EVROPSKI UNIVERZITET

FAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS

Sremska Kamenica

I S PI T NA PI TAN JA I Z PR E D M E TA
FI NAN S I J S K I M E NAD Ž ME NT
školska 2007./2008.

1. Predmet izučavanja finansijskog menadžmenta

2. Finansijski menadžment i druge naučne discipline
3. Finansijska funkcija preduzeća
-svaki privredni proces počinje i završava novcem, preobražaj novac-roba-novac se izražava :
N-R.....P....N1-R1 (nabaviti početni novac i robu za proizvodnju,proizvodnja,proizvod i nova
vrednost). Zadaci finansijske f. Su : a) planiranje finans. Sredstava
b) obezbeđivanja finans. Sredstava
c) realizacija proizvoda i naplata
4. Zadaci finansijske funkcije preduzeća
1) Pribavljanje novčanih sredstava
Većina sredstava iz sopstvenih izvora a dodatna iz tuđih. Voditi računa o:
a)količini novčanih sredstava
b)dinamici pribavljanja
c)dinamici vraćanja
d)uslovima pribvljanja
e)izboru najpovoljnijih izvora
2) Korišćenje novčanih sredstava
Izvršiti plaćanja nabavke, isplate zarada, kreditiranje kupaca, devizna plaćanja
3)Usklađivanje priliva novčanih sredstava i njihovo plaćanje
Zadatak ove f. Odnosi se na likvidnost preduzeća, uspešnost se meri stepenom likvidnosti
4)Regulisanje novčanih tokova i praćenje fin. Odnosa u preduzeću
a)ulaganje viškova kratkoročnih i dugoročnih slobodnih novčanih sredstava
b)podmirivanje kratkoročnih i dugoročnih potreba za novč sredstvima
c)korišćenje sredstava i zajedničkih fondova formiranih na nivou preduzeća
5)Kontrola upotrebe novčanih sredstava
a)efikasnost upotrebe novč sredstava
b)efektivnost upotrebe novč sredstava
5. Finansijski menadžment preduzeća
Je uticaj na rad,poslovanje i razvoj preduzeća putem raspoloživog obima novč sredstava.
Odnosi se na upravljanje:
a) Finansijskom politikom preduzeća
b) Finansijskim planiranjem preduzeća
c) Finansijskom organizacijom preduzeća
d) Finansijskom evidencijom preduzeća
e) Finansijskom analizom preduzeća
f) Finansijskom kontrolom preduzeća
g) Finansijskim informacijama preduzeća
 6. Pokazatelji likvidnosti
Racio brojevi spadaju u ovu grupu pokazatelja i imaju za cilj da ukažu na sposobnost preduzeća
da izmiruje obaveze, održava obim obrtnih sredstava i očuva dobar kreditni bonitet.Najvažniji od
ovih brojeba su: Opšti racio likvidnosti, Rigorozni racio likvidnosti, Neto obrtna sredstva
Obrtna sredstva 70 000 000
Opšti racio likvidnosti=--------------------------- = ----------------- = 3,5 : 1
Kratkoročne obaveze 20 000 000

Likvidna sredstva 25 000 000

Rigorozni racio likvidnosti = ------------------------- = ------------------ = 1,25 : 1
Kratkoročne obaveze 20 000 000

Neto obrtna sredstva = Obrtna sredstva – Kratkoročne obaveze. Preduzeća sa većim NOS
automatski obezbeđuju srazmerno veći stepen likvidnosti.

Da bi banka odobrila kredit zanima je i odnos kratkorocnih obaveza sa neto o.s.

Efekat dodatnog duga na stanje likvidnosti (kredit od 20 000 000) :

Pre dodatnog duga posle dodatnog duga

Obrtna sredstva (a) 70 000 000 90 000 000
Kratkoročne obaveze (b) 20 000 000 40 000 000
Neto obrtna sredstva (a-b) 50 000 000 50 000 000
Opšti racio likvidnosti (a/b) 3.5 : 1 2,25 : 1
Dugoročni izvori obrtnih
sredstava (a-b)/a 71,43 % 55,56 %

7. Pokazatelji aktivnosti
Finansijski pokazatelji aktivnosti obuhvataju odnos između prihoda i troškova sa jedne i
pojedinačnih i ukupnih ulaganja u poslovna sredstva, sa druge strane, koji se u stručnoj literaturi
nazivaju koeficijentima obrta poslovnih sredstava.
a) Koeficijent obrta kupaca = neto prihod od prodaje / prosečan saldo kupaca
Iz gore navedenog sledi Prosečan period naplate = 360 dana / koeficijent obrta kupaca
b) Koeficijent obrta zaliha = cena koštanja realizovanih proizvoda/prosečan saldo zaliha
(ovaj koeficijent pokazuje koliko se puta godišnje zalihe obrnu i reprodukuju )
c) Koeficijent obrta dobavljača = nabavke i usluge na kredit/godišnji saldo dobavljača
(ovaj koeficijent pokazuje koliko se puta godišnje izmiruju obaveze prema dobavljačima tj da
prosečno vreme plaćanja iznosi 360 / koeficijent obrta dobavljača)
d) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava= neto prihodi od realizacije/ prosečna neto
obrtna sredstva
8. Pokazatelji finansijske strukture
Pokazatelji finans strukture treba da menadžmentu preduzeća pruže odgovore na pitanja
optimizacije izvora finansiranja preduzeća, nivoa zaduženosti preduzeća i da ukažu na naj
optimalnije puteve pribavljanja izvora finansiranja preduzeća.
1) Odnos pozajmljenih prema ukupnim i sopstvenim izvorima finansiranja
= pozajmljeni izvori / ukupni izvori = 90 000 000 / 200 000 000 = 0,45 : 1
2) Koeficijent pokrića rashoda na ime kamate
= poslovni dobitak / rashodi na ima kamate = 30 / 5 = 6, ovak koef pokazuje da je svaki dinar
rashoda na ime kamate pokriven sa 6 din poslovnog dobitka.
 9. Pokazatelji rentabilnosti
Mogu biti (1)parcijalni i (2)globalni, tj sintetički.
1) Stopa poslovnog i neto dobitka
a) Racio analiza bilansa uspeha, prvi međufazni rezultat je bruto dobitak koji se
pokazuje učešćem troškova proizvidnje u ostvarenim prihodima od prodaje.Stopa
bruto dobitka se može povećati povećanjem prihoda od prodaje ili smanjenjem
troškova proizvodnje.Ostvareni bruto dobitak služi za pokrivanje troškova
prodajne funkcije, administracije, te je i njihova kontrola veoma poželjna.Taj
dobitak treba da bude dovoljan za pokrivanje kamate kao fiksnog rashoda i za
određenu količinu za poslovnu i namensku potrošnju.
b) Grafikon rentabilnosti

2) Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva

= poslovni dobitak / prosečna poslovna sredstva 30 000 / 200 000 = 15 %
(ova stopa pokazuje da je na svakih 100 din ostvaren prirast od 15 din na godišnjem nivou)
10. Pokazatelji tržišne vrednosti
Ili pokazatelji vlasništva, karakteristični za akcionarska društva.U ove pokazatelje se ubrajaju:
1) Neto dobitak po akciji= neto dobitak / br. Izdatih običnih akcija = 20 000 / 500=40
(ovo je merilac rentabilnosti po jednoj akciji, pokazuje raspoloživi neto dobitak po akciji koji se
može raspodeliti dividendom, ili delom akumulirati što zavisi od politike raspodele)
2) Odnos tržišne cene po akciji i neto dobitka po akciji
= Tržišna cena po akciji / Neto dobitak po akciji = 150 / 40 = 3,75 (veoma važan racio za buduće
ulagače kapitala. Ovaj pokazatelj se poredi sa prethodnim godinama i prosekom privredne grane)
3) Racio plaćanja dividende= isplaćena dividenda po akciji / neto dobitak po akciji
= 15 / 40 x 100 = 37,5 % (ovaj racio se obeležava kao DPS/EPS i pokazuje koji deo dobitka je
isplaćen putem dividende a koji akumuliran)
4) Dividendna stopa= dividenda po akciji / tržišna cena po akciji = 15/150=10
(ova stopa pokazuje procentualni prinos koji akcionar ostvaruje na tržišnu vrednost akcije)
5) Knjigovodstvena vrednost akcije= Ukupni sopstveni kapital / broj običnih akcija
= 100 000 / 500 = 200 (ova vrednost nema naročiti značaj u svakodnevnom poslovanju)
11. Izveštaj o tokovima neto-obrtnih sredstava
Obrtna sredstva se dele na stalna i povremena.U stalna spadaju minimalne potrebe za
funcionisanje i rad preduzeća tokom godine, u povremena se podrazumevaju ona ulaganja koja su
uslovljena sezonskim, vanrednim ili drugim hitnim potrebama preduzeća. Neto obrtna sredstva
imaju značajan uticaj na likvidnost preduzeća, iz toga sledi da preduzeće sa dovoljno neto obrtnih
sredstava uživa bolji kreditni bonitet kod kratkoročnih poverilaca.Shodno tome, povećanja
NOS-a mora da potiču iz 1) povećanja sopstvenih izvora finansiranja i dugoročnih dugova
ili 2) smanjenja fiksnih sredstava.
 12. Izveštaj o tokovima novčanih sredstava-gotovine
Cirkularni tok gotovine u preduzeću ima svoja 2 aspekta: interni i eksterni. Interni tok je, po
prirodi, regularan i odnosi se na ulaganja gotovine u fiksna sredstva, zalihe, troškove i rashode u
cilju da se prodajom proizvoda uvećane vrate.Esterni je manje redovan i pokazuje povremene
izvore i upotrebe, prilive i odlive gotovine u preduzeće i izvan njega koji doprinose proširenju ili
suženju internog toka. Svaki ozbiljan zastoj u cirkulaciji gotovine koji za posledicu ima deficit
može da dovede do ozbiljnih komplikacija u poslovanju preduzeća. Izveštaji o tokovima gotovine
predstavljaju modifikaciju izveštaja o tokovima nos-a.
13. Plan suficita i deficita gotovine
Planirajući suficit i deficit gogotovine, preduzeće planira viškove, tj manjkove gotovine u
posmatranom obračunskom periodu. Naime, preduzeće po kvartalima planira :
1) Primanja gotovine
2) Izdavanja gotovine
3) Kvartalni bilans gotovine
4) Saldo gotovine krajem kvartala(uz minimalni saldo gotovine)
5) Kvartalni suficit, deficit gotovine
14. Plan primanja i izdavanja gotovine
Godišnji planovi prodaje, proizvidnje, nabavke i zaliha čine okosnicu finansijskog planiranja u
preduzeću.Na osnovu tih planova donose se periodični planovi prihoda i rashoda. Za projekciju
pre svega su značajni planovi prihoda i troškova s obzirom da prvi pretpostavljaju primanja a
drugi izdavanja gotovine.
15. Karakteristike bilansa stanja i bilansa uspeha
Dobro vođenje finansijske politike iziskuje dobro poznavanje bilansa stanja i bilansa uspeha.
-Bilans Stanja je dvostrani pregled pozicija sredstava i izvora sredstava u određenom danu.
-Bilans Uspeha je dvostrani pregled prihoda i rashoda u određenom obračunskom periodu.
Bilans stanja
Aktiva Pasiva
Stalna
sredstva Poslovna pasiva
nematerijalna ulaganja trajni kapital
matreijalna ulaganja dugorocne rezerve
dugorocne
dugorocna fin.ulaganja obaveze
kratkorocne
obavezna dugorocna ulaganja obaveze
Obrtna
sredstva PVR
nerasporedjena
zalihe dobit
Vanposlovna
kratkorocna potrazivanja pasiva
izvori zajednicke
kratkorocna fin.ulaganja potrosnje
ostala kratkorocna ostali izvori
potrazivanja vanposl.sredstava
HoV i novcana sredstva
Gubitak
Vanposlovna sredstva
sredstva zajednicke potrosnje
ostala vanposlovna sredstva
Bilans uspeha
Rashodi Prihodi
poslovni rashodi poslovni prihodi
rashodi prihodi
finansiranja finansiranja
vanredni rashodi vanredni prihodi
Prihodi i rashodi se dele na poslovne, finansijske i vanredne.
Značaj ovih bilansa je u relnom uvidu u finans. položaj preduzeća usled čega se može kreirati
odgovarajuća finans. politika.
16. Međuzavisnost bilansa stanja i bilansa uspeha
Postoji izrazita međupovezanost, promenom jednog, menja se i drugi bilans.
Nabavka nekog osnovnog sredstva predstavlja rashod,dok se nakon prodaje očekuje prihod.
Takva veza omogućava menadžmentu donošenje odluka u kontinuitetu vremena.

17. Latentne rezerve i skriveni gubici u bilansu stanja

Latentne rezerve nastaju potcenjivanjem aktive i/ili precenjivanjem pasive u bilansu stanja
preduzeća.
Skriveni gubici nastaju zbog precenjivanja aktive i potcenjivanja pasive.
I jedni i drugi kvare realnu sliku o finansijskoj poziciji preduzeća te stoga treba težiti njihovom
minimiziranju,tj svođenju bilansnih pozicija na njihove realne vrednosti.
18. Planirani bilans stanja
Je sumarni finansijki izveštaj koji se dobija na bazi pojedinih finans.planova koji su već
sastavljeni. Planirani bilans stanja je moguće ispitivati isto kao i stvarni bilans stanja koristeći
finansijku analizu (analiza likvidnosti, ispitivanje buduće finans.strukture)
19. Planirani bilans uspeha
Na osnovu prthodno donetih planova: prodaje i proizvodnje, početnih i krajnjih zaliha,ukupnih
troškova funkcionalnih područja, sačinjava se planirani bilans uspeha.
On pokazuje očekivani iznos i strukturu finansijskog rezultata preduzeća za posmatrani period.
Rasčlanjava se analitički po kvartalima ili mesecima, vrstama proizvoda, kupcima i ostalim
kanalima distribucije.
20. Pojam likvidnosti preduzeća
Predstavlja sposobnost preduzeća da odgovara dinamici dospeća obaveza, izmiruje dugove i
shodno tome razlikujemo tri oblika sredstava preduzeća:
1) Gotovina, potraživanja odmah naplativa i brzo unovčljive HoV.
2) HoV i potraživanja koja se mogu unovčiti u roku od 30 dana
3) Kratkoročna potraživanja i zalihe naplative u roku dužem od 30 dana
Manjak likvidnih sredstava dovodi do niza neželjenih događaja koji u krajnjoj instanci mogu
dovesti i do stečaja.
Sa druge strane višak govori da menadžment ne upravlja efikasno. Shodno tome osnovni faktori
koji utiču na likvidnosnu sposobnost su:
1) Sredstva plaćanja
2) Dospele obaveze
3) Vremenski rokovi
21. Planiranje likvidnosti preduzeća
Osnovna uloga jeste blagovremeno preuzimanje mera koje će rezultirati optimalnim nivoom
likvidnosti. Najčešće upotrebljen metod za planiranje je bilansni metod koji se zasniva na bilansu
uspeha(prihodima i rashodima).
22. Optimalna likvidnost preduzeća
Njeno postizanje i održavanje iziskuje veliki napor i umeće menadžera, jer u svakom trenutku
moraju da na raspolaganju održavaju dovoljan a ne prevelik nivo likvidnih sredstava.
Optimiziranje likvidnih sredstava iziskuje kontinualan napor.
23. Uzroci nelikvidnosti preduzeća
Su najčešće Internog i Externog(sistemski) karaktera.
Externi Interni
sistem i politika platnog
prometa ispadanje osn.i obrt.sredstava iz f.
sisitem i politika prim. i sek.raspodele investicije u osnovna
dohotka sredstva
monetarno kreditni sistem gubici
bankarsko kreditni sisitem zalihe
inflacija naplata potrazivanja
Mogućnosti za otklanjanje uzroka nelikvidnosti su: prestrukturiranje sredstava, angažovanje
dodatnih novčanih sredstava u procesu reprodukcije i dr.

24. Poslovni rizik (leverage)

Održava prisutnu neizvesnost u pogledu očekivanog poslovnog dobitka, kao prinosa na ukupna
poslovna sredstva. Poslovni leverage procenjuje efekte privređivanja sa fiksnim troškovima
poslovanja.On pokazuje kako se menja poslovni dobitak u odnosu na promene u obimu
prodaje.Učešće viksnih troškova varira u obrnutoj srazmeri sa promenama obima.Ova razlika u
opterećenju prihoda fiksnim troškovima ima za posledicu da se poslovni dobitak, uz konstantnost
ostalih faktora, menja jačim intezitetom nego što se menja obim prodaje.Relativni odnos u
intezitetu tih promena meri se poslovnim leverage-om.
% promene poslovnog dobitka
Poslovni revelage= -----------------------------------------
% promene obima prodaje
25. Finansijski rizik (leverage)
Determinisan je neizvešnošću budućeg neto dobitka, kao prinosa na sopstvena poslovna
sredstva.Fiksni finansijki rashodi prouzrokuju finansijski rizik i aktiviraju dejstvo finansijskog
leverage-a. Intezitet dejstva finans.leverag-a zavisi od stepena kojim su fiksni rashodi na ime
kamate pokriveni iz poslovnog dobitka pre kamate i oporezivanja.
Poslovni dobitak
Faktor finansiskog leverage-a = ----------------------------------
Dobitak pre oporezivanja
Porast rashoda na ime kamate dovodi do povećanja faktora finans.leverage-a
26. Pojam neto-obrtnih sredstava
Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima ima za zadatak da omogući preduzeću da utvrdi
neophodan obim neto obrtnih sredstava.Neto obrtna sredstva predstavljaju čistu finansijsku
konstrukciju.Ona predstavljaju razliku između ukupnih obrtnih sredstava i kratkoročnih
obaveza.NOS predstavljaju značajan indikator likvidnosti preduzeća, bez pozitivnog salda NOS-a
većina preduzeća ne može da opstane na tržištu.
27. Metodi finansiranja neto-obrtnih sredstava
Finansiranje obrtnih sredstava iz kratkoročnih izvora predstavlja složen zadatak jer je su takvi
izvori finansiranja veoma ograničeni.Postoje tri metoda za donošenje odluka:
1) Metod finansiranja prema ročnosti vezivanja sredstava
Povremene ili sezonske potrebe za obrtnim sredstvima treba da budu finansirane iz kratkoročnih
izvora, dok permanentna obrtna sredstva idu iz dugoročnih izvora kako sopstvenih tako i
pozajmljenih izvora.
2) Konzervativni metod finansiranja
Ovaj metod insistira da sve procenjene potrebe za obrtnim sredstvima idu iz dugoročnih izvora.Iz
kratkoročnih izvora treba da se finansiraju samo urgentne, nepredviđene potrebe za obrtnim
sredstvima.U realnom životu ovaj metod je teško zamisliv.
3) Kompromisni metod finansiranja
Prvi metod omogućava poslovnu aktivnost uz visok nivo rizika dok drugi rizik svodi na
minimum. Kompromisni metod je kompromis između prva dva metoda i obećava
zadovoljavajući nivo rentabilnosti uz dozvoljeni nivo rizika.
28. Strategije upravljanja gotovinom
Mogu se definisati tri strategije upravljanja gotovinom:
1) Prolongiranje isplata kratkoročnih obaveza(prema dobavljačima)
2) Efikasnost upravljanja zalihama
Ogleda se kroz povećanje koeficijenta obrta ukupnih zaliha, odnosno skraćivanje prosečnog
vremenskog trajanja njihovog obrta.
3) Ubrzanje naplate potraživanja od kupaca
Uslovi kreditiranja koje preduzeće nudi kupcima određeni su vrstom i karakteristikama
proizvodakoje ono proizvodi i prodaje.

29. Utvrđivanje minimalno potrebnog salda gotovine

Proučavanje ovog pitanja povezano je sa poznavanjem relevantnih aspekata troškova koji nastaju
u vezi sa gotovinom. Među te troškove spadaju:
Troškovi držanja gotovine, jednaki su izgubljenom prinosu koji bi se mogao ostvariiti
ulagenjem te gotovine ili otplatom duga koji ima fiksnu cenu
Troškovi nedostatka gotovine, proističu iz propuštenih prilika da se sirovine i materijal
nabave po povoljnijim uslovima.
Troškovi transakcija sa gotovinom, odnose se na administrativne i manipulativne troškove
i provizije.
Ukupni godišnji izdaci gotovine
Koeficijent obrta gotovine = ------------------------------------------
Prosečan saldo gotovine

Ukupni godišnji izdaci gotovine

Prosečan saldo gotovine = --------------------------------------
Koeficijent obrta gotovine
30. Plasman viškova gotovine
Smisao finansijskog upravljanja gotovinom je da se što više gotovine oslobodi za rentabilna
ulaganja a da se pri tome ne ugrozi likvidnost preduzeća. Jedan od kompromisa između ta dva
principa je ulaganje u depozite i kratkoročne hartije od vrenosti.
Osnovne karakteriske kratkoročnih hartija od vrednosti, imaju kratak rok dospeća,
dospevaju za naplatu u periodu kraćem od godinu dana. Kratkoročne HoV koje je preduzeće
kupilo spadaju u likvidna sredstva kao i gotovina. Kratkoročno finans. tržište ima svoju širinu
(broj učesnika) i dubinu (vrednost prometa). Kamate i visina prinosa na HoV nose i određene
rizike: promena cene H, inflatorni rizik, rizik od ne likvidnosti.
Vrste kratkoročnih HoV, državne (državni blagajnički zapisi, kratkoročne HoV, državne
obveznice) i ne državne (certifikati o depozitu, komercijalni papiri i ugovori o otkupu HoV)
Državni blagajnički zapisi, emituje ih država i ona garantuje plaćanje glavnice i kamate.
Prodaju se nedeljno putem javne ponude, glase na donosioca i rok dospelosti je od 91 do 182
dana.Najmanja vrednost ovih hartija je 10 000 SAD, prinos je oslobođen poreza.
Certifikat o depozitu, njime se potvrđuje deponovanje izvesne sume novca kod poslovne
banke. Prosečan rok dospelosti je 30 dana, a najmanja nominalna vrednost je 100 000 SAD.
Prinos je veći nego kod blagajničkih zapisa.
Komercijalni papiri, mogu da ih emituju velika preduzeća sa visokim kreditnim
bonitetom.Nominalna vrednost im je 100 000 SAD, rok dospelosti od 3 do 270 dana.
31. Pojam i vrste zaliha
Zalihe predstavljaju značajan deo ukupnih poslovnih sredstava u znatnom broju preduzeća, zbog
čega zahtevaju i srazmerno velika novčana ulaganja. Zalihe predstavljaju ulaganja u faze nabavke
potrebnih sredstava za obezbeđivanje kontinuiranog procesa reprodukcije i / ili uskladištene
proizvode koji nastaju kao rezultat obavljanja poslovne aktivnosti preduzeća. Osnovne vrste
zaliha bi bile:
1) Sirovine i materijali, pod ovim nazivom podrazumevaju se : sirovine, osnovni
materijali, pomoćni i pogonski materijali, sitan inventar, ambalaža i sl. Vreme izvršenja
porudžbine zavisi od perioda koji protekne od naručivanja do isporuke (ako je to vreme duže
zalihe moraju biti veće i obrnuto). Kvarljive, lomljive, isparljive sirovine se ne nabavljaju u
velikim količinama.
2) Nedovršena proizvodnja, obuhvata sve one realitete koji su još u proizvodnji.
Proizvodnja u većim serijama omogućava sniženje troškova proizvodnje i obrnuto. Umesto da
preduzeće proizvodi nedovršena sredstva ono može i da ih kupuje od drugih preduzeća, svojih
kooperanata.

3) Gotovi proizvodi, Preduzeća koja proizvode po porudžbini imaju male

ili nemaju uopšte zaliha. Zanimljiva su preduzeća koja prodaju standardnije proizvode i ti za
nepoznate kupce. Takva preduzeća drže manje ili veće zalihe gotovih proizvoda kako bi na vreme
mogla da zadovolje prispele porudžbine kupaca. Ako obim prodaje opadne a proizvodnja ne prati
taj pad(bez ozbiljnih org poteškjoća, veoma je teško da se isprate padovi i usponi prodaje) doći će
do gomilanja zaliha. Gomilanje zaliha potiče od težnje da se prodaja održi efikasnom ili da se
smanje troškovi proizvodnje. Ako su uštede pri proizvodnji veće od troškova skladištenja
gomilanje zaliha je i ekonomski prihvatljivo.
32. Troškovi zaliha
Sa stanovišta racionalnog upravljanja zalihama, troškovi zaliha se dele na:
1) Troškovi pribavljanja zaliha
a. Troškovi ispostavljanja porudžbine, uključujući i troškove pripreme
proizvodnje
b. Troškovi prijema, istovara, kontrole i smeštaja zaliha
c. Propušteni količinski popusti
2) Troškovi držanja zaliha
a. Troškovi vezivanja kapitala
b. Troškovi skladištenja
c. Porez na imovinu
d. Troškovi amortizacije i zastarevanja
3) Troškovi nedostatka zaliha
a. Propušteni prihodi od prodaje
b. Gubitak reputacije (goodwill-a) od strane kupaca
c. Gubici zbog ne izvršenja planova proizvodnje
Potrebno je utvrditi one troškove koji variraju sa obimom zaliha, tj one koje rastu sa povećanjem
zaliha ili se snižavaju sa smanjenjem zaliha.
33. Just-in-time sistem upravljanja zalihama
Znači da isporuka materijala stiže „tačno na vreme“ odnosno da ne postoje zalihe materijala.
Može se predpostaviti držanje malog obima sigurnosnih zaliha. Ovakav sistem iziskuje da tok
materijala i proizvodni proces teku od početka do kraja brz zastoja. Da bi ovaj sistem bio
izvodljiv moraju se izvršiti ulaganja u novu opremu ili modernizaciju postojeće, kao i doobuka
mnadžera i radnika. Ukoliko se prekine kontinuitet snadbevanja ili dođe do smanjenja kvaliteta
sirovina, proizvodnja će zastati i ovaj sistem može biti neuspešan. Uslov za uspešnost je i
permanentno usavršavanje zaposlenih i njihova velika odgovornost za uspeh preduzeća.
34. Kada pribavljati zalihe
Podrazumevajući konstantnu upotrbu zaliha za proizvodnu potrošnju ili prodaju, momenat
plasiranja porudžbine mogao bi se utvrditi na sledeći način:
Momenat plasiranja porudžbine = vreme izvršenja porudžbine x dnevna potreba
(ako je dnevna potreba 50 jedinica, vreme isporuke 10 dana, porudžbina ide na preostalih
50 jedinica u zalihama)
35. Ključne odluke o zalihama
U načelu postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama. Prva se odnosi na to, koliko pribavljati
zaliha u jednoj porudžbini ili seriji; druga, u kojim intervalima pribavljanje treba da se izvrši.
 Optimalna solucija za količinu pribavljanja zaliha je ona koja prouzrokuje najniže ukupne
troškove pribavljanja i držanja zaliha.
Odluka o to me u kojim intervalima treba da se obavlja zavisi od odnosa troškova skladištenja
sa troškovima nastalim zbog nedostatka zaliha.

36. Kreditna politika preduzeća

Da bi zadržala postojeće i animirala nove kupce, većina preduzeća su primorana da prodaju na
kredit. Uslovi kreditiranja kupaca u pojedinim proizvodnim granama mogu biti različita ali
preduzeća iz iste grane, uglavnom, nude ujednačene kreditne uslove.
Većina potraživanja od kupaca se naplate u roku od godinu dana pa se ona svrstavaju u kategoriju
obrtnih sredstava preduzeća.
Kreditnom politikom treba da se definišu uslovi pod kojim se nekom kupcu može odobriti kredit,
i u kom iznosu. Ona ima dve značajne dimenzije: kreditne standarde i kreditnu analizu.
Kreditni standardi, preedstavljaju minimum kriterijuma koji koje kupac mora da zadovolji
da bi mu se odobrio kredit. Karakter kupca se izražava stepenom verovatnoće da će kupac
poštovati svoje obaveze. Kapacitet se odnosi na subjektivnu procenu proizvodne i prodajne
sposobnosti kupca. Pod kapitalom se podrazumeva opšte finansijsko stanje kupca, koje se
ocenjuje pomoću klasičnih indikatora finansijske racio analize pri čemu se naglasak stavlje na
materijalna sopstvena poslovna sredstva.
Promene u nivou potraživanja od kupaca, koje nastaju kao posledica blažih ili strožih kreditnih
standarda, rezultiraju iz promena dva faktora – obima prodaje i prosečnog perioda naplate
potraživanja. Zaoštravanjem kreditnih standarda očekuje se smanjenje obima prodaje, period
naplate skrati, i shodno tome, prosečan saldo kupaca i troškovi njegovog održanja se smanjuju.
Pošto su kreditni standardi jednom usvojeni, neophodno je razraditi postupke i metode
kreditne analize. Ta analiza se odnosi ne samo na globalnu kreditnu sposobnost kupca, nego i na
utvrđivanje maksimalnog iznosa koji kupac može da podnese. Na bazi toga kupcu je moguće
odobriti i tzv otvoreni kredit kojim se precizira gornji limit duga koji taj kupac može da ima u
bilo kom trenutku u toku godine.
Analiza pretpostavlja prikupljanje relevantnih kreditnih informacija o kupci i sistemsku analizu
tih informacija pre nego što se donese konačna odluka o kreditiranju. Uobičajeno je da kreditno
odeljenje traži od kupca da dostavi finansijke izveštaje, bilans stanja i bilans uspeha za poslednjih
nekoliko godina. Takođe preduzeće traži od svoje banke da preko banke kupca prikupi relevantne
kreditne informacije.
Pre nego što se donese konačna odluka o kreditiranju, saznaje se kako taj kupac izmiruje obaveze
prema ostalim dobavlječima a ocena rizika je stvar subjektivnog iskustva i opreznog rasuđivanja.
37. Kreditni uslovi
Obuhvataju 3 bitna elementa kreditiranja i plaćanja: Kasa-skonto, diskontni period, kreditni
period.
Kasa-skonto, prednosti uvođenja kasa skonto svode s na povećanje obima prodaje i
skraćenje prosečnog perioda naplate potraživanja odnosno smanjenje salda i troškova držanja
kupaca.
Diskontni periuod, neto efekat promena u dužini diskontnog perioda, u kome kupci mogu
da koriste ponuđeni kasa-skonto.Opravdano je očekivati da će neki kupci koji nisu koristili kasa-
skonto, početi da ga koriste što dovodi do skraćenja prosečnog perioda naplate ukupnih
potraživanja.
Kreditni period, logično je da povećanje perioda dovodi do porasta obima prodaje jer će
olakšani uslovi plaćanja animirati nove kupce. Međutim, to dovodi i to produženja prosečnog
perioda nalate potraživanja što samo po sebi govori mogućim negativnim posledicama.
 38. Pojam kapitalnih ulaganja i investicionih projekata
Odluke o investicijama zbog svojih dugoročnih posledica na ekonomsko-finansijski sistem
predstavljaju jednu od najvitalnijih i najkritičnijih preokupacija finansijskog upravljanja, posebno
u uslovima oskudice za finansijskim sredstvima tj kapitalom.
Osnovne instrumente metodologije sačinjavaju plan kapitalnih ulaganja, cena kapitala tj
neka standardna stopa prinosa u funkciji investicionog kriterijuma, pojedini metodi za ocenu
efektivnosti investicionih projekata, kao i matematičko-statistička aparatura za izražavanje rizika
u investicionoj analizi i planiranju.
Alokacija ograničenog kapitala na alternativne upotrebe u preduzeću obavlja se pomoću
operativnog plana kapitalnih ulaganja.
Kapitalni izdatak treba da ima dve bitne karakteristike: veličinu i trajnost. Da bi se i jedan
izdatak smatrao kapitalnim, on mora da bude velik. Preduzeće treba da utvrdi minimalni iznos
ispod koga se neki izdatak ne može tretirati kao kapitalan. Ili se, pak, taj minimalni iznos može
utvrditi zakonskim propisima. Taj iznos treba da bude optimalan jer suvise nizak iziskuje skupe
provere relativno malih ulaganja, dok suvise visok omogućava većim ulaganjima da prođu bez
provere za kapitalne investicije.
Što se tiče trajnosti, kapitalni izdatak mora da pokriva period od većeg broja godina, uvek više od
jedne.
Prema nekim shvatanjima „projekat predstavlja kompletan i samostalan program koji se
odnosi na pribavljanje kapitalnih dobara. Njegovo izvršavanje i efikasnost ne zavise od
odobravanja ostalih kapitalnih izdataka. On je nezavisan od drugih projekata u tom smislu da ne
može biti izveden kao faza nekog drugog programa“.
39. Klasifikacija kapitalnih ulaganja
Predstavlja proces njihovog grupisanja u slične kategorije.
Poslovna kapitalna ulaganja vrše se sa ciljem: 1)pribavljanja 2)zamene ili 3)modernizacije
fiksnih sredstava, odnosno 4)da se dobiju neke opipljive koristi za period od više godina.
Prema drugoj klasifikaciji kapitalna ulaganja se odnose na: 1)nezavisne investicione projekte
ili 2)na investicione projekte koji se međusobno isključuju.
Najčešći motiv za kapitalna ulaganja predstavlja nabavka fiksnih sredstava. Modernizacija
pomenutih sredstava se koristi kao alternativa zameni.
Postoje kapitalna ulaganja koje ne prouzrokuju povećanje profita, već se koriste za ostvarenje
koristi u budućnosti. Npr izdaci za projekte reklame i propagande, istaživanje i razvoj,
školovanje kadrova i td.
Postoji i klasifikacija na nezavisne i međusobno isključive.
40. Elementi plana novčanih tokova investicionog projekta
Plan relevantnih novčanih tokova nekog investicionog projekta sastoji se iz četiri kvantiteta koje
je potrebno proceniti, i na bazi kojih je moguće suditi o njegovoj perspektivnoj rentabilnosti.
Ti kvantiteti su:
1) Iznos inicijalnog kapitalnog ulaganja koje je potrebno za izvođenje projekta, kao i
bilo koje docnije ulaganje u isti projekat.
2) Neto povećanje budućeg toka poslovne gotovine koje se očekuje od projekta-tok
Godišnjih finansijskih koristi u veku trajanja projekta
3) Iznos gotovine koji će biti oslobođen kada se projekt likvidira po isteku svog
veka trajanja.
4) Ekonomski vek trajanja samog projekta
Naime, preduzeće vrši kapitalno ulaganje u neki investicioni projekat sa ciljem da iz očekivanih
godišnjih neto tokova gotovine i neto rezidualne vrednosti po likvidaciji projekta nadoknadi
učinjeni izdatak i ostvari zadovoljavajući prinos.

Inicijalno i kasnije ulaganje u projekat

Inicijalno kapitalno ulaganje naziva se i još diferencijalnim troškom investicionog projekta. Taj
trošak je jednak novčanom izdatku koji će nestati ako se razmatrano projekat prihvati.
Osnovnu komponentu tog inicijalnog ulaganja sačinjavaju izdaci za fiksna sredstvai,
ukoliko je to potrebno, za povećanje stalnih pbrtnih sredstava.
Sa stanovišta projektnog planiranja važno je da se što ranije predvidi dinamika potrebnih
kapitalnih izdataka.
41. Neto novčani tok od eksploatacije projekta
Planiranje neto novčanog toka od eksploatacije projekta počinje procesom godišnjih prihoda i
rashoda iz poslovanja koji će nastati ako se projekat prihvati.
Neto gotovinski tok bi se mogao utvrditi kao zbir očekivanog godišnjeg dobitka posle
oporezovanja i onih rashoda koji ne predpostavljaju efektivne izdatke gotovine, među koje
spadaju tzroškovi amortizacije fiksnih sredstava , čiju nabavku predpostavlja usvajanje
razmatranog projekta.
42. Neto rezidualna vrednost projekta
Pored neto novčanog toka od eksploatacije projekta , kod ocene ekonomske efikasnosti
investicija, treba računati i sa rezidualnom vrednošćusamog projekta po isteku ekonomskog veka
njegovog trajanja. Ta vrednost jedanaka je očekivanom iznosu gotovine koji će biti oslobođen
kada se projekat likvidira.
Isto onako kao što se ulaganja u ta sredstva smatraju kapitalnim izdatkom, treba da bude
procenjena i alocirana rezidualna vrednost sa stanovišta očekivanog novčanog priliva, koji,
zajedno sa neto novčanim tokom treba da omogući nadoknadu učinjenog kapitalnog izdatka, i
obezbedi njegovu, makar minimalnu rentabilnost.
Na kraju, radi što objektivnije ocene rentabilnosti projekta, njegovu rezidualnu vrednost,
slično neto novčanim tokovima za vreme eksploatacije, potrebno je što približnije alocirati na one
vremenske periode u kojim ase očekuju primanja po tom osnovu.
43. Ekonomski vek trajanja projekta
Podrazumeva period pre nego što sredstva projekta postanu zastarela.Postoje 3 mogućnosti za
procenu ekonomskog veka trajanja:
1) Fizički život projekta, izražen brojem godina
2) Tehnološki život projekta, vreme za koje se veruje da sredstva neće zastariti
3) Proizvodno-tržišni život projekta, usled prestanka proizvodnje datog proizvoda(iako
sredstva nisu zastarela)
44. Dinamički metodi ocene i rangiranja investicionih projekata
Ovi metodi se baziraju na planu novčanih tokova investicionih projekata i respektuju koncept
vremenske vrednosti novca.
Vremenska vrednost novca proizilazi iz shvatanja oportunitetnih troškova novca. Ta cena
je određena propuštenim prinosom koji bi se mogao ostvariti ulaganjem raspoloživog novca u
rentabilne alternative koje se nude preduzeću u datom periodu. Ovaj koncept se bazira na tvrdnji
da dinar danas, vredi više nego dinar u nekom narednom, budućem periodu.
Račun složenog interesa treba da odgovor na sledeće pitanje: za koliko će se izvesna suma
novca uvećati u određenom vremenskom intervalu ako se uloži sada uz interes na interes? Da bi
se došlo do odgovara, neophodno je poznavati sledeće informacije:
 1) Kamatnu stopu
2) Učestalost obračunavanja inetesa na interes
3) Iznos uloženih sredstava na određeni dan
4) Dužinu vremena od izabranog dana na koji se ulaganje odnosi
Ako će ulaganje od din 1 000 porasti na 1 217 dinara u toku od 5 godina uz kamatu od 14% tada
ulaganje od dinara X, koje će doneti 1 000 dinara posle 5 godina uz kamatu od 4% treba da bude
u istoj proporciji. Shodno tome :
1/1 217 = X/1=0.822
Ovako izračunati iznos poznat je matematici kao diskontovana vrednost od jednog dinara.
Metod neto sadašnje vrednosti
Okosnicu oviog metoda čini što objektivniji izbor investicionog kriterijuma kao donje granice
rentabilnosti incesticionih projekata, bilo da se ta granica izražava cenom kapitala preduzeća ili
nekom od pomenutih varijanti standardne stope prinosa.
Neto sadašnja vrednost, NSV, javlja se tada kao razlika između sadašnje vrednosti neto
novčanog toka od eksploatacije tog projekta i kapitalnog izdatka u taj projekat.
Projekat treba prihvatizi ukuliko je nezavisan od drugih projekata, odnosno samo onaj koji
ima najveću neto sadašnju vrednost treba da bude izabran u slučaju da se radi o projektima koji se
međusobno isključuju.
Metod interne stope prinosa
Osnovni kriterijum za donošenje odluke ovim metodom jeste: kada je interna(diskontna) stopa
prinosa nekog projekta jednaka ili veća od stope investicionog kriterijuma, cene kapitala ili neke
standardne stope prinosa, razmatrani projekat može da bude prihvaćen.
Neka uhodana ili jedinstvena metodologija za iznalaženje interne stope prinosa ne postoji, ona se
može dobiti jedino kao rezultat manjeg ili većeg broja pokušaja, odnosno sukcesivnih
aproksimacija koje se baziraju pretežno na ličnom saznanju i iskustvu.
45. Statički metodi ocene i rangiranja investicionih projekata
Mada su dinamički tj diskontni metodi za ocenu, rangiranje naučno ferifikovani, treba imati u
vidu da su statički ili tradicionalni metodi valorizacije još uvek značajno zastupljeni u privrednoj
praksi.
Metod povraćaja i njegova recipročna vrednost
Ovaj metod zaslužuje posebnu pažnju zbog svoje dokazane otpornosti. On je uspeo ne samo da
preživi nego i da se održi relativno visoko na rang listi metoda koji se i danas koriste za ocenu i
rangiranje investicionih projekata. Metod se definiše tako što se period povraćaja meri sa brojem
godina u kojima incijalno kapitalno ulaganje treba da se otplati iz neto godišnjeg novčanog toka
u ekonomskom veku trajanja projekta za koje je to ulaganje učinjeno.
Neka preduzeća koriste maksimalan period povraćaja za ocenu i rangiranje projekata, stoga,
svaki projekat čiji je period povraćaja kraći od maksimalnog mogao bi da bude prihvaćen.
Ovaj metod meri samo brzinu naknade uloženog kapitala, ali ne ože da utvrdi stvarnu
rentabilnost tih projekata, naime, sama činjenica da neki projekat ima kraći rok povraćaja ne
znači i da je rentabilniji.
Period povraćaja može da bude korišćen samo kao dopunski pokazatelj o poželjnosti
ulaganja u alternativne projekte.
Metod računovodstvene stope prinosa
Računovodstvena stopa prinosa predstavlja relativni odnos računovodstveno projektovanog
dobitka koji se očekuje od razmatranog projekta i dodatnog kapitalnog izdatka u taj projekat.
Kada je reč o dobitku, tj brojitelju računovodstvene stope prinosa, on može da bude
projektovan na više različitih načina. Ta projekscija može da se odnosi na dobitak prve godine,
svake pojedinačne god.u veku trajanja ili prosečan dobitak tokom svih godina.
Ni u pogledu utvrđivanja imenitelja ne postoji usaglašenost mišljenja. Mogu da se pojave
kvantiteti kao što su: inicijalni kapitalni izdatak, prosečno ulaganje u projekat za svaku godinu, ili
ukupno prosečno ulaganje.
 Računovodstvena stopa ima dva bitna nedostatka: da ne polazi od novčanih tokova
investicionih projekata i ne respektuje vremensku vrednost novca.

46. Metodi iskazivanja rizika

Za merenje i izražavnje rizika postoji više različitih metoda od kojih su neki manje, drugi više
naučno fundirani i metodski razrađeni. Prikazaćemo neke od tih metoda:
Procena verovatnoće
Pod verovatnoćom očekivanog prinosa, odnosno neto novčanog toka, podrazumeva se
procentualna šansa da će on stvarno bti realizovan. Ako se utvrdi da očekivani prinos ima
verovatnoću od 90% onda on treba da se ostvari u 9 od mogućih 10 slučajeva.
Analiza senzitiviteta
Ovaj metod se primenjuje, pre svega, u uslovima pune neizvesnosti. Njegova suština sastoji se u
tome da se za svaki investicioni projekat proceni ne jedan, već nekoliko mogućih ishoda.
Najčešće se to radi tako što se pored projekcije očekivanog-najverovatnijeg, prognozira i
optimistički i pesimistički neto novčani tok.
47. Rizik kao funkcija vremena
Vreme predstavlja značajan faktor koji se mora uzeti u obzir prilikom ocene rizika alternativnih
investicionih projekata u planu kapitalnih ulaganja. Bitno je ukazati na aspekt rizika, tzv portfolio
rizik koji je indirektno uslovljen protokom vremena. Što se projekcije vrše na veći period za
toliko su i rizičnije.
Portfolio rizik
Diversifikacija ulaganja treba da omogući preduzeću da kreira efikasan portfolio poslovnih
sredstava od koga se očekuje da obezbedi što veću stopu prinosa uz dati stepen rizika, ili da
minimizira rizik. Ovaj koncept treba da pokaže koleracionu vezu i otkrije njen stepen.
Koeficijent korelacije kreće se u opsegu do +1 za savršeno sinhronizovane novčane tokove,
do -1 za nesinhronizovane.
48. Pojam, vrste i karakteristike finansijskog tržišta
Organizovani prostor sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovo funkcionisanje, na
kome se organizovano susreći ponuda i tražnja raznih roba i usluga nazivamo organizovanim
tržištem. Osim raznih roba i usluga na tržištu se mogu pojaviti i finansijska sredstva kao supstituti
roba i usluga, i to: domaća i strana novčana sredstva, hartije od vrednosti, razna potraživanja,
novčani i platni nalozi i sl.
Uloga finansijskog tržišta se sastoji u pružanju i stvaranju mogućnosti alokacije novčanih
sredstava. Danas u svetu postoje dve osnovne vrste tržišta:
- Tržište na kome se nude i trže razne robe i usluge tzv.produktno
ili robno tržište i tržište usluga i
- Tržište na kome se nude i traže novčana sredstva
tzv.finansijsko tržište
Finansijsko tržište se zatim dalje, prema predmetu poslovanja, može podeliti na:
1) Novčano tržište, na kome se nude i traže kratkoročna novčana sredstva.
Zadatak mu je da omogući svakom privrednom subjektu da dođe u posed kratkoročnih novčanih
sredstava koja su mu potrebna za održavanje likvidnosti ili za robni promet i proizvodnju.
Tako shvaćeno tržište se može definisati kao skup svih novčanih transakcija unutar jedne
nacionalne ekonomije.
 Novčano tržište je najširi deo finansijskog tržišta koje u sebi objedinjuje: tržište
kratkoročnog žiralnog novca i hartija od vrenosti, kreditno tržište kratkoročnih sredstava,
eskontno i lombarno tržište kratkoročnih sredstava centralne banke, primarno i sekundarno
tržište kratkoročnih hartija od vrednosti.
2) Devizno ili internacionalno tržište
Novca na kome se vrši kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja, utvrđuje kurs za devize koje
su predmet poslovanja. Centralna banka se obavezuje da će na tržištu kupiti neograničene
količine deviza ako se nude po donjem intervencionom kursu. U razvijenim tržišnim privredama
devizno tržište čini nerazdvojni deo novčanog tržišta.

3) Tržište kapitala
Na kome se novčana sredstva nude i traže dugoročno. Ono u osnovi predstavlja specijalizovano
tržište na kome se trguje dugoročnim novčanim sredstvima-kapitalom i dugoročnim HoV
tj,vrednosnim papirima.
Tržište kapitala u najširem smislu reči je deo finansijskog tržišta koje u sebi objedinjuje:
- Kreditno-investiciono tržište na kome se daje, uzima i koristi kapital
u formi dugoročnih –investicionih kredita
- Hipotekarno tržište na kome se koristi kapital u formi hipotekarnih
kredita
- Tržišta HoV dugoročnog karaktera, koje se u praksi nazivaju
efektima
Tržište efekata tj HoV dugoročnog karaktera se sastoji od:
- Emisionog ili primarnog tržišta(emisija HoV i njihov prvi otkup od
strane kupaca)
- Sekundarnog tržišta koji predstavlja dalji život već emitovanih HoV
tj njihovu dalju kupo-prodaju
Sa aspekta mesta operacija HoV razlikujemo berzanski i vanberzanski promet.
49. Poslovi na finansijskom tržištu
Su raznovrsni, značajni i mnogobrojni.Neki od tih poslova su zavisni od vrste finansijskog tržišta
na kome se obavljaju, dok su drugi jedinstveni i zajednički za sve vrste finsns.tržišta.
Osnovi poslovi po vrsti fin.tržišta:
1) Novčano tržište, davanje i uzimanje kratkoročnih kredita,kupovina i prodaja
kratkoročnog novca i određenih HoV.
2) Devizno tržište, kupo-prodaja deviza koju vrše banke u svoje ime i za svoj račun,
kupo-prodaja deviza koju vrše ovlašćena lica iz tih banaka(dileri), otkup-prodaja
deviza od strane interventa (centralne banke)
3) Tržište kapitala, kupoprodaja dugoročnih novčanih sredstava-kapitala i HoV kao što
su: obveznice, akcije, certifikati idr HoV
Jedinstveni i zajednički poslovi mogu biti:
1) Promptni, kod njih se svaka kupoprodaja i transakcija izvršava odmah ili najkasnije u
roku od 2 do 5 radnih dana.
2) Terminski, njih se svaka kupoprodaja realizuje na određeni rok koji počinje nakon 2
do 5 dana od zaključenog posla.
Na finansijskom tržištu se znači trguje specifičnom robom, na specifičan način i prema
specifičnim uslovima što finansijsko tržište , u odnosu na sva ostala tržišta, čini potpuno
specifičnim.
50. Pojam tržišta novca
Međubankarsko tržište žiralnog novca i kratkoročnih HoV koja se u poslovnom žargonu naziva
tržištem novca, predstavlja najznačajniji deo novčanog tržišta jedne nacionalne ekonomije.
Najvažniji ciljevi ovakvog tržišta su: obezbeđivanje i održavanje optimalne likvidnosti novčanog
i kreditnog sistema zemlje, zadovoljavanje tražnje za novčanim sredstvima subjekata tržišta i
ostvarivanje dopunskih prihoda banaka i drugih učesnika na njemu.
Tržište novca je za razliku od novčanog tržišta, koje je šireg karaktera, organizovani
mehanizam u institucionalnom smislu reči sa tačno utvrđenim učesnicima,njihovim pravima i
obavezama, definisanim prostorom i vremenom funkcionisanja, i regulisanim uslovima pod
kojima se obavljaju finansijske transakcije i tehnologija rada.
Učesnici na tržištu novca su posebno ovlašćene banke, finansijske institucije i centralna
banka.
Obim poslovanja novčanog tržišta je i do 30 puta veći od obima poslovanja tržišta novca.

51. Principi i karakteristike poslova na tržištu novca

Principi i karakteristike: Jednoobraznost, jedinstvenost, internacionalnost, široka lepeza ponude i
veliki broj banaka, tržišno ponašanje i apsolutna konkurentnost banaka, efikasnost i korektnost,
tehnologija rada, besprekorna finansijska disciplina, potpuna i dosledna ažurnost, averzija
priliva i odliva novčanih sredstava, postojanje konvertibilne domaće valute
Iz svega što je navedeno proizilazi zaključak da su principi rada i funkcionisanja tržišta
novca unapred određeni i definisani, što i predstavlja uslov za uspešnost rada tržišta novca.
52. Organizaciona forma i učesnici na tržištu novca
Postoje 3 osnovna oblika organizovanja tržišta novca:
1) Tržište novca organizovano kao posebna, specijalizovana posrednička
finansijska institucija,
2) Neinstitucionalizovano tržište novca
3) Tržište novca organizovano kao mešavina institucionalizovanog
i neinstitucionalizovanog tržišta novca
Institucionalizovano tržište novca koje se naziva i centralizovno tržište novca. Prednost
je što su i ponuda i tražnja koncentrisane na jednom mestu. Nedostatak mu je daleko manja
likvidnost zbog postojanja posrednika za svaku tržišnu operaciju, što produžava vreme
transakcija i smanjuje njihov realizovani obim.
Ovaj oblik tržišta n. je karakterističan za tzv.mlada tržišta novca.
Neinstitucionalizovano tržište novca ili slobodno tržište n.
Tržišno nerazvijene zemlje su početkom 70-ih godina organizovale svoja tržišta na mešovitoj
osnovi koristeći pozitivnosti oba oblika. Tržišta u ovim zemljama su neinstitucionalizovana ali u
isto vreme i centralizovana od strane centralne banke.
Učesnici na tržištu novca su:
1) Centralna banka kao monetarna vlast
2) Poslovne banke kao osnovni učesnici i nosioci trgovine novcem
3) Specijalizovane i za to posebno ovlašćene posredničke finansijske organzacije
53. Predmet rada tržišta novca
Je ikako sam naslov kaže, trgovina novcem, tj kupovina i prodaja kratkoročnih novčanih
sredstava i HoV.
Novac kojim se trguje ne može biti gotov novac, već samo i jedino žiralni novac. I to ne njihov
ukupni žiralni novac koji učesnici imaju, već samo viškovi utvrđeni na tačno određeni dan i sat.
Predmet trgovine na primarnom tržištu ne mogu biti sve HoV već samo one koje emituje
centralna banka ili koje ona proglasi HoV tržišta novca.
Prema tome predmet rada tržišza novca je :
1) Na jednoj strani : ponuda-prodaja viška žralnog novca
2) Na drugoj strani: tražnja-kupovina

54. Hartije od vrednosti na tržištu novca

Podrazumevaju se samo one hartije koje su od strane centralne banke emitovane odnosno izdate
kao i one koje su od nje dobile neku vrstu saglasnosti da su hartije tržišta novca i da se sa njima
može trgovati na organizovanom nacionalnom tržištu novca.
HoV sa kojima se obavljaju novčane transakcije na tržištu novca su diskontne hartije
kojima se zasnivaju kupoprodajni odnosi na tržištu novca, pre svega između :
- Dve poslovne banke
- Jedne poslovne banke i centralne banke
- Države i poslovne banke
- Države i centralne banke
- Države i njenih organizacija

Sve HoV možemo svrstati u 3 grupe:

1) HoV države ili posebnih paradržavnih institucija(drž obveznice, drž menice i blagajnički
zapisi)
2) HoV centralne banke (blagajnički zapisi)
3) HoV izdanja firmi i drugih organizacija (bankarski akcepti, menične trate)
Državna obveznica i državni blagajnički zapis
Jedne od najvažnijih HoV tržišta novca.
Državna obveznica je zbog svoje sigurnosti i profitabilnosti veoma atraktivna za vlasnike
slobodnih novčanih sredstava. Izdavalac je ovlašćen državni organ, u ime države.Njihovim
izdavanjem i plasmanom preko centralne banke država ostvaruje dva, za nacionalnu ekonomiju,
izuzetno važna cilja: prikuplja od svojih privrednih subjekata slobodna novčana sredstva,
smanjuje ili u potpunosti eliminiše svoje zahteve za kreditima kod centralne banke, što u velikom
smanjuje rizik od inflacije i privredne nestabilnosti.
Državna obveznica kao HoV, na svom banketu, mora da sadrži elemente:
- Naziv izdavača
- Reg br obveznice
- Kamatnu tj diskontnu stopu
- Naziv da je to obveznica
- Nominalni iznos na koji glasi
- Zakonska osnova po kojoj se izdaje
- Rok dospeća
- Mesto isplate
- Da li glasi na ime ili na donosioca
- Potpis ovlašćenog državnog organa, izdavaoca
Blagajnički zapis centralne banke
Prodajući ili kupujući svoje blagajničke zapise, centralna banka na jednoj strani reguliše
optimalnu novčanu masu, a na drugoj usklađuje ponudu i tražnju, pa time i cenu novca na tržištu
novca.
Blagajnički zapis centralne banke kao HoV treba razlikovati od:
- Blagajničkog zapisa države
- Blagajničkog zapisa poslovne banke
Bankarska potvrda o depozitu – Depozitni certifikat
Je najtipičnija Hov izdanja poslovne banke. On je u stvari bankarska potvrda koja glasi na
donosioca, na određeni, obično okrugli iznos deponovan u banci, na tačno određen rok duži od 7
dana, a najčešće na 3,6,9,12 meseci, i uz tačno određenu kamatu.
Bankarski akcept
Je tipična kratkoročna HoV komercijalnog karaktera koja pod određenim uslovima, utvrđenim od
Centralne banke, može biti HoV tržišta novca. Ona je jedna od najstarijih HoV.
 Bankarski akcept je menica trasirana na banku koja preuzima obavezu da novčani iznos,
na koji menica glasi, isplati donosiocu na dan dospeća.
55. Poslovne operacije sa hartijama od vrednosti tržišta novca
Ukupne tržišne transakcije sa HoV tržišta novca obuhvataju poslovne operacije vezane za:
1) Prvu ili primarnu emisiju (plasman ili prodaja HoV), emisiono tržište
2) Poslovne operacije vezane za svaki drugu kupoprodaju, sekundarno tržište
Nominalna vrednost, je novčani iznos na koji Hov glasi, i koji kao takav upisan na njenom
blanketu.
Cena koštanja HoV je upravo novčani iznos koji kupac mora platiti emitentu kod prve
prodaje HoV. Ta cena koštanja sa uračunatom kamatnom stopom je u stvari nominalna vrednost
umanjena za kupoprodajne troškove ili za posredničku proviziju ako je prvi kupac posrednik.
Cena koštanja se u praksi označava kao emisioni kurs.
Kupoprodajna ili tržišna cena(berzanski kurs) je iznos druge i svake dalje kupovine HoV
56. Pojam internacionalnog tržišta novca
Zbog svojih specifičnosti kako u pogledu funkcionisanja, tako i u pogledu tržišnih transakcija na
njemu, ovo tržište novca se posmatra kao poseban segment. Te specifičnosti su mnogobrojne od
kojih kao najvažnije treba spomenuti:
- Na internacionalnom tržištu novca trgovina, odnosno kupovina
i prodaja novca se obavlja u stranim sredstvima plaćanja koja sa aspekta nacionalne ekonomije
imaju devizno značenje
- Učesnici na internacionalnom tržištu novca su u principu
samo poslovne banke zemalja
- Instumenti i mere za regulisanje internacionalnog tržišta novca
manje su efikasni s obzirom na postojanje različitih nacionalnih interesa
Intervancijama na internacionalnom tržištu novca utiče se i na kamatnu arbitražu,
eliminaciju špekulacije sa nacionalnom novčanom jedinicom i zaštitu od valutnog rizika.
57. Organizaciona forma
U praksi je često prisutno poistovećavanje pojma internacionalnog tržišta novca sa deviznim
tržištem iako postoje određene i jasne razlike. Pod deviznim tržištem podrazumevaju se samo one
transakcije koje se dešavaju na i u vezi sa deviznom berzom ili se pak deviznim tržištem smatra
ono tržište na kome se vrši kupoprodaja deviza i utvrđivanje kursa nacionalne valute.
58. Učesnici na internacionalnom tržištu novca
Posmatrano sa aspekta prava učestvovanja, učesnici na internacionalnom tržištu novca su svi
vlasnici deviznih sredstava u jednoj nacionalnoj ekonomiji. Međutim, učesnici su samo one
poslovne banke ili finansijske institucije, koje su za to od strane centralne banke posebno
ovlašćene.
Imamo dve kategorije učesnika:
1) Kategorija neposrednih učesnika
(poslovne banke ili finansijske institucije, koje su za to od strane centralne banke posebno
ovlašćene i centralna banka u funkciji interventa i kontrolora)
2) Kategoriju posrednih učesnika, čine svi ostali vlasnici deviznih sredstava koji
da bi učestvovali na tržištu koriste isključivo neposredne učesnike.
-Poslovna banka da bi učestvovala mora da ima sredstva na kontima u inostranstvu.
-Cenralna banka ima funkcije:
1) obezbeđenja optimalne likvidnosti nacionalne ekonomije u međunarodnim
plaćanjima.
2) održavanja stabilnog kursa nacionalne valute
3) formiranja i održavanja deviznih rezervi zemlje u optimalnoj strukturi i obimu
Osnov za funkcionisanje internacionalnog tržišta novca je postojanje zdrave i dobro organizovane
bankarske korespodentske i kontokorektne politike.
59. Pojam tržišta kapitala
60. Kapital i njegovi vlasnici-investitori na tržištu kapitala
 61. Korisnici kapitala-preduzetnici na tržištu kapitala
62. Tržišni materijal
63. Hartije od vrednosti tržišta kapitala

64. Akcije
U teoriji se pod akcijom podrazumeva:
1) Deo osnovnog kapitala

2) Skup prava I obaveza koje akcionar ima u AD-u

3) Hartije od vrednosti

Akcija je hartija od vrednosti koja glasi na deo osnovnog kapitala AD-a, I na osnovu
zakona glase na ime lii na donosioca.

Prema redosledu izdavanja mogu biti: osnivačke,akcije prve emisije I akcije sledećih emisija.
Prema pravu učešća u dobiti mogu biti: obične I prioritetne
Akcija se sastoji iz dva dela:
1) Plašt akcije

2) Kuponski tabak

65. Obveznice
66. Funkcija i ciljevi tržišta kapitala
67. Učesnici na tržištu kapitala
68. Berze efekata kao učesnici na tržištu kapitala
69. Država kao učesnik na tržištu kapitala
70. Karakteristike i vrste poslovnih transakcija na tržištu kapitala
71. Pojam, karakteristike i vrste berzi i berzanskog poslovanja
72. Bankarski kreditni poslovi
Kratkoročni krediti koje odobravaju komercijalne banke predstavljaju osnovne oblike ugovorenih
kratkoročnih izvora finansiranja za privredna preduzeća. Te izvore preduzeće može dobiti u vidu:
kreditne linije ili revolving kredita.
Kreditna linija
Predstavlja ugovor između komercijalne banke i privrednog preduzeća kojim se utvrđuje iznos
kratkoročnih finansijskih sredstava koje će banka staviti na raspolaganje prduzeću. Ugovor o
kreditu sklapa se obično za period od godinu dana. Da bi dobilo kreditnu liniju preduzeće mora
da dostavi plan gotovine, planirani bilans stanja i uspeha i poslednje finansijske izveštaje.
Kamatna stopa je jednom ugovorena i može se platiti posle dospeća kredita ili unapred
(ovakvi krediti su poznati i kao diskontni).
Kreditna linija određuje maksimalni iznos koji preduzeće može da koristi u bilo kom
trenutku. Taj iznos je maksimalni iznos na saldu kredita (godišnje preduzeće može da uzme i
više).
Da bi bila sigurna, komercijalna banka, zahteva izmirenje računa barem jednom godišnje.
 Revolving kredit
Nije ništa drugo nego garantovana kreditna linija. Potpisujući ovakav ugovor komercijalna banka
se obavezuje da će, bez obzira na oskudicu novca, preduzeću staviti na raspolaganje određeni
iznos.
Pored redovne kamatne stope, ovaj ugovor predviđa i posebnu proviziju na iznos koji
preduzeće od ugovorene sume ne iskoristi. Sve to radi stimulisanja preduzeća da što preciznije
isplanira svoje potrebe za finansijskim sredstvima.
Iako je skuplji od kreditne linije , revolving kredit izgleda manje rizičan izvor
finansiranja.

73. Ukalkulisane obaveze

Oslanjajući se na vremensku vrednost novca, preduzeće svoje obaveze odlaže, kako bi
raspolagalo određenom sumom novca(besplatni krediti), sve do roka dospeća (plate, porezi).
Korišćenje ukalkulisanih obaveza kao beskamatih izvora finansiranja konzistento je
politici plaćanja računa što je moguće kasnije sve dotle dok to ne ugrožava kreditni bonitet
preduzeća.
74. Dobavljači
Nabavka na „otvoren račun“, mada obaveza kupca prema dobavljaču ne izgleda zakonski tako
čvrsta kao što bi bila da dobavlčjač zahteva potpisanu menicu, ne postoji pravna razlika između
ova dva ugovorena odnosa.
Menica se koristi samo onda kada dobavljač ima razloga da sumnja u kararkter kupca ili je
njegova kreditna sposobnost ispod usvojenih kreditnih standarda.
Kreditni uslovi koje dobavljalč može da ponudi kupcu odnose se, pre svega, na kasa-
skonto, diskontni period i početak kreditnog perioda. Kasa-skonto se obično kreće od 1 do 5%.
Označava procentualno smanjenje nabavne vrednosti robe ukoliko kupac izvrši plaćanje u
diskontnom periodu, kao takav služi kao stimulans kupcu za ranija plaćanja.
Najčešće je da se kreditni period računa od datuma ispostavljanja fakture.
Kreditni standardi su obično standardizovani unutar jedne privredne grane.
Perspektivni kupac mora dobro da sagleda kreditne uslove i da posebno insistira na
koncesijama koje može dobiti.
75. Faktoring
U razvijenim tržišnim privredama, preduzeća mogu svoja potraživanja od kupaca prodati, uz
diskont, specijalizovanim institucijama koje se bave ovim poslovima.. Te institucije nazivaju se
faktori.
Kada je ugovor zaključen, preduzeće, u pisanoj formi, dostavlja faktoru nazive kupaca,
vrednosti prodaje i kreditne uslove. Po izvršenoj isporuci robe kupcima se ispostavlja faktura, i
preduzeće jedan primerak fakture dostavlja faktoru, s tim što je na fakturi naznačeno da se
plaćanje isključivo vrši na račun faktora. Faktor jedino ne preuzima rizik naplate ukoliko je
preduzeće isporučilo robu koja ne odgovara kvalitetu predviđenom ugovorom.
Faktor može odmah izvršiti uplatu kada dobije fakturu od preduzeća. U tom slučaju faktor
kreditira preduzeće i na iznos kreditaobračuna kamatu po stopi koja je za 2 do 5% viša od tekuće
kamatne stope.
Za svoje usluge, faktor naplaćuje komisionu proviziju koju ugovara sa preduzećem. Ta
provizija se najčešće kreće od 2 do 4% od nominalne vrednosti potraživanja.
76. Forfeting
Posao forfetinga sličan je faktoringu, samo što se umesto prodaje potraživanja u zemlji radi o
prodaji potraživanja u inostranstvu.
77. Cena dugoročnog duga
78. Cena kapitala od emisije običnih akcija
79. Cena akumuliranog dobitka
80. Prosečna cena kapitala
81. Teorija strukture kapitala
82. Dividendna politika
83. Holding
84. Merger

Predmetni nastavnik:
Doc. dr Goran B. Anđelić,
vreme prijema (konsultacije): utorak 1600-1700, petak 800–900 h,
telefon: 064/6116643
e-mail: goranan@EUnet.yu