35
Култ светог Вита Вида код Србау средњем веку*
Миодраг Марковић
UDC: 271.22(=163.41)365:75.052.033.041.5(497.11) Sv. Vid
У тексту је, на основу расположивих хагиограф-ских и иконографских извора, показано да су Србинајвероватније још од времена покрштавања по-штовали светог Вита, мученика са Сицилије.То поштовање почело је да слаби током 14. векакада је Српска црква прихватила богослужење по јерусалимском типику, који не предвижа памјатсицилијанског мученика. Додуше, празник светог Вита – Видовдан – до данас има веома важно место у националној свести Срба, али првенствено као данспомена Косовског боја.
Свети Вит или свети Вид,
1
мученик из добацара Диоклецијана,
није шире познат међу право-славним хришћанима, али његов празник – Видов-дан – који се обележава 15/28. јуна, заузима изузет-но важно место у свести српског народа. У науци је одавно закључено да такав значај Видовдана кодСрба није проистекао из посебног поштовања пре-ма светом Виту већ из чињенице да се на дан поме-на тог светитеља одиграо Kосовски бој. До наведеногзакључка први је дошао учени протојереј ЈованВучковић, професор задарске богословије, у студијиобјављеној у
Хришћанском веснику
пре скоро стодвадесет година.
2
Вучковић је у истој студији изградиосолидне темеље за проучавање поштованости светогВита у српској средини, али о том питању у нашојнауци више никада није детаљно расправљано. Овдећемо покушати да то учинимо, узимајући у обзирпре свега хагиографске и иконографске изворе којиВучковићу нису били доступни.
*
Сажета верзија овог текста прочитана је на IV националнојконференцији византолога, одржаној од 27. до 29. октобра 2005.године у Београду.
1
Свети Вит мученик латински
Vitus
, грчки Βίτος код Срба је познатији под народним именом – свети Вид, v. М. Грковић,
Речник личних имена код Срба
, Београд 1977, 52. О пореклу тогоблика v. P. Šimunović,
Osobno ime Vid
, Македонски јазик 40–411989–1990, Скопје 1995, 727–731; А. Лома,
Пракосово. Словенскии индоевропски корени српске епике
, Београд 2002, 201. Истогсветитеља и Хрвати и Словенци називају Видом [Šimunović,
op.cit.
, 725–734; R. Nahtigal,
Svętovitъ
, Slavistična revija IX/1-4 19563–7], а он је и у многим другим срединама добио народно име,другачије од изворног латинског имена код Италијана
Guido
и
Vito
, код Немаца
Veit
, код Француза
Guy
,
Gui
и
Guidon
итд., v. L.Réau,
Iconographie de l’art chrétien
III/2, Paris 1958, 621.
2
Ј. Вучковић,
Свети Вит (Видов Дан). Једно питање из агиологијеправославне цркве
, Хришћански весник XII 1890 317–331, 435–450.
Прво сведочанство о светом Виту сачувано је у тзв.
Јеронимовом мартирологу
, састављеномсредином V века у северној Италији.
3
Ту се, у краткојбелешци, светитељево мучеништво доводи у везу сЛуканијом, али никакви други подаци о његовомживоту и страдању нису забележени.
4
Нешто касније,међутим, изгледа у VII столећу, написан је Витов
Passio
BHL 8711. Садржина тог текста у знатној јемери заснована на неким старијим хагиографскимсписима о мученицима.
5
Писац легенде саопштавада је свети Вит био седмогодишњи дечак са Сицилије,који је, због снажне вере у Христа, у раном детињству стекао исцелитељску моћ. Његов отац Иласије,угледни сенатор, на разне начине покушавао је дасина одврати од хришћанства. Није попустио никада му је Вит чудесно повратио вид. Чак је наумиода га убије, али је дечак успео, уз Божију помоћ,да побегне у Луканију с васпитачем Модестоми дадиљом Крискентијом, такође хришћанима.Бегунци су се настанили поред реке Силар и ту јеВит ускоро наставио да испољава исцелитељскеспособности. После неког времена десило се да је нечисти дух обузео сина цара Диоклецијана изапретио да неће напустити дечака док у Рим не дође
Вит Луканијски
. Мислио је на Иласијевог сина, који је одмах пронађен и доведен у престоницу. Тамо јеучинио чудо и исцелио царевића, али после тога нијехтео да принесе жртву паганским боговима. Стогасу он и његови пратиоци подвргнути различитимтортурама. У тренутку најстрашнијих мука јавио имсе анђео и чудесно их однео у Луканију, на исто местона којем су живели пре доласка у Рим. Тада, међутим,Вит позива Господа молећи га да прими душе тројесастрадалника. Молба му је одмах била услишена,
3
О
Јеронимовом мартирологу
v. J. Dubois,
Les martyrologes dumoyen âge latin
, urnhout 1978, 29–37.
4
Martyrologium Hieronymianum ad dem codicum adiectis prole- gomenis
, ed. I. B. de Rossi, L. Duchesne, in:
Acta Sanctorum novem-bris
II/1, Bruxelles 1894 [78]. У најстаријем познатом рукопису мартиролога накнадно је, под утицајем
Пасије светог Вита
BHL 8711
, придодата белешка која светог Вита доводи у везу саСицилијом и у којој се помињу његови састрадалници Модест иКрискентија
in Sicilia Viti, Modesti et Criscentiae
, уп. H. Delehaye,
Les origines du culte des martyrs
, Bruxelles 1933
2
, 309.
5
О
BHL 8711
v. D. Papebroch,
De sanctis martyribus siculis Vito, Modesto, Crescentia … commentarius praevius
, in:
Acta Sanctorum Junii
II, Antwerpen 1698 Bruxelles 1969
2
, 1013–1015, 1020–1026; H.Königs,
Der hl. Vitus und seine Verehrung
, Münster 1939, 2–30.
36
па дечак и његови пратиоци умиру. Три дана каснијеВит се у чудесној визији јавио угледној хришћанкиФлоренцији, која је затим пронашла тела мученика исахранила их на месту званом Маријанус.
6
Култ светог Вита, зачет у Луканији, веомабрзо се проширио на целу јужну Италију нарочитоАпулију и Сицилију, а рано се појавио и у Риму.
7
ПапаГеласије у последњој деценији V века помиње римскосветилиште посвећено мученику са Сицилије.
8
Године755/756. реликвије светог Вита пренете су из Италијеу манастир Сен Дени код Париза, а осам деценијакасније, 836. године, биле су подарене бенедиктинскојопатији Корвеј у западној Саксонији.
9
Из те царскеопатије, основане 822, поштовање светог Витараширило се по скоро свим немачким земљама, аукоренило се и међу германским народима у севернојЕвропи јер су тамо корвејски монаси имали веомаснажну мисионарску делатност. Постоји разлог заверовање да је култ сицилијанског мученика истимпутем стигао и до неких западнословенских народа.Немачки свештеник Хелмолд преноси око 1170.године „древно предање“ по којем је култ светогВита имао значајну улогу у покушају корвејскихмисионара да у доба цара Лудвига Побожног 814–840 христијанизују Рујане, прибалтичко словенско
6
За цео текст v. Papebroch,
op. cit.
, 1021–1026 где се наводи да је Вит, према неким редакцијама
Пасије
, имао дванаест годинау време страдања; Königs,
op. cit.
, 561–567. За другe редакцијe
Пасије светог Вита
c.
BHL, novum supplementum
, ed. H. Fros,Bruxelles 1986, 870–871. За старословенски превод једне одредакција латинског текста v. А. И. Соболевский,
Мучение св.Вита в древнем церковно
-
славянском переводе
, Известия От-деления русского языка и словесности Императорской акаде-мии наук VIII Санктпетербург 1903 282–294 уп. и Јустин С.Поповић,
Житија светих за месец јуни
, Београд 1975, 371–381.
7
Papebroch,
op. cit.
, 1015–1017, 1026–1029; Delehaye, in:
Acta Sanc-torum novembris
II/2, 320; Königs,
op. cit.
, 4 sq.
8
Delehaye, in:
Acta Sanctorum novembris
II/2, 320.
9
Papebroch,
op. cit.
, 1029–1037; Königs,
op. cit.
, 17 sq, 179 sq;
rans-latio S. Viti martyris. Übertragung des Heiligen Märtyrers Vitus
, ed.I. Schmale-Ott, Münster 1979.
племе.
10
Изгледа да је приближно у исто време култсветог Вита стигао и до Чеха, заслугом светог ИванаПустињака, полапског Словена Ободрита, који јенешто пре 844. године дошао у Чешку из Саксоније,вероватно из манастира Корвеја.
11
Чешка се у товреме налазила у оквиру великоморавске државе,у којој је, такође, већ у IX веку постојао култ светогВита. Наиме, према једном хагиографском извору из друге половине XIV столећа, кнеза Боривоја икнегињу Људмилу, чешке владаре, крстио је МетодијеСолунски у
„престоном граду Моравске Велеграду,у цркви Светог Вита“.
12
Недавна археолошкаистраживања показала су да је та црква заиста моглабити подигнута у време великоморавске мисијесолунске браће.
13
Пет деценија касније једна цркваСветог Вита саграђена је и у Прагу. Њен ктитор био је кнез Вацлав, Боривојев унук, који је изградњу храма започео одмах по доласку на власт, 924/925.
10
Helmoldi presbyteri chronica Slavorum
, ed. J. M. Lappenberg, in:
Monumenta Germaniae Historica. Scriptorum tomus XXI
, Han-nover 1869, 16, 97. Хелмолдов податак о улози корвејских монахаи култа светог Вита у првом покушају покрштавања рујанскихСловена потврђује нешто касније дански хроничар Саксо Гра-матикус. Он, међутим, то покрштавање доводи у везу са КарломВеликим, који је умро осам година пре оснивања Корвеја, v.
Sax-onis Gesta Danorum
, ed. J. Olrik, H. Ræder, I, Copenhagen 1931, 467.О сумњама у аутентичност предања које је забележио Хелмолдc. H. Łowmiański,
Religia Słowian i jej upadek (w. VI–XII)
, War-szawa 1979, 191–192; I. Mužić,
Hrvatska povijest devetoga stoljeća
,Split 2007
2
, 244–245. О улози корвејских монаха у покрштавању рујанских Словена детаљније
inra
.
11
J. Vašica,
České literární baroko
, Praha 1938, 81–83; idem,
Staroslovаnská legenda o sv. Vítu
, in:
Slovanské studie.
Sbírka statí, vĕnovaných prelátu univ. pro. dr. Joseu Vajsovi, Praha 1948, 162.
12
Реч је о латинском
Житију свeтог Вацлава
, које је написаочешки краљ Карло I 1346–1378, v.
Prameny k dějinám Velké Mora-vy
II, Brno 1967, 298; F. V. Mareš,
Proložní legenda o svatém Vítu
, Slo- vo 23 1973 108.
13
V. Hrubý,
Staré Město. Velkomoravský Velehrad
, Praha 1965, 191–196, Obr. 66, . XXI–XXII; V. Ryneš,
K počátkům úcty sv. Víta v českých zemých
, Slavia 35/4 1966 592–593.
Сл. 1. Првобитна црква Светог Вита у Прагу,попречни пресек (према Ј. Цибулки)Сл. 2. Првобитна црква Светог Вита уПрагу, основа (према Ј. Цибулки)
37
године.
14
Непосредно пред завршетак радова у Праг је из Корвеја, заслугом немачког краља Хенрика I,пренета мученикова рука,
15
а цркву је 930. годинеосветио епископ баварског града Регензбурга,под чијом се јурисдикцијом налазила скоро целаЧешка.
16
С разлогом се сматра да је тада настаопрви старословенски превод латинске
Пасије светог Вита
.
17
Он је вероватно био написан глагољицом,иако је данас у целини познат само на основу познијихћирилских верзија писаних у Русији. Најстарија међу њима сачувана је у чувеном
Успенском зборнику
, чти-минеју за мај и јун, из збирке Државног историјскогмузеја у Москви
Усп. 4
.
18
Осим тога, поједини деловипрве старословенске редакције мученија светогВита пронађени су у тексту службе сицилијанскоммученику која је била саставни део фрагментарносачуваног глагољског бревијара из XIV века,пореклом из августинијанског манастира СветогТоме у Прагу Народни музеј у Прагу,
№ 1 Dc 1/14
.
19
Подстицан, дакле, из више центара, укључујућии Рим, култ светог Вита током средњег века распро-странио се по свим подручјима под јурисдикцијомРимокатоличке цркве, од Шпаније и јужне Италиједо Скандинавије.
20
Томе је посебно допринеловеровање у исцелитељску моћ сицилијанског муче-ника. Најчешће је поштован као заштитник од очних
14
О светом кнезу Вацлаву, који је био веома заслужан за ширењехришћанства у Чешкој, v. F. Dvornik,
Te Lie o Saint Wenceslas
,Prague 1929;
Bibliotheca sanctorum
. XII, Roma 1970, 991–997; M.Bláhová,
Wenzel I. d. Hl.
, in:
Lexikon des Mittelalters
VIII, München1997, cols. 2185–2187 с литературом.
15
О том преносу v. Papebroch,
op. cit.
, 1020, 1041–1042; Königs,
op.cit.
, 179 sq, 480 sq.
16
О првобитној цркви Светог Вита у Прагу v. нпр. Ј. Cibulka,
Vá-clavova rotunda svatého Víta
, in:
Svatováclavský sborník
, na památky 1000. výroci smrti knížete Václava svatého I, Praha 1934, 339–685.Црква је 1060. године постала катедрала новоосноване Прашкеепископије и касније је била више пута обнављана. Вековима јенајславније светилиште сицилијанског мученика
17
C. V. Chaloupecky,
Prameni X století. Legendy kristiánovy o sva-tém Václavu a svaté Ludmile
, in:
Svatováclavský sborník
, II/2, Pra-ha 1939, 426–427, n. 472; Vašica,
Staroslovаnská legenda
, 162; F. W.Mareš,
An Anthology o Church Slavonic exts o Western (Czech) Or-igin
, München 1979, 135.
18
Поменути чти-минеј потиче из московског Успенског сабора,а настао је крајем XII или почетком XIII столећа, v.
Успенскийсборник XII–XIII вв.
, ed. О. А. Князевская, В. Г. Демьянов, М. В.Ляпон, Москва 1971
Мученије светог Вита
220–229, ol. 124а–130а. За текст
Мученија светог Вита
из тог рукописа уп. и А. И.Соболевский,
Мучение св. Вита в древнем церковно-славянскомпереводе
, Известия Отделения русского языка и словесностиИмператорской академии наук VIII 1903 278–281 [= L. Matĕjka,
Dvije crkevnoslavenske legende o svetom Vidu
, Slovo 23 1973 sl.3–15; Mareš,
An Anthology
, 136–145]. За латински предложак тогтекста v. Matĕjka,
op. cit.
, 91–93, sl. 16–21; Mareš,
Proložní legenda
,98; G. Kappel,
Die slavische Vituslegende und ihr lateneisches Origi-nal
, Wiener slavistisches Jahrbuch 20 1974 73–85.
19
О тој служби и поменутом прашком глагољском бревијару, пи-саном угластом хрватском глагољицом, v. Vašica,
Staroslovаnskálegenda
, 159–163; Matĕjka,
op. cit.
, 76–85, sl. 1–2; Mareš,
An Anthology
, 145–150. Важно је имати у виду да служба светомВиту у прашком глагољском тексту нема ништа заједничко саслужбом истом светитељу у глагољским бревијарима насталимтоком XIV и XV века у Хрватској, v. Matĕjka,
op. cit.
, 85–91 сраз-мерно опширан текст о светом Виту сачуван у тим бревијариманазива се у литератури
Другом црквенословенском легендом све-тог Вита
, а издат је према
Ватиканском глагољском бревијару
из 1379. године.
20
C. нпр. Königs,
op. cit.
, 17 sq, 180 sq, 342–554.
и нервних болести,
21
а германски народи средње исеверозападне Европе убрајали су га од XIV столећамеђу тзв. четрнаест светих помоћника.
22
О великој популарности светог Вита у ЗападнојЕвропи сведоче разноврсни извори. Сицилијанскимученик редовно се помиње у латинскиммартиролозима,
23
посвећене су му многобројне црквенарочито у Немачкој,
24
а његов лик често се појављујена уметничким делима. Верује се да је најстаријапозната представа сачувана у Риму, у доњој црквиСветог Климента. Она је настала око 850. године.
25
21
C. нпр. Königs,
op. cit.
, 199–231; E. Wenneker,
Vitus (Veit)
, in:
Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon
, ed. F. W. Bautz, t.XII, Hamm 1997, 1530–1533. У многим немачким областима ве-ровало се да ће особа која буде играла пред статуом светог Витана дан његовог празника, 15. јуна, имати добро здравље. По тојигри, у којој се играчи наизменично крећу унапред и уназад, једно нервно обољење, карактеристично по наглим и неконтро-лисаним покретима лица и удова, названo је
плес светог Вида
chorea
, c. Königs,
op. cit.
, 201–214. Светом Виту су приписива-ли исцелитељске способности и јужнословенски народи, v. нпр.Šimunović,
op. cit.
, 726, 731–734; С. М. Толстая,
Видов день
, in:
Славянские древности. Этнолингвистический словарь (в пятитомах)
, ред. Н. И. Толстой, Москва 1995, т. 1, 369. C. о томе и
inra
.
22
C. нпр. M. esta,
I quattordici Santi Ausiliatori. Origine e svilup- po del culto in Alto Adige
, Bolzano 1996.
23
C. нпр. J. H. Kessel,
St. Veit. Seine Geschichte, Verehrung und bildliche Darstellungen
, Jahrbücher des Vereins von Alterthumsre-unden in Rheinlande 43 1867 156; Архиепископ Сергий,
Полный месяцеслов Востока
II, Владимир 1901 репр. Москва 1997 181.
24
C. Kessel,
St. Veit
, 160–161; Königs,
op. cit.
, 350–554.
25
J. Wilpert,
Die römischen Mosaiken und Malereien der kirchlichenBauten vom IV. bis XIII. Jahrhundert
IV, Freiburg im Breisgau 1916,pl. 210. За могућност другачије идентификације те представе v. J.
Сл. 3. Црква Светог Вита у Прагу, данашњи изглед (1344–1929)
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
More From This User
Notes
Load more
