sam znao d a j e Trakija bila obeana Bugarima, otiao bih u umu i sa partizanima bih pucao na vas!" Snana izjava za sveteno lice broj jedan u grkoj crkvi. Odgovorio sam mu: Vae preosvetenstvo, da sam na Vaem mestu, ja bih to isto uradio!" I sama njegova fizika pojava bila je impozantna: bio je visok, pleat, sa gustom, dugom sedom bradom, koja mu je dosezala do pojasa. Njegovo muko lice govorilo je da poseduje duh, hrabrost i reenost. Ispred sobe u kojoj je primao goste, uvek je bilo mnogo ljudi. Dolazili su mu u goste Grci svih politikih ubedenja, pa ak i emisari Elasa", koji su bili pod komunistikim uticajem. Elas" je vodio krvavi partizanski rat protiv okupacione sile. U decembru 1944. primio je dunost privremenog efa drave i to je shavatio kao unutranja nunost. On se ubraja u malobrojne dravnike koje sam ja upoznao, koji su umrli prirodnom smru. U ove malobrojne dravnike spadaju predsednik vlade Colakoglu i Ralis. Colakoglu je bio uspravan, estit general, koji je predvodio grku vojsku u borbi sa Italijanima i Nemcima. S obzirom na to da je postalo oigledno da pruanje daljeg otpora nemakoj ofanzivi nema nikakvih izgleda na uspeh, iako su se Grci hrabro borili, Colakoglu je u beznadenoj situaciji, 21. aprila 1941, kapitulirao. Za hrabrog vojnika to predstavlja gorku odluku. Malo pre toga, Grci su - poto su se svojim nedovoljnim i slabim naoruanjem uspeno suprotstavili italijanskom napadu - iznenadili svet svojim vojnikim podvigom. Grci su sjajni, primerni patrioti. Oni e teritoriju svoje drave uvek hrabro da brane, premda nerado plaaju porez. Colakoglu se naao u slinoj istorijskoj situaciji kao Hindenburg kod Nemaca, ili Peten (Ptain) kod Francuza, da se u asu nacionalne nesree stavi u slubu zemlje i preuzme kormilo drave i da pri tom uradi najbolje mogue u postojeim okolnostima. Neslaganje izmeu Colakoglua i Gocamanisa, koji je bio ministar finansija, privrede i prehrane, bilo je tako duboko i potpuno, da je grka vlada bila potpuno blokirana i nije mogla da donosi odluke. U decembru 1942. Colakoglua je na mestu predsednika grke vlade zamenio profesor, ginekolog, Logothetopoulos. Ova vlada opstala je do marta 1943, kada je na elo doao Ralis. Ralis je bio stari politiar, a zvanje ministra pripadalo je tradiciji njegove porodice. Ralis je bio predsednik grke vlade od marta 1943, pa do kraja okupacije. Protiv sve trojice bila je podignuta optunica. Colakoglu i Ralis umrli su tokom voenja procesa, a Logothetopoulos je ve odavno na slobodi. Ovi ljudi imali su sreu to posle povlaenja nemake vojske vlast u dravi nisu preuzeli ratni revolucionarni profiteri. Englezi i Amerikanci su bili prisiljeni, bez obzira na to da li im je to bilo po volji ili ne, da nastave borbu protiv Elasa" - sa kojima su prethodno i Nemci vodili rat - s ciljem da spree da vlast preuzmu komunisti, koji predstavljaju manjinu grkog stanovnitva. Ovo je bilo neto to pokazuje kako je put do istine kra-

106

tak i komplikovan: borba Engleza i Amerikanaca bila je identina sa borbom kvislinga", koji su bili na istoj liniji s saveznicima, jer su se borili protiv komunistike opasnosti i zato su saradivali sa okupatorima. Ovo je bilo glavno poprite borbe. To je bio i glavni razlog zbog koga su aktivnosti nacionalistikog vode, Napoleona Zervasa, u borbi sa nemakim i italijanskim okupatorom u Grkoj bili umrtvljeni i blokirani, kao to je to bio sluaj i sa Draom Mihailoviem u Jugoslaviji. Za obojicu je okupator predstavljao samo neprijatelja broj dva, koji e jednog dana, pre ili kasnije, da napusti zemlju, a komunisti su bili glavni neprijatelj, jer oni ostaju u zemlji i ele da zauvek osvoje vlast. Vreme okupacije bilo je puno patnji. Meutim, kako je posle toga doao dugogodinji surovi graanski rat, onda je veoma teko povui jasnu liniju i rei ta je bilo gore. Hektor Cironikos bio je od decembra 1942. lan grke vlade. Prvo u svojstvu ministra za prehranu, a kasnije je postao i ministar finansija i privrede. Decenijama je iveo u inostranstvu. Bio je veliki industrijalac, vlasnik fabrika i bankar u carskoj Rusiji. Kasnije je bio vlasnik jedne finansijske agancije, a takoe i trgovinsko-politiki savetnik Grke ambasade u Briselu. Tek kada je buknuo rat, on se vratio u Grku, u Atinu. Poto nije bio upetljan u meupartijske svae, nije pripadao nijednoj politikoj stranci i kliki, bio je najpogodnija linost da vodi Ministarstvo privrede. Posle sloma Nemake, bio je neko vreme interniran od Amerikanaca i onda se vratio u Grku. Bio je uhapen, osuen na smrt, onda pomilovan, a godine 1952. osloboen. Kao ekonomski strunjak sa velikim iskustvom, a lino krajnje korektan ovek, tokom okupacije uradio je sve to je mogao za dobrobit svoje zemlje. U poslednjoj fazi okupacije pokuao je da to vie politikih koristi izvue za svoju otadbinu. Tako, Grka nije ubila nijednog od svojih dravnika, kvislinga", koji su tokom okupacije pokuali da za svoj narod urade toliko koliko je bilo mogue. ivot ide dalje, ak i u vreme nesree. ovek uvek mora da vodi rauna o ivotu, pa i u vreme okupacije. Da li treba da prepusti stranim vojnicima da u potpunosti vode dravne poslove? Da li je ispravnije da se zauzme stav junake nesaradnje" i da se time zagovara kolektivno samoubistvo cele nacije? Verujem da zadatak politike ostaje to da po svaku cenu i u svim okolnostima vodi rauna o ivotu jednog naroda, a ne o njegovom umiranju. Izgleda da je inteligencija Grka, koja je veoma privrena ivotu, bila presudna i zato su odbili da ubijaju svoje kvislinge" na osnovu propagandistikih fraza. U poslednjoj godini okupacije ja sam bio i prva nemaka politika linost u Grkoj. Nemaka ambasada u Atini preimenovana je u slubeno mesto Atina" (Dienststelle Athen") i to za mene, odnosno za specijalnog opunomoenog izaslanika Ministarstva spoljnih poslova za Balkan. Generalni konzul Fon Grevenic bio je moj stalni zamenik i ovek koji je dobro

107

poznavao prilike u Grkoj. Naa politika, reju, sastojala se od dve stvari: zlata i hrane. Ali, i to je politika. Kada vlada haos i glad, to moe da pomogne onima koji bi iskoristili oajanje koje trenutno vlada, da sutra osvoje vlast. Grevenic se isticao svojom velikom energijom i temperamentom. Kada je utao, uvek sam imao utisak da razmilja o nekom novom, boljem planu za Grku. On je na tom polju bio majstor. Atinu je napustio kao poslednji nemaki civil, a to sam i oekivao od oveka koji je tako dugo iveo u Atini i kome je taj grad postao drugi zaviaj. N e m o m prekoru poslednjeg ataea nae ambasade za kulturu, da sam zapostavio njegov resor, moram da dam za pravo. Ali, meni je jo uvek bila u ivom seanju pria o fantastinom uspehu nemake knjige u Atini", koja se, istina, dogodila pre njegovog stupanja na dunost. Na ambasador, dr Ginter Altenburg, koji je na toj dunosti bio od 1941. do 1943, obavljao je teke zadatke sa najveim umeem i uspehom. Do septembra 1943, dakle, do kapitulacije Italije, u Grkoj je postojala veoma komplikovana situacija, jer smo imali: dva vrhovna zapovednika, dva politika oponumoenika, od oktobra 1942. jo dvojicu privrednih specijalnih izaslanika. Stanje je dodatno bilo posebno zamreno zbog injenice da je Grka pripadala italijanskoj uticajnoj sferi, koju je Nemaka u potpunosti priznala i prihvatila. S druge strane, Velika Nemaka je bila u Grkoj kako vojno tako i privredno jai partner. Tako su nemaki partneri morali da potuju prvenstvo Italije, a italijanske kolege morala su da prihvate stvarnu nadmo Nemake. Svi su se trudili, i Nemci i Italijani, da u linim kontaktima i sukobima nastoje da budu tolerantni, kako bi mogli da u takvoj komplikovanoj situaciji izvre postavljeni zadatak. Bio bi neoprostiv propust sa moje strane - kada ve govorim o potezima koja sam sprovodio zajedno sa Altenburgom, a nae prijateljstvo nikada nije bilo niim pomueno - ako ne bih opisao jednu zajedniku akciju, koja je imala ozbiljne i teke posledice. Re je o Grcima iz Trakije. Bugarska je uspela da od Glavnog taba, od Hitlera, dobije odobrenje da sprovede plebiscit u Trakiji: za ili protiv pripadnosti Bugarskoj. Ovaj plebiscit ve je jednom bio odloen. Konano je trebalo da se odri i to u februaru 1942. Dosadanji dogadaji u Trakiji, koju su Bugari okupirali, kao i alarmantne informacije koje su stizale do grke vlade i do nas, Nemaca, govorile su o tome da se Grcima u Trakiji ne sprema nita dobro. Postojala je bojazan da bi ovaj referendum mogao da znai poetak opteg terora protiv trakijskih Grka: masovnih ubistava i masovnih progona. Bilo nam je jasno da ovaj plebiscit, kada bi se odravao pod korektnim i pravednim uslovima, Bugarska nije imala nikakvih izgleda da dobije. Jo u junu 1941, kada sam putovao sa Zagorovim i Zevovim, dobio sam jasnu i nedvosmislenu sliku o tome da Trakija ima potpuno grki karakter, jer Grci ine ogromnu veinu stanovnitva. Altenburg i ja uputili samo otar protest preko Nemakog ministarstva spoljnih poslova

108

zbog bugarskog referenduma u Trakiji. Nai argumenti su bili veoma obrazloeni i usklaeni. Dok je Altenburg govorio o teini politikih argumenata, ja sam upozorio na nemoguu situaciju koja e nastati kada iz Trakije potee reka izbeglica u pravcu Grke, koja je pod kontrolom Nemaca. Svi nai privredni uspesi u Grkoj, koje smo postigli uz velike napore, bie time uniteni. U grkom prostoru, kao posledica bugarskog plebescita, nastae opti haos. Polo nam je za rukom da anuliramo dozvolu koju je Bugarska prethodno primila od Hitlera za odravanje referenduma. Preputam mati poznavaoca Balkana da zamisle koje je znaenje imala ova akcija za ivote i imovinu hiljade i hiljade Grka u Trakiji. Moja aktivnost u Grkoj pruila mi je, takode, priliku da se sretnem sa Musolinijem. Bilo je to novembra 1942, u palati Venecija", u Rimu. Musolini se ak interesovao za konkretne finansisko-tehnike probleme i hteo je da zna i precizne brojke i materijal sa kojim radimo. Na razgovor uglavnom je tekao tako to je on, iz pristojnosti, govorio nemaki, a ja italijanski. On je bio veoma lepo vaspitan i ugodan sagovornik i gotovo je svakog posetioca uspeo da armira. I pored njegovog upeatljivog, snanog pogleda, ja sam ipak stekao utisak da razgovaram sa bolesnim ovekom. Tokom razgovora, desilo se da se na njegovom licu pojavila bolna grimasa, koja je govorila o tome da pati od jakih bolova, verovatno u predelu stomaka. Svoje utiske o Musolinijevom zdravstvenom stanju saoptio sam nemakom ministru spoljnih poslova. Ribentrop mi je odgovorio ovako: To ne moemo da kaemo fireru (Fhrer)! Nemojte da zaboravite ta sve due znai za Hitlera!" O tom pitanju sam imao sasvim drugo miljenje. Zbog toga sam ponovo skrenuo panju Ribentropu na tu injenicu i to na osnovu pouzdanih informacija, koje sam primio u maju i junu 1943. godine. Ovog puta Ribentrop je morao da prosledi moju zabrinutost u vezi s razvojem politikog stanja u Italiji do Hitlera. Ribentrop je imao pravo. Hitler je bio ljut na mene, jer nije verovao u moju priu. Posle konferencije u Feltri, koja je odrana 19. juna 1943, i razgovora izmeu duea i firera, nemakom ambasadoru u Italiji Hevelu Hitler je kazao sledee: Ja ne znam ta Nojbaher eli! Malopre sam razgovarao puna tri asa sa dueom. ovek odlino izgleda!" Hevel mu je odgovorio: Moj fireru, tokom tri asa susreta sa Musolinijem jedino ste Vi govorili. Due je jedva uspeo da kae nekoliko rei!" To vie nije bio onaj stari Musolini, kada je na istorijskoj sednici od 25. jula 1943. izgubio kontrolu nad Vrhovnim faistikim savetom. Na toj sednici Musolini je bio smenjen, a kralj je upao u jeftinu klopku. Posle povlaenja Nemaca iz Pariza, kralj je eleo da sebi pribavi legitimaciju pobednika i to je bila njegova velika greka.

V. ALBANIJA
STVARANJE J E D N E DRAVE U avgustu 1943. naao sam se u firerovom Glavnom tabu, gde sam primio dunost specijanog izaslanika Ministarstva spoljnih poslova za Balkan. U to vreme o Albaniji se nije mnogo govorilo. Tamo je jo uvek na elu drave bio italijanski kralj Vitorio Emanuele (Vittorio Emanuele), a u njegovo ime vladao je Albanijom njegov guverner. U Tirani se nalazio nemaki generalni konzulat, koga je vodio gospodin Slip (Schliep). General Ajzenhauer (Eisenhower) 8. septembra 1943. poptisao je primirje sa Italijom i time je Italija prestala da ratuje. Posle ovog dogadaja, Albanija je, zbog svog geografskog poloaja, odjednom postala vana. Na ovaj uski prostor na Otrantu, gde se sa druge strane albanske obale nalaze koncentrisane neprijateljske snage, sada se, naravno, zbog ovako izmenjene situacije, moralo da rauna. Novu dunost, sa seditem u Beogradu, mogao sam da preuzmem tek u oktobru 1943. godine. Ovu dunost obavljao je do tada poslanik Bencler (Benzler). Na osnovu novonastale situacije, Albanija je u tom trenutku za mene bila vanija od Srbije i Crne Gore, premda je to bilo u suprotnosti sa formalnim redosledom obaveza. Moj zadatak u Albaniji bio je, zaista, neobian, zbog svoje jasnoe i lakonske kratkoe. Evo kako je do njega dolo. Nalazio sam se u Beogradu, kada mi je telefonirao Ribentrop. Kazao mi je kratko: Firer zahteva da se osnuje 'nezavisna Albanija i to na osnovu sopstvene, albanske inicijative'". Moj zadatak bio je sledei: sutra, 11. septembra 1943, treba da poletim za Albaniju, do Elbasana, gde se nalazi jedna nemaka divizija. Specijalnim avionom doputovae u Albaniju na ovek, koji govori albanski i poznaje zemlju. On e biti moj referent i tokom mog boravka u Albaniji uvek e biti uz mene, da mi pomogne u poslu. Moja dunost je da sa tom nemakom divizij o m umariram u Tiranu i sprovedem u delo firerovu naredbu.

111

Pre tri nedelje, dok sam boravio u Glavnom tabu (kod Hitlera), povrno sam se upoznao sa politikom situacijom u Albaniji. Do tada sam upoznao svega dva albanska politiara i njih dvojica, im je Italija kapitulirala, odmah su krenuli u Beograd, kako bi sa mnom stupili u kontakt. Re je u Dafaru Devi i Vehbi Fraeri. Deva je u bivem srpskom Kosovu ve imao politiku ulogu, a Vehbi Fraeri bio je sin Mehdi beg Fraerija, koji je bio predsednik Prestonaslednikog saveta Albanije. Mehdi je u to vreme iveo u Rimu, sa svojom kerkom Medihom, te su ga Saveznici internirali u j e d n o m rimskom hotelu. Bilo je ve kasno vee u Beogradu kada sam saznao da u Elbasanu ne postoji nikakav aerodrom. Da krenem sa svojom pratnjom, sa nemakim vojnicima u autokoloni iz Beograda, u pravcu Albanije, izgledalo mi je komplikovano, jer bih suvie kasno stigao do odredita. Reio sam, ne savetujui se sa Glavnim tabom, da sutra, 11. septembra 1943, poletim iz Beograda direktno do Tirane. Grad se jo nalazio u rukama italijanskih trupa. Jedan vod nemakih padobranaca poleteo je neto pre nas, kako bi iskoili u albanskoj luci Dra, jer se neprijatelj nalazio veoma blizu, sa druge strane jadranske obale. Svega nekoliko minuta pre mog aviona hajnkel 111", spustila su se tri transportna vojna aviona ju 52", u kojima se nalazilo ezdeset padobranca, koji pripadaju diviziji Brandenburg" (odbrana II), kao privremena vojna sila na aerodromu Tirana. Dafaru Devi sam, u Kosovskoj Mitrovici, stavio na raspolaganje mali avion tipa roda" (Storch"). Kuno je njegov veliki politiki trenutak. Posle predivnog leta iznad velianstvenih, divljih planinskih visova, na vidiku se pojavila Tirana, iji poloaj je lep. Iz aviona sam video mnoge minarete kako svetlucaju, a okolina grada je dopadljiva: vidi se zelena dolina i reka Daiti. Nisam znao kakvo je stanje na ovom aerodromu, koji je jo bio u italijanskim rukama. Jednostavno sam izdao nareenje da se na avion zaustavi pred glavnom zgradom aerodroma. I kada smo poeli da izlazimo iz aviona, odmah su nas opkolili uzbueni italijanski oficiri i vojnici. Njihov poloaj bio je vredan saaljenja: nisu imali nikakav transport, pa su tako bili potpuno odseeni od otadbine, a prema Nemcima, svojim dojueranjim saveznicima, nali su se u beznadenoj situaciji. Zato je njihova smetenost bila i razumljiva. Kada sam obuen u crnu diplomatsku uniformu izaao iz aviona i stao ispred italijanskih vojnika, za njih sam bio pojava koju su teko mogli da shvate i da definiu ta ja tu traim. Poto je moja kapa imala mnogo zlatnih resa, moja dugmad na kaputu bila su zlatna, a pantalone su bile perfektno ispeglane, sve to im je govorilo da imaju posla sa osobom visokog ranga. Jedino nisu znali kome rodu vojske pripadam. Na moje pitanje, pokazali su mi na malu baraku na levom kraju aerodroma. U toj baraci je bio smeten nemaki personal aerodorma. Otili smo do nje. Mladi vojnici bili su dobro raspoloeni, obueni u kratke pantalone, veoma su se obradovali

112

Mladi kralj R u m u n i j e Mihael

Rat u Grkoj: poloaj nemakog protivavionskog topa nedaleko od Akropolisa

Damaskinos, mitropolit atinski, najsnanija politika linost koju sam upoznao u G r k o j

Predsednik vlade Colakoglu - u v r e m e narodne nesree stajao je na elu drave

naoj poseti. Na generalni konzul u Tirani, lip, uskoro je doao kolima po mene. Kakav prizor! Po ulicama i trgovima Tirane lutalo je hiljade naoruanih italijanskih vojnika, u grupama koje su ivo i uzbueno razgovarale. ta da se radi? Njihov poloaj nije bio nimalo zavidan. Nali su se u Albaniji, u zemlji koja je prema njima bila neprijateljski raspoloena. Da se suprotstave nemakim vojnicima, koji su do jue bili njihovi saveznici, to nije imalo nikakvih izgleda na uspeh. Svakog asa moglo je da se oekuje da Nemci umariraju u Tiranu. Borba? Da poloe oruje? Zarobljenitvo? A s druge strane, Italija, njihova otadbina bila je tako blizu, a ipak za njih nedostina! Jedino to oveku preostaje jeste da ove italijanske vojnike u Albaniji iskreno ali. Dogaaji su se odvijali tako, da su oni ostavljeni na cedilu i preputeni na milost i nemilost zloj sudbini. Kada se na auto kretao ulicama Tirane, italijanski vojnici su nas veoma ljubazno proputali da proemo. Zbog moje kape, koja je bila puna zlatnih znaaka, italijanski vojnici iskazivali su nam poast vojnikim pozdravom. Polako smo se probijali kroz ovu guvu do naeg generalnog konzulata u Tirani. Razmotrio sam situaciju u Albaniji sa gospodinom Slipom i gospodinom Fon Sajgerom (von Scheiger), koji j e ^ o v o r i o albanski i poznavao zemlju. Njega su mi poslali iz Glavnog taba. Sajger je u Prvom svetskom ratu bio austrougarski oficir i radio je u Generaltabu. Posle Prvog svetskog rata iveo je dvadeset godina u Albaniji i zbog toga bio iva enciklopedija to se tie delikatnih pitanja rodovskih, plemenskih i porodinih odnosa medu Albancima. Politiki poloaj nije bio tako komplikovan. Juna Albanija nalazila se delimino u rukama komunistikih partizana protiv kojih su Italijani dugo vodili borbu, u kojoj nisu imali mnogo uspeha. Zbog toga je tamo, pre italijanske kapitulacije, u Elbasanu, bila stacionirana jedna nemaka divizija. Ovi partizani predstavljali su naeg sigurnog gerilskog protivnika, sa kojim emo morati da se sutra" obraunamo. Osim partizana, tu su jo postojale i nacionalistike snage, koji su se, takode, borile protiv italijanske okupacije. I oni su otili u umu. Oni (Bali combetar" - Nacionalni front") nam nisu mogli biti ni neprijatelj broj jedan, a ni opasan protivnik. U njihovim oima neprijatelj broj jedan, slino kao u Grkoj i Jugoslaviji, bili su komunisti. Albanci su veoma dobro znali da smo mi umarirali u Albaniju zato to nas je na to prisilio opti razvoj na evropskom ratitu, kako bi se zatitili, jer je postojala ozbiljna pretnja da nas Saveznici napadnu sa boka, sa italijanskog Otrantskog tesnaca. Ne mogu da se setim nijednog neprijateljskog postupka albanskog stanovnitva prema nemakoj vojsci. Ovoj injenici treba dodati i sledee: Nemaka uiva u Albaniji veliki ugled. On je, istina, bio malo poljuljan kada su 7. aprila 1939. Italijani napali Albaniju, a Nemaka je sve to mirno posmatrala. Sada, meutim, Nemci su opet bili dobri, jer su razoruavali italijanske vojnike. U toj akciji uestvovali su i Albanci, pa su tako
113

mogli da poveaju arsenal kunog naoruanja. Sem toga, Albanci po dobru pamte austrougarsku okuapciju tokom Prvog svetskog rata, koja je primenjivala krajnje spretne i u mudre metode. Sve to je doprinelo tome da upad nemakih trupa u Albaniju bude dobro primljen. Slika jedne disciplinovane, elitne divizije, koja se prema stanovnitvu odnosila prijateljski, sve je to delovalo na ovaj ponosan brdski naoruan narod, da sa simpatijama gleda na Nemce. Bali combetar" nisu se nikada borili protiv naih trupa. Oni su se borili samo sa partizanima, koji su se nalazili na jugu zemlje. Jedino je Abas Kupi, koji se smatrao zastupnikom kralja Ahmeda Zogua, ostao i dalje u umi, sa, navodno, hiljadu svojih pristalica i to na prostoru izmeu Tirane i Skadra. U njegovoj jedinici nalazila se i jedna engleska vojna misija. Mi ga nismo dirali, a ni on nije nas uznemiravao. Kupi je uivao ugled u svojoj zemlji. U oktobru 1943. odrano je konstitutivno nacionalno zasedanje i tada je sveano Kupiju poslat pozdrav u umu. Nas to nije nimalo zabrinjavalo. Najzad, to nije bila nikakva demonstracija protiv Nemaca, nego priznanje u oslobodilakoj borbi protiv Italijana, koji su Albaniju anektirali i kojom su vladali. Zadovoljavam se ovim kratkim opisom politike pozadine dogaaja koji e se odigravati sledeih dana. Vraam se mom zadatku. Od mene je Glavni tab oekivao da pomognem stvaranju nezavisne Albanije i to uz pomo i inicajtivu samih Albanaca. Ova odluka oseala se u vazduhu, ali vazduh je bio teak. Iz asa u as vredni agenti irili su glasine, koje su govorile da engleska invazija albanske obale samo to nije zapoela. Ja sam odmah zakljuio da do te invazije nee doi. Albanci su jo od vremena starih Rimljana razvili istorijsku praksu i taktiku kako treba postupati sa osvajaima. Kada je osvaja snaan, onda od njega valja da se trai zlato i oruje. Kada je osvaja oslabio i poeo da se povlai, onda treba od njega oteti i zlato i oruje. Ovo je tradicija malog ratnikog brdskog naroda, koji nije hteo da ga zgaze veliki osvajai i razbojnici. U svojim brdima uspeli su da se odre hiljadu godina. Sada je, meutim, bilo neizvesno ko e da ostane u zemlji: Italijani su bili potueni i iptari su vredno i revnosno uestvovali u razoruavanju italijanskih vojnika. Kakav je to bio blagoslov za mnoge albanske kue, gde se to italijansko oruje nalo kao ratni plen. Pitanje je bilo: da li e Nemci uspeti da se odre na tom prostoru, kada se zna da je u Italiji skoncentrisana ogromna angloamerika armija? Da li e oni da potisnu Nemce na sever? Da li treba ve sada, kada su Nemci u zemlji, proglasiti nezavisnu Veliku Albaniju? Ili, da se prvo saeka najavljena invazija Saveznika i ishod borbe sa Nemcima? Dva Albanca, na poetku svako za sebe, potrudili su se da se stvori reprezentativan nacionalni komitet, koji bi imao legitimitet da proglasi nezavisnost Albnije i da privremena vlada preuzme vlast. Prvi je bio Albanac iz Albanije, Ibrahim-beg Biaku, iz Elbasana, a drugi Dafar Deva iz Kosovske

114

Mitrovice. Pregovori su se vodili danonono. Ja sam se strogo drao zadatka da se stvori albanska vlada iz sopstvene inicijative", pa sam se zato u tim burnim pregovorima izmeu raznih albanskih stranaka drao po strani. Strpljivo sam ekao, dok se ti razgovori ne zavre. Uinio sam jo jedan korak: 12. septembra 1943. uvee vratio sam se avionom u Beograd, kako bih izbegao svaki mogui prigovor da sam vrio pritisak na ma koju albansku partiju. Sledeeg dana, 13. septembra, ponovo sam bio u Tirani i ekao. Do mene su neprestano stizale informacije o rezultatima sastanaka i o formiranju Nacionalnog komiteta. Naim albanskim prijateljima uvek sam naglaavao samo jednu stvar: da je nuno i od naveeg interesa za Albaniju, da ima takvu nacionalnu vladu koja je sposobna da vodi razgovore sa nemakom armijom i diplomatijom. U suprotnom, Nemaka e biti prisiljena da se mea u poslove uprave i privrede Albanije. Stvar moe da ide ak tako daleko, da Nemaka moe da doe u situaciju - to nikako ne eli - da sama formira vladu, ukoliko se na elu vlade nau ljudi koji nisu dovoljno odgovorni i ozbiljni da sudbinu nacije uzmu u svoje ruke. Dana 14. septembra 1943. dolo je do ujedinjenja ove dve politike struje, a kao voa Komiteta izabran je Ibrahim-beg. U Komitetu se nalo preko dvadeset ljudi, ija imena su uivala ugled u zemlji. U Albaniji politike stranke nemaju veliki znaaj. Delagaciju Komiteta sam primio u zgradi Nemakog konzulata. Glavnu re je vodio profesor Calaris, koji je savreno vladao nemakim jezikom. On mi je saoptio veoma temperamentno i u uglaenoj, diplomatskoj formi, da je formiran Nacionalni komitet, koji je proklamovao nezavisnost Albanije. Od Velikonemakog rajha Nacionalni komitet oekuje da prizna nezavisnost jedne jedine Velike Albanije. Bila mi je ista savest kada sam mogao da im obeam da e ova elja Nacionalnog komiteta, koja znai ispunjenje mog zadatka, biti odmah saoptena nemakoj vladi. Ovaj akt, premda improvizovan, bio je veoma svean. ena domaina, naeg generalnog konzula u Tirani, gospoa Slip, kako bi uzbuenje koje je oevidno zahvatilo sve uesnike - kako to esto biva u takvim istorijskim trenucima - ponovo svela na prirodnu meru, odnosno, da bi se nai albanski gosti malo opustili, pozvala je goste na malu zakusku. Svima je ovo osveenje, posle napornih pregovora, dobrodolo. Jo istog dana uzvratio sam posetu Nacionalnom komitetu, koji je zasedao u zgradi predsednika vlade. Sledeeg dana vratio sam se u Beograd. Nakon kratkog boravka u Beogradu, otputovao sam avionom u Glavni tab, da podnesem podroban izvetaj. Hitler, koji je prema Albaniji, poslednjem romantinom kraju Evrope, gajio velike simpatije, bio je veoma zadovoljan razvojem stvari u ovoj zemlji. Uskoro sam se ponovo naao u Albaniji. Poslove privremene vlade preuzeo je Nacionalni komitet, na ijem je elu stajao Ibrahim-beg Biaku. Dafar Deva postao je ministar unutranjih poslova. Sve to je do jue bilo u

115

rukama Italijana, dakle, celokupna vlast nad teritorijem Albanije, nije vie postojalo. Dravna administracija, sudstvo, policija, andarmerija, vojska, odnosno svi atributi dravnosti, sve je to nestalo posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. Jedino to je Albanija posedovala u tom trenutku bili su tradicionalni oblici njenog drutva: porodice, klanovi i plemena. U njima vladaju sopstveni zakoni, koji su vrsti i imaju duboke korene. Nemaki vojnici predstavljali su ideju reda i dravnosti, premda su bili samo prolazni gosti. Da. Nemaki vojnici bili su samo gosti. Kada je Vrhovna komanda Vermahta (OKW) u Albaniju poslala jednog vojnog komandanta, ja sam protestovao kod Nemakog ministarstva spoljnih poslova zbog ovakve pogrene odluke. Ukazao sam na injenicu da smo mi eleli i priznali suverenitet nove Albanije, pa zato tu nema mesta i za kompetencije nemake administracije i sudstva. Moj protest imao je uspeha. Vojni zapovednik nad Albanijom" zamenjeno je titulom Nemaki general Albanije". Njegov se zadatak sastojao u tome, da pri albanskoj vladi zastupa interese nemake armije. Odnos izmeu nemakog generala i albanske vlade, izmeu nemakih trupa i albanskog stanovnitva, ostao je do kraja odlian. Prva briga privremene albanske vlade bila je da sazove staru Nacionalnu skuptinu, iji bi zadatak bio formiranje vlade i to na osnovama starog ustava iz vremena kralja Zogua. Parlamenat je zasedao u oktobru 1943, u kraljevskom dvorcu. Nemako priznavanje albanske nezavisnosti ja sam jo jednom potvrdio u pismu upuenom privremenoj vladi Albanije. O v o m prilikom bio sam poaen time to sam nemako priznanje poslao predsedniku Nacionalnog komiteta, Ibrahim-beg Biakuu. Moja sekretarica, gospoica Lien, koja je bila svesna da ovaj dokumenat ima istorijsko znaenje, pronala je finu hartiju, kao od pergamenta. I ovaj papir, meutim, delovao je za na ukus nedovoljno sveano i dostojanstveno. Trebalo je pronai i peat sa voskom i ukrasiti ga lepim vrpcama. Nisam posedovao nikakav slubeni peat, ali sam ipak naao reenje: u fusnosti sam napisao da se prepis ovog dokumenta nalazi u arhivi Nemakog generalnog konzulata u Tirani i to sam onda ukrasio masivnim peatom nemakog generalnog konzulata. Sada je dokumenat ulivao potovanje. Ovim sam zadovoljio sva pravila diplomatije i lepog ponaanja, o kojima vie zna i bolje ih razume Istok nego Zapad. Kada sam predavao ovaj vaan dokumenat, u moju ast bila je improvizovana jedna poasna eta, koja se sastojala od, otprilike, deset Albanaca, koji su izgledali ratniki, to meu dinarcima nije uopte teko pronai. Koraknuo sam preko stepenica u salu, gde se bio okupio Nacionalni komitet. U takvim prilikama ne treba hodati svakodnevnim korakom, nego valja da se sveano marira. U tu ast odrani su brojni govori. Neki vrst protokol nije postojao. Jedino smo suverenitet Albanije proslavili sa malo vina. Bio je to lep doivljaj.

116

Tokom prvih dana moga boravka u zemlji iptara, raspitivao sam se da bih doznao koja linost u zemlji uiva najvei ugled. Nije trajalo dugo da pronaem oveka koji uiva najvee i opte potovanje. To je bio Mehdi-beg Fraeri. Nikakve primamljive ponude a ni pretnje Itaiijana nisu mogle da utiu na starog carskog, osmanlijskog visokog dravnog inovnika, da se pomiri s italijanskom aneksijom svoje zemlje. Njegov ugled bio je toliko velik da su Italijani bili prisiljeni da ga dovedu u Rim. Tu je iveo, u jednom lepom hotelu, sa svojom kerkom Medihom, u nekoj vrsti luksuznog izgnanstva, odnosno kunog pritvora. Kada je dolo do preokreta i kapitulacije Italije, stavio sam mu na raspolaganje jedan avion marke hajnkel 111" i on je tim avionom stigao u Tiranu. U istom avionu stigao je i albanski novac, devizne rezerve Albanije, koji je bio konfiskovan u italijanskoj dravnoj banci, Banca d'Italia. Sada je trebalo da poslui za potrebe Albanske nacionalne banke. Ova Albanska nacionalna banka posedovala je sasvim pristojnu organizaciju, koju su podigli italijanski eksperti. Struno osoblje bilo je solidno osposobljeno za taj posao. Mehdi-beg Fraeri, koji je tada imao 74 godine, bio je veoma ugledna linost. On potie iz jedne od vodeih feudalnih, begovskih porodica Albanije. Svoju karijeru zapoeo je jo u vreme Osmanlijskog carstva, na turskom Balkanu, kao dravni inovnik, a docnije je postao paa u Libanu i Egiptu. Delovao je kao ivi spomenik iz osmanlijskog doba. ena mu je bila Turkinja, armantna i dostojanstvena. Mehdi-beg je govorio najmanje osam jezika. Mi smo uglavnom razgovarali na italijanskom, jer on nije znao nemaki. Novi politiki razvoj posmatrao je sa velikom opreznou. Kada je shvatio da italijansku okupaciju nije smenila nemaka, njegova rezervisanost je nestala i on se revnosno angaovao u politikom ivotu zemlje. Strastvene i vatrene apele, su mu uputili poslanici tokom zasedanja narodne skuptine, da prihvati patriotsku dunost i da postane prvi predsednik Krunskog saveta. Ovom savetu su jo pripadali jedan pravoslavni i j e d a n katoliki predstavnik. Bilo je dogovoreno da se ova trojica smenjuju na mestu predsednika Saveta. Mehdi je, meutim, ostao stalni predsednik Krunskog saveta. Pravoslavni lan Saveta se utopio, a katoliki predstavnik, franjevaki stareina iz Skadra, otac Antonius Harapi, odbio je da postane predsednik Saveta, jer, kako je objasnio, on kao katoliki svetenik ne moe da vri nikakvu politiku funkciju, koja bi ga mogla dovesti u situaciju da mora, recimo, potvrditi smrtnu presudu. Mehdiju, starom pai, bilo je po volji da bude stalni predsednik Saveta. Konsitutivna narodna skuptina i Krunski savet, koji je izabrala skuptina, imenovali su vladu i njen prvi predsednik bio je Redep Mitrovica, Albanac sa Kosova. Dafar Deva postao je ministar unutranjih poslova, a Vehbi Fraeri imenovan je za dravnog sekretara koji vodi spoljnje poslove. Ustav iz vremena kralja Zogs bio je prihvaen kao vaei. Namesto

117

kralja zemljom je upravljao Krunski savet. Narodna skuptina je prekinula sve veze sa Italijom, a ugovor sa Silama osovine je proglaen nitavim. Sve se to odvijalo glatko, po zakonu, ali ne i bez buke: jedna drska partizanska grupa, koja se mora spomenuti, uspela je da dovue italijanski brdski top do Tirane i poela je da gada kraljevski dvorac, gde je upravo zasedala Narodna skuptina. Te artiljerce brzo su rasterali nemaki vojnici, koji su osiguravali red. U ovoj kratkoj avanturi niko nije bio povreden. Ceo dogadaj, izgleda mi, odlino govori o lokalnim prilikama. Albanci pripadaju soju ljudi koji veoma rado upotrebljava oruje i tu su u samom svetskom vrhu. Puka nije instrument, ve je deo tela svakog iptara. I gostu, kada naputa kuu i kada se udaljio od nje na pristojnu distancu, domain odaje poast pucnjavom iz puke. Moderni, automatski pitolji i puke ne mogu nikada da prue i zamene tu vrstu utivosti koja se postie starim karabinom. Albanci vole oruje i zato mi ova mala pustolovina sa artiljerijskom pucnjavom iz brdskog topa izgleda kao neto to je sasvim u redu i savrena zamena za protokolarni ceremonijal. Mehdi-beg Fraeri, ako mogu pravilno da prosudim, je izumitelj nove kategorije u meunarodnom pravu. On mi je predloio da Nemaka prizna neutralnost Albanije. Ovde je re o relativnoj neutralnosti". Albanija je gledala na nemaku vojsku, Vermaht, kao na gosta koji je bio prisiljen da zbog vojne situacije na evropskim ratitima ue u Albaniju, te da to nije nakodilo neutralnosti zemlje. Albanska vlada borie se protiv inostranih agenata koji deluju u zemlji i ugroavaju njen unutranji mir. Meutim, ako nemaki protivnici nastupe protiv Vermahta vojnom silom i tako zaponu borbe na teritoriju Albanije, u tom sluaju albanska vlada ponaae se neutralno. Ako mene pitate, ja sam albanski suverenitet definisao kao relativni suverenitet". Nemaka vojska, kao prijatelj albanskog naroda, sa pravom oekuje i zahteva da uiva gostoprimstvo u zemlji u koju je dola samo zato to ih je ratna situacija na to primorala. Nemaka priznaje suverenitet albanske vlade sa jednom primedbom: ako se pojavi albanska vlada koja bi podravala nae ratne protivnike, moraemo da j o j se suprotstavimo. Suverenitet Albanije je relativan" jer zavisi od odnosa Albanije prema bezbednosti naih trupa. Mi smo se sporazumeli o ovoj formuli i Glavni tab primio je na znanje da Albanija ima status realtivnog neutraliteta". U Nemakom glavnom tabu, kada se govorilo o albanskim prilikama, nisam imao veih problema. Niko od tamo zaposlenih nije imao pojma o tom neobinom, malom delu Evrope. Zato mi nije bilo nimalo teko da ih ubedim da prihvate moje predloge i da mi daju za pravo. Ovome treba dodati i injenicu d a j e u Nemakoj simpatija za ovu nepoznatu zemlju bila opta i veoma rairena. Ovde ne mogu a da ne spomenem legendarnu vojniku slavu albanskog nacionalnog junaka Skender-bega, koji je iveo u 15. veku. Da Nemci

118

sa simpatijama gledaju na tu zemlju, velike zasluge ima i Karl M a j sa svojom knjigom U zemlji iptara. On je najitaniji nemaki pisac za mlade (itaju ga mladi od desete do osamdesete godine). Ova mala brdska zemlja dala je mnoge rimske legionare, careve, trupe vizantijskih plaenika i generala, velikih vezira i egipatskih dostojanstvenika, a papa je Skender-begu dao titulu ma hrianstva". O svemu tome na Zapadu veoma malo znaju ak i obrazovani ljudi. Jedan Albanac bio je jo pod sultanom Abdul Hamidom veliki vezir. Nemakoj vojsci, koja u Albaniji nikada nije imala vie od dve divizije, trebao je novac, kako bi mogla da finansira izgradnju puteva, odbrambenih objekata, da plati za svoje potrebe, za stvari koje se proizvode u zemlji. Za prve potrebe Vermahta novac je osiguran od albanskog ministarstva finansija, i to uz pomo pozajmica. U ovoj maloj zemlji, to je, meutim, bilo mogue samo u okviru veoma uskih i ogranienih sredstava. Novac u opticaju imao je mali opseg. Da se novac tampa, na sreu, nije bilo mogue, jer su glavne maine za tamapanje albanskog novca izgubljene negde u Italiji. Nije nam preostalo drugo nego da nae trokove u Italiji plaamo zlatom i hranom. Zlato, koje mi je bilo odobreno za potrebe Grke i koje mi je jo preostalo, prodao sam, takoe, i u Albaniji na slobodnom tritu i zemlji sam stavio na raspolaganje novanice Vermahta. Kako sam albanskom tritu neprestano nudio zlato, to je imalo za posledicu da sam ojaao albansku valutu, koja je do kraja rata ostala stabilna. Najpopularniji zlatnik u Italiji je napoleon od 20 zlatnih franaka. U odnosu na zlatni franak, napoleon, odreuje se cena svih ostalih, pa i kovanog zlatnika engleske funte, koji pri razmeni sa francuskim gubi nekoliko procenata. U Grkoj je obrnuto. Tamo je zlatnik engleske funte merilo svih vrednosti. Ovo nema nikakve veze sa sadrajem zlata. I engleska zlatna funta i francuski zlatni franak imaju isti, kvalitetan sadraj zlata. Vrednost zlatnika ovde se odreuje na osnovu psiholokog momenta, odnosno, napoleon je, jednostavno, najpopularniji u Albaniji. Posle francuskog zlatnika, roba koja se u Albaniji najvie trai je automatska puka. Ko poseduje i ko moe da deli i jedno i drugo u dovoljnim koliinama, taj uiva glas uglednog gosta. Veze sa naom pozadinom titile su, takoe, i albanske bande, koje su se ponaale u skladu sa zakonima klana i plemena. Ovo albansko obezbedenje titilo nas je uglavnom od partizanskih prepada, koji su bivali sve ei kako je ratna srea na frontovima okretala lea Nemcima. S vremena na vreme, imali smo, prirodno, neugodnosti i sa naim dobrovoljnim albanskim pomagaima. Tako smo jednog takvog junaka, branina, i njegove ljude bogato snabdeli kamionima, orujem i zlatnim napoleonima. Iza njega je ostao samo oblak praine kamiona i - nikada ga vie nismo videli. General SS i policije, Fictum (Fitzthum), koji je stigao u Albaniju kao tehniki savetnik pri pri formiranja albanska policija, izvestio me je sa ogorenjem o ovom do-

119

gaaju. Kada je zavrio sa priom, poeo sam glasno da se smejem. Moje ponaanje ga je jako pogodilo. Ja sam sebi, jednostavno, ivo predstavio celu scenu: do zuba naoruan junak sa brda stigao je do Fictuma, koji ima romantinu predstavu o Albancima, o kojima je itao kod Karl Maja. I kada su Fictum i branin ugovorili posao, mogu da zamislim kako se Albanac herojskim pogledima i pokretima oprata od Fictuma. Covek mora da doivi i vidi ove divne linosti. Kakvi su to simpatini razbojnici! Meutim, ovi brani imaju asnu re koju potuju, besu" (vera"). Pored krvne osvete i gostoprimstva postoji i besa, koja obavezuje svakoga i predstavlja jednu od osnova patrijahalnog pravnog poretka kod iptara. Ko besu prekri, gubi obraz i nikada vie niko sa njim ne moe da sklapa poslove i da ga shvata ozbiljno. Besa se ne nudi tako lako, a i ne prihvata odmah, ali, kada se jednom da, onda je potuju. Kada je u pitanju ivot ili smrt, ovek mora da od ljudi, kojima je poverio svoju bezbednost, zatrai besu. Ova asna re predstavlja jednu od stvari po kojima su Albanci poznati. Prodiranje civilizacije Zapada u Albaniju moglo bi da nakodi besi. Kada sam preuzeo dunost u Albaniji, na podruju Kosova nalazile su se pristalice muslimanske SS divizije Handar" (SS-Division Handschar"), koja je bila oformljena u Bosni. Uz pomo Kaltenbrunera (Kaltenbrunner) uspeo sam da Himler (Himmler) odustane od namere da regrutuje Albance sa Kosova s ciljem formiranja SS divizije, kao to je to ve uraeno u Bosni. Ovo se protivi naoj politici neutralnosti prema Albaniji. Ali, ef SS, rajhsfirer (Reichsfhrer-SS) Himler, koji je mnogo uo o bosansko-hercegovakoj elitnoj regimenti iz vremena Austro-Ugarske, ipak je ostvario svoj cilj. Himleru je polo za rukom da od Hitlera dobije dozvolu da formira SS brdsku diviziju Skender-beg", iji je glavni zadatak bio da suzbije lokalnu partizansku aktivnost i to u granicama Albanije. Skender-beg" divizija, ve na samom poetku, kada je tek bila formirana i obuka naih instruktora jo nije bila zavrena, preduzela je na partizanskom podruju akciju veoma traljavo i loe voenu, i doivela poraz i veoma velike gubitke. Ja nisam uopte bio oduevljen osnivanjem ove divizije. Albanska vlada, meutim, nije se tome protivila, jer se nadala da e formiranje ovakve, dobro obuene i izvebane divizije docnije moi da poslui kao temelj za buduu albansku nacionalnu armiju i andarmeriju. Prizren je bio odreen kao centar ove divizije. Da se Skender-beg" divizija premesti u Kosovsku Mitrovicu, koja je ostala u sastavu Nedieve Srbije, sam ja spreio. Bojao sam se da ta divizija ne zapone sa terorom protiv srpskog stanovnitva. Srbi i iptari se ne vole. Nakon razbijanja Jugoslavije, u j u l u 1941. podruje Kosova i Metohija bilo je pripojeno italijanskoj Kraljevini Albaniji. To podruje je veinski nastanjeno Albancima. iptari su pourili da proteraju to je mogue vie Srba.

120

Nije bilo dovoljno to su ih proterali, ve su Albanci pri tom od Srba jo zahtevali da im plate u zlatu dozvolu da napuste Kosovo. Oevidno su to nauili od nemakih poreskih vlasti, koje su, takode, od proteranih nemakih dravljana zahtevale da plate dozvolu za odlazak iz Rajha. Kada se general Nedi meni obratio sa gorkim tubama i molbama, albanskoj vladi sam hitno preporuio da prestane sa proterivanjem Srba. im sam video da moje intervencije nemaju uspeha, zapretio sam da u dati ostavku na dunost u Albaniji. Neka se onda neko drugi bavi zadatkom kako da zatiti albanski teritorij od bugarskih pretenzija. Dafar Deva, koji je na Kosovu bio uticajan, obeao mi je da e intervenisati kako bi progoni protiv Srba prestali. On je u tome imao uspeha. Pa ipak je od godine 1941. bilo uraeno mnogo zla. Bugari su se neprestano alili na to da Albanci ubijaju Bugare u istonoj Albaniji, premda tamo gotovo da i nema Bugara. Ovo su govorili kako bi od Nemake izdejstvovali da ova podruja dobiju na upravu. Poslao sam pukovnika Kohouteka, koji je radio u mom tabu u Beogradu, da ispita stvar. On se naao na podruju severno od Ohridskog jezera. Zadatak mu je bio da ubistva koja su se dogodila poslednjih meseci politiki proui. Pukovnik Kohoutek analizirao je s pedantnom preciznou i temeljnou preko etrdeset ubistava. Nijedan ubijeni nije bio Bugarin. Svi zloini prouzrokovani su krvnom osvetom, neprijteljstvom izmeu pojedinih albanskih klanova i plemena, ubistvima prilikom ustre rasprave. Jedan komunista ubio je jednu komunistkinju. Nekoliko ubistava Kohoutek nije mogao da rasvetli. Posle ovako pedantne Kohutekove analize injenica, postalo je jasno da ne postoji razlog da bugarske trupe okupiraju albansku teritoriju. Ovaj nalaz imao je za posledicu da moj ugled u velikobugarskim krugovima bude veoma mali. U tim istim krugovima dobio sam ve i ranije lou ocenu, jer sam uestvovao u spreavanju sprovoenja referenduma u Trakiji. U junu 1944. ministar Redep Mitrovica, zbog plune bolesti, podneo je ostavku. Ovaj boleljivi ovek nije nikada mogao da radi punom snagom. Politike suprotnosti ostale su odredene protivurenostima izmeu stare, prave Albanije, koju je predstavljao Mehdi-beg Fraeri i nove Albanije (Kosovo), sa D a f a r o m Devom. I Dafar Deva je u junu 1944, zbog bolesti, podneo ostavku. Otiao je u Nemaku da se lei. A posle leenja nameravao je da se potpuno posveti Kosovu i da tamo uvrsti svoj poloaj. Pune tri nedelje bio sam svedok albanske krize vlade. To mi je ostalo u neizbrisivom seanju. Mi smo bili dosledni u reenosti da ne preporuimo nijednog kandidata. Svakodnevno su se pojavljivale nove politike kombinacije, informacije i protivinformacije. Uticaji i protivuticaji. Politika je plovila na velikim talasima koji su zapljuskivali moju udobnu dau, koja m i j e u Tirani sluila kao uzbudljiv i prijatan smetaj. U lepom hotelu Daiti", koga su izgradili Italijani, skupljali su se elegantni gosti, koji su se spustili sa brda

121

I
sa svojim telohraniteljima, kako ne bi nita propustili kada novi ministar finansija preuzme dunost. Dobro podmazane puke, karabini i automatski pitolji brojnih telohranitelja uvaenih gostiju, dali su hotelu i skupu, ratniku atmosferu. . Na kraju sam se ponaao kao da sam izgubio svaku nadu da bi moglo da dode do skorog reenja. Otputovao sam svojim avionom, ne pozdravljajui se. Ne znam da li je moj korak zaista uticao na razvoj dogadaja. injenica je da je brzo posle mog bega najzad dolo do reenja. Izabran je novi predsednik vlade: Fidri (Fiqri) Dino, iz Debra. Dino je bio u dobrim odnosima sa Abdas Kupijem, kod koga se nalazila engleska vojna misija. Ve na samom poetku kandidature Dino mi je saoptio da moe da preuzme poslove vlade samo pod uslovom da Nemaka obea da e isporuiti i naoruanje za dve brdske divizije i tenkove. I danas jo verujem da ovaj zahtev potie, zapravo, od Abdas Kupija i da se on oigledno savetovao sa svojim engleskim oficirima kako da se dokopa oruja i to pre povlaenja nemake vojske, a taj dan nije vie daleko. Na ovaj nain mogli bi da se uspeno suprotstave crvenim partizanima. Za ovakvo svoje miljenje naao sam dodatnu potvrdu kada je poslednji ef engleske obavetajne slube Intelidens servisa u Albaniji pokuao da sa nama pregovara, s obzirom na predstojeu evakuaciju Vermahta s Balkana. Engleska pozicija bila je ova: rat je za Nemaku izgubljen, pa zato neka nemake trupe ostanu u Albaniji da dre svoje pozicije i da stanovnitvu ne dele oruje. Nemaki vojnici neka ostanu u Albaniji tako dugo dok ne budu sa svim znakovima punog potovanja i asti" transportovani iz Albanije kao ratni zarobljenici. Slini predloi preko obavetajne slube stigli su naoj diviziji, koja je bila stacionirana u severnoj Grkoj, a nalazila se pod komandom generala Lanca. Ne treba zaboraviti na to d a j e Albanija, zbog prisustva Saveznika i njene vojne sile u Italiji, bila za Moskvu blokirana i nedostina. Englezi su se bojali da bi u Albaniji na vlast, puem, mogli da dodu komunisti. A to se nije dalo izbei. Pri engleskim pokuajima sa postavljanjem ovakvih zahteva, izgledalo mi je da su Englezi znatno preli granicu koju humor dozvoljava. SUSRETI O Mehdi-beg Fraeriju ve sam govorio. Kada su se nemaki vojnici povukli iz Albanije, on je takode, sa svojom porodiom i s izvesnim brojem poznatih linosti, napustio zemlju. Njegov sin Vehbi mogao je da ode u Be i da se predstavlja kao roeni Belija, tako je, naime, dobro govorio nemaki jezik. Njegov drugi sin je bio anglofil, potpuno usmeren ka Engleskoj i u tome je iao tako daleko da je pokuavao da izgleda kao Englez. Mehdi, glava porodice, bio je veliki albanski patriota i stari protivnik Italijana, dok su oni bili u njegovoj zemlji okupatori. On nije bio ni germanofil, a ni anglo-

122

fil. Njegova prolost, bio je visoki inovnik jednog velikog carstva iju propast je doiveo, ostavila je traga na njegovom licu. Posedovao je rutinu i dostojanstvo oveka koji je ceo ivot nosio teret velikih odgovornosti. Bio je na gost u Beu i Kicbilu, sa svojim zemljacima. Pre ulaska amerikih trupa u Tirol on je, kao i svi Albanci, napustio Austriju, praen mojim najboljim eljama, i krenuo u pravcu tromee Italije i Svajcarske. Mehdijev politiki protivnik u vladi bio je ministar unutranjih poslova, Dafar Deva. On je na listi kominista bio zapisan kao neprijatelj broj jedan. Izbegao je atentat, u kome je poginuo njegov adutant. Zapravo je Dafar Deva, koji je rodom iz Kosovske Mitrovice, ostao srpski dravljanin. Posle Drugog svetskog rata Kosovska Mitrovica je ostala u Srbiji. Na ovu injenicu, pomalo ljutito, ukazao mi je srpski predsednik vlade, general Nedi. Dafar Deva krenuo je, nakon to je ponovo formirana nezavisna Albanija, sa oko hiljadu svojih pristalica iz Kosovske Mitrovice, preko Pei, Pritine i Prizrena u Tiranu. Njihova parola glasila je: terorom protiv terora. Komunistima je hteo da pokae zube i to je, kako nalau obiaji zemlje, i uradio. U Skadru se zabarikadirala grupa komunista u kui papskog predstavnika. Deva je sa svojim ljudim opkolio kuu i onda je unitio. Dafar Deva nameravao je da posle odlaska nemakih trupa ostane u zemlji i da nastavi da vodi gerilski rat. Nemaka strana propustila je da mu prui neophodnu tehniku opremu, pa mu nije preostalo drugo nego da napusti svoj rodni kraj. Veoma kasno krenuo je preko hrvatskog teritorija, a u decembru 1944. stigao je u Be. Ja sam ga pozdravio u Kicbilu, u Tirolu. Nije mi poznato koliko je Albanaca, koji su tokom naeg boravka u Albaniji zauzimali istaknuta mesta, palo u ruke komunistima. Informisan sam da su trojica uhapena: stareina franjevaca iz Skadra, otac Antonius Harapi, poslednji predsednik vlade Ibrahim-beg Biaku - koji je zamenio Firi Dinoa - i profesor Calaris, koji je bio potpredsednik parlamenta. Calaris je savreno vladao nemakim jezikom i dobro je poznavao nemaku filozofiju i literaturu. Ne znam zato je on ostao u Albaniji. Pretpostavljam da je to oseao kao svoju moralnu dunost. Ibrahim-beg Biaku potie iz ugledne porodice iz Elbasana. Kako je mnogo godina proveo u Beu, gde je studirao, bio je blisko vezan za nemaku kulturu. On je bio, gotovo se moe rei stidljiv, izbegavao je veliko drutvo, bio je skroman i veoma simpatian ovek. Bio je predsednik Nacionalnog komiteta. Taj komitet je 14. septembra 1943. preuzeo poslove privremene vlade. Kada su se nemake trupe povukle iz Albanije, on je vrio dunost poslednjeg predsednika vlade, dakle, na poetku i na kraju jedne uzbudljive faze u albanskoj istoriji. Neki albanski izbeglica iz Draa priao mi je, dok sam bio u eliji beogradskog zatvora, da je Biaku postao rtva sopstvene strasti prema gramafonskim ploama. On je neprestano spremao i sreivao svoju veliku zbirku gramofonskih ploa. Ove ploe nameravao je da

123

ponese u izbeglitvo i nikako se nije mogao rastati od njih, a onda, kad je konano hteo da krene, bilo je ve kasno da bei. Isti izbeglica priao mi je kako je okonao ivot franjevac Antonius Harapi. Ali, pre nego to dam re tom izbeglici, da ispriam sledee: kada je zapoelo nemako povlaenje iz Albanije, ja sam od oca Antoniusa zatraio da hitno napusti zemlju. Ponudio sam mu moj avion. On se zahvalio na mojoj ponudi i odgovorio da je njega na to mesto postavio Bog, a ako je Boja volja, onda na tom mestu mora i da umre, jer je tu vezan svojom svetenikom dunou. ovek iz Draa mi je ispriao da su ga prijatelji sakrili. Komunisti su ga traili posvuda i konano uli u kuu u kojoj se sakrivao. Sve su pretraili i nisu mogli da ga nadu. Kada su ve odlazili, u ai vode videli su protezu za zube i poeli su da ispituju ko je vlasnik te proteze. Poeli su da prete i zlostavljaju ukuane. Odjednom je iz svog skrovita ispuzao otac Harapi i predao se delatima. Izbeglica mi je priao da je na veala poao vedro i spokojno. Otac Antonius Harapi potie iz Severne Albanije. Srednju kolu pohaao je u manastirskoj koli u Meranu i Halu, u Tirolu, a u R i m u j e studirao teologiju. Pre nego to je bio ubijen, jo je jednom, pred sam kraj rata, posetio mesta svoje rane mladosti i kolovanja. Njegov tadanji odlazak iz Tirane je vredan pomena. Vreme: kraj juna 1944. Bio sam iznerviran krizom vlade u Albaniji i napustio sam Tiranu. Zato to su engleski lovci bili blizu - Otrantski morski prolaz nije daleko - moj avion mogao je samo nou da poleti. Maina se upravo spremala za let, svetla aviona su ve bila upaljena, kada je osoblje aerodroma galamom i bukom uspelo da zaustavi avion. ta se dogodilo? Dolazi j o jedan putnik? Ko je to?", pitali smo se u udu. Odgovor iz mraka: Otac Harapi!" I ve je sitni franjevac poeo da puzei ulazi u mainu, da bi ve u sledeem trenutku, smejui se, sedeo sa nama u maloj putnikoj kabini. Ne mogu vie da izdrim! Politika mi se popela na glavu. Letim sa Vama!", kazao m i j e veselo. Moj avion hajnkel 111" konano se, pred zoru, otisnuo od zemlje, podigao se iznad doline i planinskih lanaca i leteo je iznad divlje prirode, a stene planina dobile su crvenu boju od izlazeeg sunca. Otac Antonius, koji je u franjevakoj uniformi sedeo preko puta mene, izvadio je iz torbe, svog jedinog prtljaga, molitvenik i poeo da se moli. Nekoliko dana bio je moj gost u Beogradu. I sada vidim jasno sitno, asketsko telo, sa smeim licem, koje kao d a j e istesano iz drveta, iz koga tri veseo, veliki nos. Gledam ga kako eta, sa molitvenikom u ruci, u mojoj bati punoj cvea. Nakon Beograda otac Antonius otputovao je u Be i Tirol. Posle nekoliko nedelja vratio se u Albaniju, gde g a j e ekala smrt. Ne postoji revolucija koja moe da izbrie seanje na takvog oveka. Veno svetio, kome je on sluio, jo uvek mu svetli.

124

VI. JUGOSLAVIJA
KRATAK P R E G L E D Moja knjiga je izvetaj o mojim doivljajima. Prema tome, ovo tivo ne treba i ne moe da se posmatra kao istorija Balkana od 1940. do 1945. godine. Sa politikim problemima Jugoslavije ja sam se se upoznao kasno. Mom itaocu, a posebno onom ko je geografski udaljen od te zemlje, duan sam da pruim neki vrstu uvoda, kako ga ne bih iznenada bacio u taj veoma komplikovani svet. Tek s jeseni 1943. doao sam u te krajeve, i tako obogatio svoje balkanske doivljaje, kako sam ih prethodno opisao. Za oveka iz Srednje Evrope Balkan nije lako razumljiv, a ta tek da kaem za itaoca, na primer, iz Kanzasa. Ja u, dakle, pokuati - nakon to sam itaocu pruio kratak pregled jugoslovenske katastrofe-da opiem nemako-jugoslovenske odnose i to pre izbijanja sukoba u martu/aprilu 1941. Nastojau da objasnim iznenadnost ovog sukoba. Govoriu i o problemu represalija i bandita. Pokuau da pribliim predstavu o divljem svetu, koji je toliko zamren da se strancu nije lako snai, o svetu u koji me je doveo moj balkanski zadatak. Moram da podsetim na to da poglavlja ove knjige, odnosno, zemlje nisam doiveo po redu, nego kako je vreme odmicalo, gotovo istovremeno. Politiki zadatak na Balkanu, koji me je doveo u Beograd, odnosio se istovremeno na Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Grku. Moja dunost u Rumuniji, punomo koju sam imao u vezi sa pitanjem goriva na Balkanu i moj privredni zadatak u Grkoj, i dalje su bili na snazi. Moje stare obaveze prihvatanjem novih dunosti nisu prestala. Kako sam ve u u predgovoru ove knjige opisao, ja sam postao letei diplomata. Mesta odigravanja moje delatnosti menjala su se vrtoglavom brzinom, esto i u toku samo jednog dana. Na aerodrom Zemun sam sleteo, moda, i dvadeset puta. Kada se zbroje svi moji boravci u Beogradu, onda ispada da u tom gradu nisam boravio vie od tri meseca godinje. Ovom mogu da se dodaju i mnoge nedelje koje sam proveo u Glavnom tabu, zbog problema u vezi s Srbijom i Crnom Gorom.

125

Moja delatnost na jugoslovenskom tlu stajala me je, posle jednogodinje internacije u amerikim logorima, dodatnih est i po godina zatvora u Jugoslaviji. Tu zemlju sam napustio 21. novembra 1952, bez oseaja mrnje i elje za osvetom. Moji zaista muni doivljaji u jugoslovenskom zatvoru nee moi da utiu na moje nastojanje da govorim objektivno o toj zemlji. Moda bi sve bilo drugaije da su me u zatvoru maltretirali i vredali. Imao sam teke trenutke, ali nisam bio ni zlostavljan, a ni poniavan. Kada sam se, krajem avgusta 1943, prihvatio zadatka koji sam primio u firerovom Glavnom tabu, da budem specijalni opunomueni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova u Srbiji, Crnoj Gori i Grkoj, Jugoslavija je ve odavno prestala da postoji. Albanija je tek kapitulacijom Italije takode ula u moju nadlenost. Jugoslavija je vojniki unitena posle blickriga", koji je trajao od 6. do 17. aprila 1941. Proklamacijom Sila osovine od 8. jula 1941, ona je prestala da postoji. Osnovana je Hrvatska, pod nazivom Nezavisna Hrvatska" i to kao kraljevina, uz pomo i milost Italije, a zauzimala je pored Hrvatske, jos Bosnu i Hercegovinu, deo Dalmacije i isto srpska podruja u Krajini. Hrvatski kralj, italijanski vojvoda Aimode de Spalato, drao se mudro, rezervisano, i nikada nije stupio na tlo Hrvatske. Crnu Goru je okupirala Italija i tim teritorijem je upravljala kao nekom vrstom kolonije. Delovi Dalmacije su pripali Italiji. Slovenija je bila podeljena izmeu Italije i Nemake. Maarska je dobila Baranju, podruje izmeu Drave i Dunava, kao i Baku, dakle, teritorije koje je izgubila nakon Prvog svetskog rata, na osnovu mirovnog ugovora u Trianonu. Maarska, meutim, nije uspela da dobije i Banat, premda j o j je Nemaka to obeala. Kako je dolo do toga, o tome u odmah da govorim. Srpsku Makedoniju je okupirala Bugarska. Podruje srpskog Kosova i Metohija, gde uglavnom ive Albanci, pripojeno je Kraljevini Albaniji. Ostatak Jugoslavije se zvao Srbija. Srbija je morala da podnese moralni teret da je naslednica drave Jugoslavije, koja je bila neprijatelj Nemake. To da Maari nisu mogli da okupiraju Banat, dogodilo se na sledei nain: uvee, 5. aprila 1941, nalazio sam se u Bukuretu. Na ambasador u Rumuniji, Kilinger, koji je bio odgovoran za politika pitanja, nalazio se tog dana u Nemakoj, tako da sam g a j a zamenjivao. Iz naeg ministarstva spoljnih poslova primio sam ifrovanu poruku, u kojoj je stajalo da jo istog dana moram da odem kod marala Antoneskua i da mu saoptim da je Nemaka od 6. aprila 1941, od pet asova izjutra, u ratu sa Jugoslavijom. Odmah sam krenuo prema Karpatima, ka mestu Predeal, gde je Antonesku boravio u svoj o j vili, i tako sam izvrio zadatak. Antonesku, koji je raspolagao odlinom obavetajnom slubom i u Jugoslaviji imao svoje ljude, kada sam mu saoptio ovu poverljivu poruku, nije izgledao nimalo iznenaen. Njegova obavetajna sluba znala je unapred da e 27. marta 1941. doi do pua u Beogradu i bila je tano obavetena o svim daljim dogaajima u Beogradu. Antonesku

126

mi je objasnio da je Rumunija sa Jugoslavijom uvek imala dobrosusedske odnose i da prema Jugoslaviji nema nikakvih teritorijalnih pretenzija. U ovom sukobu Rumunija e se. dakle, drati po strani i bie neutralna. Rumunski maral izgleda d a j e imao dobru obavetajnu slubu i u Budimpeti. Postavio mi je sledee pitanje: Molim Vas da mi kaete ko e da okupira jugoslovenski Banat!" Ja: U vezi s ovim pitanjem nisam primio nikakve instrukcije. Zaista ne znam odgovor." Antonesku: U tom sluaju molim Vas da fireru odmah saoptite sledee: ako Maari umariraju u Banat, ja u, takode, odmah da umariram u Banat i morae da vode bitku sa nama!" M o m vozau sam ovog puta dozvolio da brzo vozi do Bukureta, kako bih iz nae ambasade mogao da poaljem ifrovanu poruku, koja bi nosila oznaku najhitnije". Maarski upad u Banat bio je u poslednjem trenutku spreen, premda su u maarskim selima Banata ve bili priredili trijumfalni doek za maarske vojnike. U jugoslovenskom Banatu ivela je srpska veina, koju je sainjavalo neto preko pedeset odsto stanovnitva. Pored Srba, na tom podruju ivela je znatna nemaka, maarska i rumunska manjina. Banat su na kraju okupirale nemake trupe, koje su do kraja rata, do evakuacije nemakih trupa, ostale u Banatu, koji je uivao specijalni status. Hitler je u svom glavnom tabu, pre 6. aprila 1941, lino obeao maarskom ministru Barti da e Banat pripasti Maarskoj i ovo obeanje nije nikada povukao. Da maral Antonesku ne bi popustio i to bez obzira koliko jak bio nemaki pritisak, to za mene ostaje injenica. Ovo je bilo jasno i Hitleru, koji je lino poznavao Antoneskua. Kada sam preuzeo novu dunost, Beograd se nalazio u oajnom stanju, bio je sav u ruevinama. Novi specijalni zadatak bio je rezultat nastojanja da se na Balkanu objedini komandna stuktura. Postojala je Grupa armija E, sa seditem u Solunu, a bila je pod komandom general-pukovnika Lera. Od leta 1943. armija koja se nalazila pod komandom Lera bila je podreena Grupi armija F, ije je sediste u Beogradu, a nalazila se pod komandom general-feldmarala Fon Vajksa (von Weichs). Kako je dolo do promene u vojnim struktukrama, bilo je logino da te promene prati i diplomatija, kako bi mogla da koordinie svoj rad sa Grupom armija E. Time se elelo izbei da o jednom pitanju predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rajha ima razliit, pa i suprotan stav od predstavnika Vermahta. Staro je iskustvo da diplomate imaju sklonost da se solidariu sa stranom zemljom u kojoj deluju i koja im esto postane veoma bliska. Ovo je veoma razumljivo i sasvim ljudski. Sa diplomatama se, po pravilu, postupa sa puno panje i uvaavanja i tako se stvaraju prijateljski, ljudski kontakti. Dimplomati u stranoj zemlju uivaju privilegije, njih privlae nepoznati,

127

novi predeli i ljudi i raduju se tome to ih polako upoznaju. Rezultat svega je to da diplomate skoro uvek imaju pozitivno miljenje o stranoj zemlji u kojoj treba da provedu i provode deo ivota. ivot diplomata, pod takozvanim normalnim okolnostima, ima svojih drai i pogodnosti, te je redovno i zanimljiv. Zbog toga se diplomatska sluba ubraja u zanimanja koja izazivaju mnogo zavisti i zato je to posao koji je najvie izloen kritici. Postoji miljenje, koje se esto navodi, da diplomati nisu nita drugo nego elegantne neznalice. Ovo miljenje neretko ima koren u nesvesnoj elji kritiara da zauzme mesto takvog ignoranta, kako bi mogao da slui najviim interesima otadbine. Ako je na nekom prostoru bila nuna koordinacija spoljne politike, onda je to tokom rata sigurno bio sluaj sa Balkanom. Povuene su nove dravne granice, a one nisu dovele do homogenizacije i povezivanja nacionalnog prostora. Stara neprijateljstva su oivela i dobila su novu, krvavu hranu. Pored postojeih nacionalnih problema na Balkanu, sada se pojavio i jedan novi: problem strane okupacije. Ovde je moj zadatak imao sasvim zdrave osnove i logiku. Moja zaduenja, meutim, nisu bila tako sveobuhvatna ni kompetencije tako velike, kao to govori titula specijalni izaslanik za Balkan". Nisam imao, recimo, pravo da se meam u unutranje stvari Hrvatske i Bugarske. Prema tome, nisam imao nikakav direktan uticaj na dogaaje u Hrvatskoj, a to je teko optereivalo moje politiko delovanje u Srbiji. Isto tako, imao sam male mogunosti da u Sofiji direktno utiem na metode okupacije Bugara na srpskom tlu. Mogao sam indirektno da pokuam da utiem u tim zemljama i to preko nemakih ambasadora u Bugarskoj i Hrvatskoj, koji su se uglavnom solidarisali" sa ovim zemljama. Isti prigovor, dakle, da sam se solidarisao sa Srbijom, dolazio je od ustakih krugova u Zagrebu i velikobugarskih krugova u Sofiji. Reju, u njihovim oima ja sam vaio za pouzdanog prijatelja Srba. Opasnost da pokaem solidarnost prema Srbiji u m o m je sluaju bila manja - nego to je to est sluaj sa diplomatima - j e r ja sam istovremeno morao da razgovaram sa Maarima, Rumunima, Srbima, Crnogorcima, Albancima i Grcima. Ono to je istina je da sam se ja zaista uporno borio da dode do promene nemake politike u odnosu prema Srbima. Srbi su postali divlja za odstrel, svako je mogao da ih nekanjeno progoni i ubija. Ovo samo po sebi ne bi mogao da bude politiki argumenat. Ja sam video da bismo, kad bi se prema Srbima postupalo razumnije, ojaali ovaj prostor i time dobili jednu od najjaih pozicija protiv boljevizacije Balkana. Pritisak na Srbe hrvatskih i bugarskih suseda od samog je poetka predstavljao teak balast i prepreku mojoj misiji u Srbiji. Kao osnovna smernica za Balkan sluila je ova Hitlerova reenica: Vrhovni komandant za Jugoistok i specijalni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistok moraju da najue prijateljski sarauju, i to je njihova dunost." General-feldmaral Fon Vajks bio je savreni aristokrata. Ova

128

dunost, koju sam obavljao radei u drugarskoj atmosferi sa Fon Vajksom u neveselom i tmurnom svetu partizanskog i graanskog rata, u kome sam morao da ivim i radim - predstavljala je za mene zadovoljstvo, koga se i danas rado priseam. Pored stalnih, linih kontakata sa general-feldmaralom, takoe, sam imao uzorne oficire za vezu, koji su radili u tabu Fon Vajksa. Spominjem sekretara Nemakog poslanstva Ostermana, a posle njega i savetnika ambasade, dr Ebergarda Ritera. U uvodu sam govorio o razbijanju Jugoslavije od Sila osovine. Ovde u malo ispraviti ovu formulaciju. Naime, da Jugoslavija nije bila vojniki unitena, ona bi se pre ili kasnije sama raspala. Beogradski centralizam, koji je vladao Jugoslavijom posle Prvog svetskog rata, nije shvatao da je to potrebno i nije bio sposoban da Slovence i Hrvate, na osnovu unutranje potrebe i kohezije, vee za novu dravu. U predgovoru knjige sam neto govorio o tom problemu i to u vezi s definicijom pojma Balkan". Govorio sam o istorijskoj problematici srpsko-hrvatskih suprotnosti, te sam upozorio na vanost novog federativnog ustava nove Jugoslavije. Nikakvom propagandom ne moe da se porekne injenica da su nemaki vojnici u Sloveniji i Hrvatskoj bili prijateljski doekani, pa ak i sa oduevljenjem pozdravljeni. Jugoslovenska vojska se odmah raspala. Slovenci i Hrvati nisu se borili za dravu koju su oseali kao prisilnu zajednicu. Loa politika Sila osovina je odgovorna to je ovaj kapital brzo potroen i ova prednost brzo prokockana. Tito je, meutim, iz ume, sa dijalektikom" sigurnou proklamovao jugoslovensku federaciju. Time je izabrao srednji put i stvorio sintezu izmeu velikosrpskih teza, koje su zatajile, i antiteze, koja vodi ruenju Jugoslavije. Ova sinteza delovala je kao otrenjenje i imala je propagandnu snagu. Znaenje ovog dogaaja Glavni tab je potcenio. Moram da spomenem to d a j e razbijanje Jugoslavije bio stari cilj italijanske politike: Jadran je nae m o r e " (mare nostro"). Taj cilj, meutim, nije nikada bio i cilj nemake spoljne politike. I prepiska izmeu Hitlera i Musolinija govori potpuno jasno u prilog ovog miljenja. Jugoslavija je bila sposoban i vaan trgovinski partner, koji je za nemaku ratnu privredu bio od najvee vrednosti: penica, kukuruz, meso, mast, uljarice, hmelj, drvo, boksit, bakar, olovo, antimon, molibden, i tako redom. Sve je to bila roba koja je bila veoma vredna za nau ratnu privredu i koju je Jugoslavija mogla da nam ponudi u zamenu za nau industrijsku robu. Na osnovu nemakog etvorogodinjeg plana razvijeni su veoma dobri i pozitivni planovi za izgradnju metalurgije, jer je ova zemlja bogata rudnim bogatstvom. U Jugoslaviji su nemaki strunjaci otkrili i nalazita nafte. Svi ovi planovi poklapali su se sa trgovinsko-politikom linijom da se izgradi i unapredi privredna saradnja industrijski razvijene Srednje Evrope sa komplementarnom privredom Istone i Jugoistone Evrope, koja nudi poljoprivredne proizvode i sirovine. Ovaj

129

sistem predstavljao je prirodnu povezanost privrednih prostora, koji se meusobno nadopunjuju. Posle Prvog svetskog rata, ta prirodna povezanost ovog prostora je razbijena. Pobednici su stvorili novi, vetaki, neprirodni sistem, koji je imao temelj u ovome: da stvori takav politiki i vojni sistem koji bi drave Istone i Jugoistone Evrope vezao za Francusku, a bio je usmeren protiv Nemake. Ovaj novi poredak u Evropi - koji je stvoren na osnovu mirovnih ugovora i diktata u Versaju (Versailles), San Zermenu (St. Germain), Trianonu i Neju (Neuilly) - imao je zadatak, da se odri i da dugo traje. Jugoslavija je bila drava koja je bila ekonomski sposobna i mona. Njeno razbijanje nikada nije moglo da bude u interesu Nemake, koja je bila njen ubedljivo najvei trgovinski partner. Ovom treba dodati i sledeu injenicu: u uticajnim nemakim krugovima Jugoslavija je uivala jasne i nepodeljene simpatije. Sa Slovenijom, Hrvatskom i Dalmacijom postojale su vekovima kulturne veze, koje potiu iz doba Habzburke monarhije, jer su se te zemlje nalazile u sastavu Austrou g a r s k e . Tokom Prvog svetskog rata, Srbi su stekli glas hrabrih vojnika. Jedan od uticajnih zagovornika prijateljskih odnosa sa Jugoslavijom bio je Gering. On je bio odgovoran za etvorogodinji plan i u njegovim okvirima pridavao je veliku vanost i Jugoslaviji, jer je ona trebalo da snabdeva Nemaku sirovinama. Za sve one kojima je to bilo poznato, predstavljalo je veliko iznenaenje kada je odjednom dolo do promene odnosa izmeu Nemake i Jugoslavije. Uzrok za ovu promenu valja traiti u nedostatku takta i nespremnosti da se pravi kompromis, bez ega ivot nije ni mogu. Ovo sve govori o karakteru naroda koji nije u dovoljnoj meri politiki obdaren, a kome i ja sam pripadam. S druge strane, krivicu snosi i druga strana, u ijim zaverenikim krugovima uvek postoji spremnost da se izvri dravni udar, a koja karakterie Beograd i Srbe. Hitler je od ministra spoljnih poslova Ribentropa zahtevao da on potpie ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu i to da se tano zna kog dana, kako bi nesmetano mogao da umarira u Grku. Grka je morala biti okupirana, jer je tamo bilo stacionirano englesko ratno vazduhoplovstvo, a ono je predstavljalo opasnu pretnju za rumunske rafinerije nafte. Zbog toga je valjalo osigurati ovo vano podruje, odnosno desno krilo. Jugoslovenska javnost, meutim, nije ni na koji nain bila pripremljena na ovako iznenadnu promenu politikog kursa. To se, pre svega, odnosi na vodeu srpsku politiku elitu. Stare beogradske simpatije prema Parizu nisu mogle da nestanu ni posle vojnikog poraza Francuske. Isto tako, delovanje Engleza, koji su u to vreme bili potpuno izolovani, bilo je u Beogradu veoma ivo i efikasno. Puistima, uz pomo engleske obavetajne slube, nije bilo teko da mobiliu masu da izae na ulicu i protestuje protiv pakta od 25. marta 1941, koji je potpisan u Beu, u hotelu Belvedere". Jo pre nego to

130

su 25. marta 1941. potpisali Beki pakt Cvetkovi i Cincar-Markovi, rumunska tajna sluba predvidela je taj dravni udar kao sigurnu reakciju na pristupanje Jugoslavije Silama osovine. Pokuaj nove vlade pod Simoviem da nemaki bes izbegne time to je 5. aprila 1941. potpisala pakt o prijateljstvu i o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom, nije mogao da bude od koristi. Hitler, koji je bio neizmerno ogoren i besan na osinje gnezdo Beograd" i na srpske bombae", naredio je, dan posle potpisivanja pakta sa Sovjetskim Savezom, da se bombarduje Beograd i da nemaka vojska umarira u Jugoslaviju. Dolo je do nagle i neoekivane promene vojnih operacija, a ovo je izazvalo nemalo uzbuenje i glavobolju kod Generaltaba i generala Lista, koji je komandovao armijom koja je trebalo da nastupi protiv Grke. Ceo ovaj razvoj dogaaja bio je tako nenadan i prenagljen, da ak ni ja - koji sam kao specijalni poslanik bio zaduen za privredna pitanja u Rumuniji - nisam dobio ni upute u vezi s transportom preko Dunava. Moram da upozorim na injenicu da je Nemaka, neposredno pre rata sa Jugoslavijom, kupila veinske akcije rudnika bakra u Boru od francuske firme. I to govori u prilog injenice da Nemaka nije ni oekivala, a ni nameravala da doe do oruanog sukoba sa Jugoslavijom. Bilo bi besmisleno uiniti takav korak, da je ve unapred postojala namera da se napadne Jugoslavija. Nemako politiko vodstvo moralo je da zna da e ovaj rudnik - koji je toliko vaan za ratnu industriju - u sluaju da mu se nemaka armija priblii i napadne zemlju, unititi sami Jugosloveni, to se i dogodilo. Takode je znalo, da e posle okupacije i osvajanja Jugoslavije biti daleko jeftinije da se domogne postrojenja u Boru. Za svakog onog kome je ovo poznato van svake je sumnje da pre 27. marta 1941. Hitler nije uopte pomiljao ni na kakav napad protiv Jugoslavije. Moje iznenaenje nije bilo malo, kada sam u optunici protiv mene proitao da sam uestvovao u pripremama napada Treeg rajha na Jugoslaviju i da sam zato kriv. Istina je, meutim, da sam u to vreme potpuno bio zauzet rumunskom naftom. U jugoslovenskoj optunici protiv mene stoji sledee: Nojbaher je bio specijalni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova faistike Nemake...kao specijalni opunomoenik Hitlera, najveeg ratnog zloinca u istoriji, Nojbaher se sloio sa svim planovima pomenutog zloinca u odnosu na porobljavanje Jugoslavije i na unitavanje i iskorenjavanje njenih naroda. Nojbaher je te planove i ostvario..." Ova optuba oevidno nije bila ozbiljna, jer sam, posle svega, ipak iv. Predsednik vojnog suda tokom same sudske rasprave vie nije spominjao ove optube, koje su teke stotinak kilograma, a ni vojni tuilac nije se vie vraao na njih.

131

Ipak, na sreu, ja nisam bio optuen za neugodnosti koje je priredio nemaki car Barbarosa, kada je sa krstaima prolazio kroz zemlju srpskog kralja Nemanje. Zato da ne postoje i zakonske kazne za delikt miljenja, koji ne moe da zastare, kada u naem vremenu ve postoje i zakonske kazne za dela koja bi trebalo da su zastarela? Da nema zastarevanja kazne u oba sluaja, jasno je jedno uslovljeno drugim. Vreme je da uvedemo i princip uzronosti u modernu pravnu nauku i to tako da uvedemo zlu nameru kao pravni pojam. Tako bi mogli da osudimo oveka i zato to je imao zle namere. Rat protiv Jugoslavije nije nikada bio sastavni deo velikog nemakog osvajakog plana. Isto tako, razbijanje Jugoslavije nije bilo u nemakom interesu. Sasvim drugaije stajale su stvari sa naim italijanskim saveznikom. Nova politika karta Balkana u potpunosti je zadovoljila zahteve italijanske mediteranske i jadranske politike (mare nostro"). Hrvatska je postala kraljevina, a kralj je postao jedan pripadnik savojske dinastije. Hrvatska je teritorijalno bila bogato nagraena i zaokruena. Veliki delovi Dalmacije, meutim, ukljuujui i vana ostrva, kao i vojno-pomorsku luku u Kotorskom zalivu, prikljueni su Italiji. Sandak, koji je pre bio u sastavu Srbije, sada je prikljuen Crnoj Gori, koju je Italija okupirala. Loven se pretei nadvio nad Kotorskim zalivom. Od aprila 1939. Albanija je postala Kraljevina italijanskog kralja i bila je uveana podrujem Kosova, koje je bilo u sastavu Srbije, a u kome preteno ive Albanci. Nemaka i Italija okupirale su Grku. Politiki je Grka pripala italijanskoj uticajnoj sferi. Van svake sumnje je da je nemaki glavni motiv i cilj u novom poretku na Balkanu bio sledei: da se u potpunosti zadovolje italijanske ambicije. S obzirom na injenicu da Balkan ima veliko privredno znaenje za Nemaku, Hitlerova velikodunost prema Italiji moe da se objasni samo time, d a j e verovao da e sve moi da nadoknadi tako to e Nemakoj trajno pripasti Ukrajina. Hitler je bio opsednut idejom da razbije Versajski sistem, koji je nastao posle Prvog svetskog rata. Ovo je dobrodolo nemakim prijateljima iz Prvog svetskog rata. Maarskoj i Bugarskoj, koje su bile bogato nagraene novim teritorijama. Glavni profiter nemakog blickriga" i njenih vojnih osvajanja bila je italijanska mediteranska i mare nostro" politika, zatim maarska revizionistika politika i velikobugarska politika zadovoljenja njenih elja i teritorijalnih zahteva. Ako ostavimo po strani nemaku aneksiju dela Slovenije i stratekih prednosti koje je Nemaka imala tokom rata na Balkanu, onda je upravo Nemaka nosila na svojim leima najvei deo tereta koji je proizaao iz tog novog poretka na Balkanu, a on se sastojao iz sledeeg: rasplamsavanje partizanskog rata zajedno sa negativnim posledicama unitenja jedinstvene privredno sposobne Jugoslavije. To je postalo savreno jasno ve u jesen 1943, kada sam preuzeo svoju novu dunost na Balkanu. Koja je politika bila ispravna i to u situaciji koju sam ja naao u Srbiji, ne mogu da odgovorim. Mogu samo da

132

saoptim kakvu politiku sam ja smatrao ispravnom zatim, mogu da govorim 0 tome koliko su moji uspesi bili neznatni, a kako veliki su biii moji neuspesi 1 to uprkos napora i nastojanja da ostvarim svoje ideje. Kada govorim o tim stvarima, potpuno mi je jasno da izjave, kao. recimo, ove moje, poseduju manju teinu i ubedljivost kada govore o dubini neke katastrofe kao s t o j e srpska, koja zasenjuje sve ostalo, ma ta d a j e pobedeni pokuao da uradi. Ovim hou da kaem samo to, da e komandantu topovnjae sa pobednikog bojnog broda pripasti venac slave, a ne njegovom kolegi i protivniku, koji se nalazio na potopljenom brodu. O mojoj vetini, premda mi je lada potopljena, pozitivnu ocenu dae sudije ija je objektivnost van svake sumnje. O mojim promaajima e se ve neko nekada nai da govori, ak i ako ja sm u tome ne budem uspeo. Pojedincu koji je ovakvu katastrofu doiveo, pri tom je zauzimao odgovoran poloaj, a naao se na poraenoj strani, ne preostaje drugo - ma kako da to zvui trivijalno - ve da to rei kao pravi sportista: da bude, dakle, sposoban da podnese poraz i to bez ako bi" i d a j e " . Kada sam preuzeo dunost, Hitler mi je u Glavnom tabu kazao ovo: Kada sprovodite ovaj zadatak, setite se da ste Austrijanac!...Sto se vie bavim politikom bekih careva, sve vie moram da im se divim. Habzburgovci su imali potpuno pravo kada su sprovodili svoju politiku dinastijskog prava i sile: samo su tako mogli da izau na kraj sa nemakim vojvodama i knezovima!" Ova misao nije imala praktinog uticaja i znaaja za nau balkansku politiku. Citiram je jer sadri pozitivnu ocenu i ceni doprinos Habzburke monarhije. Ovo predstavlja potpuno suprotno miljenje onom, koje je Hitler imao na poetku karijere. U trenutku kada sam stupio na novu dunost (krajem avgusta 1943), taan datum Nedieve posete Hitleru u Nemakom glavnom tabu ve je bio ugovoren. Srpski predsednik vlade, general-pukovnik Nedi, krenuo je poetkom septembra 1943. u Nemaki glavni tab, a pratio ga je moj prethodnik, nemaki poslanik u Beogradu B e n d e r (Benzler). Nedia sam sreo ve tokom moje posete u Beogradu krajem avgusta 1943, kada je trebalo da se upoznam sa novim zadatkom. Iz Bukureta sam krenuo avionom u Glavni tab, kako bih bio prisutan prilikom Nedievog prijema, jer je uskoro trebalo da postanem ef Politikog odeljenja za Jugoistok, sa seditem u Beogradu. Nedi je na ovu posetu ekao od 1941. godine. Na put je krenuo sa velikim nadama da bi moglo doi do pozitivne promene nemake politike prema Srbiji. Ove nade su izneverene. Nedi je bio razoaran. Ribentrop je pozvao B e n d e r i mene da se pridruimo susretu, tek kada su razgovori dospeli na siepi kolosek. Nedi je na hrabar i dostojanstven nain pokuao da govori o nepravdi koja je uinjena Srbima. Postavio je itav niz zahteva da se ove nepravde isprave kako bi se poboljao poloaj Srba, a time i ojaao i po-

133

boljao njegov sopstveni poloaj kao predsednika vlade. Nedieve albe Ribentrop nije primio previe prijateljski i sa simpatijama. Nedi je oseao da ga Nemci zloupotrebljavaju. Kada je poeo da zahteva promenu sadanjih, provizornih granica Srbije, reakcija Ribentropa bila je ustra i on se razbesneo. Nedi je traio da se neke teritorije daju Srbiji, i to u prvom redu ista srpska podruja u Bosni i Hercegovini, koja sada pripadaju NDH, jer Hrvatska nema etnike i prirodne granice. Takode, traio je da Kosovo pripadne Srbiji, jer je ono junako groblje svih Srba, gde se odigrala istorijska bitka, a sada pripada Velikoj Albaniji. Ribentrop je odgovorio da ak ni jedna Francuska ne moe da postigne da dode do revizije njenih granica, pa je zato i srpski zahtev, dok traje rat, neprihvatljiv. O tome se u ovom trenutku ne moe diskutovati. Posle ovakvog razvoja razgovora, Nedi je bio veoma deprimiran i odbio je da potpie tekst koji je trebalo da bude slubeni komunike ovih razgovora. Nije vie postojala mogunost da se razgovor nastavi. Neuspeh ovog susreta bio je potpun, kako sa politikog gledita, tako i sa ljudskog aspekta. Zamolio sam ministra spoljnih poslova Ribentropa za razgovor. Nali smo se sami u prostoriji koja se nalazila pored salona-vagona, gde se vodio glavni razgovor. Rekao sam mu da je ovakav rezultat razgovora, s obzirom na situaciju u Srbiji, potpuno neprihvatljiv i neodriv. Pa i Hitler oekuje da dode do ma kakvog pozitivnog rezultata. Zastupao sam miljenje da iz ove siepe ulice postoji samo jedan izlaz: da predsednika vlade Srbije, koji je potpuno deprimiran, odmah primi Hitler. Ribentrop je prihvatio moj predlog i podneo je molbu Hitleru. Nedi je u tome, da ga na kraju posete primi Hitler video uspeh, jer je time njegov poljuljani presti donekle povraen. Hitler je umeo da bude armantan i ljubazan kada je vodio razgovore sa svojim posetiocima. Tako je delovao i na Nedia, koji se ponovo donekle umirio. Hitler je pruio Nediu opta uveravanja, koja ga niim ne obavezuju, a imala su za cilj da daju podrku tekoj misiji srpskog predsednika vlade. Kada je re o konkretnim nemakim koncesijama, one su bile sasvim neznatne. Nedi je dobio pravo da osnuje dravnu strau" (andarmeriju), koja treba da bude pod njegovom komandom. Posle arogantnog doeka od nemakog ministra spoljnih poslova, za Nedia su u ljudskom pogledu prijem kod Hitlera i njegove prijateljske rei znaile dosta. Ali, Nedieva poseta Nemakom glavnom tabu bila je i to ostaje neuspeh. I dravna straa", kojom je Nedi trebalo da komanduje, u praksi je ostala samo na papiru. Nemake vojne vlasti htele su da zadre pravo da odreduju kada Nedieva andarmerija moe da krene u akciju. Tako je Nedi i dalje ostao ef vlade koji nije imao nikakvu izvrnu vlast. Ovo nije bilo njegovo poslednje razoarenje. Krajem avgusta 1944. u firerovom glavnom tabu odravala se Balkanska konferencija. Tada sam pred Hitlerom branio Nedia i njegov karak-

134

ter. Hitler se rugao Nedievom orijentalnom ponaanju, kada se duboko poklonio pred firerom prilikom posete Glavnom tabu. Hitler: U tom pogledu Stojadinovi je bio sasvim drugaiji ovek!" Upozorio sam Hitlera da postoji velika karakterna razlika izmeu ove dvojice ljudi. Ja: Nedi je konzervativan Srbin, starog kova, neka vrsta srpskog junkera (pruskog plemia), ako ba elite. Njegova ljubaznost poiva na sasvim drugoj tradiciji nego to je sluaj sa Stojadinoviem, koji ima zapadnjako vaspitanje. Stojadinovi je studirao u Minhenu i imao je praksu u Bavarskoj kao dravni slubenik, savreno je nauio kako treba da se pije pivo i zbog toga on moe da se u Nemakoj ponaa kao pravi Nemac!" Hitler se na to nasmejao. Tragina linost general-pukovnika Nedia, meutim, krajem avgusta 1944, vie nije bila ozbiljna politika tema. Ve dva meseca kasnije Vermaht je napustio Srbiju. REPRESALIJE U svom kratkom pregledu razvoja problema otiao sam, meutim, suvie daleko, pa se sada vraam u Beograd, u j e s e n 1943. godine. Zbog moje albanske avanture, novu dunost u Beogradu mogao sam da preuzmem tek u oktobru 1943. Do tada sam poseivao Beograd, boravio svega nekoliko dana i opet odlazio. Te kratke posete imale su za cilj da pokuam da dobijem to verniju sliku stvarnog stanja u Srbiji. Ve moj prvi utisak, kada sam doao da se upoznam sa svojim novim poslom - a to je bilo, kako sam kazao, krajem avgusta 1943, kratko pre Nedieve posete Glavnom tabu - bio je poraavajui i dobio sam jezivu sliku. Iz jednog privatnog razgovora sam saznao da predstoji streljanje 850 srpskih taoca. Visoki SS-funkcioner i ef policije za Srbiju podneo je ovu molbu i prosledio je vojnom komandantu za Srbiju. Re je bila o kaznenoj meri zbog toga to je ubijeno 17 policajaca. Tri sela, odakle potiu poinioci zloina, trebalo je da budu spaljena. Taoci treba da budu politiki zatvorenici. Mnogi od tih ljudi ve se nalaze u zatvorima, a stalno se hapse i novi ljudi, jer su delovali protiv interesa okupatorskih vlasti, to je zabranjeno. Zahtev visokog SS-funkcionera i voe policije za Srbiju, generala Majsnera (Meissner), u potpunosti je odgovarao naredbi vrhovnog komandanta u vezi sa sprovoenjem kaznenih mera: za svako ubistvo ima da se strelja 50 taoca i to u sluaju da ne moe da se nade krivac. Princip kolektivne krivice nije bio nikakvo nemako otkrie ili monopol Nemaca. O v o je bilo i dokazano tokom suenja ratnim zloincima u Nirnbergu. Cilj ove knjige ne moe da bude da se podrobno bavi problematikom i principima na kojima poiva kolektivna krivica. Svaka sila koja vodi rat uvek se suoava sa pitanjem: kako u okupiranim podrujima braniti svoju armiju i osigurati da ne bude rtva atentata, sabotaa, ustanka, pljake, ge-

135

rilskih bandi. Ovo se pogotovu odnosi na Istok i Balkan. Specifina konfiguracija tla, nasledna obdarenost naroda za konspirativne delatnosti i njihova sklonost da nezadovoljstvo reavaju upotrebom oruja, sve je to pogodovalo tome da dode do ovih oblika otpora. Svemu navedenom treba dodati i esto prisutnu anarhinu individualnost, koja je savreno ravnoduna prema aktu kapitulacije koji je potpisala njihova legitimna vlast, a koji je i deo meunarodnog prava. Ne treba zaboraviti ni revolucionarne ideologije, jer za njih otpor predstavlja put da se dokopaju vlasti. Kada u takvom svetu ljudi prime podrku, instrukcije i naoruanje sa strane, onda dobijemo pakao na zemlji. Ubistva smenjuju represalije, pa su opet na dnevnom redu ubistva, zatim represalije, i tako redom. Pozornica takvih jezivih sukoba bila je Srbija od godine 1941. Zadovoljiu se samo time da odmah na poetku utvrdim jednu stvar. Ja sam beskompromisni protivnik primene principa kolektivne odgovornosti, dakle, protivim se ubijanju ljudi, taoca, koji nisu uestvovali i nemaju veze sa poinjenim zloinom. Ovome moram dodati i sledee: streljanje 850 ljudi i to u trenutku kada je trebalo da preuzmem novu dunost u Beogradu i pre moje posete Nediu, predstavljalo je, politiki gledano, neto to ne sme da se prihvati. Stoga sam vrsto reio da spreim sprovodenje ove odmazde, kao i da odmah zaponem sa borbom da se prekine s ovom praksom. Ovo je za mene, ujedno, znailo i probu, da odmah na poetku vidim kakve su mogunosti da reavam zadatke i to na nain, koji ja smatram ispravnim i poeljnim. Kada sam postavio to pitanje, odgovoreno mi je da firerova naredba znai da je izriito zabranjeno svim ostalim slubama, koje nemaju veze sa represalijama i koje nisu direktno pogoene, da se meaju u pitanje represalija, koje sprovodi vojska. U firerovoj naredbi stoji da se ova zabrana posebno odnosi i na slube Ministarstva spoljnih poslova. Ja sam se, meutim, oseao pogoenim i smatrao sam da te mere imaju veze i sa mnom, te sam zato odmah otiao do vojnog zapovednika u Srbiji, generala Felbera. On mi je potvrdio d a j e zahtev efa policije Majsnera opravdan i da je u skladu sa postojeim naredbama, te da on mora da sprovede ovu odmazdu. Ali, general Felber, kome je ova monstruozna stvar oevidno bila neprijatna i titila ga, odmah je pozitivno reagovao kada sam mu predloio da spomenutu represaliju odgodi dok se ja ne vratim iz Glavnog taba. Zastupao sam miljenje da je ovako masovno streljanje taoca, u trenutku kada je na dnevnom redu poseta Nedia Glavnom tabu, spoljnopolitiki gledano neprihvatljivo. Obeao sam da u o elom sluaju razgovarati sa ministrom spoljnih poslova Rajha. To sam i uradio. Ribentrop je moje spoljnopolitike argumente, koje sam jasno i vrsto zastupao, bez sumnje, intimno, prihvatio. On je, meutim,

136

imao iskustva, a Hitlerova naredba za njega je predstavljala neto neprikosnoveno, o emu ne moe da se raspravlja. Nemojte da Ne elim da mi se rove naredbe, te da vojnika," zavrio je eprkate po tim stvarima! To je u nadlenosti Vermahta! prigovori da Ministarstvo spoljnih poslova sabotira fireu okupiranim podrujima ugroava bezbednost nemakih Ribentrop svoje izlaganje.

Kasnije, meutim, kada sam sprovodio svoje planove, koji njemu nisu mogli biti nepoznati, nije me nikada spreavao. Sa ovakvim odgovorom vratio sam se u Beograd, i saoptio sam vojnom komandantu u Srbiji, da sam u Glavnom tabu razgovarao o problemu odmazde. A to je bila istina. Rekao sam da je i posle Nedieve posete Hitleru, spoljnopolitiki gledano neodrivo, da se izvri spomenuta represalija. Samo po sebi, i to je bilo tano. Ukoliko doe do sukoba sa Glavnim tabom, dao sam Felberu re da u ja na sebe preuzeti odgovornost, jer sam spreio da se izvri odmazda. General se sloio sa mojim predlogom i pri tome oevidno, osetio je olakanje. On je, takode, preuzeo deo odgovornosti, jer je odbio da ubije srpske taoce. Obojica smo posle ove odluke spavali dobro i imali istu savest. Ja, lino, sam, odustao da o tom sluaju Ribentropu poaljem izvetaj. Ako je smatrao da je moja akcija politiki ispravna, za njega bi bilo veoma teko d a j e odbrani. Na kraju, njegovo uputstvo da se ne meam u vojne stvari, nisam poptuno korektno izvrio. Ali, pogledajmo na drugu stranu barikade. Visokom nemakom SS-funkcioneru i efu policije u Srbiji, Majsneru, nekoliko nedelja kasnije ponovo je ubijeno est srpskih policajaca, koji su bili dodeljeni nemakim policijskim snagama kao ispomo. Majsner je ponovo postavio zahtev za odmazdu, sa logikim argumentom, da mora da ubudue zatiti svoje ljude. Trebalo je streljati 30 talaca. Raunica je jednostavna: za jednog ubijenog pedeset talaca, a za est ubijenih treba streljati tri stotine talaca. Ponovo sam kratko razgovarao sa generalom Felberom i polo mi je za rukom da se ni ovog puta ne izvri odmazda nad nevinim civilima. S druge strane, moram da kaem i ovo: hteo bih da upoznam tog generala ili efa policije, koji ne bi bio ogoren da neko ubija njegove ljude i da to ostane nekanjeno. Ovom se mora dodati da se Majsner strogo drao postojeih naredbi. Ako se stvar bude, meutim, dalje ovako odvijala, on je morao da strahuje da e njegovu slubu da napuste svi srpski policajci. Majsner je postao veliki protivnik moje nove politike u odnosu na represalije, ali vie nije slao molbe da se taoci streljaju. Ja sam se vrsto drao svoje politike i imao sam sreu, jer meseci su protekli, a nisu se dogaala nikakva ubistva, pa tako nije postojala potreba ni za odmazdom.

137

Svaki ovek nade one koji e ga braniti. Nesrea lei u principu kolektivne odgovornosti. U vezi s ovim pitanjem postoje nepomirljiva shvatanja. Veoma je, naime, teko da se dode do neke brojke, i to na osnovu slobodne procene ili pomou nekog dogovora, kada se dobro zna da te brojke oznaavaju leeve. I najtea kazna za delate ili za njihove jatake, koji su bez sumnje uradili neto to je kanjivo i zabranjeno, daleko je laka, nego kada je re o ubijanju nevinih ljudi. Ovo moe da predstavlja samo jedno miljenje, ali to je, eto, moj stav. Jasno sam se izjasnio da sam protiv odmazde i to je, zasigurno, jedan od razloga to sam jo iv, a to je zaista neobina injenica. Moje dosadanje meanje u vojne stvari bilo je ilegalno i bilo je u suprotnosti kako sa firerovom naredbom tako i sa smernicama, koje sam primio od ministra spoljnih poslova Ribentropa. Ja sam, jednostavno, morao da pokuam da odglumim, kako sam, navodno, dobio pravo da se meam. Moji sagovornici iz vojske i policije jednostavno su mi verovali i to na osnovu moje visoke funkcije. I u tom pokuaju sam stvarno i uspeo i to nakon vienedeljnih diskusija, koje su se vodile u Glavnom tabu. Ovde sam dobio podrku od ambasadora Ritera. To je bilo krajem oktobra 1943. Ribentrop mi je, meutim, u prisustvu Hitlera, kazao da imam pravo da se meam samo onda kada za to postoje posebni politiki razlozi, ali da mi nije doputeno da se meam u sistem vojnog komandovanja. Ja sam, meutim, postao ve odavno ekspert za pitanja tumaenja uputstava i instrukcija. Ovo mora da bude zadatak svakog diplomate koji se nae u tuem, belom svetu, a zauzima visok poloaj. Ukratko, ja sam se lako i brzo sloio sa vrhovnim komandantom Nemake armije za Balkan, general-feldmaralom, plemenitim vitezom Fon Vajksom (Freiherr von Weichs), i nali smo zajedniki jezik kada su u pitanju dosadanje represalije. Sloili smo se da su takve kaznene mere neodrive i da treba ukinuti dve opasne naredbe: za jednog ubijenog Nemca ili saveznika streljati pedeset talaca, sada obavezujui karakter odmazde. Obe ove obaveze, koje odgovornom vojnom komandantu nisu ostavljale nikakav slobodni prostor, sada su nestale kao kaznene mere. Ovo mi je 23. decembra 1943. lino pokazao ef taba Grupe armija F, general Fere (Foertsch). Prilikom razgovora, koji sam tog dana vodio sa generalom Fercom, dogovorili smo se da o pitanju kaznenih mera promenimo tekst i tako ublaimo jos nekoliko odredbi, koje su do tada bile veoma stroge. Ove promene u tekstu bile su delimino usvojene. Taj dan ostao mi je u seanju samo zato, jer sam taj uspeh sledeeg dana, na Badnje vee, proslavio u krugu porodice. Ovo je za mene bio poklon posebne vrste. Nakon Boinih praznika, avionom sam otputovao u Grku, zatim u Albaniju i Crnu Goru. U Beograd sam se vratio u februaru 1944. Doiveo sam ok kada su mi u Nemakoj vojnoj komandi predoili d a j e u Srbiji na snazi odredba o represalijama i posebno naglasili, d a j e to sprovedeno u dogovoru sa mnom! Sa mnom je dogovoreno da se ublae dosadanje mere odmazde u Srbiji, a nikako da se izg-

138

lasa odredba u vezi s represalijama! 0 tome sam prvo razgovarao sa generalom Felberom. On me je umirio, jer mi je objasnio da nova naredba nemake vojske za Srbiju znai, po njegovom miljenju, da time praktino prestaju streljanja talaca. Ovo me je smirilo i ja sam nakon toga odustao od rada na promeni tog teksta. Ovde sam pogreio. Da se kajem zbog tog propusta, za to sam imao dovoljno vremena kada sam u beogradskim zatvorima ekao pet godina na suenje. Ova greka kotala bi me ivota, da se tokom petogodinjeg zatvora i postupka u Beogradu, kao i Nirnberkog procesa, nije istinski videla moja uloga u pitanju odmazde. Ova moja uloga veoma jasno i nedvosmisleno je objanjena kako u Nirnberkom procesu protiv nemakih generala koji su ratovali na Balkanu, tako i u optunici jugoslovenskog vojnog suda. Re je o svedoanstvima koja su povoljno govorila o mojoj linosti. Ti iskazi bili su objektivni i istiniti, jer nisu imali nikakvih privatnih interesa da govore u moju korist. Kako je vreme prolazilo, ja se vie nisam zadovoljavao metodom direktne intervencije kod nemakih vojnih vlasti u Srbiji. Kada sam, daleko od Beograda, pred najviim nemakim vojnim linostima i tabovima, govorio o politikoj situaciji, nikada nisam izostavio da spomenem i problem talaca. Nisam mogao, razume se, da direktno napadnem firera, koji je lino izdao naredbu u vezi s represalijama, jer bi u tom sluaju brzo doao kraj mojoj delatnosti. Pa ipak, u svakoj sam prilici skretao panju na to da ove metode ne mogu posvuda da imaju isti efekt: tvrdi, ilavi narodi, kao to su na Balkanu, veoma su ravnoduni prema kaznenim merama odmazde koje se vre nad nedunim ljudima. Na osnovu balkanske tradicije, najsigurniji odgovor na streljanje talaca jeste krvna osveta, a nikako nije predaja. Ne bi bilo dobro za Nemaku, ako bi sve balkanske zemlje pretvorila u neku vrstu udruenja krvne osvete". Na osnovu tog saznanja, potrebno je, da Hitlerovu naredbu prilagodimo lokalnim uslovima zemlje gde se nalaze nae trupe. Otiao sam jo korak napred. Jednom sam pustio lanu vest da sam lino od Glavnog taba primio informaciju u vezi s pitanjem represalija, odnosno, poto u reavanju tog problema predstoje radikalne promene, treba biti veoma oprezan, kada se razmatraju ti sluajevi. Posle toga mi je uspelo da u pogledu represalija unesem jednu taku u tekst Grupe armija F za Srbiju i Grku, koja ima za cilj da titi civilno stanovnitvo: sela gde su konaile naoruane bande koje su silom naterale seljake da im ine usluge, nee se tretirati kao partizanska, jer stanovnici nisu ni imali druge mogunosti, na primer, da odbiju da prue prenoite i usluge naoruanim ljudima. Poloaj ovih jadnih seljaka posebno je u Grkoj bio bezizlazan. Okupacione trupe, nemake i italijanske, pretili su im najteim kaznama ako prue gostoprimstvo partizanima. S druge strane, partizani su takoe pretili tim istim seljacima, da e biti strogo kanjeni ako prime na konak Nemce. Kao krajnji rezultat ovog beznadenog stanja, hiljade seljaka tu-

139

maralo je i glavinjalo kao izbeglice drumovima i umama, gde su se vodile borbe izmeu Nemaca i partizana. Na osnovu nove definicije - da je partizansko selo" ono gde su, dakle, svi naoruani i bore se rame uz rame sa partizanima - zahtevao sam od vrhovnog komandanta nemakih trupa na Balkanu, bilo je to u maju 1944, da se kazne pred vojnim sudom oni nemaki vojnici koji su izveli krvavu akciju odmazde protiv sela Klisura, u Severnoj Grkoj. O tom sluaju poslao sam Ribentropu u Glavni tab podroban ifrovan izvetaj. Izvetaj je u Glavnom tabu izazvao veliku buru i pometnju. Moji prijatelji veoma su se zabrinuli za moju bezbednost. U toj depei kazao sam i ovo: Politiki efekt ovakvih nemilih dogaaja je katastrofalan. isto ludilo je ubijati bebe, decu, ene i starce samo zato jer su do zuba naoruani crveni banditi silom uli u njihove kue i tu prespavali jednu no, a nedaleko od ovog sela su, i to treba kazati, tog dana ubijena dva nemaka vojnika. Politiki efekt ovog besmislenog krvoprolia koje smo poinili, nema sumnje, svojom teinom preti da upropasti sve propagandne napore koje inimo u naoj borbi protiv komunizma. Bez obzira na to kakav e biti konaan rezultat istrage u vezi s oruanim ustankom u tom selu, nita nee moi da promeni injenicu da akcija protiv sela Klisura predstavlja teku povredu postojeih pravila komandovanja u nemakoj vojsci. Sjajan rezultat ovog 'junakog dela' jeste, istina taj, da su bebe ubijene i mrtve, ali partizani su i dalji ivi i aktivni, te e nastaviti da odlaze u sela, naoruani automatima, i da zahtevaju od golorukih seljaka da ih nahrane i prime na konak. Nadalje, isto tako ostaje neosporna injenica, da je daleko lake da se pobiju potpuno bezopasne i nevine ene, deca i starci, nego da kao pravi mukarci, vodeni eljom za osvetom, krenemo u potragu za naoruanim banditima i da ih jurimo tako dugo, dok ne ubijemo i poslednjeg teroristu. Sem toga, kada primenjujemo ovakve metode krvave odmazde, one nuno demoraliu borbeni duh nemakih vojnika." Slinu depeu poslao sam i komandantu nemakih snaga za Balkan. On se potpuno sloio sa mojim stavom. U toj depei postavio sam i ovo pitanje: ta treba da postane od naih mladih vojnika, koji izbliza upoznaju metodu odmazde, gde se zloini kanjavaju na takav nain da se ubijaju neduni ljudi, dok, istovremeno, stvarne krivce niko ne goni, slobodni su i mogu mirno da okreu jagnjad na ranju. Ali, ima i takvih sluajeva gde je ovek nemoan. Kada, recimo, regularna vojska, koja juri gerilce, ne samo da ima gubitke, nego naie na tela svojih drugova koji ne samo da su ubijeni, ve su i uasno unakaeni: ekserima zakovani za neku bukvu, nabijeni na kolac ili ivi stavljeni na raanj, tada, u prvom trenutku postoji samo zaprepaenost i bes. U takvim prilikama teko je zaustaviti osvetu. Ko moe da mirno prosuuje, kada nae svog druga od koga nije ostalo nita drugo, osim krvavih komada mesa, jer

140

su ih banditi osudili na laganu smrt"? Ovakva smrt bila je izvedena na sledei nain: rtvu su prvo oslepili, a onda su u kratkim vremenskim razmacima rezali sa nje delove tela, a cela umetnost sastojala se u tome da rtva ivi to je mogue due, kako bi to vie patila. rtva je bila iva i do pet dana. Suoeni s ovakvim uasom i svirepou, u oima drugova te rtve, odnosno, za nemake vojnike izgledae krivi svi koji se nadu u blizini tog mesta zloina. Delata, koji e posle mnogo godina biti pronaen i stavljen pred lice pravde - te e imati prilike da sedi u prostoriji suda, koja je ista i prozrana, a greje ga blagosloveno sunce - mogu samo da pitam: Da li ste i Vi bili prisutni?" U optunici koju je zastupao vojni tuilac pred Beogradskim vojnim sudom, nali su se citati koji govore o m o m pozitivnom stavu u pogledu odmazdi, za koje je bio odgovoran vrhovni komandant za Balkan, kao i o mojoj borbi protiv dosadanje metode represalija. Protivrenost je oigledna, ali i razumljiva, kada se ima uvid u same dokumente. U optunici, naime, stoji i ovo: Nojbaher je bio inicijator naredbe vrhovnog komandanta za Balkan, naredba broj 296 od 22. decembra 1943, u kojoj stoji da oslobodioce treba streljati, veati, a njihove domove unititi. Na osnovu ove zapovesti stotine patriota bilo je streljano." Malo dalje, meutim, kazano je i ovo: Osnovna linija Nojbaherove politike sastojala se u sledeem: da oslabi partizanski pokret i to uz pomo Nedia i da sprovodi politiku Velike Srbije. Za to je nastojao da pridobije za saradnike ove izdajice: Drau Mihailovia i Ljotia. Prema Srbiji vodio je politiku represalija, koja je trebalo da bude sprovodena na novi nain i to tako, da promeni stare naredbe, koje su bile politiki pogrene i tetne po interese faistike Nemake." I dalje: Nojbaheru je polo za rukom da ukloni iz Beograda Majsnera, koji je po Nojbaherovom uverenju, svojom 'tvrdom linijom' terao ljude u umu i tako stvorio Nemakoj politike protivnike. Uz pomo vrhovnog komandanta za Jugoistok, feldmarala Fon Vajksa, koji je prihvatio njegove predloge, Nojbaher je uspeo da promeni uputstva koja se odnose na mere odmazde protiv stanovnitva i streljanja talaca. Optueni naglaava d a j e on spasao ivote hiljadama ljudi i d a j e posle njegovog dolaska u Srbiji prestalo ubijanje taoca. Njegova odbrana, meutim, mora ovu tvrdnju da iz sledeeg razloga odbaci: on je ove korake, protiv, oevidno, pogrene dotadanje politike svoje zemlje, preduzeo u prvom redu jer su imale tetne posledice po interese Rajha, a ne da bi zatitio civilno stanovnitvo. On je uspeo da promeni nemaku politiku o tom pitanju i zato, jer je time nameravao da se efikasnije i uspenije bori protiv Narodnooslobodilake borbe."

141

Optunica skree panju na to da se sa streljanjem nastavilo i u godini 1944. Verujem d a j e to tano. Ali, ja sam mogao neto da preduzmem samo u sluajevima kada sam blagovremeno doznao da se sprema odmazda. Neosporna injenica je da je broj streljanih taoca u Srbiji od dana kada sam preuzeo dunost u Beogradu, rapidno opao. Svaki ratni zloinac" uvek ima ogromnih problema, ali nekad nije lako biti ni dravni tuilac. Njemu nita ne zameram. Ni on, a ni ja nismo podneli albu na moju presudu, koja je glasila: dvadeset godina robije. Ovim je sluaj Nojbaher u Jugoslaviji bio formalno okonan. Protiv obrazloenja presude zaista nisam mogao nita da dodam: optueni je kao ekonomista i diplomata ojaao vojni potencijal nekadanjeg Nemakog rajha i podrao je Vermaht u borbi protiv balkanskih partizana". Ova presuda je izreena u gruboj, negradanskoj i revolucionarnoj atmosferi, a istovremeno, kada se ima na umu znaaj koji sam ja imao u hijerarhiji Rajha, onda ne mogu da se otmem utisku da su, donosei je, prema meni, bivem protivniku, bili ak i ljubazni. Da je dolo do suenja nekoliko godina ranije, recimo ve 1945. godine, nema sumnje da bi se stvari po mene zavrile sa potpuno drugim ishodom. Visoki funkcioner SS i ef policije za Srbiju, general policije i pripadnik formacije SS Majsner - da se zadrim kod ovog sluaja, jer on ima principijelno znaenje - bio je iskreno ubeden da politika koju ja zastupam stvara jo goru situaciju, jer podstie i ohrabruje zloinake akcije bandita i zbog toga ugroava nau bezbednost na itavom prostoru okupirane Srbije. Moj stav o pitanju represalija, meutim, bio je bitan sastavni deo moje politike koncepcije i odnosio se na iroki prostor od Beograda do ostrva Krit. Zato je sukob sa Majsnerom bio neizbean. Poetkom godine 1944. vodili smo teku i ozbiljnu diskusiju. On m i j e doneo dugu listu nemilih dogaaja: pljake, otmice i krae (ali ne i ubistva) i objasnio je da su ti dogaaji direktna posledica moje nove politike. Ovo me je pogodilo i naljutilo. Zatraio sam od Majsnera da sa svojim policajcima pronae krivce i pri tom sam mu skrenuo panju d a j e to zadatak policije, dakle, da pronae prestupnike, a ne da trai taoce. Majsner je razgovor sa mnom napustio ozlojeen i ogoren. Posle toga, poinio je jednu nesmotrenost, jer je poeo da kritikuje moju politiku tako glasno i otvoreno, da su informisani" srpski krugovi poeli da govore o tome kako besni otvoreni sukob izmeu Nojbahera i Majsnera. Moji izgledi u tom dvoboju sa omraenim ovekom, koga su se mnogi bojali, ocenjeni su kao neznatni. Iskoristio sam jak uticaj i veze koje sam stekao kao nemaki diplomata na Balkanu, te sam krenuo u protivnapad. Utvrdio sam d a j e Majsner svojom bunom kritikom moje politike povredio pravila discipline Rajha. Moji napori urodili su plodom. Uz pomo Kaltenbrunera, Himler ga je opozvao iz Beograda. Video sam ga jo jednom, kroz kljuaonicu moje elije, kada je prolazio hodnikom naeg zajednikog zatvora u Beogradu. On je bio obeen u decembru 1946, zajedno sa brojnim nemakim zatvorenicima.

142

U oima Srba Majsnera je bio glas krvavog delata. On je bio bezobziran kada je trebalo tumaiti postojee firerovo uputstvo u pogledu mera odmazde. Za izdavanje naredbe u vezi s represalijama bili su nadleni vojni zapovednici ili komandanti trupa na podruju gde se vode borbe. Ali, kao vodei policijski funkcioner, Majsner je imao mogunost da zahteva primenu ovakvih kaznenih mera. Isto tako, policija je isporuivala kandidate za streljanje koji bi trebalo da budu ubijeni kao taoci, a nalazili su se u zatvorima, koji su bili u nadlenosti policije. Izuzetak su bili sluajevi kada je nemaka vojska vodila borbe sa ustanicima i tada su vojni komandanti mogli odmah, na licu mesta, da sami interveniu i uzmu za taoce lica sa podruja gde se upravo vode borbe. Majsner je bio vrsto ubeden da je na Balkanu samo ova metoda ispravna. On je verovao da je to u interesu bezbednosti naih vojnika i policajaca i da samo tako moemo imati uspeh. Same naredbe, uz iju pomo je on ostvarivao svoje surove i grozne ideje, nisu bile njegove. Pa ipak, on ne spada u kategoriju onih sadista koji se tako esto i sigurno pojavljuju u vremenima kada vlada revolucija i vanredno stanje, kada njihovi niski i podli instinkti najbolje mogu da dodu do izraaja. Ja sam se suprotstavio Majsneru i uspeo sam da bude oboren" i povuen iz Beograda. To su injenice. Pa ipak, oseam dug prema njemu da posle ove kritike i ogovaranja kaem jo neto. On je to platio svojom glavom. Svi ljudi koji su na taj nain platili svoje dugove", nalaze se u povoljnijem moralnom poloaju nego to je to sluaj sa brojnim ubicama, koji su dobrovoljno, bez komandne prisile postali ubice. Njima niko ne sudi i niko im nije ispostavio raun za ta zlodela i to zato, jer su, na primer, rtve tih ubica bili - samo Nemci. U j e s e n 1943. u Srbiji sam zatekao sledeu situaciju: komunistiki ustanak je 1941. godine uguio Vermaht. Susedne zemlje kao N D H (a posebno Bosna) i Crna Gora postala su podruja gde su Tito i njegovi partizani vodili glavne borbe. Veliki deo teritorija u Srbiji, pre svega sela, kontrolisali su etnici Drae Mihailovia. I u samom Beogradu Draine pristalice bile su brojnije nego Titove. Titovi ljudi, meutim, bili su bolje organizovani i disciplinovani. Za etnike su komunistiki partizani odavno postali neprijatelj broj jedan. Znali su da im posle odlaska okupatora predstoji borba sa Titom za budunost Jugoslavije. Ovaj neizbean i fatalan razvoj, gde je dolo do sukoba izmeu nacionalistikih i komunistikih pokreta otpora, nije karakteristian samo za Srbe, ve, je, takoe, zabeleen u Grkoj i Albaniji. To je dovelo do toga da su nacionalistiki gerilci morali da odustanu od aktivne borbe protiv okupatora. lanovi Engleske vojne misije pokuali su da ubede obe grupe da se ujedine u borbi protiv okupatora. Njihovi napori ostali su bez rezultata. Engleski obavetajci ozbiljno su se trudili da na jugoslovenskom teritoriju doe do tog ujedinjenja, dok su daleko manje napora ulagali u Grkoj i Albaniji. Za Englesku, imajui pred oima najkrai put za Indiju, nije bilo

143

svejedno da li e severni deo Balkana ili Egejsko more biti u rukama boljevika. Takode, ni Otrantski tesnac, koji deli italijansku i albansku obalu i koji kontrolie prilaz Jadranu, nije imao veliki znaaj za englesku mediteransku flotu. Zbog toga i nije dolo do sukoba izmeu vode nacionalnih grkih bandita Napoleona Zervasa i njegovog pokreta Edes" sa engleskim prijateljima. Ovo se, takoe, odnosi na zogistu Abas Kupija u Albaniji. I Kupi i Zervas bili su pasivni prema okupatoru. Sa Draom Mihailoviem, meutim, stvar je stajala drugaije. On je bio ogoren time to su Englezi poeli da izdano pruaju pomo Titu i njegovim partizanima. Ovaj sukob je bio prisutan i pre nego to sam ja preuzeo dunost u Beogradu, a uskoro, u novembru 1943, dolo je do otvorenog prekida odnosa. Oficiri engleske vojne misije napustili su tabove etnika Drae Mihailovia. Kasnije je, meutim, i kralj Petar II, pod pritiskom Engleza, morao da prizna Tita kao vrhovnog vodu Narodnooslobodilake armije. Amerikanci su tako ostali poslednja nada Drae Mihailovia. I stvarno, na upranjeno mesto Engleza stigla je jedna amerika vojna misija, koju je predvodio pukovnik Mekdovel (McDowell), inae profesor balkanskih studija sa Univerziteta u Bostonu. Ali, ova misija imala je za cilj uglavnom moralnu podrku, a nisu im poslali nikakvu materijalnu pomo, jer je takav bio dogovor izmeu najviih predstavnika Amerikanaca i Engleza. Ve i pre mog dolaska se deavalo da su se neke etnike jedinice u Srbiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i Dalmaciji, povremeno zajedno sa italijanskim i nemakim trupama borile protiv partizanskih snaga. Ova saradnja, kojom su se naroito Italijani mnogo koristili, bila je Nemakom glavnom tabu nepoeljna, a zapravo i zabranjena. Pa ipak, i pored zabrane Hitlera, Nemci i etnici su i dalje, s vremena na vreme, saradivali. Balkanski klanci i gudure su mrane a Glavni tab je bio daleko. Deavalo se da se usamljeni komandant neke manje nemake vojne formacije naao u tekoj situaciji i, odjednom, stigla mu je neoekivana i dobrodola pomo od neke etnike jedinice; on ju je, razume se, prihvatio. Komunisti su bili zajedniki neprijatelji i etnicima i Nemcima. Hitler sm, meutim, bio je strogo protiv takve saradnje, a to se dobro vidi i iz njegove prepiske sa Musolinijem. Firer nije ni kasnije dozvolio, kada je Tito ve postao ime i sila, da se saraduje sa etnicima. Dopustio je i gledao kroz prste samo na povremenu lokalnu saradnja sa etnicima. ak je i takve dozvole davao veoma nerado. Hitler je pripadao onoj vrsti Austrijanaca, koja polako izumire, a koja od godine 1914. ima antisrpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i izbijanja Prvog svetskog rata. Srbi su za njega: bombai, ubice kraljeva, zaverenici, puisti i krivci za svetske poare i evropske ratove. Ovo su bile uobiajne titule koje su Srbi stekli u austrougarskim krugovima. injenica je, d a j e Srbija tek u 19. veku stupila u noviju evropsku istoriju, posle pet stotina godina turske vladavine. I za to kratko vreme Srbija nije ba predstavljala

144

mesto politike stabilnosti. Udela i krivice za ovako loe stanje ima i politika velikih sila. S obzirom na zamrene politike odnose, dolazilo je u naoruanim jedinicama pokreta otpora do takvih incidenata, koji su nekom dalekom i stranom posmatrau morali da izgledaju kao zbunjujua i nerazreiva tajna. etnici su se borili sami, ili zajedno sa nemakim ili italijanskim jedinicama protiv Titovih partizana. Voda etnika bio je general Draa Mihailovi, vojni ministar u izbeglikoj jugoslovenskoj vladi kralja Petra II. U Drainom glavnom tabu, kao i u tabovima njegovih lokalnih jedinica, boravili su engleski oficiri. U Titovom glavnom tabu takoe su se nalazili engleski obavetajni oficiri. Kasnije su se borili etnici sa partizanima: u Glavnom tabu etnika bili su ameriki oficiri, a u Glavnom tabu partizana nalazili su se engleski oficiri. U jesen 1944. Drau su partizani proterali iz Srbije, pa je preao Drinu i zauzeo borbene pozicije u Bosni. U to vreme umalo da Drain glavni tab nisu zarobili partizani i to zajedno sa Amerikom vojnom misijom, koja je boravila kod etnika. Jedan etniki voda upravo je primio vest d a j e dobio odlikovanje za hrabrost od kralja i to zbog zasluga u borbi protiv okupatora. Kada je primio tu vest, ba je boravio kao gost kod italijanskog komandanta sa kojim je u to vreme saradivao u borbi protiv crvenih partizana. etnici su meutim, bili prijatelji sa Saveznicima, a formalno su bili pod komandom kralja Petra II. Kada je italijanski komandant doznao da je etniki vojvoda primio visoko priznanje od kralja, nije propustio da mu estita, a ljivovica, koja je uvek prisutna na jugoslovenskom tlu, pobrinula se za dobro i sveano raspoloenje. Zaista je bilo malo stranaca koji su poznavali ovaj balkanski svet. U vreme kada sam preuzeo misiju u Beogradu, Srbija je bila zemlja gde su komunisti imali najslabije pozicije na Balkanu i u kojoj je komunizam imao najmanje pristalica. Srbija ima preteno agrarni karakter. Preko osamdeset odsto stanovnitva ine seljaci. Komunisti imaju izgleda samo u industrijskim sredinama, a njih nema mnogo u Srbiji. Beograd je izuzetak. Glavna baza Komunistike partije u Srbiji postao je Beogradski univerzitet. Seljatvo ove zemlje je vaspitano u patrijarhalnom duhu, a prema svemu novom odnosi se sa dubokim nepoverenjem. Kako su vekovima bili turski podanici, nauili su do savrsenstva lekciju o pruanju otpora i to na lukav i uporan nain. U srpskom seljaku video sam jednu od najjaih poluga protiv boljevizacije Balkana. Upravo zato, stavio sam u sredite mog politikog planiranja okonanje dosadanje nemake politike prema Srbiji, po kojoj je Srbija bila deurni krivac za sve probleme na Balkanu. Ovo je, meutim, znailo nita manje nego iru reviziju nemake politike na Balkanu. Srbi, najzad, ako pogledamo geografsku kartu, zauzimaju, kljuno mesto na Balkanu.

145

Ja sam pokuao da se izborim da u Nemakom glavnom tabu dode do preokreta u vezi sa ovim problemom. Ime sledeeg poglavlja govori jasno o tome kakav je bio glavni rezultat ovog mog pokuaja. NA I Z G U B L J E N O M POLOAJU Tek poto su u Albaniji donete vane odluke, kada je na osnovu sopstvene inicijative stvorena nezavisna Albanija, mogao sam da se vie posvetim srpsko-crnogorskom prostoru. U prethodnom poglavlju pokuao sam da pruim kratak pregled srpskih problema, a oni su, na osnovu nacionalne pripadnosti, takode i crnogorski problemi. Ali, nije ba tako, da se Crnogorac - pa ak i onaj, koji osea i razmilja velikosrpski - jednostavno identifikuje sa obinim Srpstvom. Ovi stanovnici brda imaju sopstvenu istoriju, specifinu, izrazitu samosvest i poseban nain ivljenja. Na svoju srpsku brau, koja ive na planinama srednje visine i u Panonskoj ravnici, gledaju sa mirnim, samouverenim nepotovanjem. S druge strane, Crnogorci su kod Srba predmet brojnih viceva i anegdota. Nije, meutim, nikakav vic, da je ova siuna knjaevina objavila rat Napoleonu, kada je Francuska napala prijateljsku Rusiju. Nas i Rusa zajedno sto i pedeset miliona!", kazao je pre vie decenija jedan Crnogorac, kada zemlja nije imala ni tri stotine hiljada stanovnika. Kada je u Prvom balkanskom ratu, godine 1912, kralj Nikola objavio mobilizaciju, dva Crnogorca, koja su se nala u Grkoj, poslali su na Cetinje telegrafsku poruku sledee sadrine: Da li da odmah krenemo na Cetinje, ili da udarimo na Turke sa boka?" Onome ko hoe da bolje upozna duu ovih brana, preporuujem da ita sjajne anegdote i prie jednog njihovog pravog junaka iz 19. veka, koji se zove Marko Miljanov. Veliki ponos Crnogorci nalaze u injenici da svemonim Turcima nije nikada polo za rukom da potpuno ovladaju njihovom malom zemljom. Vekovima su vodili hrabar hajduki mali rat, a to je opisao u istinski klasinoj epskoj pesmi njihov vladar i episkop Petar Petrovi Njego (1813-1851) i time postavio trajni literarni spomenik toj borbi sa Turcima. Re je o Gorskom vijencu. Jednom sam nekom uglednom Crnogorcu u ali kazao sledee: Mogue da Turci i nisu bili toliko zapeli da osvoje taj komadi kamene pustinje, koja se zove Crna Gora?". On to uopte nije razumeo kao alu, ve se naljutio. Drugom Crnogorcu sam rekao sledee: Vi, Crnogorci, ste neka vrsta srpskih Tirolaca. Ono to u oima Nemaca predstavljaju Tirolci, to su Crnogorci za Srbe!" Ja sam pri tome, naravno, mislio da dam kompliment Crnogorcima, jer se svako sea Andreasa Hofera, koji se borio protiv Napoleona i francuske okupacije. Crnogorac mi je na to mirno ovako odgovorio: Bolje da kaete: Crnogorci su srpski Prusi"! Oni jednostavno ne ele da ih ovek drugaije vidi, sem u velikim, svetskim okvirima.

146

U oktobru 1943. putovao sam avionom u Podgoricu. Nalazio sam se u drutvu dr Fezenmajera (Vesenmeyer), koji je kasnije postao nemaki ambasador u Budimpeti. Sa aerodroma, krenuli smo kolima putem koji je bio u prilino dobrom stanju, u pravcu Cetinja. Oko nas su se videla pusta brda i kamena pustinja. Cetinje ima est hiljada stanovnika. im je Italija kapitulirala, nae su trupe odmah zauzele Crnu Goru. Nameravao sam da u Crnoj Gori stvorim nacionalni odbor, koji bi mi sluio kao veza izmeu nemake armije i stanovnitva. Taj odbor imao bi u nadlenosti brojne administrativne zadatke, koji su nam izgledali neophodni. Situacija je bila krajnje zapetljana. Na tako malom teritoriju delovali su Titovi partizani i etnici, koji su izmeu sebe vodili graanski rat. Dogaali su se krvavi obrauni i klanja, mnoga sela su zapaljena. Bilo je crnogorskih dobrovoljaca koji su dolazili kod Nemaca i zahtevali da im se da oruje. U zemlji su se jo nalazile i italijanske trupe, koje su dobile samoubilaku zapovest da sada treba da se bore protiv nemakih vojnika, a da nisu primile ni hranu ni municiju, jer im je veza sa Italijom bila prekinuta. Reju, po Crnoj Gori se puilo, pucalo i dimilo, kao u najlepim turskim vremenima. Moj prvi pokuaj je propao. Dve crnogorske stranke - velikosrpski bjelai" sa jedne strane, i zelenai", koji su se zalagali za autonomiju - nisu nikako mogle da se dogovore. U oima zelenaa", bjelai" su bili veoma bliski crvenim komunistima. Bjelai" su bili daleko brojnija i jaa grupa, pa su zato hteli da sami imaju vlast u rukama. Ali, ja sam bio uporan da treba da doe do koalicije izmeu bjelaa" i zelenaa". Bojao sam se da pored crvenih, sada ne proizvedem jo jednu opoziciju, koja bi mogla da nastane ako bi pritisak bjelaa" protiv zelenaa" bio toliki da bi zelenai" moda mogli da trae utoite i zatitu kod partizana. Bjelae" je vodio advokat Ljubomir Vuksanovi, iz Andrijevice. To je bio ovek dinovskog rasta, snaan kao konj. Njegov ui zaviaj je slavno pleme Vasojevii. A ovi su se, opet, takmiili sa jednako slavnim plemenima: Piperi, Bjelopavlii, Drekalovii, Cuci, i kako se sve ne zovu ta ponosna plemena. Svi su se oni borili za lovorov venac, kome pripada najplemenitije i najvee junatvo i ojstvo. Ovako to ne ide dalje, gospodine ministre!", odgovorio mi je ogoreno i Ijutito ljudeskara Vuksanovi, kada sam govorio o zahtevima zelenaa" i nastavio: Vi jo dobro ne poznajete nau zemlju! Kazau Vam kako se to radi. Treba da obesite njih nekoliko! Mi nemamo toliko stabala, kao to imaju neki drugi, ali od ovo malo drvea to tu vidite, nema nijednog na kome neko ve nije bio obeen!", i pri tom mi je pokazao svojom snanom rukom na pusti kr i golet, koji na okruuju. Reio sam da ne posluam savet, znajui veoma dobro da u time znatno da izgubim na ugledu. Nisam oseao nimalo sklonosti da veam ljude, a nisam imao ni punomo da to radim.

147

Umesto toga, odgovorio sam mirno: Ako se ne dogovorite, tetne posledice snosie svi Crnogorci. U ivotno vanim situacijama stanovnitvo valja da ima sposobne predstavnike koji e umeti da vode i tite interese Crnogoraca. Dovidenja, ako ste tako daleko dogurali! Ne mogu toliko dugo da ekam!" Nastavio sam let do Tirane, gde me je oekivao Mehdi-beg Fraeri da mi govori o svom otkriu relativne neutralnosti". Bjelai" i zelenai" dogovorili su se u novembru 1943. i tako osnovali narodnu upravu", na ijem elu je stajao din Vuksanovi. U jesen 1944. Ljubomir Vuksanovi je zajedno sa naim trupama napustio svoju Crnu Goru. Uspeo je da stigne sa grupom svojih zemljaka do pokrajine Koruke, u Austriji. Savezniki avioni napali su iznenada voz. Putnici su se razbeali iz vagona i potraili sklonite u oblinjoj umi. Vuksanovi, divovskog rasta, bio je ili suvie spor, ili nije hteo da bei. Tako je grob naao u Austriji. Morao sam da ispriam ovu kratku epizodu, jer je tu nastao moj plan da predloim vodstvu Rajha, da se stvori Velikosrpska federacija u koju, pored Srbije, treba da udu Sandak i Crna Gora. Ovaj predlog predstavljao je sr i sredite mojih revizionistikih planova. Ovako sam ocenio situaciju i na osnovu toga sam sainio svoje prve predloge. Najjae tkivo, najsnaniji narod na okupiranom Balkanu je srpski, a on je najgore proao. Od 1941. godine Srbe su Nemaci tretirali kao poraene neprijatelje, kao glavne krivce zbog izbijanja nemako-jugoslovenskog rata. Zbog toga su Srbi zasluili da se sa njima tako strogo postupa. Srbi su toliko krivi, da ma kako se sa njima nemilosrdno postupa, zasluili su jo goru sudbinu. Teritorij gde ive Srbi bio je potpuno pocepan i unakaen. U ostatku Srbije, pored nemakih okupacionih trupa, nalazile su se i bugarske. Ali, u toj Srbiji komunisti su imali najslabije pozicije i najmanje pristalica. Glavne ratne operacije Titovih partizana, od kraja godine 1941, nalazile su se na drugoj obali Drine, u Bosni, koji je tada pripadala hrvatskoj teritoriji, te u Crnoj Gori. U Hrvatskoj, a njoj su tada pripadale Bosna i Hercegovina i delovi Dalamcije, teroristiki reim Ante Pavelia terao je pravoslavne Srbe koji su bili ugroeni u umu, da potpuno nestanu. Ali i Hrvati su takoe masovno dezertirali i prelazili u Titov tabor. U umi je postepeno izrasla partizanska armija, koja je kontrolisala velike delove zemlje. Ustaka vlast u N D H svojom antisrpskom politikom pruila je Titu daleko najveu podrku. Poloaj Srba bio je sledei: u Hrvatskoj smo bili svedoci unitavanja Srba; u srpskim krajevima koji su bili okupirani, imali smo streljanja talaca i paljenje sela; na Kosovu i Metohiji na dnevnom redu bila su proterivanja Srba; u delovima Srbije koje su okupirale bugarske trupe, svakodnevno su ubijali i silovali Srbe, a ubijanja Srba dogaala su se i u krajevima koji su pri-

148

pali Maarskoj. ta je u toj situaciji mogao da uradi Nedi? Godine 1941, kada je buknuo komunistiki ustanak, Nedi je po nagovoru svojih prijatelja i Nemaca, pristao da postane predsednik srpske vlade i bio prisiljen da krene munim putem kolaboracije. U tom pokuaju da spase srpski narod, Nedi je neprestano doivljavao razoarenja i gubitak ugleda. U takvom stanju zatekao sam Nedia u septembru 1943. ak ni prijem u Glavnom tabu nije mu doneo nikakav opipljiv uspeh. U Crnoj Gori, gde je besneo okrutan, graanski rat, partizani su postajali sve jai. Polako su bivale vidljive namere balkanskih partizana, iz kojih je proizlazilo da su imali jedinstvenu strategiju: da organizjuju crveni ustanak od Slovenije pa do Peloponeza. Crna Gora je dobila ulogu mosta ka Albaniji. Partizani na jugu Albanije ve su bili povezani sa grkim partizanima Elas", u Epiru, u Severnoj Grkoj. Od 1943. godine partizane su izdano pomagale zapadne sile. Naroito na podruju Hrvatske i u Crnoj Gori, nakon kapitulacije Italije, partizani su se doepali tekog naoruanja. Na ovaj nain balkanski partizani su postali ratujua sila, pa je nekoliko nemakih divizija bilo prisiljeno da bude stacionirano na Jugoistoku Evrope. Da se partizani dre pod kontrolom nije bio samo vojni problem, kako su pogreno verovali u Nemakom glavnom tabu. To je, pre svega, bio politiki problem. Partizanski pokret, koji su vodili komunisti, postao je znaajan i veliki zahvaljujui grekama nemake i italijanske politike na Balkanu. Partizani su tano znali ta im je cilj: da pod platom i zastavom nacionalnooslobodilake borbe protiv okupatora utabaju put koji e im doneti vlast. Na tom putu pobili su onoliko nacionalistikih boraca, koliko je to bilo mogue. Jer za komuniste, sadanji i budui neprijatelj broj jedan bili su nacionalisti. Nacionalisti su na taj nain bili gurani u ruke okupatora, protiv koga su godine 1941. digli ustanak i otili u umu. Tako je okupator za nacionaliste postao neprijatelj broj dva. Plan nacionalista bio je sledei: dokle god su nemaki i italijanski okupatori u zemlji, da se od njih na ovaj ili onaj nain dobije to je mogue vie oruja. To je bio jedini razlog zbog koga su etnici, povremeno, saradivali sa okupatorom. Niko od nacionalista nije imao nikakve simpatije za ratne ciljeve okupatora i niko od etnika nije bio spreman da se bori za ratne ciljeve Nemake ili Italije. Ovo se, pre svega, u potpunosti odnosi na srpskog vodu etnika, biveg pukovnika Generaltaba, Drau Mihailovia. Politika ovog srpskog nacionaliste moe da se razume i objasni samo iz tog, ratnog okvira, kada u zemlji besni graanski rat. Kada sam stigao u Beograd, njegov razlaz i prekid veza sa Englezima ve je bio u toku. Ovo je za mene bio veliki politiki izazov. Odigralo se jo neto to me je uvrstilo u ubedenju da se zauzmem za stvaranje Velikosrpske federacije. Jugoslovenska ideja bila je oevidno kompromitovana. Za iroke slojeve srpskog drutva ideja budueg zajed-

149

nikog ivljenja sa hrvatskom braom" - posle uasnih, okrutnih zloina koje je ustaki reim izvrio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba - nije vie izgledala izvediva i mogua. U pravcu Srbije kretala se nepregledna reka srpskih izbeglica, koji su beali iz NDH. Ti ljudi su ili uspeli da se spasu od hrvatske akcije masovnog ubijanja Srba, ili nisu hteli vie da ekaju da i na njih dode red za klanje. Usled tih uasnih stradanja Srba, Nedi je postao velikosrbin. On je najbolje reenje za svoj narod video samo u nacionalnoj dravi, koja bi jedina mogla da osigura Srbima budunost. ak je i Draa Mihailovi - koji se borio za jugoslovensku monarhiju koju bi vodili Srbi poeo da sumnja da Jugoslavija, posle svega to se odigralo izmeu Srba i Hrvata, moe ponovo da vaskrsne. Ko je glavni neprijatelj? Ovo pitanje odnosi se, takode, i na takozvane ljotieve dobrovoljce, koji su se stavili u slubu Nedia i nemakih trupa, kako bi se borili protiv komunista. Ljoti je bio politiki veoma angaovan ovek i ideolog, koji je osnovao pokret Zbor", a njegovi sledbenici zvali su se zborai". Pre 1941. godine liberalna, prozapadna vlada bila je protiv zboraa", koji su pred sam poetak rata znatno ojaali i postali prilino popularni. Zbor" je bio srpski nacionalni pokret obnove i imao je korene u srpskoj tradiciji. Imao je neke slinosti sa Gvozdenom gardom u Rumuniji, jer su i zborai" traili inspiraciju u religiji. Ljoti je svojim pristalicama propovedao spremnost na podnoenje line rtve, kako bi dolo do moralnog preporoda srpskog naroda i to u veku i vremenu koji su se udaljili od Boga, u kome smo doiveli unitenje starih vrednosti uz pomo ateizma, materijalizma i liberalizma. U ovome je Ljoti video nau nesreu. Bio je protivnik urbane civilizacije, koja razara tradiciju sela, kritikovao je korumpiranost formalne demokratije i zalagao se za autoritarni sistem vlasti, koji bi ponovo trebalo da oivi patrijahalne vrednosti drutvenog poretka. Selo je u njegovim oima bilo izvor i riznica istinskih vrednosti. Ateistiki boljevizam kakav je na snazi u Rusiji, za L j o t i a j e predstavljao delo satanskih sila, koje su se uvukle u hrianski svet. On je bio u punoj meri srpski nacionalista, ali kao antikomunista razmiljao je ire, u evropskim dimenzijama. Ovakav stav doveo g a j e do saradnje sa Nediem i Nemcima u borbi protiv komunizma. Ljuti, meutim, nije bio spreman da se odrekne ni pedlja jugoslovenske teritorije. Njegove pristalice su ga oboavale. No, van svog pokreta je bio veoma nepopularan, jer je svoje stavove zastupao sa nepomirljivom krutou. Njegovi dobrovoljci, koji su od godine 1941. do kraja rata vodili mnoge borbe sa partizanima i pri tom pretrpeli velike gubitke, nisu nikada brojali vie od devet hiljada boraca. Na poetku rata oni su se borili i protiv etnika. Veinom su to bili mladi ljudi, a medu njima nalazio se visok procenat studenata i inteligencije. Posle Nedieve posete Glavnom tabu, Hitler je dozvolio da zborai" regrutuju do 15 000 boraca. Regretuacija, meutim, nije uspela, jer su se etnici Drae Mihailovia tome usprotivili. Da je Nedi u daljem razvoju dogaaja zabeleio unutranje i

150

spoljne uspehe, verovatno bi i ta regrutacija uspela. Ali, svi su znali da Tito sada predstavlja ozbiljnu opasnost za Srbiju, pa zato nije moglo nita da bude od zboraa" i njihovih vojnih jedinica snage od 15 000 vojnika. U istoriji, meutim, ne znai mnogo kad bi" i d a j e " , nego ostaje zapisano samo ono to se stvarno i dogodilo, a ne ono to je moglo da se dogodi. Zakljuio sam da pod ovim istorijskim okolnostima mi, Nemci, treba da opet izgradimo srpsku poziciju, koja je prirodno najjaa jugoslovenska i balkanska pozicija. Ukratko, predloio sam da igramo na srpsku kartu. Ali, moje ubedenje bilo je u potpunoj suprotnosti sa dosadanjim namerama i akcijama nemakog vodstva. Kada sam krenuo u ovu borbu, oevidno sam bio suvie veliki optimista. U oktobru 1943. ministru spoljnih poslova Ribentropu predao sam svoje prve predloge u vezi s promenama nae politike prema Srbiji. Sr mojih predloga bila je sadrana u sledeem: Srbe bi trebalo ohrabriti, a poloaj Nedia mora da se ojaa. U tom smislu sam predloio itav niz mera: 1) stvaranje Velikosrpske federacije, koja bi se sastojala iz Srbije, Crne Gore i Sandaka, koji je preteno naseljen muslimanima, a koji je nakon raspada Jugoslavije 1941. godine, pripao Crnoj Gori. U stvarnosti, Sandak i Crna Gora ne ine celinu, jer ih deli partizanski front; 2) predsednik ove federacije bie general-pukovnik Nedi; 3) sastavni delovi federacije ine privredni i novani savez, zadravaju administrativnu autonomiju, posebno u nadlenostima policije i kulture; 4) savezna vlada imae stvarnu vlast nad izvrnim organima (andarmerija, dobrovoljci); 5) dosadanja cenzura i zabrana nacionalnih kulturnih institucija bie ukinuta, a Beogradski univerzitet ponovo otvoren; 6) nemaka vojna uprava bie ograniena i delovae samo kao kontrolna instanca, a njen inovniki aparat radikalno e biti smanjen. Ovo su bili moji glavni predloi u pogledu unutranjeg novog poretka srpskog etnikog teritorija. Istovremeno sam zapoeo borbu, kako sam ve opisao, protiv dotadanjih metoda represalija i kaznenih mera, ali o tim mojim koracima nisam nita govorio kada sam boravio u Glavnom tabu. U dogovoru sa Nediem, podneo sam molbu da se oslobode vrhovni poglavar autokefalne Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Gavrilo, kao i uveni teolog pravoslavne crkve, episkop Nikolaj Velimirovi, koji je postao poznat u Engleskoj i Americi. Obojica su bila internirana u jednom manastiru u Banatu. Borbu protiv proganjanja Srba u ustakoj Hrvatskoj ve sam poeo u avgustu 1943, kada sam bio kod Ribentropa i Hitlera, a povodom preuzimanja nove dunosti. Ova bitka, koja je bila otvoreno protiv reima Ante Pavelia u Hrvatskoj i koja nije ostala skrivena vladinim krugovima u Zagrebu, veoma brzo mi je podarila titulu hrvatskog dravnog neprijatelja broj jedan". S obzirom na injenicu da su Bugari uivali posebne privilegije
151

najvieg nemakog dravnog vodstva, odloio sam svoje zahteve da Bugari prestanu da budu okupaciona sila na srpskom teritoriju i umesto toga, reio sam da ekam na povoljan trenutak. Ali sam zato odmah krenuo sa akcijom prikupljanja podataka o stanju bugarskih trupa i doao sam do zakljuka d a j e uticaj komunista porastao, to slabi borbeni moral armije. U vezi sa pitanjem povlaenja bugarskih okupacionih trupa sa tla Srbije, oekivao sam da u naii na otpor Vermahta, jer nemaka armija je i na ovo politiko pitanje gledala sa prostog aspekta da time tedi sopstvene snage. Moj srpski program sadravao je kao spoljni okvir i sledee: Nemaka mora da prekine sa dosadanjom politikom bezuslovnog izlaenja u susret i ispunjavanja svih elja maarskom revizionizmu i velikobugarskim ekspanzionistikim zahtevima. Ja sam zastupao miljenje da Srbima novom politikom treba ve sada izai u susret, tako to e im se obeati da e kasnije doi do ispravke granica Srbije. Hrvatska je dobila podruja koja su isto srpska i time se ne potuju prirodne, etnike granice, kao to pokazuje primer podruja oko reke Drine. Re je o istoj samovolji. ak mi je i Paveli u decembru 1944. godine rekao - kada je moj plan, zbog novonastale situacije, postao nezanimljiv - da je vraanje ovih teritorija Srbiji u interesu poputanja napetosti u srpsko-hrvatskim odnosima. Nadao sam se da e od moje nove politike Nemaka imati koristi, a to znai da e se srpski etniki prostor u najveoj meri umiriti", odnosno, da e na toj teritoriji gotovo u potpunosti prestati aktivnosti neregularnih vojnih snaga. Takoe sam od ove nove politike oekivao da u iz Crne Gore moi da istisnem Titove partizane i to uglavnom uz pomo nacionalistikih, etnikih jedinica i time bih mogao da stvorim antikomunistiki blok, koji bi se sastojao od Velikosrpske federacije i Albanije. Tako bih mogao da izolujem komuniste koji deluju u N D H i Grkoj i prekinem njihovu povezanost. Na ovaj nain bih razbio strategiju balkanskih partizana, koji su planirali da poveu ceo prostor, od Slovenije pa do Peloponeza. Iznad svega sam oekivao da u takvom politikom da ojaam poloaj predsednika vlade Nedia. Spoljni i unutranji uspesi morali bi mu kod stanovnitva doneti veu popularnost i znatno bi mu poveali broj pristalica u odnosu na njegovog protivnika Drau Mihailovia. Pred oima sam imao sledee dogaaje: sukob voe etnika sa engleskim obavetajnim oficirima, nagli zaokret erila (Churchills) ka Titu, i najzad, priznanje Tita od kralja Petra II i smenjivanje Drae Mihailovia sa poloaja ministra rata u jugoslovenskoj vladi u izbeglitvu. Verovao sam da u posle svega ovoga moi da pomirim i zbliim Drau Mihailovia sa Nediem, ije bi pozicije, ako mi plan uspe, bile znatno jae. Konano, obojica su imala zajedniki cilj, a to je jugoslovenska monarhija i bili su protiv toga da se komunisti domognu vlasti.

152

Sve ovo zvui veoma logino, posebno za onoga ko stoji po strani, daleko od ovih dogadaja. Za sve one, meutim, koji su aktivno uestvovali u tim dogaajima, stvari su bile mnogo zamrenije. Sigurno je bilo ozbiljnih posmatraa i kompetentnih Nemaca, koji nisu verovali da e politika izmirenja Nemake sa Srbijom imati uspeha. Za to su imali ozbiljne razloge. Sa mojim predlozima u vezi sa Srbijom u prvom trenutaku nisam imao problema. Ministru spoljnih poslova Ribentropu, balkanski problemi bili su strani i nepoznati i zato on o pitanju Balkana i nije mogao da ima neko svoje miljenje. U njegovima oima Balkan je bio i ostao neko nerazreivo klupko zavera, hajduije i korupcije. Reju, on je imao uobiajnu predstavu o tom delu Evrope a ta predstava o Balkanu je bila povrna i veoma rairena. Kada sam mu govorio o svojim planovima, izgledalo je d a j e otvoren prema njima i da gleda na njih sa simpatijom. Kao i uvek, na kraju razgovora on me je upozorio da e jedino Hitlerovo miljenje biti vano u prosuivanju tog pitanja. Prilikom prvog razgovora, Hitler je pokazao zainteresovanost za moje planove. Kazao mi je da e o svemu da razmisli i da e mi saoptiti svoje zakljuke. Na osnovu tog razgovora, bio sam veoma siguran da e moj plan uspeti. Bez veih napora polo mi je za rukom da se ponovo otvori Beogradski univerzitet, te da oslobodim srpske kulturne institucije od dotadanje prakse cenzure koju su sprovodili sitni nemaki inovnici i vojni birokratski aparat. Tako je do sada imao mnogo posla upravnik odeljenja za kulturu u mojoj beogradskoj centrali, savetnik Nemakog poslanstva u Beogradu, dr Klajber (Kleiber). Centrala iz Berlina, koju nikada nisam naao vremena da posetim, obasipala ga je nepreglednim propagandnim materijalom. U vezi s putanjem na slobodu visokih dostojanstvenika iz redova Srpske pravoslavne crkve, Ribentrop i Himler su podrali moj predlog. Ali, moj plan je propao, jer je naiao na otro protivljenje samog Hitlera: Patrijarh Gavrilo je na neprijatelj. Ovo je on dokazao svojim delovanjem tokom izbijanja sukoba sa Nemakom!" U tome to je vrhovni poglavar srpske nacionalne crkve pri upadu okupatora u njegovu zemlju bio protiv osvajaa, ja ne vidim nita neobino i udno. M o m zahtevu da se radikalno smanji vojni administrativni aparat u Srbiji, Hitler, je u svojoj naredbi s kraja oktobra 1943, udovoljio, ali to je ostalo samo na hartiji. Ovome su se usprotivile vojne vlasti ne sa fronta, nego u pozadini. Da se neto protiv njih preduzme, odnosno da se smanji broj tih ljudi, za to oigledno nemaju snage i moi ni carevi, a ni diktatori. Pozadina, kako je dobro poznato, ne uiva mnogo simpatija kod vojnika na frontu. Moda je Staljinu polo za rukom da sredi pozadinu. Ne znam, ali verujem da je moda u tome uspeo. Ja znam samo da Hitleru nije uspelo. Njegovi nalozi u vezi s tim pitanjem ostali su neizvreni. Opasno ugroziti poloaj vojnika na frontu time to se alju ifrovane poruke u kojima stoji da e neke divizije morati da se povuku sa fronta, izgleda kao korak koji je veoma

153

lako sprovesti. Pokuaj da se ukine vojna administracija koja deluje u pozadini, ili da joj se ogranii brojnost i mo, po pravilu propadne, jer pozadinci uvek lako mogu da dokau da je njihova sluba neophodna. To je jednostavno tako, i verovatno zavisi od osnovnog principa postojanja, odnosno od volje za ivotom. Verovatno zbog toga, moje molbe, kao i firerov nalog da se moje molbe ispune, pripadali su, oevidno, carstvu iluzija. U ratu koji dugo traje, uopteno gledajui, napred, na prvoj liniji fronta nalaze se uvek isti vojnici, sve dok ne poginu. A i u pozadini su uvek isti ljudi. U predivnom Parizu ivelo je, prema procenama, izmeu sto hiljada, pa ak do dvesta hiljada nemakih vojnika ,,pozadinaca". Broj pozadinaca zavisi od ugodnosti i privlanosti neke sredine. Sto se u nekom gradu lagodnije i lepe ivi, to u njemu ima vie pozadinaca. ak i slavna misija Hitlerovog specijalnog izaslanika, generala Fon Unrua (von Unruh), koji je dobio neobino velika ovlaenja da proelja pozadince, posle poetnih znatnih uspeha, na kraju je ipak propala. Oni koji slue u pozadini, a nemaju neko stvarno zaduenje, brzo su nauili da blagovremeno nestanu" i da se sklone kada ih poseti kontrola, koja namerava da od njih stvori borce sa prve linije fronta i heroje". im kontrola ode, oni se opet vrate na svoje radno mesto". Bio sam u najboljim odnosima sa generalom Fon Unruom, a njegovu akciju mogao sam prilino dobro da pratim. U njegovom tabu radili su sposobni ljudi, a i on sam je bio neka vrsta groma, pa ipak nije uspeo. U novembru 1943. predao sam pismeni izvetaj, u kome sam iscrpno formuslisao molbu, odnosno predlog u vezi sa stvaranjem Srpske federacije. Hitler je, nakon to je proitao moj izvetaj, rekao Ribentropu sledee: Vama su poznate moje rezerve i sumnje, ali predloi su interesantni. Hou da o tome razgovaram sa Nojbaherom." U decembru 1943. nalazio sam se u Berlinu. U gradu je upravo boravio i Ribentrop. Telefonirao mi je u vezi s mojim predlozima. Deset dana trebalo je Ribentropu da razmisli kako da postupi u vezi sa mojom eljom, jer ja sam hteo da o svemu porazgovaram sa Hitlerom. Ribentrop je dugo razmiljao da li da i on sa mnom poseti Hitlera u Glavnom tabu. N j e m u je bio poznat stav Hitlera, koji se protivio svakoj ideji koja vodi jaanju Srba. Ribentrop nije eleo da svojim prisustvom kod Hitlera podrava m o j e predloge, koji ionako nemaju velikih izgleda da ih firer prihvati. Pa ipak, postojala je mogunost da ubedim Hitlera u ispravnost mojih planova. Ako uspem, onda Ribentop nije eleo da se to dogodi bez njegovog prisustva. On je pokuao da stavi na hartiju svoje sopstvene poglede. Iz toga se jasno videlo d a j e Ribentrop raunao na to da e moji predloi biti odbijeni, pa je unapred hteo da pokae da se slae sa Hitlerom. Ukratko, iz njegove formulacije videlo se da on i nema sopstveno miljenje. Posle deset dana on ipak nije otputovao avionom koji je trebala da nas dovede do Hitlerovog glavnog taba, koji se tada nalazio u Rastenburgu. Jedno pre podne sti-

154

gli smo u Rastenburg, a ve u podne primio sam Hitlerov poziv da sa njim idem na obed u Volfance" (Wolfsschanze"), u Vuju jazbinu". Na ruku je bio i ambasador Hevel, koji je stalno boravio u Hitelrovom glavnom tabu i bio stalna veza sa ministrom spoljnih poslova Ribentropom. Hevel nije prisustvovao naem razgovoru kao zastupnik svoga efa. Ribentrop je na kraju odustao od toga da pismeno formulie svoje miljenje u vezi s mojim planovima za Srbiju. Hevel je u to vreme bio gotovo jedini stalni gost, redovno je ruao sa Hitlerom. Na razgovor je trajao skoro tri asa. Hitler je imao sledee miljenje: Mi nikada ne smemo da dopustimo da na Balkanu jedan narod koji poseduje oseaj politike misije i istorijske uloge postane suvie moan. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku dravotvornu snagu, kao i velike, ambiciozne ciljeve, koji idu ak do Egejskog mora. Imam ozbiljne rezerve prema tome da takav narod u njegovim nastojanjima i ambicijama, ja jo posebno ohrabrim i podrim!" Tokom razgovora stigli smo i do pitanja balkanskih muslimana. O tome sam neto napisao i u uvodu ove knjige. On je bio za to da se prema muslimanima vodi pozitivna politika". Tokom troasovnog razgovora dodirnuli smo mnoge teme. Tako, mogao sam ponovo da se uverim koliko se Hitler divio Musoliniju. Hitler: Italijanska imperija bila je atavistika ideja poslednjeg Rimljanina Musolinija!" Poznata je sklonost Hitlera da duge razgovore posle nekog vremena pretvori u duge monologe, tako da njegovi sagovornici ne mogu da dou do rei. Ja sam ipak dobio mogunost da govorim i to iz prostog razloga jer je balkanski svet toliko komplikovan za razumevanje, d a j e neko ko ne poznaje Balkan, bez obzira na to koliko voli da govori, u ovom sluaju prisiljen da slua izlaganje onoga ko je tamo iveo nekoliko godina. Reju, Hitler me je sasluao, ali moj plan oko stvaranja Srpske federacije nije prihvatio, a na kraju razgovora kazao mi je ovo: Sada su Vam poznate moje rezerve. Ispitajte Vae predloge i uporedite ih sa svim onim to sam Vam danas govorio. Govoriemo ponovo o toj stvari." Sve j o nije bilo izgubljeno. Po mom povratku u Beograd, Nedia sam informisao o svojim namerama i razgovorima, sa Hitlerom, ali, razume se, nisam mogao da mu govorim o svim detaljima. Nedi je bio duboko razoaran to sam se vratio bez odobrenja za stvaranje Velikosrpske federacije. Teio sam ga svojim sledeim susretom sa Hitlerom. Taj sledei razgovor bio je vie puta odlagan. Najzad, u aprilu 1944. ponovo sam dobio odobrenje da se vidim sa Hitlerom. Ribentrop mi je kazao da idem u Salcburg. Hitler je tada boravio u Obersalcbergu, pored Berhtesgadena, a ministar spoljnih poslova Ribentrop iveo je u dvorcu Ful (Fuschl), blizu Salcburga. Masovna

155

sahrana civilnih rtava posle jednog tekog vazdunog napada Engleza i Amerikanaca na Minhen, smrtni sluaj prilikom avionske nesree nosioca najviih odlikovanja (brilijantnog odlikovanja, odlikovanja vitez Gvozdenog krsta sa hrastovim listom, te odlikovanja sa brilijantskim maevima) generala Hube, kao i drugi incidenti, za punih etrnaest dana su odloili moj prij e m kod Hitlera. Onda je dolo do velike rasprave. Bio sam pozvan da sa Ribentropom i Papenom doem u Obersalcberg na ruak kod Hitlera. Obed je, kao i uvek, bio jednostavan. Onda je doao na red izvetaj. O Hitlerovoj ispravci i otroj noti Ribentropa u vezi s otkazom Turske da nastavi sa snabdevanjem Nemake hromom, ve sam govorio u ovoj knjizi. Druga taka na dnevnom redu je bio Balkan. Razume se, da sam o tim pitanjima prethodno razgovarao sa ministrom spoljnih poslova. Ribentrop me je upozorio: Vama su dobro poznate Hitlerove primedbe i sumnje!" Ja: Ali, mi moramo da pokuamo da otklonimo njegove sumnje i da ga ubedimo u ispravnost naeg plana, kako bi mogli i da ga sprovedemo u delo!" Fon Ribentrop: Dobro. Valja da pokuamo!" Meutim, on me je ostavio na cedilu ve pri prvom temperamentnom Hitlerovom protivljenu. Za Ribentropa je Hitlerovo miljenje bilo neprikosnoveno. Jedini izuzetak inila su pitanja koja su zahtevala kompetentne eksperte. Fon Ribentrop: Sad ste, eto, i sami videli. I ja sam Vam, gospodine Nojbaher, uvek to isto govorio. U potpunosti delim firerovo miljenje!" Nisam, razume se, oekivao ovakav tok razgovora. Pa ipak, nastavio sam da se borim, premda sam bio pomalo ogoren zbog Ribentropovog ponaanja. Hitler je postao veoma nestrpljiv: Pa, verujte mi d a j e tako! Ovo Vam govorim kao Austrijanac!" Ja: Ali, i ja sam Austijanac!" Hitler, prosto, nije hteo da prihvati moje predloge. Razume se da je neprestano imao pred oima krupne dogaaje na Istoku, na Ruskom frontu, kao i predstojeu invaziju na Zapadu, koju je sa sigurnou oekivao poetkom juna. Verovatno je tokom naeg razgovora mislio ovako: ta hoe sad taj Nojbaher sa svojom Srpskom federacijom? emu sve to? Prvo moram da pobedim, da Nemaka dobije rat, a posle toga sve e ostalo da doe samo od sebe na svoje mesto!" Ova ivahna debata trajala je skoro dva asa. I pored mojih upozorenja da vlada haos sa novanicama u Crnoj Gori i Sandaku (u opticaju su bile nemake kreditne kartice, italijanske lire i srpski dinar), nisam uspeo da sprovedem zamisao, koju je Hitler, prirodno, odmah shvatio kao moj pokuaj da stvorim jedinstven novani sistem za Srbiju, Crnu Goru i Sandak, a time i privredni savez. U vezi s pitanjem reima Ante Pavelia u Hrvatskoj, Hitler mi je kazao sledee: Sa tim reimom ve u ja jednog

156

dana da raskrstim - ali zasad jo ne!" Bitku sam izgubio. Moji predloi nisu bili prihvaeni. Kada sam se, na kraju razgovora, pozdravljao sa Hitlerom, izrazio sam mu aljenje to ima tako loe borce, kao to sam, recimo, ja, jedan od njegovih saradnika. Hitler: Kako mislite da ste Vi slab borac?" Ja: Pokuao, sam na osnovu svojih dubokih i najboljih saznanja, da sprovedem moje ideje i da Vas ubedim u ispravnost mojih namera i u tome nisam uspeo!" Hitler: Vi ste tako dobar borac da ste me naterali, tokom naeg dvoasovnog razgovora, da se dobro oznojim!" Ja: Neuspeh me je slomio, unitio!" Hitler: Moda u, nekom drugom prilikom, drugaije moi da presudim!" Moja graanska hrabrost zaustavila se ovde. Da Hitleru otvoreno kaem d a j e ve sada prekasno, nisam imao smelosti. Kada smo se nali u kolima, Ribentropu sam kazao: Sada i sami vidite, da Vi, jednostavno, nemate sposobnog diplomatu!" Ribentrop: Nije tano. Veoma ste se dobro drali, ali o ovom projektu vie nikada ne smete da govorite!" Ja: Ja u tu stvar ipak da ponovo stavim na dnevni red!" Ribentrop: Sta Vam pada na pamet! Hitler je tu stvar reio!" Ja: Krenuu ponovo u Srbiju, da stvar ispitam. Posle toga, ponovo u da podnesem molbu da se odobri plan, koga ja smatram ispravnim. Pa, ovo je, oevidno, i moj zadatak!" Tokom grmljavina i huka velikih borbi, koje su besnele na Istonom i Zapadnom frontu, ja, specijalni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova za Balkan, sa svojim sitnim poslovima i problemima, dugo nisam mogao da doem do rei. Hteo bih da se jo malo zadrim na upravo opisanom susretu sa Hitlerom, a posebno da govorim o jednoj Hitlerovoj izjavi, koja nije tema ove knjige. Hitler je, naime, govorio o predstojeoj invaziji na Zapadu: Oekujem invaziju poetkom juna 1944. Verovatno e se odigrati u Normandiji. Mi smo spremni d a j e doekamo. Nadam se da e do nje doi. Poraziemo invazione trupe. Potuiemo ih u roku od nekoliko dana. Ne! Bie nam potrebno svega nekoliko asova!" Tokom razgovora nije bilo rei o tome da postoji mogunost da istovremeno doe do invazije u Normandiji i Norvekoj. Neprijateljska kontrapijunaa obavila je majstorski svoj posao, jer je uspela da ubedi sam nemaki dravni vrh, da postoji stvarna mogunost da dode do invazije i u Norvekoj. Posledice po Nemaku bile su ozbiljne i teke, jer, kada je stvarno dolo do

157

I
invazije u Normandiji, sa podruja Norveke nisu krenule nemake trupe da bi pomogle pri odbrani Normandije. Posle konferencije sa Hitlerom bio sam duboko potiten i oseao sam se kao oduzet. Bilo mi je jasno da je mqj posao od sada osuen i vezan za probleme koji sadre malo zanimljivih detalja. Propao je moj pokuaj da dode do revizije nemake politike na prostoru Balkana. Bio sam osuen da se i dalje petljam sa svakodnevnim haosom i neredom, u kome nije postojala nijedna naa ideja kako da reimo problem. Da li je moj plan bio dobar, ostalo je bez odgovora i ne moe da se dokae. Ali, bar je postojao plan. Da neko utvrenje ne moe da se napadne ako ne postoji plan, u to niko ne sumnja. Ali, i u politici je stanje nereivo ako plana nema. Posle neuspeha prvo sam bio kao oduzet, a onda i ogoren, tako da sam gre nego to sam napustio firerov glavni tab, jednom stalnom funkcioneru u tabu kazao sledee: Kaite mi, gde zaseda tajna komisija koja ima zadatak da utvrdi koje politike greke jo nismo uinili!" Funkcioner: ta time elite da kaete?" Ja: Tako neto mora da postoji, jer inae ne bih mogao da sebi objasnim, kako nismo propustili da uinimo nijednu greku!" M o j sagovornik je pourio da to pre pobegne od mene. Ovako, meutim, nisam mogao da razgovaram sa Nediem, kome ponovo nosim praznu torbu, jer u razgovorima sa Hitlerom nisam postigao uspeh, nisam postigao nita. Potpuno je razumljivo d a j e posle svega Nedi - a to je bilo u maju 1944 - poeo da sumnja u moju dobronamernost. Nije vie verovao u iskrenost mojih namera i napora. Nalazio se u trajnom stanju depresije i gotovo svakodnevno pretio da e podneti ostavku na mesto predsednika vlade Srbije. Do sada sam uspevao da ga odvratim od te namere. Posle mog susreta sa Hitleom u Obersalcburgu, ja sam ga ubeivao da ostane na svom poloaju, ali sam pri tom imao griu savesti. Nedi je moje dosadanje kontakte sa Glavnim tabom Drae Mihailovia pratio sa ljubomorom i nepoverenjem. On se bojao da se Nemaka sprema da zaigra na etniku kartu, a oni su bili njegovi protivnici. Kada je Nedi uvideo da nema nita od toga da se ojaa njegov poloaj time to bi zabeleio uspehe na unutranjem i spoljnopolitikom planu, kako sam ja predlagao, onda je i sam poeo da trai kontakte sa etnicima. U vladu je uveo jednog Drainog pristalicu, koji je doao na mesto ubijenog dravnog sekretara Dordevia. Na ovaj nain su uspostavljene slubene veze sa Glavnim tabom Drae Mihailovia. O tim stvarima sam bio obaveten. Najzad, ja sam i sam nameravao da dode do toga i to tako to bih ojaao poloaj Nedia, koji bi bio ovenan uspehom. Sada su, meutim, u igri bili sasvim drugi motivi. Crvena armija napredovala je i pribliavala se granicama Srbije, Tito je postajao sve moniji na itavom jugoslovenskom prostoru, pa je u toj situaciji Nedi hteo da sebi osigura pozicije time to e da se povee sa svojim jaim, nacionalistikim konkurentom,

158

sa Draom. S druge strane, Mihailovi je, takoe, bio potreban Nediu, premda ga nije ozbiljno uzimao kao budui faktori moi, ali se nadao da e uz njegovu pomo da se dokopa nemakog oruja, pre nego to zapone povlaenje Vermahta iz Srbije. U avgustu 1944. dolo je do susreta Nedia i Drae Mihailovia. Oni su se sreli u prostoriji koja je bila potpuno zamraena. Na taj nain, niko od njih dvojice nije mogao da dokae da su se stvarno sreli. I ovo je tipino za balkanske metode zavere. Komunisti su pretili da e da zavladaju elom zemljom, i zato je Mihailovi zahtevao od Nedia da mu prui finansijsku pomo, te da pokua sve da bi od Nemaca dobio toliko oruja da moe da naorua pedeset hiljada svojih pristalica. Na taj bi se nain Nedi iskupio kod etnika i boraca pokreta otpora, jer je prethodno godinama saraivao sa Nemcima. Tako, bi se stvorio zajedniki antikomunistiki front. Posle tog zahteva etnika, Nedi je doao kod mene i postavio mi spomenute zahteve, a pri tom je preutao da se prethodno susreo sa Draom. Ja sam ovu informaciju dobio preko etnikih kanala. Kada sam mu spomenuo susret sa Mihailoviem, ispriao mi je celu anegdotu o tome i dodao, pomalo rezervisano, da etnikog vou nije video, te d a j e Mihailovia mogao da prepozna samo po glasu i dodao: ovek, meutim, moe i da se prevari !" O Nedievoj molbi informisao sam Glavni tab. Doao je trenutak da govorim o m o m odnosu prema traginoj linosti Drae Mihailovia. Drain kontakt sa m n o m bio je jedan od razloga zbog kojih mu je Vojni sud u Beogradu, u julu 1946, izrekao smrtnu kaznu. Pukovnik jugoslovenskog Generaltaba, Draa Mihailovi, zapoeo je borbu protiv okupatora odmah posle kapitulacije Jugoslovenske armije. U haosu koji je nastao posle upada nemakih trupa i kapitulacije, nalo se dovoljno naoruanih ljudi sa kojima je jedan odluan voa mogao da zapone gerilski rat. Draa Mihailovi je u celoj zemlji odmah postao slavan junak srpskog otpora, koji se sa svojim etnicima vratio staroj balkanskoj tradiciji i time spasao ast nacije. Otvoreni komunistiki otpor protiv okupatora zapoeo je tek 22. juna 1941, kada je Hitler napao Sovjetski Savez, a prestao je ve krajem 1941, kada su nemake jedinice uguile komunistiki ustanak u Srbiji. Posle toga, komunistiki otpor je nastavljen na podruju Hrvatske (u Bosni i Hercegovini) i Crnoj Gori. U pogledu otpora, Srbija je od poetka rata pa sve do povlaenja nemakih trupa sa Balkana preteno stajala pod znakom i prevlau Drae Mihailovia. Ovu sliku, ovu injenicu, ja sam uvek imao na umu. Zbog toga sam dugo potcenjivao vojnu snagu Tita, jer sam jugoslovensku situaciju procenjivao na osnovu stanja u Srbiji. Ve sam govorio o odnosima Drae Mihailovia sa engleskim obavetajnim oficirima. Kada sam preuzeo zadatak u Beogradu, njihovi odnosi su se nalazili u kritinoj fazi. Englezi su zahtevali da Draa Mihailovi protiv okupatora sprovodi vojne akcije i sabotae, te da saraduje sa Titovim partizanima. Draa Mihailovi je zamerio Englezima to pomau partizane, koji su njegovi

smrtni neprijatelji i danas i sutra". U pogledu zahteva za voenje vojnih akcija i sabotaa, on ih je upozorio na to, da takve aktivnosti dovode do streljanja talaca i paljenja i unitavanja sela. Poslednji razgovor izmeu Drae Mihailovia i engleskih oficira vodio se nedaleko od Uica. Nisu sedeli za zajednikim stolom, nego odvojeno, svako za svojim. U novembru 1943. Englezi su napustili vodu etnika i njegove lokalne komandante. Jugoslovenska kraljevska izbeglika vlada bila je prisiljena da sve to nemo posmatra, nemona da sprei da kralj, pod pritiskom Saveznika, prede na Titovu stranu. Ova situacija bila je za Drau Mihailovia opasna. Izgubio je podrku spoljnog faktora. etnici su i ranije saraivali sa okupatorima protiv zajednikog neprijatelja, protiv komunista, ali samo u pojedinim sluajevima i uvek u ogranienom, lokalnom okviru. Ovakvim politikim razvojem, kada su Englezi napustili etnike i potpuno preli na stranu Tita, etnici su u j o veoj meri bili gurnuti u naruje Nemaca, od kojih su jo jedino mogli da se nadaju da e dobiti oruje i opremu. Uskoro posle otvorenog sukoba sa Englezima, nekoliko etnikih vojvoda obratilo se molbom nemakom vojnom zapovedniku, s ciljem da zakljue pakt o nenapadanju. Samo se po sebi razume da sam ja dao pristanak, jer je to odgovaralo nemakim interesima. Na taj nain smo izbegli da se borimo na dva fronta, dakle, protiv etnika i partizana. U novembru 1943. z a k l j u e n j e pakt Nemaca sa etnikim vojvodama: Kalabiem, Keseroviem, Lukaeviem i drugima. U ugovoru je stajalo, da e potpisnici pakta potovati primirje, da se nee napadati, a od sluaja do sluaja e saraivati u borbi protiv zajednikog neprijatelja, protiv Titovih partizana. U tim razgovorima zahtevao sam od etnika da se obaveu da nee dirati Nedieve ljude i njegove dravne institucije. Sada su i etnici imali interes da, blagodarei ovom paktu, ne moraju da se bore na dva fronta, dakle, protiv Nemaca i partizana. Postojala je ak i mogunost, da od Vermahta dobiju pomo u borbi sa glavnim neprijateljem, sa partizanima. A iznad svega, etnici su se nadali da e uz pomo ovog pakta doi u posed naoruanja, koje im je bilo potebno kada dode do konanog obrauna sa Titom. Mi smo, prirodno, morali da raunamo i sa tim da e etnici oruje koje prime od nas, u kasnijem razvoju dogaaja upotrebiti i protiv nas. Zbog toga je nemaka strana bila veoma oprezna u pruanju pomoi etnicima u oruju (u pitanju su uglavnom bili municija i sanitetski materijal). etnici su dobili oruje samo u obimu koji je zahtevala neka zajednika, lokalna akcija. Nemaki glavni tab, a posebno Hitler i njegova Vrhovna komanda Vermahta (OKW), gledali su na saradnju sa etnicima sa nelagodnou i nepoverenjem. Sam Draa Mihailovi, meutim, uzdravao se od svih takvih pregovora sa Nemcima i ostao je protivnik okupatoru i veran Saveznicima. U svojim ifrovanim porukama on je osuivao svoje podreene komandante zbog takvog ponaanja i nazivao ih je izdajicama". S druge strane, ja ne sumnjam u to da se on nadao da e od ovih izdajica", koji su saraivali sa nemakim

160

General-pukovnik Nedi - predsednik vlade na izgubljenom poloaju. N j e g o v a poseta N e m a k o m glavnom tabu krajem avgusta 1943.

Gerilski borci u divljem kru

Tito kao gost kod N j e g o v e visosti cara Etiopije Haile Selasija I. u Adis Abebi, u decembru 1955.

Draa Mihailovi. voda j e d n o g od dva pokreta otpora u Jugoslaviji

Vermahtom, moi da dobije to je mogue vie oruja. ta se sve dogaalo u etnikom taboru, o tome sam bio veoma dobro informisan. Nemaki Vermaht je na svim frontovima imao odline specijaliste za deifrovanje poruka. Tako su ifrovane poruke Drae Mihailovi^ stizale i do mog radnog stola. Sem toga, stalno sam bio u vezi sa ministrom Aimoviem, koji je bio politiki izaslanik Drae Mihailovia u Beogradu, zatim sa posrednicima i kuririma, a bio sam i u direktnom kontaktu sa voom etnika. Politiku Drae Mihailovia nije bilo teko razumeti. On je bio impresioniran nemakim vojnim podvizima. Pa ipak, sa sigurnou je raunao na to da e Nemaka izgubiti rat. Dovoljno sam uo od pouzdanih izvora, koji su me obavestili o Drainom stavu prema Rajhu. On je ostao neprijatelj okupatoru, koji je, zbog Titovog uspona, postao njegov neprijatelj broj dva. Saveznici su Drau ostavili na cedilu, pa je zato pokuao da od Nemaca - koji su za njega sada bili samo neprijatelj broj dva - dobije to je mogue vie oruja. Namera etnikog vode bila je ova: da se, kada zapone nemako povlaenje, bez borbe dokopa nemakih stratekih pozicija i da se na njima utvrdi. On se spremao za konaan obraun sa Titom, koji je trebalo da se vodi beskompromisno, na ivot ili smrt, a u pitanju je bila budunost Jugoslavije. Dok su, dakle, Draini podreeni komandanti tu i tamo saraivali sa Nemcima, on je sam nastavio da i dalje vodi propagandu protiv Nemaca. Ova politika bila je sasvim jasna i logina, to se same teorije tie. U praksi, u svakodnevnom ivotu, meutim, ovako podvojeno dranje moralo je da teti njegovom pokretu i da ga slabi, jer takva politika ne moe lako da se razume i propagira. Srbima nije mogao glasno da kae: Nemojte da se mnogo brinete! Od glupih Nemaca ja hou samo da uzmem oruje, kako bih uz pomo njihovog oruja mogao da ih isteram iz zemlje!" Tako je Mihailovi bio izigran od Tita, koji je zastupao stav da treba voditi beskompromisni rat na dva fronta: protiv okupatora i protiv etnika. Na taj n a i n j e Titu polo za rukom da u svoju narodnooslobodilaku armiju", koju su vodili komunisti regrutuje sve vie i vie boraca, iji stav je bio antikomunistiki. U Beogradu, meutim, sve dravne institucije su bile pune Drainih pristalica, pa je tako i voa etnika veoma dobro znao ta se tamo dogaa. Tako je Mihailovi odmah bio obaveten o mojim nastojanjima da se promeni politika prema Srbiji i o mojoj borbi protiv streljanja taoca. Zbog toga je on. logino, morao da vidi u meni oveka sa kojim moe da vodi koristan razgovor. U njegovom taboru ja sam odmah dobio dobru ocenu. Tokom sukoba etnika sa Englezima, stiglo je do mene pitanje da li bih bio spreman da razgovaram sa Draom Mihailoviem. Ovu sam molbu prosledio ministru spoljnih poslova Ribentropu, traei od njega da mi dozvoli da do takvog susreta dode. U principu, nije mi bilo zabranjeno da uspostavim kontakt. Ali, za voenje razgovora morao sam da dobijem specijalnu dozvolu. Bilo m i j e , meutim, zabranjeno da stupim na teren koji kontrolie Draa Mihailovi.

161

Moja spremnost i elja da se sretnem sa njim bili su veliki, te sam uskoro morao da sam sebi priznam da je moj glavni motiv bio - radoznalost. Da se sretnem sa etnikim vodom, a da se prethodno ne izvre potrebne pripreme, razgovor bi bio besmislen, i jedino bi doneo neugodnost i neprilike za Drau Mihailovia, jer bi dobio etiketu kolaboratera". Trebalo je susret dobro organizovati, kako bi bilo sigurno da e doneti senzacionalan rezultat. Verovatno je i sam Draa Mihailovi tako razmiljao, pa zato, najzad, nije nikada ni dolo do naeg susreta. Ali, ostali smo u vezi preko naih posrednika. I jedna i druga strana bila je u tim kontaktima veoma oprezna. Jedan moj poverljiv ovek ak je tri puta bio u Drainom glavnom tabu. Da ne bih bio suvie opiran, zadovoljiu se samo tvrdnjom da Draa Mihailovi svoju politiku sve do kroja rata nije menjao. Tek poetkom 1945, u vreme naih poslednjih borbi u Hrvatskoj, kada je povlaenje naih trupa sa tog prostora bilo samo pitanje dana, Draa Mihailovi mi se obratio direktnom molbom - i to preko svojih poverljivih ljudi u Beu - da mu pruim pomo u vezi sa naoruanjem njegovih jedinica. Tokom nekoliko dana ja sam ak imao direktnu radio-vezu sa njegovim glavnim tabom u Bosni. Moj poverljiv ovek bio je poslednji put kod Drae u aprilu 1945. Amerika vojna misija napustila je njegov tab, mogue, ve u oktobru 1944. Draa Mihailovi nije hteo da napusti borbu i zemlju kada je Vermaht poeo da se povlai sa teritorija Hrvatske. On se, verovatno, nadao, da e zapadni saveznici spreiti da Tito potpuno zavlada Jugoslavijom. Titu je, meutim, veoma brzo uspelo da premosti prvu fazu, u kojoj su na nominalnu vlast delili sa Kraljevskim namesnitvom i koalicionom vladom i da u Jugoslaviji uspostavi potpunu diktaturu Komunistike partije. Nada Drae Mihailovia nije bila sasvim bez osnova. Tito je sam govorio u Biografiji, koju je autorizovao, o tim presudnim danima i zamerao je Staljinu da je Sovjetska Rusija postigla dogovor sa Velikom Britanijom i da su te dve zemlje podelile Balkan na svoje sfere uticaja. Ono to je Drau Mihailovia posebno ohrabrilo u njegovoj nadi, bila je injenica d a j e Amerika vojna misija tako dugo ostala u njegovom glavnom tabu. Draa Mihailovi pao je u Titove ruke tek u martu 1946. Tito je svoga protivnika hteo da zarobi ivog. U tom smislu dao je stroge naredbe da ga ne ubiju. Iz autorizovanog opisa lova na Drau Mihailovia, koji je dao Dedijer, proizlazi jasno, d a j e Rankoviu, Titovom efu policije i obavetajne slube, polo za rukom da ubaci svoje agente medu najblie saradnike etnikog vode. Ovi su ubedili Drau Mihailovia da ne naputa zemlju, da se pouzda u Srbiju i da se sa ostacima svojih vojnih jedinica povue u Srbiju. Draa Mihailovi se iz Bosne probio ponovo u Srbiju, vodei pri tom teke borbe u kojima su njegove trupe trpele velike gubitke, a njegovi redovi postajali sve manji i manji. U maju 1945, posle bitke na reci Sutjesci, ostalo mu je samo sto boraca. U bitkama koje su sledile, broj njegovih najvernijih vojnika spao

162

je na sedamnaest ljudi. Lov na vodu etnika se nastavio. Kada je ostao sa jo svega etiri saradnika, sakrio se, posle svega, u jednu primitivnu jazbinu, rupagu koja je prokinjavala, nedaleko od mesta Viegrad, na granici Srbije i Bosne. Gladovao je i smrzavao se. Prsten njegoyih progonitelja sve se vie stezao oko njega. Skoro potpuno izgladneo, propao, jednog dana napustio je svoje skrovite i pokucao na vrata jedne seljake kue. U njoj su ga ve ekali lovci na njegovu glavu: Nije pruio nikakav otpor, jer se sve dogodilo takvom brzinom, d a j e shvatio tek onda, kada su mu ve ruke bile vezane." Verujem da mu sva etvorica ljudi, koji su sa njim preiveli Golgotu, nisu ostali do kraja verni i pouzdani pratioci. Bivi ef Amerike vojne misije u Glavnom tabu Drae Mihailovia, pukovnik profesor Mekdovel (McDowell), uloio je veliki i iskren napor da spase Drau Mihailovia. Velika politika" je ovog borca za nacionalnu stvar ostavila na cedilu. Mekdovel je veoma dobro poznavao ubedenja vode etnika. Ameriki piloti, koji su bili spasavani sa teritorija koje su kontrolisali etnici, nudili su se da dodu u Beograd kao svedoci na suenju Drai, ali uzalud. Tito to nije prihvatio. Mekdovel je u Njujorku organizovao paralelni sudski proces, kako bi svog druga iz ratnih dana, sa kojim je toliko toga proiveo, odbranio od optube d a j e poinio delo veleizdaje. I ja sam se tada ponudio - u to vreme su me internirale amerike vlasti - da budem svedok u procesu Drai Mihailoviu. I ja sam ga hteo odbraniti od istih optubi. Kako sam naveo u predgovoru, ja sam Jugoslovenima bio posuen kao svedok. Moja izjava - koju sam dao u Ministarstvu unutranjih poslova u Beogradu, u Referatu o ratnim zloinima - odgovara u bitnim takama opisu koji, sam pruio u ovoj knjizi. To je razlog zbog koga je moja izjava bila neupotrebljiva za proces koji je za vlast u Beogradu bio od najvee propagandne vanosti. Ovde lei i objanjenje zato nisam bio pozvan kao svedok u procesu protiv Drae pred vojnim sudom. Draa Mihailovi streljan je u julu 1946. u Beogradu. U avgustu 1944. imali smo jednu nestvarnu situaciju. Predstojao je upad Crvene armije u Rumuniju, koju vie nisu branile nemake trupe. Od Beograda do severne Maarske protezao se prazan prostor. U Italiji je naa armija bila potisnuta na liniju Rimini-Firenca. Turska je 2. avgusta 1944. prekinula diplomatske odnose sa Nemakom. Vie nije moglo da bude ni govora o tome da se zadri prostor oko Egejskog mora i Balkana. Napetost koja je tada vladala u Beogradu, mogla je da se i fiziki oseti. Kada sam pisao poglavlje o Grkoj, spomenuo sam Balkansku konferenciju, koja je poela 22. avgusta 1944, u Hitlerovom glavnom tabu, u Istonoj Pruskoj. Ta konferencija je trajala nekoliko dana. Tada je zakljueno da Nemaka evakuie svoje snage sa grkih ostrva. Povlaenje sa grkih ostrva pretvorilo se ubrzo u evakuaciju nemakih trupa sa celog Balkana. Us-

163

koro su otpale Rumunija i Bugarska, koja je 8. septembra 1944. objavila rat Nemakoj. Kada su uesnici konferencije uli u sobu, u kojoj nas je oekivao Hitler, odmah me je pozdravio reima: Da Vam odmah na poetku bude jasno, nema nita od davanja oruja etnicima!" Ovo se odnosilo na moj izvetaj, sa zahtevom Drae Mihailovia upuenom Nediu. Predsednik vlade Srbije trebalo je da ubedi Nemce da isporue oruje, kako bi mogao da naorua 50 000 svojih pristalica. Hitleru sam odgovorio ovako: Ja lino nisam dao podrku ovim zahtevima, bar ne u tom obimu. Za nas su bezopasni samo oni etnici koji nemaju nikakvih izgleda da dou u dodir sa trupama zapadnih sila." Tako je zapoeo razgovor o Balkanu, a glavni sadraj odnosio se na vojna pitanja. U to vreme na prostoru Srbije nije se nalazila nijedna nemaka borbena divizija, ve samo jedan policijski bataljon, koji je bio i jedina naa naoruana jedinica. Ovo dovoljno karakterie situaciju u Srbiji, u kojoj je vladao relativan mir. Bilo je predvieno da u Srbiju doe jedna divizija. Ona nije nikada stigla. Uskoro su nae trupe morale da na prostoru reke Morave stupe u borbu sa viestruko nadmonijim rusko-bugarskim jedinicama. Nemake trupe sastojale su se od jedinica koje su stigle iz Grke, kao i od jedne brdske divizije, koja je tada bila stacionirana u Bosni i sluila je kao armijska rezerva. Na spomenutoj konferenciji, Hitler mi se obratio i u vezi sa pitanjem Hrvatske: Kae (Kasche, nemaki poslanik u Zagrebu), izvetava da Poglavnik raspolae sa preko devedeset odsto prihoda na porez u zemlji. A Vi mi sada kaete da Tito kontrolie najvei deo zemlje." Ja: Moda je u pitanju zamena bankovnih rauna!" Hitler se nasmejao: Ja u Vama neto da kaem. Pozvau Kaea i Vas u ovu sobu, izmeu Vas dvojice razapeu kanap, a ja u, za svaki sluaj, da napustim prostoriju!" Godine 1947. poslanik Kae bio je obeen u Zagrebu. Posle spomenute konferencije o Balkanu, koja je odrana u Glavnom tabu, mi - general-feldmaral Fon Vajks, general-pukovnik Ler, njihova pratnja i ja - vratili smo se u Beograd, odnosno u Solun. U tom trenutku, zaposedanje Rumunije od Crvene armije bilo je u punom zamahu. Uskoro je sledila i okupacija Bugarske. Rusi su probili nau tanku liniju odbrane u Srbiji, te su upali u dolinu reke Morave i krenuli ka Beogradu. Severno od Dunava nije postojala nemaka odbrana. Rusi dugo nisu mogli da veruju, d a j e to zaista tako. Zato su neko vreme ekali, a onda su se prosto proetali do Paneva i dalje, kroz jugoslovenski deo Banata, gde se nalazio samo mali broj nemakih vojnih jedinica. Titovi partizani upali su u septembru 1944. u Srbiju i to na vie mesta. Zapadni deo Srbije bio je potpuno nezatien. Tamo je bio stacioniran samo mali broj nemakih policijskih jedinica, koje su, za-

164

jedno sa etnicima, tu i tamo jo vodile borbe. Sa svih strana neprijatelj je krenuo ka Beogradu. U gradu je vladao mir. Mi smo sedeli u Beogradu ne na buretu baruta, nego smo se nalazili u njemu. Kada hou da se na ovom mestu, prisetim i oivim ove haotine dogaaje pred kraj rata, ostavlja me na cedilu i najbolja volja i memorija. Tako vie ne mogu tano da se setim kakva je bila priroda mog slubenog putovanja, samo znam da sam se, 13. septembra 1944, preko Bea vratio u Beograd. Ovaj datum sam jednostavno zapamtio. Na bekom aerodromu Aspern, zbog nekog udnog propisa, nisu dozvolili mom avionu hajnkel 111" da poleti pre set ujutro. Kada smo ve bili blizu aerodroma u Zemunu, pred naim avionom i ispod njega pojavili su se neprijateljski avioni, pa je top iz naeg aviona stupio u akciju. Sve se dogodilo daleko bre nego to sam ja u stanju da ispriam. Bila je re o dva engleska aviona tipa hariken", koji su, oevidno, doleteli iz pravca Banja Luke, koja je ve bila u rukama partizana. Ja sam bezbrino, kao da ivimo u mirnim vremenima, telefonski najavio na dolazak, kada su nam harikeni" prepreili put. Posle napada sa boka, engleske maine su nastavile da napadaju na avion sa leda. Na nas je pucano iz osam automatskih topova, a mi smo mogli da se branimo samo jednim mitraljezom, koga je hajnkel 111" posedovao za sluaj da bude napadnut sa leda. Na pilot aviona, Hojzler, naglo je ustremio avion k zemlji i u briuem letu preleteli smo iznad kukuruznih polja, a zatim je ponovo podigao avion prema nebu. Ja sam bio besan, jer nisam mogao da otvorim vrata moje kabine, kako bih mogao da doem do naeg topa, koji je sluio za bonu, levu odbranu aviona. D o k sam tako pokuavao da otvorim vrata, jedna granata pogodila je upravo tu levu stranu naeg topa. Pogledao sam gore, gde se nalazio na radio-vezista Krumenel (Krumenhl), koji je posluivao mitraljez u gornjem delu aviona: kupola od pleksiglasa bila je izreetana, pola lica i grudi radio-vezista bili su obliveni krvlju. Na sreu, to je bio kraj nae odiseje: jedan hariken" bio je oboren i video sam kako se, sav u oblaku dima, obruava ka zemlji. Drugi hariken" je nestao sa horizonta. Krumenel, srean mitraljezac, oteturao se, kao pijan, krvarei do kabine. Mukarci su zaista udni. Upravo smo bili svedoci i uesnici jedne vazdune bitke, a vi, mukarci, sve to posmatrate kao d a j e re o nekoj dejoj igri, kao da se nita ne dogaa!" kazala je moja sekretarica, gospoica Lien, gledajui prema savetniku ambasade, dr Eberhard Riteru, koji je, takoe, bio sa nama u avionu. A jo je neobinije da ste se i Vi, gospdice Lien, takoe tako ponaali i samo ste sve mirno posmatrali!", odgovorio sam joj. Posle nekoliko minuta sleteli smo na zemunski aerodrom. Ovde su na mene ekali moji saradnici, na elu sa dr Junkerom, koji je vodio poslove mog beogradskog biroa. Mogli su da izbliza posmatraju pustolovinu njiho-

165

vog efa. Moj avion hajnkel 111" bio je pogoen sa pet granata. Posle svega, sledila je jo jedna smena scena. Na radio-vezista Krumenel, koji je bio pogoen sa vie arpnela, odmah je bio prebaen u bolnicu, a ja sam krenuo u Beli dvor. Tu me je oekivao general-feldmaral Fon Vajks sa svojim tabom. Kada sam uao u salon, u susret mi je krenuo ef taba, general Vinter, i pozdravio me ovim reima: Da ste stigli pola asa ranije, videli biste neto interesantno. Jedan hajnkel 111" upravo se spremao da se spusti na aerodrom Zemun, kada su ga napala dva neprijateljska lovaka aviona. Mi smo ovu vazdunu bitku mogli veoma dobro da posmatramo..." Ja, takoe. To je, naime, bio moj hajnkel 111", odgovorio sam kratko. Retko sam kad u ivotu, sa tako malo rei, ostavio tako jak utisak. General-feldmaral Fon Vajks doiveo je malo pre toga slinu pustolovinu i to nedaleko od Skoplja (Makedonija). Vazduni prostor ve je odavno prestao da pripada nama. Pa ipak, preko ovog vazdunog prostora do Atine jo su uvek leteli besmrtni avioni tipa ju 52" nemake Lufthanze". Podvizi ovih civilnih pilota nisu nikada dobili zaslueno priznanje. Kraj septembra 1944. Povlaenje nae Grupa E, armija sa podruja Soluna bilo je u punom jeku. Ja sam avionom otiao u Budimpetu. Hteo sam da se na licu mesta uverim u kakvom se stanju nalaze nae odbrambene linije. Bio sam gost naeg poslanika dr Fezenmajera. On mi je opisao stanje koje je, oigledno, bilo tako zamreno, da nije moglo biti zamrenije. Da se ozbiljno pokua braniti prostor Erdelja, s time se, oevidno, uopte nije raunalo. Sledeeg dana sam se vratio u Beograd. Ve dugo je moja najvea briga bila da spasavam sve nemake civile, koji su se nalazili na prostoru izmeu ostrva Krit i Beograda. Pred oima sam neprestano imao primere Irana i Rumunije, gde su svi Nemci dospeli u zarobljenitvo. A mnogi Nemci su, takoe, doiveli istu sudbinu i u Bugarskoj. Hiljade Srba, koji su se oseali ugroenim od partizana, dobili su od naeg konzulata pasoe i bili su prebaeni u Nemaku. Jedna naredba Himlera, koji je bio odgovoran za pitanja Nemaca koji ive u drugim dravama (folksdojeri), spreila je banatske Nemce da pobegnu dok je jo bilo vremena. Nedugo zatim, njih je snala zla sudbina, jer su doiveli katastrofu koja ih je zbrisala sa tog prostora. Poetkom oktobra 1944. sa svih strana marirale su prema Beogradu ruske, bugarske i Titove, partizanske jedinice. Sav nemaki enski personal poslao sam iz Beograda - bilo je to krajem septembra 1944 - u Nemaku. tab nemake armije i nemaka policija napustili su Beograd 5. oktobra 1944. Ja sam se 6. oktobra 1944. oprostio sa poslednjom nemakom kolonom automobila. U njoj su bili oni koji su radili u mom birou u Beogradu. Autokolona je krenula prema Sremu, ka Vukovaru (Hrvatska), predvodio ju je savetnik Poslanstva Brude. Ovde je privremeno bilo sedite taba nae armije. I ja sam se nalazio u auto-

166

koloni, kada smo prelazili Savski most iz Beograda u pravcu Zemuna. Nemaka specijalna jedinica bila je u tom trenutku zaposlena pripremama miniranja tog mosta. Most je preiveo brojne napade amerikih bombardera. Bio je oteen, ali samo neznatno. Most je, takode, preiveo miniranje, koje su tako dobro pripremili nemaki specijalci. Spasao ga je jedan obian srpski graanin, veteran iz Prvog svetskog rata. Sluajno je, sasvim neratniki, prolazio mostom, kada je primetio icu koja je vodila do mosta i trebalo da ga digne u vazduh. Odjednom se prisetio sline avanturu iz Prvog svetskog rata: negde je pronaao makaze i njima presekao icu. Ovim inom je stavio na kocku svoj ivot, jer su Nemci mogli da ga streljaju kao sabotera. Zbog toga dela on je kasnije proglaen narodnim herojem. Kada su most prele poslednje nemake jedinice, koje su uestvovale u ulinim borbama u Beogradu, nemaki miner je pritisnuo dugme, sa namerom da most digne u vazduh. Pokrio je ui rukama i oekivao da vidi kako most leti u vazduh. Ali, nita se nije dogodilo. Prkosan most ostao je na svom mestu. Rusi su podigli pontonski most kod Zemuna. Veliko uzbuenje u Glavnom tabu nae armije za Srbiju! Stigla je naredba koja je bila skopana sa mnogo rizika. Grupa specijalaca ponovo je dobila zadatak da se vrati na most i da ga uniti. titili su ih naa artiljerija i mitraljesci, koji su estoko tukli po ruskim poloajima koji su se nalazili kod mosta. Ponovo smo postavili eksploziv na Savski most i opet - bez uspeha. Naa jedinica vratila se sa mosta ka naim poloajima, istovremeno besno pucajui po ruskim poloajima. U toj akciji izgubili smo jedan laki top. Most je i dalje stajao na svom mestu. Preko tog mosta ponovo sam preao kada sam bio isporuen u Beograd, kao ratni zarobljenik. Za Savski most vezano je puno pustolovina: u trenutku kada sam ga prelazio ule su se sirene iz kolone koja je prelazila most. Saobraaj je zaustavljen. Mone, skupe limuzine prohujale su pored nas. U drugoj limuzini sedeo je ovek u belom odelu, okien zlatnim epoletama, koji ostavlja utisak. Gering", bila je moja prva pomisao. Oficir Udbe, koji me je pratio, kao d a j e pogodio moje pitanje, odgovorio mi je sa strahopotovanjem: Ovo je bio drug Tito!" TITO Verujem da je italac tokom mog opisa razvoja dogaaja mogao da prati kako su rasli uticaj i mo tog oveka, koji je zgrabio vlast u svoje ruke nakon evakuacije naih trupa sa Balkana. Titovi partizani su sa Crvenom armijom, u j e s e n 1944, upali u Srbiju. Nae povlaenje sa Balkana bilo je tada u punom jeku. Do tog trenutka, dakle, do jeseni 1944, odnosno tokom skoro tri godine, partizanski rat u Srbiji bio je gotovo beznaajan. Jedino na pro-

167

storu Leskovca, u junoj Srbiji, tokom 1944. godine razvila se prilino jaka partizanska grupa, u kojoj su, takode, delovali i brojni bugarski dezerteri, koji su pobegli iz bugarskih okupacionih trupa. I ta grupa, meutim, nije zabeleila sve do jeseni 1944. neke vee i znaajnije napade na nae poloaje. Sve do jeseni 1944. dominantna snaga u Srbiji je bio Draa Mihailovi. Nita bolje ne moe da opie stanje u Srbiji od injenice d a j e krajem avgusta 1944. bila stacionirana samo jedna nemaka borbena jedinica i to jedan policijski bataljon, koji i nije bio kompletan u odnosu na brojno stanje. Ovome treba dodati nekoliko hiljada ljotievih dobrovoljaca, koji su bili rasporeeni u vie grupa. Oni su imali zadatak da osiguraju vane objekte. Veoma dobro mogu da se setim karte gde su banditi aktivni", koje je meseno izdavao Glavni tab nae armije za Srbiju i to u sklopu izvetaja za potrebe Glavnog taba. To je bila veoma upeatljiva karta. Na njoj su bili teritoriji oznaeni plavom i crvenom bojom, koje su kontrolisali gerilci. Plava boja oznaavala je podruje koje je bilo pod kontrolom etnika i ona je u Srbiji viestruko nadmaivala crvenu, partizansku boju. Na teritoriju Hrvatske i Crne Gore stanje je bilo potpuno obrnuto. Tu su dominirale Titove snage. Plava gnezda za nas vie nisu bila opasna. Zato je bilo tako, na to pitanje ve sam odgovorio. Crvena armija je u septembru 1944. umarirala u Rumuniju i Bugarsku, a bugarske trupe okrenule su oruje protiv nas. U tom momentu smo mogli da im suprotstavimo nae trupe, koje smo upravo povukli sa grkog prostora i Bosne. Brojnost naih trupa i naoruanje bili su nedovoljni da se suprotstave novom rusko-bugarskom frontu, koji je otvoren u istonoj Srbiji. Na otpor neprijatelju, koji je bio viestruko nadmoniji, nije mogao dugo da traje. U ulinim borbama po Beogradu uestvovali si i Titovi partizani. Za to vreme Draa se nalazio sa svojim glavnim snagama u Bosni. etnici koji su se nalazili u Srbiji nali su se ukleteni izmeu Crvene armije i Titovih partizana i bili su delom uniteni ili razoruani. Kako su svaki otpor i borba bili beznadeni. veina etnika je napustila svoje vojne formacije. Nekoliko etnikih jedinica, koje su se borili protiv nemakog Vermahta, bile su tretirane kao nepoeljni saveznici i bile su razoruane od Crvene armije ili partizana. Tako je Tito ostao pobednik i gospodar zemlje, u kojoj je tokom rata bilo toliko krvavih dogaaja. Za ovu pobedu on se borio ogoreno i beskompromisno od 1941. godine. Niko mu je nije poklonio. Njegovi partizani borili su se fanatino i u borbama su pokazili spremnost da se rtvuju i ginu. U brojnim borbama imali su velike i krvave gubitke, te su podneli neuvene napore. Najvei deo boraca koji su 1941. godine zapoeli sa Titom borbu, nije bio meu ivima, jer su poginuli u borbama. I Tito se posluio poznatom komunistikom tehnikom, vodei politiku narodnog fronta. Ovu tehniku je primenio kada je stvarao Narodnooslobodilaku armiju u umi, a takoe i nakon prestanka borbi, kada se Komunistika partija doepala vlasti u Jugoslaviji. Kada prosuu-

168

j e m o tok dogaaja u posleratnoj Jugoslaviji, odluujua je injenica, koju uvek valja da imamo pred oima: Tito je - vodei viegodinje krvave borbe, sa svojom partizanskom armijom, koju su predvodili komunisti - postao ratna sila. Sveu o tome i ponosom bili su ispunjeni i on, a i njegove pristalice. Ovaj fakat je najvaniji kada treba da se objasni sukob izmeu Moskve i Beograda. Do njega je dolo 1948. godine, a napetost izmeu Moskve i Beograda zapoela je jo tokom rata i sve se vie zaotravala, dok nije otvoreno izbila na povrinu. Namera Kremlja je bila, da uz pomo jedne rezolucije komunistikog Informbiroa maja 1948, samosvesnog vodu Komunistike partije Jugoslavije baci na kolena. Ovaj pokuaj je propao, jer je veina lanova Komunistike partije Jugoslavije podrala svog legendarnog vou. Posle toga zapoeo je viegodinji hladni rat protiv vodstva KPJ, protiv otpadnika. To je bio rat koji je i u evropskim okvirima imao veliko politiko znaenje i on je poloaj Tita ojaao kako u samoj zemlji, tako i u svetu. Jednom, godine 1949, u beogradskom zatvoru uo sam razgovor izmeu dvojice zatvorenike. Nacionalistiki zaverenik kazao je jednom komunisti, koji se bio izjasnio za Moskvu: Ja sam pokuao da pomognem u ruenju Titovog reima i sada sam protiv njega. Ali, jo vie sam protiv vas i spreman sam u toj borbi da podrim i Tita." Velika i teko shvatljiva Staljinova greka leala je u ovoj proceni: on je Tita svrstao u istu grupu lutaka koje su bile na vlasti u satelitskim zemljama Istone Evrope i Balkana. Ti ljudi doli su na vlast kao posledica gvozdenog pritiska Crvene armije i NKVD-a. Ovome treba dodati i drske i prljave trikove politike narodnog fronta, koju je komunistika manjina upotrebljavala kako bi mogla da uvede diktaturu. Tito nije dobio vlast u zemlji kao to je to, recimo, bio sluaj sa Rakoijem, u Maarskoj, koji je upotrebio taktiku maarske salame". Na osnovu definicije samog Rakoija, ova taktika sastojala se u ovome: pozicija protivnika ree" se na sitne komade, kao to se to radi sa salamom. Ono to on, meutim, nije kazao, je to, da salama" ostaje kod nekog treeg, ko je veoma jak, dakle, kod prisutnih trupa Sovjetskog Saveza, koje se nalaze u Maarskoj. Tito je tako ostao i preiveo, a Zapad je pourio da ga proglasi za salonskog komunistu, i time prhvatljivog za njih. Kremlj, a pre njih i Nemaki glavni tab, potcenili su ovog oveka. Teza o uobiajnim balkanskim bandama dugo je prevladavala i u Glavnom tabu - i to iznad svega u redovima Vrhovne komande Vermahta - kada je bila re o Titu. Himler, koji je bio informisan iz policijskih izvora, shvatio je da Tito prevashodno predstavlja politiki problem. On je bio prvi koji je Hitlera upozorio na Tita. Himler mi je jednom kazao: To je neumoran borac. Bio bih srean kad bi smo mi imali tuce ljudi ovakvog kova!"

169

Izvetajima koji su govorili o tome kako akcije likvidiranja Titove grupe dobro napreduju, Hitler je dugo verovao. Tek pred kraj rata postao je nepoverljiv prema tim informacijama. Godine 1944. Hitler m i j e rekao: Ha, opet u da sluam priu kako smo zatvorili u obru est Titovih divizija. No, ve znam kako e se stvar dalje razvijati: za nekoliko dana Tito e imati jo samo tri divizije, zatim samo jednu, a kada mi najzad krenemo u akciju, onda emo u tom obruu nai samo nekoliko bosih i izmuenih Italijana i nekoliko bolesnih magaraca!" Partizansku diviziju ne valja meati sa divizijom, kako je uobiajeno u vojnom reniku. Partizanska divizija moe da se sastoji od nekoliko stotina boraca, a i od nekoliko hiljada. Ribentrop m i j e u julu 1944. postavio ovo pitanje: Da li verujete da moe da se pregovara sa Titom?" Ja: Ne!" Ribentrop: Mislite li d a j e on pravi komunista?" Ja: , , 0 n je stoprocentni komunista koji je proao moskovsku kolu!" Ribentrop: To je, dakle, Vae miljenje?" Jednu od najneobinijih ocena borbene snage Titovih partizana uo sam u novembru 1943, u Zagrebu, i to od mog kolege Kaea, koji je bio nemaki poslanik u Hrvatskoj, kao i od dravnog vode Hrvatske, poglavnika Ante Pavelia. I j e d a n i drugi zastupali su sledee miljenje: Sa Titovom vojnom silom sada je gotovo. Njegova najvea snaga do sada su bili njegovi partizani, koji su bili u stanju da podnesu neverovatno naporne mareve. Sada, kada je kapitulirala Italija, partizani e se dokopati tekog naoruanja, koje je do jue pripadalo italijanskim divizijama. I ova injenica znai da e partizanske trupe izgubiti pokretnost, koja je bila njihovo najopasnije oruje!" Ja: A ta ako Titu padne na pamet da marira po umama i gorama, a da pri tome ne vue sa sobom teku artiljeriju i tenkove?" Ovim skromnim pitanjem nisam uspeo da moje sagovornike navedem da malo dublje razmisle o tom problemu. Sve to nije odgovaralo slici stvarnosti kakvu su oni eleli, jednostavno su odbijali da vide. Kako sam ve napomenuo, imam nameru da izvetavam samo o onome to sam lino doiveo. Zbog toga neu govoriti o partizanskim borbama koje su vodene na tlu Srbije pre nego to sam preuzeo dunost u Beogradu, ili kasnije, u susednim zemljama. I ja sam sam, kako sam ve kazao, potcenio vojnu snagu Tita, jer sam stvarnost merio stanjem u Srbiji. Njegovu dravniku i propagandnu sposobnost verujem da sam bolje i objektivnije ocenio. M o j e razumevanje i ocena situacije bili bi jo precizniji i bolji da sam poznavao istoriju komunistikog pokreta u Jugoslaviji. ovek uvek treba da veoma dobro zna kako je uopte dolo do odreene situacije, odnosno, kako se stvar odvijala u prolosti, pa i do dananjeg dana.

170

D a j e Tito vodio rat samo sa svojim komunistima, nikada ne bi mogao da igra tako znaajnu ulogu. Tito je uspeo da u redove oslobodilake armije primi mase koje nisu bile komunistike. Bit njegove propagande bila je sadrana u paroli da on vodi narodnooslobodilaku borbu. Ova propaganda bila je veoma lukava, pa je esto uspevao da time pridobije i graanske i seljake krugove, koji su verovali da e im ta vlast doneti politiku sigurnost. Naveu samo nekoliko od hiljade primera. Godine 1944. jednoga dana pojavili su se u nekom selu partizani, kako bi procenili vrednost mlina. Resili su da vodenicu unite, kako ne bi sluila okupatoru, ali vlasnik mlina trebalo je da primi pravednu odtetu. Ovakav postupak ostavio je utisak na seljake. Kada su komunisti doli na vlast, posle 1944. godine, takav vlasnik nikada nije video odtetu za izgubljenu imovinu! Drugom prilikom naiao sam na nekoliko obeenih partizana. Na njima je visila tabla na kojoj je pisalo sledee: ,,Mi smo izdali Tita, jer smo krali i pljakali!" Tito je poznavao bolje nego bilo ko drugi znaenje propagande i kako da se stvori povoljno miljenje o njegovoj borbi. Njegovi partizani esto su u svojim redovima imali i vojne svetenike. Izuzetak su bile isto komunistike jedinice, odnosno proleterske brigade. U srpskim selima u Hrvatskoj koja su doivela ustaki teror, nakon to su partizani uli u sela, dozvolili su svetenicima da krste decu, a pravoslavna liturgija ponovo je oivela. U selima Srbije, posle upada partizanske armije, pojavili su se partizani koji su bili svee obrijani, nosili su iste uniforme i bili naoruani modernim orujem. Pojavile su se i partizanke koje su nosile na uniformi minijaturne slike kralja Petra, a u nedelju su ile u crkvu, na slubu. Pa ti partizani i nisu tako strani", komentarisali su inae po prirodi nepoverljivi seljaci. Najbolja propaganda je uvek ona kada propagandista uspe da nasmeje publiku kojoj se obraa. Nemake vlasti objavile su plakat na kome je stajalo da e biti nagraen sa 100 000 zlatnih nemakih maraka onaj ko preda Tita, ivog ili mrtvog, nemakim vlastima. Kao odgovor na ovu nemaku ponudu, u Hrvatskoj je objavljen partizanski plakat, koji obeava nagradu od 50 kuna (a to je odgovaralo vrednosti od dve ili tri nemake marke) onome ko preda partizanima, ivog ili mrtvog, poglavnika Hrvatske Antu Pavelia. Verujem da sam posmatrajui stvari izbliza doao do interesantnog otkria: jedan pokret moe da raste tako dugo dok poseduje sposobnost da kao oruje upotrebljava i humor. Kada se j e d n o m dokopaju vlasti, onda postaju najopasniji protivnici humora. Svaka vlast se, naime, shvata savreno ozbiljno i zato monici postaju savreno smeni. Od kraja 1943. postojao je na prostoru Hrvatske stalni kontakt izmeu taba nemakog generala u Hrvatskoj Glaize-Horstenau (Glaise-Horstenau) i hrvatskog taba Titovih partizana. Praktian rezultat tih razgovora bila je razmena zaroboljenika, a posebno ranjenika. Do razmene je dolo u vie nav-

171

rata. Godine 1944. bilo je trenutaka kada je partizanima izgledalo da im je okupator daleko manje opasan nego Saveznici, koji bi se, ako se iskrcaju na Balkan, verovatno teko pomirili sa tim da komunisti odnesu potpunu pobedu. Partizani su tada vodili borbe na nekoliko odluujuih frontova i nali su se u nezavidnoj situaciji. Moda su iz taktikih razloga sklapali dogovore sa Nemcima, kako bi, pre svega, dobili na vremenu, ali pri tom nisu nikada gubili iz vida svoj glavni cilj - osvajanje potpune vlasti u Jugoslaviji. Isto tako, nema govora o tome da je Tito ozbiljno shvatao sklapanje ugovora sa Nemcima. Ta saradnja mu je sluila samo taktiki, u odredenom trenutku. Dugorono, on je razmiljao o svojoj istorijskoj ulozi i legendi i pazio je, kada je saradivao sa Nemcima, da se ne kompromituje. Isto tako, ne postoji sumnja u to d a j e maral Jugoslavije ostao komunista. Sa gledita svetskog komunizma iz Moskve, titoisti su otpadnici i sektai. Ali, i kao sektai, oni ipak nisu prestali da budu komunisti. I pripadnici hrianskih sekti nisu prestali da budu hriani. Promenile su se samo metode, ali ne i ciljevi. Marksisti-lenjinisti Titove komunistike partije kritikuju dravno-kapitalistiku birokratsku liniju Staljina i stalinista. Tito je sebi uzeo za pravo da govori kao komunista, ali i da zagovara nacionalnu autonomiju, a to Moskva svojim satelitima do danas ne eli ili ne moe da prizna, jer se to protivi interesima i ciljevima svetske revolucije. Kada Moskva govori d a j e Tito postao saveznik kapitali-stikom Zapadu, to ne odgovara istini ve je to propaganda. Kada Zapad predstavlja Tita kao saveznika, onda je tu re o iluziji. Sve ovo govori o tome da Tito poseduje prilinu meru dravnikog dara, kada mu je uspelo da zauzme tako vano mesto a da to bude veoma korisno za njegovu zemlju. Ovo Titu polazi za rukom od 1948. godine do danas. Tito je preiveo rat, graanski rat i krize koje su potresle njegovu zemlju. Do dananjeg dana Tito nosi na svojim grudima jedinu zatitnu, pancir koulju, koja, kao revolucionara, moe da ga sauva od besa i nezadovoljstva njegovih savremenika: ova zatita se zove - uspeh. est i po godina proveo sam u Titovoj Jugoslaviji u zatvoru. injenica da sam ovu zemlju napustio 21. novembra 1952. i to kao iv ovek, ostaje za mene najupeatljivije seane na marala Tita. SUSRETI O traginom liku general-pukovnika Nedia ve sam mnogo pisao. Pa ipak, oseam potrebu da kaem jo nekoliko rei, kako bih bolje i jasnije osvetlio njegovo mesto u istoriji Srbije. Jo uvek se njegova uloga prikazuje iskrivljeno i u pogrenom svetlu. Dosadna i neinteligentna propaganda jo ga opisuje kao kvislinga. Njegova uloga moe da se uporedi samo sa istorijskim linostima i ravna je vojnikim zaslugama Hindenburga, Petena (Ptain), Rumuna Antoneskua, Grka Colakoglua i Finca Manerhajma. U trenucima ve-

lli

like nesree jedne nacije desi se da na horizontu nema dravnika koji uiva poverenje najveeg dela stanovnitva. Tada se uju jauci i povici: Spaavaj nas!" Narod se tada obino obraa zaslunim, priznatim i uglednim vojnicima. I general Ajzenahuer je takode bio pozvan - s obzirom na uasnu mogunost atomskog rata koji bi unitio svet - da stane na elo najjaeg naroda na kugli zemaljskoj. Nedia su nagovorili njegovi prijatelji da stane na elo srpske vlade. To je bilo godine 1941, kada je izbio komunistiki ustanak u Srbiji. Taj dogaaj je pretio da izazove graanski rat. Ova opasnost ga je prisilila, kao ubeenog antikomunistu, da sarauje sa okupatorom. On je svim svojim srcem i duom bio srpski nacionalista. U njegovom birou na zidu je visila slika kralja, ija izbeglika vlada je predstavljala za Nemaku neprijateljsku silu. Nemaka propaganda, koja je bila dosadna, neprestano se izrugivavala sa njim kao sa kraljem-deakom". Simbol napaenog naroda predstavljala je druga slika, koja je prikazivala, sa okrutnom realnou, enu koja je razapeta na krstu. Ta ena predstavljala je majku Srbiju. Sve ovo nije nikako moglo da znai za Nemce koji su ga poseivali, da Nedi oboava okupatore i da prema njima gaji simpatije. Nedi je od Nemaca stalno doivljavao razoarenja i bio je ogoren njihovim postupcima. On je neprestano hteo da podnese ostavku na poloaj predsednika vlade. Ali, nije bio jaka linost i uvek je dozvolio da ga odvrate od te namere. Poznavao sam ga lino. Sa njim sam vodio bezbrojne razgovore i poznajem ga dovoljno dobro da bih mogao da kaem koji su bili njegovi glavni motivi da se politiki angauje. Prvo, bio je neprijatelj komunizma. Drugo, nadao se, da e, ako pristane na saradnju sa okupatorom, olakati zlu sudbinu Srba i poboljati njihov poloaj. Ovome valja dodati i razumljivu ambiciju starog generala, u nesrei koja je zadesila zemlju, da se istakne kao zatitinik dinastije Karadorevi i borac protiv komunizma. Nedi nije bio dravnik, a ni dravni inovnik ili ekonomista. Poslao mi je stotine pisama u kojima se ali na stradanje Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u bugarskoj okupacionoj zoni, u Maarskoj i na podruju koje je okupirala Nemaka. Bio je neumoran u protestima i tubama, i ja mogu da potvrdim i da mu odam priznanje da je u tim intervencijama mnogo puta i uspeo: kaznene mere nisu bile izvrene sa takvom strogou kako je bilo planirano, ili mu je ak polo za rukom da ispravi nepravdu. Dugo sam ja bio njegova poslednja nada. Dovoljno sam podrobno opisao kako je dolo do toga da g a j e i ta poslednja nada razoarala. Ja sam, meutim, morao da se drim diplomatskih pravila, koja moraju da se potuju. Nisam, dakle, mogao da se kod Nedia alim na moju vladu. Na kraju, on je, razoaran i ogoren, poeo da sumnja i u mene, u moje iskrene namere. Vie nije verovao da nastojim svim silama da dode do preokreta u nemakoj politici prema Srbiji. Nediev poloaj nije bio lak. On je morao da ide mukotrpnim putem saradnje sa okupatorom. Nje-

173

gov poloaj mogao je da se donekle olaka time da mu se omogui da postigne bar neke uspehe u spoljnoj i unutranjoj politici. Kada se naao u emigraciji, u Kicbielu (Kitzbhel), u Tirolu, kao predsednik izbeglike vlade, odbio je da prui podrku tome da se nastavi sa otporom. Nedi je to obrazloio veoma estito i razumno ovim argumentima: svaki pokuaj da se ohrabri i podri nastavak borbe srpskih nacionalista protiv Tita. neodgovoran je. Situacija je beznadena. On je drao do spoljanjih formi: kada je slubeno potvrena Hitlerova smrt, posetio me je da mi izrazi sauee i to u trenutku kada su Nemci na svim frontovima doivljavali optu katastrofu. Nedi je bio potpuno nesebina osoba i nije posedovao nikakvo imanje ili bogatstvo. U Beogradu je stanovao kod svog brata Milutina Nedia, koji je, takode, bio general. Politiki su bili istomiljenici. Poznato mi je da je ena njegovog brata, njegova svastika, prodala zlato i nakit kako bi mogli da preive teke ratne godine. Ziveli su veoma skromno. Njegov brat i svastika, posle sloma Nemake 1945. godine, izvrili su samoubistvo u Tirolu. Milana Nedia su po zavretku rata internirale amerike vojne vlasti. U februaru 1946. Amerikanci su ga posudili" Titu, kako bi mogao da se kao svedok pojavi na suenju Drai Mihailoviu. Vie se nije vratio. Za korpulentnog oveka skok sa treeg sprata zatvorske zgrade bio je dovoljno visok. Od toga je umro. Isto tako, ni i o linosti Drae Mihailovia ne mogu da kaem nita vie od onoga to sam ve rekao. On je veoma cenio moju borbu da se prestane sa streljanjem taoca u Srbiji. Jednom sam primio poziv da doem, nedaleko od Topole, na degustaciju vina. U tom trenutku nisam bio u Srbiji. Jedan moj saradnik odgovorio im je da verovatno neu doi, jer je to etniko podruje i niko ne moe da prui potpunu garanciju za bezbednost gospodina specijalnog izaslanika za Balkan. Ovaj odgovor otiao je preko etnikog vojvode Kalabia, Mihailoviu. Draa je, takode preko Kalabia, poslao sledei odgovor: Mi znamo koliko srpske krvi dugujemo Nojbaheru. Zato e on, na podruju u kome ja komandujem, putovati ne kao ministar, nego kao princ. Ako Nojbaher eli, staviu mu na raspolaganje, kao telesnu gardu, konjicu, a bie obueni u srpsku narodnu nonju!" Saznao sam i za ovaj sluaj: jedna neprijateljska obavetajna sluba preduzela je korake da me likvidira. Draa Mihailovi je protestovao protiv tog plana. Bilo je to godine 1944. Kod Drae se jo nalazila Amerika vojna misija. Preko njih on je bio odlino obaveten o stanju na svetskim ratitima. Draa je, dakle, sigurno znao da evakuacija nemakih trupa uskoro predstoji i d a j e u pitanju najvie nekoliko meseci. Tada je mislio samo na jednu stvar: kako da se bez borbe dokopa strateki kljunih mesta u zemlji, koja su se jo nalazila u nemakim rukama.

174

Nain na koji je Draa bio ostavljen na cedilu od svojih ranijih prijatelja sa Zapada, koji su, prethodno, godinama po itavom svetu irili njegovu ratniku slavu, uinio je d a j e njegova propast postala tragedija. Dugorono gledajui, Zapad nee moi da se beskonano poziva na Drainu saradnju sa neprijateljem". Taj argument je jeftin i neistinit i zato ga treba odbaciti. U novembru 1943. doznao sam da je u Beogradu uhapen jugoslovenski kapetan po imenu Pavle urii. Sa nekoliko svojih drugova uspeo je da pobegne iz zarobljenikog logora, koji se nalazio u Poljskoj, i do Beograda su stigli - peke. Takode sam dobio informaciju d a j e ovaj oficir u kratkotrajnom nemako-jugoslovenskom ratu primio navee priznanje za pokazanu hrabrost. Nakon kapitulacije, postao je etniki vojvoda u Crnoj Gori. Prvo se borio protiv Italijana. Kasnije je vojevao sa nemakim i italijanskim jedinicama protiv komunista. U svojoj rodnoj Crnoj Gori postao je slavan zbog majstorstva u voenju gerilske borbe, pri emu je pokazao veliku dosetljivost i avanturistiki duh. Glavnina njegovih trupa sastojala se uglavnom od boraca koji su sa komunistima imali da poravnaju raune u pogledu krvne osvete. Posle nemake i italijanske ofanzive protiv partizana, koja se odvijala pod nazivom Vajs", Pavia uriia i njegove ljude su razoruali Nemci i poslali ih zarobljenitvo. Meni se postupak Nemaca nije dopao. Na moju intervenciju, Pavle urii bio je osloboen. Pre nego to je krenuo u svoju Crnu Goru, sredio sam da doe u moju kancelariju. Hteo sam, prosto, da upoznam tog interesantnog oveka. U moju kancelariju uao je mlad. snaan ovek srednje visine, na kome su se videli znaci napora koje je podneo prilikom nedavnog bega iz poljskog logora. Videlo se da ve dugo nije bio kod frizera. Seo je na ponuenu stolicu i posmatrao me mirno svojim velikim tamnim oima. To je, dakle, bio ratni heroj Pavle urii. Obratio sam mu se ovim reima: Gospodine kapetane, poznat mi je va sluaj. Vama je na nezakonit nain bilo oduzeto oruje i bili ste zarobljeni. Veoma dobro znam da ste Vi srpski i crnogorski nacionalista i da se niste borili za nas. Znam veoma dobro da se Vi nikada neete boriti za Nemaku, ako uopte elite da nastavite borbu. Sve zavisi od Vas. Vi ste sada slobodan ovek i moete da idete kuda god hoete." Pavle urii bio je vidno uzbuen i iznenaen i odmah mi je kazao sledee: Ako ste oslobodili mene, onda Vas ja molim da pustite na slobodu i moje drugove, koji su imali hrabrosti da bee sa mnom!" Ja: Podneu molbu da se i to uradi." urii: A da li bi ste mogli da oslobodite i est stotina boraca koji su bili sa mnom razoruani. Boljih boraca od njih nema u Crnoj Gori." Ja: Za ovu stvar je odgovorna Vrhovna komanda Nemake armije. Ja u i u vezi s tim pitanjem da napiem molbu."

175

urii: Da li bih mogao da posetim Nedia?" Ja: Moete da posetite koga god elite, jer Vi ste sada slobodan ovek. Nastavite li, meutim, da se borite protiv nas, tada sam ja kompromitovan. U tom sluaju, biu toliko kompromitovan da nikada vie neu moi da oslobodim ljude, recimo, kao to ste Vi, iz sline situacije." urii: Nudim moju porodicu, kao taoce!" Ja: Blagodarim na ponudi, ali ja sam protiv uzimanja taoca. Vaoj porodici aljem pozdrave sa najboljim eljama! I na kraju, imam jo neto da kaem. U ovom graanskom ratu Vi ste unitili vie muslimanskih sela. Moete li mi obeati da ete obustaviti rat protiv muslimana? Va stav je anahronizam, koji potie jo iz proteklih vekova, kada su se vodile borbe sa Turcima. Pa, ti muslimani su takode Srbi!" urii: K o j e musliman, taj nije vie Srbin! Mogu da Vam, meutim, obeam, da ih vie neu dirati." Ve nekoliko nedelja posle ovog naeg razgovora. Pavle urii prikupio je nekoliko hiljada boraca. Mladi ljudi su oboavali slavnog gerilskog vou i masovno su mu prilazili. Od nemakog Vermahta nije imao veliku podrku. U decembru 1943. njegove trupe pretrpele su velike gubitke u borbama sa partizanima, koje je dobro vodio Peko Dapevi. urii je nastavio da se bori u Crnoj Gori sve do evakuacije nemakih trupa sa tog prostora. U toku vojnih operacija on je uvek iao prvi, ispred svojih vojnika: u ruci je drao tap. za pojasom je nosio pitolj, izgledalo je da ga se pucnjava, koja je besnela pred njim, uopte ne tie. Uskoro je nastala legenda da ga metak nee, odnosno da je neranjiv, to mu je donelo jo veu popularnost, a mladi ljudi su jo vie hrlili u njegove redove. Jedan Albanac, koji je zbog krvne osvete pucao u uriia. demantovao je tu legendu: on je pucao u prsa etnikom vojvodi, koji se brzo oporavio od rane koja mu je probila plua. Dobro poznajem cnogorsku junaku literaturu i zbog toga, poetkom 1944, nisam propustio da mu. preko savetnika Nemake ambasade Kramarca, estitam na junakoj rani. Ne elim da me italac pogreno razume. Takva estitka ne odnosi se na injenicu da rana nije bila smrtonosna. estitka se odnosi samo na junaku injenicu d a j e ranu zadobio u borbi. On je bio opasan nemaki saveznik. Meni je uvek bilo savreno jasno da bismo mi za Pavia uriia, u sluaju invazije zapadnih sila na Balkan, ponovo postali njegov najvei neprijatelj. Kada je zapoelo povlaenje nemakih trupa iz Crne Gore, Pavle urii je krenuo sa njima. Tokom napornih mareva po planinskom terenu, tokom operacije povlaenja prolazili smo i kroz podruja koja su kontrolisali partizani. Njegove trupe vodile su borbu sa partizanima i time nemakim trupama olakale evakuaciju sa tog prostora. Kasnije je Pavle urii sklopio ugovor sa ustakim trupama Ante Pavelia, da bi mogao da proe sa svojim jedinicama kroz Hrvatsku i Istru. Tamo su se ve nalazile i druge etnike jedinice, kao i ljotievi dobrovoljci. Ustae, za koje su do po-

176

slednjeg trenutka glavni neprijatelj ostali pravoslavni Srbi, nisu ispotovali dogovor, postavili su mu zasedu i pobili jedan deo njegovog odreda. Svi etniki oficiri bili su uhvaeni i ubijeni. Pavle urii bio je, zajedno sa nekoliko svojih drugova, spaljen. On je bio pravi Crnogorac iz prolog veka. Politika ga nije interesovala, a do politiara nije mnogo drao. Njegovo zanimanje, njegov poziv bio je: uvek. i dan i no, da bude junak Crne Gore. On je vodio krvav gerilski rat protiv partizana. Ali, i kod mnogih partizana je takode, postojala ista elja i to uprkos svoj komunistikoj ideologiji. U toj crnogorskoj herojskoj tradiciji, dok je besneo okrutan graanski rat, uniteni su mnogi mladi ivoti. U novembru 1944. stigao sam u Be. Saznao sam da se u jednoj bolnici u Dahauu nalaze patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Gavrilo i mitropolit Nikolaj Velimirovi. Ja sam alarmirao vlast. Obojica visokih dostojanstvenika SPC bila su tokom rata internirani u jednom manastiru u Banatu. Prilikom povlaenja nemake policije, njih dvojica su takoe odvedeni iz manastira i prebaeni u Nemaku. Konano su bili smeteni u bolnicu, u Dahau. Kaltenbruner jo nije znao da su oni opet internirani. Kada je za to uo od mene, bio je spreman da obojicu crkvenih dostojanstvenika na moj zahtev odmah oslobodi, i da im se odredi mesto boravka u nekom gradu u Bavarskoj. Kasnije sam zahtevao da im se u Nemakoj d puna sloboda kretanja. I ovo je, takode, bilo odobreno. Tako su patrijarh Gavrilo i mitropolit Nikolaj Velimirovi stigli u Be. Tamo se nalazila brojna srpska kolonija, uglavnom izbeglice, koji su sa radou pozdravili patrijarha i mitropolita. Gavrilo je bio impozantna, upeatljiva linost, Crnogorac, rodom iz Kolaina. Njega su deca u Bavarskoj, zbog njegove duge brade, pozdravljali kao svetog Nikolu, koga poznaju iz dejih bajki. Gavrilo i Nikolaj oseali su se veoma dobro u bavarskom selu. Okrueni prijatnim ljudima, bili su duboko impresionirani injenicom da u Nemakoj ivi tako mnogo religioznih ljudi. Patrijarh i mitropolit posebno su bili dirnuti nainom kako Nemci slave Boi uz boinu jelku, ukljuujui i predivnu, besmrtnu boinu pesmu Spokojna no, sveta no (Stille Nacht, heilige Nacht). Obojica su iskreno izjavila, da su o nemakom narodu do sada imali sasvim drugaiju predstavu. Nikolaj je bio jedan od vodeih pravoslavnih teologa, veliki propovednik, koji je imao iroko obrazovanje. On je, takode, bio otar politiki borac hrianskog sveta, koji je ve odavno bio poznat u Engleskoj i Americi. Njegov bes protiv Darvina, Marksa i Niea nije imao granice. Tada bi iz njegovih crnih oiju poinjale da sevaju munje i varnice. Sa obojicom dostojanstvenika srpske crkve imao sam dobre line odnose. Pred kraj rata smo se viali u protivvazdunim sklonitima, podrumima bekih hotela Imperijal" i Bristol", kako bi se zatitili od kie amerikih bombi - svaka je bila teka po hiljadu kilograma - koje su padale po centru grada. U seanju mi je naroito ostalo bombardovanje Bea 12. marta 1945. Tada je unitena svetski uvena Beka opera. Bombe su

177

pljutale oko hotela Bristol", a u podrumu tog hotela sedeli smo Nikolaj i ja i vodili filozofske razgovore. Tema nam je bio francuski mislilac Paskal i njegovo delo Misli (Penses). S vremena na vreme, teke ekplozije potresle su na podrum i punile ga prainom. U tom trenutku ja bih ustao i kazao nekoliko rei, kako bih umirio i ohrabrio brojnu decu i ene, koji su bili sa nama u sklonitu. Istovremno bi se u svoj svojoj veliini uspravio srpski patrijarh sa dugom, belom bradom i zlatnim velikim krstom obeenim o grudi, koji je do tada sedeo pored mene. Podigao je ruku u pravcu ljudi, koji su bili uplaeni i plakali su. Boljeg oveka i veu pomo u borbi protiv panike ne bih mogao da naem. Posle svega nekoliko sekundi, u podrumu je opet vladao mir. Gavrilo i Nikolaj su u politikim aktivnostima pokazali najveu uzdranost. Do njih je stigao poziv Srba, koji su se nali u Istri, da ih posete. To su oni i uradili. Bio je to april 1945. Hitler je jedva dozvolio da do te posete doe. On se, naime, bojao, da bi ove dve vane linosti neko mogao da kidnapuje. Hitler je stoga insistirao da i ja putujem sa njima. Dogovorili smo se da se naemo u Korukoj, kod jezera Werter (Wrther). Nisam mogao da stignem na vreme, pa su oni krenuli bez mene, jer su ih Srbi iz pratnje neprestano pourivali da se ve jednom krene. Ja sam ih ipak sustigao, a patrijarh i mitropolit su mi se izvinili, jer me nisu, kako je bilo dogovoreno, ekali. Oni nisu znali da sam ja preuzeo punu odgovornost za njihovu bezbednost tokom itavog puta. Ratna podruja su zamiljali sasvim drugaije. Oseali su da su politiki veoma eksponirani i zbog toga meta mnogima, pa su traili da se to pre vratimo u Austriju. Od Gavrila i Nikolaja sam se rastao u Kicbilu. Ja sam ubrzo bio interniran, a Gavrilo se vratio u Beograd i bio je i dalje poglavar SPC. Pre nekoliko godina je umro. Nikolaj je emigrirao u Ameriku, gde je, kao veliki govornik, zapoeo krstaki rat protiv Tita i njegove vlasti. Boriti se protiv Tita, meutim, na Zapadu je ve pre mnogo godina prestalo da bude moda. Nikolaj, zakleti protivnik svih modernih izama", morao je da se suoi sa jednim monim izmom", sa politikim realizmom. A on se interesuje samo za krstae koji mogu da se legitimiu time to poseduju odgovarajui broj tenkovskih divizija. Ako to nemaju, onda im je u hrianskom svetu obezbeen jedino uspeh koji se zove potovanje i panja. RASTANAK Dve zgrade u Beogradu, koje su bile sedite mog biroa, kao i mojih saradnika, 6. oktobra 1944. bile su naputene, a u dvoritu zgrade oseao se miris spaljenih slubenih spisa i dokumenata. U Beogradu, na Kalemegdanu - u staroj turskoj tvravi, koja je u svoje vreme bila mona i neosvojiva - jo se nalazio general Felber, koji je bio poslednji nemaki komandant grada. On se

178

pripremao za bezizglednu borbu, do koje ipak nije dolo. I on je, takode, u poslednjem trenutaku primio naredbu kojom mu je dozvoljeno da se povue. Poslednji nemaki vojnici, koji su uestvovali u ulinim borbama, 18. oktobra 1944. napustili su Beograd. Nedi je sa veinom svojih ministara jo pre mene napustio Beograd i stigao je u Be. Uspeo sam da od Nemakog glavnog taba dobijem odobrenje da u Gracu moe da nade utoite i nekoliko hiljada ljotievih dobrovoljaca. Odatle su, malo kasnije, otili u Istru. Oni su se od 1941. godine borili za Nedia, a protiv etnika i partizana. Da su ostali u zemlji, sigurno bi bili ubijeni. Mojim avionom hajnkel 111" po poslednji put sam uzleteo sa piste zemunskog aerodroma. Jo jednom sam pogledao u pravcu Beograda. Razmiljao sam ta sam sve proao i doiveo u ovom gradu. Pritisla me je neka teka, olovna tuga. Bio je to kratak i neslavan let. Vazduni prostor odavno je pripadao neprijatelju. Sletili smo u Vukovar i to podalje od piste aerodroma, kao saonice kada sidu sa staze i slete u grmlje. Kada sam stigao u Vukovar, poela je da me trese groznica i morao sam da legnem u postelju. Vukovar se nalazi u Sremu, oko 120 km zapadno-severozapadno od Beograda, a na Severn se protee maarska ravnica. To je prijatan mali grad, a smeten je na mestu gde Dunav pravi krivinu u pravcu istoka. Povlaenje nemakih snaga sa Balkana odvijalo se najveim delom peke. Iz Grke, Albanije i Crne Gore kretale su se kolone nemakih vojnika, danima i nedeljama, bez predaha, u mukotrpnim i iscrpljujuim marevima - ka severu. Nemakoj koloni su se u Crnoj Gori prikljuile hiljade civila, kao i etnici Pavia uriia, koji su se kretali, disciplinovano, ka Viegradu i dalje po Bosni, koju su nemake snage branile jo punih pola godine. Sa tom kolonom iz Crne Gore, krenuo je rukovodilac mog usamljenog slubenog biroa na Cetinju, savetnik ambasade Kramare (Kramarz). Konzula Fon Valfeld (von Wahlfeld), koji je nekada vodio poslove konzulata na ostrvu Krit, poslao sam u Skoplje i imenovao sam ga vojnim zapovednikom Makedonije, kako bi mogao da vodi poslove evakuacije naih trupa sa tog podruja. Pred kraj rata, prilikom prisilnog sputanja njegovog aviona pored Zagreba, izbio je poar i on je izgoreo u avionu. Moju glavnu brigu predstavljao je poslednji transport nemakih civila iz Grke. Trebalo je da vozom napuste Grku. Svakih desetak kilometara otkaili bi lokomotivu sa njihovog voza i upotrebili za potrebe vojske. Tako su se nedeljama nalazili u vagonima. Posle vie nedelja putovanja eleznicom, najzad su stigli u Srbiju. Dockan. Put eleznicom dalje, na sever, su ve presekli Rusi, Bugari i partizani. U Kraljevu su nemaki civili morali da napuste voz i peke da krenu ka Viegradu i dalje u Bosnu. To su bili iscrpljujui marevi, ali su ipak stigli do cilja. Iz Prizrena - grada sa podruja Kosova, koje je posle razbijanja Jugoslavije pripalo Albaniji - primio sam preko radio-veze informaciju od mog saradnika za ekonomska pitanja Albanije, dr Gstetenbauera (Gstttenbauer),

179

da tamo predstoji streljanje dve hiljade zarobljenih partizana. Nii oficiri koji su se nalazili na tom podruju, kada su primili naredbu da sprovedu ovu zapovest, pozvali su se na mene i zatraili da se naredba ne izvri pre nego to se ne dobije moje miljenje o tom pitanju. Za svaki sluaj, propustio sam da se raspitam k o j e izdao takvu naredbu. Umesto toga, sledio je moj odgovor u kome protestujem protiv naredbe da se partizani streljaju. Pri tom sam se pozvao na dunost koju mi je firer lino poverio u vezi sa pitanjima nezavisnosti Velike Albanije (koja u tom trenutku vie nije ni postojala). U nameri sam uspeo i do egzekucije partizana nije dolo. Za ovim dogadajem sledila je bujica novih uzbuenja. Nemce u srpskom delu Banata, folksdojere, snala je katastrofa. Da ista zla sudbina ne zadesi i Nemce u Sremu, dogovorio sam se sa Himlerovim ovekom za Hrvatsku, SS-vodom Kamerhoferom, poto vie nije bilo vremena da se za to dobije odobrenje od Glavnog taba. Dan i no prolazile su kolone izbeglica pored mog prozora u Vukovaru. Pored nemakih civila, ovuda je prolo, utei, nekoliko hiljada ljotievih dobrovoljaca, iji cilj je bio Grac, u tajerskoj. Kako ljotievci nisu hteli da ostanu na nemakom teritoriju, oni su nastavili da mariraju, te su stigli na podruje izmeu Gorice i Trsta. Politika sa svim svojim nepredvidivim zamkama sada je bila iza mene. Jedini zadatak koji mi je jo preostao, sastojao se u spaavanju ivih ljudi. A to je moglo da se predvidi. Nije re bila samo o ljudima. Ispred dvorca grofa Elea (Eitz), u Vukovaru, gurali su se na jednoj livadi lepi konji, lipicaneri, koji su pripadali tom posedu. Ti konji su imali sree, jer su u general-feldmaralu Fon Vajksu, koji je i sam zapoeo karijeru kao konjiki oficir, nali zatitnika. General se pobrinuo za to da i oni budu transportovani i da se predaju u ruke njihovom vlasniku u Austriji, u tajerskoj. Prestala su da stiu brda dokumenata. Moj zamenik u Beogradu, referent i savetnik ambasade dr Junker, nije vie bio prisiljen da juri za svojim efom. Neprestano sam bio na putu, u avionu, a ono kratko vreme to sam boravio u Beogradu dr Junker, je iskoristio da mi d na uvid ogromnu koliinu akata. Ovaj moj saradnik, koji je odlino poznavao inovniki posao, dobio je zadatak da spali hrpu dokumenata u Beogradu, a docnije i u Beu. Moja firma specijalnog izaslanika za Balkan" prestala je da proizvodi papire i akte. Jo neko vreme smo nastavili da aljemo izvetaje preko radioveze. Uskoro se i ova aktivnost ugasila i niko vie nije slao nikakve radio-poruke u vezi s balkanskim prilikama. Stigli smo do kraja puta. Povlaenje naih trupa iz Albanije bilo je za mene veoma skupo, jer sam tada izgubio moj hajnkel 111". Tom mainom izveo sam preko sto letova. Na ovek u Tirani bio je lip (Schliep). On je vodio poslove naeg generalnog konzulata, a godine 1944. to je postala nemaka slubena ambasada. Za vreme povlaenja naih snaga iz Albanije, lip je zamolio da mu hitno poaljem svoj avion, kako bi mogao da njime evakuie i nae albanske prijatelje. Avion sam poslao nou u Tiranu. Maina je izgubila radio-kontakt.

180

Jedan as je kruila iznad Tirane, a sletanje nije bilo mogue. Kada je pilot video da se kvar ne moe popraviti, okrenuo je avion ka severu. Kako je bila no, bez radio-veze pilot nije mogao nigde da sleti. Pilot Hojzler leteo je u pravcu severa do poslednje kapi benzina, a onda je morao da se spusti i to u ekoj, nedaleko od Ostrave. Posada aviona koja je u svom veku transportovala ogromne koliine tekog zlata i isto toliko tona briga, preivela je prisilno sputanje, ali se avion potpuno slupao. Ja sam zbog tog udesa bio alostan kao da sam izgubio ivo bie koje sam dugo i dobro poznavao. Moj avion je preiveo oluje i ledene kie, udare gromova i prisilna sputanja, poar u maini aviona i, na kraju, granatiranje tokom jedne vazdune bitke, iz koje je moj hajnkel" izaao kao pobednik. On je uivao veliki ugled na svim balkanskim aerodromima. Bez aviona sam ostao 15. oktobra 1944, dakle, u trenutku kada ionako vie nije bilo mogue leteti balkanskim vazdunim prostorom. Ostaci hajnkela" sada su se nalazili u stranoj zemlji, na nekoj njivi leao je iskrivljen propeler aviona. Ja, vlasnik ove maine, i dalje sam bio specijalni izaslanik, ali bez Balkana. Sada sam imao vremena da razmiljam o svetu koji je postajao sve sablaniji i uasniji, kao i o svom proteklom radu, ispunjenom avanturama, uspesima i neuspesima. U novembru 1944. ministar naoruanja Sper (Speer) pozvao me da dodem u Berlin, na razgovor. Poleteo sam avionom iz Vukovara, iz mesta u koje se vie neu vraati. Stigao sam u Berlin, koji je bio u ruevinama. Sper mi je ponudio da postanem dravni sekretar i da stupim u njegovo ministarstvo. Nisam pokuao da sakrijem svoje miljenje i kazao sam mu otvoreno, da novu dunost smatram besmislenom. Rekao sam Speru da imam estogodinje balkansko iskustvo, kao slubenik Ministarstva spoljnih poslova. Kao inovnik, duan sam da ostanem i dalje na svom mestu i nije poteno da ih naputam, sada, u ovoj situaciji. Sper: Ali, ja bih eleo da radim sa Vama. Imam ideju. Vi ste godinama bili generalni direktor graevinske firme, ne znam kako se zvala. Vi ste, takode, gradili prigradska naselja oko Bea, koja su ispunjena zelenim povrinama i parkovima. Takoe, vodili ste fabriku koja je proizvodila graevinski materijal, i najzad, bili ste gradonaelnik Bea. Na dvojica obnoviemo poruene nemake gradove." Kada sam izaao iz beogradskog zatvora, mogao sam da se uverim da obnova nemakih gradova dobro napreduje i bez nas dvojice. U decembru 1944. preuzeo sam dunost izaslanika Ministarstva spoljnih poslova za Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Grku, sa seditem u Beu. Politika emigracija iz ovih balkanskih zemalja nala se na okupu u hotelu Grand" u Kicbielu, u Tirolu. Neposredno pre ulaska Crvene armije u Be, i slubeno sedite mog biroa prelo je iz Bea u taj hotel u Kicbielu. Slubena politika linija glasila je: mi se vraamo na prostor Balkana. Da bismo uspeli u toj nameri, valjalo nam je stvoriti 60 divizija, kako bismo mogli da Ruse

181

vratimo na istok. itava politika emigracije bila je besmislena i bez stvarnog sadraja. Mnogo buke ni oko ega! Iza njihove politike nije stajala ni realna snaga, a ni vera. Ne vredi o tome ni priati. U martu i aprilu 1945. boravio sam na prostoru Trsta. Tu se se sakupile jake snage naoruanih etnika i ljotievih dobrovoljaca. Oni su uspostavili front, koji nije bio tako jasno definisan, protiv Titovih partizana. Prisutan je bio voda bosanskih etnika, dr Jevevi, sa oko dve hiljade svojih ljudi, kao i dalmatinski svetenik, pop uji, sa oko est hiljada boraca. Njima treba dodati i Ljotia sa, otprilike, tri hiljade dobrovoljaca. Njima se pridruilo i nekoliko hiljada srpskih civila. Meni je, pre svega, bilo stalo do toga da prouim stvar i da jasno utvrdim da li bi ove srpske trupe mogle da budu opasne po Nemaku, kada bi, recimo, dole u kontakt sa anglo-amerikim snagama, a one nisu bile daleko od Trsta. Takode je bila mogua i invazija Saveznika na tom podruju. Ljoti je uticao na svoje ljude tako to ih je ubedio da ne bi bilo poteno i muki, u poslednjem trenutku uperiti oruje protiv Nemaca, koji su ih prethodno naoruali. Stekao sam utisak da e pop Duji svoje dranje prilagoditi Ljotievom. Od Jevdevia sam oekivao da e postupiti prema nareenju Drae Mihailovia, koji je u tom trenutku bio u Bosni. Po mojoj proceni, najopasniji za Nemce mogao je da bude Jevevi i to samo u sluaju da Zapad ipak Drau Mihailovia ne ostavi na cedilu. U tom sluaju on bi mogao da utie i na Ljotieve i ujieve borce. Ono to je bilo jasno je to da e se sve tri srpske grupe, kada se pojave Amerikanci ili Englezi, njima odmah predati. Poslednji razgovor sa Ljotiem sam vodio krajem aprila 1945. On me je zamolio da patrijarha Gavrila i mitropolita Nikolaja prebacim preko Svajcarske u Englesku i Ameriku, kako bi srpski nacionalni glas mogao tamo da se uje i da ima svog zagovornika. Sa Ljotiem sam, takoe, razgovarao o tome ta da se radi kada doe do sloma nemakog fronta u Italiji. Postavilo se pitanje: kako da se nade odstupnica za ove srpske jedinice? Dan posle naeg razgovora Ljoti je doiveo saobraajnu nesreu: njegov auto naiao je nou na rupu na mostu koji je otetila avionska bomba i njegova kola survala su se u provaliju. On je ostao na mestu mrtav. Sudbina srpskih dobrovoljaca bila je ovakva: na due su bili internirani u Italiji i Nemakoj. Poto su puteni na slobodu, oni su se kao izbeglice rasuli po elom svetu. Ovi srpski gerilci imali su sreu. Njihovi ivoti bili su sauvani. Prema njihovim drugovima, Srbima koji su krenuli na sever, da potrae utoite preko austrijske granice, sudbina nije bila milostiva. Dve hiljade i etiri stotine ljotievih dobrovoljaca i oko deset hiljada antikomunistikih gerilaca iz Slovenije su sa austrijske granice Englezi vratili u Jugoslaviju. Tu su ih doekali partizani i odmah postreljali. Ovi mladi ljudi nisu se nikad borili za Nemce. Tokom nemake okupacije oni su se borili protiv komunista. Oni su stradali u haosu

182

poslednjih dana rata, kao i oni koji su nastradali zbog, recimo, jedne bezazlene rei ili fraze. Da je proteklo jo nekoliko meseci, tada ne bi nijednom odgovornom oveku na Zapadu palo na pamet da za ovakvo izruenje preuzme i odgovornost. To se, meutim, sve dogaalo u maju 1945. A to je vreme bilo ubitano za sve one koji su rat izgubili. Propagandna re je glasila: kvislinzi!" To je bila re koja je bila dovoljna da te ubica, smejui se, strelja. Ja verujem da i milioni, koji su ubijeni nakon zavretka rata, dakle, po prestanku vojnih operacija, imaju pravo da budu upisani u knjigu nevino ubijenih rtava i da budu proglaeni za muenike ljudskog roda. Dolazak amerikih trupa u Kicbiel bio je samo pitanje dana. U toj situaciji kazao sam emigrantima o kojima sam ja vodio brigu: Kada stignu Amerikanci, moram da raunam sa tim da u biti interniran. Tada za vas vie neu moi nita da uradim."Onda su mnogi Srbi reili da se prebace u Istru, gde se nalazila vea grupa srpskih gerilaca. Albanci su krenuli u Italiju, ili u Svajcarsku. Neki od njih su na vreme, jo u Beu, nabavili odlino falsifikovane vajcarske pasoe. Muslimanska solidarnost pomogla im je da iz Svajcarske krenu dalje, u druge zemlje. Veina Grka, a meu njima i Hektor Cironikos, ostali su u Kicbielu. I Nedi je, takode, ostao, sa j o nekoliko svojih ministara, koji su kasnije bili isporueni i u Beogradu obeeni. Ja sam Nedia upozorio na opasnost, ali mi je on odgovorio sledee: Znam da glavu nosim u torbi, ali ja ostajem!" Nekoliko nedelja pre kapitulacije sam vie puta boravio u Kicbielu, i to uvek kratko. Novi ministar spoljnih poslova u vladi admirala Denica (Dnitz), grof verin-Krosig (Schwerin-Krosigk), dao mi je zadatak da se stavim na rapolaganje general-feldmaralu Keselringu, koji je dobio punomo da kapitulira u ime trupa koje su pod njegovom komandom na zapadu, jugu i istoku. Imao sam posla sa generalom koji je, pored generala Vintera, pripadao vodeem kadru u Vermahtu, a koji je bio spreman da uzima ozbiljno i miljenje civila. Sa Keselringom sam razgovarao i malo pre mog novog imenovanja, kada jo nije postojala veza sa vladom admirala Dentea, koji se nalazio u Flensburgu. Govorili smo o neminovnosti brze kapitulacije. U tim asovima desilo se neto neoekivano. General-pukovnik Fon Fitinghof (von Vietinghoff) kapitulirao je, a da za to nije zatraio dozvolu nemake vlade. Keselring je znao za teak poloaj nemakih trupa na Italijanskom frontu, pa ipak, ova nagla odluka razbila je front, koji se protezao na preko hiljadu kilometara. Ovim je stvorena takva situacija, d a j e kapitulacija ostalih nemakih armija kojima je komandovao Keserling, postala samo pitanje formalnosti. Tako je general Fere (Foertsch), koji je pregovarao sa Saveznicima u ime Keserlinga, zavrio svoju misiju. Nije postojalo vie nita o emu bi se moglo pregovarati. Meutim, da j e " - kad bi", sve je to beskorisno nagaanje, jer katastrofe imaju sopstvene zakonitosti. Za sve vreme dok je general Fere razgovarao o formi kapitulacije komandanta armije Keselringa,

183

mi nismo imali nikakve radio-veze sa njim. General-feldmaral Keselring i ja doznali smo preko jedne engleske radio-stanice da je potpisana kapitulacija. Pozdravio sam se sa mojim poslednjim saradnikom iz redova armije, o kome mislim sve najbolje, a uspomena na njega nee nikada da izbledi u mom seanju. Sa Kaltnbrunerom sam jo mogao da se dogovorim o tome da se ve minirani mostovi u Gornjoj Austriji, razminiraju. Gaulajter Ajgruber (Eigruber) ve je postavio eksploziv. Teritorijalna odbrana i Hitlerovi omladinci bili su povueni sa borbenih linija. U uvodu ove knjige sam zapisao da me je 12. maja 1945. Amerika vojna obavetajna sluba (CIC) prebacila u Kuftajn (Kufstein), a odatle, velikim zaobilaznim putem vratio sam se 21. novembra 1952. u isto mesto. Bio je to naporan zaobilazni put, koji je iao preko Balkana, koji, eto, jo nije bio spreman da gospodina specijalnog savetnika za Balkan" pusti na slobodu. Kurs uenja na Balkanu trajao je dugo. Za to vreme ja sam mnogo nauio.

184

VII. NOJBAHER NA LISTAMA ZA ODSTREL

Medu balkanskim dravama, u kojima sam tokom Drugog svetskog rata bio aktivan, Srbija, Crna Gora i Grka spadale su u okupirane zemlje. Onaj ko govori da su Rumunija i Bugarska bile okupirane, taj drsko lae. Takve tvrdnje spadaju u podruje propagande. A ni u Albaniji nemaka vojska, Vermaht, nije drala u svojim rukama ni vojnu upravu, a ni sudstvo. Ukratko, u tim zemljama ni Nemci, pa ni ja, nismo mogli da budemo okupatori. Zato je la da su ljudi u tim zemljama streljani jer su saraivali sa okupatorom. Kako onda osuditi ljude na smrt? Posle 1945. bilo je proglaeno da su Nemci okupirali ceo Balkan. Svako k o j e tokom Drugog svetskog rata bio za Nemce, po kratkom postupku bio je proglaen za veleizdajnika. Tako nije vie postojala prepreka da se izvre masovna streljanja nepoeljnih graana. Do toga je i dolo. U okupiranim podrujima, posle povlaenja Nemaca, vlast su preuzeli komunisti, i svi oni koji su bili protiv komunizma tokom Drugog svetskog rata proglaeni su po kratkom postupku krivim i bili tretirani kao veleizdajnici. Njihova jedina nesrea, meutim, sastojala se samo u tome to Saveznici njih nisu na kraju rata priznali kao ratne saradnike i pobednike, premda su se i oni, nacionalisti, kao i partizani borili protiv okupatora, koji je u oima i jednih i drugih bio samo neprijatelj broj dva. Protivnici u graanskom ratu uvek su u istoriji bili nemilosrdni, nemilosrdni u vreme sukoba, a nemilosrdni i posle graanskog rata, kada je jedna od sukobljenih strana izala kao pobednik. Da zakljuim, i ovi delati, Tito i njegovi komunisti, koji su nemilosrdno posle graanskog rata ubijali svoje protivnike, mogu da se pozovu na fatalnu tradiciju iz istorije oveanstva. Meutim, komunisti u ovom sluaju ne mogu se da pozovu na istoriju, jer su ubijali ljude koji su branili suverenitet svoje drave. Dakle, Tito ne moe da nae opravdanje za svoje zloine u istoriji. Izuzetak je jedino ako mu metode Asiraca i Babilonaca izgledaju asne. Ovo je, razume se, samo bezopasno, teorijsko razmiljanje, kada se ima na umu kakve su se sve strahote i okrutnosti do-

gaale na tom prostoru. Interes pobednika je merilo ta je dobro a ta loe i na ovu tradiciju mogu da se pozovu i komunisti i Saveznici. Razume se da to nema veze sa moralom. Ovde imamo posla sa zakonima dungle, a ti zakoni su grozni. Kada, meutim, neko pokua da ove zakone opravda navodnim moralnim argumentima i lepim recima, onda je to gnusno i nepodnoljivo. Ali, uvek e se onaj ko se jue ponaao odvratno aliti na onoga k o j e danas takav, a onaj k se u ovom trenutku vlada gnusno, alie se na onog ko e se sutra tako ponaati. Postati ovek je mukotrpan i dug proces. Ja se, meutim, ne alim da su neprijateljske obavetajne slube tokom rata pokuale da me ubiju. U svom sam poslu bio veoma angaovan i uspean i ne sumnjam u to da sam protivnikoj strani pravio velike probleme. A kada neko na ratnom podruju pravi potekoe, to onda uvek znai ljudske gubitke i smrt. Pokuaj da se umanji broj sopstvenih ljudskih gubitaka tokom rata, predstavlja legalno i razumljivo ponaanje, ako se ratovi uopte mogu proglasiti legalnim. Pravila vitekog ponaanja u naem vremenu vie ne postoje. Ovde mislim na meusobno ubijanje mukaraca koji su izali na boj n o polje. Oni se prepoznaju po spoljanoj odei i to time to nose uniforme. Vojnik koji nosi oruje i uniformu jeste legitimna meta. Danas, u doba totalnog rata, ubijaju se ene i deca, a to znai da smo potpuno prekinuli sa vitekom tradicijom. Diplomata koji utie na graanski rat time to podrava jednu od zaraenih strana, ne treba da se udi ako ga stave na crnu listu. Takav diplomata veto upotrebljava politika sredstva na prostoru gde se vodi graanski rat i time prouzrokuje kod protivnika daleko vee tete i rtve. Ja sam jednostavno konstantovao, dakle, bez uenja i uasavanja, da sam se i ja nalazio na listi za odstrel. U ovo sam potpuno siguran i to na osnovu itavog niza dogaaja, koje elim da ispriam u ovom, poslednjem, poglavlju moje knjige U novembru 1943. poslao m i j e zapovednik Obavetajne slube za Srbiju, dr efer (Schfer), izvetaj svog poverljivog oveka, obavetajca, koji je uspeo da se uvue u beogradske komunistike krugove. Ovaj obavetajackrtica je javio da je medu komunistima akivan agent engleske obavetajne slube Intelidens servisa koji je na sastanku ilegalne komunistike organizacije predloio da me ubiju. Razlog za atentat na mene je veoma laskav kompliment i mogao bi da zadovolji sujetu svakog oveka. Evo izvoda iz govora engleskog agenta, kojim obrazlae zbog ega s e j a moram ukloniti: Ovaj ovek je opasniji nego oni Nemci koji sprovode streljanje taoca, pale sela i odvode ljude na prisilan rad u Nemaku. Nojbaher vodi politiku koja ima za cilj pomirenje izmeu Nemaca i nacionalista. Ako mu to uspe, onda e krajnji rezultat njegovog rada biti ovaj: pucae jedino Srbi na Srbe, a nemaki Vermaht bie samo posmatra. Srbi e ubijati samo Srbe. Ovakva situacija upravo je suprotna onoj koju ele i oekuju Saveznici. Ovakav plan nije koristan za borbu Anglo-Amerikanaca protiv Nemaca."

186

Komunisti su odgovorili engleskom agentu recima: Nojbaherova smrt bila bi suvie skupa za nas. Ako ga ubijemo, sledeeg dana ne bi bio iv niko od komunista koji se trenutno nalaze u zatvorima kao politiki zatvorenici. Da nastavimo o tome razgovore kada dode do iskrcavanja Saveznika na Balkan?" Ovog puta su komunisti spreili atentat na mene i to na osnovu trezvenog razmiljanja. Do mene su i dalje stizale informacije koji su govorile o novim pokuajima da budem likvidiran. Postojao je plan da me ubiju, i to da se nadu plaene ubice koje bi bile spremne da za velike pare izvre atentat na mene. Sve sam ja to registrovao, ne razbijajui mnogo glavu time koliko su te vesti bile pouzdane i tane. Nije bilo nimalo teko da me likvidiraju uz pomo revolveraa koji je dobar strelac. Ja sam stanovao na Dedinju. Kada bih se vraao iz Beograda kolima, put do moje kue bio je veoma uzak, sa mnogo zavoja, iza kojih je, pored moje kue bila ivica obrasla gustim bunjem koje zbog lakomislenosti niko nije rezao. Tek krajem septembra 1944, kada je vladala mrkla no, bez meseine, neko je u moj auto ispalio metak iz pravca gustog bunja. U kolima, meutim, nisam sedeo ja, nego savetnik nae ambasade, Brude. Ubica je ak promaio i kola. Bio je to neki diletant. Atentat na mene u tom trenutku bio bi potpuno besmislen. Ja, specijalni izaslanik za Balkan", nekoliko dana kasnije povukao sam se sa nemakom vojskom. Ja i Nemaka uskoro smo izgubili Balkan. D a j e poetkom 1944. godine na mene spreman atentat, doznao sam zahvaljujui Amerikancima. Njima je svojstveno da u konspirativnim stvarima pokazuju osveavajuu lakou i bezbrinost. U jesen 1945. jedan Amerikanac kazao je mojoj kerki Aglai u Beu: Milostiva, ja Vas poznajem!" Aglai: To je nemogue!" Amerikanac: Vi ste godine 1944. bili u Beogradu. Video sam Vas svojim oima. Bili ste u drutvu sa svojim ocem. Gledali ste neku operu i to napolju, pod otvorenim nebom. Nosili ste arape, a ispod njih se videla mala krvava rana. Da li se seate? U to vreme ja sam pripadao Amerikoj vojnoj misiji pri tabu Drae Mihailovia. Hteli smo da izvrimo atentat na Vaeg oca. Sve to je bilo potrebno za tu akciju ve smo pripremili. Vi se sigurno seate kako je izgledao prilaz vili u kojoj je stanovao Va otac? Tamo se nalazila gusta ograda od bunja. Sa tog mesta bilo je planirano da se puca na Vaeg oca. Ovo bi bilo i uraeno, da Draa Mihailovi nije bio protiv te akcije!" Kada se svega setim, postaje mi jasno da ova pria odgovara istini: ja sam zaista sa kerkom prisustvovao operi koja se izvodila na otvorenom prostoru, moja kerka je imala malu ranu na jednoj nozi, prilaz mojoj vili je zaista bio idealan da se izvri atentat na mene, a takode mi je bilo poznato

187

miljenje Drae Mihailovia o meni. Reju, ovog puta protiv moje likvidacije bio je jedan nacionalista. Ima i veselih zgoda na bojnom polju atentata. Dok sam radio u Atini, retko kada sam propustio priliku da u nedelju, nedaleko od kraljevskog dvorca, posmatram lep prizor smenjivanja strae pred Grobom neznanog vojnika. Ovo smenjivanje strae izvodilo je jedno odeljenje poasne garde, koje je pripadalo evzonima. U nedelju je uvek bilo mnogo ljudi koji su specijalno doli da prisustvuju spektaklu koji je pratila glasna vojna muzika. Vojnici su nosili pravu grku narodnu nonju, koja se sastoji od uskih belih pantalona, sa suknjom, koju Grci zovu fustanela", zatim jakne, koja je bogato izvezena nacinalnim motivima i grke narodne kape. Sve to daje veoma ivopisnu sliku. Na elu poasne strae marirao je podoficir, koji je imao bogate zlatne epolete, a u ruci je nosio isukanu sablju. Posmatrajui ove vesele boje i ceo prizor, ovek je mogao da zaboravi na to da se zemlja nalazi pod viegodinjom okupacijom, koja teko titi grki narod. Ovo je moglo da se proita i na licima posmatraa, koji su bili ponosni na svoje lepe, krne vojnike. Posle sveane ceremonije, koja se izvodila sa vojnom preciznou, poasna garda evzona odmarirala je u kasarnu. U krugu kasarne vojnici su zaigrali grko narodno kolo. Ovo je sveano obuenom podoficiru pruilo mogunost da bude kolovoa i da pokae svoje umee. On je to radio sa toliko elegancije da bi mogao da nastupa i u baletu. Postala je tradicija da se pri ovom nedeljnom spektaklu nau lanovi grke vlade i mog taba. Tako sam jedne nedelje, kao i uvek, posmatrao divna grka narodna kola i njihovu igru. Odjednom, iza mene, uo sam neki slabaan krik. Okrenuo sam se da vidim ta je posredi. Na zemlji se od bola previjao jedan sitan Grk, koga je svojim gvozdenim rukama stegao moj adutant Knapik. koji je bio dinovskog rasta i imao medveu snagu. Sta se dogodilo? Knapiku se nimalo nije svialo to to se ovaj Grk uvek nalazio iza mene. I ne samo to. Taj Grk je desnu ruku uvek drao u depu svog mantila. Onda je Knapik, takoe, posegnuo u dep mantila tog Grka. U njemu je, pored desne ruke sitnog Grka, naao i pitolj. Najzad, je Knapik imao u kandama atentatora i njegove oi pobedonosno su zasijale. Ubrzo se, meutim, ispostavilo da ovaj Grk nije bio nikakav atentator, ve je pripadao grkoj obavetajnoj slubi, a dobio je zadatak da me uva od moguih atentatora. Jadni Grk se zaista uplaio. Na sreu po njega, kosti mu nisu bile povreene. A kada se zna za divovsku snagu Knapika, onda je Grk jo dobro proao. U februaru 1944. putovao sam sa mojim bliim saradnicima od Tirane prema Skadru. Kretali smo se u auto-koloni, koju je uvala naa vojska. Bilo je planirano da iz Skadra krenemo dalje i da preko Podgorice stignemo na Cetinje. Kada sam doao u Skadar, nije mi promakla jedna neobina injenica. Neko je u vie navrata telefonski potvrdio da ja uskoro dolazim na Cetinje. Izgledalo mi je neverovatno neodgovorno da neko moe da bude tako

188

neoprezan i to u zemlji u kojoj sve vrvi od neprijateljskih obavetajnih slubi. Sve telefonske linije prislukivali su neprijateljski agenti. Zbog toga sam reio da promenim plan puta. Umesto da na Cetinje stignem preko Podgorice, ja sam izabrao put koji ide uz obalu: Bar - Budva - Cetinje. Telefonski je bilo najavljeno da u iz pravca Podgorice na Cetinje stii izmeu tri posle podne, najkasnije do pola etiri. U tri posle podne pojavili su se nad Cetinjem neprijateljski avioni i unitili su jednu auto-kolonu koja je dolazila iz pravca Podgorice. Doznao sam da ni pre a ni posle toga ovaj deo nikada nije bio bombardovan, Saveznici nisu nikada napali avionima taj deo. Ja, prema tome, moram da pretpostavim, da je ovaj znak panje" neprijateljskog vazduhoplovstva bio posveen meni, specijalnom izaslaniku za Balkan". Godina 1943. i 1944. primeeno je da se sve ee deavalo da su nemaki avioni iz neobjanjivih razloga doivljavali udese. Broj izgubljenih aviona usled tehnikih nedostataka" sve je vie rastao. Nisam sumnjao d a j e sabotaa uzrok ovih nesrea. Neprijateljske obavetajne slube nisu propustile priliku da otete avione, koji nisu bili posebno dobro uvani. U Grkoj smo, na aerodromima, kao pomonu radnu snagu imali mnogo zaposlenih Grka. Ova injenica je bila povoljna za izvoenje sabotaa. Nai aerodromi bili su sve vie izloeni neprijateljskom bombardovanju. To je prisililo nae ratno vazduhoplovstvo da avione ostavlja na kraju aerodroma i da ih skriva u grmlje i umicu. Tako nije bilo potrebno da svaki avion uva barem jedan vojnik. Postojale su vojne patrole, ali one su pokrivale veliki prostor pa nije bilo nimalo teko da se pod takvim okolnostima vre sabotae. Ve sam govorio o mom hajnkelu", kada je, 17. avgusta 1944, severno od Soluna izbio poar na jednom motoru. Tog dana upravo smo preleteli ostatke unesreenog aviona iz koga je jo izbijao dim. Jednom, karoserija motora nije bila dovoljno privrena, a mi smo ve poleteli. Drugi put je levi motor aviona izgubio ulje, a dva dana posle toga desni motor ostao je bez vode. Da smo sa oteenim motorom jedan as due leteli, dolo bi do oteenja u sistemu hlaenja vodom, a time bi prestala da funkcioniu oba avionska motora. Ja nemam dokaz da je u ova dva opisana sluaja bila re o sabotai. Da su se, meutim, na naim aerodromima dogaale sabotae, nepobitno je dokazano sledeim dogaajem. U maju 1944. moj biro je rezervisao dva mesta u avionu tipa ju 52", koji je leteo na ostrvo Rodos. Mesta u avionu bila su predviena za vieg vladinog savetnika, dr ultea (Schulte) i za mog oficira za vezu sa Grupom armija E (u Solunu), vieg savetnika intendanture, dr Pfaua. Na povratku su prikljuili rezervni tank za gorivo. Ubrzo su primetili da u njemu nije bio benzin, nego - voda. ak ni jedinstven, odlian avion kao to je bio ju 52" nije mogao da leti pokretan vodom. Avion je pao u more i brzo je potonuo. ef intendanture Armije grupe E i dr Pfau su se utopili. Dr ulte, pilot aviona

189

i radio-vezista bili su spaseni uz pomo italijanskih vojnika, koji su bili stacionirani na ostrvu Kea. Dr Suite je bio prebaen u bolnicu, gde su ustanovili prelom etiri prljena na kimi. Veoma je malo verovatno da je vazduna bitka koju je moj hajnkel" vodio 13. septembra 1944. nedaleko od Zemuna, rezultat pukog sluaja. I tada je neko iz Bea telefonom javio vreme mog dolaska na zemunski aerodrom. U leto 1944. javio mi se jedan agent nae obavetajne slube u berlinskom hotelu Adlon", gde sam konaio. Saoptio mi je da je on, sa jo jednim svojim kolegom, dobio zadatak da pazi na moju hotlesku sobu i da me prati policijskim autom, kada se poslom vozim po Berlinu. Re je o zatiti moje linosti. Za ovaj dogaaj javio sam naem ministru spoljnih poslova. On me je informisao, ali ne do u detalje, da postoji crna lista" jedne neprijateljske obavetajne slube, na kojoj se nalazi 18 Nemaca, a meu njima stoji i moje ime. Vojna obavetajna sluba dola je do ovih informacija. To je razlog to je i meni dodeljena zatita. Do danas mi nije jasno zbog ega se na ministar spoljnih poslova tako udno poneo i prilino bezvoljno i nerado govorio o toj stvari. Upalo mi je u oi d a j e veoma brzo promenio temu razgovora. Da li je hteo da izbegne da ga pitam, na primer, ko je jo bio na toj listi? Nisam, meutim, postavio nijedno pitanje. Da je moj ivot na Balkanu ugroen mi je ve odavno bilo poznato. Taj rizik bio je sastavni deo mog posla i, najzad, takav je Balkan. Ali, to da sam ugroen u Berlinu zaista nisam mogao da shvatim ozbiljno. Likvidacija jednog funkcionera u Berlinu, sigurno nije mogao da padne na pamet nijednoj tajnoj slubi, koja dri do sebe. Pa, ja sam radio na Balkanu, koji predstavlja klasian teren za zavere i atentate. emu onda da me uklone u Berlinu? Ubrzo je ta atmosfera konspiracije, koja je vladala u Berlinu oko mene, poela da me nervira. Daleko sam se prijatnije oseao kada sam se uskoro ponovo naao na Balkanu, gde stvarno neko moe da me upuca iz svakog podrumskog prozora, iz svake ivice i iz svakog kukuruzita. Ja sam se, prosto, naao na jednom od frontova, a moj front je bio daleko ugodniji nego da sam se nalazio u nekom od nemakih gradova, koji su danonono bili bombardovani, buktali su u plamenu i sve se vie pretvarali u ruevine.

190

VIII. NESREE
Krajem 1942. primio sam, preko gradonaelnika Atine, vest da jedan vii oficir engleske obavetajne slube, Intelidens servisa, eli da razgovara sa Nemcima. Ovo sam odmah javio nemakom ministru spoljnih poslova, a istovremeno sam izrazio uverenje da u dobiti dozvolu za ovaj razgovor. Ve i zbog isto obavetajnih razloga bilo bi zanimljivo da ujemo o emu bi hteo da razgovara taj engleski tapski oficir. Posle dueg oklevanja, Hitler je reio da dozvoli susret koji je zatraila engleska strana. Dozvola, meutim, nije data meni. Ja sam bio slubeni predstavnik Nemakog rajha, te zato ne mogu da razgovaram sa ilegalcem", koji se nalazi na teritoriju koji je pod naom okupacijom. Ali, bilo mi je dozvoljeno da na razgovor poaljem ljude koji uivaju moje poverenje. To sam i uradio. Moji poverljivi ljudi bili su jedan funkcioner tajne policije i jedan izaslanik nemake vojne obavetajne slube. Engleska strana je zahtevala da im bude doputeno da se pojave u engleskoj uniformi. Ja sam prvo odbio taj engleski predlog. Docnije sam promenio miljenje i prihvatio sam argument Engleza. Oni su zastupali sasvim logian stav, da njih moe samo uniforma da zatiti u sluaju nekih komplikacija. Ako, recimo, Nemci budu nelojalni, onda bi mogli da ih optue da su engleski pijuni, ako ne nose engleske uniforme. Razgovor se vodio u stanu gradonaelnika Atine. Englesku stranu zastupao je oficir koji je nosio uniformu potpukovnika, dok je drugi nosio uniformu kapetana. Drugi je po spoljnom izgledu mogao lako da bude i Grk. Potpukovnik se predstavio. Verovatno se tim imenom koristio samo to vee. To, najzad, i nije vano. Njegovo izlaganje bilo je veoma interesantno. Ovaj rat treba okonati tako to e se vojne snage Anglo-Amerikanaca ujediniti sa Nemcima i stvoriti zajedniki front protiv boljevika. Spomenuli su da ovo jo nije slubeno miljenje engleske vlade, a ni Vrhovne engleske komande za Bliski istok, ije se sedite nalazi u Kairu. Sam engleski potpukovnik pripada Komandi u Kairu. Ali, ovo je miljenje prilino velike grupe

191

engleskih oficira, koji slue u Vrhovnoj komandi za Bliski istok. I ti oficiri jasno vide da komunistike krtice ve ozbiljno ugroavaju i prostor Sredozemlja. Engleski oficir je izrazio uverenje da e ovo uskoro postati i deo slubene engleske politike. U razgovoru sa Nemcima, engleski potpukovnik ali to Engleska jo uvek daje podrku komunistikim partizanima u Grkoj i to kako u oruju, tako i u zlatu. Ova greka, meutim, mogla bi da se koriguje na ovaj nain: Engleska alje oruje grkim partizanima i to uglavnom uz pomo podmornica. Deo tog oruja mogao bi jednostavno da se poalje i za antikomunistike grke gerilce. Ovde bi Nemci mogli da pomognu. Neka razmisle o ovom predlogu! Da li su Nemci spremni da o ovim stvarima vode slubene razgovore? Ljudi koje sam ovlastio da se sretnu sa Englezom, dobili su zadatak samo da paljivo sasluaju izlaganje Engleza i da mi posle toga podnesu izvetaj o tom susretu. Spomenutom engleskom oficiru sam preneo poruku da nama nije dovoljno da sasluamo miljenje grupe engleskih oficira. Ako se alje poziv u kome stoji da e se razgovarati o tako krupnim i vanim stvarima, onda to mora da ima slubeni karakter. Englez je zamolio da ga prebacimo do Lavriona, gde ga eka motorni amac koji e ga prebaciti u Egipat, do Kaira. Kazao je da e se uskoro ponovo javiti. Mi smo mu dali pratnju. O njemu vie nismo nita uli. Do nas su stigle samo prie i glasine, da je taj oficir radio na svoju ruku, kao neodgovorni pojedinac i da je sa nama vodio razgovore za koje nije imao pokrie kod svojih pretpostavljenih. uli smo da je zbog toga bio pozvan na odgovornost i d a j e bio kanjen. Ve sam i ranije kazao to da su Englezi, kada je zapoela evakuacija naih snaga iz Grke i Albanije, traili kontakte sa nemakom stranom. Engleska strana izraavala je veliku zabrinutost da e nakon povlaenja nemake vojske sa Balkana, u tim zemljama vlast verovatno preuzeti komunisti. Ova zabrinutost je bila opravdana. Ovde lei razlog tome to Englezi nisu punom snagom ometali kretanje nemakih trupa sa grkih ostrva i iz Grke uopte. U suprotnom, bio bi olakan poloaj grkih partizana, jer bi se mogli dokopati nemakog oruja. U to vreme kontakte sa Nemcim traio je engleski general Atika", a pravo ime mu je bilo Skobi. Kako me je obavestila grka vlada, dok sam boravio u Beogradu, spomenuti engleski general traio je da razgovore o toj temi vodi sa mnom. Ja sam se mnogo potrudio da mi Nemaki glavni tab dozvoli da dode do tog susreta. U najmanju ruku, takav razgovor mogao je da nam prui interesantan uvid u namere protivnika. Moja molba, meutim, bila je najodlunije odbijena. Ali, engleska predvidenja bila su ispravna. Ubrzo posle povlaenja nemakih trupa iz Grke, Englezi su vodili vienedeljne ogorene borbe sa grkim partizanima. Posle toga, sledeo je krvavi graanski rat u Grkoj. Engleze su zamenili Amerikanci, koji su naoruali i platili komunistike protivnike. Ali, Englezi koji su jo za vreme rata, dakle, blagovremeno upozoravali na ozbiljnu opasnost

192

koja ugroava Mediteran ako bi Grka postala komunistika dobili su naknadnu satisfakciju. Uz pomo velikih sredstava. Zapad je uspeo da sprei da na vlast dodu komunisti. U Albaniji, vlast su dobili komunisti, koji su predstavljali samo neznatnu manjinu stanovnitva. U Jugoslaviji je Zapad digao ruke od pokuaja da utie na politike prilike u zemlji i pustio je da se stvari ree na terenu. Tito je postao ovek odluke. Razlog za to lei u prostoj injenici da Jadransko more za Zapad nema toliko veliki znaaj. U leto 1944. nalazili smo se pred invazijom Saveznika u Francuskoj. Nekako u to vreme posetio me je ministar obrazovanja u vladi Nedia, gospodin Joni (obeen 1946. godine). Joni mi je saoptio da je u toku poslednjih dana primio vie zanimljivih informacija. Sve one ga nedvosmisleno upuuju na to, da sam, zapravo, ja prava adresa za ove tajne poruke. Jedan stari Joniev poznanik, koji godinama odrava bliske veze sa komunistikim krugovima ispriao mu je u vie navrata veoma zanimljive ideje u vezi sa svetskom politikom situacijom. Pri tom je jasno dao do znanja, da bi Joniu bilo sasvim lako da dozna kakvo je Nojbaherovo miljenje o svim tim pitanjima. Poruka za mene glasila je ovako: Nemaka nikada ne moe da dobije ovaj rat, jer ga vodi na dva fronta. Ovo mora da je jasno i nemakom vodstvu. Ako bi ovaj rat ipak imao neki smisao za samu Nemaku, onda bi se on sastojao u sledeem: da engleski kralj, lordovi i engleski kapitalisti zauvek napuste Englesku i nasele se u Kanadi. Ovo je mogue postii samo ako se Nemakoj daju odreene ruke u Istonoj Evropi. Ne postoji neki drugi nain kako bi Nemaka mogla da okona ovaj rat, koji vodi na dva fronta. Moda Nemakoj vie odgovara drugo reenje, ali to je iluzija, jer Ruzvelt (Roosevelt) i eril nee nikada pristati na to da pregovaraju sa Hitlerom, ili sa nekim drugim vodom iz redova nacista. To je izvesno. Sasvim drugaije stoje stvari sa Sovjetskim Savezom. Za Sovjetski Savez ne predstavlja nikakvu smetnju da vodi razgovore sa Nemcima, premda vlast dre nacisti. Sovjetski Savez nema nikakvih teritorijalnih pretenzija prema Evropi. Izuzetak je njihova elja da bezuslovno vladaju morskim tesnacima i prolazima. Ovo im Zapad, meutim, nikada nee dozvoliti. Posle pobede, Zapad e varati Moskvu i to gde god bude mogao. Ako okona rat sa Moskvom, to e za Nemaku mnogo znaiti, jer e tada imati slobodne ruke da anglo-amerike invazione snage odbaci u Atlantik. S druge strane, Sovjetski Savez imao bi slobodne ruke da osvoji Dardanele, kao i strateka mesta u Aziji, koja su od ivotnog interesa za Moskvu." Cela ova pria, nain na koji je ispriana i kako je ta ideja stigla do mene, govorili su mi samo jedno: malo je verovatno d a j e to delo nekog pojedinca. Jer, kako bi neko mogao da doe na pomisao da treba da uje privatno miljenje specijalnog savetnika za Balkan? Reju, po meni, se sada postavilo pitanje: ko su ljudi koji stoje iza tog pojedinca? Celu stvar javio sam naem ministru spoljnih poslova. U izvetaju sam, takode, spomenuo da mi je na-

193

mera da prihvatim ove kontakte, kako bih saznao ko stoji iza tih predloga. Na moju depeu nikada nije stigao odgovor. Ostaje otvoreno pitanje da li je poruka, koju mi je prosledio Joni, bila vana. Dok sam ekao da mi Glavni tab odgovori na molbu, do mene je stigao drugi predlog, koji je nosio sve karakteristike ozbiljne stvari. Poslednja pria leteeg diplomate za Balkan verovatno e da izazove temperamentnu diskusiju. Zbog toga sam dobro preispitao svoja seanja pre nego to sam ih stavio na hartiju. U poglavlju Jugoslavija" govorio sam o tome da je Engleska vojna misija napustila Glavni etniki tab Drae Mihailovia. Na njihovo mesto stigla je Amerika vojna misija, koja je sve do oktobra 1944. bila uz Drau i putovala sa njegovim tabom. Sef Amerike vojne misije bio je pukovnik OSS (Office for Strategic Services), Amerike vojne obavetajne slube, Mekdovel (McDowell). On je, inae, bio profesor Balkanologije na Univerzitetu u Bostonu. U tabu Drae Mihailovia sam uivao dobar glas i etnici su me cenili. Zahvaljujui etnicima i Mekdovel je imao dobro miljenje o meni i interesovao se u pozitivnom smislu za mene. Do ovih informacija sam doao na osnovu pouzdanih izvora. Poetkom 1944. saznao sam da Mekdovel eli da se susretne sa mnom. Moja veza sa Draom Mihailoviem vodila je poetkom 1944. prvi razgovor sa Mekdovelom. Ja sam se mnogo trudio da od Nemakog glavnog taba izdejstvujem odobrenje da razgovaram sa Mekdovelom. Polazio sam od pogrene pretpostavke da se on, zapravo, i ne zove Mekdovel i da poznajem tog oficira iz nekog ranijeg susreta. Ono to me zbunilo, bila je injenica da je Mekdovel mene veoma dobro poznavao. Sa velikom mukom mi je polo za rukom da Hitler odobri da jedan moj poverljivi ovek zapone sa kontaktima. Moj izaslanik dobio je samo ovaj zadatak: da sazna od Mekdovela o emu Amerikanac eli sa mnom da razgovara. Posle susreta sa Mekdovelom, moj ovek mi je doneo svesku u kojoj je precizno stajalo, taka po taka, o kojim temama eli sa mnom da prodiskutuje. Sve sam ovo doslovno prepisao na pare hartije i dugo posle toga nosio i esto itao. Ovu zabeleku sam unitio tek godine 1946, kada sam dopao u jugoslovensko zarobljenitvo. Ona se nalazila u mom drugom novaniku, a policajac, koji me je 2. jula 1946. pregledao kada sam stigao u zatvor Stara uprava, naao je kod mene jedan novanik i nije raunao s tim da bih mogao da posedujem jo jedan. Bio je kraj jula ili poetkak avgusta 1944. Uspeh anglo-amerike invazije u Normandiji bio je konano osiguran bitkom kod Avrana (Avranches). Mekdovel mi je poruio sledee: Od moje vlade sam primio punomo da razgovaram sa izaslanikom Nojbaherom. Stvari koje su suprotne interesima Saveznika ne mogu da budu predmet razgovora.

194

Ja sam ovlaen da razgovaram o svim pitanjima sa izaslanikom Nojbaherom, a sa njim mogu da sklopim dogovore kada je re o nemakim vojnim snagama koje se nalaze na Balkanu. Osim toga, imam punomo da razgovaram i o stvarima koje se ne odnose samo na Balkan, te da o tome referiem. Ovlaen sam, ako to nalau okolnosti, da Nojbahera prebacim amerikim avionom sa jugoslovenskog prostora u bilo koju neutralnu zemlju, a takode i u Sjedinjene Drave, kako bih mogao da razgovaram o stvarima koje se odnose na opte stanje u svetu, kao i na svetska ratita. Za razgovore koji su od posebne vanosti, bie imenovan jedan ameriki opnomueni izaslanik za Evropu. Dode li do razgovora sa dr Nojbaherom na srpskom teritoriju, meni je stalo do toga da razgovorima prisustvuje i Draa Mihailovi. Ja sam, najzad, njegov gost. Nae je miljenje da je izaslanik Nojbaher ovek sa velikim iskustvom. Smatramo, da je on praktian Nemac i da najbolje zna ta sada valja da se radi, kada je oevidno da se rat pribliava kraju." Ova poruka me je veoma uzbudila. Zar se nisam nalazio na izgubljenom poloaju? Nije li ovde bila na pomolu mogunost da se skrati gorak kraj prie i da se time spasu ljudski ivoti i nemaki gradovi koji jo nisu potpuno uniteni? A kraj prie je morao da bude gorak! Nisam li morao da verujem da se ovde nudi nesluena i velika mogunost, kako bi moglo da se razgovara o bezuslovnoj kapitulaciji"? Bez obzira na to kako su stvari tekle i kako e da se odvijaju, nije li od neprocenjive vrednosti ako dode do ozbiljnog kontakta sa ratnim protivnicima? Pa, Mekdovel nije bio neki sitan, beznaajan tajni agent, ve je bio ugledna linost na visokom poloaju! Mekdovelu poruku prosledio sam naem ministru spoljnih poslova. Izostavio sam samo poslednju taku, jer sam znao da mu se ona nee dopasti. Sa velikim nestrpljenjem i napetou ekao sam odgovor najvieg nemakog vrha. Verovatno je Hitler primio moj izvetaj u trenutku kada se kod njega naao ambasador dr Ran (Rahn). O ovome dogaaju pie Ran u svojim seanjima Nemiran ivot ( Unruhiges Leben). Hitler je glasno uzviknuo: Taj ovek je poludeo!" Taj ovek sam bio ja. Hitler je sa Ranom razgovarao o m o m pokuaju da stupim u kontakt sa Amerikom i dao je sledee miljenje: Mi treba da unitimo sve lae i mostove koji nas vode do pregovora. Ono to je u ovom trenutku bitno, nije diplomatije, nego vojna sila." Uskoro sam primio i odgovor. U ifrovanoj poruci ministra spoljnih poslova stajalo je ovo: Amerika ponuda je bezobrazna. Morate odmah da prekinete kontakte. Vaem amerikom oficiru moete samo da napomenete da e Amerikanci u ovom ratu jo da doive velike nezgode i katastrofe..."
195

U tom momentu oseao sam da sam potpuno sam u svetu u kome vlada nesrea i mrak. List hartije pao mi je iz ruke, lebdeo je neko vreme u vazduhu i pao na ilim. Bilo je potpuno besmisleno da i dalje gledam u tu belu mrlju, u papir koji mi je pao iz ruke. Oseao sam se praznim dok sam razmiljao o ovom tekstu. Odjednom me je svladao veliki umor. Nekoliko meseci kasnije sam nemaki ministar spoljnih poslova pokuao je da uspostavi kontakt sa Amerikancima. U vajcarsku je poslao oveka iz svog taba, sa pismom za amerikog ambasadora u Bernu. Pokuaj je propao. Okupacija Nemake tekla je daleko lake i bila je skopana sa daleko manje amerikih rtava nego to su raunali u Vaingtonu avgusta 1944. godine. Nad Nemakom se nadvila mrkla no, bez zvezda.

196

POGOVOR
Ovu malu knjigu seanja napisao sam tokom kiovitih letnjih meseci godine 1953. i to u mom rodnom kraju Gmundenu, ali i u Insbruku. Od ovih memoara i stvarnih dogaaja i doivljaja koji ine sadraj ove knjige, deli me sedam i po godina zatvora, i jedna godina na slobodi, kada sam ponovo pokuao da se snaem i zaponem nov ivot u jednom drugaijem svetu, koji se mnogo promenio. Nisam vie imao vremena da pripremim izdavanje ove knjige. Dobio sam primamljivu ponudu u Africi i ve sam 12. marta 1954. stigao avionom na aerodrom Adis Abeba. Ovde sam stupio u slubu Njegovog velianstva cara Etiopije. Postao sam savetnik i komesar u gradskoj upravi Adis Abebe. Moji jaki utisci u ovom novom svetu, kao i tekoe sa kojim je trebalo da se borim, bili su takve prirode da nisam imao mnogo vremena da se posvetim mojim ratnim seanjima. Ali, ipak sam, malo pre dolaska u Afriku, stupio u vezu sa izdavaem Mustersmid" iz Getingena. U srcu Afrike, jedan sluaj mi je na upeatljiv nain osveio seanja na balkanske doivljaje. Bilo je to 14. decembra 1955, u Adis Abebi. Raskoan prijem u sali carske palate. Prisutni su: prinevi, najvii dostojanstvenici Etiopije, ambasadori stranih zemalja, visoki strani savetnici, mnogi nose bogate, skupe medalje i sjajne uniforme, elegancija na najviem nivou etiopskih i evropskih dama, bogato ukraeni lusteri. Jedino nedostaju predstavnici crkve. Vode se tihi, intimni razgovori. Odjednom je nastao tajac. Najvii dostojanstvenici krenuli su u sveanu salu kroz palir etiopskih i inostranih predstavnika. Prolazei, ljudi iz palira duboko se klanjaju etiopskom caru i njegovom gostu, u iju ast je i prireen ovaj velianstven prijem. Kada sam gostu bolje pogledao u lice, zapljusnuo me je odjednom talas seanja. Taj gost je bio maral Jugoslavije Tito. Poslednji put sam ga video pred mostom koji vodi iz Zemuna u Beograd. Bilo je to 2. jula 1942, kada sam krenuo na svoje dugo zatoenitvo. Pobednik je tada nosio

197

raskonu uniformu i proao pored mene, poraenog u ratu, ija odea je nosila jasne tragove amerike internacije, u kojoj sam proveo preko godinu dana. Ovog puta je moja odea odgovarala sveanom trenutku i bila je besprekorna. udni susreti! Najvei pesnik je ivot sam, a ivot poinje sutra. Adis Abeba, februar 1956.

BIOGRAFIJA AUTORA
Herman Nojbaher (Neubacher, Hermann), roden 24.6.1893. u mestu Vels (Wels), Gornja Austrija (Obersterreich), umro 1.7.1960. u Beu (Wien), ekonomski ekspert i politiar. Od godine 1920. radio je u drvnoj industriji. Godine 1933. postao je lan ilegalne Nacistike stranke (NSDAP). Gradonaelnik Bea bio je od 13. 3. 1938. do maja 1939. Od 1940. bio je poslanik u Bukuretu, a onda i Atini. Zbog svoje aktivnosti Herman Nojbaher, nemaki diplomata i posebni izaslanik za Jugoistok (odnosno, specijalni izaslanik za Balkan) od 1940. do 1945. i opunomoeni ministar pri Vojnom zapovednitvu u Srbiji od 1943. godine, u Jugoslaviji je bio osuen na 20 godina zatvora. Zbog bolesti, godine 1952. je bio puten na slobodu. Posle osloboenja je radio kao graevinski preduzetnik u Salcburgu. Od 1954. do 1956. radio je u Etiopiji, u slubi cara Haila Selasija, kao savetnik pri stvaranju moderne dravne uprave. Nojbaher nije nepoznata linost. O njemu je ak sniman i jedan film: Das Neubacher - Projekt (Nojbaherov projekt), koji je reirao Markus J. Karni (Marcus J. Carney). Glavni savetnik reisera bio je istoriar Nikolaus Val (Nikolaus Wahl). Nojbaher je izdravao kaznu u zgradi koja je bila i zatvor Gestapoa, danas zgrada Tehnikog univerziteta. Nemci u tom filmu nikako da se naude tome to Srbi tako nemarno gledaju na svoju sopstvenu prolost. Mesto gde je Gestapo streljao mnoge Srbe ostalo je potpuno neobeleeno. Posle je tu Titova policija streljala svoje politike protivnike. Danas je to popularni studentski disko-klub.

199

RE PREVODIOCA
Vrednost ovih meomora lei u tome to ih je pisao ovek koji je zauzimao veoma visoku funkciju u Treem rajhu, odnosno u Nemakom ministarstvu spoljnih poslova i zbog toga bio odlino obaveten o zbivanjima na elom balkanskom prostoru. On je tokom rata bio glavni nemaki diplomata za Balkan. Najinteresantnija za naeg itaoca su mesta koja navode njegove line utiske. Recimo, o Nediu, o patrijarhu Gavrilu, o Ljotiu iii o Pavlu uriiu. On je jedan od retkih preivelih svedoka koji govori o Nediu i njegovim razgovorima sa Hitlerom. Narodni sud" ga je posle rata osudio jer je ,,saraivao" sa Hitlerom. Iz Nojbaherovog svedoenja vidimo da je on iao u Glavni tab firera, ne da se slika sa Hitlerom, nego da pokua da se ukinu drakonske mere streljanja talaca i da se olaka teak poloaj u kome se naao srpski narod. Tako dobijamo sasvim drugaiju sliku Nedia. Za razliku od Maarske, Rumunije, Hrvatske ili Bugarske, zemalja koje nisu bile okupirane i ije dravne predstavnike su bez velikih tekoa primali najvii predstavnici Rajha, a njihovim eljama i zahtevima Nemci su nastojali da maksimalno udovolje, sa Srbijom se postupalo kao sa poraenom zemljom. Ona je pala u potpunu nemilost surovog pobednika i njegovih satelita. Na Balkanu su u donekle slinom poloaju bili samo Grci. Nemci su i delove grke teritorije poklonili svojim vernim saveznicima Bugarima. I tamo su bile na snazi represalije, premda u daleko manjem obimu nego prema Srbima. Pa ipak, poloaj Grka bio je umnogome daleko povoljniji. Srbi su bili tretirani kao narod koji je tradicionalno neprijateljski raspoloen prema Nemcima. Ili, kako sam autor pie, poloaj Srba liio je na poloaj divljai, koja je svojim susedima data na odstrel". S v a k o j e mogao, nekanjeno, da ih zlostavlja i ubija. Ne seam se da sam u nekoj knjizi naao tako precizno i jasno postavljenu dilemu u kojoj je morao da se nae politiar u okupiranoj zemlji: Sta da se radi? Krenuti putem herojske" nesaradnje? A to vodi samoubistvu cele na-

201

cije. Ili: prihvatiti saradnju i pod odredenim uslovima uraditi sve to je mogue za svoju otadbinu. U ovoj situaciji nali su se grki i srpski politiari. Ostali balkanski narodi bili su nemaki saveznici! U toj situaciji, n e k o j e morao da razgovara sa Nemcima, kako bi spasao ono to se moe spasti. Nedi se prihvatio te dunosti i pokuao je da spase to je mogue vie srpskih glava. I zato se saginjao i metanisao pred Hitlerom, koji se posle podsmevao njegovom orijentalnom klanjanju". Iz ovoga proizlazi da su Josip Broz Tito i njegov reim osudili tog oveka, izgleda, samo zato jer je traio milost za Srbiju. Memoari govore o tome da nije samo Nedi pokuao da spasava Srbe, nego su to ak, ponekad i na svoju ruku, radili i neki Nemci. Re je ne samo o Nojbaheru, nego i o generalu Felberu, koji je, takode, preuzeo na sebe veliku odgovornost jer je krajem avgusta 1943. odbio da strelja 850 Srba. To je bio samo poetak. Koliko je srpskih ivota spasao Nojbaher? A koliko i drugi Nemci? Moda je vreme da se ti zasluni Nemci barem popiu, ako im ve nismo dali ime neke ulice u Beogradu. Ako je od narodnog izdajice" Nedia moglo da se oekuje da spasava Srbe, niko to nije traio od Nojbahera koji je od toga imao samo glavobolje i neugodnosti i, kao zahvalnost, sud u Beogradu" g a j e osudio na 20 godina robije. Bilo bi dobro da se objavi optunica protiv Nojbahera koju je dao Vojni sud u Beogradu. Iz Nojbaherovog prevoda delova te optunice proizlazi da se Nojbaheru sudilo jer se protivio sprovodenju represalija. Da li su ga Tito i njegov reim osudili samo zato to je spasao ivote nekoliko hiljada Srba? Nojbaher, kada govori o Balkanu, jasno razlikuje poloaj pojedinih naroda. Dok su, recimo, Bugari uivali opte simpatije nemake javnosti, na Srbe se gledalo kao na narod koji je neprijateljski orijentisan prema Berlinu. Na Balkanu su Nemci i Italijani jedino okupirali Grku i Srbiju. Ostale balkanske zemlje bile su tretirane kao drave koje gaje simpatije prema Berlinu. No, kakve razlike u postupanju prema politikim akterima! Atinski mitropolit Damaskinos, na primer, koji je voleo da razgovara sa Nojbaherom, nije nakon 1945. godine zbog toga imao nikakvih problema. Naprotiv, bio je i posle Drugog svetskog rata slavljen kao grki patriota, to mu i sam Nojbaher priznaje. Damaskinos je imao i dobre odnose sa Hitlerovim ambasadorom u Atini, ali je to grki mitropolit neprestano koristio da uini neto dobro za svoju otadbinu". Pa, nita drugo nije radio, recimo, ni Milan Nedi! Nojbaher sa velikim potovanjem govori o Grcima i primeuje da jedino oni nisu osudili na smrt nijednog svog kvislinga. Razume se, da im je tu, pre svega, ila na ruku injenica, da posle 1945. vlast u Grkoj nisu preuzeli komunisti, ili, kako ih Nojbaher zove, ratni revolucionarni profiteri". Srpski damaskinosi" bili su ak i zatoeni, Nemci su ih internirali. Njima ni ta injenica nije pomogla da ih posle 1945. godine nove vlasti ne proglase za saradnike okupatora", a mnogi su na osnovu takvih propagadnih i neosno-

202

vanih optubi, bili i streljani. Grci su izbegli gorku sudbinu koju je podneo srpski narod nakon Drugog svetskog rata: nova, komunistika vlast fiziki je gotovo unitila srpsku politiku, ekonomsku i duhovnu elitu. Ono to nije ubijeno, bilo je razasuto po svetu i doivelo pimalo laku sudbinu koja uvek prati politiku emigraciju. Nije li vreme da prikupimo imena onih Srba, uglavnom komunistikih funkcionera, koji su neodgovorno i zlonamerno gurali srpski narod u propast, time to bi u jednoj hrabroj akciji" pucali u leda nekom nemakom vojniku a posle toga se junaki" izgubili u umi znajui da e odmazda doi i da e u njoj stradati nevini srpski civili? I jo neto. Zato nije tokom celokupne okupacije stradao nijedan nemaki vojnik u Danskoj, Holandiji, Belgiji, a skoro nijedan u Francuskoj ili ekoj? Da li su ti narodi manje hrabri od srpskog? Ili su oni mudriji od nas? Autor je, po mom miljenju, kao svedok tih dogadaja, veoma jasno i dobro objasnio stav etnika, Nedia i Tita. Vidimo da je sve bilo daleko zamrenije nego to su generacije posle rata uile iz kolskih udbenika, gde nam se nudila jedna, crno-bela slika rata, kakva u stvarnosti nikada nije ni postojala. Sada, pa i iz ovih memoara, vidimo da su svi saraivali sa Nemcima, ali su im motivi bili razliiti. Nedi je saradivao sa Nemcima da bi spasavao sto srpskih ivota za jednog Nemca. Draa je nudio saradnju Nemcima, ali ne zato to ih je voleo, nego iz prostog razloga to su ga Englezi izdali i svu vojnu i materijalnu pomo poeli da alju Titu. Drai, dakle, nije preostalo drugo, nego da se za oruje obrati Nemcima. Tito je saradivao sa Nemcima radi razmene zarobljenika, ali i da bi se mogao potpuno posvetiti borbi sa etnicima, koji su mu bili glavni neprijatelj. Nekoliko rei o srpskim gubicima. Mnogo se govori o broju srpskih rtava tokom Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj. Hrvati su - to su Nojbaherove procene - ubili 750 000 Srba. Do ove brojke autor je stigao na osnovu nemakih izvetaja, koje je imao prilike da vidi. Autor je po nekim svojim stavovima, ovo mora da mu se prizna, bio daleko ispred svog vremena. Kada, recimo, na poetku govori o sukobu kultura, Nojbaher tvrdi da su civilizacijske razlike daleko vanije i tee se menjaju nego to je to sluaj sa nacionalnim netrpeljivostima. Tako je teza o sukobu civilizacija", koja se pripisuje amerikom antropologu Semjuelu Hantingtonu, formulisana, kao to vidimo, skoro pola veka ranije. Re ,,siidost"(jugoistok"), kako glasi naslov knjige, preveo sam sa Balkan". Slubena Nemaka iz vremena Hitlera, esto govori o Jugoistoku". Recimo, kada imenuje Nojbahera da preuzme novu dunost kao specijalni savetnik za Jugoistok". Kada, meutim, sam autor pria o svojim doivljajima onda skoro nikada ne govori o jugoistoku ve redovno govori o Balkanu. U nemakoj terminologiji re jugoistok Evrope" i Balkan" zapravo su sinonimi. To je i logino. Balkan se nalazi na jugoistoku Evrope.

203

Meutim, za Srbe, i uopte za balkanske narode, ovo zvui prilino nejasno, neprecizno, pa ak i uvredljivo. Konano, niko u Nemakoj ne oznaava paniju i Portugal, kada govori o tim narodima i zemljama, kao jugozapad Evrope", nego se kae ili: Iberijsko poluostrvo", ili. prosto, Spanci i Portugalci". Jugozapadna Evropa" moe da se upotrebi samo kada govorimo o prognozi vremena u Evropi, dakle, kao meteoroloki pojam. Kako je i sam autor kazao, stvar je mnogo zamrenija. Gde je zapravo Balkan? Da li i Budimpeta pripada Balkanu? A ta je sa Bukuretom, Ljubljanom ili Zagrebom? Ukratko, srpskoj javnosti daleko je jasniji i razumljiviji pojam Balkan", pa sam zbog toga i tu re tako prevodio. Nemaka imena pisao sam, kako je to praksa, srpskom transkripcijom, sem kada se ime spominje po prvi put. Tada sam u zagradi, kako se to radi u svetskoj naunoj literaturi, navodio ime u originalu, dakle, nemakom ortografijom. Kao to je to uobiajeno u ovom poslu, drao sam se strogo pravila prevoda, onako kako je u svetu uobiajeno. Albanisch", na primer, prevodio sam sa albanski" i to bez obzira na to da li se govori o Albancima sa Kosova ili iz Albanije. Meutim, kada autor govori, recimo im Lande der Skipitaren", onda sam to prevodio onako kako je napisao na nemakom, odnosno, kao to je uobiajeno u srpskom jeziku, dakle, ,,u zemlji iptara". Njegove reenice napisane su kao da ih je diktirao sekretarici. To je iv, interesantan govor. Meutim, Nojbaher nije pisac, tako da su njegove misli, stavljene na hartiju, esto glomazne, deluju nedoreeno, a ponekad i nejasno. To se deava jer je autor kada je priao o neemu, polazio od toga da su stvari o kojima on govori poznate i ljudima kojima se obraa. Zato sam prilikom prevoenja naiao na neke probleme, koje sam, verujem, uspeo da reim na najbolji mogui nain. Prvo, da tekst bude veran svom izvoru, to je osnovno pravilo u prevoenju. I drugo, da je knjiga razumljiva i srpskoj italakoj publici, pa sam zato neke stvari koje su same po sebi razumljive, recimo, austrijskoj ili nemakoj javnosti, pokuao da prevedem tako da njihova misao bude jasna i srpskom itaocu. Nikola Zivkovi

204

SADRAJ
Predgovor Napomena uz prvo izdanje Napomena uz drugo izdanje Uvod Letei diplomata I. Balkan II. Rumunija Borba za naftu Barikade Susreti III. Bugarska Susreti IV. Grka Specijalna ekonomska intervencija 1942/44 Susreti V.Albanija Stvaranje jedne drave Susreti VI. Jugoslavija Kratak pregled Represalije Na izgubljenom poloaju Tito Susreti Rastanak VII. Nojbaher na listama za odstrel VIII. Nesree Pogovor Biografija autora Re prevodioca

Strana 7 33 33 35 35 39 55 55 65 72 77 78 83 83 105 111 111 122 125 125 135 146 167 173 179 185 191 197 199 201

TexnuHKu ypejiHuii,u JoBaH A P A H T d E J I O B H T L CjioonaH K O B A H H T u

Kopuu,e MapHja B Y K C A H O B H ' R

KopeKtuypa J I I CjiyxeHH jiHCT C U r

06UM

13 3 / 4 uiTaM. TaaKa <PopMam 1 4 x 2 0 cm

Tup UM
500 npHMepaica

UlmaMua

rPAOHHAP - y>KHne

ISBN 86-355-0650-2