Friedrich Nietzsche - Genealogija Morala

Fridrih Ni

č

e

GENEALOGIJA MORALA

POLEMI

Č

KI SPISPREDGOVOR1.Mi se ne poznajemo,

mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrograzloga. Nikad mi sebe nismo tražili — pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe

na

đ

emo?

S pravom je re

č

eno: "Gde je vaše blago, onde

ć

e biti i srce vaše."*

Naše

blago jetamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao ro

đ

enim krilatimživotinjama i skuplja

č

ima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da — nešto"donesemo ku

ć

i". Ina

č

e, što se ti

č

e života, takozvanih "doživljaja" — ko se od nas sadovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvimstvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni naše srce nije tamo — pa ni našeuho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo

č

ovek, u

č

ijim ušima tek što jeodjeknulo zvono ozna

č

uju

ć

i podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se"šta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad

naknadno

trljamo uši i u

č

udu se, pometeni,pitamo "šta smo to zapravo doživeli? Još više: ko

smo

mi zapravo?" i naknadno, kakorekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg

bi

ć

a —

i pri tom, avaj, grešimo u brojanju... Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemosebe,

moramo

u sebi videti nekog drugog, za nas za ve

č

ita vremena važi stav "Svako je sebinajudaljeniji"** — za sebe

mi nismo nikakvi "saznavaoci"...

* Jevan

đ

elje

po Mateji 6, 21.

** Možda izokrenut citat iz Terencija: "Najbliži

sam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).

2.Moje misli o

poreklu

naših moralnih predrasuda — jer o njima je re

č

u ovompolemi

č

kom spisu — našli su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirciaforizama koja nosi naslov

Ljudsko, odviše ljudsko. Knjiga za slobodne duhove,

i

č

ije sampisanje po

č

eo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao što zastaneneki putnik, i da pažljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je moj duh dotlepugovao. Desilo se to u zimu 1876—77; same misli su starije. To su ve

ć

bile uglavnom istemisli koje u ovoj raspravi ponovo izlažem: — nadajmo se da im je ovaj poduži intervaldobrodošao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, ja

č

e, potpunije! A

što

se njih danas još

č

vrsto držim, što su se one same za to vreme sve

č

vrš

ć

e me

đ

u sobom povezivale,

č

akprožimale i srastale, to poja

č

ava moju radosnu uverenost da one u meni od samog po

č

etkanisu nastajale pojedina

č

no, proizvoljno niti sporadi

č

no, ve

ć

iz jednog zajedni

č

kog korena, iz jedne

osnovne volje

saznanja koja je u dubini zapovedala, sve odre

đ

enije govorila ipostavljala sve odre

đ

enije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikuje jednom filozofu. Mi

nemamo nikakvo pravo da u bilo

č

emu budemo za

pojedina

č

no:

ne smemo pojedina

č

no ni uzabludu padati, niti pojedina

č

no do istine dolaziti. Naprotiv, sa nužnoš

ć

u s kojom drvo donosisvoje plodove izrastaju iz nas naše misli, naše vrednosti, naša

da

i

ne,

naša

ako

i

da li —

sve jeto srodno i me

đ

usobno povezano i sve su to svedo

č

anstva jedne volje, jednog zdravlja, jednogpodneblja, jednog sunca. — Da li

vama

prijaju ti naši plodovi? — Ali šta se to drve

ć

a ti

č

e?Šta se to ti

č

e nas, nas filozofa!...3.Pri jednoj meni svojstvenoj nedoumici koju nerado priznajem — ona se, naime, odnosina

moral,

na sve što se dosad na zemlji slavilo kao moral — nedoumici koja se u mom životupojavila tako rano, tako neizazvano, tako nezadrživo, tako u protivre

č

nosti sa sredinom,mojim godinama, uzorima i poreklom, da bih gotovo imao pravo da je nazovem svojim "apriori", morale su se moja radoznalost kao i moja sumnja prili

č

no rano zadržati na pitanjukakvog je

porekla

naše dobro i zlo. U stvari, problem porekla zla po

č

eo je da me prati ve

ć

kaotrinaestogodišnjeg de

č

aka: njemu sam posvetio, u godinama kad je "srce ispunjeno upolade

č

jim igrama, upola bogom", svoju prvu literarnu de

č

ju igru, svoj prvi probni filozofskisastav — a što se ti

č

e mog tadašnjeg

rešenja

problema, ja sam, kako je i pravo, iskazao

č

astbogu i u

č

inio ga

ocem

zla. Da li je upravo

tako

tražilo od mene moje "a priori", ono novo,nemoralno, ili bar imoralisti

č

ko "a priori" i, ah, tako antikantovski, tako zagonetan"kategori

č

ki imperativ" koji je govorio iz njega i za koji sam s vremenom imao sve više sluha,i ne samo sluha?... Sre

ć

om, na vreme sam nau

č

io da razlikujem teološku predrasudu odmoralne, pa poreklo zla nisam više tražio

iza

sveta. Nešto istorijskog i filološkog obrazovanja,ra

č

unaju

ć

i tu i uro

đ

en probira

č

ki smisao za psihološka pitanja uopšte, pretvorilo je ubrzo mojproblem u drugi: pod kojim uslovima je

č

ovek došao do toga da su oni vrednosni sudovi dobrii zli

i kakvu vrednost imaju oni sami?

Da li su oni dosad ko

č

ili ili potpomagali ljudskonapredovanje? Jesu li oni znak o

č

ajnog stanja, osiromašenja, izopa

č

avanja života? Ili obrnuto,ogleda li se u njima puno

ć

a, snaga, volja života, njegova sr

č

anost, njegovo pouzdanje,njegova budu

ć

nost? — Na to sam nalazio u sebi mnoge odgovore i odvažio se na njih,uo

č

avao sam razlike me

đ

u vremenima, narodima, položajima pojedinaca, specijalizovao samsvoj problem, iz odgovora su nikla nova pitanja, traženja, naslu

ć

ivanja, verovatno

ć

e: dokkona

č

no nisam došao do sopstvene zemlje, do sopstvenog tla pod nogama, do nekog

č

itavogskrivenog, rastu

ć

eg, rascvetalog sveta, kao vekih tajnih vrtova o kojima niko nije smeo ništaslutiti... O, kako smo

sre

ć

ni

mi, mi saznavaoci, samo ako umemo dovoljno dugo da

ć

utimo!...4.Prvi podsticaj da objavim neku od svojih hipoteza o poreklu morala dala

mi je jedna

č

ista, uredna i pametna, pomalo i starmala knjižica, gde sam prvi put jasno zapazio jednunaopaku i neprirodnu vrstu genealoških hipoteza, zapravo njihovu

englesku

vrstu. Ta knjižicame je privukla — onom snagom koju poseduje svaka suprotnost, svaki antipod. Naslovknjižice je bio

Poreklo moralnih ose

ć

anja,

njen autor dr Paul Re, godina njenog objavljivanja1877. Možda nikad nisam

č

itao nešto

č

emu bih tako dosledno, od re

č

enice do re

č

enice, odzaklju

č

ka do zaklju

č

ka, u sebi odgovarao sa

ne,

kao što je bio slu

č

aj s ovom knjižicom: paipak bez ikakve zlovolje i nestrpljenja. U ranije pomenutom delu na kome sam tada radioosvrtao sam se, i kad je bila i kad nije bila prilika za to, na stavove ove knjige, ne upuštaju

ć

ise u njeno opovrgavanje — šta

me se uopšte ti

č

e opovrgavanje! — nego, kako i prili

č

i jednompozitivnom duhu, stavljaju

ć

i umesto onog što je neverovatno ono što je verovatnije, u nekimslu

č

ajevima umesto jedne zablude neku drugu. Tada sam, kako rekoh, prvi put na videlo danaizneo one hipoteze o poreklu kojima su posve

ć

ene ove rasprave, izneo sam

ih nevešto —

najmanje bih to pred samim sobom hteo da prikrijem, još neslobodno, još bez sopstvenog jezika za ove sopstvene stvari i sa mnogo ponavljanja i kolebanja. Neka se, posebno, uporediono što sam u

Ljudskom, odviše ljudskom,

na str. 51, rekao o dvostrukoj predistoriji dobra izla (naime iz kruga otmenih i kruga robova); isto tako, na str. 119, o vrednosti i porekluasketskog morala; tako

đ

e na str. 78, 82, II, 35 o "moralnosti morala", onoj mnogo starijoj iiskonskijoj vrsti morala koja je

toto coelo*

izvan altruisti

č

kog na

č

ina vrednovanja (u kojem drRe, poput svih engleskih pisaca o poreklu morala, vidi moralni na

č

in vrednovanja

po sebi);

tako

đ

e na str. 74,

Putnik

str. 29,

Jutarnja rumen

str. 99 — o poreklu pravednosti kaoizravnanju me

đ

u približno jednako mo

ć

nim (ravnoteža kao pretpostavka svih ugovora,sledstveno i svakog prava); isto tako o poreklu kazne u

Putniku,

str. 25, 34, za kojuteroristi

č

ka namera nije ni bitna ni izvorna (kao što misli dr Re: — ona joj je tek umetnuta,pod odre

đ

enim okolnostima, i uvek kao nešto sporedno, kao nešto naknadno dodato).

* Sasvim.

5.U stvari, upravo tada mi je na srcu ležalo nešto mnogo važnije od mojih ili tu

đ

ihhipoteza o poreklu morala (ili, ta

č

nije: ovo poslednje samo radi jedaog cilja za koji je ono jedno od mnogih sredstava). Za mene je u pitanju bila

vrednost

morala — i o tome treba da seraspravim gotovo jedino s mojim velikim u

č

iteljem Šopenhauerom, kome se kao savremenikuobra

ć

a ona knjiga, strast i skrivena protivre

č

nost one knjige (jer i ona knjiga je bila"polemi

č

ki spis"). Re

č

je, posebno, o vrednosti "neegoisti

č

kih" instinkata, instinkatasažaljenja, samoodricanja, samožrtvovanja koje je upravo Šopenhauer tako dugo pozla

ć

ivao,obogotvoravao i prenosio u onostranost dok mu kona

č

no nisu ostale samo kao "vredaosti posebi" na osnovu kojih je on

ži

ć

otu,

pa i sebi samom,

rekao ne.

Me

đ

utim, upravo protiv

ovih

instinkata govorila je iz mene sve na

č

elnija podozrivost, sve dublja i dublja skepsa! Upravo tusam video

veliku

opasnost za

č

ove

č

anstvo, njegovo najsublimnije mamljenje i zavo

đ

enje — akuda to? u ništa? — upravo tu sam ugledao po

č

etak kraja, zastoj, zamor koji se osvr

ć

eunazad, volju koja se okre

ć

e

protiv

života, poslednju bolest koja se nežno i setno najavljuje:shvatio sam moral sažaljenja koji se nezadrživo širio, zahvataju

ć

i

č

ak i filozofe i povla

č

e

ć

i ihu bolest, kao najneugodniji simptom naše sve neugodnije evropske kulture, kao njenzaobilazni put ka jednom novom budizmu? Ka jednom budizmu Evropljana? ka —

nihilizmu?...

Naime, novo je to što moderni filozofi daju prednost sažaljenju i precenjujunjegovu vrednost: filozofi su se dosad slagali upravo u tome da je sažaljenje bezvredno.Navodim samo Platona, Spinozu, Larošfukoa i Kanta,

č

etiri duha ne može biti razli

č

itija, alisaglasna u jednom: u nipodaštavanju sažaljenja.6.Na prvi pogled bi se reklo da je ovaj problem

vrednosti

sažaljenja i morala sažaljenja(ja sam protivnik sramnog modernog raznežavanja ose

ć

anja) nešto sasvim zasebno, nekiupitnik za sebe; ali ko jednom tu zastane, ko

nau

č

i

tu da postavlja pitanja, tome

ć

e se desitiono što se desilo meni: — otvara mu se širok novi vidik, jedna mogu

ć

nost

ga spopada kaoneka vrtoglavica, izbija svaka vrsta nepoverenja, podozrenja i straha, vera u moral, u svakimoral se koleba — i na kraju se oglašava nov zahtev. Pa iskažimo ga, taj

novi zahtev:

nama jepotrebna

kritika

moralnih vrednosti,

samu vrednost ovih vrednosti treba jednom staviti pod znak pitanja —

a za to je potrebno poznavanje uslova i okolnosti

iz kojih su one izrasle, ukojima su se razvile i pomerile (moral kao posledica, kao simptom, kao maska, kaolicemersgvo, kao bolest, kao nesporazum; ali isto tako moral kao uzrok, kao lek, kao

Category:	Uncategorized.
Rating:
Upload Date:	01/23/2009
Copyright:	Attribution Non-commercial
Tags:	Nietzsche niche Nietzsche niche (fewer)

Documents

People