• Embed Doc
  • Copy Link
  • Readcast
  • Collections
  • CommentGo Back
 
Fridrih Ni
č
e
 
ECCE HOMO
 KAKO POSTAJEMO ONO ŠTO JESMOPREDGOVOR1Predvi
đ
aju
ć
i da uskoro moram pred
č
ove
č
anstvo izi
ć
i s najtežim zahtevom, koji mu je ikadabio postavljen,
č
ini mi se neizbežnim da kažem
ko sam ja.
U osnovi, to bi moglo da je ve
ć
 poznato, jer nisam propustio da se »posvedo
č
im«. No, nesrazmera izme
đ
u veli
č
ine mogazadatka i
malenkosti
mojih savremenika došla je do izraza u tome da me nisu ni
č
uli, pa
č
ak nivideli. Živim od sopstvenog kredita, a možda je to samo predrasuda da živim?... Potrebno jesamo da progovorim ma s kojim »obrazovanim«, koji preko leta nai
đ
e u Gornji Engadin, pada se uverim da
ne
živim. . . U tim okolnostima je, naime, dužnost — protiv koje se, u osnovi,buni moja navika, još više ponos mojih instinkata — re
ć
i:
Č 
ujte me, jer ja sam taj i taj! Presvega, ne zamenjujte me!
 2Ja nisam, na primer, nipošto nikakav bauk, nikakvo moralno
č
udovište — ja sam, štaviše,priroda protivstavljena vrsti
č
oveka koja se dosad poštovala kao puna vrlina. Me
đ
u nama,
č
inimi se da upravo otuda poti
č
e moj ponos. U
č
enik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo dabudem satir nego svetac. Ali, neka se samo pro
č
ita ovaj spis. Možda mi je pošlo za rukom,možda ovaj spis nije ni imao nikakav drugi smisao nego da tu protivstavljenost izrazi vedro iblagonaklono. »Poboljšavanje«
č
ove
č
anstva bilo bi poslednje što bih
 ja
obe
ć
avao. Ne
ć
uustoli
č
avati neke nove idole; stari bi morali da nau
č
e šta je to biti na glinenim nogama.
 Rušitiidole
(moja re
č
za »ideale«) — to ve
ć
spada pre u moj posao. Kada se lažju
izmislio
idealnisvet, realnost je u znatnom stepenu lišena svoje vrednosti, svoga smisla, svoje istinitosti. . .»Istiniti svet« i »prividni svet« — još jasnije:
lažirani
svet i realnost. . .
 Laž 
ideala bila jedosad kletva ba
č
ena na stvarnost. Zahvaljuju
ć
i toj laži, samo
č
ove
č
anstvo je, sve do svojihnajnižih instinkata, postalo lažirano i lažno — dospevši do obožavanja
naopakih
vrednostiumesto onih s kojima bi mu tek bilo zajam
č
eno napredovanje, budu
ć
nost, vrhovno
 pravo
nabudu
ć
nost.3
—
Ko zna da diše vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh viso
č
 ja,
 jak 
vazduh. Za njega semora biti stvoren, ina
č
e opasnost nije mala da se u njemu prehladimo. Led je blizu,usamljenost je neizmerna — ali kako sve stvari mirno po
č
ivaju usred svetlosti! Kako seslobodno diše! Koliko se toga ose
ć
a
 pod 
sobom! — Filozofija je, kako sam je dosadrazumevao i živeo, dobrovoljni život usred leda i na visokim planinama, traganje za svimstranim i dostojnim upitnosti u ljudskom postojanju (Dasein),za svim onim što je dosad,pomo
ć
u morala, bilo prognano. Dugo iskustvo, koje sam stekao takvim lutanjem u
 
 zabranjenom,
nau
č
ilo me da na uzroke zbog kojih se dosad moralisalo i idealisalo, gledamsasvim druk
č
ije nego što bi to moglo biti poželjno: osvetlila mi se
skrivena
povest filozofa,psihologija njihovih velikih imena. — Sve više je za mene postajalo pravo merilo vrednostikoliko istine
 podnosi,
na koliko se istine
odvažuje
neki duh. Zabluda (— vera u ideal —) nije
 
slepilo
,
zabluda je
kukavi
č 
luk...
Svako postignu
ć
e, svaki korak napred u saznanju
 poti
č 
e
izsmelosti, iz strogosti prema sebi, iz
č
istote u odnosu na sebe... Ja ne osporavam ideale, samonavla
č
im rukavice pred njima . . .
 Nitimur in v e t i t u m:
jednom
ć
e u tom znaku pobeditimoja filozofija, jer se na
č
elno, dosad, uvek zabranjivala jedino istina. —4— Me
đ
u mojim spisima izdvaja se moj
 Zaratustra.
On je najve
ć
i poklon koji sam u
č
inio
č
ove
č
anstvu, i koji mu je ikada dat. S glasom koji premoš
ć
uje milenijume, ta knjiga nije samonajviša knjiga koja postoji, knjiga pravog planinskog vazduha — cela
č
injenica
č
ovekneizmerno je daleko ispod nje —, ona je i
najdublja,
ro
đ
ena iz najunutrašnjijeg bogatstvaistine, neiscrpni bunar u koji se ne spusti nijedno vedro a da se ne vrati puno zlata i dobrote. Unjoj ne govori nikakav »prorok«, nijedan od onih jezovitih dvopolaca bolesti i volje za mo
ć
,koga zovu utemeljiva
č
em religije. Da se ne bi u
č
inila nepravda, dostojna sažaljenja, smislunjegove mudrosti, mora se, pre svega, ta
č
no
č 
uti
ton koji dolazi iz tih usta, taj halkionski ton.»Najtiše su to re
č
i, koje donose oluju, misli koje, dolaze
ć
i na golubijim nogama, kormilaresvetom
 —
«
.
 Smokve opadaju sa stabala, dobre su i slatke; i dok padaju, prska im crvena opna.
 
Ja samseverac za zrele smokve.Tako, poput smokava, padaju vam ove pouke, prijatelji moji: pijte sada njihov sok, jeditenjihovo slatko meso! Okolo je jesen, vedro nebo, poslepodne —.Tu ne govori nikakav fanatik, tu se ne »propoveda«, ne teži se žudno za verom: iz beskrajnogobilja svetlosti i dubina sre
ć
e te
č
e kap po kap, re
č
po re
č
— nežna sporost je tempo tih beseda.I takve sežu samo do najodabranijih; povlastica bez premca je biti ovde slušalac; nikome nisutek tako date uši za Zaratustru... Nije li, sa svim tim, Zaratustra
 zavodnik?...
No, šta pak onsam re
č
e kada se prvi put opet vratio u svoju usamljenost? Upravo suprotno od onoga što bi utakvom slu
č
aju rekao neki »mudrac«, »svetac«, »iskupitelj sveta« i drugi neki
decadent...
Onne govori samo druk
č
ije, on i
 jeste
druk
č
iji...Sam odlazim sada, u
č
enici moji! I vi po
đ
ite odavde, sami! Tako ho
ć
u.Idite od mene i branite se od Zaratustre! I još bolje: stidite ga se! Možda vas je obmanjivao.
Č
ovek saznanja mora ne samo voleti svoje neprijatelje, on mora mo
ć
i da mrzi i svojeprijatelje.Loše se odužuje u
č
itelju, ako se uvek ostaje jedino u
č
enik. I zašto ne biste
č
upkali s mogvenca?Poštujete me, ali šta ako jednoga dana vaše poštovanje
 presahne?
Pazite se da vas ne zgromineki kip!Velite da verujete u Zaratustru? Ali šta stoji do Zaratustre! Vi ste moji vernici, ali šta stoji dosvih vernika!Još se niste tražili: umesto toga našli ste mene. Tako
č
ine svi vernici; stoga se tako malodobija od svih vera.Sada vas pozivam da izgubite mene i na
đ
ete sebe; i tek
kada me se svi budete odrekli,
vrati
ć
uvam se
...
 
Fridrih Ni
č 
e
 
 
 Upravo ovog savršenog dana, kada
 
sve zri i kada zagasito biva ne samo grož
đ
e, pade mi naživot sun
č
ani pogled: osvrnuh se, pogledah napolje, i nikada ne videh tolike i dobre stvariodjednom. Nisam uzalud danas sahranio svoju
č
etrdeset i
č
etvrtu godinu;
smeo
sam jesahraniti — što je u njoj bilo od života, spaseno je, besmrtno je. Prva knjiga
Prevrednovanjasvih vrednosti, Zaratustrine pesme, Sumrak idola,
moj pokušaj da filozofiram
č
eki
ć
em — svesu to ovogodišnji darovi, štaviše darovi poslednje
č
etvrti u godini!
Kako da ne budem zahvalan celom svom životu? —
I otuda
ć
u sebi da ispri
č
am svoj život.ZAŠTO SAM TAKO MUDAR1Sre
ć
a moga bivstvovanja (Dasein), možda njegova jedinstvenost, po
č
iva u njegovom udesu:izrazim li se u obliku zagonetke, ja sam poput svoga oca ve
ć
umro, poput svoje majke živim još i starim. Ako ništa drugo, ovo dvostruko poreklo, podjednako s najviše i s najniže pre
č
agena lestvama života, istovremeno
decadent i po
č 
etak,
objašnjava onu neutralnost, onu sloboduod pristrasnosti u odnosu prema ukupnom problemu života, koja me možda odlikuje. Zaznakovlje uspona i pada imam njuh istan
č
aniji nego što ga je ikada neki
č
ovek imao; za tosam u
č
itelj — poznajem oboje, ja sam oboje. — Moj otac je umro kada je imao trideset i šestgodina: bio je nežan, mio i bolešljiv, kao bi
ć
e odredeno jedino da promine — pre blagauspomena na život, nego život sam. Iste godine kada je njegov život pošao naniže, pošao je imoj: u trideset i šestoj godini života spao sam na najnižu ta
č
ku svoje vitalnosti — živeo sam još a da na tri koraka pred sobom ništa nisam mogao da vidim. Tada — bila je 1879. godina— napustio sam svoju profesuru u Bazelu, preko leta sam, kao senka, živeo u Sv. Moricu, aidu
ć
e zime, suncem najoskudnije u mom životu,
 poput 
senke u Naumburgu. Bio je to mojminimum: u to vreme je nastao »Putnik i njegova senka«. Nesurnnjivo, tada sam serazumevao u senke ... U zimi zatim, mojoj prvoj
đ
enovskoj zimi, ta zasla
đ
enost iproduhovljenost, koje su uslovljene bezmalo krajnjom oskudicom u krvi i miši
ć
ima, stvorilesu
 Zoru.
Savršena oštroumnost i vedrina,
č
ak bujnost duha, koju odražava spomenuto delo, umom slu
č
aju se slažu ne samo s najdubljom fiziološkom slaboš
ć
u nego
č
ak i s prekomernimose
ć
anjem boli. Usred muka koje sa sobom nosi neprekidna trodnevna glavobolja, zajedno snapornim iskašljavanjem zgusnute pljuva
č
ke, raspolagao sam dijalekti
č
arskom jasnovidoš
ć
u
 par excellence
i promišljao sam izuzetno hladnokrvno stvari za koje, u zdravijirn prilikama,nisam vešt penja
č
, nisam rafiniran, nisam dovoljno
hladan.
Moji
č
itaoci možda znaju kolikosam ja dijalektiku posmatrao kao simptom
decadence,
na primer u najglasovitijem slu
č
aju, uslu
č
aju Sokrata. — Sva narušavanja intelekta usled bolesti,
č
ak i ona poluošamu
ć
enost kojaprati groznicu, ostala su mi do danas sasvim strane stvari, o
č
ijoj sam se prirodi i u
č
estalostimogao da obavestim tek putem u
č
enja. Moja krv te
č
e sporo. Niko ne bi mogao na meni dautvrdi groznicu. Lekar koji me je duže ispitivao kao nervnog bolesnika kona
č
no je rekao:»Ne, s Vašim nervima nije ništa, jedino sam ja sam nervozan.« Naprosto nije dokaziv ikakavlokalni poreme
ć
aj, niti ikakva organski uslovljena želuda
č
na boljka, koliko god bila, kaoposledica ukupne iscrpljenosti, izrazita slabost gastrosistema. I obolelost o
č
iju, koja sepovremeno opasno približava slepilu, samo je posledica, ne uzrok, tako da sa svakim prilivomživotne snage ja
č
a opet i snaga vida. — Ozdravljenje u mom slu
č
aju zna
č
i dug, suviše dug nizgodina; ono zna
č
i, na žalost, u isti mah i nazadovanje, propadanje, periodiku jedne vrste
of 00

Leave a Comment

You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...
You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...