SIMON DUBNOV

KRATKA ISTORIJA JEVREJSKOG NARODA

Beograd 1982.

Prevod sa engleskog i francuskog izdanja: Prof. dr Andrija Gams Dr Josip Pressburger Redaktori: David Levi-Dale Luci Mevorah-Petrovi Izdava: Savez jevrejskih optina Jugoslavije Beograd, Ulica 7. jula 71a

SADRAJ Uvodne napomene ta je jevrejska istorija Prvi deo: Istoni period Glava 1. Praotac Avram i patrijarsi u Kanaanu Glava 2. Sinovi Izraela u Egiptu Ropstvo i osloboenje Glava 3. Mojsije Na uitelj i lutanje po pustinji Glava 4. Kako je Kanaan postao Erec Jisraei Sudije Glava 5. Saul, prvi kralj Izraela Glava 6. Kralj David u Jerusalimu Glava 7. Kralj Solomon i izgradnja Hrama Glava 8. Rascep Kraljevina Izrael Glava 9. Kraljevina Judeja Prvo razorenje Hrama Glava 10. ivot i obiaji Jevreja u antiko doba Glava 11. Kako je narod shvatao boga, svet i istoriju Glava 12. Vavilonsko ropstvo Glava 13. Judeja pod persijskom upravom Glava 14. Vladavina svetenika Tanah (Tora, Proroci i Hagiografije) Glava 15. Grka vladavina Ptolemeji Glava 16. Seleukidi i pobuna Hasmonejaca Glava 17. Hasmonejci
1

Glava 18. Judeja pod rimskom vlau Kralj Herod (Irod) Glava 19. Prouratori Narodni rat i drugo razaranje Hrama Glava 20. Duhovni ivot u domovini i dijaspori Glava 21. Sanhedrin u Javneu Ustanak Bar-Kohbe Glava 22. Patrijarsi i akademije u Palestini Hrianska drava Glava 23. Jevrejski centar u Vaviloniji Talmud Glava 24. Jevrejski ivot u Erec Jisraslu i Vaviloniji u doba Talmuda Glava 25. Kraj rimsko-persijske vladavine Arapska vlast Glava 26. Arapski kalifat i gaoni Kraj istonog perioda Drugi deo: Zapadni period Glava 27. Prva jevrejska naselja u Evropi Glava 28. Jevreji u carevini Karla Velikog i njegovih naslednika (od VIII do XI veka) Glava 29. Zlatno doba u arapskoj paniji Glava 30. Krstaki ratovi Glava 31. Jevreji u Francuskoj i Engleskoj pre njihovog izgona Glava 32. Jevreji u hrianskoj paniji Kulturni rat (XIII i XIV vek) Glava 33. U paniji do izgona Glava 34. U Nemakoj do kraja Srednjeg veka Glava 35. Prva naselja u Poljskoj Glava 36. ivot i obiaji Jevreja u Srednjem veku Glava 37. Sefardi u Turskoj i drugim zemljama Glava 38. Sabataj Cevi i mesijanski pokret Glava 39. Veliki centar u Poljskoj u doba njegovog prosperiteta (do sredine XVII veka) Glava 40. Progoni u Poljskoj (do kraja XVIII veka) Glava 41. Jevreji u Nemakoj od reformacije do kraja XVIII veka Glava 42. Francuska revolucija i prva emancipacija Glava 43. Borba za graanska prava i druga emancipacija Glava 44. Veliki jevrejski centar u Rusiji Glava 45. Antisemitizam u zapadnoj Evropi i pogromi u Rusiji (1881 1903) Glava 46. Velika emigracija: Amerika i Palestina Glava 47. Nacionalni i socijalni pokret Glava 48. Sefardi u severnoj Africi (Alir, Tunis, Maroko, Tripolitanija, Egipat) Falasi (Abisinija) Glava 49. Svetski rat Revolucija i graanski rat u Rusiji Glava 50. Jevreji posle svetskog rata od Versajskog mira do Hitlera Glava 51. Nacionalsocijalistika revolucija u Nemakoj Glava 52. Epidemija nacizma Kritina situacija Jevreja u Evropi Glava 53. Balfurova deklaracija Borba za Palestinu Drava Izrael A. Gams: Pogovor Hronoloka tabela UVODNE NAPOMENE Iako podataka o prvim pisanim radovima iz istorije Jevreja imamo jo davno pre konane redakcije biblijskih knjiga, a otad kroz celu antiku i srednji vek, moderna istoriografija o Jevrejima uglavnom poinje tek u prvoj polovini XIX veka. Danas postoji ogroman broj radova iz te oblasti, u mnogim zemljama i na mnogim jezicima. I na
2

srpskohrvatskom jeziku postoji prilian broj takvih radova, naroito od poetka XX veka naovamo. Meutim, sintetikih radova koji obrauju istoriju Jevreja od najdavnijih vremena do sadanjosti kao celinu, na naem jeziku do sada nije bilo, izuzev nekih srednjokolskih udbenika (poslednji je objavljen u dve sveske, 1933. i 1935. godine u izdanju naeg Saveza). Ta izdanja se vie ne mogu dobiti, a delimino su i metodski i sadrinski zastarela za savremenu upotrebu. Potreba za objavljivanjem nekog novijeg sintetikog rada iz istorije jevrejskog naroda na naem jeziku je, meutim, oevidna. Za njega postoji interesovanje kod ireg kruga jugoslovenskih italaca koji se sve vie zanimaju za istoriju uopte, pa i za istoriju Jevreja, jednog od najstarijih kulturnih naroda, iji delovi ive i u krajevima dananje Jugoslavije oko 2000 godina i ija prolost predstavlja isto tako sastavni deo istorije jugoslovenskih zemalja kao i sastavni deo istorije jevrejskog naroda kao celine. Ovo interesovanje je u nae vreme i posebno poraslo usled krupnih dogaaja u skoroj prolosti kao to su masovno unitenje Jevreja pod zloinakim faizmom, njihovo znaajno uee u antifaistikoj borbi, postanak drave Izrael i specifini oblici ivota i rada jevrejskih manjinskih grupa u mnogim zemljama sveta. Razume se da za istoriju Jevreja postoji naroito interesovanje i kod samih pripadnika nae jevrejske zajednice, posebno i kod nae omladine, koji ele da upoznaju i bolje shvate dugu i burnu prolost zajednice iz koje su potekli. Poto zasad jo ne postoje ni objektivni ni subjektivni uslovi da se kod nas napie originalno delo iz celokupne istorije jevrejskog naroda, trebalo je opredeliti se za prevoenje nekog dela iz obimne literature na drugim jezicima. Izbor nije bio lak, jer je trebalo voditi rauna o tome da delo bude dovoljno popularno za prosenog itaoca, a ipak raeno na solidnim naunim osnovama, da ne bude preobimno, da cena bude pristupana itd. Imajui sve to u vidu opredelili smo se za prevoenje Kratke istorije jevrejskog naroda u jednom tomu, a iz pera velikog rusko-jevrejskog istoriara S. M. Dubnova (18601941), koja u sutini predstavlja saeti rezime iz njegovog velikog naunog dela Svetska .istorija jevrejskog naroda u 10 tomova. Dubnov je ovu knjiicu, koja je doivela mnoga izdanja na raznim jezicima, sam vie puta dopunjavao i tako je aktualizirao uglavnom do pred poetak drugog svetskog rata. Posle njegove tragine smrti (ubijen je od nemakih nacista u Rigi) su drugi kompetentni autori u novijim izdanjima donekle dopunjavali poslednja poglavlja knjige i tako bar u glavnim crtama obuhvatili vreme do 1948. godine (stvaranje drave Izrael). Ovo je izdanje prevedeno sa takvih dopunjenih izdanja na engleskom i francuskom jeziku. Njegove osnovne odlike su saetost, preglednost, veoma studiozna nauna osnova, lep nain izlaganja, kao i originalnost u nekim osnovnim koncepcijama i mnogim pojedinostima. Neke njegove slabosti izviru iz pozitivistike koncepcije autora i iz nekih njegovih subjektivnih stavova, naroito prema izvesnim aktuelnim problemima njegovog vremena, u kojima je uestvovao ne samo kao istoriar, nego i kao istaknuti publicista i drutveno-politiki radnik sa svojim koncepcijama koje nisu uvek bile adekvatne. Na neke od tih slabosti ukazano je detaljnije u pogovoru ovoj knjizi, koji ne pretenduje na to da koriguje velikog autora, nego da pomogne itaocu da sa to vie kritinosti koristi ovo delo. Pored nekih drugih nedostataka koje ovo izdanje svakako ima, njemu nedostaje dodatno posebno poglavlje iz istorije Jevreja u jugoslovenskim zemljama. Od takve prvobitne namere se odustalo, u nadi da emo u doglednoj budunosti biti u stanju da o tome objavimo posebnu publikaciju. Predajui naoj javnosti ovu knjiicu dosad najznaajnijeg jevrejskog istoriografa XX veka, verujemo da e ona korisno posluiti svima koji ele da u glavnim crtama upoznaju istoriju jevrejskog naroda. SAVEZ JEVREJSKIH OPTINA JUGOSLAVIJE

UVODNE NAPOMENE UZ DRUGO IZDANJE Od tampanja prvog izdanja ove knjige prolo je punih dvadeset godina i ve je odavno rasprodato. Iako je u proteklom periodu na raznim jezicima van Jugoslavije objavljeno vie optih istorija jevrejskog naroda, sve su to bila obimna dela, neka i u vie tomova, a od saetijih ima dosta udbenika za srednje i vie kole. Meutim, ni jedan nije bio tako kompletan i saet da bismo ga uzeli za prevod na srpskohrvatski jezik. Kratka istorija jevrejskog naroda Simona Dubnova ostala je zasad najpodesnije tivo jer bi se zacelo jo dugo moralo ekati na originalan rad, istoriju Jevreja pripremljenu kod nas. S obzirom na razumljivo veliko interesovanje za jevrejsku istoriju i mnoge zahteve, Savez jevrejskih optina je odluio da izda ovo reprint izdanje. Treba da se napomene da je od zavretka drugog svetskog rata do sada Savez jevrejskih optina Jugoslavije i Jevrejski istorijski muzej Saveza objavio dosta grae iz istorije Jevreja na jugoslovenskom tlu, a da ima i drugih izdanja sa tom tematikom kod nas i u svetu. Taj deo je sada potpuniji no to je bio ranije, sve se vie dopunjava, i dostupan je zainteresovanim. Napokon treba rei jo i to da u ovom drugom izdanju nisu izvrene nikakve izmene ili dopune. Savez jevrejskih optina Jugoslavije TA JE JEVREJSKA ISTORIJA? Jevrejska istorija nam govori o tome kako je jevrejski narod iveo od vremena kada se pojavio pa do dananjih dana. Narod je kao velika porodica, a velika se porodica moe uporediti sa drvetom. Kao to grame rastu iz stabla drveta, tako i porodica raste i postaje skup mnogih porodica sa decom, unucima i praunucima. A ako to potraje dugo i obuhvati lanac vie generacija, postepeno se stvara narod koji se sastoji iz mnogo hiljada pa i miliona porodica. Na taj nain se formirao i jevrejski narod. On ivi ve vie od tri hiljade godina. Nekada je imao svoju zemlju zvanu Erec Jisrael, u kojoj je ceo narod govorio jednim jezikom. Kasnije se rasuo po svetu i zbog toga je govorio razliitim jezicima zavisno od toga u kojoj se zemlji naao. Ali su Jevreji svugde oseali da su lanovi iste porodice, da su braa i sestre. Kako je jevrejski narod proiveo vreme od poetka dijaspore i ta su podnosile stotine generacija tokom ovih godina u zemljama u kojima su ivele, opisano je u istoriji Jevreja. Istorija jevrejskog naroda deli se uglavnom na dva perioda: 1. Istoni period obuhvata vreme kada su Jevreji iveli u Aziji i Africi na obalama Sredozemnog mora: u svojoj sopstvenoj zemlji Palestini (ili Erec Jisraelu) i u susednim zemljama Vaviloniji i Egiptu. Ovaj period trajao je vie od dve hiljade godina, sve do propasti velikih kulturnih centara u Palestini i Vaviloniji. 2. Zapadni period poinje u vreme kada se veima jevrejskog naroda iselila u evropske zemlje u kojima su pojedine grupe stvorile jevrejske kulturne centre. Kasnije, usled novih seoba, nastao je jo jedan veliki jevrejski centar, u Americi. Ovaj period traje ve hiljadu godina. 1. GLAVA PRAOTAC AVRAM I PATRIJARSI U KANAANU

Pre etiri hiljade godina u zemljama Azije i Afrike koje lee ma istonim obalama Sredozemnog mora, iveli su veliki narodi. Ovi su narodi stvorili dve mone drave: Vaviloniju i Egipat. Izmeu ove dve velike drave prostirale su se manje zemlje, Aram (Sirija) i Kanaan (Palestina), u kojima su iveli Feniani i drugi narodi. Bilo je tu jo i manjih plemena ili grupa porodica, koje nisu imale svoje teritorije, pa su se, sa svojim stadima, seljakale od jedne zemlje do druge (nomadi). Meu ovim manjim plemenima nalazili su se i Ivrim ili Hebreji, koji su lutali izmeu Vavilonije i Egipta pod vostvom svog stareine Avrama (Avraam). Avram (Avraam Haivri) je postao prvi praotac naroda Ivrim koji je kasnije nazvan jevrejskim narodom. ak i danas Avrama nazivaju Avraam Avinu Avram na praotac. Avramovo pleme bilo je poreklom iz Vavilonije, iz drevnog grada Ura (u Haldeji). To je bilo nomadsko pleme koje je jedno vreme ivelo u Aram Naharaimu, u Mesopotamiji, zemlji izmeu reka Tigrisa i Eufrata. Kasnije su se Avram i njegova porodica odvojili od naroda aramejskog i doselili u Kanaan. Jevrejski sveti spisi govore nam da je u ono vreme kada su druga plemena oboavala slike sunca i meseca i razne prirodne sile Avram verovao da postoji samo jedan bog koji je stvorio sunce, mesec i sve ostalo. Predanje kazuje da se jednom prilikom bog pojavio Avramu i rekao mu: Idi iz zemlje svoje i od roda svojega u zemlju koju u ti ja pokazati! I uiniu od tebe velik narod koji e biti blagosloven meu narodima sveta. Avram je proao celi Kanaan dok nije doao u Egipat. Ali je tamo kralj Egipta hteo da mu otme enu Saru, pa je zbog toga morao da sa svojima napusti zemlju. Nastanili su se na jugu Kanaana, blizu grada Hebrona. Kao svi nomadi, i oni su iveli pod atorima i bavili se stoarstvom. Avram je od svojih dveju ena imao dva deteta; od svoje slukinje Hagare, koja je bila Egipanka, imao je sina Imaela, a od svoje ene Sare sina Isaka. Ove dve ene nisu ivele u slozi, pa je Avram Hagaru i Imaela poslao u pustinju. Tu je Imael odrastao i postao pustinjak. Njegovi potomci su Arapi, pustinjaki nomadi. Tako je Isak ostao jedini Avramov naslednik. On se oenio Rebekom, svojom roakom, koja je dola iz Arama, i iveo je i posle smrti svojih roditelja u junom Kanaanu, gde se bavio zemljoradnjom i stoarstvom. Isak je imao dva sina, Esava i Jakova. Jakov je bio miran mladi koji je vreme provodio kod kue. Esav je, naprotiv, bio preke naravi i voleo je da tumara poljima i umama i da lovi ivotinje i ptice. Rebeka, njihova majka, volela je mnogo vie povuenog i skromnog Jakova nego estokog Esava; kada je Isak ve ostareo i kada mu se bliio kraj, ona je elela da glava porodice postane Jakov, a ne Esav. Ali Jakov nije mogao postati glava porodice bez Isakovog blagoslova. Isak, koji je ve bio slep, zamolio je jednom prilikom Esava da mu donese mesa za jelo i obeao mu svoj blagoslov. Esav je rado poao u polje u lov da bi udovoljio oevoj elji, ali je Rebeka, koja je saznala za Isakovu elju, nagovorila Jakova da on umesto svoga brata ponese ocu kozje meso, koje je ona sama skuvala, i da na taj nain primi blagoslov umesto Esava. Kada je Jakov doao do svog oca Isaka, ovaj je mislio da je to Esav i, poto ga je blagoslovio, imenovao ga buduim stareinom plemena. Uskoro posle toga stigao je Esav sa svojim poklonom, ali je ve bilo kasno. Isak je ipak i njega blagoslovio da bi bio moan i bogat, iako podreen Jakovu. Esav je bio ljut i hteo je da ubije svoga brata zato to mu je preoteo oev blagoslov. Rebeka je odmah poslala Jakova u Aram da onde ostane kod njenog brata Labana dok Esava proe gnev. Dalja pria o Jakovu, poslednjem od tri patrijarha jevrejskog naroda, opisana je u Bibliji. Jakov je stigao u Aram i iveo je tamo sa svojim ujakom Labanom Aramejcem, koji je imao polja i stada ovaca u blizini grada Harana. Kada se Jakov pribliavao gradu sreo je lepu Rahelu, mlau erku Labanovu, i odmah se zaljubio u nju. Jednom je Jakov rekao Labanu: Ako mi bude dao Rahelu za enu, radiu ti na poljima sedam godina. Laban je pristao, a
5

Jakov je sa radou sluio za svoju ljubljenu buduu enu. Preko dana terao je ovce na pau, a nou ih je uvao. Sedam godina je prolo kao nekoliko dana. Meutim, Laban je prevario svog sestria; umesto Rahele dao mu je Leju, stariju erku. Kada je Jakov tome prigovorio, Laban je objasnio da u njegovom narodu nije obiaj da se mlaa sestra uda pre starije. Jakov je morao da slui jo drugih sedam godina za Rahelu, pa je tako stekao dve ene. Sa Lejom je Jakov imao est sinova i jednu erku. Sinovi su mu bili: Ruben, Simon, Levi, Juda, Isahar i Zebulon, a erka se zvala Dina. Rahela mu je rodila samo dva sina: Josefa i Benjamiina. Osim ove dece Jakov je i sa svojim slukinjama imao etiri sina, koji su se zvali: Dan, Naftali, Gad i Aer. Kasnije su ovih dvanaest Jakovljevih sinova imali svoje porodice koje su postepeno izrasle u dvanaest plemena (vatim) ili grupa porodica, koje su zajedno stvorile narod Izraela. Ime Izrael potie od drugog imena Jakovljeva koji se zvao Izrael. Njegova deca i narataji posle njih nazivali su se Bne Jisrael (Sinovi Izraela), a staro ime naroda Ivrim promenilo se u Izrael. Kada je Jakov sa svojim enama i decom napustio Aram i vratio se u Kanaan, sreo je na putu Esava. Dva brata su se pomirila i Jakov se nastanio u centralnom Kanaanu blizu gradova ehem i Bet-El, dok su Esav i njegova porodica krenuli dalje na jug, u arabijsku pustinju, gde su kasnije njihovi potomci obrazovali narod Edoma. Meutim, Jakovu nije bilo sueno da dugo ivi u Kanaanu. U njegovoj porodici dogodila se nesrea: njegov najmlai sin i mezimac, Josef, iznenada je nestao. Dogodilo se ovo: Jakov je vie od svoje ostale dece voleo Josefa, sina voljene i rano preminule Rahele. Josef se tom ljubavlju razmetao pred svojom starijom braom i predstavljao se za najboljeg u porodici. Braa su postala ljubomorna i omrzla ga. Jednog dana Josef je poao u polje gde su njegova braa uvala stado. Smatrajui da se stekla zgodna prilika da kazne Josefa za njegovu razmetljivost, zgrabila su ga, bacila u duboku jamu i otila preputajui ga sudbini. Kasnije je jedna grupa Arapa sluajno prolazila pored jame. Videi Josefa, izvukli su ga i poveli u Egipat, gde su ga prodali kao roba. A braa, poto su se vratila do jame i videla da je Josef nestao, rekla su Jakovu da se izgubio; u stvari, ni sama nisu znala ta se sa njim dogodilo. U Egiptu je Josef najpre postao rob u bogatoj kui veleposednika Putifara, koji je bio zapovednik faraonove garde. Jednom prilikom Josef je izazvao gnev Putifarove ene, pa je baen u tamnicu. U zatvoru su se svi udili Josefovoj bistrini, a naroito njegovoj sposobnosti da tumai snove i da licu koje ih je snilo prorie sudbinu. Glas o Josefovoj sposobnosti dopro je do samog faraona; uskoro mu se pruila prilika da se pokae i na delu. Sam faraon je usnio dva sna koja su ga mnogo muila. Prvi je bio ovaj: na panjaku kraj svoje palate video je sedam debelih i sedam mravih krava; mrave krave su progutale debele, a nisu postale deblje. Drugi san je bio slian prvom: video je sedam klasova punih zrnevlja i sedam turih sa jedva neto zrna; sedam turih progutalo je sedam jedrih, a nisu postali tei. Nijedan od kraljevih vraeva nije mogao da protumai ove snove, pa je pozvan Josef koji ih je objasnio: sedam debelih krava i sedam jedrih klasova ita znae da e Egipat imati sedam godina dobre etve i izobilja, a sedam mravih krava i sedam turih klasova znae da sedam godina nee na poljima nita rasti. Sam, rekao je Josef, bio je boja opomena faraonu da za vreme sedam dobrih godina pripremi dosta hrane za sedam oskudnih, kako narod ne bi umirao od gladi. Faraonu se dopao Josefov savet; pustio ga je iz zatvora i imenovao za guvernera, kako bi mogao da sprovede plan o pripremanju zaliha hrane za narod za sedam mravih godina koje su se oekivale. Josef ga nije razoarao; u kraljevskim itnicama nagomilao je toliko hrane da je narod iz drugih zemalja, kada je dolo doba gladi, dolazio u Egipat da nabavi namirnice. U to doba vladala je glad i u zemlji Kanaan i Jakov je poslao svoje sinove u Egipat da nabave ita. Tako su doili do guvernera i ne znajui da je on njihov izgubljeni brat. Josef ih je, meutim, odmah poznao i, poto ih je najpre malo zastraio pravei se da e prema njima
6

biti strog, rekao im: ,,Ja sam va brat Josef koga ste oterali u Egipat. Nemojte se plaiti, jer mora da me sam bog poslao ovamo da bih vas snabdeo hranom. Idite kui i dovedite naeg starog oca da bismo ovde svi zajedno iveli. Kada je Jakov uo da je Josef iv, nastanio se sa celom porodicom u oblasti Goen, u Egiptu, gde su i dalje uvali ovce kao to su to inili i u Kanaanu. 2. GLAVA SINOVI IZRAELA U EGIPTU ROPSTVO I OSLOBOENJE Jakovljeva deca i deca njihove dece ivela su u Egiptu dugo godina, a Josef i njegova braa bili su ve odavno umrli. Porodice sve dvanaestoro brae su se namnoile i prerasle u bratstva i plemena i oblast Goen bila je puna sinova Izraela. Egipani su se uznemirili, a novi egipatski vladar se uplaio da bi tokom vremena doseljenici mogli zauzeti celu zemlju i ovladati njome. Zato se odluio da ih uini robovima. Da bi podigao nove gradove on je za njihovu izgradnju doveo robove iz stranih zemalja, a sa njima i Jevreje iz Goena. Tako je podigao dva grada, Pitom i Ramzes; ovaj drugi je nazvan tako u spomen velikog faraona Ramzesa II. Postavio je nadzornike koji su sinove Izraela terali na rad i gonili da kopaju ilovau, da peku cigle i podiu velike graevine, verujui da e ih teak napor i grubi postupak fiziki oslabiti, pa e postepeno izumreti; ali to su sinovi Izraela bili vie tlaeni i proganjani, to su se vie mnoili. Svirepi faraon je tada smislio nov plan i naredio da se sva novoroena muka deca utope u Nilu i da se samo enska ostave u ivotu. Velik je bio bol jevrejskih majki kojima su bila otrgnuta deca, a mnoge su pokuale da svoje novoroene deake sakriju od egipatskih inovnika. Jedna takva majka, da bi spasla svoje dete, poloila ga je u kotaricu i sakrila kraj reke. Toga dana pola je faraonova erka sa svojim slukinjama na reku da se kupa i primetila kotaricu. Otvorila je i ugledala muko dete kako plae. Videla je da je dete jevrejsko, ali je elela da ga spase; naredila je da dovedu jednu Jevrejku, a sluaj je hteo da su doveli ba majku tog deteta, i predala joj dete da ga odgoji. Deak je dobio ime Mojsije i odrastao je pod zatitom kraljeve porodice. Kada je Mojsije odrastao, poeo je da posmatra kako ive njegova braa i video koliko pate u ropstvu radei na tekim poslovima. Jednom prilikom, kada je bio u polju, spazio je kako Egipanim zlostavlja Jevrejina. Mladi Mojsije tako je snano udario Egipanima da je ovaj pao i na mestu ostao mrtav. Faraon je uo ta je Mojsije uradio i hteo je da ga kazni, ali je Mojsije pobegao u oblinju pustinju, gde se pridruio jednoj pastirskoj porodici. Jednog dama, kako kazuju stare knjige, krenuo je sa svojim stadom i doao sve do gore Sinajske. Odjednom je ugledao bun kako gori ali ne sagoreva, iako je sav zahvaen plamenom. Tog trenutka uo je glas: Mojsije, Mojsije, nemoj se pribliavati bunu, ali izuj obuu svoju jer je mesto gde stoji sveta zemlja. Ja sam bog Avramov, Isakov i Jakovljev. Videh nevolju naroda svojega u Egiptu i uh njegov vapaj i sioh da ga izbavim iz ropstva i odvedem u zemlju kojom teku med i mleko. Ja u te poslati faraonu i ti e mu rei neka dopusti mom narodu da izae iz Egipta. Potom ete mi sluiti na ovoj gori. Uplaen i drui, Mojsije je upitao boga: Kad doem do svoje brae, kako u im rei da je ime tvoje? i ponovo je uo glas: ,,Ja sam onaj koji jeste, koji je bio i koji e uvek biti. Reci svojoj brai da te je poslao bog Jevreja i naredio ti da ih povede u pustinju. Ako vam vladar Egipta ne dopusti da odete, pokazau mu svoju mo. Mojsije se vratio u Egipat svojoj porobljenoj brai i rekao im ta je uo od boga. Njegova poruka obradovala je sinove Izraela. Kada je, meutim, doao faraonu i molio ga da dopusti sinovima Izraela da napuste zemlju poto ele da slue svome bogu u pustinji, faraon je uzviknuo: ,,Ja ne poznajem vaeg boga niti u dopustiti tvome narodu da ode. Idi i nemoj
7

ometati moje robove u radu njihovu. I naredio je nadzornicima da jevrejskim robovima nametnu jo tee poslove. Tada je Egipat zadesilo deset stranih zala. Voda u rekama postala je crvena kao krv, tako da je bilo nemogue da se pije. abe su prekrile itavu zemlju. Komarci su zatim doneli epidemiju, a posle toga su jata skakavaca i muva unitila svu etvu. Potom je nastala takva tama da tri dana ljudi misu mogli da vide jedni druge. Na kraju, u svakoj egipatskoj porodici umrlo je najstarije dete. Pri pojavi svakog od tih zala faraon je u strahu obeavao da e pustiti sinove Izraela da odu, ako Mojsije izmoli od boga da ukloni zlo. Ali im bi zlo prestalo, on bi pogazio svoju re i zadrao ih u ropstvu. Tek kada su u svakoj egipatskoj porodici poeli da umiru prvenci, faraon je rekao Mojsiju: Izvedi sve Jevreje iz Egipta to bre moe! Sinovi Izraela na brzinu su se pripremili za odlazak. Umesto hleba kao hrane za put ispekli su testo bez kvasca i pod vostvom Mojsijevim smelo su poli u pustinju u pravcu Crvenog mora (Jam Suf). Nedaleko od obale stigli su ih faraonovi konjanici koji su hteli da im spree prelaz, jer se faraon ponovo predomislio. Mojsije je naredio svom narodu da krene pravo u more poto se voda usled jakog vetra povukla, pa je tako opliala i omoguila im da je bez opasnosti preu. Ali kada su Egipani pokuali da ih slede, vetar je prestao da duva i voda se vratila i preplavila ih, tako da su se svi utopili zajedno sa konjima i koijama. Velika je bila radost sinova Izraela kada su osetili da nisu vie robovi, da su ponovo slobodni ljudi. 3. GLAVA MOJSIJE ,,NA UITELJ I LUTANJE PO PUSTINJI Dugo vremena su sinovi Izraela, sada slobodni, lutali po pustinji, gde su esto patili zbog nestaice hrane i vode. Pre svega, Mojsije ih je odveo do gore Sinajske gde mu je pre toga bilo obeano osloboenje njegovog naroda ako ovaj ostane veran jedinom bogu. eleo je da sam narod uje u ta treba da veruje i kako treba da ivi. Radi toga su se utaborili u podnoju planine. Iznenada je gusta magla prekrila planinski vrh, na kojem je izbio siv plamen, a iz planine je dopirao glas: 1. Ja sam gospod bog tvoj koji sam te izveo iz zemlje misirske. 2. Nemoj imati drugih bogova osim mene, ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike i nemoj im se klanjati. 3. Ne pominji uzalud ime gospoda boga svojega. 4. Svetkuj dan odmora (subotu). est dana radi a sedmi je dan odmora za tebe i za tvoju decu, za tvoje sluge i za tvoju stoku. 5. Potuj oca svojega i mater svoju, da ti se produe dani na zemlji. 6. Ne ubij. 7. Ne ini preljube. 8. Ne kradi. 9. Ne svedoi lano. 10. Ne poeli kue blinjega svojega, niti ita to pripada blinjemu tvojemu. To je bilo tih deset zapovesti, to su bili prvi zakoni vere i morala bez kojih nijedna zajednica ljudskih bia ne moe da ivi. Ne ubijati, ne krasti, ne varati, ne oteti od drugih ono to je njihovo, potovati oca i majku, odmarati se jedan dam u sedmici, ne klanjati se kamenim ili drvenim idolima, ve verovati u jednog boga koji vodi jevrejski narod sve su ovo sinovi Izraela uli od svog voa Mojsija, nazvanog rabenu, na uitelj, kad su se

oslobodili ropstva i stekli slobodu. Mojsije je deset zapovesti uklesao u kamene ploe da bi ih svako mogao da pamti i potuje. Ali u narodu nije svako bio kadar da shvati uzvienost ideja velikog uitelja. Bilo je mnogo onih koji nisu mogli da veruju u boga kojeg misu videli. U Egiptu su videli kako se narod klanja bogovima u liku vola ili teleta, pa su i sebi nainili kip teleta (zlatno tele), obigravali oko njega i oboavali ga govorei: Ovo je na bog, bog koji nas je izbavio iz zemlje egipatske. Kada je Mojsije to video, toliko su ga obuzeli gorina i bes da je razbio ploe na kojima je bila uklesana i zapovest koja je zabranjivala oboavanje kipova. Ali ga je bes ipak proao, jer je shvatio da se narod naroito onaj koji se tek oslobodio ropstva ne moe tako brzo da prilagodi novom redu. Napravio je nove ploe i smestio ih u poseban koveg, a iznad kovega podigao je ator koji je sluio kao hram sinova Izraela. Selei se po pustinji sa mesta na mesto, oni su uvek sobom nosili ovo svetilite. etrdeset godina su sinovi Izraela lutali po pustinji izmeu Egipta i Kanaana. Mojsije im je obeao da e ih dovesti u Kanaam (Palestinu), u zemlju gde su iveli patrijarsi Avram, Isak i Jakov. Meutim, june su granice Kanaama bile zaposednute od plemena Amon, Moab i Edom, koja nisu dopustila sinovima Izraela da prou, pa su tako bili primorani da se kreu polako prema istonoj granici, preko. pustinja to su se irile do reke Jordana (Transjordanija). Ovde su se podelili u dvanaest plemena (vatim). Svako je pleme bilo jedno bratstvo ili porodica koja je poticala od jednog od Jakovljevih sinova, pa su prema tome i nazivana po njihovim imenima: Ruben, Juda, Levi itd. Pleme Josef je imalo dve grane nazvane po imenima Efrajima i Manasea, sinova Josefovih, Sva plemena su bila naoruana i svako se kretalo pod svojim sopstvenim stegom. Na svom putu morala su da se brane od pustinjskih plemena i tako su se razvila u grupe spremne za ratovanje sa narodima Kanaana, koji im nisu dopustili ulaz u zemlju. Prvi rat je izbio istono od Jordana. Izraelci su iz te zemlje izgnali ratoborno pleme Amoniana i zauzeli pojas blizu Amona i Moaba. Nekoliko plemena se naselilo u ovoj oblasti koja je bila pogodna za stoarstvo. Ostala plemena su morala da ekaju dok su mogla da prodru u unutranjost Kanaana gde su nekad iveli patrijarsi. Mojsiju, meutim, nije bilo dato da sve Jevreje naseli u ,,obeanoj zemlji. Bio je star i oseao je da mu se blii kraj. Pred smrt okupio je oko sebe narodne stareine i savetovao im da u novoj zemlji ive u skladu sa zakonima slobode i pravde, kao to je propisano bojim zapovestima. Za vou je postavio Jouu, sina Nunovog. Posle toga Mojsije se popeo na vrh planine Nebo (Navav), odakle je mogao da vidi celu zemlju kanaansku s obe strane Jordana. U dubokoj alosti stajao je tu dok ga nije izdala snaga i dok nije umro. Trideset dana je narod Izraela alio smrt svog velikog izbavitelja i uitelja, koji ga je uinio tako razliitim od okolnih plemena pokazavi mu novi put u ivot. 4. GLAVA KAKO JE KANAAN POSTAO EREC JISRAEL SUDIJE U to je vreme zemlja Kanaan (Palestina), koja se nalazila izmeu Sredozemnog mora i reke Jordana, bila nastanjena malim plemenima od kojih je svako imalo svog poglavicu ili kralja. Kada su sinovi Izraela pod vostvom Joue stigli do Jordana, Kanaanci nisu bili spremni za borbu. Nedaleko od Jordana nalazio se utvreni grad Jeriho, koji su Izraelci opsedali. Posle opsedanja od sedam dana zidovi tvrave su se sruili, a napadai su uli u grad. irom Kanaana pronela se vest da nadire velika vojska sa namerom da zauzme zemlju i da izgna starosedeoce. Slabija plemena zahvatila je panika, pa su pustila Izraelce u svoje gradove i sela; plemena koja su pruala otpor delom su proterana, a delom podjarmljena.
9

Posle niza ratova jevrejska plemena su se naselila u zemlji kanaanskoj, koja je tako postala zemlja Izraela (Erec Jisrael). Ona su meu sobom podelila teritoriju, svako pleme je dobilo svoj deo, osim plemena Ruben i Gad koja su ostala na drugoj strani Jordana. Centralnu oblast su naselila dva velika plemena, Efrajim i Manase; jug, plemena Juda i Benjamin; severne pokrajine, plemena Naftali, Aer, Isahar i Zebulon. Samo pleme Levi nije dobilo sopstvenu zemlju, pa su se njegovi pripadnici rasuli meu ostala plemena. Posle Jouine smrti sinovi Izraela nisu imali zajednikog vou, ve je svako pleme Imalo svog stareinu ili sudiju. Susedni narodi iskoristili su ovu razjedinjenost Izraelaca i napadali ih pojedinano da bi povratili svoju zemlju. U asovima opasnosti vie se plemena udruivalo stvarajui jedinstvenu vojsku pod zapovednitvom jednog herojskog sudije (gibora) i borilo protiv napadaa. Tako je na severu Palestine, gde su pleme Naftali i jo neka druga plemena ivela meu stranim ivljem, jednog dama ratnik po imenu Sisara sakupio veliku vojsku i napao pleme Naftali i susedna jevrejska plemena. Jevreji su se sklonili u gradove monog plemena Efrajim. U to vreme ivela je na brdu Efrajim ena velike mudrosti po imenu Debora. Bila je nadahnuta proroica koja je govorila u boje ime. Ona je pozvala pripadnike plemena Efrajim da pomognu svojoj brai na severu i odredila Baraka, vou plemena Naftali, za stareinu izraelske vojske koja e se boriti protiv Sisara. Debora je i sama krenula sa vojskom, a izraelski junaci su pobedili trupe Sisare, koji je utekao i sklonio se pod ator jedne ene koja ga je na spavanju ubila. Debora je slavila ovu pobedu pesmom koja poinje reima: Pevam pesmu zahvalnicu gospodu bogu Izraela . . . Ne bejae voe u Izraelu dok ne dooh ja, Debora, kao majka Izraela. Meutim, uskoro je izbio nov rat sa nomadima. To su bili hrabri borci i teko ih je bilo pobediti. Oni su se na svojim devama spustili iz pustinje, unitili su letinu i odveli stoku. U to vreme stareina Jevreja bio je Gideon iz plemena Manase, koji je pozvao narod na oruje; mnogo hiljada ih se odazvalo, pa ih je bilo i vie nego to je Gideon oekivao. Zato je objavio da se mogu vratiti kuama svi koji ele. Mnogi su to i uinili, tako da je na kraju ostalo samo tri stotine junaka. Sa njima je izvojevao veliku pobedu i nomadski napadai su izgnani iz zemlje. Stareine naroda, puni zahvalnosti i potovanja, poli su Gideonu i ponudili mu da bude kralj Izraela, ali je Gideon odgovorio: Niti ja niti moja deca nee vladati nad vama. Bog je va kralj. Tokom jednog od ovih ratova protiv neprijateljskih plemena dolo je do traginog dogaaja. Jefta iz Gileada, stareina pastirskih jevrejskih plemena koja su naseljavala Transjordaniju, uporno se borio protiv susednog naroda Amona; u jeku borbe ovako se zakleo: Ako nam bog pomogne da pobedimo neprijatelj, ja u mu, kad se budem vratio kui, primeti ma rtvu paljenicu prvo ivo bie koje mi bude izilo u susret. Desilo se da mu je posle pobede prva izila u susret njegova mlada i lepa ki. Otac je bio teko potresen, ali je reio da ispuni svoju zakletvu. Kada je keri to saoptio, ona je rekla: ,,To to si se zarekao treba i da ispuni, ali ostavi me da dva meseca provedem u planini da oplaem svoje devojatvo drugama svojim. Tako je rtvovan jedan mladi ivot zbog varvarskog verovanja koje je tada jo postojalo kod susednih plemena, pa i kod jednog dela jevrejskog naroda da bog trai ljudske rtve. Kasnije su kod Jevreja takvi obiaji potpuno iezli. Uskoro je nov neprijatelj poeo da ugnjetava plemena koja su ivela na jugu, blizu mora. Ovog puta pritisak je dolazio od Filisteja koji su iveli u Gazi, Akalonu i drugim gradovima i njihovoj okolini, a predstavljali su stalnu pretnju za plemena Dan i Juda. Jedan od poglavica plemena Dan, po imenu Samson, borio se sam protiv Filisteja i zadavao im mnogo muka. Jednom su Samsona primetili u Gazi. Filisteji su zakljuali gradske kapije da bi mu spreili izlaz, ali je tokom noi Samson sruio kapije zajedno sa bravama i gredama, poneo ih
10

do oblinjeg breuljka i napustio Gazu. Filisteji su se veoma udili snazi Samsonovoj i traili su od njegove ene Dalile da im pomogne da zarobe jevrejskog junaka. Dalila, koja je bila Filistejka, volela je svoj narod i pristala je da mu pomogne. Isprva su bili uzaludni njeni napori da sazna tajnu Samsonove snage, ali je najzad ipak uspela laskanjem i ulagivanjem. Pitala je svog mua: Reci mi u emu je tajna tvoje udesne snage?, i na kraju je Samson, koga je zamorilo njeno navaljivanje, odgovorio: Ja pripadam sekti Nazirejaca koja ima naroite obaveze. Jedna od njih je i ta da ne seemo kosu. Od mog detinjstva kosa mi nikad nije bila seena, a kad bi se odsekla, izgubio bih svoju snagu. Za vreme spavanja Dalila mu je odsekla kosu i javila Filistejima da je Samson sad nemoan. Filisteji su ga zarobili, vezali lancima i bacili u tamnicu. Jednog dana doveli su ga u svoj hram da se pred okupljenim narodom rugaju vezanom neprijatelju. U tekom bolu i oajanju, Samson je uzviknuo: Gospode boe, daj mi jo jednom snagu da bih mogao da umrem zajedno sa Filistejima. Tada je obuhvatio stubove hrama i potresao ih tako snano da se zgrada sruila i pod ruevinama zatrpala hiljade Filisteja a istovremeno i jevrejskog heroja. 5. GLAVA SAUL, PRVI KRALJ IZRAELA Filisteji su postepeno, irei svoju vlast, poeli da napadaju zemlju Efrajima u srednjem Kanaanu. Onde, u gradu Silo, bio je smeten Mikan sa zavetnim ploama koje su sinovi Izraela nosili od mesta do mesta za vreme svog lutanja po pustinji. Svetenik hrama bio je Eli, koji je bio i sudija plemena u centralnom Kanaanu. On je bodrio narod protiv stranih ugnjetaa, ali nije uvek imao uspeha. Jednom prilikom Filisteji su upali u grad Silo, razruiili svetilite i poneli zavetne ploe. Uasnut, stari svetenik Eli umro je od bola. To se dogodilo pred oima Samuela, mladog pripadnika plemena Levi, vaspitanog u Elijevoj kui, koji je nasledio starca posle njegove smrti. Samuel je bio nadahnuta linost, prorok. eleo je da oivi poznavanje Mojsijeve Tore i uio je narod da ivi prema njenim zakonima. Kada je, posle Elijeve smrti, postao sudija, bio je primoran da povede narod u rat protiv Filisteja. Ali on nije bio ratnik. U narodu se poelo iriti verovanje da bi samo jedan kralj i ratnik bio u stanju da ujedini sva plemena, da stvori vojsku i oslobodi zemlju od neprijatelja. Stareine naroda dole su Samuelu i molile ga da imenuje kralja koji bi ih poveo u rat. Tada je jedan stasit i lep mladi doao Samuelu i rekao mu: Ja sam Saul, zemljoradnik iz grada Gilboa, iz plemena Benjamin. Poslali su me da potraim oeve mazge koje su zalutale. Moe li mi rei kako da ih naem? Samuela je zadivila snana i energina pojava mladieva i on mu ree: Ne brini za mazge jer ti je sueno da postane kralj Izraela. Oduevljen ovim reima, Saul se stavi na elo izraelske vojske i potue Amoniane koji su opsedali jevrejski grad Jabe u Gileadu. Narod je slavio Saula kao osloboditelja od stranog jarma i kada je Samuel sazvao skuptinu stareina u gradu Miopa i predloio da se Saul izabere za kralja, ovaj je bio pozdravljen oduevljenim uzvicima: iveo kralj! Gilboa, grad Saulov, postao je prestonica jevrejske kraljevine. Tako je osnovana prva jevrejska kraljevina u zemlji izraelskoj. Ovo se dogodilo godine 1030. pre nove ere. Cela Saulova vladavina protekla je u ratovima protiv Filisteja i pustinjskih plemena (naroito Amalekiana) koji su esto upadali u zemlju. Saul je, pod teretom stalnih ratnikih briga i odgovornosti, zapao u teku melanholiju. Saulovi savetnici su mislili da bi se njegovo dobro raspoloenje najlake povratilo, ako bi se naao neko da ga zabavlja lepom muzikom i ma taj nain mu odvrati panju od briga. Jednog dana doveli i su kralju lepog i bistrog mladog pastira iz Betlehema, iz plemena Juda, po imenu Davida, koji je bio poznat kao dobar svira
11

na harfi. Davidu je uspelo da razveseli kralja i postao je mezimac njegove kue. Ubrzo se saznalo da on nije samo sposoban svira ve i veoma vest i hrabar borac. Jednom prilikom, za vreme rata sa Filistejima, jedan od njih, Golijat, div i borac, izazivao je Izraelce: Neka jedan od vas izae na poljanu i neka sa mnom oproba svoje junatvo. Alko me nadjaa i potue, mi emo vam biti robovi, a ako ja pobedim, vi ete biti nai robovi. Saul je veoma eleo da se izazov prihvati i kao podsticaj obeao je svoju ker za enu onome koji bude savladao Golijata. Tada je David istupio i rekao: Ja u ii i bog e mi pomoi. Tako je David prihvatio borbu sa Golijatom. Bez oklopa i bez oruja prilazio je divu. Nosio je uza se samo svoju praku i nekoliko kamenova koje je usput sakupio. Golijat je sa visine gledao na svog malog protivnika i prezrivo mu govorio: Jesam li ja pas da mi prilazi sa kamenjem? David je stavio jedan kamen u svoju praku, potegao i kamen je udario u Golijatovo elo. Div se sruio i nije mogao da nastavi borbu. David je pritrao, otpasao mu ma i odsekao glavu. Videvi smrt svog junaka, neprijatelji su se dali u bekstvo, a Izraelci su ih gonili i potukli. David se sa vojskom vratio kui. Pobednike je doekala povorka ena koje su igrale i pevale: Saul je pobedio hiljade neprijatelja, ali David desetine hiljada. Saul se radovao pobedi Davidovoj, ali je i postao ljubomoran na mladog junaka koga su slavili vie nego njega samog. David se oenio Mihailom, erkom Saulovom, kako je to kralj obeao, i sprijateljio se sa njenim bratom Jonatanom; ali njegovi odnosi sa kraljem nisu vie bili prijateljski, jer je Saul verovao da David eli da mu preotme vlast i da postane kralj. Jednom prilikom je Saul u nastupu potitenosti i besa bacio na Davida koplje i gotovo ga ubio. David je pobegao i sa malom grupom svojih naoruanih pratilaca due vremena iveo u pustinji u blizini filistejskih gradova. U meuvremenu izbio je nov rat izmeu Filisteja i Jevreja. Saul i njegov sin Jonatan poli su u borbu, ali su ovog puta Jevreji bili pobeeni, a Saul i njegov sin su poginuli. Kada je David uo za kraljevu smrt, bio je veoma potiten i ispevao je pesmu tubalicu: Kako padoe junaci! Voljeni Saul i Jonatan, ni za ivota ni u smrti se ne rastadoe. O, kako padoe junaci! 6. GLAVA KRALJ DAVID U JERUSALIMU Oni koji su za vreme ratova bili svedoci junatva Davidova, shvatili su da on treba da postane kralj naroda izraelskog. Najpre je bio priznat za kralja samo svog plemena, plemena Juda, i ustoliio se u gradu Hebronu. Ostala plemena su smatrala da je zakoniti naslednik prestola Saulov sin Ibaal (Iboet). Izmeu ove dve grupe izbio je graanski rat koji je trajao nekoliko godina. Na kraju, Ibaal je ubijen, a ceo narod je priao Davidu. U Hebronu su se okupile stareine svih plemen i krunisale Davida za kralja. Uskoro je novi kralj na breuljcima Jude osnovao prestonicu u Jerusalimu. Dotad je grad dralo pleme Jevuzita, koje ga je utvrdilo i nije doputalo svojim susedima iz plemena Juda da u njega uu. David je osvojio jerusalimsku tvravu, sagraenu na planini Ciom, pa je grad dobio :novo ime ,,Ir-David grad Davidov. Novi glavni grad jevrejske kraljevine bio je kroz milenije najuveniji grad na svetu, sveti grad. David je preneo u Jerusalim zavetni koveg, koji se od vremena Elija i Samuela uvao u nekom udaljenom selu. Postavio ga je u jedno od jerusalimskih svetilita, da bi onde ostao dok se me podigne hram dostojan da ga primi. David je stvorio jaku vojsku, izgnao Filisteje iz svim izraelskih gradova i potisnuo ih prema jugu. Pobedio je i neprijateljska plemena Moab, Amon i Edom na istoku, a vojska mu je napredova sve do Damaska, glavnog grada Arama (Sirije). Susedni su narodi sad uvideli da
12

se ne radi vie o pojedinanim plemenima, ve da se stvara velika jevrejska drava, koju nisu vie smeli da napadaju. Tako je uspostavljen mir sa spoljnim svetom, ali su u samoj kraljevskoj porodici izbili razdori i nesuglasice. Kao to je u ono vreme bilo dozvoljeno, David je pored svoje ene Mihaile, Saulove keri, imao jo en, a s njima i mnogo dece. Kada je ve bio kralj u Jerusalimu, zaljubio se u lepoticu Bat-evu, enu svog oficira Urije, i oteo je od njenog mua. Prorok Natan je zamerio kralju zbog ovog postupka. Prekor je uinio u obliku parabole ispriavi mu: ,,U jednom gradu bejahu dva oveka jedan bejae bogat i imaae velika stada ovaca i goveda, a drugi, koji bejae siromah imaae samo jednu ovicu. Jednom prilikom doe putnik u goste bogatome oveku, a ovaj ukrade siromahu tu jedinu njegovu ovicu da bi pripremio jelo za svog gosta. Kada David u ovu pricu, uzviknu: Takav ovek zasluuje smrt, a neka pre toga naknadi etvorostruku vrednost ovce Tada prorok ree: ,,Ti si taj ovek. Bog ti je dao kraljevinu, bogatstvo i mnogo ena, pa ipak si oteo Uriji njegovu jedinu enu! Kralj oseti griu savesti i uzviknu: Sagreio sam. Tada mu prorok Natan ree: ,,Za ovo delo bie kanjen time to u tvojoj sopstvenoj kui nee biti mira i to e ti tvoja sopstvena porodica doneti nesreu. Otad u kui Davidovoj nisu prestajale svae i prepirke. Deca koju su mu rodile njegove ene, nisu nikada ivela u slozi. Svaa je poela izmeu njegova dva najstarija sina, Amnona i Absaloma, dece dveju majki. Amnon je teko uvredio lepu Tamaru, sestru Absalomovu, koji je reio da mu se za ovo osveti. Priredio je gozbu na koju je, meu ostalima, pozvao i Amnona, koga su tada ubile Absalomove sluge. Plaei se oeva gneva, Absalom je pobegao iz Jerusalima. Lutao je po zemlji, a oko njega su se skupljali oni koji su bili stavljeni van zakona zbog svog nezadovoljstva Davidovom vladavinom. Absalom ih je raspaljivao vatrenim govorima i velikodunim obeanjima. Govorio je da e im ispuniti svaku elju kad bude postao kralj. Jedan deo naroda mu je priao i tako je izbila pobuna. Za sinaodmetnika stvari su se povoljno razvijale; u Hebronu su ve vrene pripreme za njegovo proglaenje kraljem Izraela i za pohod na Jerusalim. Davida je veoma boleo ovaj strani udarac, tim vie to je Absalom bio njegov najmiliji sin. Sa svojom porodicom i sa jednim delom vojske napustio je Jerusalim, a narod je plakao od tuge kad je video starog kralja kako bei iz glavnog grada. Svetenici su bili spremni da se prikljue Davidu i da nose pred njim zavetni koveg, ali im je David naredio da ostanu u Jerusalimu. Ako Gospod bude eleo da me vrati, rekao je on, ,,ja u ponovo videti ovo sveto mesto, a ako me bude eleo, neka bude po njegovoj volji. Narod se podelio u dve grupe, jedna je bila uz Davida, druga uz Absaloma, i rasplamsao se graanski rat u kojem su kraljeve snage najzad pobedile. Joav, zapovednik Davidove vojske, gonio je Absalomovu vojsku i stigao ju je blizu ume Efrajim. Absalom mu je umakao, ali dok je jahao kroz gustu umu, njegova se duga kosa zakaila za grane jednog drveta i tako je visio sve dok ga Joav nije naao i ubio trima strelama. Uskoro posle toga uguena je pobuna i kralj je mogao da slavi svoju pobedu. Ali kada je Davidu javljena vest o smrti njegovog sina, uzviknuo je od bola: ,O, sine moj, sine Absalome, voleo bih da sam .umro pre tebe! Trebalo je da proe izvesno vreme pa da se u zemlji ponovo uspostavi mir. Nekoliko plemena se pobunilo protiv Davida, jer je plemenu Juda dao povlaen poloaj u odnosu na ostala plemena Izraela. Pod zapovednitvom Joava kraljeva je vojska ila od grada do grada, hapsila pobunjenike i izgonila ih iz zemlje. Velikom kralju nije bilo sueno da umre u miru. Njegova porodica se pred njegovim oima svaala oko prestola. Kraljica Bat-eva elela je da njen sim Solomon postane Davidov naslednik, ali je Adonija, jedan od starije brae Solomonove, obrazovao svoju stranku koja ga je proglasila kraljem. David, koji je tada ve
13

bio na samrti, naredio je da se odmah krunie njegov najmiliji sin Solomon. Uskoro posle toga David je umro. Dolo je do krae borbe stranaka, posle koje je ceo narod priznao Solomona za svog kralja. 7. GLAVA KRALJ SOLOMON I IZGRADNJA HRAMA Solomon je nasledio od svog oca veliku kraljevinu, obezbeenu od napada susednih naroda. Narod nije vie imao potrebe da vodi ratove sa svojim susedima i mogao je da se posveti mirnodopskim poslovima. Za Solomonove vladavine svak je iveo u miru, svak je sedeo u svom vinogradu i pod svojom smokvom. Narod se bavio poljoprivredom, zanatima i trgovinom. Salomon je sklopio savez sa svojim susedima Fenianiima, najboljim trgovcima starog sveta. Feniani iz Cura (Tir) i Sidona, dveju sredozemnih luka, nauili su Jevreje da trguju, pa su jevrejski trgovci zajedno sa Fenianima odlazili brodovima u daleke zemlje radi kupovine i prodaje robe. Solomon se enidbom povezao i sa vladajuom kuom Egipta; jedna od njegovih ena bila je ki egipatskog kralja. Kralj Solomon bio je poznat kao najmudriji ovek svog vremena. Ljudi iz dalekih zemalja dolazili su da uju njegove mudre rei, izreke i misli. Tako postoji pria koja ilustruje njegovu mudrost u izricanju presuda: dve ene su mu se obratile molbom da odlui u njihovom sporu; jedna od njih ree: ,,ivele smo u jednoj kui i obe smo se porodile. Dok smo spavale, ova ena lee na svoje dete i nehotice ga ubi. Kada je otkrila ta se dogodilo, svoje mrtvo dete poloi meni u naruje, a moje uze sebi, pa sad kae da je ivo dete njeno. Druga ena je tvrdila da sve to nije istima i da je ivo dete zaista njeno. Da bi utvrdio istinu, Solomon ree svom sluzi: Donesi ma da ivo dete raseemo na dvoje i podaj po jednu polovinu svakoj od njih! Jedna ena je tada uzviknula: ,,Ah, kralju, nemoj ga ubiti, podaj njoj dete! Druga je pak ena rekla: Neka ne bude mi meni, ni njoj, raseci ga! Solomon tada ree: Sada znam koja je prava mati, i naredi da se dete preda eni koja nije dopustila da se ono ubije. Narod se divio mudrosti kraljevoj. Kao svi veliki vladari tog vremena, i Solomon je voleo da ukrasi svoju prestonicu lepim graevinama. Za vreme njegove vladavine Jerusalim je postao divan grad sa palatama i lepim kuama. Pre svega, podigao je velianstven hram. Hiljade radnika i robova, Feniana i Jevreja, vadilo je u planinama kamen, seklo grau po kedrovim umama Libana i dovlailo sav taj materijal u Jerusalim. Hiram, kralj Feniana iz Tira, Solomonov prijatelj, poslao mu je svoje najvetije graditelje koji su, uz pomo jevrejskih radnika, izgradili hram. Unutranja strana kamenih zidova bila je obloena skupocenom kedrovinom u duborezu i ukraena zlatnim ukrasima. Graevina je postala olienje raskoi i umetnosti. U samom hramu bio je smeten bakreni oltar za prinoenje rtava volova i ovaca. Tu se okupljao narod iz cele zemlje, naroito za vreme praznika Pesaha, avuota i Sukota. Jerusalimski hram bio je tako velianstven da su i stranci iz dalekih zemalja dolazili da mu se dive. Oni su se divili i raskonim palatama koje je Solomon sagradio za sebe, svoje ene i svoje dvorjane. Ovaj sjaj Jerusalima mogao je biti postignut samo po cenu tekih poreza koje je iscrpljeni narod teko podnosio. Mnogo je morao da plaa i bogat i siromah, a hiljade njih je prisilno odvedeno na teak rad. Graevine i sveane palate nicale su iz patnji naroda. Radnici, zanatlije i zemljoradnici su siromaili, tako da je broj nezadovoljnih stalno rastao. Jerovoam, vojni zapovednik iz plemena Efrajim, iskoristio je ovo stanje i poeo da buni narod protiv kralja. Da bi opravdao svoje napade, ukazivao je na reci proroka Ahije iz iloa, koji nije voleo Solomona zbog njegove rasipnike raskoi. Jednom prilikom, kada je u polju sreo Jerovoama (Jerobeam), prorok je sa njega skinuo ogrta, razderao ga u dvanaest delova i vratio mu deset
14

govorei: Od kraljevine Solomonove otcepie se deset plemena i izabrae tebe za kralja. Jerovoam je potajno ve pripremao pobunu plemena Efrajim, ali je Solomon to doznao i naredio da ga ubiju. Meutim, Jerovoam je pobegao u Egipat. Posle Solomonove smrti, dok se njegov sin Rehovoam (Rehabeam) pripremao da ga nasledi, izbila je pobuna. Jerovoam se vratio iz Egipta, a pleme Efrajim se okupilo oko njega. Narodne stareine su se sastale u drevnom gradu ehemu da se posavetuju o izboru budueg kralja. Rehovoam je i sam doao na taj sastanak, a stareine su mu se obratile recima: Tvoj otac nam je stavio teak jaram. Ako obea da e nam olakati teki teret, mi emo ti sluiti. Na to im je Rehovoam grubo odgovorio da nee dopustiti da mu se postavljaju uslovi, a namera mu je da narodu nametne jo tee terete. Sinovi Efrajima su na to digli zastavu pobune i uzviknuli: ta e nam Davidova kua? Jevreji, vratite se svojim ognjitima! Sinovi Efrajima i devet drugih plemena izabrali su za svog kralja Jerovoama, a samo su plemena Juda i Benjamin ostala verna Rehovoamu. Tako je razdor podelio kraljevinu na dva dela: na Judu ili kraljevinu Judeju i na Efrajim kraljevinu Izrael (oko 930. godine pre nove ere). 8. GLAVA RASCEP - KRALJEVINA IZRAEL Kraljevina deset plemena, ili kraljevina Izrael, zauzimala je celu severnu i centralnu oblast Palestine. Prvi kralj je bio Jerovoam, a njegova prestonica je bila ehem, u zemlji Efrajim. Jerovoam se pribojavao da e narod njegove kraljevine odlaziti u Jerusalim radi velikog hrama i tamo se otuiti od njega i prii Rehovoamu. Da bi to spreio, sagradio je dva hrama u svojoj kraljevini, jedan u centralnoj oblasti u gradu Bet-Elu, a drugi na severu u gradu Danu. U svakom je hramu postavio po jedan zlatni kip teleta, a narodu je objavio da je to lik boji kome se treba klanjati. To je uinio da bi ugodio narodu, koji oigledno nije shvatio kako je mogue klanjati se nevidljivom bogu koji se nailazi na nebu. Tako je narod kraljevine Izrael postao slian susednim narodima koji su se klanjali raznim idolima. Izmeu severne kraljevine i Feniana dolo je do tenjih veza za vreme kralja Ahava, koji je Samariju, grad u blizini ehema, uinio svojom prestonicom. Samarija je postala velik grad, drugi Jerusalim, a meu njegovim stanovnicima bilo je mnogo stranaca, Feniana i Aramejaca. Ahavova ena Jezebela (Izabel) bila je ki fenianskog kralja; ona je u drutveni ivot Samarije uvela mnoge obiaje svog rodnog kraja. Meu lanovima njenog dvora bilo je i svetenika fenianskog boga Bata, pa se i u kraljevini Izrael, kod viih drutvenih klasa, uvreilo oboavanje boga Bala i paganske boginje Atarot (Astarta). U to vreme pojavio se u Samariji Elija, prorok iz transjordanskog grada Tibija. On je pozvao narod da napusti grene puteve na koje su ga naveli kralj i kraljica. Jezebela je naredila da se strogo kazne prorok i njegovi sledbenici, koji su sebe nazivali prorocima jevrejskog boga. Mnogi od njih bili su uhvaeni i mueni, a neki su izbegli u druge zemlje. Elija se krio u pustim predelima oko Jordana ili u Sinajskoj pustinji, gde je nekada Mojsije dao narodu Toru. Ali se, s vremena na vreme, pojavljivao u Samariji da bi kralju otvoreno rekao istinu. Jednog dana Elija sazna da su Ahav i Jezebela poinili teku nepravdu. U susedstvu kraljevske palate nalazio se vinograd koji je pripadao oveku po imenu Navot. Kralj je eleo da kupi to zemljite i tako proiri kraljevske vrtove, ali Navot nije hteo da ga proda. Svirepa Jezebela tada naredi da se Navot izvede pred sud pod optubom da je hulio na boga i kralja. Privela je svedoke koji su lano svedoili protiv njega i sud ga je osudio na smrt, a njegov lepi vinograd postade sopstvenost kraljeva. Kada je Elija uo za ovu nepravdu, otiao je kralju i

15

ljutito mu ree: ,,Ti si ubio nevinog oveka i uzeo mu zemlju. Za ovo e biti kanjen. Na istom mestu gde su psi lizali krv Navotovu, psi e lizati krv tvoju i lanova tvoje porodice. Ovo se proroanstvo uskoro ostvarilo. Ahav je vodio mnogo ratova protiv Ben-Hadada (Ven Adad), kralja Arama, koji je zavladao svim susednim zemljama i nastojao da osvoji i neke oblasti kraljevine Izrael. Dvaput su Aramejci upali u zemlju i opsedali Samariju, ali ih je Ahavova vojska oba puta isterala. Trei put je Ahav bio poraen, a i sam je u borbi bio smrtno ranjen. Sav u krvi smeten je u kola i dovuen do Samarije, gde je umro, a psi su lizali njegovu krv na mestu gde se nekada nalazio Navotov vinograd. Jezebela i njen sin Jehoram (Joram) i dalje su vladali zemljom, u kojoj su se vie nego ikad ranije bili rairili idolopoklonstvo i njegovi poroci, uprkos naporima Elije i njegovih sledbenika da spree njihovo irenje. Elija je u meuvremenu umro. (U narodu je postojalo verovanje da ga je vihor ivog poneo u nebo.) Njegov uenik Elisa nastavio je borbu sa kraljevskom kuom Samarije. Ubeen u potrebu da jaka linost vlada Izraelom, Elisa je nagovorio vojnog stareinu Jehua da zbaci Ahavova naslednika, a sebe proglasi kraljem. Obeao mu je svoju podrku pod uslovom da ukine kult Bala i ponovo uspostavi potovanje jedinog boga. Jehu je svoj plan izveo na najkrvoloniji nain. Pobio je celu Ahavovu porodicu i sve svetenike koji su pripadali svetilitima Bala. Postao je kralj Izraela i nastavio ratovanje sa Aramom, Rat se produio i pod vladavinom njegovog sina i unuka, donosei pobede, ali i teke poraze. Kraljevina Izrael je imala samo jedan krai period mira za vreme vladavine Jehuovog praunuka Jerovoama II, koji je vladao pedeset godina. Jerovoam je uspostavio mir u zemlji, pa je, kao i kralj Solomon, podigao niz lepih graevina u svojoj prestonici Samariji. Za sebe je sagradio zimsku i letnju palatu. Za vreme ovog mirnog perioda oivele su trgovinske veze sa Fenikijom i drugim zemljama, mnogi stanovnici Samarije su se obogatili, iveli su u velikim raskonim :kuca,ma, imali nametaj ukraen zlatom i slonovaom, nosili skupocena odela, jeli probranu hranu i pili odabrana vina. Naroito su ene iskoristile ovu plimu blagostanja i ivele veoma raskono. Bogatai su svoju imovinu ponajee stekli na neastan nain: eksploatisali su svoje radnike, pozajmljivati i novac uz visoke kamate, a kad siromani dunik nije bio u mogunosti da na vreme plati, prisvajali bi njegov imetak Mi bi ga pretvarali u roba. Za vreme gladi bogati trgovci davali bi ito na kredit po preterano visokim cenama, da bi potom za dug oduzimali njive i vinograde svojih dunika. ak je i svetenike u hramovima zahvatila udnja za novcem i uivanjem. Pravi duhovni voi, proroci, nisu mogli da to ravnoduno gledaju i upozoravali su narod da takav nain ivota mora da zavri nesreom. Najvei prorok tog vremena bio je Amos, zemljoradnik iz malog sela u Judeji. Kada je iz svog zaseoka doao u veliki grad Bet-El, gde je Jerovoam I sagradio svoj hram, i onde video raspusnost gradskih stanovnika, ukorio ih je to ne ive u skladu sa zakonima istine i pravde i prorekao im da e biti kanjeni zbog svojih grehova. Opominjui bogatae govorio im je: Nee vam biti doputeno da stanujete u kuama koje ste gradili od isklesanog kamena, jer gazite siromahe, a obraajui se lakomislenim enama Izraela uzviknuo je: ujte ovu re, vi krave debele, koje krivo inite ubogima i satirete siromahe, vi koje govorite muevima svojim dajte nam da jo pijemo doi e dani kada e vas oterati u izgnanstvo... Amos je smatrao da se u Judeji ivi istije nego u kraljevini Izrael i proricao je da e narod biti izgnan iz ove zemlje. Jedan od svetenika hrama u Bet-Elu izvestio je kralja da neki prorok iz kraljevine Judeje obilazi narod i uliva mu strah proricanjem raznih nesrea. Isti taj svetenik je Amosu rekao neka se vrati u Judeju i tamo prorokuje, a da to vie ne ini u Bet-Elu. Na ovo je Amos odgovorio: Nisam prorok, ni prorokov sin: Pastir sam i odgajam dudove, ali me gospod odvoji od stada i ree mi idi i prorokuj mom narodu izraelskom.
16

Posle smrti Jerovoama II nastalo je strano vreme za narod Izraela. Snana kraljevina Asirija reila je da podjarmi sve susedne male zemlje, a meu njima i kraljevinu Izrael. Kraljevi Izraela, preslabi za otpor, bili su prisiljeni da se potine Tiglat-Pileseru, kako je to predvideo prorok Hosea. Prvo su pokuali da se odupru sve jaim navalama napadaa. Sklopili su savez sa drugim susednim kraljevinama u cilju stvaranja zajednikog fronta protiv Asiraca, ali su bili pobeeni. Moni Tiglat-Pileser osvojio je polovinu kraljevine Izrael, a hiljade zarobljenika je oterao kao roblje u strane zemlje. Neto docnije, njegovi naslednici almaneser i Sargon osvojili su, posle trogodinje opsade, utvreni grad Samariju. Od prestonice i njene okoline ostale su samo ruevine, a. stanovnitvo je odvedeno u ropstvo u daleke zemlje centralne Azije. Opustoene gradove zauzeli su Asirci i druga plemena, koji su se konano stopili sa poslednjim ostacima izraelskog naroda i tako stvorili meavinu naroda poznatu pod imenom omronim ili Samariani. Kraljevina Izrael postojala je blizu dve stotine godina; razorena je godine 720. pre nove ere. 9. GLAVA KRALJEVINA JUDEJA PRVO RAZORENJE HRAMA Za vreme dvestogodinjeg nemirnog postojanja kraljevine Izrael, ivot u kraljevini Judeji, na jugu Palestine, bio je mnogo mirniji. Ovde je vladala samo jedna dinastija, svi su kraljevi pripadali Davidovoj lozi, dok su se u kraljevini Izrael dinastije esto smenjivale. Glavni grad Jerusalim je dominirao svojim velikim hramom, u koji su se slivali hodoasnici iz cele zemlje. Kraljevina Judeja nije bila tako neposredno izloena zavojevakim pohodima velikih ratobornih drava Arama i Asirije i zbog toga nije bila tako esto uplitana u ratove, kao to je to bila kraljevima Izrael. Za vreme vladavine Rehovoama egipatska vojska je, sa faraonom iakom na elu, napala Jerusalim i druge gradove, ali je Rehovoam pristao da plaa danak umesto da vodi rat, i napadai su se povukli. Kad je Ahav bio kralj Samarije, u ratu protiv Sirije pomagao mu je Jehoafat (Josafat), tada kralj Judeje. Dva kralja su bila u srodstvu, poto je Ahavova ki Atalija bila udata za Jorama, Jehoafatova sina. Meutim, kada je Atalija pokuala da u Jerusalimu uvede kult Bala, kao to je to bilo u Samariji, narod se pobunio, razorio je Balove kipove, a nju ubio. Docnije su esto izbijale nesuglasice izmeu vladara dveju kraljevina, pa su ak meu sobom vodili i ratove. Kada su Asirci opsedali Samariju i ma kraju unitili kraljevinu Izrael, kraljevi Judeje nisu pruili pomo Samariji. Tadanji kralj Judeje Ahaz, potinio se dobrovoljno asirskom kralju Tiglat-Pileseru i tako je spasao zemlju od unitenja koje je pod udarom Asiraca zadesilo bratsku kraljevinu Izrael. Kasnije je kraljevima Judeja bila upletena u svetsku politiku tadanjih velikih drava, pa je tako vie dolazila u neposredni dodir sa drugim narodima. Vie klase u Judeji prihvaale su obiaje stranih naroda, te su razlike u drutvenom poloaju izmeu bogatih i siromanih bile u Judeji isto onako znatne kao i u Izraelu ili drugde. Ovo prodiranje stranih obiaja imalo je dalekosene posledice, pa su ga tadanji proroci osuivali, videi da e neizbeni ishod svega toga biti potpun rascep drutva. Oni su veoma otro kritikovali kralja Ahaza, kada je aramejske obiaje i nain ophoenja uveo ne samo u drutveni ivot, ve i u verske obrede. Veliki prorok Isaja, sin Amosov, koji je i sam pripadao viim klasama Jerusalima, predskazao je u svojim vatrenim govorima moralni pad tih klasa, a nije potedeo ni samog kralja, mi upravljae drave, govorei: Kako posta pokvaren verni grad koji bejae pun pravde, a pravednost je carevala u njemu; sad caruju krvnici... tvoji su knezovi odmetnici i drugovi lupeima; svak voli mito i udi za darovima; sirotinji ne daju pravde i nee da uju za suze udovike... Kad dolazite pred gospoda, ne prinosite vie rtve zaludne, a kada mu budete
17

upuivali molitve on vas nee sluati jer ruke su vae krvave... Oistite se od greha, inite dobra dela, traite pravdu, podiite potlaenog, dajte pravdu sirotinji i branite udovice... Isaja je osudio ene Jerusalima, kojima je glavna briga bila da se bogato odevaju, kite draguljima i doteruju ne obazirui se uopte na sirotinju koja je umirala od gladi i bila odevena u dronjke. Isaja je ukorio kralja Ahaza zbog njegovog prijateljstva sa asirskim kraljem kao i zbog njegove spremnosti da prihvati asirski nain ivota. Jednom prilikom prorok mu je rekao: Asirija je samo prut u ruci bojoj, tap kojim on kanjava grene narode, pa zato se onda vie boji pruta nego ruke koja ga dri? Kad je Ahaz umro, na presto je stupio Hezekija (Jezekija), koji je zemljom vladao u skladu sa duhom Tore i proroka. Zabranio je idolopoklonstvo i naredio da se unite svi drveni i metalni kipovi kojima su se mnogi ljudi jo uvek klanjali, a u jerusalimskom hramu ponovo je uspostavio potovanje jedinog boga. Tu je on slavio Pesah i druge velike praznike u prisustvu mnotva naroda ikoji je dolazio iz svih krajeva zemlje i okupljao se u svetom gradu. Hezekijeva glavna briga bila je da zemlju oslobodi asirskog jarma koji je pristankom njegovog oca Ahaza bio nametnut kraljevini. U to je vreme u Asiriji vladao ratoborni Senaherib, koji je hteo da osvoji sve zemlje izmeu Mesopotamije i Egipta. Hezekija je sklopio savez sa faraonom kako bi se zajednikim snagama borili protiv Senaheriba. Utvrdio je zidove Jerusalima i nagomilao mnogo oruja i .municije za odbranu grada u sluaju opsade. Senaherib je uo za ove ratne pripreme, pa je kad je polazio u borbu protiv Egipta poslao poruku Hezekiji, traei od njega predaju Jerusalima asirskoj vojsci. Kad su glasnici stigli, nali su kapije utvrenja zatvorene, a prestraeni narod se bio okupio na zidinama. Jedan od asirskih glasnika povika: ,,U ime velikog kralja Asirije upitajte Hezekiju u koga se uzda, te se odmetnuo od Asiraca? Zar u Egipat koji kao slomljena trska probada ruku onome ko se na nju osloni? Ne dajte se prevariti od vaeg kralja Hezekije, ve se predajte kralju Asirije! Ovaj zahtev je veoma zaplaio Hezekiju, pa je preklinjao Isaju da moli boga za spas Jerusalima. Isaja je uteio kralja proriui da e bog poraziti Senaheriba. Proroanstvo se obistinilo. Uskoro posle toga u Jerusalim je stigla vest da se Senaherib urno vraa u Asiriju, poto je u njegovoj vojsci izbila neka zaraza i pokosila mu desetine hiljada ratnika, pa je tako primoran da se sa ostacima svojih trupa povue u svoju zemlju. Hezekijin sin Manase nije sledio primer svog pobonog oca, ve je iao tragom svog deda Ahaza. Dopustio je ponovo uvoenje idolopoklonstva, pa je ak i u Jerusalimu narod gradio svetilita Balu i drugim idolima, te su i u ovim svetilitima prinoene rtve kao i u hramu. Jednom od tih idola Molohu rtvovana su ak i mala deca. Kraljevina je ponovo pala pod vrhovnu vlast Asirije, a u zemlji su se irili loi obiaji susednih naroda. Meutim, posle smrti Manasea i njegovog sina doao je na presto Judeje kralj - reformator koji je .ponovo izveo narod na put prorok. Zvao se Josija. Josija je zavrio delo koje je zapoeo njegov praded Hezekija. Uz pomo prorok ponovo je uspostavio dominaciju Tore. Jednom prilikom svetenici su nali knjigu koja je sadravala Mojsijeve zakone i naredbe. Kad su je proitali kralju, on je bio zadivljen. Ova je knjiga sadravala upozorenja jevrejskom narodu, da e biti kanjen, da e mu zemlju osvojiti drugi narodi i da e na kraju biti izgnan iz svoje zemlje, ako se ne bude pridravao zakona koji su mu dati preko Mojsija. Proroci su Josiji potvrdili tanost ovih proricanja i istakli kako unitenje kraljevine Izraela i vladavina Asirije nad kraljevinom Judejom dokazuju njihovu istinitost. Rekli su mu da se pouzdano moe oekivati da e i Jerusalim zadesiti sudbina Samarije, ako se ne preduzmu mere za otklanjanje takve nesree. Bilo je radi toga potrebno osloboditi zemlju stranih obiaja i idolopoklonstva. Josija je preduzeo da sprovede reforme: izgnao je strane svetenike, u Jerusalimu je odrao veliki narodni zbor i naredio da se svi moraju pridravati propisa Mojsijeve Tore.
18

U sprovoenju ovih reformi kralju je znatno pomogao prorok Jeremija, koji je duboko oseao bol naroda i traio nain da svoju brau spase nesree. Izgledalo je da e reforme koje je Josija zaveo imati uspeha i da su ljudi stvarno shvatili da zdrav drutveni ivot zemlje zavisi od toga, da li e narod iveti u skladu sa Mojsijevim zakonima. Ali uskoro je kraljevinu zadesio itav niz nesrea. Propala je velika asirska drava, koju je sainjavalo vie potlaenih naroda. Vladajui kneevi Egipta, stari neprijatelji Asirije, eleli su da iskoriste njenu oslabljenu mo i da se dokopaju nekih njenih delova. Put ih je vodio kroz kraljevinu Judeju, ali kralj Josija, koji nije imao poverenja u Egipane i bojao se da e mu zauzeti zemlju, nije egipatskoj vojsci dopustio prolaz i uputio je svoje vojne snage da joj prepree put. Vojska Judeje sukobila se sa Egipanima kod grada Megida i teko je potuena. I sam Josija je pao u borbi. Ova pobeda uinila je Egipane gospodarima Judeje. Faraon je u Jerusalimu krunisao za kralja Jehojakima (Joakima), sina Josijina. Umesto da narodu pobolja uslove ivota, novi kralj je mislio samo na prikupljanje poreza koji su Jevreji bili duni da plaaju egipatskim gospodarima i na udovoljavanje zahteva faraonovih. Jeremija se protivio ovoj politici kralja i jerusalimske aristokratije i jednom prilikom, govorei u hramu okupljenom narodu, opomenuo ga je, da e veliki jerusalimski hram doiveti istu sudbinu koju je doiveo i mali hram u ilou za vreme Samuela, ako voi naroda ne izmene svoju politiku. Zbog ovih sumornih predvianja Jeremija je uhapen i predat sudu. Pretila mu je smrtna kazna, ali su prijatelji uspeli da ga spasu. Nekoliko godina kasnije propala je kraljevina Asirija i njeno mesto zauzela je druga mesopotamska drava, Vavilonija, koja je postala veoma mona za vreme vladavine Nebukadnecara (Navuhodonosor). U krvavoj borbi voenoj na teritoriji Asirije, vavilonska vojska je pregazila Egipane i prognala ih iza granica Palestine. Kralj Jehojakim organizovao je ustanak protiv novog gospodara Nebukadnecara, ali mu je Jeremija, kome je bilo jasno da e Vaviilonci osvojiti sve zemlje do same obale Sredozemnog mora, predskazao da se nee moi uspeno suprotstaviti. Uskoro posle toga Jehojakim je umro, a njegov osamnaestogodinji sin Jehojahin (Joahin) postade kralj Judeje. Za vreme njegove vladavine Nebukadnecar je uputio vojsku na Judeju i opseo Jerusalim. Zastraeni mladi kralj poao je u pratnji svoje majke i celog dvora u neprijateljski logor da pokua sklopiti mir sa vavilonskim kraljem. Nebukadmecar mu nije poverovao, pa ga je zajedno sa porodicom i izvesnim brojem najuglednijih ljudi Jerusalima prognao u Vaviloniju. Za kralja Judeje postavljen je mlai brat Jehojakimov, Cedekija (Sedekija), koji se morao zakleti na vernost kralju Vavilonije. Cedekija se drao zakletve punih sedam godina, ali due nije mogao da podnosi jaram i prestao je da plaa danak vavilonskom kralju. Nebukadnecar je .na to ponovo poslao vojsku na Judeju. Kreui se prema Jerusalimu Vavilonci su na svom putu opsedali i osvajali sve utvrene gradove. Vrlo brzo su opkolili i sam glavni grad prepun izbeglica, to su iz manjih gradova nagrnule u Jerusalim, nadajui se da e utvrenja velikog grada biti dovoljno jaka da izdre opsadu. Debeli zidovi Jerusalima prkosili su neprijatelju vie od godinu dana, ali je posada, koja je branila ove zidine, poela da poputa pod teretom napora, poto su zalihe hrane bile iscrpene i glad stala harati gradom. Na ulici su ljudi padali od iznemoglosti i svugde se mogao uti pla dece za hlebom. Vie ih je umrlo od gladi nego od maa, a braniocima zidina ponestalo je snage za otpor. Na kraju su Vavilonci probili zid i upali u grad; nastalo je ubijanje, pljakanje i paljenje kua. U optem meteu izgoreo je i velianstveni hram. Kralj Cedekija je pokuao da pobegne iz Jerusalima, ali je uhvaen i izveden pred Nebukadnecara. Po zapovesti vavilonskog kralja iskopane su mu oi. Mnogo hiljada stanovnika Judeje zarobljeno je i odvedeno u Vaviloniju u ropstvo. Jerusalim je opustoen.

19

Ovaj pad Jerusalima poznat je kao prvo razorenje svetog grada. Desilo se to 586. godine pre nove ere, i kao seanje na taj dan slavi se Deveti av. Lutajui meu ruevinama Jerusalima, Jeremija je oplakivao pad Judeje: Kako je usamljen grad koji bejae pun naroda! Kao da je obudoveo i nema nikoga da ga utei. Jeremija je predviao tu katastrofu i odvraao je narod od pobune protiv vavilonskog kralja. Nebukadnecar je za to znao i zato ga nije odveo u ropstvo. Po nareenju Nebukadnecara, za upravljaa Judeje postavljen je knez Gedalja, prijatelj Jeremijin, koji se smestio u Micpi, u blizini Jerusalima. Maleni ostatak kraljevine Judeje nije se dugo odrao. Nekoliko skrivenih jevrejskih inovnika organizovalo je zaveru protiv Gedalje kao predstavnika neprijateljske sile i ubilo ga. Tada su Jeremija i mnogi stanovnici napustili zemlju i zatraili utoite u Egiptu. Tako je u dijaspori (galut) nastala nova jevrejska naseobina, pored one koja je ve postojala u Vaviloniji. U meuvremenu, kao to se moglo i oekivati, Nebukadnecar je gvozdenom pesnicom uguio dalje nemire u Judeji, pa je jo mnogo hiljada ljudi proterano u strane zemlje. Narod je bio izgnan i razasut. Meutim, kasnije, kada su se prilike poboljale, velikom broju izgnanika bilo je omogueno da se vrate u svoju zemlju. 10. GLAVA IVOT I OBIAJI JEVREJA U ANTIKO DOBA Dok je jevrejski narod iveo u svojoj zemlji u Kanaanu, koja se zvala i Palestina i Erec Jisrael, glavno mu je zanimanje bilo zemljoradnja. Imati svoj vinograd i sedeti pod svojom smokvom, smatralo se najsrenijim i najmirnijim nainom ivota. Veliki ljudi, kao kralj Saul, kralj David i proroci Elia i Amos, potiu iz zemljoradnikih redova koji su bili najbrojniji u narodu. Glavni godinji praznici bili su prilagoeni ivotu zemljoradnika. Pesah je bio praznik prolea (Hag-haaviv), kad sve poinje da raste na poljima; avuot je bio letnji praznik etve (Hag-hakacir), a Sukot se slavio u jesen kada su se plodovi skupljali na poljima i obavljala berba u vinogradima (Hag-haasif). Vremenom su ovi zemljoradniki praznici dobili karakter istorijskih i verskih sveanosti. Pesah se slavio u znak seanja na osloboenje iz egipatskog ropstva; avuot se slavio u spomen na davanje Tore, na dan kada je Mojsije doneo sa Sinajske gore deset zapovesti; Sukot je podseao na lutanja po pustinji, kada su Jevreji iveli u atorima i kolibama. Svake sedmice jevrejska je porodica slavila abat dan odmora; svetkovanje abata (subote) postalo je obavezno. Praznovanje subote imalo je ogromnog ekonomskog i duhovnog uticaja na ivot naroda. Svakom je bilo time omogueno da sedminu ivota posveti viim, duhovnim interesovanjima i osveenju fizike snage potrebne za dalji rad. U veim gradovima Jevreji su se bavili i trgovinom; vetinu trgovanja nauili su od svojih suseda Feniana. Nekada se govorilo, da Fenianin upotrebljava lane mere i da trai prekomerne cene od svojih kupaca. Na trgovinu se gledalo kao na ne ba poteno zanimanje, ali su kasnije nestale ove predrasude, pa je ak i novac postao predmet trgovanja. Bilo je i takvih bogataa koji su davali novac na kamatu, pa su esto, kao to je to ve napomenuto, prisvajali celu imovinu siromanog dunika ako ovaj nije mogao da vrati dug. Tora je ovo zabranjivala; ona je sadravala odredbu da se siromaan ovek, kome je dat zajam, ne sme tlaiti. Ako je neki siromaan ovek zaloio svoje odelo, ono mu se moralo vratiti kada sunce zae, kako bi mogao da spava u svom odelu. Porodini ivot bio je prilagoen obiajima koji su u to vreme vladali na Istoku, ali Tora je mnoge od tih obiaja menjala. Mukarcima je bilo doputeno da imaju dve ene, a bogatai su mogli imati i vie od dve, ali kod Jevreja je preovladavala monogamija. Dve se ene u istoj porodici veinom nisu slagale i stvarale su neprilike muu. Ako mu nije bio
20

dosta bogat, bilo mu je teko da izdrava mnogobrojnu decu koju bi mu dve ene rodile. Zbog tih razloga obrazovaniji su prihvatili monogamiju. Po Tori majka je bila izjednaena sa ocem i zapovesti Tore su nalagale podjednako potovanje i oca i majke. Bogatije porodice imale su robove mukarce i ene ali kod starih Jevreja ropstvo nikad nije imalo onako okrutne oblike kao to je u to vreme bio sluaj u drugih naroda, kod kojih se sa robovima postupalo kao sa ivotinjama. Jevrejin rob u jevrejskoj porodici nije morao da robuje vie od est godina, a njegov je gospodar bio duan da ga sedme godine oslobodi. Ako je rob eleo da i dalje ostane u domainstvu, jer je bio privren gospodaru, njemu bi gospodar probuio uvo ilom i simbolino ga privezao za vrata kao znak da je on sami eleo da zauvek ostane kod svog gospodara. Ljudi i ene stranog porekla mogli su biti drani kao robovi neogranieno vreme i prodavani drugom gospodaru. Svi slobodni stanovnici zemlje, ukljuujui i strance, uivali su graanska prava. Tora nareuje: ,,Ne zlostavljaj stranca u svojoj sredini! Seti se ta osea stranac jer si i ti bio stranac u Egiptu! Briga za siromane bila je dunost zajednice. Siromanima je bilo doputeno da pokupe ono to je posle etve i berbe ostalo na poljima i vinogradima imunih. Prema propisima Tore svaka sedma godina je bila abatska godina ili mita. U toku te godine zemljoposednici su morali da prepuste sirotinji svoja polja i vinograde, a zajmodavci su morali oprostiti dugove. Za razliku od vladara ostalih naroda, jevrejski kraljevi nisu imali neogranienu mo. Retki su meu njima bili despoti i tirani. U svim dravnim poslovima kraljevi su bili duni da se savetuju sa Starcima (senatorima). Ako bi kralj povredio zakon i ako bi se smatralo da je njegova politika pogrena, proroci bi ga strogo prekorevali. Samuel je prigovorio Saulu, Natan je ukorio Davida, Elija je zapretio Ahabu, Isaja je opomenuo Ahaza, a Jeremija je savetovao Jehojakima i Cedekiju. Prorok je govorio u ime boga, a kralj je vodio rauna o njegovim recima ak i onda kad mu se one nisu sviale. Jevrejska vera se razvijala sporo, a pojedine drutvene klase razliito su je tumaile. Bilo je ljudi koji su verovali da je bog jevrejskog naroda (Elohej Israel) samo jedan od mnogih bogova u koje su verovali razni narodi. Ali je bilo i takvih koji su verovali da za sve ljude postoji samo jedan bog, tvorac neba i zemlje, koji se najpre pojavio jevrejskom narodu, da bi ovaj kasnije druge narode poveo putem prave vere. Ideju o univerzalnom bogu tumaili su proroci u svojim vatrenim govorima; oni su veru u boga povezivali sa uenjem o visokom moralu. Po tom uenju bog zahteva da ljudi budu isti i poteni, da vole svog blinjeg, da ne bude razlike izmeu bogatih i siromanih, da ive kao deca jednog oca; one koji se pridravaju ovih zakona, bog voli vie nego one koji prinose rtve. Meutim, bilo je razlike izmeu uenja proroka i uenja svetenika (kohanim). Svetenici su smatrali da se bogu slui molitvom i prinoenjem rtava u hramu, dok su proroci (kao Isaja i drugi) neprekidno propovedali da se bogu slui dobrim delima, plemenitou srca, ljubavlju prema blinjima i pravednou u drutvenim odnosima. U starim svetim knjigama jevrejskog naroda pet knjiga Tore i knjige proroka sadrana su oba uenja: uenje proroka i uenje svetenika. Ovi spisi sadre i sve zakone i narodna shvatanja o bogu, o vasioni, o ivotu i smrti, a prikazuju i istoriju jevrejskog naroda i njegov poloaj meu ostalim narodima. 11.GLAVA KAKO JE NAROD SHVATAO BOGA, SVET I ISTORIJU Stvaranje sveta i ivot prvih generacija ljudskog roda prikazani su u prvoj knjizi Tore, u knjizi Bereit (,,U poetku, Geneza). Ne treba misliti da te knjige sadre samo lepe
21

prie za decu. One odraavaju verovanja i shvatanja starih pokolenja ne samo Jevreja, ve i drugih naroda. U Tori su sve prie protkane dubokim mislima o kretanju sveta i oveanstva. Svet je bio stvoren za est dana. Pre toga postojao je samo pust prostor, haotian i neuoblien, obavijen tamom. Bog je rekao: Neka bude svetlost!, i bi svetlost. Drugog dana bog je stvorio nebo. Treeg dana se voda odvojila od zemlje i tako su se stvorili okeani i reke i zemlja sa travom, biljkama i drveem. Idueg dana pojavili su se sunce, mesec i zvezde. Petog dana stvorene su razne ptice, a vode su se napunile raznim vrstama riba. estog dana pojavila su se na povrini zemlje razna iva bia, a na kraju se pojavio i prvi ovek. Legenda o stvaranju oveka kae da je bog uzeo aku praine i udahnuo u nju ivu duu. Dok je ovek spavao, bog je uzeo jedno njegovo rebro i stvorio enu. Prvi ovek se zvao Adam, jer je stvoren od ake zemlje (adama). Prva ena se zvala Eva (Hava, po hebrejskoj reci haj-ivot), jer je ona majka svih ivih ljudskih bia. Tako je ceo svet stvoren za est dana, i to po ovom redu: prvo, neive stvari prirode, kao to su voda, zemlja itd., zatim sve vrste biljaka, kao to su trava i drvee, pa onda iva bia, kao to su ribe, ptice, gmizavci i ivotinje, najzad ljudsko bie, kome je bilo namenjeno da vlada prirodom. Tora takoe kazuje, da je bog, poto je stvorio svet za est dana, iskoristio sedmi dao za odmor, pa se zbog toga i ljudska bia moraju odmarati jedan dan u nedelji, tojest subotom. Prvi ljudski par, Adam i Eva, iveo je sreno u Gan Edenu (raju), u lepom vrtu u kojem je bilo u izobilju svih vrsta voa. Meu drveem ovog vrta bilo je i drvo ivota i drvo saznanja dobra i zla. Bog je opomenuo Adama da moe slobodno da jede plodove sa ma kojeg drveta u vrtu, osim voa sa drva saznanja. Eva je nekako saznala za primamljivo voe koje raste na tom drvetu i otkinula je nekoliko plodova i pojela, a kako je voe bilo ukusno, dala ga je i Adamu. Od tog trenutka poeli su da sagledavaju i shvataju stvari koje ranije nikad nisu shvatali. Tada su tek postali svesni svoje golotinje i stekli oseanje stida. Nainili su sebi pregae od smokvina lia i pokrili svoje telo. Tada je Adam uo glas boga: Zato si jeo zabranjeno voe?, a Adam je odgovorio: Eva mi ga je dala. Eva je, meutim, govorila da ju je zmija, koja je ivela u vrtu, nagovorila da to uini. A bog je rekao: Kazna za va greh bie da e ti, Evo, raati decu u mukama, a ti e, Adame, teko obraivati zemlju i iz nje izvlaiti svoj hleb u znoju lica svog do trenutka kada e se u nju vratiti posle svoje smrti. Posle ovoga prvi ljudski par je bio proteran iz raja i primoran da svoj opstanak na zemlji odri mukotrpnim radom. Prva deca Adama i Eve bila su dva sina, Kain i Abel. Kain je obraivao zemlju, a Abel je bio stoar. Jednom prilikom kada su braa bila u polju posvaala su se i Kain, koji je bio jai, ubio je Abela. Ubica je odjednom uo glas koji ga je upitao: Gde je Abel, tvoj brat?, a on je odgovorio: ,,Ne znam, zar sam ja uvar brata svojega? Bog je prokleo Kaina zbog njegovog stranog zloina i rekao mu da e do kraja ivota biti lutalica, koji nigde nee nai svoj mir. U ovoj se prii ogleda rivalstvo izmeu zemljoradnika vezanog za zemlju i pastiranomada, veiti rat oveka protiv oveka, naroda protiv naroda. Adam i Eva su imali i drugu decu, sinove i keri. Njihove su se porodice postepeno razvijale u plemena, a odnosi meu njima bili su divlji kao meu ivotinjama. Jai su pobeivali i tlaili slabije; na zemlji nije bilo pravde ni pravinosti. Videvi ovo, bog je odluio da zemlju poplavi i uniti loa i divlja pokolenja, da bi ih zamenio boljom vrstom ljudi. Bog je eleo da spase samo Noaha, jedinog pravednika, kome ree da sagradi sebi koveg i da se u njega zatvori sa lanovima porodice i sa po jednim parom ivih bia svih vrsta. Noah je posluao savet, a kada je nastao potop i cela zemlja bila preplavljena vodom, koveg je po njoj plovio. im je voda opala, Noah je iziao sa svojom porodicom i sa svim ivim biima koja su bila u kovegu, i tada je iz njih nikao novi ivi svet. Bog je obeao
22

Noahu da vie nee biti potapa i u znak pomirenja izmeu sebe i oveka stavio je dugu u oblake. Slina pria o optem potopu bila je vrlo rairena meu narodima Azije, no u Tori joj je dato moralno tumaenje, po kome je ovaj potop imao za cilj da loe ljude zameni dobrim. Noah je imao tri sina: ema, Hama i Jafeta. Od njih, njihove dece i njihovih unuka poniklo je novo oveanstvo: porodice, plemena i narodi. Prvo su svi govorili istim jezikom i razumeli su jedni druge. Jednom prilikom okupilo se mnotvo naroda u Vavelu (Vavilonu) i poelo da gradi veliku kulu. Trebalo je da bude tako visoka da dopre do neba. I trebalo je da bude vidljiva iz daleka, kako bi ljudi mogli da je vide, da se ne bi rasturili po svetu. Izgradnja kule trajala je vrlo dugo, tako da su graditelji postepeno poeli da govore razliitim jezicima, pa nisu vie razumeli jedni druge. Zbog toga je izgradnja kule morala biti obustavljena, a ljudi su se rasuli irom sveta. Doli su u razne zemlje i govorili razliitim jezicima. Tri Noahova sina bila su zaetnici triju rasa: Semiti su potomci ema, Hamiti su deca Hama, a Jafetiti deca Jafeta. Semitska grupa obuhvaala je Asirce, Vavilonce, Aramejce, Izraelce (Jevreje) i Arape; hamitska Egipane, Kuite (Etiopljane) i crne narode Afrike; a jafetitska grupa bele evropske narode. Jevreji potiu od semitskog plemena Ivrim (Hebreji), a njihov prvi praotac bio je Avram Haivri, o kome je bilo rei u poetku ove knjige. 12. GLAVA VAVILONSKO ROPSTVO Posle pada Jerusalima, mnogi su njegovi stanovnici odvedeni u Vaviloniju. Oni nisu bili rasuti po celoj zemlji, ve su se nastanili u nekoliko gradova i u njima su stvorili svoje zajednice, drei se po strani od metana. Imali su svoje bogomolje u kojima su se okupljali i itali svete knjige, pevali svoje psalme (tehilim) i sluali govore i savete svojih uitelja i proroka. Za vreme molitava okretali su se prema Jerusalimu kao da gledaju u hram. Srca su im uvek bila puna enje za rodnom grudom, a to je nalo izraza u njihovoj poeziji i muzici, i u njihovim pesmama: Na vodama vavilonskom sedimo i plaemo seajui se Ciona, O vrbe sred njega veamo harfe svoje. Nai osvajai zahtevaju da pevamo pesme nae. Ali kako emo pevati pesmu gospodnju u zemlji tuoj? Ako te zaboravim, Jerusalime, neka mi se osui desnica. U Vaviloniji su izgnanici iz Judeje naili na potomke izgnanika iz Izraela, koji su pre mnogo godina proterani iz Samarije u Asiriju i Vaviloniju, a kojih je onde bilo nekoliko grupa. Ovde, u stranoj zemlji, u zajednikoj nevolji, ponovo su se ujedinili ostaci dveju kraljevina i tako je u Vaviiloniji stvorena prilino velika jevrejska naseobina. Izgnanici su mogli da ive u miru i da se bave zemljoradnjom, zanatima i trgovinom. tavie, nekim lanovima aristokratskih porodica, kao to su bili Danijel i njegova tri prijatelja, bila su otvorena vrata dvora velikog vavilonskog kralja Nebukadnecara. Prvih godina vavilonskog ropstva izgnanici su imali u svojoj sredini proroka Jezekijela. On je onamo bio odveden zajedno sa mladim kraljem Jehojahimom. Jezekijel je postao duhovni vo izgnanika. Hrabrio ih je u njihovoj nevolji, uio ih kako treba iveti u tuoj zemlji i pri tome ostati veran svom narodu. Jednog dana im je priao o proroanskom snu koji je usnio: jak vetar ga je poneo u jednu dolinu koja je bila puna ljudskih kostiju; kosti odjednom poee da se pribiru i meusobno sklapaju, po njima izbi meso i navue se koa i kosti oivee, i u toj dolini podie se grupa ivih bia vrlo velika; upita ih ko su i u boji
23

glas: Ovo su deca Izraela, ona su u alosti jer su rasuta kao suve kosti i kao mrtav narod; ali ja u sakupiti ove razasute kosti i udahnuti u njih nov ivot. Vratiu ih u njihovu zemlju i oni e ponovo biti moj narod. Prolo je pedeset godina. Nebukadnecar je umro, a njegovi naslednici su bili suvie slabi da bi mogili da odre tako veliku dravu kakva je u to vreme bila vavilonska carevina. Ogromna zajednica je poela da se raspada kada vie nije bilo jake ruke da je dri na okupu. U centralnoj Aziji pojavila se nova sila Persijanci. Njihov junaki vladar Kir osvojio je mnoge oblasti od Vavilonaca, a na kraju je poao i protiv samog grada Vavilona. Grad je bio ograen vrstim zidinama i jako utvren. Vavilonski kralj Belazar (Valtazar) oseao se sigurnim iza ovih zidina. Mislio je da ih neprijatelj nikad ne moe osvojiti. Dvor je i dalje iveo svojim veselim ivotom i u veselju zaboravio na rat koji je unaokolo pustoio. Po legendi, za vreme jedne svetkovine, dok su kraljevi gosti pili vino iz zlatnih posuda koje je Nebukadnecar opljakao iz jerusalimskog hrama, iznenada se pojavila jedna ruka i na zidu velike dvorane ispisala nekoliko rei koje niko nije bio u stanju da proita. Pozvali su jevrejskog mudraca Danijela i on je proitao tri aramejske rei koje su znaile: izbrojano, izmereno, razdeljeno. Kada je zamoljen da protumai znaenje ovih reci, Danijel je rekao kralju: Dani tvoje vladavine su izbrojani, izmeren si na kantaru i pokazao si se lak, i tvoja kraljevina e se podeliti meu neprijateljima tvojim. Proroanstvo se uskoro obistinilo. Iste noi Persijanci su upali u tvravu i Belazar je ubijen. U celoj zemlji Kir je bio priznat za kralja Vavilonije. Jevreji su sa radou pozdravili novog vladara. Jedan veliki prorok, koji je u to vreme iveo u Vaviloniji, saoptio je poruku koju je dobio od boga: ,,Utei, utei moj narod; objavi gradu Jerusalimu, da je doao kraj njegovim patnjama... Radi mog dragog naroda izraelskog dao sam Kiru veliku mo... On e ponovo podii Jerusalim i osloboditi zarobljenike. Kir, impresioniran injenicom da Jevreji polau toliku nadu u njega, obeao je da e zarobljenicima dopustiti povratak u njihovu zemlju. Izdao je proglas kojim je onima koji to ele odobrio da se vrate i ponovo sagrade grad Jerusalim i hram. On je ak naredio dvorskoj blagajni da Jevrejima izda dovoljno sredstava i vrati ukrase i posue koje je Nebukadnecar opljakao iz svetilita. Desetine hiljada Jevreja polo je u Judeju pod vodstvom kneza Zerubabela, unuka kralja Jehojahima. Posle pedeset godina ropstva u Vavilonu izgnanici su se vratili u svoju otadbinu ispunjeni velikom radou, koja je izraena u psalmu: Kada gospod vrati izgnanike cionske Bejasmo kao u snu, Naa usta bejahu puna srenog smeha, A na jezik pesama radosti. 13. GLAVA JUDEJA POD PERSIJSKOM UPRAVOM Kada su se izgnanici iz Vavilonije vratili u Judeju, nali su zemlju opustoenu. Jerusalim i njegova okolina jo su bili u ruevinama. U provincijama su se nastanili stranci Filisteji, Moabiani i Samariani. Meu njima je iveo i izvestan broj siromanih jevrejskih porodica, iji su se lanovi meali sa strancima i govorili njihovim jezikom. Voi povratnika, princ Zerubabel i prvosvetenik Jou, smatrali su da je u interesu regeneracije i ponovnog ujedinjenja naroda potrebno obnoviti Jerusalim i hram i obrazovati novu vladu. Na mestu gde je nekad bio hram, izgradili su odmah po povratku oltar, kako bi ponovo omoguili prinoenje rtava, a oko oltara poloili su temelje za jedan manji hram, jer
24

osiromaeni narod nije imao sredstava za podizanje velike graevine. Na proslavi polaganja temelja okupili su se Jevreji iz svih delova zemlje; svetenici su pevali psalme (tehilim), proroci su drali vatrene govore, a narod je bio presrean. Ali neki stariji ljudi, koji su u svojoj mladosti videli prvi hram, Solomonov, i sad prisustvovali sveanosti, gorko su plakali. Temelji novog hrama bili su vrlo mali u poreenju sa starim i jasno se videlo da raniji sjaj nee biti obnovljen. tavie, i podizanje male zgrade ilo je veoma teko. Samariani su traili od Zerubabela da zajedniki podignu hram, ali je Zerubabel to odbio, jer ih je smatrao samo polujevrejima. Oni su tada optuili Jevreje persijskoj upravi, tvrdei da kuju zaveru protiv kralja i da pripremaju osiloboenje Jerusalima. Graevinski radovi su prekinuti i dvadeset godina nisu nastavljani. Prolo je dakle ukupno sedamdeset godina od razaranja prvog do izgradnje drugog hrama (Bajit-eni). Judeja, koja je postala provincija persijske carevine, nije imala nezavisnog vladara. Na elu naroda, kao najvia vlast, stajao je prvosvetenik, glava verske zajednice. Posle Zerubabelove smrti, kao jedini vo naroda ostao je prvosvetenik Joua ben Cadok, koga je posle smrti nasledio njegov sin, a potom unuk, prvosvetenici iz porodice Cadok. Dok u Judeji jo nije bio potpuno uspostavljen red, a ni Jerusalim obnovljen, niti njegova utvrenja ponovo izgraena, ete stranih osvajaa upadale su u grad i pljakale ga. U to vreme nisu svi Jevreji iveli po propisima Tore, jer je bilo malo onih koji su umeli da itaju svete knjige, svetenika, proroka i uenjaka. Narod tada nije vie govorio hebrejskim jezikom, nego se njime sluio samo u literaturi. Govorni jezik veine stanovnika bio je aramejski, jezik persijske carevine. Da bi se uspostavio red u zemlji, bilo je potrebno upoznati narod sa njegovim nacionalnim zakonom, Torom, kako bi svi saznali ta je dozvoljeno a ta zabranjeno. Ovaj zadatak uzeli su na sebe i izvrili Ezra i Nehemija, dva velika oveka, koji su se vratili u Judeju iz Vavilonije i Persije. Ezra je bio jedan od najuenijih lanova jevrejske zajednice koja je bila ostala u Vaviloniji poto su se Zerubabel i prvi izgnanici vratili u svoj rodni kraj. Bio je poznat kao Ezra Hasofer (prepisiva), jer se bavio prikupljanjem i prepisivanjem svetih knjiga i njihovim irenjem u narodu. Nehemija je bio linost od velikog uticaja na dvoru persijskog kralja Artakserksa u Suzi. Ova dva oveka su dobila ovlaenje od kralja do pou u Jerusalim i uspostave red u zemlji, da postave upravne inovnike i sudije i da proglase Mojsijevu Toru zakonom jevrejskog naroda. Ezra je stigao u Jerusalim zajedno sa velikom grupom iseljenika iz Vavilonije, pa je odmah sazvao narodni zbor koji je odran pored hrama. Svojim plamenim govorom podsetio je okupljeni narod, da je dolo vreme da se, posle svih nedaa, zapone novi ivot u skladu sa propisima svete Tore ne meajui se sa stranim narodima. Odmah posle svog dolaska Nehemija je otpoeo sa obnovom jerusalimskih utvrenja. Hiljade ljudi je uestvovalo na tom poslu. Samariani i drugi neprijateljski raspoloeni strani elementi u zemlji esto su napadali graditelje, ali su ovi bili naoruani i uspeno su odbijali napade. Kada su zidine obnovljene, Ezra i Nehemija su ponovo sazvali narod. Ezra je proitao nekoliko poglavlja iz Tore i tekst zakletve, a svi prisutni su se zakleli da e potovati Toru. Stareine porodica potpisale su pismeni tekst zakletve. Na ovaj nain narod se obavezao na primenjivanje Tore, koja je postala nacionalni zakonik. Samariani, kojima je bio uskraen pristup u jevrejsku zajednicu, sagradili su sebi svoj sopstveni hram u planini Gerizim u blizini grada Sihema. I oni su Toru smatrali svetom, ali su njihovi obiaji bili drukiji, i uvek su ostali neprijateljski raspoloeni prema jevrejskom narodu. Meutim, nisu se svi Jevreji vratili iz progonstva. Mnogi su ostali u raznim delovima persijske carevine, kako u Vaviloniji, tako i u uoj Persiji, naroito u glavnom gradu Suzi. Tadanjem kralju Ahasveru (Kserksu), jedan od njegovih ministara, po imenu Haman, koji je
25

mrzeo Jevreje, ree jednom prilikom: ,,U carevini ivi narod koji je razasut irom zemlje. Njegovi se zakoni razlikuju od zakona ostalih naroda i on ne potuje tvoje zakone. Ne bi li bilo najbolje da se naredi njegovo unitenje? Ahasver je posluao savet i izdao takvo nareenje, pa su se Jevreji irom Persije nali u velikoj opasnosti. Spasao ih je jedan od najuglednijih Jevreja iz Suze, po imenu Mordehaj, koji je imao uticaja na kraljevom dvoru. Pria se, da je jedna roaka Mordehajeva, po imenu Ester, bila tako lepa da se kralj oenio njome. Ona se nije interesovala za svoj narod dok je Mordehaj nije podsetio da je i ona jevrejskog porekla i da e i sama nastradati zajedno sa ostalim Jevrejima, ako ne utie na kralja da opozove svoju zloinaku naredbu. Ester je otila kralju i rekla mu da je i sama Jevrejka i da e i ona morati da umre, ako se naredba izvri. Ubedila je kralja da je Haman zao ovek. Tek tada je Ahasver shvatio kakvu je nesreu njegovo nareenje moglo da izazove. Prema toj prii, kralj je tada naredio da se Haman obesi, a Jevrejima je dozvolio da se naoruaju i bore protiv svojih neprijatelja. Tako su od sigurne smrti bile spaene hiljade Jevreja. U znak seanja na ovaj dogaaj, u mesecu adaru se do dananjeg dana slavi praznik poznat pod imenom Purim. U to vreme postojala je jevrejska zajednica i u Egiptu, koji je takoe bio deo persijske carevine. Ovu zajednicu sainjavali su .potomci onih jevrejskih ratnika koji su, posle razaranja Jerusalima i ubistva Gedalje, napustili zemlju i doli u Egipat zajedno sa prorokom Jeremijom. Jedan njihov deo naselio se na junoj granici Egipta, u utvrenom gradu Elefantinu, i prijavio se za slubu u egipatskoj vojsci. Podigli su sebi mali hram po ugledu na veliki jerusalimski, i imali su svoje svetenike i verske obrede. Govorili su aramejski i dopisivali se na ovom jeziku sa svojom braom u Jerusalimu. 14. GLAVA VLADAVINA SVETENIKA TANAH (TORA, PROROCI I HAGIOGRAFIJE) Persijska vladavina nad Judejom trajala je dve stotine godina (oko 500. do 300. godine p. n. e.). Palestinom je upravljao persijski namesnik (peha), koji je ubirao poreze od naroda i odravao red u zemlji. Unutar svoje zajednice Jevreji su uivali samoupravu, a poto je Mojsijeva Tora bila prihvaena kao zbornik zakona, najviu vlast u zemlji imali su duhovni voi, prvosvetenici jerusalimskog hrama. U porodici Cadok, koju je osnovao prvosvetenik Joua ben Cadok, dostojanstvo prvosvetenika prelazilo je sa oca na sina. Prvosveteniku je pomagao Savet staraca. On je taj Savet konsultovao po pitanjima odnosa sa drugim narodima i po pitanjima ivota zajednice uopte. Naroiti uticaj na administraciju imali su ueni (poznavaoci zakona, soferim), iji je zadatak bio da tumae propise Tore. Savet staraca i soferim sainjavali su Veliku skuptinu (Kneset hagdola), koja je pretresala sva vana pitanja uprave i donosila odluke. Geslo Velike skuptine bilo je: Budi oprezan u pitanjima pravde, poveavaj broj onih koji ue i podigni ogradu oko Tore! To je u stvari znailo da uprava treba da nastoji da imenuje potene sudije, da osnuje mnoge kole, kako bi svaki mladi ovek mogao da ui itati i pisati, i potovati propise Tore i primenjivati ih u ivotu. I sama Velika skuptina izdala je niz novih zakona. Prema predanju, ova je Skuptina ustanovila molitve ema (uj, Izraelu!) i emone esre (molitva sastavljena od osamnaest blagoslova), koje Jevreji treba da mole svakog dana. U hramu su molitve bile tek dodatak obredu pri prinoenju rtava, ali u manjim bogomoljama itava se sluba boja sastojala od molitava i itanja pojedinih poglavlja Tore. Od jo veeg znaaja bilo je poduavanje po kolama. U to vreme, kada su bili retki oni koji su znali da itaju i piu, jevrejski soferim su nastojali da svaki graanin naui da ita Toru.
26

Tako se u narodu odralo poznavanje starog hebrejskog jezika u doba kada je opti govorni jezik bio aramejski, koji se upotrebljavao u svim zemljama pod persijskom vladavinom. Za oba jezika soferim su primenjivali asirsko, tj. kvadratno pismo koje se do dananjeg dana upotrebljava za pisanje svitaka Tore i tampanje knjiga. Velikom reformatoru Ezri Hasoferu i njegovim sledbenicima (soferim) pripada zasluga za sreivanje biblijskih propisa u tri odeljka: Tora, Proroci i Hagiografije. (Skraeno ime za sva tri odeljka je Tanan.) Ezra je prikupio sve to su svetenici, proroci i hroniari pisali prethodnih vekova, ispravio pogrene tekstove i od fragmenata sastavio kompletna dela. celi tekst Tore sredio je u pet knjiga: 1. Bereit (Geneza), koja opisuje dogaaje od stvaranja sveta do Avrama i daje opis ivota naroda za vreme patrijaraha Avrama, Isaka i Jakova; 2. emot (Eksod), koja opisuje ropstvo u Egiptu i izbavljenje pod Mojsijem i sadri zapovesti date na Sinaju i druge vane propise Tore; 3. Vajikra (Levitik) ili zakon svetenika, koja sadri propise o slubi u svetilitu i o praznicima, te o drutvenim i domaim dunostima Jevreja; 4. Bamidbar (Brojevi), koja sadri opis lutanja po pustinji pod Mojsijem; i 5. Dvarim ili Minetora (Deuteronom), koja je naena u hramu za vreme Josije. To su najvii moralni propisi pisani u duhu prorok, a u obliku Mojsijeve oporuke. Ovih pet knjiga jo se i danas zovu Hume (Grupa od pet, Pentateuh). Soferim koji su nastavili Ezrino delo, sredili su istorijske knjige koje opisuju istoriju jevrejskog naroda od vremena kada se naselio u Kanaanu do prvog razorenja Jerusalima, kao i vavilonsko ropstvo. Ove knjige se zovu ,;Prvi proroci, a podeljene su u etiri dela: Joua, Sudije, Samuel i Kraljevi. Posle ovih dolaze: Poslednji proroci 15 knjiga koje sadre govore i propovedi trojice velikih proroka (Isaje, Jeremije i Ezekiela) i dvanaestorice manjih proroka (Hoseje, Joela, Amosa, Ovadije, Jone, Mike, Nahuma, Havakuka, Zefanije, Hagaja, Zaharije i Malahije). Tora i Proroci su prva dva odeljka Biblije ili Tanaha. Trei odeljak se zove Ketubim (Spisi, Hagiografije). U njemu su sadrana razna dela od kojih je jedan deo zavren za vreme Ezre i soferima, a drugi deo kasnije. Najstarijim spisima pripada velika zbirka psalama (tehilim), religioznih pesama i molitava, od kojih su se neke pevale u hramu i kolama. Jedan deo psalama nazvan je Davidovim psalmima, jer se odnose na razne dogaaje iz ivota kralja Davida. Ovi psalmi tako duboko izraavaju patnje i radosti ljudske due, da su kasnije ukljueni i u hriansku liturgiju. Tri knjige hagiografija vezane su za ime kralja Solomona, i to: 1. Pesma nad pesmama ljubavna idila o mladoj seoskoj devojci Sulamit, koja udi da napusti Solomonovu palatu da bi se vratila u selo svom ljubljenom pastiru; 2. Milej lomo Solomonove izreke i poslovice, koje se odnose na razne probleme iz ivota i sadre savete za ponaanje ljudi, i 3. Kohelet melanholina razmiljanja o ivotu i smrti i o siunosti oveka, koji nikad ne moe da dokui svu ivotnu istinu i da postigne potpunu sreu. Sline su misli izraene i u knjizi Joba, gde se opisuje ivot jednog pravednog oveka, Joba, koji ne samo to nije dobio nagradu za svoju pravednost, ve je bio i izloen tekim patnjama. Job se prepire sa bogom i trai da u svetu zavlada pravednost. Iza Jobove knjige dolaze tri manje knjige, zvane Megilot, i to: 1. Ejha zbirka tubalic o traginom razorenju Jerusalima (predanje ih pripisuje proroku Jeremiji); 2. ,,Ester, koja sadri priu o Ahasveru, Hamanu i Mordehaju, i 3. ,,Rut slika o ivotu pastira u doba sudija. Seriji knjig prorok pripada i knjiga Danijel, pisana kasnije, koja na aramejskom opisuje ta je pravednik Danijel iz Vavilonije video u snu o sudbini svih jevrejskih kraljevina i
27

jevrejskog naroda sve do grke vladavine. Poslednje tri knjige hagiografija su istorijske kronike. Knjiga Ezrina i Knjiga Nehemijina opisuju delatnost ove dvojice voa, a knjiga Divre hajamim je hronika kraljeva iz kue Davidove od Davida do Cedekije. 15. GLAVA GRKA VLADAVINA PTOLOMEJI Oko 300. godine pre nove ere, bitno se izmenila politika situacija u istonim zemljama. Aleksandar Makedonski, hrabar vojnik i zapovednik jake vojske, poao je iz Grke, najcivilizovanije zemlje tadanje Evrope, i za kratko vreme osvojio sve zemlje Azije i Afrike koje su leale oko Sredozemnog mora. Svrgnuo je Persijance i postavio poglavare iz redova svojih vojnih stareina. Po jednoj popularnoj legendi, kada se Aleksandar sa svojim trupama pribliavao zidovima Jerusalima, izili su da ga doekaju prvosvetenik Joua i drugi svetenici, kao i neki istaknuti stanovnici grada. Videvi da delegacija prilazi, Aleksandar je sjahao sa svog konja i pozdravio prvosvetenika. Kada su ga njegovi ratnici upitali, zato je pokazao toliko potovanja prema jevrejskom sveteniku, Aleksandar je odgovorio: Dok sam jo bio u Makedoniji, u jednom svom snu o osvajanju Istoka video sam starca slinog ovom prvosveteniku, koji mi je predskazao da u postii svoj cilj. Sada opet vidim pred sobom isto lice, i kada pozdravljam ovog oveka, elim da izrazim zahvalnost bogu koji mi je progovorio kroz njegova usta. Kada je uao u Jerusalim, Aleksandar je posetio hram i prineo rtvu bogu Jevreja. U znak priznanja to su mu se dobrovoljno podvrgli, Aleksandar je Jevrejima ostavio sve slobode koje su uivali pod persijskom upravom. Svom upravljau u Palestini dao je uputstvo da ne tlai Jevreje, ni da im nametne teke poreze, ve da ima obzira prema njima. Da bi izrazili svoju zahvalnost za irokogrudost velikog osvajaa, Jevreji su svim deacima roenim te godine dali ime Aleksandar. Kada je posle Palestine osvojio Egipat, Aleksandar je osnovao veliki trgovaki grad Aleksandriju i naselio ga Grcima i Jevrejima kojima je priznao jednaka graanska prava. Posle Aleksandrove smrti njegovi su generali meu sobom podelili zemlje koje je on osvojio. Jedan od njih, Ptoloemej Lag, postao je gospodar Egipta. Jednom drugom generalu preoteo je Judeju; jedne subote, kada se Jevreji nisu mogli braniti, opkolio je Jerusalim, uao u grad i odvukao velik broj stanovnika u Aleksandriju. Dok su se u Egiptu i Palestini odigravali ovi dogaaji, drugi grki general, Seleuk, osvojio je Siriju, Malu Aziju i Mesopotamiju (Vaviloniju), u kojim je zemljama takoe iveo znatan broj Jevreja, i zasnovao svoj glavni grad u Antiohiji. Tako su osnovane dve nove snane drave, u kojima su vladale dve dinastije, Ptolemeji i Seleukidi. Ove dve drave su stalno vodile meusobnu borbu, da bi osvojile Palestinu koja se nalazila izmeu njih. Vladavina Ptolemeja nad Judejom trajala je preko sto godina. Prvi vladari ove dinastije postupali su sa stanovnicima Judeje sa puno obzira i blagosti. Nisu se 'meali u delovanje svetenika. Prvosvetenik je dobio grki naziv ,;Etnarh, voa naroda, i bila mu je poverena dunost da prikuplja i isporuuje Ptolemejima odreeni danak za celu Judeju. U svemu ostalom bio je potpuno nezavisan. Broj Jevreja, to su poli u Aleksandriju da tamo ive, bio je toliko velik, da su zauzimali itave ulice. Jedna od posledica ove povezanosti sa Grkom bila je ta, da su aleksandrijski Jevreji govorili grki umesto aramejski. Ptolemej Filadelf, drugi kralj ove dinastije, bio je izuzetno blagonaklon prema Jevrejima. Bio je i ljubitelj nauke i umetnosti i osnovao je na svom dvoru muzej i veliku biblioteku. U biblioteci su se nalazili sakupljeni knjige i spisi iz celog civilizovanog sveta. U elji da jo vie upotpuni svoju biblioteku, kralj je zamolio Elijezera, tadanjeg jerusalimskog prvosvetenika, da
28

poalje u Aleksandriju izvestan broj uenih ljudi koji e moi da prevedu Toru sa hebrejskog na grki. Po predanju, iz Jerusalima je stiglo sedamdeset Staraca, sve samih uenjaka. Smeteni su na jedno malo ostrvo u blizini Aleksandrije i svakome je dodeljena posebna elija za rad. Svaki od njih preveo je puni tekst Tore, i kada su zavreni prevodi uporeeni, videlo se da su svi istovetni. Ptolemej se zahvalio uenjacima, svakome je dao po jednu kopiju prevoda da bi nauku Tore iriii u onim jevrejskim zajednicaima, u kojima se govori grki. Ovo je, naravno, sa* mo legenda, ali ukazuje na injenicu, da su u to vreme Toru poeli prevoditi na grki. Kasniji jevrejski narataji nisu znali itati hebrejski, pa se pojavila potreba da se i ostaii delovi Tanaha prevedu na grki. Ovaj grki prevod poznat je kao Septuaginta, poto ga je, prema istoj iegendi, pripremiio sedamdeset uenjaka. Za vreme vladavine Ptolemeja III i Ptolemeja IV ponovo je poremeen mir Judeje. Sirijski kraljevi Seleukidi pokuali su da Palestinu osvoje od Ptolemeja. U samom Jerusalimu obrazovana je jevrejska stranka, koja se zalagala za vladavinu sirijskih kraljeva. Ovoj stranci pripadao je i prvosvetenik Onije II. Jednom prilikom je Onije propustio da poalje godinji danak, na to je stigao glasnik Ptolemeja III, koji je zahtevao da se duni porez bez odlaganja plati. Zahtev je bio propraen pretnjom da e u sluaju neplaanja cela zajednica imati da iskusi teke posledice. Zastraene ovim pretnjama, jerusalimske vlasti su naloile Josifu ben Tobiji, neaku prvosvetenikovom, da krene u Aleksandriju i d potrebna objanjenja. Mladi Josif ben Tobija ostavio je tako dobar utisak na aieksandrijski dvor, da je za celu Palestinu postavljen za ubiraa nameta. Josif ben Tobija lojalno je sluio Ptolemeju vie od dvadeset godina i prikupljao velike svote za egipatske vladare. Ali se u isto vreme i sam obogatio. U to doba u Jerusalimu su poeli usvajati grki nain ivota. Bogatai su doputali sebi suvie slobode i udili za uivanjima, pa su se postepeno udaljavali od narodnih masa. Dok je sa Sirijom vodio rat za prevlast, Ptolemej IV je za vreme jednog svog pohoda stigao u Jerusalim i izrazio elju da vidi hram. Svetenici su mu pokazali spoljanje prostorije i tremove forama, ali nisu dopustili da vidi svetite nad svetitima, u koje je samo prvosvetenik imao pristupa. Kralj je pokuao silom da ue u svetite, ali pre nego to je stigao do praga onesvestio se, pa su ga morali izneti iz hrama. Otada je kralj mrzeo Jevreje i njihovu veru. Kad se vratio u Aleksandriju naredio je da se u arenu koja je namenjena igrama uvede grupa Jevreja, da bi ih, radi zabave publike, slonovi gazili dok ne izdahnu. Meutim, vrisak i jauk gomile u areni toliko su zastraili ivotinje, da su se okrenule i izgazile svoje vodie i kraljeve sluge koji su ih draili. Neprijateljstvo egipatskog vladara izazvalo je mrnju Jevreja prema Ptolemejima. Verovalo se da bi vlast sirijskih Seleukida bila blaa. Zato, kada je u borbi na Jordanu sirijski kralj Antioh Veliki pobedio Egipane i uao u Jerusalim, jevrejsko ga je stanovnitvo pozdravilo i priznalo njegov suverenitet. Ali nade da e naii bolja vremena nisu se ispunile. 16. GLAVA SELEUKIDI I POBUNA HASMONEJACA Antioh III ili Veliki, prvi sirijski vladar Judeje, bio je prijateljski raspoloen prema Jevrejima. Po njegovom nareenju data je velika suma novaca prvosveteniku Simeonu Pravednom za potrebe hrama, kao i za ulepavanje grada i jaanje njegovih utvrenja. Jevrejskim zajednicama rasutim po Siriji i Vaviloniji, takoe su date vee slobode. Meutim, Antioh Veliki je ubrzo pretrpeo poraz u ratu sa Rimljanima i uskoro posle toga je umro. Nasledio ga je sin Seleuk IV, koji je vladao samo nekoliko godina. Za vreme njegove vladavine nastala su za Jevreje teka vremena. Kralj je morao Rimljanima da plaa velik danak, a da bi prikupio potreban novac, nametnuo je velike terete Jevrejima. Jednom je
29

kraljev rizniar Heliodor doao u Jerusalim sa nalogom da uzme iz hrama novac koji je onde bio sakriven. Heliodor je upao u hram, ali mu se desilo isto to i Ptolemeju u slinoj prilici. Dva mladia su ga zgrabila, izbacila iz svetita i iibala, tako da se bolestan i neobavljena posla vratio u Antiohiju. Plaei se moguih posledica ovog suprotstavljanja vlasti, prvosvetenik Onije III poao je u Antiohiju da objasni kralju ta se dogodilo. No, u meuvremenu je kralj umro, a nasledio ga je njegov brat Antioh IV. Antioh IV bio je poznat meu Grcima kao Antiohus Epifanes (poslat od boga), ali su ga meki zvali Antiohus Epimanes (Antioh Ludi). Jevreji su ga izmeu sebe zvali Antiohus Haroe (Antioh Zli), jer je u svojoj kraljevini naneo mnogo nevolja jevrejskom narodu. Ambicija ovog vladara bila je da celokupno stanovnitvo, a naroito Jevreje, primora da prihvate grke obiaje i grku veru; izdao je naredbu da svako mora da se klanja grkim bogovima i boginjama Zevsu, Apolonu, Afroditi itd. Pri tome je iskoristio injenicu, da je jedno vreme i meu samim Jevrejima postojala stranka takozvanih helenista, oboavalaca i sledbenika grke kulture. To su veinom bili mladi ljudi iz imunih porodica, koji su podraavali grke obiaje, esto ili u pozorita i na sportske priredbe, pijanili i vodili rasipniki ivot. Strogi jevrejski obiaji zabranjivali su ovakve raspojasanosti, pa su se zato strogo religiozni ljudi (hasidim) otro suprotstavili helenistima. Ova se podeljenost meu Jevrejima uvukla ak i u prvosvetenikovu porodicu, iji su neki lanovi pripadali helenistima. I tako, dok je prvosvetenik Onije bio na strani hasida, njegov brat Joua promenio je svoje ime u Jazon i postao voa helenista. Jazon je eleo da svom bratu preotme poloaj prvosvetenika, pa je radi postizanja tog cilja otiao Antiohu i obeao mu da e, ukoliko bude postavljen za prvosvetenika, uvesti u Judeji grke obiaje i plaati vei danak. Antioh je to drage volje prihvatio, a Jazon je postao prvosvetenik i preduzeo mere za zavoenje novog reda. Vaspitanje mladog narataja u Judeji je izmenjeno po ugledu na grke kole. Jazon je podigao gimnaziju gde su jevrejska deca, naga, uila gimnastiku i vojne vebe. Nekoliko godina kasnije naao se u Jerusalimu jedan drugi helenist, po imenu Menelaj, koji je takoe prieljkivao da postane prvosvetenik i da sada on istisne Jazona sa tog poloaja. Menelaj je bio zapovednik strae koja je Antiohu nosila godinji danak Judeje, pa je uspeo da ubedi kralja, da e plaati vei danak nego Jazon, ako bude postavljen za prvosvetenika. Dobio je taj poloaj i, da bi ispunio svoju obavezu datu kralju, kradomice je iz hrama izvukao sve dragoceno posue i poslao ga Antiohu. Stari prvosvetenik Onije otkrio je Menelajevu krau i uzbunio javnost zbog ovog skrnavljenja hrama. Dolo je do nereda. Da bi se oslobodio opasnog protivnika, Menelaj je primenio silu i Onije je ubijen. Razjaren narod je odgovorio time, to je ubio Menelajevog brata koji je dragocenosti hrama odneo Antiohu. Neredi su se sve vie irili i postepeno su prerasli u pobunu. To je bila prilika na koju je Antioh ekao. Na elu svoje vojske on je provalio u zemlju i uao u Jerusalim. Na hiljade je ljudi ubijeno, a hram ponovo opljakan. Ovo, meutinn, Antiohu nije bilo dovoljno. On je bio reen da iskoreni jevrejsku veru i jevrejsku nacionalnu kulturu po kojoj su se Jevreji razlikovali od Grka, i da ih prisili da se stope sa susednim narodima. Izdao je naredbu kojom je Jevrejima zabranio odravanje njihovih verskih obreda i naredio im da oboavaju grke bogove. U jerusalimski hram smetena je ogromna statua Zevsa, a slini kipovi postavljeni su i po drugim jevrejskim gradovima. Jevreji su bili prisiljeni da se klanjaju ovim kipovima i da im na rtvu prinose ivotinje, a naroito svinje, ije su meso Jevreji smatrali neistim. Za okupljanje u bogomoljama, za svetkovanje subote i drugih praznika, bila je predviena smrtna kazna. U to vreme mnogi su podnosili patnje za svoju veru i radije joj rtvovali svoje ivote nego da je napuste. Poznata je legenda o majci i njenih sedam sinova koji su svi bili baeni u
30

tamnicu i mueni, jer su odbili da prekre pravila svoje vere. Najstarijem sinu je obeano da e mu ivot biti poteen ako pojede komad svinjskog mesa, ali je on prkosio svojim krvnicima i radije dopustio da ga udave, nego da pojede meso koje mu je vera zabranjivala. Odseen mu je jezik, a on sam baen u kazan vrele vode. Na isti su nain ubijena i druga njegova braa. Kada je doao red na najmlaeg brata delati su naredili majci da ga nagovori na poslunost, kako bi mu bio spaen ivot. Ali je majka rekla sinu: Sine, ne plai se ubic i uini onako kao to su ti braa uinila! Tada su kraljevi delati ubili i majku i sina. Svireposti izvrene po Antiohovom nareenju postale su nepodnoljive i izbila je pobuna, koja je prerasla u ustanak, ali ne u Jerusalimu, gde je jaka sirijska posada uguila ranije pobune, ve u provincijskim gradovima. U malom gradu Modinu iveo je sa petoricom svojih sinova svetenik po imenu Matatja iz porodice Hasmonejaca. Jednog dana u Modin je sa svojim vojnicima doao jedan sirijski inovnik, pa je, kao to je to uinio i po drugim mestima, sagradio oltar na trgu i zahtevao od svetenika Matatje da prinese rtvu grkom bogu, koga su bili duni da potuju svi narodi kraljevine. Matatja je odbio da to uini rekavi: Makar se svi narodi kraljevine pokorili ovoj kraljevoj naredbi, neemo nikada ni ja ni moja braa odstupiti od svoje vere. Na to je jedan Jevrejin helenista priao oltaru da bi prineo rtvu, ali ga je ozlojeeni Matatja napao i ubio. Matatjini sinovi ubili su potom sirijskog inovnika i poruili oltar. Ovo je znailo otvorenu bunu; Matatja je odmah izdao vatren proglas i pozvao sve one koji su bili spremni da se bore za boga i za Toru, da mu se pridrue. Hiljade Jevreja i hasidskih rodoljuba odazvalo se tome pozivu. Ustanici su se podelili u male grupe koje su se krile po planinama, iznenada napadale sirijske vojnike i vodile gerilski rat. Kada je Matatja umro, vodstvo borbe su preuzeli njegovi sinovi. Najodvaniji meu braom bio je Juda, kome su, poto je svoje neprijatelje pobedio u nekoliko bitaka, dali nadimak Makabi (eki). Vojnim operacijama protiv eta Jude Makabija rukovodio je u poetku sirijski upravlja Palestine Apolonije. Jevreji su se borili kao lavovi. Sirijci su bili poraeni, a Apolonije je i sam pao. Ma Apolonijev postao je Makabijev trofej, kojim je otad unitavao neprijatelje svog naroda. Prva pobeda donela je Judi Makabiju velik broj novih pristalica, pa je tako stvorio vojsku sa kojom se borio protiv jakih Antiohovih jedinica. Oistio je okolinu Jerusalima od sirijskih odreda i uao u glavni grad koji je drala mala sirijska posada. Juda i njegovi ljudi popeli su se na Har Habajit (,,Breg hrama), gde se pred njima pojavila alosna slika opljakanog i opustoenog svetilita: na oltaru se nalazio kip Zevsa, a oko njega su bile ruevine. Ubrzo je oieno mesto gde je stajao hram, izbaeni su kipovi i uspostavljen je raniji red. Dan koji je oznaavao zavretak radova na obnovi, proslavljen je kao praznik Hanukat habajit (Posveenje doma). Proslava je trajala osam dana i svake veeri hram je bio jako osvetljen. O tome postoji ova legenda: u hramu su, da bi ga osvetili, traili ulja; naena je samo mala boca, u kojoj je bilo ulja dovoljno tek za jedno vee; meutim, kada su ga usuli u svetiljku, ono je nekim udom gorelo bez prekida punih osam dana. Slinih proslava bilo je i po drugim gradovima Judeje. U znak seanja na ovaj dogaaj, ve se 2000 godina slavi praznik Hanuka; poev od 25. kisleva, u jevrejskim se domovima osam veeri pale hanuka-sveice. Svi ovi dogaaji predstavljali su samo poetak duge borbe za slobodu jevrejskog naroda, koja je trajala etvrt veka. Antioh Epiman je umro, a njegov je naslednik nastavio ratovanje. U jednoj tekoj borbi ubijen je i sam Juda Makabi, pa je stareinstvo preuzeo njegov brat Jonatan Hasmonejac. Jonatan nije bio samo vojni stareina, ve i dravnik, i koristio se svakom prilikom da zemlju oslobodi sirijske vlasti. Bila je srea za jevrejski narod, to su upravo tada izbile razne nesuglasice meu samim Seleukidima. Naslednici Antiohovi su se svaali oko kraljevskog prestola, pa su se ak pojavili i strani pretendenti, koji su pri
31

svojim intervencijama zloupotrebljavali svoju mo. Svaki je od njih nastojao da zakljui savez sa Jonatanom, kako bi im ovaj pomogao u suparnikoj borbi. U zamenu je jevrejski vo dobijao razna obeanja. Tako je Jonatan postao prvosvetenik sa ovlaenjima poglavara zemlje. Postepeno, i uz pomo svog brata Simona, ponovo je osvojio od Sirijaca znatnu oblast Judeje. Kada je Jonatan poginuo u borbi, vodstvo je preuzeo Simon. On je na kraju uspeo da protera sirijsku posadu iz Jerusalima, to je predstavljalo poslednju fazu osloboenja Judeje od Sirijaca. Na velikom narodnom skupu u Jerusalimu, Simon je izabran za prvosvetenika i nasija (etnarha) osloboenog naroda. 17. GLAVA HASMONEJCI Posle etiri stotine godina persijske i grke vladavine Judeja je opet postala slobodna drava pod sopstvenim vladarom, nasijem iz junake porodice Hasmonejaca, koja je kroz teku borbu povratila nacionalnu slobodu. Nasi Simon je inio velike napore da obnovi zemlju koja je pretrpela velike gubitke za vreme tridesetogodinjeg rata i razaranja. Radio je na obnovi poljoprivrede na selu i trgovine u gradovima. Izgradio je luku u Jafi, koju je osvojio od Sirijaca, i tako je opet uspostavio vezu izmeu Jerusalima i sredozemne obale. Ovaj poduhvat doneo mu je ponovo rat sa sirijskim kraljem Antiohom Sidetom. U to vreme Simon je ve bio star i rat su vodili njegovi sinovi, od kojih se najvie istakao Johanan Hirkan. Simon je imao zeta Ptolemeja, koji je bio stareina grada Jerihona. Ovaj helenizirani Jevrejin, poto se sporazumeo sa Antiohom, pozvao je na jednu sveanost u gradu Jerihonu nasija sa enom. Svojim gostima dao je mnogo vina i tako ih opio, te je naredio slugama da ubiju nasija, a njegovu enu odvedu u jerihonsku tvravu. Vest o ovom nasilju brzo je doprla do nasijevog sina, Johanana Hirkana. Ovaj se sa svojom vojskom odmah uputio u Jerihon da bi se doepao ubice. Meutim, Ptolemej je naredio da se Johananova majka izvede na istaknuto vidno mesto na zidinama tvrave i zapretio da e je baciti u ponor ukoliko se opsada ne digne. Da bi spasao svoju majku, Hirkan je bio prisiljen da se povue u Jerusalim, gde je proglaen za nasija i prvosvetenika. Plaei se njegove osvete, Ptolemej je kasnije pobegao u Siriju. Johanan Hirkan, koji je vladao trideset godina, bio je prvi nasi iz kue Hasmonejaca koji je osnovao potpuno nezavisnu dravu. Zemlja je bila oiena od Sirijaca, oslabljenih mnogim ratovima. U samoj Palestini, razna mala plemena, koja su esto prilazila neprijateljima Jevreja, bila su prisiljena da se pokore Johananu Hirkanu. Ovaj je kaznio Samariane, koji su iveli u centralnoj oblasti drave blizu grada Sihema i sravnio sa zemljom hram na bregu Gerizim. Mali edomljanski narod, naseljen u junoj Palestini, takoe je priznao njegov suverenitet, pa je ak i primio jevrejsku veru. Meutim, i pored toga to su preli na jevrejsku veru, Edomljani su smatrani samo polujevrejima. Johanan je uveo dalekosene reforme u upravu zemlje. Ustanovio je Veliki dravni savet ili Veliki sud, koji se na grkom zvao Sanhedrin, a na hebrejskom Bet-Din-Hagadol. Ovaj savet ili sud je imao 70 lanova i jednog predsednika, koji se zvao Av-Bet-Din (otac suda). Sanhedrin je raspravljao o svim zakonima koje je trebalo doneti na osnovu propisa Tore. Bet-Din, u izvesnom smislu parlament Judeje, bio je u isto vreme i vrhovni sud zemlje. U okviru samog Sanhedrina esto je dolazilo do nesuglasica izmeu dveju stranaka, koje su se u to vreme obrazovale u Jerusalimu i bile poznate kao sadukeji i fariseji. Prvi, nazvani po Cadoku, glavi svetenike porodice, predstavljali su svetovnu (sekularistiku) politiku struju, koja je po svom programu elela da se Judeja razvija u dravu slinu drugim dravama. Prema njihovoj zamisli trebalo je da Judeja ima jaku vojsku, kako bi mogla da vodi agresivnu
32

politiku, da proiri svoju teritoriju i povea svoju mo u svetu. Oni su prihvatili Toru kao osnovni zakon jevrejske drave, ali nisu bili za to da se Tori dodaju novi verski propisi, kako se ne bi stvorila ograda oko Tore, lanovi ove stranke veinom su pripadali viim slojevima drutva, a to su bili imuniji ljudi i dravni inovnici. Srednje klase su pripadale drugoj stranci, farisejima (pruaim), ije je ime oznaavalo da se oni dre ,,po strani od drugih naroda. Po njihovoj teoriji Jevreji, kao duhovni narod, kao narod boji, treba da imaju svoj sopstveni nain ivota i da se razlikuju od ostalih naroda, a zakonodavstvo, na koji se god vid ivota odnosilo, treba da ima korena u Tori ili u njenim tumaenjima. Smatrali su da propisi treba da budu sve stroiji, kako bi se spreilo meanje Jevreja sa drugim narodima. U tu svrhu bilo je potrebno izuavati Toru, poznavati svaki njen propis i tumaiti svaku njenu re, kao to su to pre fariseja inili soferim. Dok je, dakle, uenje sadukeja priznalo dravi najvie mesto, fariseji su davali prvo mesto narodu, a dravi drugorazredni znaaj. Nasi Johanan Hirkan je i sam vie naginjao sadukejima nego farisejima. Jednom prilikom, za vreme neke sveanosti, upitao je voe dveju stranaka, da li je prema njihovom miljenju on veran Tori i njenim zakonima. Uglavnom je dobio potvrdan odgovor, ali je jedan od prisutnih fariseja, Eleazar, uzviknuo: Nije li ti dovoljno da bude nasi? Zato eli da bude i prvosvetenik? To je oito znailo da prema miljenju fariseja nije podesan da se pred bogom pojavi kao duhovni vo naroda onaj koji vodi ratove. Hirkan je bio teko pogoen ovom primedbom i otad se vie pribliio sadukejima, nastojei da ovi imaju veinu u Sanhedrinu. Naslednici Hirkanovi, njegova dva sina Aristobul i Aleksandar Janaj, bili su potpuno na strani sadukeja. Stariji (koji se prvobitno zvao Jehuda, ali je ovom imenu dodao grko ime Aristobul) proglasio se kraljem umesto nasijem. On je poveo ratove protiv susednih naroda, ali, slabog zdravlja, rano je umro. Njegov brat Aleksandar Janaj bio je pravi ratnik, pravi vojni stareina i odluan protivnik fariseja. Za vreme svoje duge vladavine, koja je trajala dvadeset i sedam godina, vodio je otru borbu ne samo sa Sirijcima i Arapima, ve i sa sopstvenim narodom ili, bolje reeno, sa onim njegovim delom, koji je bio na strani fariseja. U ratovima sa spoljnim neprijateljima bio je promenljive sree ma da je pri kraju njegove vladavine teritorija Judeje bila isto tako velika kao u njenim najslavnijim danima. Borba na unutranjem frontu bila je uporna i tragina. Kralj je imao uza se vojsku, svetenike i bogatae koji su pripadali sadukejima. Srednje klase i siromane mase, pristae fariseja, bile su protiv njega. Razmimoilaenja i meusobni sukobi dveju stranaka razvili su se, pri kraju Janajeve vladavine, u graanski rat. Poelo je u samom hramu za vreme proslave praznika Sukota. Prvosvetenik Aleksandar Janaj, koji je u isto vreme bio i kralj, vrio je slubu boju. Pomoni svetenici pruili su mu pehar vode da njome pokropi oltar, kao to je to bio obiaj kod fariseja. Ali kralj je vodu prosuo na tle, da bi pokazao da ne prihvata taj obiaj. Okupljeni vernici su tim kraljevim postupkom bili toliko razdraeni, da su svoje etrogim bacili na kraljaprvosvetenlka. Pristalice dveju stranaka su se podelile i dolo je do nereda. Jedan odred vojske upuen je u hram; ubijeno je mnotvo naroda; izbila je otvorena pobuna protiv nemilosrdnog kralja. Graanski rat je trajao est godina, a protivnike stranke su bez ikakvog ustruavanja traile pomo stranih najamnika. Pred svoju smrt kralj je zaalio to je dolo do razmimoilaenja izmeu njega i naroda i savetovao svojoj eni da uspostavi mir sa farisejima koji su uza se imali veinu naroda. Kraljica Saloma Aleksandra drala se saveta svog mua. Postavila je za predsednika Sanhedrina svog brata Simona ben Setaha, vou fariseja. Novi Sanhedrin je ponovo osnaio zakone koje je sadukejski Sanhedrin bio ukinuo. Najstariji kraljiin sin, Hirkan, pristalica farisejskog uenja postavljen je za prvosvetenika. Njen drugi sin, Aristobul, bio je sadukej i kao vojni stareina imao mnogo pristalica u vojsci, u kojoj su sadukeji bili veoma jaki. U
33

danima kada se oekivala kraljiina smrt, bilo je opte miljenje da e Hirkan postati kralj, ali je njegov brat Aristobul organizovao vojnu zaveru u nameri da zauzme presto i zavlada zemljom uz pomo sadukeja i vojske. Kada je kraljica umrla, sukob izmeu dva brata bio je ve u punom zamahu. Hirkan, ovek mekuac nije bio sposoban da upravlja dravom. Njegov brat je, naprotiv, bio i suvie ratoboran, pa je bilo verovatno da e i on biti uzrok mnogih nemira, kao to mu je to bio i otac Aleksandar Janaj. Prvi ratni sukob izmeu dvojice brae zavrio se pobedom Aristobula i Hirkan je bio primoran da se odrekne prestola u korist svog brata. Uskoro posle toga Hirkana su prijatelji nagovorili da pobegne arabijskom kralju Aretasu i zatrai njegovu pomo za ponovno zauzimanje prestola. Arabljani su zajedno sa Hirkanovim pristalicama upali u Jerusalim i opkolili Har Habajit koji su drali Aristobul i njegove pristalice. To se dogodilo za vreme Pesaha i poto stanovnici opsednutog grada nisu imali dovoljno ovaca za prinoenje praznikih rtava u hramu, bili su primorani da od svojih neprijatelja kupe jo onoliko ovaca koliko im je bilo potrebno. Bilo je ugovoreno da e oni sa zidova sputati korpu sa novcem, a da e im opsaivai u zamenu slati ovce. Jednom prilikom umesto ovce poslali su svinju. Gnev opsednutih bio je toliki, da su borbe ponovo oivele. Meu Hirkanovim vojnicima bio je i neki poboan ovek po imenu Onije, koga su smatrali svecem i za koga su verovali da mu molitve dopiru do neba. Stareina napadakih trupa pozvao ga je da se pomoli za unitenje Aristobidove vojske. Dobri ovek je upravio pogled ka nebu i ovako se pomolio: Gospode, i napadai i opsednuti su deca tvoja. Nemoj stoga dopustiti da se dogodi ono to oni jedni drugima ele. U to vreme desili su se vani dogaaji koji su iz osnova izmenili poloaj Azije. Pompej, vo jake rimske armije, poao je da osvoji Siriju i celu seleukidsku dravu. Posle Persijanaca i Grka, doao je red na Rimljane da postanu gospodari sveta. Mali narod Italije poeo je da iri svoju vlast prema zapadnoj Evropi, na jednoj strani, i prema Aziji i Africi, na drugoj. Poto je osvojio Siriju, Pompej se sa svojom vojskom zadrao u Damasku, glavnom gradu Sirije na granici Palestine, i poeo sa pripremama za osvajanje judejske zemlje. Na ovu vest dola su mu braa Hirkan i Aristobul i zamolila ga da odlui koji od njih dvojice ima pravo na presto. Pompej je obeao da e im odgovor kasnije saoptiti, a u meuvremenu je naredio svojim legijama da krenu na Judeju. Jerusalim i utvrenja hrama zauzeti su ba na Jom Kipur, kada je narod bio okupljen u hramu, a svetenstvo zaokupljeno slubom. Rimski vojnici ubili su vie svetenika i neke Aristobulove ljude koji su pruili otpor. Judeja je proglaena rimskom provincijom, a Hirkan postavljen za prvosvetenika i etnarha. Aristobul, koji je pripremao pobunu protiv novih osvajaa, zarobljen je i odveden u Rim zajedno sa svojom porodicom. Tako je, 63. godine pre nove ere, pala nezavisna kraljevina Hasmonejaca, poto je postojala jedva osamdeset godina. 18. GLAVA JUDEJA POD RIMSKOM VLAU - KRALJ HEROD (IROD) Judeju je ponovo zauzela strana sila. Hirkan je morao da slua zapovesti Rima. U ovako kritinom vremenu on nije mogao da sam upravlja zemljom, pa mu je stalno pomagao njegov ministar Antipater, koji je pripadao polujevrejskim Edomljanima. Antipater nije mnogo mario za dobro jevrejskog naroda, smatrajui za sebe mnogo korisnijim da ispunjava elje Rimljana, vrhovnih gospodara Judeje, pa je u Hirkanovo ime inio mnoge stvari koje su bile tetne po interese jevrejskog naroda. Dok je Pompej bio gospodar u Aziji, Antipater mu je bio veran, ali kad se Julije Cezar domogao vlasti, Antipater je priao Cezaru, kome je u njegovim ratovima pomagao slanjem jevrejskih trupa. U znak priznanja za ove usluge, Cezar
34

ga je naimenovao epitropom, to jest zatitnikom ili regentom Judeje, i poverio mu nadzor nad upravom i nad samim Hirkanom. Antipater je upravu severnog dela Judeje, to jest Galileje, poverio svom sinu Herodu, sposobnom i energinom mladom oveku koji je imao mnogo vie veza meu Rimljanima i Grcima nego meu Jevrejima. U Galileji je jo bilo grup jevrejskih rodoljuba, koji su hteli da oslobode Judeju od tuinske vlasti. Herod je uhvatio njihovog vou Hezekiju i njegove prijatelje i naredio je svojim ljudima da ih ubiju. Zbog toga je Herod pozvan pred Sanhedrin i od njega je traeno da objasni zato su ti rodoljubi ubijeni bez suenja. Okruen svojim vojnim pratiocima, Herod je prkosno stajao pred Sanhedrinom i odbijao da odgovori. Sanhedrin se nije usudio da ga osudi. Samo jedan farisej, po imenu emaja, ustade i ree: Sada se plaite da sudite Herodu, ali e doi dan kada e on sve vas pobiti. Ovo predvianje se kasnije obistinilo. Herodov cilj bio je da uz pomo Rimljana postane kralj Judeje. Ali je imao jednog takmaca, hasmonejskog princa Antigona, sina Aristobula koji je umro u zarobljenitvu u Rimu. Antigon je eleo da oslobodi Judeju rimske vlasti i postane kralj nezavisne drave. Pomou judejskih ustanika i persijskih najamnika uspeo je da Heroda i njegove ljude izgna iz Jerusalima li da etiri godine zadri presto. Tada se Herod vratio sa jakom rimskom vojskom i zauzeo glavni grad. Rimljani su zarobili Antigona i odsekli mu glavu, a Heroda proglasili kraljem Judeje. Poto je zadovoljio svoju ambiciju, Herod je otpoeo sa proganjanjem pristalica Hasmonejaca i raspustio Sanhedrin. U to vreme su se u Rimu esto menjali gospodari, vojskovoe su preotimali vlast jedni od drugih. Julija Cezara su ubili u Rimu njegovi neprijatelji; rimsku republiku je ubrzo zamenila imperija, a Avgust Oktavijan je postao prvi rimski cezar (car, imperator), gospodar mnogih zemalja u svim delovima antikog sveta: Evrope, Azije i Afrike. Da bi se mogao odrati na prestolu Judeje protiv volje naroda, Herod se morao prilagoavati novim gospodarima, morao im je laskati i kupovati njihovu milost novcem i vojnom podrkom. Heroda su mrzeli i lanovi njegove sopstvene porodice. Da bi dokazao da je zakoniti naslednik Hasmonejaca, oenio se lepom hasmonejskom princezom Marijamnom, unukom biveg kralja Hirkana. Cela njena porodica ded Hirkan, mati Aleksandra i brat Aristobul III uvana je u palati pod Herodovim nadzorom, da bi se spreilo da sa rodoljubima kuje zaveru i organizuje nov ustanak. Svog uraka Aristobula, nenog sedamnaestogodinjeg mladia, postavio je za prvosvetenika, nadajui se da e na taj nain zadovoljiti ambicije svojih hasmonejskih roaka. Meutim, Aristobul je postao ljubimac naroda. Ali to nije bilo ono to je Herod eleo, pa je postao ljubomoran i podozriv. Za vreme praznovanja Sukota, Herod je pozvao goste u svoju palatu u Jerihonu. Bio je topao dan, pa je Aristobul sa nekim svojim mladim prijateljima poao na reku da se okupa. Dok su se mladii kupali, mladog, u narodu omiljenog prvosvetenika su neki kraljevi gosti gurnuli u vodu i drali pod njom dok nije izdahnuo. Proturena je vest o nesrenom sluaju, ali je narod optuivao Heroda da se na ovaj nain hteo osloboditi svoga u narodu preve omiljenog uraka. Od toga dana Herod mije vile naao mira u svojoj porodici. Kraljica Aleksandra, njegova tasta, mrzela ga je odavno i optuivala ga u Rimu. I kraljica Marijamna se posle smrti svog brata udaljila od njega, a kasnije, kada je saznala i za neke njegove druge ubilake planove, jo ga je vie omrznula. Herod je dvaput bio pozivan u Rim, da bi se opravdao za dela koja je poinio. Svaki put pre odlaska iz Jerusalima nareivao je nadzorniku svoje palate da za vreme njegovog odsustva Marijamnu i njenu majku Aleksandru dri zatvorene u palati kao taoce za njegovu bezbednost. Trebalo je da budu ubijene ako bi se njemu u Rimu neto dogodilo. Meutim, on se oba puta vratio u Judeju. ene, saznavi za njegova uputstva data nadzorniku palate, jo su ga vie mrzele.
35

Porodini ivot Herodov bio je pun sumnji, mrnje i straha, Herod se bojao da e neko od preivelih Hasmonejaca pokuati da mu otme presto. Zato je naredio da se ubije osamdesetogodinji bivi kralj Hirkan, koji je uz pomo svojih prijatelja pokuao da pobegne iz kraljevske palate, gde je iveo pod nepodnoljivim uslovima. Zatim je Herod optuio kraljicu Marijamnu da je pomou jednog sluge pokuala da ga otruje. Marijamna je osuena na smrt i odrubljena joj je glava. Ista je sudbina zadesila i kraljicu majku Aleksandru, koja je do kraja ivota ekala na priliku da se osveti Herodu zato to joj je unitio porodicu. Narod je gorko proklinjao Heroda, edomljanskog roba ili polujevrejina kako su ga nazivali. On je znao da ga mrze i pokuao je da odobrovolji narod time, to je ponovo sagradio jerusalimski hram, koji je sad opet postao velianstven i lep kao to je bio za vreme kralja Solomona. Meutim, na vratima hrama blistao je veliki zlatni orao, simbol Rimske carevine, to je predstavljalo uvredu za jevrejska nacionalna oseanja. Gradio je pozorita i cirkuse u kojima je omladina imala mogunosti da se bavi sportom po uzoru na Grke, ali su se poboni ljudi Jerusalima gnuali toga i jo se vie udaljavali od njega. Dizao je i nove gradove i davao im rimska imena u ast raznih rimskih careva. Tako je sagradio luku Cezareju u kojoj su se nastanili uglavnom Rimljani i Grci. Grad Samarija dobio je novo ime Sebast u ast cara Avgusta. Herod je imao dece od vie ena, ali je svojim pravim naslednicima smatrao sinove Aleksandra i Aristofoula, decu kraljice Marijamne. Mada su vaspitani na carskom dvoru u Rimu, oni nikad nisu zaboravili da su deca hasmonejske kraljice, osuene na smrt zbog svoje vernosti narodnoj dinastiji. Herod je zapazio da ga njegovi najmiliji sinovi ne vole, a to je pruilo dobru priliku Antipateru, sinu jedne od njegovih drugih ena. Antipater, veoma ljubomoran zbog povlaenog poloaja svoje polubrae, lako je ubedio svog oca da Aleksandar i Aristobul pripremaju njegovo ubistvo, da bi se osvetili za smrt svoje majke. Herod je izveo oba sina pred sud i oni su osueni na smrt, a Antipater je proglaen naslednikom prestola. Meutim, ubrzo je Herod otkrio da se i Antipater eli osloboditi oca. Zato je i Antipater ubijen. Pria se da je rimski car, uvi za smrt treeg Herodovog sina, uzviknuo: U kui jevrejskog kralja sigurnije je biti svinja nego kraljev sin, (jer Herod je rtvovao svoje sinove, dok je rtvovanje svinja bilo kod Jevreja zabranjeno). Herod je umro nakon vladavine od 32 godine. Pre svoje smrti kraljevinu je podelio meu svoja tri preivela sina, koji su morali poi u Rim da- bi im imperator Avgust potvrdio njihove titule. Imperator je najpre bio na to pristao, ali kada je uo da su u Judeji izbili nemiri, odluio je da upravu zem-Ije preda rimskim inovnicima, kojima je data titula ,,prokuratori. Tako je Judeja postala provincija Rimske impe-rije. 19. GLAVA PROKURATORI - NARODNI RAT I DRUGO RAZORENJE HRAMA Grad Cezareja, nedaleko od Jerusalima, bio je sedite rimskog prokuratora ili guvernera, koji je pod svojim zapovednitvom imao dve rimske legije. Njihova je dunost bila da uvaju red i poredak u Judeji. Za vreme praznika Pesaha i Sukota, kada se u Jerusalimu obino okupljao velik broj poklonika iz cele zemlje, prokurator je sa svojim trupama dolazio u grad da bi spreio svaku mogunost pobune protiv rimske vlasti. Rimljani su tada sa uenjem posmatrali jevrejski nain ivota i verske obiaje, za njih tako strane i nepojmljive. Nisu mogli da shvate kako ljudi mogu da se mole bogu koga ne vide i zato u hramu nema kipova i slika kojih su rimski i grki hramovi bili puni. Jevreji su sa svoje strane oseali neprijateljstvo prema ovim nezvanim gostima, utoliko vie, to su ve znali ta znai tuinska vlast. Morali su da plaaju velik danak carskoj blagajni u Rimu, a posebno i poreze guverneru
36

Judeje. Naroito su siromani bili nemilosrdno ugnjetavani. Rimski car Tiberije, Avgustov naslednik, saznao je za to pa je jednom od prokuratora koga je poslao u Judeju rekao da je dunost dobrog pastira da strie poverene mu ovce, ali ne i da odere njihovu kou. Meu prokuratorima bilo je takvih, koji su namerno izazivali narod i vreali njegova verska oseanja. Tako je jedan od nj:ih, Pilat, naredio svojim vojnicima da pronesu kroz Jerusalim svoje zastave na kojima je bila careva slika, to se smatralo uvredom u svetom gradu gde je, za razliku od obiaja u Rimu, bilo zabranjeno oboavanje slika. Jedan od rimskih careva, Gaj Kaligula, zahtevao je ak i to da se njegova bista postavi u hramu. Smatrajui sebe boanskom linou, naredio je da se njegovom kipu klanjaju u svim hramovima imperije. Meutim, Jevreji su odbili da to uine. Kaligula je tada naredio zapovedniku palestinskih legija, da njegov kip postavi u jerusalimskom hramu, a Jevreje prisili da kleknu pred njim. Narod je bio duboko uznemiren i izjavio je zapovedniku: Nee nas naterati na poslunost, sem ako nas sve pobije. Zapovednik je pisao u Rim i traio nova uputstva. Na sreu, upravo u tom kritinom trenutku stigla je vest da su Kaligulu ubili oficiri njegove sopstvene vojske. Kroz krae razdoblje Judeja je bila neka vrsta autonomne kraljevine. Jednog od Hirkanovih unuka, Agripu, koji je vaspitan u Rimu i imao mnogo prijatelja na rimskom dvoru, Kaligula je postavio za guvernera Galileje. Naslednik Kaligulin postavio je Agripu za guvernera cele Judeje, pa mu je ak dao titulu kralja, tako da je postao gotovo isto tako nezavisan vladar, kakav je bio i njegov ded Herod. Sreom, Agripa nije iao stopama Herodovim. On je eleo da sa narodom odrava bliske odnose, da bude pravi jevrejski kralj, a ne samo rimski funkcioner. Odravao je dobre odnose sa demokratskim farisejima, esto je prisustvovao slubi u hramu, a za vreme praznika avuota sam je nosio svoju kotaricu voa radi prinoenja na oltar, upravo kao to su inili i obini ljudi iz naroda. Jednom je pred velikim skupom javno itao jedno poglavlje Tore. Kada je stigao do sedmog stiha u sedmom poglavlju Deuteronoma, u kojem je reeno da samo Jevreji mogu biti kraljevi jevrejskog naroda, zaplakao je, setivi se da nije istog jevrejskog porekla, jer je Edomljanin. Ali ga je skup teio ovim recima: ,,Ne tuguj, Agripa, ti si na brat. Agripa je u stvari bio Hasmonejac, sin Aristobulov i unuk kraljice Marijamne, koje je Herod poslao na gubilite. Kao i prvi Hasmonejci, i Agripa se starao da odbrani Jerusalim od upada stranaca, pa je ak zapoeo sa izgradnjom novih utvrenja oko grada. Meutim, bio je primoran da odustane od tog poduhvata, jer je time izazvao sumnju Rima da priprema novu pobunu. Agripina vladavina trajala je samo etiri godine. Njegov naslednik Agripa II imao je svega sedamnaest godina kada mu je otac umro. Rimski car je isprva odbio da ga proglasi kraljem, bojei se da bi mogao dizati narod na ustanak. Kasnije mu je priznata kraljevska titula, ali nije imao stvarnu vlast. Uprava zemlje ponovo je predata prokuratoru. Novi prokuratori, koji su se esto smanjivali, bili su jo gori od preanjih. Ovi prokuratori, bili oni Rimljani ili Grci, imali su vrlo malo obzira prema narodu. U njihovom glavnom stanu, u Cezareji, bilo je grkom stanovnitvu doputeno da zlostavlja Jevreje i, mada su upuivane albe Rimu, tadanji svirepi car Neron nije hteo da intervenie. Pokret rodoljuba ponovo je u narodu uzeo maha i zeloti stranka ekstremnih rodoljuba okupili su sve vie pristalica pod svoju zastavu. Strpljenje naroda bilo je konano iscrpljeno kada je car Neron poslao u Judeju novog prokuratora po imenu Flora. Stav ovog inovnika prema Jevrejima bio je takav, kao da je on delat upuen da kazni zloince. On je grko stanovnitvo podbadao protiv Jevreja i zahtevao dragocenosti iz hrama, a kada ih nije dobio, uputio je svoje vojnike da pljakaju kue jerusalimskih stanovnika. Dolo je do spontane pobune i pobunjenici su uspeli da potisnu pljakale iz grada; ustanak, koji je i inae tinjao, izbio je sada u celoj zemlji. Zeloti su pozvali narod u borbu na ivot i smrt protiv ugnjetaa. U
37

Jerusalim su upuene rimske trupe ali je u borbi, do koje je dolo izmeu njih i zelota, oduevljenje i junatvo Jevreja bilo takvo, da su rimske legije potuene, a njihovi ostaci naterani u bekstvo. Voi Jevreja u Jerusaftmu su sada uvideli, da je rat sa monom Rimskom carevinom neizbean, pa su poeli sa pripremama. Sanhedrin je imenovao privremenu upravu koja je naredila izgradnju novih utvrenja oko glavnih gradova, organizaciju dobrovoljake vojske i postavljanje iskusnih vojnih stareina. Oekivalo se da e rimske legije doi iz Galileje, pa se zato tamo koncentrisala jevrejska vojska. Za stareinu je Sanhedrin postavio Josifa ben Matatju, dobrog poznavaoca rimske i grke kulture, koji se kasnije, pod imenom Josif Flavije, proslavio kao autor poznatog dela iz jevrejske istorije. On nikada ranije nije bio vojni zapovednik i dobro je shvatio kakve su opasnosti vezane za rat sa monim Rimom, ali u vreme opteg vrenja i patriotskog oduevljenja smatrao je da se ne sme kolebati i da je duan sluiti svojoj otadbini. Kada su vesti o ustanku stigle do Rima, Neron je uputio nove snage pod komandom svog najboljeg generala Vespazijana, sa nalogom da kazni buntovni narod. Vespazijan je stigao u Galileju na elu jake vojske. U njegovoj pratnji nalazio se i marionetski kralj Agripa II, koji je i sam bio protiv ustanka. Jevreji su se utaborili u nekoliko utvrenih gradova (Tiberijas, Gamala, Jotapata) i branili se junaki. Ali oajniki otpor i hrabrost malo su koristili protiv dobro izvebanih rimskih legija, tada najbolje vojske na svetu. Rimljani su zauzimali grad za gradom i uskoro je cela Galileja bila u njihovim rukama. I sam Josif Flavije se predao Vespazijanu. Uvidevi besciljnost otpora smatrao je da je najcelishodnije sklopiti mir sa Rimom. Jerusalim se pripremao za poslednju bitku. Car Neron tek to je umro. Nasledio ga je Vespazijan. Komandu nad rimskim legijama u Judeji preuzeo je Vespazijanov sin Tit. Njegova velika vojska, dobro snabdevena ratnim spravama, izvrila je opsadu Jerusalima koji je bio utvren trostrukim pojasom kamenih zidina. U gradu su komandu imali zeloti, koji su rukovodili odbrambenim operacijama. Najistaknutiji meu zelotima bili su Johanan Galilejski i Simon Bar-Giora. Zeloti su se herojski borili. esto su vrili smele napade protiv Rimljana, pokuavajui da unite rimske ratne sprave za ruenje zidina, koje su neprekidno bile u dejstvu. Ali im je bila probijena jedna brea, pojavio bi se odmah novi zid koji su branioci podizali uz velike napore i izvanrednu hrabrost. Opsada je trajala vie meseci i u gradu je ponestajalo hrane. Ljudi su na ulicama umirali od gladi. Pria se da su ak i najbogatije i najotmenije ene bez ustruavanja eprkale po gradskom smeu, kako bi nale neke ostatke hrane i time utolile glad. Najzad, kada su branioci bili potpuno iscrpeni, Rimljani su upali u grad i zapalili hram. U svom oajanju zbog poraza mnogi zeloti su se bacili u plamen, a jo ih je mnogo vie poginulo od maa rimskih vojnika koji su, besni zbog upornog otpora, ubijali sve ivo, i ljude i ene i decu. Voi zelota Johanan i Simon su zarobljeni, okovani u lance i odvedeni u Rim, a hiljade zarobljenika je odvedeno u razne gradove Azije i prodalo kao roblje. Jerusalim je postao gomila ruevina, a Judeja jo jednom svedena na malu rimsku provinciju. U ast pobede u Rimu su organizovane sjajne sveanosti. Ulicama Rima su defilovale rimske legije pratei Vespazijana i njegova dva sina, Tita i Domicijana. Iza njih su koraali judejski zarobljenici, vezani lancima. U povorci je noeno zlatno i srebrno posue iz hrama. Simon Bar-Giora je javno obeen, a drugi vo, Johanan Galilejski, osuen je na doivotnu robiju. Slika sveane povorke uklesana je na trijumfalnom luku koji je specijalno podignut u ast Tita osvajaa Judeje. Iskovan je i naroiti novac sa likom uplakane ene i sa latinskim natpisom: Poraena Judeja, osvojena Judeja (Judea devicta, Judea capta).

38

Od drugog razorenja hrama prolo je vie od hiljadu osam stotina godina. (Tit je osvojio Jerusalim sedamdesete godine nove ere.) Prvi hram je razorio Vavilon, a drugi Rim. U razdoblju izmeu ova dva dogaaja znatno je porasla dijaspora jevrejskog naroda po mnogim zemljama. 20. GLAVA DUHOVNI IVOT U DOMOVINI I DIJASPORI Jevreji nisu mogili ustancima i ratovima da spasu svoju zemlju tuinske vlasti, ali njihova borba nije bila sasvim bezuspena: njihova neprekidna borba za slobodu nije im donela nezavisnost za kojom su udeli, ali ih je uinila duhovno jakim. Mada je Judeja leala izmeu monih stranih drava, Jevreji su ostali verni svojoj nacionalnoj kulturi. Duhovni voi Jevreja neumorno su upozoravali narod, da svoj opstanak nee obezbediti snanim zidovima oko svojih gradova, ve jakim duhom i dubokom verom, visokim moralom i drutvenom pravdom. Stalno je jaala barijera oko Tore, tj. duhovna brana koju su gradili fariseji prilagoavanjem starih zakona novim ustavima ivota. Fariseji su imali jak uticaj u Sanhedrinu, pa su na zasedanjima esto odnosili pobedu nad sadukejima. U Bet-hamidrau pri Sanhedrinu, gde su se donosili zakoni u duhu Tore, preovlaivali su fariseji. Za vreme kralja Heroda predsednik Sanhedrina, nasi, bio je Hilel, veoma omiljena linost svog vremena. Zapisi o njegovom ivotu govore nam da se rodio u Vaviloniji i da je doao u Jerusalim da kod uvenih uitelja izuava Toru. Uio je veoma predano i nije propustio nijedno predavanje u Bet-hamidrau. Svaki uenik je bio duan da pri ulazu plati novi vrataru; pria se da se jednom prilikom kad nije imao novaca, Hilel popeo na zid i prislonio uvo na prozor, da bi prislukivao predavanje; naen je napola smrznut, jer je te veeri bilo vrlo hladno. Kasnije se Hilel toliko prouo svojim znanjem, da je izabran za nasija Zakonodavnog saveta Sanhedrina. U ovom Savetu donete su vrlo vane odluke u pogledu tumaenja propisa Pisane Tore (Tora ebihtav) od kojih su potekli novi usmeni propisi (Tora ebeal pe ili Usmena Tora). Hilel je imao mnogo uenika koji su stvorili kolu poznatu pod imenom Hilelova kola (Bet Hilel). Drugi istaknuti uenjak tog vremena bio je amaj, koji je takoe imao svoju kolu (Bet amaj). Ove dve kole su se stalno razilazile u pogledu tumaenja Tore i njene primene na izmenjene prilike. Hilelova osnovna misao je bila ta, da primenu svakog zakona treba olakati koliko god je to mogue uz ouvanje njegove sutine. amaj je, naprotiv, pokuavao da jaram Tore uini toliko tekim, koliko god je to uopte mogue. Hilel i amaj su bili razliiti i po karakteru. Hilel je bio dobroduan i govorio je da su ljubav i dobrota prema blinjima osnovne zapovesti Tore. Pria se da mu je jednom prilikom doao neki neznaboac i rekao da e postati Jevrejin ako mu on, Hilel, uzmogne objasniti celu sadrinu Tore dok stoji na jednoj nozi. Hilel mu je odgovorio: ,,Ne ini drugome ono to ne eli da drugi ini tebi. To je sutina Tore, a sve ostalo je samo komentar. Kada se taj ovek istim pitanjem obratio amaj u, ovaj ga je izbacio iz svoje kue. Hilel je svojim uenicima savetovao: Tei za mirom i nastoj da ga odri meu ljudima. Nikad nemoj da loe sudi o oveku dok nisi bio u njegovom poloaju. Dvema strankama koje su se ranije obrazovale u narodu sadukejima i farisejima prikljuila se kasnije i trea, koja je, meutim, bila pre neka vrsta religiozne sekte nego stranka. To su bili eseni. Kao to je ve reeno, sadukeji, koji su uglavnom pripadali viim klasama, smatrali su da je osnovna stvar u ivotu naroda odravanje dravne organizacije, dok su fariseji narod stavljali iznad drave. Eseni su sa svoje strane najveu vanost pridavali oveku, pojedincu. Prema njihovom shvatanju, osnovno je da se ovek brine za istotu svoje
39

due, za svoje potenje i za svoj visoki moral. Oni su izbegavali gradove i radije su iveli u malim zajednicama po selima, veinom u junoj Judeji oko Mrtvog mora. Obino su se bavili zemljoradnjom i iveli su u zajednici kao braa. Ravnomerno su delili sve to su imali i nosili su jednostavna bela odela. Njihova se hrana sastojala od hleba i povra, nisu pili vino i esto su se kupali u reci da bi odravali istou tela. Narod je esene smatrao svetim ljudima, pa je dolazio k njima da trai leka svojim bolestima. Jedan od esena je bio Johanan (Jovan), sa nadimkom Krstitelj, koji je obilazio obale Jordana i drao propovedi. Njegovo je geslo bilo: Ljudi, prestanite da greite, jer blizu je carstvo nebesko! Njegove su rei i njegov ar na mnoge uinili snaan utisak, te su mu postali sledbenici, poto su se podvrgli obredu krtenja, to jest poto su se zagnjurili u reku u znak oienja od grehova. Njegov nadimak Krstitelj potie od naziva ovog obreda. Meu onima koji su doli Johananu radi krtenja, bio je i jedan mladi po imenu Isus ili Joua, iz malog grada Nazareta u Galileji. Johanan ga je krstio u Jordanu. Isus je verovao da se nebesko carstvo ve pribliilo i da je ba on pozvan da ga uspostavi na zemlji i da donese novu boju poruku. Dok je bio u Galileji, on je obilazio narod i propovedao mu da ,,na nebeski otac trai manje formalne obrede u hramu i strogo potovanje verskih propisa, a vie bratsku ljubav meu ljudima, zatitu nemonih i uzdanje u njega kao jedinog boga. Za Isusa je takoe govoreno da je leio bolesne svojim molitvama, to mu je pribavilo reputaciju sveca. Iz Galileje je doao u Jerusalim upravo u vreme kada je u gradu ogorenje protiv prokuratora Pilata bilo na vrhuncu, jer je ovaj namerno vreao narod time to je naredio svojim legionarima da nose kroz grad carske zastave i slike. Isus je drao propovedi u Jerusalimu i otro je napadao stranke koje su se bile stvorile. Kritikovao je fariseje to izmiljaju nove zakone i obrede, a sadukeje to ne veruju u besmrtnost due i vaskrs mrtvih u buduem ivotu. Govorio je i protiv rodoljuba koji su se borili za osloboenje svoje zemlje od stranog ugnjetavanja. Tako je Isus bio protiv svih, a svi su bili protiv njega. Optuivali su ga da se smatra bojim sinom (poto je esto upotrebljavao izraz ,,moj nebeski otac), kraljem Jevreja i mesijom, pa je morao da se podvrgne suenju pred Sanhedrinom. Sud ga je osudio kao lanog proroka i predao ga rimskom prokuratoru Pilatu. Pilat ga je osudio na stranu smrt: da bude razapet na krstu. Meu sledbenicima Isusa Nazareanina pronela se vest da se nekoliko dana posle njegove smrti podigao iz groba i popeo u nebo. Ova vest se irila i .postepeno se stvorila nova sekta sastavljena od onih koji su verovali da je on mesija ili hrist (grka re za mesiju). Voi sekte nazivali su sebe apostolima (glasnicima). Najznaajniji meu njima bio je Pavle, koji je bio roen u jednoj maloj jevrejskoj optini u Maloj Aziji i govorio je grki. Njegovo jevrejsko ime bilo je Saul. U mlaim godinama on je pripadao stranci fariseja i bio protivnik Isusa i njegovih uenika, ali je kasnije promenio ubeenje i postao sledbenik verovanja da je Isus sin boji, da ga je bog poslao sa neba na zemlju da bi mueniki poginuo i na taj nain izbavio oveanstvo od grehova i poroka. Saul je verovao da bog nije Isusa poslao samo Jevrejima, ve svim narodima, kako bi svak mogao saznati da je sutina pravog ivota vera u boga, a rituali da su drugostepenog znaaja. Saul je oevidno mislio na rimsko-grke pagane, koji bi i prihvatili veru u jednog boga, da se pri tome nisu morali opteretiti jarmom ritualnih propisa, kao to su obrezivanje, karut, slavljenje subote itd. Jevrejsko-grki apostol putovao je u mnoge zemlje i propovedao novo uenje, kako meu Jevrejima, tako i meu nejevrejima. Gde god je dolazio stvarane su hrianske zajednice, pa je ak i u Rimu, u doba cara Nerona, postojala hrianska sekta koja je verovala u Isusa Hrista, sina bojeg. To je bio poetak nove vere koju je kasnije prihvatio ceo grko-rimski svet. Bilo je i Jevreja hriana, ali jevrejski narod, uglavnom, nije primio, niti je hteo da primi veru koja je priznavala ljudskog boga, boga-oveka u linosti Isusa, veru koja je odbacila staru Toru i koja
40

je negirala pojam o postojanju jevrejskog naroda u vreme kada je taj narod vodio herojsku borbu protiv Rimske imperije. Uspon hrianstva se vremenski poklapao sa vrhunskim usponom rimske vlasti i razorenjem Jerusalima. U to je vreme jevrejski narod ve bio ratrkan irom Rimske carevine, a bilo je Jevreja i u zemljama izvan carstva. Dijaspora je ve bila dobila prilino velike razmere. Jevreja je bilo u egipatskom gradu Aleksandriji, u rimskom gradu Antiohiji, u carskom gradu Rimu, a i po mnogim gradovima Grke i Male Azije bilo je slobodnih jevrejskih zajednica, koje su se podvrgavale svojim sopstvenim zakonima i obiajima, ne meajui se sa nejevrejskom okolinom. Rimski imperatori su pruali zatitu tim autonomnim jevrejskim zajednicama. Samo su u jednoj prilici od toga odstupili, i to kada je suludi cezar Kaligula naredio da se njegov kip postavi u aleksandrijskoj sinagogi. Jevreji su protestovali i dolo je do nereda. Lokalno grko stanovnitvo iskoristilo je ovu priliku za antijevrejske pogrome, u emu im je pomagao guverner Aleksandrije. Neprijateljstvo rimske vlade prema Jevrejima postalo je akutno tek od vremena ustanka u Judeji i estokih borbi oko Jerusalima. U Aleksandriji su Jevreji bili masovno koncentrisani u posebnim etvrtima blizu mora. Mnogi su se bavili trgovinom, a svojim velikim poslovima u Aleksandriji sa uspehom su konkurisali grkim trgovcima. Ova konkurencija je postepeno izazvala neprijateljstvo prema Jevrejima i njihovi konkurenti su zahtevali da se oni tretiraju kao stranci. Meutim, poto su se oni u Aleksandriji naselili istovremeno kad i Grci, u doba kada su Aleksandar Makedonski i prvi Ptolemeji osnovali grad, nisu mogli biti smatrani doljacima ili strancima. U pogledu kulture Jevreji nikako nisu bili na niem stupnju od Grka, a u mnogome su ih ak i prevazilazili. Oni su govorili i pisali grki, pa su na tom jeziku stvorili i obimnu sopstvenu knjievnost. Veliki filozof Filon iz Aleksandrije bio je pravi Jevrejin i duboko privren judaizmu. U svojim delima on se trudio da sjedini najbolje elemente helenizma i judaizma i da dokae kako je biblijska koncepcija o bogu i svetu u skladu sa koncepcijom starih grkih filozofa, naroito Platona. Posle pogroma u Aleksandriji, poao je sa jednom delegacijom u Rim da se Kaliguli poali zbog neprijateljskog dranja rimskog guvernera u Egiptu. Delegacija nije bila prijateljski primljena, jer Kaligula nije mogao da oprosti Jevrejima Aleksandrije i Palestine uvredu koju su mu naneli time to su odbili postavljanje njegovog kipa u svojim hramovima. Knjievnost tog razdoblja moe se nazvati posle-biblijskom ili kasno-biblijskom knjievnou, poto su autori uglavnom podraavali pisanje Tanaha (tojest Tore, Proroka i Spisa-hagiografija). Jezik te knjievnosti nije bio samo hebrejski, ve i aramejski i grki, a u njoj se jasno pokazuje uticaj Tanaha, kao da je glavna namera bila da se da nastavak i proirenje Spisa, tojest treeg odeljka Tanaha. Autori su pisali nove psalme, nove izreke, nove hronike, a takoe i nova proroanska dela u stMu knjige Danijela. Ova dela nisu bila ukljuena u svete knjige Biblije i dobila su ime Sfarim genuzim (knjige tajne, izuzetne). Sa njihovim se tekstovima nije postupalo sa toliko panje kao sa tekstovima svetih knjiga, pa su mnogi originalni tekstovi, pisani na hebrejskom ili aramejskom, izgubljeni tokom narednih vekova, da bi se do naih dana sauvali samo grki prevodi nekih od njih. Od dela pisanih na grkom jeziku, naroito onih koja su objavljena u Aleksandriji, danas imamo samo nekoliko, a i od njih je veina u fragmentima. Najvanija apokrifna dela su ova: 1. Mudrost Ben Sire, mudre izreke i poslovice Joue Ben Sire, koji je iveo u Jerusalimu za vreme grke vladavine. To je oponaanje biblijskih Solomonovih izreka. Autor propoveda omladini svoje generacije, koja je pod uticajem grkog naina ivota napustite svoju veru i svoj moral. On im daje mnogo trezvenih saveta u pogledu porodinog i drutvenog ivota. Knjiga je doskora bila poznata samo u starogrkoj verziji, ali je nedavno u

41

Egiptu pronaen velik deo teksta na hebrejskom, na kojem je jeziku bila napisana pre dve hiljade godina. 2. Knjiga o Makabejcima. Dva istorijska dela o Antiohovim proganjanjima i o hasmonejskoj pobuni. Oba su pisana izvrsnim grkim jezikom u stilu istorijskih knjiga Tanaha. 3. Tehilot lomo. Novi psalmi u stilu starih psalama, pisani posle osvajanja Jerusalima od strane Pompeja i uspostavljanja rimske vlasti nad Judejom. 4. Knjiga Enoha. Vrsta proroke knjige koja govori o iskustvima Enoha, pravednika, koga je bog primio u nebo. On pria ta je video i uo o mesiji, koji e na kraju doi da izbavi ceo svet, a posebno narod Izraela. Meu sauvanim delima jevrejsko-grke knjievnosti nalazimo radove filozofa Filona neku vrstu filozofskog komentara Tore koji se pored ostalih tema bavi naroito pitanjem stvaranja sveta, ivotom Avrama i Mojsija, i sa deset zapovesti. Alksandrijskoj knjievnosti pripada jo: Pismo Aristeja dui opis dolaska sedamdesetorice jerusalimskih uenjaka, koji su doli da prevedu Bibliju na grki, prijema koji im je ukazao Ptolemej Filadelf i uenog razgovora to ga je vodio sa njima. U treoj i etvrtoj knjizi Ezre, u knjizi Baruha, u testamentu dvanaest patrijaraha, i u Sibilinim knjigama, nalazimo vei broj proroanstava koja se pripisuju starim biblijskim ili grkim mudracima. Najvei jevrejski istoriar tog vremena bio je ve spomenuti Josif Plavije. Poto se bio predao Rimljanima, iveo je u rimskim palatama Vespazijana i Tita, a posle razorenja Jerusalima napisao je svoje veliko delo Jevrejski rat i Jevrejske starine, to predstavlja nastavak biblijske prie do vremena u kome je iveo autor. Ovo delo je doprlo do nas na grkom i prevedeno je na mnoge jezike. 21 . GLAVA SANHEDRIN U JAVNEU USTANAK BAR-KOHBE Jerusalim se pretvorio u grad ruevina. Jedva da je ostao koji jevrejski stanovnik, a jedna legija rimskih vojnika utaborila se u opustoenom gradu koji je postao groblje mnogih hiljada jevrejskih ratnika. Nekoliko preivelih narodnih voa povuklo se u susedni gradi Javne, da se posavetuju o budunosti naroda u novim uslovima. Pre pada Jerusalima, dok se jo vodila borba oko glavnog grada, Johanan ben Zakaj, lan Sanhedrina iz grupe Bet-Hilel, uspeo je lukavstvom da pobegne iz grada. Njegovi su ga sledbenici obukli u mrtvako ruho, poloili u koveg i, kao tobonja pogrebna povorka, proli su sa njim kroz gradske kapije i odneli ga u rimski logor. Johanan je otiao Titu i zamolio ga da njemu i njegovim sledbenicima odobri da se nastane u Javneu i onde osnuju svoju kolu. Molbi je udovoljeno, jer je Johanan bio poznat kao pristalica mirnih odnosa sa Rimom. Uskoro je grupa u Javneu znatno porasla, poto su joj pridole mnoge izbeglice iz Jerusalima. ule su se njihove alopojke: Hram je izgoreo, svetenici su poklani, ceo grad je u ruevinama, ta da sada radimo? Johanan ih je teio: ,,Da, hram je razoren i u njemu se rtva ne moe prineti, ali bog je svugde i mi mu moemo sluiti molitvama, moemo slediti zapovesti Tore. Rabi Johanan nije u Javneu uspostavio samo bogomolju i Bet-hamidra (kolu), ve i novi Sanhedrin, koji je trebalo da deluje i kao zakonodavna skuptina i kao sud, jer narod jo nije izgubio pravo da ivi prema svojim zakonima. Meu onima koji su se okupili u Javneu bio je i jedan ovek koji je imao kvalitete da zauzme poloaj predsednika Sanhedrina. To je bio Gamalijel, praunuk uvenog Hilela, iji su sinovi i unuci uvek bili na tom poloaju. Otac Gamalijelov, nasi Simeon, bio je ubijen za vreme rata, pa je Johanan ben Zakaj pouavao njegovog mladog sina i pripremao ga za poloaj predsednika u novom
42

Sanhedrinu. Rimska vlada je priznala Gamalijela kao predstavnika jevrejskog naroda i dala mu titulu patrijarha. Novi Sanhedriin je bez odlaganja zapoeo rad na obnovi. Sadukeji su gotovo potpuno iezli i u Sanhedrinu su bili samo fariseji. Uenjaci bet-hilelske i bet-amajske grupe izradili su nove zakone, koji su odgovarali novim uslovima ivota. U svojim diskusijama te dve grupe nisu odstupale od sopstvenih pogleda i esto su se sukobljavale, ali je predsednik primoravao manjinu da prihvati odluku veine, koja je obino bila na strani Bet-Hilela. Tako je Sanhedrin ustanovio red svakodnevnih molitava, koje su sad postale najvaniji deo bogosluenja, poto je hram razoren pa nije bilo mogue prinositi rtve. Usvojen je propis prema kojem je za Jevreje postalo obavezno da se dnevno triput mole bogu: ujutro (ahrit), posle podne (Minha) i uvee (Maariv). Molitvi mona esre (osamnaest blagoslova) dodata je molitva za obnovu Jerusalima u buduoj jevrejskoj dravi. Sanhedrin je doneo vie odredaba kojima je regulisan ivot porodice i zajednice. Na taj nain su mudraci-zakonodavci postali voi naroda. Posle smrti Johanana ben Zakaja naroito se prouo rabi Akiba. Kao mladi bio je pastir u slubi nekog bogataa u Jerusalimu. Zaljubio se u gospodarevu ker, Rahelu, koja je obeala da e se udati za njega ako postane uen ovek. Odluka njegove keri da se uda za jednog siromaha toliko je razjarila bogatog oca, da ju je oterao od kue, pa su Rahela i Akiba iveli u velikoj bedi. Akiba je putovao po zemlji i uio Toru po svim kolama uvenih uitelja svog vremena. Kada se posle vie godina vratio svojoj eni, bio je ve poznat uenjak i imao velik broj uenika. Vrlo brzo je postao najistaknutiji lan Sanhedrina. Za njega se govorilo da je putem dedukcija i izvoenja zakljuaka ,,na svakoj granici Tore podigao brdo pravila. Radei tako, cilj mu je bio da ojaa veru jevrejskog naroda, a preko vere i sam narod. Rabi Akiba je uloio mnogo truda da olaka jaram strane uprave u Judeji. Rimska tiranija je bila veoma teka. Tit, koji je razorio Jerusalim i postao car posle smrti svog oca Vespazijana, nije bio prijateljski raspoloen prema Jevrejima. Ipak, za vreme rata u Judeji zaljubio se u Bereniku, lepu sestru princa Agripe II. Mislilo se da e se oeniti njome i da e ona vremenom postati carica Rima, ali kada je Tit nasledio presto uvideo je da se rimsko drutvo protivi tome da Berenika, pripadnica neprijateljskog naroda, postane imperatorka, pa tako do toga braka nije ni dolo. I carevi posle Tita bili su neprijateljski raspoloeni prema Jevrejima, kao to su uostalom bili i prema svim ostalim stranim narodima kojima su vladali. Naroito je Domicijan, Titov brat, nametnuo jevrejskom stanovnitvu teke poreze i ugnjetavao ga na mnoge druge naine ograniavajui mu prava. Poloaj Jevreja postao je toliko nepodnoljiv, da su nasi Gamalijel, Rabi Akiba i drugi lanovi Sanhedrina poli u Rim da izmole ublaenje strogih zakona. Veseli i velianstveni grad Rim uinio je ogroman utisak na izaslanike, od kojih su neki, mislei na voljeni Jerusalim koji je leao u ruevinama, plakali, dok ih je Akiba teio: Ako bog ini toliko za one koji ne izvravaju njegovu elju, ta li e tek uiniti za one koji ga sluaju i koji pate zbog njegovih zapovesti? Ali su Jevreji dugo ekali na spas. Put u Rim bio je uzaludan, a u narodu su jo uvek tinjale iskre pobune koja je dovela do razorenja Jerusalima; ove su se iskre uskoro ponovo rasplamsale. Dva rimska cara, Trajan i Hadrijan, koji su ratovali u Aziji i Africi, naroito su se okomili na Jevreje. Izbila je pobuna protiv tirana. Jevrejsko stanovnitvo u zemljama dijaspore diglo se protiv Trajanovih vojnika i potuklo ih u mnogim krajevima. Neto kasnije digli su se Jevreji u Judeji protiv imperatora Hadrijana; u glavi ovog imperatora rodila se opaka misao: da ponovo izgradi Jerusalim, ali ne za Jevreje, ve za pagane i da u njemu podigne hram posveen grko-romanskim idolima. Plan je bio opasan i izazivaki, jer su strasti ve bile uzburkane, a patnje podseale Jevreje na Antioha Epifana i na hasmonejski
43

ustanak. Na sceni su se pojavili novi heroji koji su razvili zastavu ustanka istakavi parolu: ,,Pobediti Rimljane i osloboditi jevrejski narod! Vo ustanka bio je Bar-Kohba (aramejsko ime koje znai: sin zvezde), vatren rodoljub kakav je bio i zelotski vo Bar-Giora. Na hiljade jevrejskih rodoljuba okupilo se oko njegove zastave. Ponesen oduevljenjem masa i sam se Rabi-Akiba prikljuio ustanikom pokretu; ceo narod se digao protiv Rimljana. Grupe rodoljuba u Galileji porazile su i isterale mnoge rimske odrede; nada da e se domoi Jerusalima je rasla. Meutim, Hadrijam je protiv njih uputio veliku vojsku pod zapovednitvom najboljeg svog generala Severa, ali su Rimljanima bile potrebne tri godine da savladaju ustanak. Hiljade jevrejskih boraca je palo u torbi, a BarKohba se povukao u tvravu Betar blizu Jerusalima. Rimljani su opsedali tvravu i konano prodrli u nju zahvaljujui jednom izdajici koji im je otkrio podzemni prolaz. Bar Kohba i svi njegovi junaci su izginuli. Betar je sravnjen sa zemljom, a na njegovom mestu ostala je samo gomila ruevina. Ovo se dogodilo 135. godine nove ere. Hadrijanova osveta za ustanak je bila svirepa. On je reio da iskoreni jevrejsku veru i njene zakone pomou kojih je Sanhedrin u Javneu ujedinjavao i jaao jevrejski narod: zabranjeno je izuavanje Tore, potovanje subote i ritualno obrezivanje. Kazna za nepokornost bila je smrt. Zapoela je nova borba za veru: mnogi su privrenost veri i otpor imperatoru platili svojim ivotima. Najvie su stradali lanovi Sanhedrina. Mnogi od njih su uhvaeni u trenutku kad su tumaili Toru, pa su baeni u tamnicu i osueni na smrt. Rabi-Akiba je uprkos svemu tome i dalje tumaio Toru svojim uenicima. Upitan da li se boji Rimljana, odgovorio je: Bez Tore ivot Jevreja je isto to i ivot ribe bez vode. Ako ue Toru i time se izlau opasnosti da ih pogodi gnev carev, za njih je jo uvek bolje nego ako je ne ue, jer to je isto to i sigurna smrt. Najzad je Rabi-Akiba ipak uhapen i ubijen na straan nain. Telo mu je raskomadano gvozdenim kletima. Stoiki je podnosio muenje, a umirui uskliknuo je: ema Jisrael...! Rabi-Akiba je bio jedan od deset uitelja koji su posle ustanka osueni na smrt. Posebnom molitvom koja se ita na Jom Kipur i na Tia-Beav, jevrejski narod i dan-danas odaje poast uspomeni na ove muenike. Posle ove krvave pobede Hadrijan je ostvario svoj plan obnove Jerusalima. Stanovnici grada bili su nejevreji, a Jevrejima je bilo zabranjeno da se pojave na njegovim ulicama. Na mestu gde je bio Bet-hamikda podignut je paganski hram sa kipovima Jupitera i Hadrijana. Grad je dobio novo ime, Elija Kapitolina, u ast Elije Hadrijana i breuljka Kapitola u Rimu na ikojem je stajao najvei kip Jupitera. Ovo se dogodilo izmeu 132. i 138. godine nove ere. 22.GLAVA PATRIJARSI I AKADEMIJE U PALESTINI HRIANSKA DRAVA Posle ustanka Bar-Kohbe, Judeja je ponovo opustoena, a ostaci jevrejskog stanovnitva bili su prinueni da se isele u Galileju. I sam Sanhedrin je isprva preao u galilejski grad Ua, a posle premeten u Seforis blizu Tiberijasa. Stareine jevrejskMi zajednica koje su da bi izbegle progonima Hadrijana pobegle u Haldeju i druge zemlje, poele su se vraati i ponovo grupisati. Posle Hadrijanove smrti njegov naslednik, Antonije Pije, opozvao je mnoge tiranske dekrete i Jevrejima su opet priznate verska sloboda i samouprava u njihovim zajednicama. Obrazovan je novi Sanhedrin, a za nasija, sa rimskom titulom patrijarha, naimenovan je
44

Simon ben Gamalijel, sin poslednjeg predsednika javnejskog Sanhedrina. lanovi novog Sanhedrina bili su veinom uenici Rabi-Akibe, poznati kao tanajim uitelji. Jedan od najveih meu njima bio je Rabi-Mejir. Ime Mejir na hebrejskom znai onaj koji svetli, i za Rabi-Mejira se kae, da je za svoj narod bio u pravom smislu luonoa. Uenici i kolege u njegovoj akademiji diskutovali su u prisustvu velikog skupa slualaca o svim verskim i drutvenim pitanjima, a Rabi-Mejir je uvek davao jasna reenja za sve probleme. On je sledio principe Rabi-Akibe i njegov glavni cilj je bio da, traei strogo potovanje propisa, u narodu jaa oseanje jevrejstva. Jedan jedini imeu njegovim kolegama, Elia ben Abuja, imao je drukije poglede. On je bio veliki poznavalac grke nauke i doao je do ubeenja, da su jevrejska nauka i Tora jednostrane; on se nije drao verske strogosti, a svojim slobodnim nainom ivota izazvao je srdbu i prezir, pa su ga zbog toga i zvali Aher, Stranac. Svi su ga izbegavali, izuzev Rabi-Mejira, koji se jo uvek druio s njim u tenji da ga vrati na pravi put. Pria se da je Elia na jednu opomenu Rabi-Mejira odgovorio: ,,Ja sam uo glas boji: Vratite se meni svi koji ste poli stranputicom, izuzev Ahera, koji me je napustio iako me je spoznao. ena Rab-Mejira, Berurija, bila je isto tako veoma uena i mudra. O njoj se pria: Jedne subote bila je sama kod kue sa dva bolesna deteta, dok je Mejir bio u sinagogi. On je sluajno ostao do kasno uvee, a kad se vratio kui, deca su ve bila mrtva. Da ne bi povredila slavljenje abata, Berurija mu ovo nije saoptila sve dok subota nije prola. Tada mu je rekla: Neko mi je ostavio jednu stvar na uvanje, a sada je trai natrag. Da li da je vratim? Naravno, odgovorio je Rab-Mejir. Tada ga je povela u sobu gde su leala dva mrtva deteta. Rab-Mejir je, videvi svoju mrtvu decu, briznuo u pla, ali ga je ona teila govorei: Nisi li upravo rekao da se stvari date na uvanje moraju vratiti? Bog nam je dao decu i uzeo ih je, neka je blagosloveno njegovo sveto ime! U to vreme bilo je jo mnogo uitelja (tanajim). Sam Rabi-Simon ben Gamalijel bio je veliki uitelj (tana) i esto je u akademiji saraivao sa Rabi-Mejirom. Posle ben Gamalijelove smrti patrijarh je postao njegov sin Rabi-Jehuda Hanasi. Rabi-Jehuda je iveo u Seforisu, glavnom gradu Galileje, pa su Sanhedrin i akademija premeteni u taj grad, poto je RabiJehuda bio stareina obeju ustanova. On je bio ovek irokih pogleda. Sa Rimljanima je mogao da govori grki i latinski (tvrdilo se da je bio jedan od prijatelja drugog cara iz porodice Antonina), a bio je i veliki autoritet u pitanjima jevrejske nauke. Bio je vrlo bogat i izdravao je znatan broj siromanih uenika akademije. Predavanja uenog nasija privukla su u njegovu akademiju mnotvo uenika iz cele Palestine, Vavilonije i drugih zemalja. RabiJehudi je bilo veoma stalo do toga da usmeno uenje fariseja, koje se nagomilalo tokom prethodnih stolea, ne padne u zaborav. On se radi toga prihvatio zadatka da sredi usmene zakone i obiaje i da ih sakupi u knjizi koju bi priznavali svi tanajim. Uz pomo svojih saradnika, on je najzad sastavio tu knjigu, koju je nazvao Mina ili Druga Tora. Mina je postala kao neki drugi sprat izgraen na temeljima Mojsijeve Tore i, otkako je zavrena, obe Tore su bile predmet izuavanja po akademijama. Suptilni umovi su ispitivali svaku re da bi utvrdili do koje se mere Mina slae sa Mojsijevom Torom i koja su miljenja ili shvatanja pravilna. Ovi se istraivai nisu vie zvali tanajim, ve ,,amorajim besednici. Vie generacija amorajima marljivo je izuavalo Minu i iz nje crpelo nove zakone za regulisanje ivota naroda. Na taj nain je nastala druga Usmena Tora, koju je trebalo zabeleiti da ne bi nikada bila zaboravljena. Tako je izgraen novi sprat na zgradi Mine i Mojsijeve Tore. Ovaj dodatak je nazvan Gemara, to jest upotpunjavanje Mine. Mina i Gemara zajedno ine Talmud. Talmud koji je razraen u uilitima Palestine, kasnije je dobio naziv Jerusalimski Talmud ili na hebrejskom Talmud jerualmi.

45

U to vreme patrijarsi su iveli u Tiberijasu, gde su bili premeteni i Sanhedrin i glavna akademija. Patrijarsi, koji su nasledili Jehudu Hanasija, nisu bili onako ueni kao to je on bio i uglavnom su se zadovoljavali da upravljaju jevrejskim optinama u Palestini i prikupljaju poreze, kako za carsku vladu u Rimu, tako i za sopstvenu upravu. Na njih se gledalo kao na neke vie slubenike koji predstavljaju jevrejsko stanovnitvo pred rimskom vlau. Kako se opti poloaj Jevreja u Palestini pogoravao, tako je i teret uprave postajao sve tei. Tokom prva tri stolea nove ere hrianstvo se postepeno irilo u Rimskom carstvu. Vladari i veina naroda progonili su hriane i izlagali ih nevoljama. Tek je u IV veku rimski car Konstantin primio hrianstvo, koje je tada proglaeno dravnom verom Rimske carevine. Njegovi naslednici ujedinili su se sa hrianskim episkopima i poeli da proganjaju sve druge vere, ukljuivi jevrejsku. Protiv Jevreja su izdati edikti kojima su im ograniena graanska prava. Zabranjeno im je da grade nove sinagoge, a mnoge stare je sruila fanatina masa. Do kraeg zatija u proganjanju nehriana dolo je kada je Julijan Apostat postao car. On je bio protivnik hrianstva i hteo je da olaka poloaj Jevreja. ak je obeao da e obnoviti hram u Jerusalimu. Ali je njegova vladavina bila kratkotrajna, a njegovi naslednici su svi bili fanatini hriani. U V veku nove ere Rimska carevina je podeljena na dva dela: na Zapadno Carstvo sa prestonicom u Rimu i Istono sa prestonicom u Vizantu ili Carigradu. Palestina je ukljuena u istonu dravu. Vizantijski carevi su svi bili privreni hrianstvu i nisu podnosili da Jevreji, koji su odbacili veru Isusa Nazareanina, ive u miru na sopstvenoj zemlji, da uvaju svoju veru i imaju svoje patrijarhe, Sanhedrine i akademije. Teodosije II je 429. godine izdao dekret kojim je patrijarhu Gamalijelu VII oduzeo pravo upravljanja jevrejskom zajednicom i otad je jevrejski centar u Palestini izgubio svoj uticaj na jevrejske zajednice u dijaspori. U meuvremenu su u dijaspori nikli novi jevrejski centri, u kojima se razvila verska i nacionalna kultura na postavkama slinim onima u Palestini. 23. GLAVA JEVREJSKI CENTAR U VAVILONIJI TALMUD Vaviilonija je postala drugi Erec Jisrael. Mesopotamija ili Vavilonija nije bila pod vlau .Rimljana. Isprva su tamo vladali Parani, a zatim Persijanci. U gradovima Suri, Nehardeji i drugim bilo je velikih jevrejskih optina, a znatan broj Jevreja iveo je i po manjim gradovima i selima. Sve jevrejske zajednice u Vaviloniji bile su podreene jednom viem inovniku, koji se zvao egzilarh (na aramejskom: re galuta glava izgnanstva), a imao je iste funkcije i ovlaenja kao i patrijarh u Erec Jisraelu. Egzilarsi su u Vaviloniji imali iste zadatke kakve su imali patrijarsi kralja Davida, a njihova su ovlaenja i poloaj prelazili sa oca na sina, ali ipak uz kraljevu potvrdu. Dunost egzilarha bila je da ubire porez koji su Jevreji bili duni da plaaju persijskom kralju. Ovaj mu je poloaj obezbeivao na kraljevom dvoru prilian uticaj kojim se on uvek koristio kada je trebalo zatititi naroiti interes Jevreja. U okviru jevrejske zajednice egzilarhova su ovlaenja bila iroka; on je postavljao slubenike i dajane (lanove suda), a imao je ak i vlast da Jevrejima izrie kazne ra povredu optih dravnih zakona. On sam se ponaao kao mali jevrejski kralj. Imao je velik broj potinjenih, a njegovi su se slubenici esto koristili svojim poloajem da bi tlaili siromane. Meutim, za vavilonsku jevrejsku zajednicu vie su znaili duhovni voi, uenjaci, koji su kao i u Palestini nazivani amorajim, nego svetovni voi, egzilarsi. U vreme kada je Rabi-Jehuda Hanasi u Erec Jisraelu kompilovao Minu, imao je u svojoj akademiji dva uenika iz Vavilonije, Aba Areka i Samuela, koji su mu pomagali u radu. Kada su se ovi vratili u Vaviloniju, uspostavili su dve svoje kole organizovane po uzoru na palestinske
46

akademije. Aba Arek, zvan Rav, uspostavio je uilite (jeivu) u Suri, dok je njegov prijatelj Samuel postao stareina uilita (ro jeiva) u Nehardeji. Obojica su izuavali Toru i Minu i njihove propise prilagoavali uslovima ivota u Vaviloniji. U svojim jeivama imali su stotine uenika koji su se okupili iz svih krajeva zemlje. Poznavanje Talmuda predstavljalo je najvii stepen obrazovanja tog vremena. Talmud je privlaio sve drutvene slojeve, staro i mlado, bogato i siromano. Meu nastavnicima bilo je i ljudi sa temeljnim poznavanjem svetovnih predmeta. Samuel lino bio je autoritet u matematici, astronomiji i medicini. Za njega se pria, kako je jednom prilikom rekao da poznaje puteve neba (to jest poloaj zvezda na nebu) isto tako dobro kao ulice Nehardeje. Odravao je prijateljske odnose sa persijskim kraljem apurom i ubeivao je Jevreje da treba da budu lojalni prema persijskoj vladi i da se podvrgavaju zakonima zemlje kao da su to njihovi sopstveni zakoni. To je izraeno u naelu: Zakon drave je takoe zakon (Dina d' malhuta dina). Aba Arek i Samuel su bili osnivai talmudskog uenja u Vaviloniji. Posle njih bilo je mnogo drugih uitelja koji su postali stareine akademije u Suri, Nehardeji i Pumbediti. Svojim uenicima drali su predavanja u jeivama, a veim grupama na javnim skupovima. U jeivama su o svakom pitanju, pa ak i o svakoj rei Tore i Mine, voene diskusije do tanina. Ove diskusije su se zvale pilpul, a sposobnost za njihovo voenje veoma se cenila. One koji su bili najvetiji u tim diskusijama, smatrali su velikim mudracima, sposobnim da priblie dve planine jednu drugoj, jer su znali dovoditi u vezu stvari koje su na izgled bile potpuno nespojive. Miljenja koja su bila izraena po kolama, uenjaci su beleili, ali ih nisu irili meu narod putem pisanih tekstova ve su ih prenosili usmeno. Tako je vremenom nastala nova Gemara, komentar Mine. Ova je Gemara bila znaajnija od one koja je sastavljena u Palestini. Jedan od velikih besednika (amora), Rav-Ai, stareina kole u Suri, prikupio je, uz pomo svojih uenika i kolega, sva objanjenja Mine koja su data po raznim uilitima i zabeleio ih. Na ovaj nain stvoren je pisani tekst vavilonske Gemare. Vavilonska Gemara i Mina zajedno ine Vavilonski Talmud (Talmud Babli). Talmud Babli je znaajniji nego Talmud Jerualmi, koji je ostao nedovren. Posle Tore i Mine, Talmud Babli se moe smatrati treom Torom. U svojoj konanoj redakciji Talmud Babli se sastojao od est odeljaka (sedarim). Svaki seder je bio podeljen u dve rasprave (mesihtot), u kojima je svaka reenica Mine bila propraena dugim komentarom iz Gemare. Gemara meutim ne sadri samo propise i miljenja o njima, ve i razmiljanja i stavove po svim moguim stvarima i problemima. Ovaj deo Gemare naziva se Agada (pria, legenda), za razliku od naunog dela nazvanog Halaha (izuavanje propisa). Agada je prava riznica shvatanja o moralu i ljudskim odnosima i sadri mnoge prie o prolim dogaajima kao i mnotvo religioznih, filozofskih i naunih misli. To je najinteresantniji deo ovog Talmuda, jer osvetljava ivot naroda u tom periodu. Prvi pisani tekst Vavilonskog Talmuda zavren je oko petstote godine nove ere. Talmudom je zavrena trospratna zgrada Tore. Biblijskim zakonima dodate su stotine novih propisa i zabrana, ije je potovanje bilo obavezno za svakog Jevrejina. Tako, na primer, Tora jednostavno kae da se subota mora posvetiti odmoru od svakodnevnog rada, dok Talmud nabraja sve vrste poslova koji se ne smeju vriti subotom i proiruje zabranu na takve stvari kao to su noenje i najlakih predmeta, hodanje due nego na ogranienu udaljenost, branje nekog cveta ili ak dodirivanje nekih predmeta. Popisu jela po Tori zabranjenih za Jevreje, Talmud je dodao dugaak naknadni spisak. Jevrejinu nije bilo lako da potuje ove stroge zakone Talmuda, ali on nije imao drugog izlaza, ako je hteo da sauva povezanost meu razasutim pripadnicima naroda. Ureenjem ivota na nain koji je njemu bio svojstven, jevrejski je narod eleo da se razlikuje od naroda meu kojima je iveo.

47

24.GLAVA JEVREJSKI IVOT U EREC JISRAELU I VAVILONIJI U DOBA TALMUDA Bogata talmudistika knjievnost prua nam mogunost da stvorimo sliku o ivotu Jevreja u njihova dva centra, u Erec Jisraelu i Vaviloniji, u razdoblju od pet stotina godina posle pada jevrejske kraljevine. U dvema zemljama glavna zanimanja Jevreja bila su zemljoradnja, zanati i trgovina. Zemljoradnja se smatrala najasnijim zanimanjem i postojala je uzreica da je bolje imati komadi zemljita, nego veliko stovarite robe. Jedan od besednika je rekao: Ako eli dovoljno hrane, obrauj zemlju! Drugi je tvrdio da ovek koji nema zemlje nije potpun ovek. Vlasnici veih imanja obino su zemlju delili u tri dela: jedan za penicu i druge vrste itarica, drugi za masline, a trei za vinovu lozu. Veleposednici su na svojim poljima i u svojim vinogradima zapoljavali poljoprivredne radnike. Zakoni Mine su propisivali da najamni radnici moraju dobiti odgovarajuu platu i da ne smeju biti pretvoreni u robove. U gradovima je ivelo mnogo zanatlija; zanat se poinjao uiti ve u ranoj mladosti. U Talmudu pie da ovek koji ne ui svog sina nekom zanatu, ini od njega zloinca; da se bez manuelnog rada nauka ne moe odrati. To je uglavnom bio stav uitelja i veine naroda. Tako je Rabi-Johanan bio obuar, a Rabi-Isak kova. Iz Talmuda se moe videti i to, da su se mnogi Jevreji tog vremena bavili trgovinom. Bogatiji meu trgovcima trgovali su sa prekomorskim zemljama, a svoju robu slali su u daleke zemlje i suvozemnim putevima. Manji trgovci drali su radnje po gradovima. Oni koji su uspevali da nagomilaju novac, esto su se bavili novanim poslovima i davali zajmove uz kamatu. Bilo je meu njima i takvih koji su zaraunavali tako visoke kamate da su dunika dovodili do propasti; Talmud je meutim uveo ogranienja u pogledu visine kamate. Porodini je ivot bio regulisan strogim propisima. Za svakog je bilo obavezno da izmeu 14. i 18. godine stupi u brak. Postojalo je opte verovanje, da je za svako dete, jo pre nego to je roeno, na nebesima ve odreeno koje e mu lice suprotnog pola biti suprunik. Brakovi su bili stvar roditelja, ali su mladi ipak predstavljani jedni drugima pre veridbe (tnajim). Posle sklopljenog braka, mlada je morala da pokrije svoju kosu, da bi se razlikovala od devojaka. Velik broj dece smatrao se bojim darom, a brak bez dece nesreom. Mu je imao pravo da otpusti enu nerotkinju ili da uzme u kuu jo jednu enu. Meutim, poligamija je bila retka. Talmud sadri razliita miljenja o enama. U Talmudu je postavljeno pitanje, zato je bog enu stvorio iz rebra mukarca, a ne iz nekog drugog dela njegovog tela. Odgovor je ovaj: da je bog enu stvorio iz glave mukarca, ona bi bila suvie ohola; da ju je stvorio iz oiju ili iz uiju, ona bi biila suvie radoznala, a da ju je stvorio iz njegovog jezika, ona bi govorila suvie. Nije mu tako preostalo nita drugo nego da je stvori iz rebra. ,,Pa ipak, dodaje talmudski klevetnik, ,,ona ima sve mane od kojih ju je bog hteo da spase. Drugi talmudisti su ustali u zatitu ena. Pria se da je jednom prilikom rimski car u toku razgovora rekao nasiju Gamalijelu: Va bog je lopov, jer u Tori je reeno da je od Adama, dok je ovaj spavao, ukrao jedno rebro da bi stvorio enu. Ki nasija Gamalijela, koja je prisustvovala razgovoru, ree: Ako neko ue u kuu i odnese srebrni pehar, a umesto njega ostavi zlatni, moe li se nazvati lopovom? Bog nije uinio nita drugo: uzeo je od Adama rebro, ali mu je dao enu ivotnog druga. Nijedan narod tog vremena nije toliko panje posveivao vaspitanju dece, naroito muke, kao Jevreji. Devojke nisu mnogo uile, a ono malo vaspitanja to su dobijale, sticale su kod kue. Deaci su bili obavezni da od svoje pete godine pohaaju kolu; najpre su uili mikra, tj. itanje Tore na hebrejskom i njeno prevoenje na govorni jezik aramejski; od
48

svoje desete godine ve su uili Minu i Gemaru. Talentovani aci bili su upuivani u vie kole jeive ili akademije, gde su izuavali probleme iz Agade i Halahe i diskutovali o njima. Talmud svrstava uenike u etiri grupe: jedni odmah shvataju ono to uitelj govori, ali isto tako brzo i zaboravljaju; drugi teko shvataju, ali isto tako teko i zaboravljaju; trei dobro razumeju i dobro se seaju to su najbolji; etvrti teko shvataju i brzo zaboravljaju to su najgori. U kolama su se predavali Tora i Talmud, ali ne i matematika, prirodne nauke i strani jezici. Takozvana grka mudrost, tj. predmeti koji su sainjavali savremeno grko obrazovanje, bili su zabranjeni, jer se smatralo da Tora i Talmud sadre sve znanje i sve nauke koje je vredelo poznavati. Poznavanje Tore i Talmuda postavljalo se kao zahtev i oni koji nisu uili prezrivo su nazivani ,,am haarec, to znai neznalica ili nekulturan ovek. Naprotiv, biti uen ovek, ,,talmid haham, smatralo se velikom au. U jevrejskim zajednicama vie su potovali uene ljude nego bogate. Nisu svi Jevreji bili dovoljno obdareni da bi bili ueni, ali je za svakog Jevrejina bilo obavezno da bude poboan i da potuje propise Tore i Talmuda. Zapovesti u pogledu odmora subotom i praznicima tako su skrupulozno primenjivane, da su ti dani stvarno postali blagdani kada su se Jevreji oslobaali svakodnevnih briga i posveivali duhovnim pitanjima. Naroito sveani bili su jemej hadin (dani suenja), blagdani Ro-haana i Jom-kipur. Narod je verovao da tih dana bog sudi svim ljudima: dobra su dela stavljena na jedan, a zla na drugi tas vage i prema tome je bog donosio odluke. Tri velika blagdana, Pesah, Savuot i Sukot, proslavljana su u velikom veselju. Praznovanje Hamanovog dana ili Purima bilo je prilika za gozbe, a i za napade ma zlog Hamana koji je predstavljao olienje svih onih koji su Jevrejima zadavali jada. U tim tekim vremenima narod se teio kako e jednog dana doi spasilac, mesija, da ga izbavi iz progonstva i da ponovo uspostavi jevrejsku dravu u osloboenoj Palestini. 25. GLAVA KRAJ RIMSKO-PERSIJSKE VLADAVINE ARAPSKA VLAST U VI veku nove ere poelo je novo razdoblje tekoa za jevrejsko stanovnitvo Palestine i Vavilonije. Hrianski vladari rimsko-vizantijske carevine, kojoj je i Palestina pripadala, ugnjetavali su Jevreje u Svetoj zemlji naroitim zakonima i estim progonima. Graanska prava i verske slobode bili su im znatno ogranieni, a uz to morali su da snose i terete tekih poreza. Car Justinijan, koji je bio pod uticajem svojih verskih savetnika, esto se meao u ivot jevrejskih zajednica koje su bile pod njegovom vlau. On je zahtevao da se Tora u sinagogama ita u grkom prevodu i da se ne tumai u duhu Mine i Talmuda. Zabranio je da se grade nove sinagoge i da se Pesah slavi u isto vreme kad i Uskrs. U samoj Palestini jevrejski je narod bio izloen patnjama i ponienjima od strane hrianskih kaluera i svetenika, koji su tamo izgradili mnoge crkve sa ciljem da zemlju Izraela pretvore u svetu zemlju svoje vere. Jevrejima nije bilo doputeno stanovanje u Jerusalimu, ali je tu i tamo manjem broju ipak bio na krae vreme dozvoljen pristup zapadnom zidu poruene sinagoge (Zidu plaa) da bi se onde pomolili. Sve to duboko je ozlojedilo Jevreje koji su poeli da mataju o novoj pobuni. Pobuna je izbila na poetku rata izmeu vizantijskog cara Heraklija i persijskog kralja. Persijska vojska je upala u Palestinu i opkolila Jerusalim, a hiljade Jevreja je prilo napadaima koji su uspeli da zauzmu mnoge gradove, pa i Jerusalim. Uz pomo jevrejskih pobunjenika hriani su izgnani. Jevreji su verovali da je dolo vreme mesije i da e im Sveta zemlja biti vraena. Meutim, pobeda Persijanaca bila je kratkog veka. etrnaest
49

godina docnije, car Heraklije prikupio je veliku vojsku i izgnao Persijance. Jevreji, prijatelji Persijanaca, strahovito su tada trpeli. Poelo je novo razdoblje proganjanja Jevreja, koje bi se verovatno zavrilo njihovim potpunim proterivanjem iz Palestine, da jedan krupan istorijski dogaaj nije iz osnova izmenio situaciju u tom delu sveta. Naime, deset godina posle Heraklijeve pobede Arapi su osvojili Palestinu i sve susedne zemlje. U Arabiji, nedaleko od jevrejskih centara u Vaviloniji, Jevreji i Arapi su stoleima iveli u prijateljstvu i miru. I jedni i drugi su govorili arapski i njihov nain ivota je bio isti. Velika plemena bavila su se zemljoradnjom, povrtarstvom i stoarstvom, a donekle i trgovinom. Jevrejska plemena Bnej Nadir, Bnej Kejnuka i druga, ivela su u svojim sopstvenim utvrenim selima blizu gradova Jatriba (kasnije Medina) i Hajbara. Arapi su tada jo bili neznaboci, ali su od svojih jevrejskih suseda prihvatili neke jevrejske obiaje i verska shvatanja. U Junoj Arabiji, u Jemenu, jedan od lokalnih poglavara, Abu-Kariba, ak je sa svojom porodicom primio jevrejsku veru. Na to ga je nagovorio neki jevrejski uenjak iz Vavilonije. Sin Abu-Karibe, Jusuf Du-Nuvas, bio je veoma privren svojoj novoj veri. Kada je nasledio oca, uzeo je u zatitu Jevreje koje su proganjali hrianski vizantijski carevi i izgnao neke hrianske trgovce koji su putovali kroz Arabiju. Vest o ovom postupku prema hrianima toliko je izazvala kralja Etiopije, koji je takoe bio hrianin, da je objavio rat Jusufu Du-Nuvasu. Arapsko-jevrejsku vojsku je neprijatelj opkolio i razbio, a sam Jusuf se bacio sa jedne stene u more i utopio se. Putem ovih i slinih veza, jevrejske verske koncepcije i legende postepeno su se irile meu Arapima i krile put za stvaranje nove religije, islama, koju je osnovao arapski prorok Muhamed. Koncepcije jevrejskih proroka (ideali o miru i drutvenoj pravdi) nisu obuhvaene Muhamedovim uenjima. Kao svi Arapi, i on je bio ratoboran, pa je maem irio novu veru. Poput Avrama, Mojsija i drugih, i on je shvatio besciljnost idolopoklonstva. Proklamovao je monoteizam: Nema boga do boga na nebu, a Muhamed mu je prorok. To je bio temelj nove vere. Muhamed je verovao da su i Mojsije i Isus bili proroci, ali da je bog poslao njega da oveanstvu objavi bolju veru, islam, i da sve ljude uini muslimanima, pripadnicima nove prave vere. Na poetku svoje delatnosti Muhamed je pokuao da pridobije Jevreje narod knjige. Ali kada su oni odbili da ga slede, objavio je sveti rat protiv njih, kao to je ranije to uinio i protiv svih Arapa koji nisu prihvatili novu veru. U bitki blizu Meke, svog rodnog mesta, potukao je najpre vojsku Arapa koji su se protivili njegovom novom uenju, a zatim je otpoeo borbu protiv Jevreja. Opkolio je selo u kome su se utvrdili Jevreji iz plemena BnejKejnuka i uspeo da ih izgna. Druga jevrejska plemena ili su pobijena ili prodata kao roblje. Jevrejske ene koje su mu pale u ruke uzeo je u svoj harem. Jedna od ovih zarobljenih ena, lepa Zajnab, pokuala je da ga otruje zatrovanom hranom, ali je Muhamed to blagovremeno otkrio i nije pojeo spremljeno jelo. Kada su je upitali zato je to uinila, Zajnab je objasnila: ako je on samo obian vojni stareina, onda e se njegovim ubistvom ona osvetiti za velike nevolje koje je naneo njenom narodu, a ako je pravi prorok, onda e mu bog otkriti njenu nameru i spasti ga. Ova jevrejska junakinja je odmah ubijena. Sveti rat protiv Jevreja opisan je veoma opirno u Koranu, svetoj knjizi muslimana. I posle Muhamedove smrti kroz celu se Aziju prolamao njegov vatreni poziv na sveti rat protiv svih nevernika i za nasilno nametanje islama svim narodima. Kalife, naslednici Muhamedovi, bili su veliki ratnici i iskoristili su verski fanatizam Arapa muslimana za rat protiv nevernika. Za kratko vreme osvojili su persijsku i vizantijsku carevinu i postavili u tim zemljama arapske upravljae. Kalif Omar je osvojio Vaviloniju, Palestinu i Egipat. Za vreme boravka u Jerusalimu popeo se na Breg hrama, naredio je da se ruevine oiste i

50

sagradio na tom mestu muslimansko svetite, damiju Aksa ili Omarov hram, koji se jo i danas uzdie nad Zidom plaa. 26.GLAVA ARAPSKI KALIFAT I GAONI KRAJ ISTONOG PERIODA U VII stoleu nove ere sve zemlje izmeu Persije i Egipta bile su ujedinjene u jednu veliku arapsku dravu, kalifat. Vladari ove drave smatrali su sebe naslednicima prvih kalifa koji su bili roaci i prijatelji Muhamedovi. Otprilike sto godina je glavni grad ove drave bio Damask, blizu palestinske granice. Iz Damaska je kasnije prestonica preneta u Bagdad, grad u Mesopotamiji, gde je ostala preko tri stotine godina. Poloaj Jevreja i i hriana u zemljama kalifata nije bio sjajan. Nemuslimani nisu bili proganjani, ali su ih pritiskivali teki porezi. Poto su Jevreji i hriani odbili da prihvate pravu veru i priznaju Muhameda za boijeg proroka, smatrali su ih po Koranu strancima koji treba da plate za to to im je doputeno da ive u muslimanskoj zemlji. Jevreji su plaali dve vrste poreza: porez na glavu i zemljarinu. Porez je naplaivan uz veliku strogost. Najfanatinije kalife insistirali su i na tome da Jevreji nose odela i eire po kojima bi se razlikovali od ostalog stanovnitva, ili pak na leima ili grudima neku oznaku, kao na primer utu krpu. Meutim, Jevreji se nisu uvek pokoravali ovim poniavajuim propisima. U drutvenom ivotu oni su predstavljali vaan faktor, pa su ak i fanatini vladari uviali da ih ne mogu prenebregnuti. U Palestini, a jo vie u Vaviloniji, trgovina, posebno spoljna trgovina, bila je u rukama Jevreja. Bilo je trgovaca koji su trgovali sa evropskim zemljama, gde su ve odavno postojale velike jevrejske zajednice. Usled muhamedanskih osvajanja arapski jezik je postao vaan meunarodni jezik, pa su Jevreji poeli da se slue njime umesto aramejskim. Arapski jezik kojim su oni govorili sadravao je mnotvo hebrejskih reci, pa je u stvari predstavljao arapsko-jevrejski argon. Obrazovaniji su, meutim, govorili istim arapskim jezikom Korana. Kada je posle estine svetih ratova u istonim zemljama do izvesne mere ponovo zavladao mir, oivele su i velike jevrejske zajednice u Vaviloniji. Kalife su priznavali egzilarha kao neku vrstu jevrejskog predstavnika, ija je dunost da bude posrednik izmeu muslimanske vlade i jevrejskog stanovnitva, da prikuplja poreze od jevrejskih zajednica i bdi nad redom. Meutim, egzilarh je bio samo zvanini predstavnik jevrejskog stanovnitva kod vlasti. Pravi duhovni voi naroda bili su talmudski uenjaci koji su se nekada zvali amoraim, a sad su nazivani gaonim (veliki, uzvieni). U to vreme ivela su u Vavilonu dva takva gaona, jedan u Suri, a drugi u Pumbediti, gde su ponovo uspostavljene stare akademije-jeive. Akademije nisu bile kole gde su zakoni Tore i Talmuda samo izuavani i ralanjivani, nego su ti zakoni tumaeni i radi primene u praksi, a donoeni su i novi zakoni. Talmud nije bio samo zbornik zakona ve i velika zbirka miljenja i rasprava o Tori i Mini. Iz mnotva raznih miljenja i tumaenja trebalo je izvui konana pravila koja odgovaraju potrebama svakidanjeg ivota. Ovaj posao se obavljao u akademijama. Stareinama akademija obraali su se iz svih jevrejskih zajednica sveta pitanjima (aalot) o raznim problemima u vezi sa verskim i drutvenim ivotom, tekoama porodinog ivota (enidbe, razvodi) i odnosima sa nejevrejskim stanovnitvom. Gaonim su na osnovu Talmuda prouavali postavljena pitanja i davali svoj sud koji su u obliku odgovora (teuvot, responsa) slali optinama. Gaonim su priznati i kao vrhovne sudije (dajanim), pa su im mnogi pravni sporovi bili upuivani radi presuivanja. U saglasnosti sa egzilarhom oni su postavljali mesne sudije u jevrejskim zajednicama. Gaonim su i ustoliavali egzilarhe. Ustolienje novog egzilarha bila je prilika za velike sveanosti, koje su se redovno odravale subotom. Na
51

uzdignutom podijumu u sinagogi sedeo bi novi egzilarh izmeu dva gaona; on bi bio pozivan k Tori, posle ega bi odrao nastupni govor (deraa). Ako novoustolieni egzilarh nije bio uen ovek, govor bi odrao gaon iz Sure. Posle govora svetenik je izgovarao blagoslove u ast egzilarha, gaona i drugih voa zajednice, a po zavretku molitve svi su se okupljali u palati egzilarha, da prisustvuju sveanom ruku. Slavlje je obino trajalo nedelju dana. Meutim, nisu svi bili zadovoljni vlau gaona. Sredinom VIII veka osnovana je stranka koja je smatrala da Talmud ne treba da bude pretvoren u drugu Toru, da su za razliku od zakona Tore koji su priznati kao boanski pravila Talmuda stvorili ljudi, i da stoga nisu obavezni. Vo ove stranke bio je Anan ben David, lan egzilarhove porodice. Kada je egzilarh umro bez sina-naslednika, Anan ben David je eleo da postane egziranh, ali gaonim iz Sure i Pumbedite nisu dozvolili da jeretik zauzme tako vaan poloaj. Anan se tada otvoreno izjasnio protiv Talmuda i stvorio je novu sektu slinu starim sadukejima. Ova je sekta nazvana Bnej Mikra (Ljudi svetog pisma ili karaiti). Oni su uveli razne obiaje koji su ih odvajali od veine naroda. Tako bi, na primer, u petak celu no proveli u mraku jer je u Tori propisano da se subotom ne sme paliti svetio, to su oni protumaili tako kao da se svetlo ne sme paliti ve od petka. Iz istog razloga subotom nisu jeli toplu hranu i ostajali su nepomini osim to su odlazili u sinagogu. Za Pesah su pekli maca od loeg crnog brana a ne od belog, jer je u Tori reeno da je maca hleb bede. Kao i sadukeji, avuot su i karaiti praznovali prvog dana u nedelji, jer Tora kae sutradan posle subote. Uopte, karaiti su se mnogo stroije drali slova Tore nego njenog duha i zbog toga im nije bilo mogue da stare biblijske propise dovedu u sklad sa potrebama pojedinaca, a jo manje sa potrebama zajednice. Karaiti su se svojim naroitim obiajima izdvajali od ostalog naroda i tokom vremena su obrazovali gotovo poseban mali narod. Oni nisu voleli talmudiste (ili rabanite) koji su sluali svoje rabine. Gaoni su sa svoje strane proganjali novu sektu. Pred kraj ivota Anan je morao da napusti Vaviloniju i ode u Palestinu. Ali nova sekta nije se irila u Palestini, nego je pristalice nalazila u udaljenim gradovima Persije. Karaiti su otro napadnuti u knjizi koju je u prvoj polovini X veka napisao Saadija, surijski gaon. Saadija nije bio samo velik talmudist nego i filozof i lingvist. On je sastavio gramatiku hebrejskog jezika i poeo da prevodi na arapski celi Tanah, kako bi -ga mogli itati oni Jevreji koji su znali samo arapski. Ali njegovo glavno delo je filozofski rad pod naslovom Verovanja i miljenja, pisan na arapskom i kasnije preveden na hebrejski. U ovoj knjizi gaon Saadija je hteo da izmiri veru sa razumom, religiju sa filozofijom. Njegova je misao vodilja da je postojanje boga dokazano injenicom da postoji svet, jer kako bi svet mogao nastati bez tvorca? A da bi ga ljudi razumeli i da bi znali kako da se ponaaju u ivotu, bog se otkrio na Sinajskoj gori i dao je Mojsiju Toru namenjenu njegovom izraelskom narodu. ovek je obdaren slobodnom voljom i od njega samog zavisi da li e se pridravati zapovesti Tore. Oni koji ih se pridravaju, pravednici, bie nagraeni u zagrobnom ivotu, dok e greni biti kanjeni. Saadija je smatrao da postoji ivot posle smrti: Doi e vreme kada e mrtvi oiveti, i nastae novo doba, doba mesije. Tako je gaon Saadija bio prvi meu talmudistima koji je stvorio sistem jevrejskih dogmi. On je bio jedan od osnivaa srednjovekovne verske filozofije, koja se kasnije razvijala u evropskim zemljama. Gaon Saadija nije dugo zadrao svoj poloaj na akademiji u Suri. Dolo je do razmimoilaenja izmeu njega i egzilarha Davida ben Zakaja i svaki od njih je imao svoju stranku. Za spor je saznao kalif i na kraju je gaon Saadija bio primoran da napusti jeivu. Umro je uskoro posle ovog dogaaja (942. godine). Smru gaona Saadije poelo je i opadanje akademije u Suri. Ostala je jo druga velika akademija, ona u Pumbediti. Dvojica njenih stareina, Rav-arira i Rav-Haj bili su poslednji meu velikim gaonima u Vaviloniji. Oni su bili dobri talmudisti, ali za razliku od Saadije nisu
52

poznavali svetovne nauke. Rav-arira napisao je kratku istoriju Talmuda i njegovih tvoraca (tamajim, amorajim i gaonim), kao da je slutio da se talmudski period u Vaviloniji blii kraju. Njegov sin, Rav-Haj, bio je stvarno poslednji gaon u Pumbediti. Posle njegove smrti izabran je za gaona Hezekija, mladi praunuk egzilarha Davida ben Zakaja. Trebalo je da u svojoj linosti sjedini zvanje gaona sa zvanjem egzilarha, ali je konano izgubio oba zvanja. Kalifu su u Bagdad slati lani izvetaji da Hezekija namerava da se proglasi novim kraljem Jevreja, pa je po nareenju kalifa baen u tamnicu, a imanje mu je zaplenjeno. Tako su poloaji egzilarha i gaona jednim potezom ukinuti. Ovo se dogodilo u XI veku nove ere. U tom periodu dolo je i do pada bagdadskog kalifata. Novi kalifat je obrazovan u Egiptu i Palestini. Jevrejskom centru u Palestini ponovo je za krae vreme omogueno da oivi. U Jerusalimu se pojavilo nekoliko gaona koji su teili da duhovnu hegemoniju prenesu iz Vavilonije u Palestinu, ali u tome nisu uspeli. Na kraju XI veka krstai su doli iz Evrope da oslobode svetu zemlju od muhamedanskog jarma, pa poto su osvojili Jerusalim i druge gradove, izgnali su iz njih gotovo sve Jevreje (1099. godine). Tako su u zemljama Azije i severne Afrike unitenim svi centri jevrejskog ivota. Meutim, u to vreme su se ve obrazovali novi jevrejski centri u Evropi: u paniji, Italiji, Francuskoj, Nemakoj. To je bio poetak novog perioda jevrejske istorije: posle istonog perioda, nastao je zapadni (evropski) period.

DRUGI DEO Zapadni period JEVREJI U EVROPI U SREDNJEM I NOVOM VEKU

27. GLAVA PRVA JEVREJSKA NASELJA U EVROPI Kako su Jevreji, narod Istoka, postali narod Zapada? Kako su od Azijaca postali Evropljani? Ovaj preobraaj je delo Rimske carevine, koja je pre dve hiljade godina obuhvatila mnoge zemlje Azije i Afrike, a pri tom centar svoje vladavine imala u Evropi (u Italiji). Kada je veliki rimski vojskovoa Pompej osvojio Jerusalim, prisilno je odveo u Rim kralja Aristobula zajedno sa njegovom porodicom i izvesnim brojem zarobljenika. Uskoro posle toga u Rimu je stvorena jevrejska naseobina. Posle razorenja Jerusalima, zapovednik rimske vojske Tit prisilno je odveo u Rim i u druge italijanske gradove vei broj jevrejskih zarobljenika, ali su se mnogi Jevreji iz Palestine, Sirije i Egipta nastanili u Italiji po sopstvenoj volji, da bi uspostavili trgovinske odnose sa istonim lukama Sredozemnog mora (Aleksandrija i druge). Ve u toku I veka nove ere postojao je znatan broj jevrejskih zajednica ili sinagoga u Rimu i nekim gradovima june Italije (Venoza, Napulj i drugi gradovi). Svaka je sinagoga imala svog zvaninog predstavnika ili arhonta, svog rabina koji je nosio titulu arhisinagogosa, svoje sudije (dajanim) i pisare (gramateje). Italijanski Jevreji govorili su jezikom naroda u ijoj su sredini iveli grki ili latinski sa meavinom hebrejskih reci. Natpisi na jevrejskim nadgrobnim spomenicima otkrivenim u podzemnim katakombama u Rimu, veinom su na grkom jeziku, a imena su ili hebrejska (Jehuda, Samuel, Benjamin, Sara, Rebeka, Ester) ili rimska (Tiberije, Marcel, Sabina, Julija, Lukrecija). isto jevrejski natpisi su vrlo retki, ali na zavretku latinskog ili grkog natpisa na nadgrobnim spomenicima esto se javlja re alom. Veoma stare jevrejske optine postojale su i u Grkoj, koja je u to vreme bila deo Rimske carevine. Kada je apostol Pavle putovao po svetu propovedajui hrianstvo, veinu
53

svojih govora odrao je po jevrejskim sinagogama u grkim gradovima Korintu, Atini, Solunu i dr. Kada se Rimska carevina raspala na dva dela sa prestonicama u Rimu i Carigradu, obrazovana je i u Carigradu jevrejska zajednica. Tamonji jevrejski trgovci su naveliko trgovali sa Aleksandrijom i palestinskim lukama. Istok i Zapad, Erec Jisrael i ostali krajevi Vizantijskog carstva bili su meusobno tesno povezani sve dok Arapi nisu osvojili Palestinu. Ali i kasnije, kada je Vizantija ve bila svedena na malu dravu na Balkanskom poluostrvu, vizantijski Jevreji su odravali veze sa svojom braom u Palestini i Vaviloniji. U V veku Rimska carevina se raspala. Varvari centralne Evrope Goti i Germani napadali su vie puta Italiju i na kraju opustoili Rim, kao to je ranije Rim opustoio Jerusalim. Kraljevi Gota i Langobarda, koji su kasnije primili hrianstvo, due su vremena vladali Italijom; Rim je postao sveti grad pap, poglavar hrianske crkve. Oni su svim sredstvima spreavali Jevreje da pridobiju za svoju veru nove hriane, ali nisu primoravali Jevreje da prime hrianstvo kao to je to bio sluaj u susednoj kraljevini Franaka. U staroj rimskoj provinciji Galiji, gde su jo od davnina postojala mala jevrejska naselja (kao na primer u Marseju, koji je imao obiman trgovinski promet sa Aleksandrijom), preovladavali su Franci. Kralj Klovis, uz pomo hrianskih biskupa, zavladao je zemljom i uspostavio u Galiji franaku kraljevinu Francusku (oko 500. godine n. e.). Svi kraljevi iz Klovisove dinastije, Merovinzi, bili su u tesnoj vezi sa biskupima, ija je glavna delatnost bila uperena na preobraanje paganskog stanovnitva u hrianstvo. Velike mase gradskog i seoskog stanovnitva primile su hriansku veru, ali jedva da je bilo nekoliko Jevreja koji su se podvrgli krtenju. Ovaj stav Jevreja izazvao je gnev katolikog klera i tek pokrtenih franakih vladara. Posledica toga bila je da su skuptine klera (sinodi i sabori) donele odluke kojima su naredile hrianima da izbegavaju Jevreje to je vie mogue, da ne jedu i ne piju u njihovom drutvu, da ne odravaju prijateljske veze i ne doputaju Jevrejima dranje hrianskih slugu, kako se ovi ne bi zarazili judaizmom. Bilo je i sluajeva prisilnog pokrtavanja Jevreja. Biskup Avit iz Klermona uporno je pokuavao da Jevreje svog grada pridobije za hrianstvo. Jevreji su se oduprli njegovim naporima, osim jednog jedinog Jevrejina koji je postao hrianin. Jednom prilikom kada je ovaj koraao u crkvenoj povorci nosei u ruci krst, neko mu je iz jedne jevrejske kue prosuo na glavu smrdljivo ulje. Hriani Klermona toliko su se razbesneli zbog ovog postupka, da su poruili sinagogu, a biskup je pozvao predstavnike jevrejske optine i saoptio im da e Jevreji biti proterani iz grada ukoliko ne prime hrianstvo. Pet stotina Jevreja se pokrstilo u nadi da e se kasnije, kada se strasti budu stiale, ponovo vratiti jevrejstvu. Slino je bilo i u Parizu. Tamo je iveo jedan bogati Jevrejin, po imenu Prisk, koji je obavljao finansijske poslove za kralja Hilferika. Kralj i biskup Gregor su uporno pokuavali da ga navedu da prie crkvi, ali je on to isto tako uporno odbijao. Jednom prilikom kada su zajedno sedeli na savetovanju, kralj je naredio biskupu da poloi svoju ruku na Jevrejinovu glavu i da ga pokrsti. Prisk se izmakao biskupovoj ruci i pokuao da pobegne. Kralj je ljutito uzviknuo: ,,O, neverni narode, koji nee da prizna bojeg sina! Na to je Prisk rekao: ,;Bog se nikad nije oenio, pa nije ni mogao da ima sina. Kralj je na to zapretio da e prognati iz zemlje sve Jevreje koji nee da prime hrianstvo. Pod pritiskom ove pretnje, velik broj Jevreja primio je novu veru, ali je sam Prisk ostao uporan, pa je baen u tamnicu. Kada je neto kasnije puten na slobodu, ubio ga je jedan od njegovih neprijatelja, neki pokrteni Jevrejin. Poslednji kralj merovinke dinastije, Dagobert, izdao je naredbu prema kojoj su svi nepokrteni Jevreji u Francuskoj morali da napuste zemlju (629. godine). Ovo se dogodilo u vreme kada je Francuska bila puna izbeglica iz panije, gde su Jevreji surovo proganjani. Nije bilo lako sprovesti naredbu kralja Dagoberta; velik broj Jevreja formalno je primio
54

hrianstvo, ali je u dui ostao odan svojoj staroj veri. Izvestan broj iselio se u june oblasti. U Marseju, Bordou i nekim drugim gradovima i dalje su postojale jevrejske zajednice. U to su vreme nastale nove jevrejske zajednice i u raznim gradovima Nemake, koje nisu zavisile od optine u Parizu. Poloaj Jevreja bio je naroito teak u paniji, gde su iveli jo od vremena kada je ta zemlja bila provincija Rimske carevine. U doba kada su Franci zauzeli Galiju, paniju su osvojili Zapadni Goti, otevi tu zemlju od Rimljana. Prvi kranjevi Zapadnih Gota koji su primili hriansku veru, pripadali su jeretikoj sekti Ariusa, koja nije verovala u boanstvo Hristovo, smatrajui ga samo svetim ovekom. Ostali hriani smatrali su pripadnike Ariusove sekte polujevrejima. U stvari, Zapadni Goti su se prijateljski odnosili prema Jevrejima i iveli su sa njima u miru. Meutim, krajem VI veka zapadno-gotski kralj Rekared oslanjao se u svojoj vladavini na biskupe. Crkveni sabori u Toledu, tadanjem glavnom gradu panije, postali su neka vrsta parlamenta koji je donosio zakone. Prirodno je da je kler, koji je zauzimao najjai poloaj u zemlji, teio da stvori isto hriansku dravu. Gotovo sve stanovnitvo se pokrstilo, dok su Jevreji predstavljali jedini izuzetak. Tada je poelo proganjanje slino onom pod vizantijskom carevinom. Jevrejskim zemljoposednicima zabranjeno je dranje hrianskih slugu, bez kojih nije bilo mogue obraivati zemlju. Toledski sabor je isto tako zabranio hrianima da stupe u poslovne veze sa Jevrejima. Kada te zabrane nisu postigle cilj, pristupilo se nasilnom pokrtavanju. Godine 613. kralj Sizebut izdao je naredbu da se izgnaju iz panije svi Jevreji koji odbiju da prime hriansku veru. Bio je to teak udarac za Jevreje, jer su u paniji bili naseljeni u velikim masama i jer su mnogi bili zemljoradnici za koje je proterivanje znailo potpunu propast. Pod ovim pritiskom veliki deo se pokrstio, iako je po svojim oseanjima ostao veran staroj veri. Bilo je i takvih koji su pokuali da se isele u Francusku. Meutim, upravo u to kritino vreme je i Dagobert, kralj Franaka, reio da protera Jevreje iz svoje zemlje. Ponovo je Jevrejima preostao jedini izlaz: da postanu lani hriani (marani, anusim). Vremenom je njihov poloaj postao jo gori od poloaja onih Jevreja koji su otvoreno ispovedali svoju veru. Jedan od toledskih crkvenih sabora doneo je, naime, odluku o ukidanju prisilnog pokrtavanja Jevreja. Po istoj odluci morali su, meutim, da ostanu hriani svi oni koji su se ve ranije pokrstili, a svako njihovo verolomstvo se teko kanjavalo. Ova odluka nanela je neizrecive patnje panskim Jevrejima. Na pokrtene Jevreje su motrili pijuni sa ciljem da utvrde da li nedeljom idu u crkvu, da li u svojim kuama slave subotu, da li jedu samo kaer hranu i kako vaspitavaju svoju decu. Ako bi nekog uhvatili na delu pri vrenju jevrejskih verskih obreda, bacali bi ga u tamnicu i podvrgavali bievanju, a njegovu decu upuivali u hrianske manastire, gde bi ih vaspitavali kalueri. U mnogim sluajevima ovi tobonji hriani upuivali bi peticije toledskom sinodu, obeavajui da e nedeljom redovno odlaziti u crkvu i odravati hrianske obiaje, ali su u isto vreme molili za odobrenje da ne jedu svinjetinu, jer to ne mogu da podnose. Jevreji su u paniji trpeli ovako itav jedan vek, dok do njih nije doprla vest o tome da je jedna arapska vojska krenula iz Afrike da osvoji paniju. Posredstvom svoje brae u Africi stupili su u dodir sa onima koji su poli da osvoje paniju i obeali im svoju podrku. Arapi su proli kroz Gibraltar i osvojili Toledo, prestonicu panije i glavni stan fanatinih kaluera. U arapske ruke pali su i mnogi drugi panski gradovi, (711. godine). Jevreji su pozdravili Arape, nove gospodare, u nadi da e muslimani biti tolerantniji od hrianskih fanatika. U ovom se nisu prevarili. Dolaskom Arapa poinje period arapsko-jevrejske kulture u paniji. Od grko-rimskih vremena bilo je jevrejskih naseobina u jo jednom kutku Evrope. Na Krimskom poluostrvu, na severu Crnog mora, Jevreji su iveli meu Grcima kao i po drugim mestima helenske dijaspore. Kada su Rimljani razorili Jerusalim, ve su postojale jevrejske
55

zajednice u krimsko-bosforskoj oblasti, u gradovima Pantikopeji (danas Ker), Teodosiji i Kersonu (danas Sevastopolj). Ovi naseljenici bili su mahom grki Jevreji, govorili su grki i imali grka imena, to se vidi iz natpisa na nadgrobnim i drugim spomenicima koji jo postoje. Te zajednice zvale su se na grkom sinagoge (kongregacije, verske optine). Pod uticajem Jevreja mnogi grki pagani su primili neke jevrejske ideje i praktino su postali polujevreji, a sebe su nazivali oboavaocima najvieg boga. Kasnije, kada je dolo do prodiranja hrianstva na Krimsko poluostrvo, postali su hriani. Krim je bio deo Vizantijske carevine, pa su grki biskupi i ovde pokuavali da Jevreje primoraju da se pokrste, ali bez uspeha. U kasnijem periodu, izmeu VIII i kraja X veka, oblast izmeu Kaspijskog i Crnog mora dospela je pod vlast naroda koji je bio poreklom iz Persije i sa Kavkaza, i koji je doao u tesnu vezu sa Jevrejima. To su bili Hazari. Njihov kralj, koji je bio paganin, i izvestan broj njegovih podanika primili su jevrejsku veru. Titula hazarskog kralja bila je kagan (izraz koji potie ili od jevrejskog koen ili od tatarskog ,,kan). Oni su u svim svojim zemljama pruali jednaku zatitu Jevrejima, hrianima i muslimanima. Hazari su bili ratniki narod i proirili su svoju vlast daleko u dubinu susednih slovenskih zemalja, a njihove trupe su prodirale sve do Kijeva, gde se ve nalazila jedna jevrejska zajednica. Ova kraljevina je postojala do kraja X veka, kada su ruski knezovi razorili njihovu prestonicu koja se nalazila na uu velike ruske reke Volge u Kaspijsko more. Poslednji hazarski vladar bio je Josif, koji je pokuao da uspostavi vezu sa panskim Jevrejima. Uskoro posle pada njihove prestonice, Hazari su izgubili svoju mo i na kraju su se stopili sa drugim narodima te oblasti, a delimino i sa Jevrejima. 28. GLAVA JEVREJI U CAREVINI KARLA VELIKOG I NJEGOVIH NASLEDNIKA (Od VIII do XI veka) Tokom druge polovine VIII veka franakom kralju Karlu Velikom uspelo je da pod svojom vlau ujedini zemlje centralne Evrope, podrazumevajui i Italiju, i tako osnuje novo zapadno carstvo. Rimski papa je lino krunisao Karla Velikog i dao mu titulu cara. Biskupi su imali veliki uticaj na carsku upravu, ali je svetovna vlast Karla Velikog ipak bila dovoljno jaka da sprei nasilno pokrtavanje Jevreja. Za vlade Karla Velikog u trima ujedinjenim zemljama, tj. u Francuskoj, Nemakoj i Italiji, poboljao se poloaj Jevreja. Bilo je bogatih jevrejskih trgovaca koji su odravali razgranate trgovake veze izmeu tih zemalja i trgovakih centara Azije i Afrike, Vavilonije, Palestine i Egipta, gde je cvetao arapski kalifat. Poznato je iz prianja tadanjih arapskih trgovaca, da su jevrejski trgovci nosili svoju robu iz Francuske u Vaviloniju i donosili u Francusku robu sa Dalekog Istoka. Na ovaj je nain jevrejski narod, razdeljen i razasut, svojim trgovakim poslovima pomagao da se novi svet povee sa starim, Evropa sa Azijom. U meuvremenu rasle su jevrejske naseobine u Evropi i stvoren je znatan broj veih i manjih optina (kehila). Qptine su uivale izvesnu autonomiju. Na elu optine stajao je dravni slubenik koji je nosio titulu Magister Judeorum i ija je dunost bila da brani graanska prava i trgovake interese Jevreja. I sam car Luj Poboni, sin Karla Velikog, titio je Jevreje od neprijateljstva katolikog klera. Lionski biskup Agobard vodio je otru antijevrejsku kampanju, putovao je po zemlji i drao propovedi po manastirima, a pisao je i knjige u kojima je pokuavao da dokae kako Jevreji predstavljaju opasnost za hriane, jer stara prokleta sinagoga moe da zavede istu mladu crkvu. Iako je bio poboan sin crkve,

56

Luj nije dopustio da propovedi biskupa nanesu tete jevrejskim stanovnicima njegove carevine. Luj Poboni je pred svoju smrt podelio carevinu izmeu svoja tri sina. Jedan je postao kralj Francuske, drugi Nemake, a trei Italije. Novi su kraljevi preneli deo vlasti na feudalnu vlastelu, velike posednike, barone i grofove, koji su imali velika imanja i mnogobrojne kmetove i sluge. Svaki feudalni zemljoposednik bio je pravi gospodar na svom posedu ikoji je obuhvatao i gradove i sela. U granicama svoje teritorije feudalni gospodari su mogli da ine to su hteli. Ako su smatrali da je to za njih korisno, oni su titili Jevreje koji su im dobro plaali za zemlju, ukoliko su bili zemljoradnici, ili za dozvolu trgovanja, ukoliko su bili trgovci. Ako vlastelin nije smatrao korisnim po sebe da prui zatitu Jevrejima, ili ako je bio pod uticajem katolikog klera, on bi proganjao Jevreje na svojoj teritoriji. Tako je, na primer, grof od Tuluze uobiajio da jednom godinje, pred Uskrs, pozove predstavnika Jevreja na svoj dvor i udari mu amar, tek da ga podseti kako su Jevreji muili Hrista. Da bi izbegli ovakvo ponienje, Jevreji su se mogli otkupiti plaanjem specijalnog nameta. I po drugim gradovima, podstaknuto od popova, hriansko je stanovnitvo za vreme praznika Pesaha napadalo Jevreje po ulicama i bacalo kamenje u njihove kue. Ujedinjena pod jednom dinastijom, Nemaka je u X veku postala snana drava u centru Evrope. Glava dinastije, kralj Oton Veliki Saksonski, bio je krunisan u Rimu i proglaen carem, pa je sebe smatrao naslednikom Karla Velikog i starih rimskih careva. Car Oton i njegovi naslednici dopustili su Jevrejima da slobodno ive u Nemakoj, a njihov su primer sledili i feudalci, kako svetovni (baroni i grofovi) tako i duhovni (biskupi), koji su na Jevreje svojih gradova gledali kao na svoje vlasnitvo. esto se dogaalo da je neki baron prodao drugom baronu deo svog imanja zajedno sa svim Jevrejima koji su iveli na tom delu imanja. Jevreji su, naime, bili izvor prihoda, poto su zemljoposednicima plaali zakupnine i poreze. U to vreme postojale su organizovane jevrejske optine u gradovima Rajnske oblasti i u Lotaringiji, koja se nalazila izmeu Nemake i Francuske (Majnc, Vorms, Keln, Mec). Na elu optina stajali su rabini koji su zauzimali isti poloaj kao gaoni u Vaviloniji. Prvi uveni evropski rabin bio je Geron, nazvan Meor Hagola (svetlo dijaspore), osniva jeive u Majncu. On je izdao nova pravila (takanot) prilagoena ivotnim uslovima Jevreja u Evropi. Po tim pravilima Jevrejima je bilo zabranjeno da imaju vie od jedne ene, dok je u isto vreme Jevrejima u Aziji, pod izvesnim uslovima, bilo doputeno da uzmu sebi i drugu enu jo za ivota prve. Neki uenici jeive rabina Gerona postali su kasnije i sami veliki rabini i nazivani su uenjaci iz Lotaringije. Oni su zauzimali poloaj rabina u optinama Meca, Vormsa, Majnca i u susednim optinama u Francuskoj. Najuveniji meu njima bio je rabin lomo Ichaki, poznat pod imenom Rai. Rai je svoje rabinsko obrazovanje stekao u jeivama u Vormsu i Majncu, a kasnije se vratio u rodni grad Troa u Francuskoj. Tu se posvetio svom ivotnom delu, pisanju komentara Talmuda. Pre toga je za izuavanje Talmuda bila potrebna, pomo uenjaka zbog tekoa koje je stvarao aramejski jezik, jezik Talmuda, i zbog komplikovanosti njegovih tumaenja. Svojim istim hebrejskim stilom Rai je saeto i jasno objasnio teak talmudski tekst i uinio ga pristupanim. Sa pravom se moe rei da je on naao klju za zatvoreni Talmud. On je napisao i komentare Tore i drugih knjiga Biblije. U ovim komentarima on je ponekad prevodio teke hebrejske rei na savremeni francuski jezik pisan hebrejskim slovima. Jevreji u Francuskoj i Nemakoj govorili su jezicima tih zemalja, pa da bi i oni mogli izuavati Bibliju i Talmud, bilo je potrebno da se ovi prevedu na te jezike. Kasnije je postao obiaj da deca u verskim kolama ue Pentateuh i Gemaru sa Raijevim komentarom. Taj komentar je obino tampan pored ili oko teksta Biblije i Vavilonskog Talmuda.

57

U to vreme Italija je takoe postala centar jevrejske kulture. Stara jevrejska optina u Rimu bila je pod zatitom pape, poglavara hrianske crkve. Optine u severozapadnoj Italiji ili Lombardiji (Verona, Pavija i drugi gradovi) bile su neko vreme pod nemakim carevima. U junoj Italiji su velike jevrejske optine u Napulju, Salernu, Bariju, bile pod vizantijskom upravom. Sicilija (Palermo, Mesina i druga mesta) bila je pod arapskom vlau. U Italiji su se tako sreli mnogi narodi, mnoge kulture i vere, a meu ovima se slobodno razvijala i jevrejska kultura. U to se vreme pominju vane jeive i veliki talmudistiki uenjaci tadanje Italije. To je bilo i doba nastajanja nove hebrejske knjievnosti. Meu prvim delima prevedenim na hebrejski bilo je delo Istorija od Josifa Flavija, pisano na grkom, koje je kasnije prevedeno i na jidi za nemake i poljske Jevreje. U ovo vreme sastavljene su i molitve i selihot na hebrejskom. Meutim, najbolja dela nove jevrejske knjievnosti nisu stvorena u Italiji, ve u jednom drugom delu jugozapadne Evrope, u paniji. 29. GLAVA ZLATNO DOBA U ARAPSKOJ PANIJI Invazija panije nije Arapima odmah obezbedila i vlast nad poluostrvom. Iz junog dela zemlje, gde su Arapi osnovali svoju dravu, hrianski vladari su proterani tek posle dugih krvavih ratova. U X veku obrazovan je kalifat sa Kordovom kao glavnim gradom. Drugi veliki gradovi kalifata bili su Sevilja, Granada i Lucena. Nekada glavni grad Zapadnih Gota, Toledo, takoe je pripadao arapskom kalifatu. Dok su mnogi hriani primili islam i utopili se u arapsko stanovnitvo, Jevreji su ostali odani svojoj veri i svom narodu. iveli su u miru i prijateljstvu sa svojim arapskim susedima, a Jevreji sa viim obrazovanjem esto su zauzimali vane poloaje u upravi. Kordovski kalif je meu svojim ministrima imao jednog Jevrejina, Hazdaja Ibn apruta, koji je bio velik lingvist i dobar poznavalac medicine. Poslanici mnogih drava esto su poseivali Kordovu i pregovarali sa vladom kalifa uz posredovanje Hazdaja Ibn apruta. Njegova je dunost bila i da obavlja prepisku kalifata i odgovara na pisma koja je arapski vladar primao od stranih vlada. Hazdaj Ibn aprut nije zaboravljao ni interese svog naroda. Veoma je aktivno pomagao jevrejske zajednice i njihove kole i bio je priznat kao nasi ili egzilarh panskih Jevreja. U to vreme jedan rabin iz Vavilonije osnovao je u Kordovi talmudsku kolu, o emu se sauvala ova pria: Posle smrti gaona Saadije, kada su vavilonske jeive imale finansijskih tekoa, etiri rabina su pola na put u razne zemlje da bi obezbedili pomo za svoje kole. Laa kojom su plovili morem pala je u ruke arapskim gusarima i ovi su ih prodali kao robove po raznim zemljama. Jednog od ove etvorice, rabi Mojsija ben Hanoha, otkupili su kordovski Jevreji. Niko nije znao ko je on i ljudi su mislili da je obian prosjak. Jednom je prilikom rabi Mojsije ben Hanoh sluao u Bet-Hamidrau u Kordovi propoved optinskog rabina o nekom poglavlju Talmuda i primetio da jedno objanjenje nije bilo ba potpuno pravilno, pa je, kada mu se pruila prilika, ustao i stavio svoje primedbe. Tada su lanovi optine poeli da postavljaju strancu sva mogua teka pitanja na koja je on davao zadovoljavajue odgovore. Optinski rabin je tada izjavio: Ja ne mogu vie da budem va rabin. Mislim da je ovaj siromani putnik ueniji od mene i da on treba da bude va uitelj. Kordovska optina prihvatila je rabi-Mojsija za svog rabina. On je osnovao jeivu i poeo da u paniji iri talmudsku nauku koju je doneo iz Vavilonije. Rabi-Mojsije je imao jaku podrku u Hazdaju Ibn aprutu, kao i ostali uenjaci u toj zemlji. Hazdaj se ivo interesovao za sve to se odnosilo na jevrejski ivot. Poto je jednom prilikom uo da negde izmeu Azije i Evrope postoji jedna jevrejska drava hazarska kraljevina u oblasti izmeu Kaspijskog i Crnog mora on je preko trgovaca koji su putovali
58

u te daleke krajeve uputio pismo hazarskom kralju i upitao ga da li je istina da negde u svetu postoji zemlja sa sopstvenom jevrejskom upravom. Odgovor poslednjeg hazarskog kralja, Josifa, stigao mu je nekoliko godina pre nego to su Rusi razorili prestonicu hazarske kraljevine na Volgi. Tako se ministar Hazdaj nije mogao dugo radovati postojanju nezavisne jevrejske drave. Poetkom XI veka kordovski kalifat je podeljen na nekoliko manjih kraljevina. Jedna od ovih, kraljevina Granada, imala je takoe jednog Jevrejina ministra, velikog pisca muela Hanagida. Ovaj ueni talmudist, koji se odlikovao savrenim hebrejskim i aramejskim stilom, iveo je najpre u gradu Malagi, nedaleko od Granade. Iako je bio velik uenjak, on se izdravao od svoje male trgovine. Jednom je prilikom slukinja granadskog velikog vezira, ija je palata bila u blizini, zamolila rabi-muela da u njeno ime napie pismo njenom gospodaru koji je bio u Granadi. Velikom veziru se toliko dopao fini arapski stil i lep rukopis kojim je pismo bilo napisano, da je po svom povratku u Malagu izrazio elju da se upozna sa rabi-muelom. Poto je ocenio da je veoma obrazovan, poveo ga je u Granadu kao svog pisara. Vezir je uskoro posle toga umro, ali je pred smrt savetovao granadskom kralju da postavi rabi-muela za svog vezira. Kralj je posluao ovaj savet i rabi-muel je skoro trideset godina bio vezir Granade i vodio sve poslove male kraljevine. Uspon tog Jevrejina do tako visokog poloaja izazvao je nezadovoljstvo kod pobonih muslimana, pa su poeli napadi protiv rabi-muela i Jevreja uopte, mada su obrazovani muslimani cenili veliko znanje vezirovo. U jevrejskoj optini rabi-muel je zauzimao poloaj nagida, to je bilo istovetno sa poloajem nasija. U jevrejskoj knjievnosti rabi-muel je poznat kao pisac stihova na hebrejskom jeziku koji je ponovo oiveo kao jevrejski narodni jezik. Te su pesme sakupljene u njegovim knjigama Ben Tehilim, Ben Milej i Ben Kohelet. Neprijateljstvo fanatinih muslimana prema veziru Jevrejinu dostiglo je vrhunac posle muelove smrti, kada ga je na poloaju nasledio sin mu nagid Josef. Za vreme rata izmeu Granade i jedne susedne kraljevine, grupa Arapa upala je u Josefovu palatu i ubila ga, i opljakala stotine jevrejskih kua u Granadi (1066. godine). I u nekim drugim malim kraljevinama panije (Sevilja, Saragosa) Jevreji su zauzimali vane poloaje kao veziri i finansijski strunjaci. ak i u Kastiliji hrianskoj kraljevini severne panije kralj Alfonzo VI smatrao je korisnim da ima Jevreje kao diplomate prilikom pregovora sa susednim arapskim dravama. Zbog toga je kralj dobio otar prekor od pape koji mu je zamerao to uzdie satansku sinagogu, a poniava crkvu. Alfonzo se nije obazirao na ovaj prekor, i nije se odrekao svojih jevrejskih saradnika. U ovom razdoblju dolo je do procvata arapsko-jevrejskog knjievnog stvaralatva. XI i XII vek se obino nazivaju zlatnim dobom jevrejske knjievnosti. Posle smrti nagida rabimuela, pojavio se znatan broj pesnika i filozofa koji su u podjednakoj meri vladali i arapskim i hebrejskim jezikom. U paniji, duhovno interesovanje Jevreja nije bilo toliko usredsreeno na Talmud kao u Vaviloniji, ali su se slobodno izuavala verska i filozofska pitanja i pisale pesme verske i svetovne sadrine. Solomon Ibn Gabirol iz Malage spevao je na hebrejskom alopojke o sudbini jevrejskog naroda, koje se jo i danas itaju u sinagogama. Gabirol je u jednom svom delu na arapskom izloio i svoju ivotnu filozofiju. Delo se zove Izvori ivota, a kasnije se pojavilo meu uenim hrianima u latinskom prevodu pod iskrivljenim autorovim imenom Avicebron. Po ugledu na Gabirola, jedan drugi jevrejski pesnik, Mojsije Ibn Ezra iz Granade, napisao je vie divnih nacionalnih tefilot i selihot, u kojima je izrazio oseanja i patnje pojedinaca koji razmiljaju o viim problemima ljudskog ivota. Jevrejski molitvenici sadre mnoge od tih selihot, dok su njegovi filozofski radovi malo poznati.

59

Najvei jevrejski pesnik i mislilac tog vremena bio je Jehuda Halevi iz Toleda. U svojim pesmama o Cionu, on daje izraza svojoj enji za Svetom zemljom, tada popritem ratova izmeu Edoma i Imaela, krstaa i muslimanskog sveta. Jedna od njegovih pesama, Cion halo tiali, ita se i danas ti sinagogama na dan Devetog ava: Oplakuje li i ti decu svoju, Cione, majko moja, Kao to i ona, ratrkana po svetu, oplakuju tebe? i dalje, pesnik otvara svoje srce pred voljenim Cionom: Neto me vue k tebi. Moje srce uzdie za mestima Gde su patrijarsi sreli anele, Gde je poivala milost... Gde da naem krila? Svoje slomljeno srce preneu Daleko, daleko u tvoja opustela brda, Pau niice i ljubiu zemlju, Ljubiu svaku stopu, kamen po kamen. Danju i nou g i bos Lutau po Tvojim ruevinama! ... Najzad, Jehuda Halevi vie nije mogao da obuzda svoju enju za Cionom i otiao je u Palestinu. Za Jevreje je tada bilo opasno ui u Jerusalim koji je bio u rukama fanatinih krstaa. Pesnik je proveo izvesno vreme u Egiptu, ekajui priliku da nastavi put u zemlju svojih snova. Kada se pribliio gradskim kapijama i ugledao ruevine, pao je niice, poljubio kamenje i gorko zaplakao recitujui jednu od svojih pesama o Cionu. Uto je naiao neki arapski konjanik koji ga je pregazio i tako usmrtio. Pored znatnog broja lepih pesama na hebrejskom, Jehuda Halevi je napisao na arapskom jednu filozofsku raspravu o judaizmu koja se u hebrejskom prevodu zove Sefer hakuzari. Ta je rasprava pisana u obliku razgovora izmeu jednog jevrejskog mudraca i hazarskog kralja koji eli da primi jevrejsku veru. Autor u tome delu pokuava da pokae kako se jevrejska vera ne zasniva na ljudskom razumu, ve na oseanju i na poverenju u ono to su preneli preci. Ljudski razum ne bi mogao da nas dovede do pravog boga, tvorca neba i zemlje, da se on sam nije otkrio na gori Sinajskoj i da nije Mojsiju otkrio svoje zakone. Jevrejski narod je pozvan da iri pravu veru meu drugim narodima, meu kojima ima isti poloaj kao to srce, izvor ivota, ima meu ostalim delovima ljudskog tela. Jevrejski narod je otkrio istinu, dok su Grci otkrili samo lepotu; grka mudrost je proizvela samo cvetove, ali ne i plodove. Drugi veliki mislilac toga vremena, Moe ben Majmon, poznat pod imenom Majmonides ili Rambam (po inicijalima svog imena Rabi Moe ben Majmon) sasvim je drukije shvatao sutinu judaizma. On se trudi da dokae kako je jevrejska vera u svojoj istoti potpuno u skladu sa ljudskim razumom koji je po sebi boanski. Ne treba verovati u ono to se ne razume. Razum preiava veru i spreava irenje sujeverja. Ovu misao je Majmonides uzeo od grkog filozofa Aristotela, koji je u tadanjem arapskom svetu smatran
60

velikim autoritetom. U svojoj knjizi na arapskom jeziku pod naslovom ,,Vodi zalutalih, Rambam pokuava da osnovne zakone Tore prilagodi Aristotelovoj filozofiji, upravo onako kako je nekada Filo Aleksandrijski to inio u odnosu na Platonovo uenje. Rambam je Talmudu dao sistematski oblik. U svojoj knjizi na hebrejskom koja nosi naslov Mine-Tora ili Jad Hazaka (Druga Tora ili Jaka ruka) daje sistematski prikaz jevrejskog zakonodavstva iz oblasti vere, porodinog ivota i drutvenih odnosa. U njenom prvom delu (Knjiga znanja) Majmonides objanjava da razum obuhvata osnovne misli judaizma i nabraja trinaest taaka vere: 1. Bog je tvorac sveta; 2. On je jedini; 3. On nema tela niti telesni oblik; 4. On je veit; 5. Samo njega treba prizivati; 6. Sve reci jevrejskih proroka su istinite; 7. Mojsijeva tora je istinita; 8. Toru je sam bog dao preko Mojsija; 9. Tora nikad nee biti zamenjena drugim uenjem; 10. Bog poznaje sve postupke i misli ljudske; 11. On nagrauje ljude za dobra dela, a kanjava ih za zla; 12. Jednog e dana doi mesija koga treba stalno oekivati; 13. Mrtvi e jednog dana oiveti. Ovih trinaest dogmi itaju se jo i danas u mnogim sinagogama posle jutarnje molitve i sve poinju recima Ani Maamin Verujem. Rambam je tokom svog ivota naizmenino iveo na Zapadu i na Istoku. Roen u Kordovi, bio je jo u svojoj mladosti primoran da napusti paniju zbog jednog fanatinog muslimanskog plemena, koje je upalo u zemlju i prisiljavalo Jevreje da prime islam. Posle mnogo lutanja i posete Erec Jisraelu nastanio se u Kairu, glavnom gradu Egipta, gde je na kraljevskom dvoru postao lekar sultana Saladina. (Studirao je medicinu i napisao nekoliko medicinskih knjiga na arapskom.) Meu egipatskim Jevrejima Rambam je zauzimao poloaj nagida. Bio je veoma uven meu Jevrejima svih zemalja, a kada je umro (1204. godine), njegovu smrt su oplakivali ne samo Jevreji ve i obrazovani Arapi. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Svetu zemlju i sahranjeni u Tiberijasu. pansko Jevrejstvo je za trajanja Zlatnog doba dalo svetu jo i mnoge druge velike pisce i uenjake. Abraham Ibn Ezra iz Toleda, koji je napisao otrouman komentar Tore i vie lepih hebrejskih pesama, bio je i velik matematiar, astronom i filozof. On je takoe bio i istoriar i napisao je knjigu Sefer hakabala u kojoj opisuje razvitak jevrejske nauke, najpre u Vaviloniji a potom u paniji, i dolazak rabina posle generacije gaona. uveni putnik Benjamin iz Tudele proveo je trinaest godina (11601173) putujui po svetu i poseujui jevrejske zajednice u raznim zemljama. U svojoj knjizi Benjaminova putovanja opisuje sve to je video i uo u Evropi, Aziji i Africi, i daje sliku jevrejskog ivota u drugoj polovini XII veka. 30. GLAVA KRSTAKI RATOVI

61

Period zlatnog doba panskih Jevreja bio je pravo mrano doba za Jevreje u Nemakoj i Francuskoj. Pri kraju XI veka meu hrianima ovih zemalja razvio se pokret koji je do temelja potresao Celi tadanji svet. U Evropi su se irile vesti da u Svetoj zemlji muslimani proganjaju hriane. Papa Urban II pozvao je hrianske vernike da obrazuju dobrovoljaku vojsku za osvajanje Palestine, kako bi grad Jerusalim i sveti grob preoteli od Turaka. Na desetine hiljada hriana svih klasa odazvalo se tome pozivu. Meu njima je bilo seljaka kojima je obeano da e ih zemljoposednici osloboditi feudalne zavisnosti i koji su se nadali da e moi opljakati bogatstva Azije. Ovima su se pridruili i razni pustolovi i razbojnici. Horde ovih krstaa (koji su ovako nazivani zbog krsta priivenog na njihovom odelu) nagrnule su Rajnskom dolinom ka granici Francuske i Nemake, spremne da krenu u Svetu zemlju. Na svom putu krstai su pljakali narode zemalja kroz koje su prolazili. Jevrejske stanovnike ovih zemalja nisu samo pljakali, ve esto i napadali, ubijali i .prisiljavali da se pokrste. Kad ve moramo da se borimo protiv muslimana u dalekim zemljama, govorili su krstai, zato da ostavimo na miru Jevreje koji su ubili Isusa? Osvetimo se prvo njima! Godine 1096, izmeu Pesaha i avuota, Rajnska oblast je bila poprite stranih zverstava. U Vormsu, Kelnu, Majncu i mnogim drugim gradovima krstai su unitili velike jevrejske optine. Jevreji su hvatani i primoravani da prime hrianstvo; oni koji su odbijali, ubijani su. Na hiljade njih je poklano, a mnogi su izvrili samoubistvo da bi izbegli smrt od ruku ubica. Mnogi su oevi radije ubili svoju decu nego da dopuste da im budu pokrtena. U drevnom gradu Vormsu jedan deo jevrejske optine zatraio je utoite u biskupovoj padati. Krstai su pokuali da provale u palatu, ali ih je biskup zaustavio i obeao im da e ubediti Jevreje da treba da se pokrste, posle ega je rekao Jevrejima: Ako vam je stalo do ivota, primite hrianstvo. Oni su mu odgovorili: Daj nam vremena da razmislimo. Krstai su nedaleko od palate ekali na odgovor. U meuvremenu su Jevreji reili da se rtvuju ,,U ime jedinog boga. Kada su krstai doli po odgovor, nali su gomilu leeva. Slino se dogaalo i u drugim gradovima. Ipak, verujui da e se moi vratiti svojoj veri kad krstai budu otili, mnogi su Jevreji primili hrianstvo, Kada su krstake rulje nastavile put, u Nemakoj je ponovo zavladao mir, pa je nemaki car Henrih IV odobrio svim Jevrejima koji su silom bili pokrteni, da se vrate jevrejstvu. Tri godine docnije, krstai su osvojili Jerusalim, pobili u njemu sve muslimane i Jevreje, i osnovali novu hriansku jerusalimsku kraljevinu. Mala kraljevima je sa svih strana bila opkoljena neprijateljski raspoloenim muslimanima, pa su hrianski vladari esto traili pojaanje iz Evrope. Pedeset godina posle prvog krstakog pohoda, 1147. godine, preduzet je drugi krstaki pohod. Ovog puta su Jevreji napadani samo u nekim gradovima Nemake i Francuske. Vee jevrejske zajednice uspele su da se spasu na taj nain, to su se za vreme prolaza krstaa kroz njihove gradove sklonile u utvrene palate feudalne vlastele. Za ovu su zatitu Jevreji platili velike iznose. Trei krstaki rat, koji je poeo etrdeset godina kasnije (1189.), pogodio je novoosnovanu zajednicu u Engleskoj. Jevreji su iz Francuske preli u Englesku i postepeno stvarali optine u Londonu i nekoliko drugih veih gradova (Oksford, Kembrid, Jork). Posle prva dva krstaka pohoda jevrejsko stanovnitvo u Engleskoj se povealo dolaskom izbeglica iz Francuske i Nemake. Engleski kraljevi su im dozvolili da kupuju zemlju i kue i da trguju po celoj dravi, za to su kraljevoj blagajni plaali visoke takse. Ipak, mnogi su se obogatili i iveli su u Londonu u lepim kamenim kuama, ime su kod nejevreja izazvali zavist i ljubomoru. Tako su, kada je kralj Riard I spremao vojsku da se pridrui kraljevima Francuske i Nemake u treem krstakom pohodu, ve bili sazreli uslovi za straan pogrom.

62

Do pogroma je dolo u Londonu na dan krunisanja kralja Riarda. Mnogobrojne deputacije su dole u crkvu da estitaju kralju, a meu ovima je bila i deputacija jevrejskog stanovnitva Londona. Biskup Londona je upitao kralja: Kako je mogue da ovi ljudi imaju pristupa u hriansku crkvu? Jevrejsku deputaciju su odmah izveli iz crkve i tim povodom proneo se gradom glas da je poboni kralj oterao Jevreje. Na to su graani Londona, pridruujui se krstaima, poeli da napadaju Jevreje, da pljakaju i pale njihove kue, pa su mnogi Jevreji tako izgubili ivote u plamenu. Poto je kralj Riard krenuo sa svojim krstaima u Svetu zemlju, dolo je do slinih izgreda i po drugim gradovima u Engleskoj. Najstraniji pogrom izvren je u Jorku. Rabin i mnogi lanovi optine zakljuali su se u kulu tamonje tvrave gde su ih hriani opsedali est dana. Jedan kaluer koji je pozivao rulju da pone sa pogromom, smrtno je pogoen kamenom baenim iz tvrave. Najzad, opsednutima je ponestalo hrane i izgladneli Jevreji nisu mogli vie da se brane. Rabin je predloio da se radije ubiju nego da se predaju, pa su se on i drugi vodei lanovi optine meusobno .poubijali, dok su one koji su ostali u ivotu pobili neprijatelji kada su prodrli u tvravu. 0 uasima krstakog razdoblja pisali su mnogi oevici, meu kojima i Elijezer ben Natan, Slomo ben imon iz Majnca, Efrajim iz Bona i mnogi drugi. Pesnici su ispevali elegije (kinot) koje se recituju u sinagogama. Svake godine dvadesetog ivana Jevreji u srednjoj Evropi poste i itaju kinot i selihot, sline ovoj: Krvavim suzama oplakujem svetu optinu Vormsa, Krik bola mi se otima iz srca zbog rtava u Majncu, Radi heroja duha koji padoe za sveto ime. O, boe, nemoj prekriti svojim utanjem krv koju sam prolio, Krv dece koju su roditelji prineli na rtvu. 31. GLAVA JEVREJI U FRANCUSKOJ I ENGLESKOJ PRE NJIHOVOG IZGONA Posle krstakih pohoda poloaj Jevreja meu hrianima veoma se pogorao. Njihovi nejevrejski susedi zauzeli su prema njima stav krajnjeg neprijateljstva, a njihovo meusobno udaljavanje bilo je sve uoljivije. U svim gradovima Jevreji su poeli da se koncentriu u posebnim ulicama daleko od sredita hrianskog ivota. Jevrejski deo grada sa svojim sinagogama i radnjama postepeno se sve oiglednije izdvajao od nejevrejske etvrti sa njenim crkvama i gradskom kuom. Ovo meusobno udaljavanje mnogo je uticalo i na zanimanja kojima su se bavili Jevreji. Dotad su mnogi Jevreji bili zaposleni u poljoprivredi i u krupnoj trgovini izmeu Evrope i Azije. Posle krstakih ratova, tokom kojih su uspostavljeni trgovaki putevi i druge veze izmeu dva kontinenta, hrianski trgovci su poeli da se bave meunarodnom trgovinom, pa je jevrejsko posredovanje postalo suvino. Mnogi jevrejski zemljoposednici i seljaci oseali su se nesigurni meu hrianskim vlastelinima i seljacima i smatrali su da je za njih bezbednije ako se nastane meu svojom braom u gradovima. Na ovaj nain Jevreji su se postepeno ograniili na tri zanimanja: na sitnu trgovinu, zanatstvo i na menjanje i pozajmljivanje novca uz kamate. Pripadnici srednje klase i siromani opredelili su se za prva dva zanimanja, dok su bogatai izabrali novarstvo, u emu su imali malo konkurenata, jer je hrianska crkva svojim vernicima zabranjivala da pozajmljuju novac uz
63

kamate. Uopte, davanje novca na zajam smatralo se neasnim zanimanjem. Meutim, u prilikama u kojima su iveli, u doba progona i estih seoba kada je bilo vano da se imovina moe lako i brzo prenositi iz jednog mesta u drugo, Jevrejima je ova vrsta poslovanja novcem odgovarala. U tim danima kamata je bila vrlo visoka, to je zajmodavcu omoguavalo da u kratkom roku udvostrui ili utrostrui svoj kapital. Zajmodavci su se brzo bogatili, ali oni koji su plaali kamate mrzeli su ih, te je pozajmljivanje novca poveavalo neprijateljstvo hriana prema Jevrejima. Tako je novarstvo bilo istovremeno i poniavaju i opasan posao. Hrianski vladari su podsticali Jevreje da se bave pozajmljivanjem novca, pa su ih ponekad i prisiljavali na to, jer su esto i sami od toga imali koristi. Za svaku pozajmicu Jevreji su plaali porez kralju i vlastelinu na ijem su zemljitu iveli. Kada je kralju bila potrebna neka znatnija svota novca, on je bogatim Jevrejima jednostavno oduzimao velik deo njihove imovine. Tako je, na primer, francuski kralj Filip Avgust naredio jedne subote da se svi bogati Jevreji Pariza pohapse u sinagozi za vreme bogosluenja; oni su zadrani u zatvoru sve dok kralju nisu isplatili 15.000 zlatnih maraka, to je u ono vreme (1181) predstavljalo krupnu sumu. Godinu dana docnije naredio je kralj da se svi Jevreji proteraju iz Pariza, a njihove kue, zemlje i ostalo imanje da se konfiskuju. Kasnije, kada mu je ponovo bio potreban novac, dopustio im je da se vrate, a za taj blagonakloni gest opet je od njih dobio znatnu sumu (1198). Dok je plemstvo htelo da se domogne imovine Jevreja, duhovni velikani su teili da im pridobiju due. Poetkom XIII veka na Jevreje se naroito okomio papa Inokentije III. Ako ve nije mogue Jevreje prisiliti na primanje hrianstva, mislio je Inokentije III, bar ih treba staviti u tako podreen poloaj da ostali svet vidi kako su oni proklet narod koji bog eli da kazni za ubistvo Isusa. Oni moraju biti odvojeni od hrianskog stanovnitva tako da svak moe da uoi razliku izmeu pravih sinova crkve i neasnih izdanaka sinagoge. Godine 1215. odran je u Rimu na poziv pape sabor biskupa na kojem je odlueno da Jevreji u svim zemljama moraju da nose odela koja e ih razlikovati od ostalog stanovnitva. Kasnije je ova odluka preinaena: smatralo se d-voljnim da Jevreji nose samo oznaku na svom odelu utu krpu na eiru ili kaputu. Ova odluka nije sprovedena u svim zemljama, ali u Francuskoj i Nemakoj svetenici su budno motrili da se nijedan Jevrejin ne pojavi na ulici bez utog znaka ili naroitog iljatog eira. Poboni francuski kralj Luj Sveti bez pogovora je sluao kler. U to su vreme izmeu svetenika i rabina odrane mnoge javne rasprave o verskim pitanjima. Neki pokrteni Jevrejin, po imenu Nikola Donin, skrenuo je papi panju na to da Talmud sadri uvredljive izraze sa Isusa i za hriane. Zbog toga su u Parizu nekolicini Jevreja oduzeli talmudske rukopise, a rabinima je nareeno da uestvuju u raspravi sa Doninom i svetenicima. Pariski rabin Jehiel trudio se da dokae da su Doninove optube klevete i da Talmud ne sadri uvredljive izraze za hrianstvo. To, meutim, nije koristilo. Svetenici su odluili da se talmudske knjige spale, a poboni kralj je tu odluku odobrio. Iz jevrejskih kua u Parizu pokupljeni su svi primerci Talmuda, pa je punih dvanaestoro kola javno spaljeno na trgu (1242). Poboni kralj je naredio da Jevreji sluaju propovedi o hrianstvu i da se strogo sprovode propisi o noenju jevrejskih oznaka. Nadzor nad Jevrejima poveren je Inkviziciji, sudu sastavljenom od fanatinih kaluera i svetenika, iji je zadatak bio da hvata jeretike, ak i meu hrianima, i da krivce osuuje na smrt spaljivanjem. Inkvizitori su esto izmiljali optube protiv Jevreja. Tako su, na primer, Jevreje optuivali da ubijaju hriansku decu uoi praznika Pesaha, kako bi njihovom krvlju umesili praznike kolae, ili da iz crkava kradu sveti hleb (hostiju), simbol Hristovog tela, i komadaju ga noevima dok ne potekne krv. Ove optube su izmiljene da bi se pokazalo kako se Jevreji svete hrianima, a Inkvizicija se njima koristila da bi nevine
64

osuivala na smrt. Tako su u gradu Troa, na primer, trinaest predstavnika optine ive spalili, a u Parizu je cela jedna jevrejska porodica pogubljena na isti nain. U Francuskoj se ovo dogodilo za vreme Filipa Lepog, koji je ove izgrede dopustio, ne toliko zbog svoje pobonosti koliko zbog novca. On je zatvarao Jevreje i drao ih u zatvoru sve dok ne dobije otkupninu. Kao i njegov ded, i on je jednom proterao Jevreje iz Pariza i drugih susednih gradova i konfiskovao njihovu imovinu (1306). Devet godina kasnije njegov sin Luj X pozvao ih je da se vrate navodei u svom dekretu da to zahteva glas naroda. Poto su se vratili, ivot Jevreja postajao je svakim danom sve tei meu stanovnitvom iju su lakovernost fanatini kalueri i svetenioi stalno draili neosnovanim optubama protiv Jevreja. Godine 1320. opet su se skupile nove ete krstaa, sastavljene uglavnom od seljaka i pastira, pa su ponovo uestali napadi na Jevreje. Jedan od tih pastira tvrdio je da mu se devica Marija pojavila u snu u obliku goluba i rekla da je dolo vreme da se napadnu nehriani. Seljacima su se pridruile razbojnike bande i pole su sa njima od grada do grada, od Tuluza do Bordoa, pljakajui i palei jevrejska imanja i kue i ubijajui jevrejsko stanovnitvo. Ovi izgredi poznati su u istoriji kao pastirski pogromi. Poloaj Jevreja u Francuskoj postajao je sve gori. Kraljevi i feudalna vlastela dozvoljavali su im samo kratak boravak u njihovim zemljama i uvek bi ponovo naplaivali velike takse za produenje prava boravka. Kada je krajem XIV veka (1394) istekla vanost takvog jednog odobrenja za kratak boravak, Karlo VI je izdao naredbu kojom je zauvek proterao sve Jevreje iz Francuske. Ovog puta je naredba strogo sprovedena i na severu i na jugu Francuske, te je ostalo samo nekoliko manjih jevrejskih optina u oblastima koje su uivale izvesnu nezavisnost (Provansa i Avinjon). Sto godina ranije istu sudbinu su doiveli i Jevreji u Engleskoj, koji su u stvari bili ogranak francuske jevrejske zajednice. U Engleskoj su bogati Jevreji uivali zatitu samih kraljeva, koji su do izvesne mere bili njihovi ortaci u kredit-nim poslovima. Jevrejski zajmodavci su obino naplaivali visoke kamate za zajmove, a kraljevi su dobijali znatan deo njihove dobiti. Hriansko svetenstvo kojem je bilo osobito stalo do toga da se sprovede u delo politika pape Inokentija III, a posebno njegova naredba koja se odnosila na odevanje Jevreja uporno je radilo u tom pravcu, tako da su kraljevi izdavali nareenja da Jevreji moraju da nose naroite oznake kako bi se razlikovali od svojih hrianskih suseda. Povodei se za Francuzima, i Englezi su izmiljali optube protiv Jevreja, tvrdei da pred praznik Pesah ubijaju hriansku decu. U gradu Linkolnu dolo je do takve optube za ritualno ubistvo, pa se cela zemlja uzbudila i neprijateljstvo prema Jevrejima poraslo je do mahnitosti. Gotovo cela jevrejska zajednica Linkolna je uhapena i sprovedena u London. Osamnaest lanova linkolnke optine je obeeno, a ostali su morali da plate velike otkupnine za svoj ivot. Poboni kralj Edvard izdao je najzad edikt, kojim je Jevrejima bilo nareeno da u roku od tri meseca napuste Englesku. Bilo im je dozvoljeno da prodaju svoju pokretnu imovinu, dok su kue i sinagoge konfiskovane u korist kraljeve blagajne. U jesen 1290. godine esnaest hiljada Jevreja je brodovima napustilo Englesku. Jedan deo je otiao u Francusku, drugi u Nemaku i paniju. Prolo je skoro etiri stotine godina dok Jevrejima nije bilo doputeno da se ponovo nastane u Engleskoj. 32. GLAVA JEVREJI U HRIANSKOJ PANIJI - KULTURNI RAT (XIII i XIV vek) Dok su Jevreji u Francuskoj bili izloeni progonima fanatinih svetenika i bezobzirnih kraljeva, njihovi susedi, Jevreji u paniji, uivali su potpun mir i punu zatitu
65

svojih hrianskih vladara. Poetkom XIII veka u paniji se zavrila duga borba izmeu muslimana i hriana pobedom hrianskih kneeva. Sa izuzetkom Granade, gde su mavarski kraljevi ostali nepobeeni, sve druge male arapske kraljevine su unitene i Mavri isterani iz zemlje. Od hrianskih kraljevina koje su tada stvorene, najjae su bile Aragon sa prestonicom u Barceloni i Kastilija sa prestonicom u Toledu. Kraljevi ovih dveju drava cenili su doprinos Jevreja u razvoju panije za vreme arapske vladavine i zadrali su u slubi mnoge Jevreje diplomate, finansijske savetnike i lekare. Iz Rima su pape stalno skretale panju ovim kraljevima na crkvene dekrete, kojima se Jevrejima zabranjuje zauzimanje visokih poloaja u dravi i nareuje noenje oznaka na odelima. Poneki kraljevi su pokuavali da svojim naredbama sprovedu papske preporuke, ali panski Jevreji nisu doputali da budu ponieni i odbijali su izvrenje izdatih naredaba. Jevrejske optine u paniji uivale su znatan stepen autonomije i stvorile su neku vrstu saveza, ija je godinja skuptina funkcionisala kao parlament. Aragonski kralj Jakov I vodio je obimnu pr-pisku sa predstavnitvom jevrejskih optina kao sa nekom vrstom nezavisne vlade. Meutim, i panija je, kao i Francuska, imala svoju inkviziciju koja je gonila jeretike i pazila da jeretiko uenje Jevreja ne okalja istu doktrinu crkve. Kalueri dominikanskog reda slali su ma sve strane misionare sa zadatkom da Jevreje privedu hrianstvu. Oni su naili na jednog pokrtenog Jevrejina, nekog Pabla Hristijanija, koji se primio zadatka da na javnoj raspravi sa rabinima dokae kako je, prema Bibliji i Talmudu, mesija ve odavno doao u osobi Isusa. Na ovoj raspravi jevrejsku tezu zastupao je veliki talmudist rabin Moe ben Nahman, poznat pod skraenim imenom Ramban. Rasprava je odrana u kraljevoj palati u Barceloni u prisustvu kralja Jakova I, njegove porodice i velikog broja dvorjana, biskupa i kaluera. Ramban je, prema predanju, veoma mudro odgovorio na sve napade renegata Hristijanija. Ako je istina, rekao je Ramban, ,,da je mesija o kojem su govorili nai proroci ve doao, kako je onda mogue da u svetu jo dolazi do ratova? Zar nam proroci nisu rekli da e posle dolaska mesije narodi svoje maeve prekovati u plugove i zaboraviti vetinu ratovanja? ta bi se dogodilo s vama, nastavio je Ramban obraajui se kralju i njegovim vojskovoama ako biste zaboravili vetinu ratovanja? Sva pitanja i smele odgovore Ramban je kasnije objavio u vidu knjige, ime je svetenike jo vie izazvao protiv sebe. Na njihovo podsticanje kralj je naredio da se knjiga spali, a sam Ramban protera iz zemlje (1265). Ramban je otiao u Palestinu i nastanio se u Jerusailimu. Bez obzira na ove tekoe, poloaj Jevreja u paniji stalno se poboljavao. Trgovina je bila u jevrejskim rukama. U velikim gradovima mnogi su Jevreji iveli poput plemia. Njihova poslovna delatnost povezivala ih je sa kraljevskom kuom i sa aristokratijom. U Kastiliji su Jevreji esto bili finansijski savetnici i ubirai poreza, pravi ministri finansija koji su intervenisali u dravnim poslovima. Neuke mase panaca mislile su da je svaki Jevrejin bogata, pa su na Jevreje gledali sa zaviu i mrnjom. Jevrejski pisac kasnijeg vremena (1415) lomo Alami, u svojoj knjizi Pisma o moralu ovako se ali na bogate Jevreje: Mnogi nai voi na kraljevskom dvoru nisu se asno poneli. Kraljevi su ih uzdigli na visoke poloaje dajui im kljueve dravne riznice, a oni su se pogordili i zaboravili su prilike iz kojih su ponikli. Podigli su sebi palate, njihove ene i keri razmetljivo se kite nakitom i skupocenim haljinama. Ovi skorojevii sa prezirom gledaju na one to se bave naukom, fizikim radom i zanatima. Bezduno postupaju sa malim ovekom, a sebe su oslobodili porez prebacivi teret na siromane. Meutim, meu panskim Jevrejima je bilo i takvih koji su bili bogati duhom, naunika i pesnika ija su dela bila poznata irom cele zemlje. U jevrejskom drutvu tog vremena (XIII i XIV vek) postojale su dve tendencije: liberalna struja Majmonidesa i konzervativna kola rabina. Pristalice liberalne struje uile su kako sve to je u vezi sa verom
66

mora biti dovedeno u sklad sa razumom: da se smisao i razlog svake verske zapovesti ispita, verovanje spoji sa poimanjem, a religija sa filozofijom. Ova kola je zahtevala da se pored Tore i Talmuda izuavaju i prirodne nauke. Druga kola, rabinska, naprotiv, uila je da se vera ne sme podvri analizi razuma, jer slobodno delovanje ljudskog razuma razorno utie na veru; prirodne nauke i filozofija e udaljiti Jevreje od Tore i Talmuda; oni e prestati da veruju u uda koja nisu u skladu sa prirodnim zakonima i odbacie verske zapovesti koje nee odgovarati njihovom shvatanju o moralu. Ove dve kole su konano morale da dou u meusobni sukob, koji je izbio tridesetak godina posle Majmonidesove smrti, kada su njegova dela Knjiga znanja i Vodi zalutalih postala poznata irem krugu ljudi. U Monpelijeu, u junoj Francuskoj, koji je u to vreme pripadao panskoj kraljevini Aragonu, mesni rabin po imenu lomo, pristalica druge kole, izrekao je herem (izoptenje iz jevrejske zajednice) protiv svakog ko bi itao filozofska dela, a naroito pomenute dve Majmonidesove knjige, jer kako je on tvrdio one predstavljaju opasnost za veru i pobonost. Rabini koji su bili pristalice Majmonidesa, usprotivili su se ovom heremu. Tako je izmeu jevrejskih optina u paniji i junoj Francuskoj dolo do otvorenog sukoba, neke vrste verskog rata. Fanatini rabini u junoj Francuskoj otili su tako daleko da su se obratili Inkviziciji i traili od nje da intervenie u ovom sukobu. Pria se da su kaluerima Inkvizicije predloili da spale i jevrejske jeretike knjige, kakve su na primer Majmonidesove, kada ve spaljuju hrianske jeretike knjige. Razume se, predlog je rado prihvaen. U Parizu i Monpelijeu su pretraene sve jevrejske kue i svi primerci Majmonidesovih knjiga zaplenjeni su i javno spaljeni (1233). Majmonidesove knjige su spalili isti oni kalueri koji su nekoliko godina kasnije na javnom trgu u Parizu spalili knjige Talmuda. U ovom spaljivanju Talmuda neki poboni Jevreji videli su kaznu boju za delo onih koji su svojim postupkom doprineli spaljivanju Majmonidesovih knjiga. Meutim, napadi na slobodu misli nisu uspeli da je sputaju. Izuavale su se filozofija i druge slobodoumne nauke umesto potpunog posveivanja Talmudu. Strogo poboni rabini su sa uasavanjem gledali kako raste nov narataj koji nije vie tako poboan i inilo im se da e jevrejstvo nestati. Poetkom XIV veka Raba (rabi lomo ben Aderet), veliki rabin iz Barcelone, izrekao je zajedno sa drugim rabinima herem protiv svih mladia ispod 25 godina koji bi, pored Tore i Talmuda, izuavali i svetovne predmete i prirodne nauke ili bi itali filozofska dela ili pak pokuavali da tumae Toru na filozofski nain. Jedino se doputalo izuavanje medicine u profesionalne svrhe (1306). Ovog puta rabinska je odluka nanela veliku tetu jevrejskoj liberalnoj misli u paniji. Zlatno doba, kada su nauka i umetnost cvetale, ve je bilo prolo. Jevreji su postali konzervativniji i poboniji. Umesto da ih privlai izuavanje nauke i filozofije, oni su se konano okrenuli misticizmu (kabala) koji u Tori nije toliko traio logiku, koliko skriveni smisao to se krije u svakoj reci boijoj. Mistici, kabalisti, bih su ubeeni da je Mojsijeva Tora samo spoljno ruho jedne tajne Tore; poboni ljudi mogu da otkriju tajne sadrane u priama i zakonima Tore i prenositi ih kao tradiciju sa narataja na narataj. U vreme kada je Raba izrekao herem protiv nauke i filozofije, u paniji je postala popularna jedna neobina knjiga pod naslovom Zohar. To je bio mistian komentar Tore koji je pred oima smrtnika otkrio ta se dogaa na nebu, u domu boga i anela, i ta biva sa ranijim pokolenjima koja su minula i ponovo vaskrsla. U Zoharu je dat opis raja gde ive pravednici, i pakla u koji su baeni grenici. Govorilo se da je knjigu Zohar napisao u Palestini, pre hiljadu godina, sveti tana rabin imon ben Johaj. Za vreme progona koji su vreni za cara Hadrijana, imon ben Johaj se trinaest godina krio sa svojim sinom u nekoj peini. Za to vreme imao je nebeske vizije koje je opisao u jednoj knjizi. Pretpostavljalo se da je ovu knjigu otkrio Ramban kad je posle uvene prepirke u Barceloni otiao u Jerusalim i da ju je odatle poslao u paniju. U
67

paniji je knjigu prepisao kabalist Moe de Leon, koji je i sam napisao nekoliko knjiga o kabali. Protivnici kabale tvrdili su da je knjigu Zohar sastavio na aramejskom sam Moe de Leon, a priu o imonu ben Johaju da je izmislio kako bi knjizi dao autoritet drevnosti. Kasnije se sve vie uvrstilo verovanje, da je Zohar delo jednog starog tanaa, pa je ta knjiga za narod postala sveta, a naroito su je takvom smatrali hasidi. Osnovna misao kabale jeste da je veni i beskrajni bog stvorio svet pomou stvaralakih snaga koje izviru iz njega kao to zraci izviru iz sunca. Ove snage zovu se s'firot, kojih ima deset: razumevanje, ljubav, lepota, snaga itd. One vladaju svetom i pomou njih se bog otkriva ljudima. Izmeu neba i zemlje postoji trajna veza. Dua ovekova silazi sa neba na zemlju, a posle njegove smrti vraa se na nebo ili dolazi do reinkarnacije u telu drugog oveka (gilgul). Dok na nebu postoje isti aneli, zemljom gamiu neisti crvi, demoni, koji oveka navode na greh prema bogu i kojih se ovek treba da uva. Uopte, kabala je zbrkala sadanji i budui svet, stvarnost i matu, oduzimajui zdravom ljudskom razumu vlast nad oseanjima i utiscima. Iz tog izvora nikli su kasnije razni mistini i mesijanistiki pokreti koji su uzdrmali jevrejski svet. Najvea snaga duhovnog ivota je, i pored svega toga, poivala u rabinizmu. On je, s jedne strane, izotravao jevrejski duh izuavanjem Gemare, a s druge sistematizovao obiaje na osnovu stotina propisa crpljenih iz Talmuda i gaonskih i rabinskih izreka. U XIV veku namnoile su se zbirke odluka; pisane su knjige u kojima su sakupljeni sve naredbe i obiaji, tako da je svaki poboni Jevrejin mogao znati kako e se poneti u kojoj prilici. Najvanija ovakva zbirka nazvana je Turim. Sastavio ju je Jakov ben Aer, sin uvenog talmudiste Aera ben Jehiela iz Toleda (Ro). Za razliku od Majmonidesa, koji je pridavao vanost optim naelima morala i vere, autor ,,Turim-a pridavao je najvei znaaj pravilima i obredima. Ova zbirka ima etiri odeljka 1. Orah hajim zakoni sinagoge, molitve, subota i blagdani; 2. Jore dea zakoni karuta, ehite i higijene; 3. Even haezer porodini ivot, brak, razvod i 4. Hoen mipat graansko i krivino zakonodavstvo. Zbirka Turim je bila osnova za mnoge druge knjige o jevrejskom zakonodavstvu, od kojih je najvanija ulhanaruh, sastavljena nekoliko stotina godina kasnije. 33. GLAVA U PANIJI DO IZGONA Jevreji su u paniji iveli vie od hiljadu godina. U poetku su mnogo trpeli poto su fanatini Zapadni Goti zabranili jevrejsku veru i silom ih pokrtavali. Kasnije je dolazak Arapa oslobodio Jevreje hrianskih tlaitelja i otvorio put za zlatno doba arapsko-jevrejske kulture. Kada su hrianski kraljevi Kastilije i Aragona povratili paniju od Arapa, i oni su ispoljili trpeljivost prema Jevrejima, koji su spadali meu najbogatije i najobrazovanije stanovnike panije i mnogo doprineli razvoju novih kraljevina na poluostrvu. Meutim, s vremenom su u paniji sve jai uticaj sticali katoliki kalueri i svetenici, koji su mrzeli Jevreje jer su u njima videli otelovljenje poricanja dogme o boanskom poreklu Isusovom. Crkveni fanatici irili su mrnju prema Jevrejima meu masama i u krugovima viih drutvenih slojeva, koji su zavideli Jevrejima na bogatstvu i uticaju, negodujui to meu njima ima toliko finansijskih savetnika, ubiraa poreza, ministara i drugih dvorjana, i to igraju znaajnu ulogu u politici. Odani hriani sa zaviu su gledali na toledsku sinagogu, koja je bila najlepa graevina u gradu (kasnije je pretvorena u crkvu). irenje mrnje prema Jevrejima je pri kraju XIV veka ve donosilo plodove. Kalueri i svetenici su smatrali da je dolo vreme da se otpone sa proganjanjem Jevreja. U Sevilji je neki fanatini svetenik, po imenu Fernand Martinez, u svojini propovedima tvrdio kako u
68

celoj paniji Jevreji imaju najveu vlast, pa e uskoro pretvoriti crkve u sinagoge ako se dopusti da takvo stanje potraje. Pozivao je narod da istrebi neprijatelje Hristove, a sinagoge da pretvori u crkve. Ovakva hukanja toliko su uznemirila strasti, da su jednog letnjeg dana godine 1391. u Sevilji izbili neredi. Razdraena rulja pljakala je i palila jevrejske kue i pobila oko etiri hiljade Jevreja. Ostali su spasli svoje ivote pokrstivi se. Do slinih dogaaja dolo je i u Toledu, Valenciji, Barceloni i po drugim gradovima u dvema panskim kraljevinama. Tako je u paniji, koja 300 godina pre toga nije uestvovala u francuskonemakom krstakom ratu, nastao kao neki nov krstaki pohod. Dok je za vreme prvih krstakih ratova, kada je trebalo birati izmeu smrti i krtenja, vei deo Jevreja izabrao smrt, sada je u paniji znatan broj njih primio hrianstvo. Nadali su se da e jednog dana moi da se vrate svojoj staroj veri, ali su se u tome gorko prevarili. Uskoro posle pogroma, kada su oni koji su bili prisiljeni da prime hrianstvo pokuali da se vrate jevrejstvu, poeli su novi ispadi protiv Jevreja. Bande fanatinih kaluera organizovale su racije, ile od kue do kue i gonile anusim (nasilno pokrtene) u crkve. Terorisane od ovih bandi, mnoge jevrejske porodice su ponovo primile hrianstvo (1412). Pri ovom proganjanju kaluerima su pomogla dva pokrtena Jevrejina, koji su im se pridruili ne samo radi toga da spasu svoje ivote, ve i iz karijeristikih razloga. Jedan od njih kasnije se zakaluerio i postao biskup grada Burgosa, poznat pod imenom Pablo de Santa Maria. Drugi, Hieronim de Santa Fe, posvetio se irenju jevanelja meu Jevrejima. Ova dva renegata nagovorila su papu Benedikta XIII, koji je bio panac, da organizuje javnu raspravu i izazove na diskusiju najvee rabine i jevrejske uenjake panije. Rasprava je odrana u gradu Tortozi, a njen cilj je bio da svetu dokae lanost jevrejske vere i tako pridobije za crkvu one koji su bili zavedeni jevrejstvom. Tokom godine i po dana (14121413) odrano je ezdeset i devet sednica, svake nedelje po jedna. Jevreje su zastupali najvei autoriteti, meu njima rabin Josef Albo, pisac dela o dogmama jevrejske vere pod naslovom Knjiga principa. Sednicama je predsedavao sam papa Benedikt, a optubu protiv Talmuda zastupao je Hieronim. Zbog terora fanatinih kaluera, jevrejski predstavnici su bili primorani da svoje argumente iznose veoma uvijeno, ali se nisu predavali. Kalueri su na kraju uvideli da raspravama nee postii svoj cilj, pa su nastavili sa misionarskom akcijom meu Jevrejima, ali sada silom, terorom i pogromima. Broj nasilno pokrtenih Jevreja je rastao, ali su oni postali obazriviji. Formalno su prisustvovali slubama u crkvi i drali se hrianskih obiaja, ali su se u svojim kuama potajno pridravali jevrejskih verskih obiaja, itali su jevrejske molitve, slavili subotu i druge blagdane, drali se karuta, itd. Godinama su uspevali da ive ovim dvojnim ivotom i svet ih je smatrao dobrim i vernim hrianima. Mogli su da ulaze u najvie drutvene krugove, a mnogi od njih imali su visoke poloaje u dravnoj upravi. Meutim, neki od njih nisu umeli da prikriju svoju pravu veru, pa su oni novi hriani koji su bili sumnjivi za dvojnost u ispovedanju vere pogrdno nazivani marani (marranos). U mnogim gradovima, Toledu, Kordovi i dr., marani su napadani i mnogo je puta potekla krv. Kastilski i aragonski kraljevi dugo su ostali neutralni u ovom verskom ratu koji se vodio u njihovim kraljevinama, ali se pri kraju XV veka situacija izmenila. Kastilska kraljica Izabela udala se za aragonskog kralja Ferdinanda Katolikog, pa su se njihove dve kraljevine ujedinile u jednu veliku pansku dravu. Oboje su bili fanatino poboni i imali su ambiciju da u svojoj dravi iskorene sve nekatolike Jevreje, marane, muslimane i hrianske jeretike i da stvore isto katoliku paniju. Njihovi prvi napadi bili su upereni protiv marana. Papa im je odobrio da u paniji osnuju novu Inkviziciju, sada u vidu dravnog suda sa zadatkom da pronae i kazni sve one koji nisu bili verni hrianskoj veri. Naroito su pri tome imali u vidu marane, a posebno bogatije meu njima, jer se u smislu propisa Inkvizicije imovina jeretika
69

konfiskovala u korist kraljeve blagajne. Na taj nain aktivnost Inkvizicije mogla je istovremeno da bude i bogougodna i korisna. Prvo sudsko vee Inkvizicije otpoelo je rad u Sevilji 1481. godine, a dve godine kasnije Tomas Torkvemada postavljen je za velikog inkvizitora. Bio je kapelan na kraljevom dvoru, po prirodi estok i neumoljivo fanatian. Odmah posle njegovog postavljenja poela su hapenja i pogubljenja. Hrianima je nareeno da motre na svoje susede i prijave Inkviziciji svakog ko je sumnjiv da je skrenuo sa prave vere time to jede kaer, to se subotom bolje oblai, to za vreme molitve okree lice prema istoku i tako dalje. Broj dostavljaa je brzo rastao i uskoro su tamnice bile pune marana. Tamniari su ih muili kako bi im iznudili priznanje sopstvenih grehova kao i grehova njihovih roaka i prijatelja. Oni koji su proglaavani krivima, ivi su spaljivani na lomai naroito podignutoj za tu priliku. Sveanost spaljivanja jeretika zvala se ,,auto-da-fe (in vere). Godine 1481, za svega deset meseci izginulo je u Sevillji u plamenu ovih auto-da-f-a vie od tri stotine lica optuenih za maranstvo. Mnogo ih je vie osueno na doivotnu robiju ili na noenje koulje kajanja kao znaka sramote. Zlato i imanje konfiskovani rtvama znatno su obogatili blagajnu kralja Ferdinanda. Torkvemada je proirio aktivnost Inkvizicije na celu Kastiliju, a glavni centar ovih auto-da-fe-a bio je Toledo, prestonica Kastilije. Inkvizicija je spaljivanje na lomai definisala kao izvrenje smrtne kazne bez krvoprolia: delati nisu hteli da upotrebe svoje sekire i tako proliju krv, pa su svoje rtve ive spaljivali. Aragonski veliki inkvizitor Arbuez ispoljavao je izvanrednu svirepost, pa su marani iz Saragose odluili da ga ubiju. Jednom prilikom, kada je bio sam u crkvi i molio se kleei pred oltarom, trojica marana ula su u crkvu i ubila ga maem. Ubice nisu pronaene, ali su uhapeni drugi marani pod optubom sauesnitva. Sud Inkvizicije je tim povodom stotine ljudi poslao na lomau. Ali u zemlji je bilo na hiljade marana i svi nisu mogli biti uniteni. Oni su, s jedne strane, bili tesno povezani sa jevrejskim porodicama od kojih su poticali, a s druge, brakovima i drugim vezama, sa nejevrejskim, esto i aristokratskim porodicama; uz to su mnogi meu njima zauzimali visoke poloaje u dravnoj upravi i vojsci. Crkveni velikodostojnici su vrlo brzo doli do zakljuka da maranstvo nee biti iskorenjeno iz panije sve dok bude Jevreja, pa im se inilo da je jedini lek njihov izgon. Ferdinand i Izabela su ovu ideju usvojili u vreme kad je celokupna politika panije dobijala nove oblike. Krajem XV veka hrianski kraljevi su osvojili Granadu, poslednje uporite Arapa na poluostrvu. Sada je cela zemlja bila pod hrianskom vlau, pa su Ferdinand i Izabela, u cilju ienja panije od nehrianskih elemenata, odluili da se proteraju svi Arapi i Jevreji. Po savetu Torkvemade poelo se sa Jevrejima. U martu 1492. godine izdat je kraljevski edikt, kojim je svim Jevrejima nareeno da napuste paniju u roku od tri meseca. Odobreno im je da svoje kue prodaju ili njima na drugi nain raspolau, a sa sobom da ponesu sve svoje pokretnosti, izuzev zlata i srebra. Naredba je izazvala uas kod panskih Jevreja, pa su dva njihova predstavnika odmah pola Ferdinandu s molbom da je opozove. Jedan od njih bio je Parnes Abraham stariji, kraljev sakuplja poreza koji su plaale jevrejske zajednice, a drugi Don Ichak Abrabanel, koji je ranije bio ministar finansija portugalskog kralja, a potom zauzimao isti poloaj u panskoj vladi. Oni su kralju obeali otkupninu od trideset hiljada dukata ako opozove naredbu o izgonu. Kralj je ve bio gotovo pristao, kada je u palatu stigao Torkvemada nosei u ruci krst. Obraajui se kralju, on je uzviknuo: Nekad je Juda prodao Isusa za trideset srebrnika, a sad ste vi spremni da ga prodate za trideset hiljada zlatnika. Ove rei ostavile su dubok utisak na kraljicu i ponuda je konano odbijena. Krajem aprila izdat je proglas kojim je Jevrejima nareeno da do kraja jula napuste paniju. Onima koji bi naredbu prekrili, pretila je smrtna kazna ukoliko ne bi primili hrianstvo.
70

Devetog ava, na godinjicu razorenja jerusalimskog hrama, hiljade Jevreja se oprostilo od grobova svojih predaka i polo u izgnanstvo. Neki su se nastanili u susednim portugalskim gradovima, a mnogi su poli u Italiju, Tursku, Maroko i druge drave Severne Afrike. Jevreji koji su doli u Portugaliju morali su platiti visoke svote kralju Huanu za dozvolu boravka od osam meseci. Ka-da je ovaj rok istekao, nemilosrdno su ih izgnali; one koji nisu imali novaca za put prodali su kao robove, a njihovu decu nasilno pokrstili. Najzad je i mladi kralj Portugalije Manuel, koji se oenio erkom Ferdinanda i Izabele, reio da iz Portugalije protera sve Jevreje, ak i one iji su se preci onde naselili u davna vremena. Na desetine hiljada dovedeno je u Lisabon da tamo budu ukrcani na brodove i otpremljeni u daleke zemlje. Pre njihovog polaska fanatini kalueri i vojnici odvukli su im decu u crkvu na krtenje. Da ne bi izgubili svoju decu, a u nadi da e kasnije moi da pobegnu iz Portugalije, mnogi roditelji su popustili i primili hrianstvo. Tako se i u Portugaliji stvorila nova grupa marana. Svi oni koji su ostali verni svojoj veri napustili su Portugaliju 1498. godine, est godina posle izgona iz panije. Mnogi su umrli u toku putovanja u potrazi za zemljom u kojoj bi se mogli nastaniti, a mnogi su pali u ruke gusara i bili prodati kao roblje. Tako su nestali cvatui jevrejski centri u paniji i Portugaliji. U ovim zemljama ostali su samo pritajeni Jevreji, marani, koji su tokom sledeih vekova morali da izdre mnoge patnje. 34. GLAVA U NEMAKOJ DO KRAJA SREDNJEG VEKA Posle panije najvei jevrejski centar u srednjem veku bio je u Nemakoj. Postojala su, dakle, dva razliita tipa Jevreja: sefardi, Jevreji panskog porekla, i akenazi ili nemaki Jevreji. Sefardi su dugo iveli u punoj slobodi, vodili svoje razgranate poslove i smatrali paniju svojom rodnom zemljom, dok prisilno pokrtavanje i izgon nisu iz osnova potresli njihov opstanak. Akenazi su jo ranije proli kroz nevolje krstakih ratova. To je bilo u XII veku, posle ega je dolo razdoblje potitenosti, bede i izdvojenosti od okolnog stanovnitva. U mestima u kojima su stanovali jedva su ih trpeli, a iveli su zahvaljujui milosti nemakih careva i feudalne vlastele koji su ih titili od pogroma. Nemaki Jevreji postali su servi camerae, sluge ili vlasnitvo kraljevog erara, i morali su da plaaju posebne namete ili zatitne takse za dozvolu koja im je u zemlji obezbeivala mogunost stanovanja i bavljenja zanatom i trgovinom. U mnogim zemljama Jevreji su esto morali da nose bilo posebno odelo, bilo poseban znak (utu krpu) ili okruglo ianu kosu, to ih je inilo smenim u oima njihovih suseda. U gradovima su Jevreji bili odvojeni u posebne ulice neto udaljene od centara hrianskog stanovnitva. Ali tamo, u jevrejskoj sredini, u blizini svoje sinagoge, Jevreji su se oseali kod kue i duhovno slobodni od spoljnih progona. Rabini i stareine optine sainjavali su neku vrstu uprave kojoj je bio zadatak da reava drutvena pitanja, da pomae sirotinju (cedaka), da se brine o vaspitanju (hadarim i jeivot) i da obezbedi zatitu od napada neprijateljskih suseda. Posle uasnog perioda krstakih ratova naiao je itav niz manjih nevolja. Hriani koji su zavideli Jevrejima to su sitnom trgovinom, zanatima ili manjim novanim poslovima obezbeivali svoj opstanak, neprekidno su traili priliku da dignu optube protiv pojedinih Jevreja ili protiv cele optine. U doba kada su predrasuda i sujeverje bili rasprostranjeni kod svih klasa, to je bilo prilino lako. Optuba za ritualno ubistvo, koja se prvi put pojavila u Francuskoj, uhvatila je korena i u Nemakoj. esto je protiv Jevreja dizana i optuba da kradu sveti hleb iz crkava to se u stvari smatralo nekom vrstom simbolinog ritualnog ubistva. Kad god i gde god bi nestalo neko hriansko dete, ili kad god bi neki le bio pronaen u umi ili u
71

reci, razjarena hrianska rulja bi se ustremila na Jevreje. Jednom prilikom pronaeni su u predgrau Fulde leevi petoro dece nekog hrianskog mlinara. Odmah se pronela vest da su ih ubili Jevreji. Razjarena gomila, nosei raspee, upala je u grad i ubila trideset jevrejskih porodica (1235). Car Fridrih II naimenovao je specijalnu komisiju sa zadatkom da ispita da li Jevreji zaista upotrebljavaju hriansku krv za peenje hleba za praznik Pesah. Komisija je odbacila ovu optubu, ali se ona i dalje ponavljala. Gotovo svake godine pronaao bi se negde u vreme Pesaha neki le i uvek bi Jevreji bili optuivani za ritualno ubistvo. U svome oajanju jevrejske su se optine obraale papi molei ga za intervenciju. Papa Inokentije IV je bio istinoljubiv ovek i alio je to je dolo do ovakvih neosnovanih optubi protiv Jevreja. Godine 1247. uputio je biskupima svih zemalja bulu koja je glasila: uli smo za gorke albe Jevreja da ih izvesni ljudi, da bi opravdali svoje napade na njih i pljaku njihove imovine, neopravdano optuuju. Kad god se pronae neki le, Jevreji se optuuju za ubistvo. Bez sudskog isleenja nevini ljudi se bacaju u tamnicu, mue i osuuju na sramnu smrt. Na taj nain Jevrejima se nanose patnje tee od onih koje su njihovi preci podnosili u Egiptu pod faraonima. Poto mi ne elimo da iko izloi muenjima Jevreje od kojih milostivi bog oekuje da se vrate oltaru crkve, nareujemo vam da se prema njima ophodite prijateljski i da ne dopustite da ih nezakonito proganjaju svetenici, plemii, pa ni dravni velikodostojnici. Tokom XIV veka (13481349) nemake Jevreje zadesila je nova nesrea koja je strahovito unitila mnoge jevrejske optine. Evropom je harala strana zaraza, nazvana crna smrt (kuga), koja je dola iz Azije i unitila desetine hiljada ljudi, tako da su itavi gradovi opusteli. Mnoge ljude je zahvatilo ludilo. I Jevreje je kosila kuga, ali zahvaljujui njihovom nainu ivota, veoj umerenosti u pogledu hrane i pia i verskim propisima o higijeni, broj jevrejskih rtava bio je srazmerno manji od nejevrejskih. Sama ova injenica bila je dovoljna da se pronesu glasovi da su Jevreji krivi za kugu, da su oni otrovali bunare i izvore pitke vode. Razjarena rulja ih je opet napala. U trasburu, Kelnu, Majncu, Vormsu i Frankfurtu na hiljade Jevreja je ubijeno, a njihove kue su spaljene. U samom trasburu je dve hiljade Jevreja oterano na jevrejsko groblje i tamo spaljeno na lomai. Samo su se oni spasili od plamena koji su u poslednjem asu pristali da budu pokrteni. Kue Jevreja poklonjene su onim hrianima koji su uestvovali u ovom spaljivanju Jevreja (Judenbrand). U Vormsu Jevreji nisu ekali da ih spale njihovi sugraani: zapalili su svoje kue i izgoreli u njima. U Majncu su Jevreji pruili izvestan otpor i ubili 200 napadaa, ali ih to nije spasio i njih est hiljada je nestalo u plamenu njihovih zapaljenih kua. Oni to su se spasli smrti izbegli su u druge zemlje, veinom u Poljsku. Selihot iz tog vremena izraavaju gorke muke paenika. Ponovo je postavljeno veito pitanje: zato bog doputa da narod Izraela tako teko pati? Ali sa neba nije stizao odgovor i rtvama je ostavljeno da se same tee nadom u budui svet koji e doi sa mesijom. Ratrkani begunci nisu se odmah vratili u svoje opustoene gradove da bi onde ponovo sagradili svoje kue; gradske su im optine nametale teke uslove prilikom izdavanja dozvola za povratak. Dobijali su samo privremene dozvole za boravak koje su uvek mogle biti opozvane, morali su plaati poreze gradu, lokalnom gospodaru, biskupu i caru; nisu mogli biti lanovi cehova; mogli su se baviti kreditnim poslovima, ali su vladari vrlo esto oslobaali hrianske dunike plaanja dugova Jevrejima ili su sami prisvajali vei deo ovih potraivanja. Tako su u gradovima gde su im vekovima iveli preci, Jevreji postali stranci, privremeni stanovnici. U toku XV veka proterivali su Jevreje iz mnogih gradova razni vlastodrci carevi, plemii ili magistrati. Tako su 1421. godine proterani iz Bea, godinu dana kasnije iz Majnca, Magdeburga i drugih mesta. Dodue, nije dolo do opteg izgona kao u Francuskoj i paniji, ali se ni u Nemakoj Jevreji nisu vie oseali u sigurnosti.

72

Kod nemakih Jevreja nije se nikad razvila onako iroka kultura kao kod njihove brae u paniji. Oni su bili strogo konzervativni, poboni i nezainteresovani za svetovnu nauku. Nastava u kolama bila je iskljuivo talmudistiko-rabinistika. Literatura se sastojala iz komentara Talmuda, te pitanja i odgovora iz oblasti religije i pravne prakse. Pisci su veinom bili poskim kompilatori zakonodavnih spisa ili zbirki zakona i pravila po uzoru na turim. Bilo je i knjiga o moralnom izgraivanju u duhu talmudistike Agade ili Midraa u kojima nisu samo raspravljana pitanja morala, pobonosti i ponaanja, ve su injeni i napori da se sagleda budui svet u kojem e mrtvi morati da poloe rauna o svom ivotu na zemlji. Ton ovih knjiga je bio tmuran i alostan, kao i ivot Jevreja u to vreme. Tipino delo tog vremena je Knjiga o hasidima od rabina Jehude Hasida iz Regensburga. U XV veku mnogo je bila itana, naroito meu enama koje nisu znale hebrejski, knjiga o moralu Dos Sittenbuch, pisana na jidiu. Ova vrsta popularne knjievnosti upravo je poela da se razvija u to vreme. Kasnije, kada je pronaena tamparija, dela na jidiu postala su vaan deo nacionalne knjievnosti jevrejskog naroda. 35. GLAVA PRVA NASELJA U POLJSKOJ Beei iz Nemake, Jevreji su se sklanjali u najblie krajeve susedne Poljske. Meutim, znatan broj Jevreja preselio se u slovenske zemlje u eku (Prag) i Poljsku ve za vreme prvog krstakog rata. U granicama Velikopoljske nailazimo na jevrejska naselja u Kaliu, Gnjeznu, Poznanju i drugim mestima ve u XIII veku. Godine 1264. veliki vojvoda Boleslav od Kalia izdao je statut o poloaju Jevreja u njegovoj zemlji, iz koje se vidi da je oekivao da e mu dolazak Jevreja doneti zamane koristi. Oekivao je da e Jevreji uneti u zemlju znatnu koliinu novca i tako ojaati novani promet njegove kneevine, da e mu plaati velike poreze i davati pozajmice dravnoj blagajni i narodu uopte, a takoe da e se baviti trgovinom i time seljaku i graaninu stvoriti mogunost privreivanja. Zbog svega toga Boleslav je Jevrejima obezbedio punu slobodu u radu i u upravljanju njihovim optinama. Obeao im je zatitu od eventualnih napada i zabranio podizanje lanih optubi protiv njih. Ukoliko nije bilo est svedoka, tri Jevrejina i tri hrianina, nije se protiv Jevreja mogao pokrenuti postupak zbog ritualnog ubistva. Katoliki kler, okupljen 1265. godine na zboru u leskom gradu BresLavi, digao je glas protiv slobod i privilegij koje je Boleslav dao jevrejskom stanovnitvu. Zbor je izglasao rezoluciju kojom se tvrdilo da e stvaranje novih jevrejskih naselja u Poljskoj nanositi veliku tetu katolikoj veri, zbog ega treba Jevreje odvojiti od ostalog stanovnitva, smestiti ih u ograene etvrti i prisiliti na noenje posebnih odela. Meutim, napori katolikih kaluera da obelee Jevreje, nisu imali uticaja na poljske kneeve, koji su ih titili jer su iz njih izvlaili veliku ekonomsku korist. Broj Jevreja u Poljskoj naroito je porastao za vreme kralja Kazimira Velikog (1333 1370), pod ijom je vladavinom Poljska ujedinjena i postala snana drava. On je Nemcima i nemakim Jevrejima doputao da se nasele u njegovoj zemlji, jer je eleo da uz njihovu pomo razvije trgovinu i industriju, pa su i zakoni koje je donosio bili povoljni za jevrejsko stanovnitvo naseljeno po itavoj Poljskoj. Upravo u to vreme, neposredno posle haranja crne smrti, u njegovu dravu se doselio velik broj Jevreja iz Nemake. Pored onih u Velikopoljskoj (Kali i Poznanj), jevrejske optine su osnovane u glavnom gradu Krakovu, u Lavovu i po drugim veim mestima. Legenda kae, da je Kazimir bio zaljubljen u jednu Jevrejku, po imenu Ester, ki nekog krojaa, pa je zato bio tako prijateljski raspoloen prema Jevrejima. Meutim, pravi razlog verovatno lei u ekonomskim prilikama zemlje. Poljska je
73

bila gotovo samo agrarna zemlja koja ne bi mogla da opstane bez zanatlijskog i trgovakog stalea, a Jevreji doljaci, koji su bili mahom zanatlije i trgovci, doprinosili su stvaranju tih stalea. Krajem XIV veka Poljska i susedna Litvanija stvorile su uniju udajom poljske princeze Jadvige za litvanskog princa Jagela (1386). Kada je stupio na presto Poljske, Jagelo je poverio upravu Litvanije svom roaku velikom vojvodi Vitoldu, koji je kao i on bio prijateljski raspoloen prema Jevrejima. Odobrio im je da ostanu u svojim gradovima Brisku, Grodnu i Trokiu, da stiu zemlju i da se bez ikakvih ogranienja bave trgovinom i zanatima. Pozvao je karaitske Jevreje sa Krima i obezbedio im naroite povlastice. Tako je poloaj Jevreja u Litvaniji bio jo povoljniji nego u Poljskoj. Meutim, fanatini svetenici su i ovde pokuali da izazovu nemire. Za vreme vladavine Jagela u Poznanju su Jevreji optueni da su iz crkve ukrali sveti hleb (hostiju) i bacili ga u jednu jamu. Rabin i trinaest vodeih lanova optine uhapeni su i spaljeni (1399). Na podsticaj nekih svetenika dolo je 1406. godine do pogroma u Krakovu. Poljski kralj Kazimir IV (14471492) nastojao je da zatiti Jevreje, pa je morao da vodi teku borbu sa biskupima i kardinalom Olenickim, koji su uporno hukali mase protiv jevrejskog stanovnitva. Posle Kazimirove smrti, njegov sin Aleksandar pao je pod uticaj fanatinog svetenstva i proterao Jevreje iz cele Litvanije (1495). On je bez sumnje eleo da poe stopama pobonog panskog kralja Ferdinanda koji je tri godine ranije proterao Jevreje iz panije. Neto kasnije je to poalio i pozvao Jevreje da se vrate. Tako su pri kraju srednjeg veka stvoreni novi jevrejski centri u Poljskoj i Litvaniji, a kada su se ove dve zemlje ujedinile u jednu dravu, ova je postala najvei jevrejski centar u Evropi, kakav je ranije bio u paniji, Nemakoj i Francuskoj. Samo u jednoj velikoj zemlji istone Evrope, u Moskovskoj Rusiji, nije u to vreme bilo Jevreja. Veliki moskovski knezovi bojali su se stranaca uopte, a naroito Jevreja. Njihov strah se uveao posle dolaska u Novgorod jednog litvanskog Jevrejina iz Kijeva, nekog Zaharije, praenog od nekoliko njegovih jednovernika iz Litvanije. Zaharija je uspeo da vie tamonjih kaluera prevede u jevrejsku veru. Ovi pojevrejeni kalueri otili su u Moskvu i zapoeli misionarski pokret (1480). Stvorena je nova sekta iji su se pripadnici nazivali jevrejistima. Tadanji moskovski veliki knez Ivan III naredio je da se voi sekte uhapse i spale na lomai (1504). Kasnije, kada je car Ivan IV Grozni osvojio od Poljaka grad Polock na granici Bele Rusije, naredio je da se svi Jevreji zajedno sa enama i decom udave u Dvini. ivot je poteen samo onima koji su se pokrstili (1563). U toku sledee dve stotine godina nijednom Jevrejinu nije bilo doputeno da se nastani u Rusiji. Takvo je stanje trajalo do kraja XVIII veka, kada su Bela Rusija, Litvanija, Ukrajina i razni delovi Poljske, gde je ivelo oko milion Jevreja, uli u sastav velike ruske carevine. 36. GLAVA IVOT I OBIAJI JEVREJA U SREDNJEM VEKU Tokom srednjeg veka i do kraja XV stolea, u unutranjem ivotu jevrejskih optina uspostavio se vie-manje ustaljen red. Navike i obiaji nisu u svim pojedinostima bili svugde jednaki, ali se uglavnom moe rei da su Jevreji, gde god su se nalazili, iveli svojim sopstvenim ivotom prilagoavajui svoje nacionalne i duhovne potrebe ustavima ivota koji se odvijao oko njih. Ovaj proces prilagoavanja imao je uticaja pre svega na jezik. Rasuti po mnogim zemljama, Jevreji nisu mogli da sauvaju zajedniki jezik. U Nemakoj, a kasnije i u Poljskoj, Jevreji su govorili nemaki, u paniji panski, u Italiji italijanski, u Francuskoj francuski. Ali su oni u te jezike unosili mnoge rei iz hebrejskog, jezika svojih molitava i verskih obiaja,
74

svojih kola (jeivot) i svoje knjievnosti. Na ovaj se nain razvio izvestan broj nareja, koja su se tokom vremena svela na dva glavna jezika: nemako-jevrejski i pansko-jevrejski. Prvi se irio meu akenazima, tj. Jevrejima u Nemakoj, Austriji i Poljskoj, i zvao se laon akenazi, a kasnije jidi, dok se drugi jezik, kojim su uglavnom govorili panski Jevreji, sefardi, zvao ladino, to znai ,,latinski, poto je i sam panski jezik ogranak latinskog. Knjievni sastavi su i pored toga veinom pisani na hebrejskom jeziku, ali su se postepeno poela pojavljivati i dela na govornim jezicima, namenjena naroito enama i neobrazovanim mukarcima koji nisu dovoljno razumevali hebrejski. Ova dela su obino pisana hebrejskim pismom, pa je tako govorni jezik hebreizovan. Kasnije su akenazi ovu vrstu literarnog jezika nazvali ivri-taj. Na ovaj nain Jevreji su iz hebrejskog i iz govornih jezika sredine u kojoj su iveli izgradili svoj sopstveni jezik koji im je pomogao da se odre kao zajednica i odbrane od utapanja u svet to ih je okruivao. Jevrejsku ulicu ili jevrejsku etvrt, kasnije nazvanu geto, odvajao je zid od ostalog sveta. Meutim, Jevreji se nisu grupisali u posebne ulice samo zbog pritiska spolja. Kao lanovi jedne te iste porodice opkoljene stranim, prema njima neprijateljski raspoloenim svetom oseali su potrebu da ive u zajednici, u tesnom kontaktu sa svojim sinagogama, svojim jeivama, svojim rabinima i drugim voima optine. esto su jevrejske ulice na oba svoja kraja imale kapije koje su se zatvarale, pa su se Jevreji povlaili iza tih kapija ili iza zidova kojima je geto ograivan da bi se zatitili od napada neprijateljske sredine. Na ovaj nain su Jevreji vie puta izbegli pogrome. U samom Rimu, u gradu pap, uvee bi policija zatvarala kapije geta i nikom nije bilo doputeno da posle toga ue u geto ili da izae iz njega. U centru jevrejske etvrti nalazila se sinagoga, ,,ul. U obinom narodnom jeziku ova je re imala dva znaenja: bogomolja i kola u kojoj se poduavaju deca, naroito siromana. Ovakve su se kole kasnije zvale i ,;talmud-tora. Optinski rabin ili neki drugi ueni lan optine odravao bi odraslima posle slube boje talmudistika predavanja. U veim optinama bilo je posebnih kola za decu (hadarim) i jeivot za mladie. U hadarim su deaci uili itati na hebrejskom, zatim su uili Mojsijevih pet knjiga sa komentarom Raija i Vavilonski Talmud (takoe sa Raijevim komentarom). Deaci iznad trinaest godina uili su u jeivi Talmud sa svim komentarima. U jeivama su se retko predavale opte nauke, prirodopis, matematika i strani jezici. Akenazi su profane nauke smatrali zabranjenima. Devojke nisu imale gotovo nikakve naobrazbe; kod kue su ih poduavali u molitvama i itanju hebrejskog. Bilo je ipak devojaka i ena koje su i bez pohaanja kole mnogo uile i itale na hebrejskom, jidiu i ladinu. U domaem i porodinom ivotu ena je imala ravnopravan poloaj sa muem. U evropskim zemljama poligamija je potpuno iezla, naroito posle herema rabina Gerona iz Majnca. Mladenci su sklapali brak uz pomo posrednika (,,adhen). Mladoenja je mogao da vidi nevestu pre venanja, ali se o ljubavi nije otvoreno govorilo. Kao i u stara vremena, roditelji su se brinuli da njihova deca sklope brak izmeu petnaest i osamnaest godina starosti i izdravali su mladi brani par jo nekoliko godina dok se ne bi osposobio za samostalan ivot. Zanimanje Jevreja toga vremena su nam ve poznata: oni su se retko bavili trgovinom na veliko, ee sitnom trgovinom, zanatima i sitnim bankarstvom. Bilo je i zaposlenja vezanih za ivot optine, kao to su rabini, dajanim, melamdim, ohetim, hazanim (kantori), koji su primali platu od optine ili od imunih ljudi. U poetku je sluba rabina bila poasna i besplatna, ali se u kasnijim tekim vremenima nametnula potreba da optina izdrava verske slubenike koji nisu imali drugog prihoda. Jevrejska optina (kehila) predstavljala je jako uporite koje je u svim zemljama dijaspore titilo pojedine razasute grupe jevrejskog naroda. Jevrejin, koji je bio proganjan i
75

muen i koga su iskljuili iz hrianskog drutva, video je u kehili svoju malu kraljevinu. Tu je on bio lan svoje zajednice, iveo prema svojim zakonima pod vostvom rabina, dajana i stareina koje je sam birao; bio je svestan da njegova optina predstavlja kariku u lancu slinih zajednica u drugim gradovima i drugim zemljama i da sve one zajedno sainjavaju jevrejski narod. Kehila je bila i snaan instrument socijalne zatite. Siromani Jevrejin se oslanjao na optinu, koja nije doputala da on propadne kad bi naila beda. Svaka je optina imala svog poverenika za socijalnu pomo (gabaj cedaka) koji je prikupljao priloge za siromahe. Ljudima koji su nekad videli bolje dane a stideli su se da prose, pomagalo se diskretno, a njihova imena nisu unoena u optinske spiskove lica koja primaju pomo. U veim gradovima bilo je vie udruenja (hevra) koja su pruala materijalnu i moralnu pomo, kao na primer udruenje za davanje zajmova, udruenje za poseivanje bolesnih koje je bolesnicima obezbeivalo lekove i hranu, ili udruenje talmud-tora, koje je izdravalo kole za decu iji roditelji nisu bili u mogunosti da za njih plaaju kolarinu, kao i mnoge druge organizacije. Optinska organizacija se naroito razvila u Poljskoj, koja je kasnije postala veliki jevrejski centar u Evropi. Iz mnotva knjiga o moralu od kojih su za potrebe irih slojeva sa hebrejskog originala mnoge prevedene na jidi (Orhot Cadikim, Sefer Hasidim Katan, Menorat Hamaor) saznaje se koje su bile ideje o svetu i oveanstvu to su ih jevrejske mase primile od svojih duhovnih voa. Potenje i pravednost bili su najvie isticane vrline. Knjige o moralu te tog vremena sadre mnoge mudre izreke, kao na primer ove: ovek je pametan dok tei da uvea svoje znanje, ali postaje glupak im uobrazi da zna sve. Jednog mudrog oveka su upitali koga najvie voli; odgovorio je: volim onog koji mi je uinio uslugu, ali jo vie onog kome sam je ja uinio. 37. GLAVA SEFARDI U TURSKOJ I DRUGIM ZEMLJAMA Sefardi Jevreji proterani iz panije i Portugalije nastanili su se u raznim zemljama. Veina ih je otila u Tursku, u muslimansku zemlju koja se ba u to vreme stvarala na ruevinama Vizantijske carevine. Godine 1453. Turci su osvojili glavni grad Vizantije, Carigrad. Uskoro podle toga turski sultani su zavladali Balkanskim poluostrvom. Od samog poetka oni su bili blagonakloni prema jevrejskom stanovnitvu. panski izgnanici, koji su toliko okrutnosti pretrpeli od fanatinih hriana, krenuli su u masama u Tursku, u nadi da e im odnosi sa muslimanima biti bolji od odnosa koje su imali sa hrianima. Obrazovani panski Jevreji obavljali su velike trgovake poslove u primorskim gradovima Carigradu i Solunu. Trgovali su sa prekomorskim zemljama, a bavili su se i zanatima i proizvodnjom, naroito baruta i vatrenog oruja za tursku vojsku. Pria se da je sultan Bajazit, koji je naredio da se vrata Turske irom otvore za jevrejske useljenike iz panije, ovako izneo svoje miljenje o proterivanju Jevreja iz panije: ,;Kako je glup Ferdinand panjolski koji je (izgonom Jevreja osiromaio svoju vlastitu zemlju, a obogatio nau. Ubrzo posle proterivanja Jevreja, poeli su da se iseljavaju i mnogi marani koji su bili ostali u paniji i Portugaliji sve dok uslovi opstanka nisu postali nepodnoljivi. U Turskoj su ponovo postali lanovi jevrejskih zajednica, pa su sefardske optine u Carigradu, Solunu, Jedrenu i drugim gradovima Balkanskog poluostrva znatno porasle tokom prve polovine XVI veka. U glavnom gradu je ivelo oko trideset hiljada Jevreja koji su podigli etrdeset i etiri sinagoge. Sefardi su se podelili u grupe prema kraju odnosno gradu svog porekla i tako su organizovali svoje optine (zemljaci pojava koja se ponovila nekoliko stotina godina kasnije kod jevrejskih useljenika u Engleskoj i Americi). Tako su postojale kastilska,
76

aragonska, portugalska, toledska, kordovska i barcelonska optina i mnoge druge. Meu sobom su govorili panski ili portugalski, ali su ubacivali i poneke hebrejske reci, pa je tako nastao ladino, jezik kojim sefardski Jevreji na Balkanu i u Aziji govore jo i danas. Pored ovih velikih sefardskih optina bilo je u ovim gradovima i manjih optina koje su sainjavali domorodaki Jevreji (iz vremena Vizantije) i akenaski Jevreji koji su pridolazili iz Nemake. Za vreme prvih sultana sa Jevrejima se u monoj turskoj dravi postupalo liberalno. Sultani su imali svoje line lekare i diplomate Jevreje, od kojih se jedan naroito istakao. To je bio Josef Nasi, bogat maran, bankar, koji je sa svojom porodicom izbegao iz Portugalije i bavio se u Carigradu krupnim poslovima. Sultan Sulejman je visoko cenio njegove sposobnosti kao finansijskog strunjaka, pa je tako Josef Nasi imao prilinog uticaja na dravnu upravu. U raznim prilikama koristio se tim svojim uticajem da kod hrianskih vladara drugih zemalja intervenie u korist svoje proganjane brae. Selim II, sin i naslednik Sulejmanov, bio je prijatelj Josefa Nasija, pa ga je, kada je postao sultan, imenovao za efa diplomatske slube. Za steene zasluge sultan je Nasiju podario titulu vojvode i poklonio mu imanje koje je obuhvatalo celo ostrvo Naksos u Jegejskom moru. Na taj nain je Nai postao vojvoda od Naksosa. Zajedno sa velikim vezirom on je vodio inostranu politiku Turske. Ambasadori hrianskih drava u Carigradu pregovarali su sa njim o svojim poslovima sa Turskom, pa je tako esto imao prilike da vladama koje su bile neprijateljski raspoloene prema Jevrejima panska, mletaka i druge zameri zbog poloaja Jevreja u njihovim zemljama. Poljski kralj i drugi vladari su mu pisali laskava pisma nadajui se da e preko njega obezbediti tursku pomo u ratovima koje su tada vodili. Posle smrti sultana Selima Nai se povukao iz politike, a ostatak ivota proveo je okruen jevrejskim uenjacima koje je pomagao. Umro je 1579. godine. Ovaj period karakterie obnavljanje jevrejske zajednice u Palestini, koja je do 1517. bila pod vlau egipatskih sultana, a tada pala pod tursku vlast. U Palestini se u to vreme naselio velik broj Jevreja koji su napustiti paniju i lutali po svetu. U opustoenom Jerusalimu, Safedu, Tiberijasu i Hebronu, gde je dotad iveo samo neznatan broj jevrejskih .porodica usred mnotva Arapa, izrasle su optine sefardskih Jevreja sa sinagogama, jeivama i rabinima. Palestina je odjednom postala velik jevrejski centar, a palestinski rabini su ak sanjati o tome da ponovo uspostave Sanhedrin koji bi redigovao verske propise za sve jevrejske zajednice u dijaspori. Grad Safed je tada bio najvee sredite rabina, medu kojima se naroito prouo Josif Karo, kompilator ulhan aruha. Karo je najpre napisao opiran komentar uz staru zbirku zakona Turim (nazvan Bet Josef), a posle je iz toga izradio ulhan aruh (postavljena trpeza, tj. knjiga pristupana svima). Ova knjiga je imala ista etiri poglavlja kao Jurim, ali je pisana u popularnijem stilu i sadravala je sve propise i obiaje koji su se nagomilali u jevrejskom ivotu od talmudskih dana do tog vremena. ulhan aruh je prvi put objavljen 1564. godine u Veneciji, a u jevrejskim krugovima je dobro primljen. Kasnije, kada se za nekog reklo da ivi po ulhan aruhu, to je znailo da ivi po propisima i obiajima koji nalau vrenje dobroinstava i izbegavanje grenosti. Tadanji rabini mnogo su panje posveivali izuavanju kabale. Zohar, tampan u Italiji 1559. godine, postao je sveta knjiga, neka vrsta mistine biblije. Mnogi rabini su pisali komentare uz Zohar i u svakoj njegovoj reci otkrivali ,,boanske tajne. U Safedu se pojavio veliki kabalist Isak Lurija, poznat pod skraenim imenom Ari. Lurija je iveo svetakim ivotom i obilazio sa svojim uenicima svete grobove, naroito grob Rabi imona ben Johaja, navodnog autora Zohara, da bi se onde molio. Jedna od glavnih tema njihovog razmiljanja bio je kralj mesija iji se dolazak mogao oekivati svakog trenutka. Oni su verovati da Jevreji mogu strogom pobonou i razmiljanjima o buduem ivotu pribliiti dan dolaska mesije. Poboni Jevreji moraju takoe esto da poste, da oplakuju
77

razorenje hrama, da mue svoje telo i da budu sahranjeni sa Zoharom i kabalistikim knjigama. Ari, koji je umro relativno mlad 1572. godine, ostavio je za sobom grupu sledbenika (Hajim Vital i drugi) koji su stvoriti sistem praktine kabale. Oni su uneli mnoge mistine elemente u jevrejsku veru i u izvesnom smislu bili prethodnici mesijanskog pokreta Sabataja Cevija. Ideja o dolasku mesije i nada vezana za nju prerasle su u strasnu udnju posle proterivanja iz panije. Sefardi koji su se pod vostvom Isaka Abravanela nastanili u Italiji, teili su se nadom da je kraj dijaspore (galuta) blizu. I sam Abravanel je napisao nekoliko knjiga (Jeuot Meiho i druge) u kojima je na osnovu Knjige Danijela i raznih vremenskih prorauna dokazivao kako e do osloboenja Jevreja od edomskog jarma (imenom Edom nazivan je hrianski svet) doi u skoroj budunosti. Godine 1524. u Italiji je ponikao jedan mesijanski pokret: neki David Reubeni, Jevrejin iz Azije, doao je u Veneciju i Rim i poeo da pregovara sa papom o osloboenju Svete zemlje od Turaka uz pomo jevrejskih vojnika. Reubeniju je u izvoenju njegovih planova pomagao neki Molho, mladi maran koji je pobegao iz Portugalije i, posle viegodinjeg lutanja po Turskoj i Palestini, dospeo u Rim. I on je razgovarao sa papom o planu osloboenja Palestine od muslimana. Takav predlog podneo je ak i nemakom caru Karlu V, ali su ga tada, kao marana koji je otpao od hrianstva, uhapsili i podvrgli istrazi inkvizicije. Mladi sanjar je osuen na smrt i spaljen na lomai 1532. godine u Mantovi. David Reubeni je u paniji baen u tamnicu, pa je tako okonan mesijanski pokret meu italijanskim Jevrejima. Posle tih dogaaja za Jevreje u Italiji nastala su teka vremena. Rimska crkva je tada vodila oajniku borbu sa luteranskom reformacijom u Nemakoj, pa je katolika reakcija na protestantski pokret teko pogodila i italijanske Jevreje, koji su dotad iveli jo uvek nekako spokojnije nego Jevreji po drugim zemljama. Jevreji u Rimu i u drugim oblastima pod papskom vladavinom bili su proganjani zatvorili su ih u geto i naredili im da na odelu nose uti znak. Kada je jedna tamparija u Veneciji izdala celokupni Talmud, inkvizitori su u njemu otkrili izraze koji su po njihovom miljenju bili uvredljivi za hrianstvo, pa su naredili da se spale svi primerci pronaeni u jevrejskim kuama. U Rimu su takoe pokupljene sve jevrejske knjige i spaljene na javnom trgu (1553). Zakon o odvajanju Jevreja od ostalog stanovnitva vrlo je strogo primenjivan ne samo u Rimu ve i u trgovakom gradu Veneciji. Stanovnici geta bili su primoravani da svake subote u katolikim crkvama sluaju propovedi misionara ija je dunost bila da objasne niskost jevrejske i svetost hrianske vere. Naimenovani su nadzornici koji su pazili na to da prisutni ne zaspu ili zapue ui kako ne bi uli propovedi. Nisu bili retki sluajevi da su jevrejska deca silom odvoena u razne Domus Conversorum (domovi preobraenih) gde su pokrtavana. Marani koji su pobegli iz panije ili Portugalije i doli u Italiju da bi mogli da se vrate veri svojih predaka, predati su inkviziciji i spaljeni. Tokom prve polovine XVII veka naroito se poveala emigracija marana iz Portugalije. Razgranate i uporno pijuniranje agenata Inkvizicije postalo je nepodnoljivo. ak i kad se porodica nekog marana skrivala u podrumu da bi odrala seder uoi Pesaha, slubenici inkvizicije bi je nalazili i odvlaili sve koje bi tu zatekli, mukarce, ene i decu, a neminovna posledica toga bila je spaljivanje, tj. smrt bez krvoprolia, kako su to inkvizitori nazivali. Nije dakle udo to su Jevreji beali iz Portugalije kad god im je to bilo mogue. Za marane je glavno utoite bio Amsterdam u Holandiji. Krajem XVI veka Holandija se i sama oslobodila panske vlasti i pruila je gostoprimstvo izbeglicama iz panije i Portugalije. U Amsterdamu je postepeno izrasla velika jevrejska zajednica sa sinagogama, rabinima (hahamim), hebrejskom tamparijom i mnogim drugim kulturnim ustanovama. Jedan od rabina amsterdamske optine bio je uveni Manase ben Israel, koji je pisao verska i
78

filozofska dela na tri jezika, na panskom, hebrejskom i latinskom. Najpoznatije njegovo delo je Nimat Haim, meavina filozofije i kabale. U to vreme su u Amsterdamu iveli i veliki jevrejski mislioci Urijel Dakosta i Baruh Spinoza. Urijel Dakosta je bio ueni maran iz Portugalije koji se vratio jevrejskoj veri, ali vie nije mogao da pomiri svoja shvatanja sa strogim potovanjem verskih propisa to su sputavali Jevreje na svakom koraku, pa je napisao vrlo smelu kritiku knjigu O tradiciji i u njoj napao rabine i talmudiste kojima je pripisivao da su naslednici nekadanjih fariseja. Zbog toga su amsterdamski rabini izrekli herem protiv Dakoste. Posle toga se Dakosta pokajao i, radi pomirenja sa rabinima, primio je na sebe teku kaznu pristao je da legne na prag sinagoge kako bi lanovi optine gazili po njemu pri ulaenju u sinagogu i izlaenju iz nje. Pomirenje mu ipak nije donelo duevni mir, pa je poinio samoubistvo godine 1640. uveni filozof Baruh Spinoza (umro 1677) bio je takoe izopten iz amsterdamske optine, zbog toga to nije prisustvovao bogosluenjima i nije iveo po propisima jevrejske vere. Njegovo filozofsko delo, dato u dvema knjigama, Teolokopolitika rasprava i Etika, proslavilo ga je u itavom civilizovanom svetu. Zbog njegove panteistike koncepcije o bogu i svetu i hriani su ga smatrali jeretikom. U Holandiji su se Jevreji bavili prekomorskom trgovinom, naroito sa Amerikom. Ova trgovina ih je dovela u vezu sa Engleskom, koja je u to vreme ve imala kolonije u Novom svetu. Od izgnanstva 1290. godine Jevreji nisu dobijali dozvolu da se nastane u Engleskoj. Meutim, posle revolucije 1649. godine amsterdamski Jevreji su uputili Kromvelu delegaciju sa Manase ben Israelom na elu, koji je izdejstvovao odobrenje da se jevrejski trgovci mogu nastaniti i trgovati u Engleskoj. Tokom druge polovine XVII veka u Londonu i u vie drugih gradova stvorene su jevrejske sefardske optine. Dolaskom akenaza iz Nemake i Poljske jevrejska zajednica u Engleskoj je jo vie narasla. Jo mnogo ranije nego u Engleskoj, obnovila se sefardska zajednica u Francuskoj, gde Jevreji nisu smeli da ive otkako su u srednjem veku odatle bili izgnani. U XVI veku izvestan broj portugalskih marana dobio je odobrenje od francuskih kraljeva da se mogu nastaniti u junoj Francuskoj, u Bordou. Oni su skrivali svoju elju da ponovo postanu Jevreji, a zvali su ih neohriani ili Portugalci. Smatrali su ih dobrim katolicima i isprva je ostalo nezapaeno da su vrili jevrejske obrede. Kada je mnogo godina kasnije to ipak otkriveno, kraljevi su smatrali da ne bi bilo korisno prognati ih, jer su njihove iroke poslovne veze igrale vanu ulogu u trgovakom ivotu gradova kao to su bili Bordo, Marsej i drugi na junoj obali Francuske. Stoga nisu bili proterani iz svojih gradova, a kasnije im je doputeno da i zvanino obrazuju svoje optine. U XVII veku Francuska je osvojila od Nemake provinciju Alzas sa mnogobrojnim jevrejskim stanovnitvom. Tako je ova katolika zemlja, koja je nekada elela da se oslobodi jevrejske profanacije, stekla brojno jevrejsko stanovnitvo. U Francuskoj se tako stvorilo novo jevrejsko pitanje koje je reeno tek posle revolucije 1789. godine. 38. GLAVA SABATAJ CEVI I MESIJANSKI POKRET Vekovne patnje Jevreja i stalno iekivanje mesije pripremili su tlo i omoguili da se u Turskoj pojavi ovek koji je sebe smatrao mesijom i koji je mnoge Jevreje u mnogim zemljama nadahnuo verovanjem u skoro izbavljenje. Sredinom XVII veka u turskom gradu Smirni neki mladi, po imenu Sabataj Cevi, koji se potpuno odao izuavanju kabale Iaka Lurije, izazvao je prilino komeanje objavivi kako je njemu sueno da izbavi jevrejski narod iz galuta. Oko njega se okupio krug mladih ljudi, koji su pod njegovim rukovodstvom prouavali kabalu, postili sa njim, oslobaali se poroka
79

ronjenjem u moru i pevali mistine pesme, sve u nadi da e tako ubrzati dolazak mesije. Rabini Smirne, plaei se posledica ovakvog pokreta, izoptili su Sabataja Cevija. On je tada napustio Smirnu i obiao mnoge zemlje, ukljuujui i Palestinu i Egipat, i svugde irio poruku o svojoj boanskoj misiji. Za vreme svojih putovanja oenio se Sarom, devojkom koja je izbegla iz Poljske u trenutku kada je u jednom kozakom pogromu poklano na hiljade Jevreja. Dok je bio u Palestini, Sabataju Ceviju je priao jedan veoma vatren kabalist, rabin Natan iz Gaze, koji je poeo propovedati da je Sabataj Cevi zaista dugo oekivani mesija. Rabin Natan je slao arke poruke jevrejskim optinama u svim zemljama, pozivajui ih da budu spremne za izbavljenje iz dijaspore (geula). U jevrejskim masama su ova bodrenja izazvala veliko uzbuenje i kada se posle sedamnaest godina lutanja Sabataj Cevi vratio u Smirnu (1665), doekalo ga je ogromno mnotvo naroda i pozdravilo uzvikom iveo na kralj mesija!. Ulice su bile pune ljudi koji su sluali govore oduevljenih proroka, koji su objavljivali da e mesija uskoro stii u Carigrad, svrgnuti sultana i osloboditi Erec Jisrael. Godine 1666. Sabataj Cevi je u pratnji nekolicine sledbenika otiao u Carigrad, ali je tamo bio uhapen i zatvoren u jednu od galipoljskih tvrava. Vesti o hapenju mesije brzo su se pronele po svetu, iroke mase Jevreja u Italiji, Engleskoj, Nemakoj i Poljskoj verovale su u njegovo mesijanstvo, ali je bilo i skeptika; svi su, meutim, slali delegacije u Carigrad, jedni da trae od sultana njegovo osloboenje i da ga pozdrave, a drugi da utvrde da li je on stvarno mesija. Meu delegacijama bila je i jedna iz Poljske, gde su se upravo vrili strani pokolji. Sabataj Cevi je sve koji su mu dolazili teio i govorio im da ne treba vie da poste na Tia Beav, jer je doao mesija koji e obnoviti sveti hram; obeao im je da e ih uskoro izbaviti i osvetiti se njihovim neprijateljima za pretrpljene patnje. Meu onima koji su doli da sa njim govore bio je i Nehemija Koen, kabalistiki rabin iz Poljske, koji je utvrdio da Sabataj Cevi nije mesija i da mu ne treba verovati, pa je obavestio vlasti o tome ta se dogaa u galipoljskoj tvravi. Sultan je naredio da dovedu pred njega Sabataja Cevija. U strahu od pogubljenja, im je doao pred turskog vladara, Sabataj Cevi je izjavio da je spreman da primi islamsku veru. ivot mu je bio poteen. Dobio je tursko ime i postao sluga u jednoj od carskih palata u Jedrenu. Mada se mesija sam povukao, mnogi Jevreji su i dalje verovali u njega i mislili da je ovo naputanje vere samo privremeno i Sabataju Ceviju bilo potrebno, kako bi mogao izbaviti i ostali svet. Njegov prorok Natan iz Gaze obilazio je gradove Turske i Italije, drao govore verskim skupovima i dokazivao na osnovu kabale da je Sabataj Cevi pravi mesija uprkos svemu to se dogodilo. Turske vlasti su ubrzo primetile da je Jedrene postalo mesto hodoaa za sledbenike Sabataja Cevija, pa su ga prognali u jedan mali albanski grad 1 gde je iveo usamljen i umro u svojoj pedesetoj godini (1675). Posle smrti Sabataja Cevija, njegov pokret u Turskoj primio je karakter verske sekte, iji su lanovi verovali da je njihov vo otiao u nebo, a ponovo e sii na zemlju da oslobodi jevrejski narod od njegovih patnji. lanovi sekte, veinom koncentrisani u Solunu, smatrali su da je on jo i vie nego mesija, za njih je on bio polubog. Kada je kasnije turska vlada zabranila sektu, svi su oni sledili primer svog mesije i postali muslimani. Ostataka ove polujevrejske i polumuslimanske sekte jo ima u Solunu gde ih zovu donme. Za izvesno je vreme, dakle, jevrejski svet bio ustalasan ovim mesijanskim pokretom koji je pobudio nade u osloboenje od patnji u dijaspori. Neverstvo i izdaja Sabataja Cevija doneli su masama teko razoaranje. Posledica propasti ovog pokreta bila je due razdoblje duhovnog mrtvila, kako kod sefardskih, tako i kod akenaskih Jevreja, koje je trajalo sve do velikog preporoda jevrejske kulture u moderno doba.
1 U stvari re je o Ulcinju (prim. red.).

80

39. GLAVA VELIKI CENTAR U POLJSKOJ U DOBA NJEGOVOG PROSPERITETA (do sredine XVII veka) Iz srednjovekovnih jevrejskih zajednica u Poljskoj nastao je u XVI veku najvei akenaski centar u istonoj Evropi, koji je zauzeo mesto ranijeg sefardskog centra u paniji. Gradovi Poljske i Litvanije bili su gusto naseljeni Jevrejima, koji su se i dalje useljavali iz Nemake i drugih zemalja. Poljski kraljevi su tada lepo postupali sa Jevrejima. Sigismund I (15061548) im je dozvolio da se bave ne samo trgovinom i zanatima, ve i poljoprivredom. Bilo im je doputeno da obrauju dravnu i veleposedniku zemlju. Bogatiji meu njima bili su i ubirai carina i poreza. Davali su i novane zajmove plemstvu. Kao ranije u paniji, neki su se Jevreji i ovde istakli u dravnoj finansijskoj administraciji i koristili svojim uticajem da zatite svoju brau. Jedan bogati Jevrejin iz Briska, Mihael Jezofovi, bio je na elu Ureda prihoda kralja Sigismunda, a kralj mu je dao i titulu stareine (poglavara) jevrejske zajednice u Litvaniji. Bilo je slinih stareina i u drugim krajevima zemlje (Krakov). Kada su optinska vea veih gradova, dajui izraza raspoloenju hrianskog stanovnitva, poela da se prema Jevrejima odnose neprijateljski, kralj je Jevrejima pruio zatitu. Zbog jednog neopravdanog napada na Jevreje u Krakovu kralj Sigismund je odredio teku kaznu gradskoj optini i primorao je da prui jamstvo da u gradu vie nee doi do pogroma. Kralj je veoma cenio ulogu koju su Jevreji imali u privredi, a kada je jednom uo da se Jevreji Litvanije pripremaju na odlazak u Palestinu, uznemirio se i traio je od njih da ne napuste Poljsku (1540). Njegov naslednik, Sigismund II Avgust, sledio je politiku svog oca, ali je za vreme njegove vladavine poela u Poljskoj da dejstvuje katolika reakcija. Jezuiti su osnovali ogranak svog reda koji je irio klevete, sline onima u paniji, da Jevreji ubijaju hriansku decu. Jednom prilikom stradala su tri Jevrejina zbog takve klevete, pa je kralj izdao naredbu kojom je zabranio slina klevetanja. Jedan od naslednika Sigismunda II, Stefan Batori, izdao je 1576. naredbu kojom se hrianima, ako bi lano optuili Jevreje za ritualno ubistvo, pretilo istom kaznom kakva bi zadesila Jevrejina da je u istini bio kriv. Kasnije je u Poljskoj znatno porastao uticaj jezuita i svetenstva uopte. Svetenici su u kolama uili decu da Jevreje i njihovu veru moraju mrzeti. U veim gradovima, kao na primer u Krakovu, Poznanju, Vilni, katoliki aci su esto napadali Jevreje i tukli ih. Da bi se oslobodili ovih napada, Jevreji su s vremena na vreme bili primorani da ine poklone ili plaaju naroite namete upraviteljima kola. Ipak, mada okruene tolikim neprijateljima, jevrejske optine u Poljskoj bile su u to vreme dovoljno snane da se odupru sitnim progonima, jer su bile autonomne i dobro organizovane. Svaka optina je imala svoj savet, kanal, koji je vodio brigu o svim vidovima ivota jevrejske zajednice, otprilike onako kako je gradska optina upravljala gradom. Takvi saveti su postojali u svim veim gradovima. Manja jevrejska naselja su bila povezana sa najbliom optinom. lanovi saveta birani su jednom godinje, po pravilu o poluprazninim danima Pesaha. Savet se sastojao od vie stareina (roim), tutora (gabajim), sudija (dajanim) i nekoliko svetovnih lica iz viih slojeva (tuvim). lanovi kahala su meu sobom delili funkcije, kao na primer skupljanje poreza za vladu i optinu, upravljanje sinagogama, kolama, jeivama, rukovoenje dobrotvornim delatnostima, kao i opti nadzor nad lanovima u pogledu potovanja jevrejskih i dravnih propisa. Rabini su odluivali u pitanjima verskog ivoti i u saradnji sa dajanima reavali sva pitanja pravne prirode. Sva ova pravila i rabinske odluke koji su se bazirali na propisima jevrejske vere, u celosti su izloeni u ,,Turim-u i
81

ulhan Aruh-u. Postojao je i prizivni sud kojem su stranke mogle da podnose albe, a koji je reavao i sporove izmeu optina. To je bio takozvani Bet Din Gadol (Veliki sud pravde), iji su lanovi bili rabini i predstavnici veih optina, a koji se sastajao na redovno zasedanje jednom ili dvaput godinje za vreme godinjih ili polugodinjih sajmova u velikim gradovima. Takvo sastajalite bio je i sajam u Lublinu, gde su se okupljali rabini i stareine iz ele Poljske i Litvanije. Tokom vremena ovi sastanci su postali redovni i primili su karakter skuptin ili ve, vaadim, na kojima su predstavnici optina razmatrali sva vanija pitanja koja su se ticala jevrejskog stanovnitva u zemlji i donosili Pravila (Takanot) ija je primena bila obavezna. Bila su dva takva ve jedno za Poljsku a drugo za Litvaniju. Poljsko vee se zvalo Vaad Arba Aracot vee etiriju zemalja, etiriju glavnih delova Poljske: Velike Poljske (Poznanj), Male Poljske (Krakov), Podolije-Galicije (Lavov) i Volinije (Ostrog ili Ludomir). Litvanski vaad se zvao Vaad glavnih optina, a ove su bile Brisk, Grodno, Pinsk, Vilna i Sluck. Ovi skupovi su bili pravi jevrejski parlamenti ili zakonodavne skuptine koje su donosile zakone za sve jevrejske optine u zemlji. Poljska vlada je blagonaklono gledala na ove skuptine u ijoj je nadlenosti bilo i ubiranje poreza od jevrejskog stanovnitva. Vaadim su postojali i funkcionisali u Poljskoj i Litvaniji oko dve stotine godina do sredine XVIII veka. Vaadim su vodili naroitu brigu o nastavi u kolama i akademijama gde su se izuavali Tora i Talmud. Jedan jevrejski istoriar XVII veka (Natan Hanover) ovim reima opisuje jevrejske kole u Poljskoj: ,,Ni u jednoj zemlji ne izuava se Tora toliko koliko u Poljskoj. Svaka optina ima svoju jeivu iji upravitelj (Ro Jeiva) dobija dovoljnu platu, tako da svu svoju panju i vreme moe da posveti radu. I uenici dobivaju materijalnu potporu iz optinskih fondova. Svakom starijem ueniku dodeljena su dva mlaa koje on mora da poduava u Gemari popraenoj Raijevim komentarima i dodacima (tosafot) i da ih veba u pilpulu (talmudistika dijalektika). Stariji uenik i dodeljeni mu mlai aci obino se hrane u kuama bogatijih, lanova optine. Jedva da ima jevrejskih kua u kojima bar jedan lan nije dobar poznavalac Tore: domain, njegov sin, zet ili bar neki uenik iz jeive. esto se dogaa da se svi lanovi domainstva bave naukom. Upravitelj jeive ima pomonika ili jednog sluitelja, ija je naroita dunost da obilazi nie kole i brine se za uredan dolazak dece. Jednom nedeljno, obino etvrtkom, svi aci idu naroitom nadzorniku (gabaj) koji ih ispituje o svemu to su nauili tokom nedelje. Ako neki deak ne zna pravilno da odgovori, nadzornik ga predaje sluitelju (samas) da ga telesno kazni, to se, pored toga to je bolno, smatra i sramotom i to ima za cilj da ga ubudue uini marljivijim. Petkom uenike obino ispituje sam upravitelj jeive. Uenici stoga oseaju strah i ue sa postojanom marljivou, pa je tako cela zemlja ispunjena poznavanjem Tore. Najvei rabini tog vremena iveli su u Poljskoj. Tako je u Lublinu iveo uveni Raal (rabin lomo Lurija), koji je sastavio novi komentar Talmuda. Remo (rabin Moe Iserlis) iz Krakova pisao je dodatke ulhan Aruhu. Drugi veliki poljski rabini, kao to su bili Maharam i Mahara, izdali su objanjenja Talmuda i pisali odgovore na svakovrsna pitanja koja su im u vezi sa praktinom primenom zakona upuivana iz raznih zemalja. Meutim, osim rabinske knjievnosti nije bilo nijedne grane opteg znanja za koju bi postojalo interesovanje kod jevrejskog stanovnitva Poljske. Filozofija i druge nauke smatrane su jeresom i kad je jednom prilikom bilo potrebno odbiti optube hrianskih uenjaka protiv judaizma, tu dunost je uzeo na sebe jedan karaitski Jevrejin, Isak iz Trokija, koji je u svojoj knjizi Hizuk Emuna (Jaanje vere) otro kritikovao Novi zavet. 40. GLAVA
82

PROGONI U POLJSKOJ (do kraja XVIII veka) Povoljni ekonomski i drutveni uslovi pod kojima su Jevreji iveli u Poljskoj nisu dugo trajali. Sredinom XVII veka zadesila ih je velika katastrofa. U Ukrajini, koja je bila deo Poljske kraljevine, kozaci i seljaci, pod vostvom Bogdana Hmeljnickog, pobunili su se protiv vlade. Jae snage pobunjenika napale su sela i gradove i poklale poljske zemljoposednike i Jevreje (1648). Seljaci su naroito pothranjivali svoju mrnju protiv Jevreja koji su, kao zakupci i gospodari, imali izvesnu mo nad kmetovima. Jevreji su naputali posede i beali u utvrene gradove, ali je grad za gradom padao u ruke kozakih eta i im bi neki grad pao u njihove ruke dolazilo je do stranog pokolja. U podolskom gradu Njemirovu izgubilo je ivote osam hiljada Jevreja zajedno sa rabinom Jehielom Mihalom. Rabina i njegovu majku, koji su se krili meu nadgrobnim spomenicima na groblju, otkrio je jedan kozak i ubio ih sekirom. U mnogo sluajeva kozaci bi potedeli ivot lepim jevrejskim devojkama, prisiljavali ih da se pokrste i enili se njima. Pria se kako je jedna od ovih devojaka, da bi izbegla sramotu, radije izabrala smrt nego da postane ena nasilnika. Hvalila se kozaku da joj zrno njegove puke ne bi moglo nakoditi, jer je ona zaarana. Kozak joj nije verovao, ali ga je ona nagovorila da se uveri, pa kada je opalio ona je, naravno, pala mrtva. Druga devojka koju su vodili u crkvu, gde je trebalo da bude krtena i venana sa nekim kozakom, bacila se s mosta preko kojeg je prolazila svadbena povorka i nestala u reci. Strana se tragedija dogodila i u Tulinu, u Podoliji. Nekoliko stotina Poljaka i vie hiljada Jevreja zatvorilo se u tvravu koju su opsedale ete pobunjenika. Jevreji i Poljaci su se zakleli na uzajamnu vernost i obeali jedni drugima da e tvravu braniti do poslednjeg daha. Posle due opsade kozaci su Poljacima postali poruku: Pustite nas u grad, a mi emo kazniti samo Jevreje, dok se vama nee nita dogoditi. Zaboravljajui na svoju zakletvu, Poljaci su otvorili kapije tvrave. Svi su Jevreji poklani, ali poto su pobili Jevreje, kozaci su pobili i sve Poljake. Do slinih pokolja je dolo i u oblasti Kijeva i Volinije. U drugoj polovini 1648. godine kozaci su opustoili stotine optina i pobili na stotine hiljada ljudi. Mnogi su izbegli u druge zemlje, a mnogi su pali u ruke krimskih Tatara koji su bili saveznici kozaka. Meutim, era patnji, izazvana ,,hmeljniinom (16481649), nije jo bila zavrena. Rusija i vedska, susedi Poljske, smatrale su trenutak povoljnim da za sebe iskoriste graanski rat koji je besneo u Poljskoj, pa su ule u rat koji je trajao do 1657. godine. Na stotine jevrejskih optina bilo je opustoeno ne samo u Ukrajini, ve i u Poljskoj. Rusi su osvojili istoni deo Ukrajine, gde je otad Jevrejima bio zabranjen boravak. Zapadna Ukrajina, tj. Podolija i Volinija, ostala je Poljskoj, ali su gradovi posle kozakog pokolja bili gotovo potpuno uniteni i cela je Poljska strano osiromaila. Potreba vlade za veim prihodima izazvala je nametanje veih poreza koje su jevrejska vea mogla da sakupe samo uz velike tekoe. U ovom sumornom asu vest o pojavi mesije Sabataja Cevija predstavljala je za Jevreje u Poljskoj zraak nade u njihovom oajanju. Svakog dana su oekivali vest da je Sabataj Cevi zbacio turskog sultana i oslobodio Erec Jisrael od tuinske vlasti i tako jevrejskom narodu vratio njegovu zemlju. Ali kada se i poslednji plamen ove nade ugasio, poljski Jevreji su pali u duboko oajanje. Manje grupe onih koji su verovali u mesiju i dalje su ostale u Poljskoj i Galiciji, ali su se rabini okrenuli protiv njih. Godine 1722. skuptina rabina je jo uvek smatrala potrebnim da izrekne herem protiv tajnih sledbenika Sabataja Cevija. Duh ove sekte iveo je i dalje kroz frankistiki pokret. Podolski Jevrejin Jakob Frank proveo je izvesno vreme u Solunu meu sledbenicima Sabataja Cevija i onde stvorio
83

novu sektu iji su lanovi u njemu videli svetog uitelja, naslednika Sabataja Cevija. Frankisti su napustili neke stare jevrejske obiaje, pa su zato bili nerado vieni, ak i proganjani u ortodoksnim optinama. Za odmazdu frankisti su se udruili sa nekim biskupima i objavili su da Talmud i rabinske knjige sadre neprijateljske stavove u odnosu na hriansku veru i hrianske narode. Posledica tog nitkovluka bila je da je podolski biskup Dembovski priredio u Kamenecu javnu raspravu izmeu voa sekte i sledbenika rabina, a posle rasprave naredio da se spale svi primerci Talmuda naeni u njegovoj dijecezi. U tom gradu odrana je i druga rasprava u prisustvu lavovskog biskupa i drugih katolikih svetenika. Frankisti su se trudili da dokau kako se ak i po Tori Isus ima da smatra mesijom. Posle ove izjave frankista, katoliki kler je od njih zahtevao da prime katoliku veru. Jakob Frank i izvestan broj njegovih pristalica u Lavovi; i Varavi pokrstili su se (1759), a sam kralj Avgust III bio je Frankov kum. Meutim, katoliki svetenici su vrlo brzo primetili da frankisti ne ispovedaju iskreno svoju novu veru, nego i dalje smatraju Franka mesijom i naslednikom Sabataja Cevija. Frank je izveden pred crkveni sud, koji ga je osudio na zatvor. Trinaest godina (do 1772) je dran u zatvoru katolikog manastira u enstohovom. Kada je puten iz zatvora, napustio je Poljsku i sa izvesnim brojem sledbenika otiao u Nemaku i Austriju, gde je propovedao svoju novu veru, neku meavinu vere u Isusa i u Sabataja Cevija. Umro je u Ofenbahu (Nemaka) 1791. godine. Glavni uzroci ovih udnih zastranjivanja u jevrejskom duhovnom ivotu bili su stradanja i proganjanja kojima su Jevreji bili izloeni, a koja su u Poljskoj uestala u toku XVIII veka. itav drutveni poredak Poljske tog vremena bio je truo. Zemljoposednici i svetenici bili su apsolutni gospodari nad milionima kmetova, a Jevreji su se nali izmeu njih izloeni pritisku sa obeju strana. Poljska srednja klasa borila se protiv jevrejske konkurencije progonima i klevetama. Nije prolazio ni jedan Pesah, a da nije bilo optubi protiv Jevreja zbog ritualnog umorstva; odmah bi se nalo neko mrtvo dete u reci ili umi, a Jevreji su bacani u tamnice i spaljivani ili na drugi nain ubijani. Oko sredine XVIII veka u poljskoj Ukrajini dolo je do novog ustanka pod vodstvom Gonte i eleznjaka. Pobunjenici su ili od grada do grada, od sela do sela, i ubijali zemljoposednike i katolike svetenike, ali najvie Jevreje. Godine 1768. pobunjenici su kod Umanja izvrili straan pokolj u kome je izgubilo ivote dvadeset hiljada Jevreja i Poljaka. Haos koji je u to vreme vladao u Poljskoj i nesposobnost poljske vlade da sauva nezavisnost poljske drave, doveli su do podele poljske teritorije izmeu njenih suseda Rusije, Austrije i Pruske. U toku 23 godine (17721795) ove su zemlje pripojile sebi deo po deo poljske teritorije, pa su Bela Rusija, Litvanija i Ukrajina sa vie od milion Jevreja pripale Rusiji, Galicija Austriji, a oblast Poznanja Pruskoj. Rusija je tako postala ono to je dotada bila Poljska: najvei centar jevrejskog naroda. Meu Jevrejima ovih zemalja razvio se u tim tekim danima nov mistini verski pokret, hasidizam. Meu Jevrejima Ukrajine i Poljske pojavili su se takozvani dobri Jevreji, nosioci svetog imena (Baale emot), koji su leili bolesne izgovarajui nad njima ime boga ili anela i sluei se drugim tajanstvenim i mistinim sredstvima. Jedan od njih bio je Rabi Izrael, poznat pod imenom Bet (Baal em Tov), naroito omiljen zbog svoje blage prirode i dobrote prema prostom narodu za iju su ranjenu duu njegove vedre rei predstavljale pravi melem. Prostom narodu Bet je otvorio nove puteve verovanja. Tumaio je da nisu stvarno poboni oni koji itav svoj ivot provode u uenju Talmuda, ve oni koji boga nose u dubini srca, koji umeju da pronalaze boga u svemu, pa ak i u najsitnijim prirodnim pojavama, oni koji mogu da se obrate bogu strasnim i jednostavnim molitvama, kao to se deca obraaju ocu. Poboan ovek, hasid, je onaj koji boga slui sa radou, a ne sa tugom. Jer radost, a ne tuga, budi istinski verski zanos i sjedinjuje oveka sa bogom. Samo e one molitve dospeti do neba i stii do boga, koje dolaze iz dubine srca a izgovarane su sa arkim oduevljenjem.
84

Hasid koji postigne najvii stepen sjedinjenja sa bogom zove se cadik (pravednik) i samo onaj koji je postigao ovaj stepen, moe biti pravi posrednik izmeu boga i oveka. Prema tome, cadik moe ovekove molitve da prenese bogu, moe da ini uda i predskae budunost. To je bilo Betovo uenje kada se 1740. godine nastanio u malom podolskom gradu Mjedzibodzu. Tu su mu dolazili mnogi ljudi svih klasa koji su traili njegov savet, blagoslov i lek protiv bolesti ili nesree, pa i ueni ljudi, rabini i magidi (propovednici) koji nisu bili zadovoljni strogim starim rabinskim uenjem. Postepeno se oko Beta stvarao krug sledbenika, koji su irili njegovo uenje daleko izvan malog grada u kojem je iveo. On je verovao da je njemu povereno da u jevrejskim srcima oivi pravu veru. U pismu koje je poslao izvesnom broju svojih prijatelja, opisao je kako se na Ro Haana (Nova godina) njegova dua uzdigla u nebo, tamo videla mesiju i upitala ga kada e doi da spase izraelski narod, a mesija je odgovorio da e to biti onda kada njegovo (Betovo) uenje bude raireno po celom svetu. Betove ideje su se vrlo brzo irile. Kada je umro (1760), bilo je samo nekoliko hiljada hasida, ali ve 30 godina kasnije veina poljskih i ukrajinskih i dobar deo litvanskih Jevreja bili su hasidi. Posle Betove smrti vostvo hasidskog pokreta preuzela su dva njegova uenika iz Volinije, magid Ber iz Mezeria i rabin Jakov-Josef Koen. Magidu iz Mezeria dolazilo je mnogo uenika i sledbenika iz raznih zemalja istone Evrope, ne iskljuujui ni Litvaniju gde je preovlaivalo staro ortodoksno verovanje. Jedan od ovih uenika sakupio je Berova uenja i objavio ih u knjizi Likutej Amorim. Jakov-Josef je izdao svoju sopstvenu knjigu Toldot Jakov-Josef, u kojoj je objavio sve to je uo od svog uitelja Beta. im su se prve grupe hasida pojavile u Vilni, Minsku i drugim gradovima Litvanije, tamonji rabini su ustali protiv njih. Gaon Vilne, Rabi Sija, najvei talmudist svog vremena po kome se sutina jevrejstva sastoji u izuavanju Talmuda i rabinske literature smatrao je da hasidizam predstavlja veliku opasnost za Toru. On je verovao da hasidi potajno pripadaju pokretu Sabataja Cevija i da bi dalje postojanje njihove sekte moglo da ima za posledicu rascep jevrejskog naroda. Po njegovom uputstvu kanjeni su voi litvanskih hasida, a protiv sekte kao celine izreen je herem. Gaon je uputio okrunicu svim litvanskim optinama, preporuujui im da i one na isti nain postupe sa hasidima. Protivnici hasidskog pokreta zvali su se mitnagdim (to doslovno znai protivnici). Sa Elijom na elu mitnagdim su nastavili borbu protiv hasida, izdavajui proglase protiv njih i uopte proganjajui ih svim sredstvima. U Litvaniji i Beloj Rusiji hasidi su bili u manjini, pa im je zvanini ortodoksni stav prouzrokovao mnoge nevolje. Stvari su otile tako daleko da su mitnagdim iz Bele Rusije oklevetali neur-Zalmana, najveeg beloruskog hasidskog rabina i autora najboljeg hasidskog dela Tanija. Po nareenju cara Pavla, rabin neur-Zalman je bio dvaput uhapen i odveden u Petrograd, gde su ga bacili u tamnicu. Meutim, u Ukrajini su hasidi bili u veini i njihovi im protivnici nisu mogli da naude. U Podoliji, Galiciji i Voliniji cadikim su imali najvei ugled i hiljade hasida su stalno dolazili u njihove kue da trae pomo, utehu i sjedinjenje sa bogom. Stvorio se obiaj da im se daju pokloni, pa su mnogi od njih iveli u izobilju. Hasidski pokret je istovremeno bio i koristan i tetan. Nasuprot hladnom knjikom nainu sa kojim su mitnagdim prilazili masama, hasidi su im se obraali sa toplinom i time su jaali njihova verska oseanja. Ali je hasidizam doneo sa sobom i mranjatvo, fanatizam, sujeverje i verovanje u uda i svece, kao i neprijateljstvo prema slobodnoj misli, svetovnom vaspitanju i novoj evropskoj kulturi. 41.GLAVA JEVREJI U NEMAKOJ OD REFORMACIJE DO KRAJA XVIII VEKA

85

Kada je u XVI veku usled pokreta Martina Lutera oslabila mo katolike crkve, moglo se oekivati da e se poloaj Jevreja u Nemakoj poboljati. Ali ova se nada ubrzo pokazala neosnovanom. Sam Luter, koji je uveao autoritet Starog zaveta i njegovo mesto u hrianskoj veri, isprva je bio prijateljski raspoloen prema Jevrejima. U svojoj knjizi Isus Hristos, Jevrejin po roenju, koja je izdata 1523. godine, pisao je: ,,Ove budale, pape, biskupi i kalueri, sa svojim magareim glavama, postupali su sa Jevrejima kao sa psima. Poniavali su ih i otimali im imovinu, iako su Jevreji braa naeg spasitelja. Bog ih je razlikovao od drugih i dao im Sveto pismo. Luter se, izgleda, nadao da e Jevreje privui svom pokretu, a katolicima pokazati kako je narod Svetog pisma na njegovoj strani. Meutim, poto Jevreji nisu prili reformatorskoj crkvi, on se okrenuo protiv njih i na kraju ih je igosao kao najvee neprijatelje Isusove. Kada je i sam postao neka vrsta protestantskog pape, i on je propovedao da Jevreje treba proganjati i proterati iz Nemake kao to su bili proterani iz panije, a njihove sinagoge poruiti. Protestanti su prihvatili njegove ideje, ne toliko zbog svoje predanosti novoj veri, koliko zbog toga to je to pogodovalo njihovim ovozemaljskim poslovima, jer im je bilo u interesu da se oslobode jevrejskih trgovaca i zanatlija, sa kojima su se morali takmiiti u svakodnevnom ivotu. Tokom prve polovine XVI veka nastavila se borba izmeu gradova i jevrejskih optina, a u vreme privrednih tekoa gradske uprave su esto dobijale dozvolu od cara da proteraju Jevreje. U ovoj borbi sa Jevrejima esto je primenjivana praksa podizanja optube zbog ritualnog ubistva ili drugog krivinog dela, organizovanja legalnog sudskog procesa, da bi se nekoliko Jevreja kaznilo smrtnom kaznom iii zatvorom, a ostali proteraju. Na ovaj nain proterani su Jevreji iz Meklenburga, Brandenburga, Nirnberga i Regensburga. Jevreji su se borili za svoja prava i u vie prilika slali predstavnike ili zastupnike caru ili suverenim kneevima da pred njima zastupaju njihovu stvar. Najpoznatiji od ovih predstavnika bio je Josel iz Roshajma, koji je imao slobodan pristup u dvor cara Karla V, i ija je intervencija spasla jevrejsko stanovnitvo od mnogih surovih progona (15201550). Borba protiv jevrejskog stanovnitva dovela je u vie velikih gradova do pogroma. Tako je u Frankfurtu na Majni, gde su Jevreji iveli odvojeni u svom getu, jedna grupa zanatlija, pod vostvom pekara Fetmilha, napala Jevreje, isprebijala ih, opljakala i isterala iz grada. Do slinih dogaaja dolo je i u starom gradu Vormsu. Meutim, car Matija je intervenirao u korist Jevreja, pa je dve godine docnije proteranima bilo doputeno da se vrate u ruevine svog geta. Fetmilhu i pripadnicima njegove bande odseene su glave (1616). Jevrejska zajednica u Frankfurtu slavila je otada dan Fetmilhovog pogubljenja (20. adar) kao drugi Purim, nazvan Purim Vincent po Fetmilhovom imenu. U to vreme prestonica nemakih careva bila je austrijski grad Be. U srednjem veku Jevreji su bili proterani iz Bea, ali se tokom XVI veka u njemu postepeno stvarala nova jevrejska zajednica. Carevi su to tolerisali, jer je meu Jevrejima bilo vie imunih ljudi koji su mogli biti od koristi za vladu u njenim finansijskim poslovima. Izgleda da su jevrejski finansijeri igrali vanu ulogu na bekom carskom dvoru za vreme tridesetogodinjeg rata (16181648), ali su kasnije poboni graani Bea izdejstvovali da njihov ne manje poboni car Leopold I izda naredbu, kojom su iz glavnog grada proterani svi Jevreji (1670). Beki Jevreji su poli na sve strane. Mnogi su krenuli u Berlin (Pruska) i u Prag ( eka) koji je tada pripadao Austriji. Meutim, nekoliko godina docnije, kada je caru ponovo bila potrebna finansijska pomo, dopustio je povratak izvesnom broju bogatih Jevreja koji su naimenovani za finansijske savetnike carske blagajne. Oni su poveli svoje porodice i velik broj pomonika i slugu, tako da je vremenom u Beu ponovo obnovljena jevrejska optina. Na elu optine bile su dve porodice, Openhajmeri i Verthajmeri. Doljaci koji nisu bili dovoljno bogati, samo su uz velike tekoe mogli dobiti dozvolu boravka.
86

Najvea jevrejska optina u Austriji bila je u Pragu. Praki geto sa petnaest hiljada stanovnika bio je pravi jevrejski grad sa sopstvenom gradskom upravom i raznim ustanovama. Praka optina je u svojim redovima imala uvene rabine i uenjake, a imala je i jeive i tamparije. I u drugim gradovima eke je postojao izvestan broj manjih jevrejskih optina. Vlasti su bile zabrinute zbog porasta jevrejskog stanovnitva, pa su, da bi ga ograniile, izdale nareenje po kojem se jedino najstariji sin porodice mogao oeniti i osnovati novu porodicu. Drugim mukim lanovima jevrejske porodice koji bi prekrili naredbu, pretilo je proterivanje iz zemlje. Neprijateljski stav vlade pokazao se i na drugi nain. Tako, na primer, za vreme rata izmeu Austrije i Pruske (1744), kad je pruski kralj Fridrih II osvojio lesku oblast i pruska vojska upala u Prag, austrijska policija je osumnjiila prake Jevreje da su na strani Prusa. O ovom je obavetena carica Marija Terezija, koju je ta vest toliko razjarila, da je naredila da se u roku od dva meseca svi Jevreji proteraju iz Praga i cele eke. Ova je naredba izazvala paniku u jevrejskoj zajednici; ljudi su beali iz Praga u sela, a mnogi su proveli zimu pod atorima na poljima. Stotine porodica su godinama ivele pod ovim uslovima. Najzad je carica, na zauzimanje uticajnih krugova, popustila i odobrila nesrenicima da se vrate svojim kuama. Izbeglice iz Bea koje su otile u Berlin i druge gradove Pruske, naile su onde na mnogo povoljnije uslove za ivot. Fridrih Vilhelm, izborni knez (Kurfrst) Brandenburga, odobrio je izvesnom broju bogatih Jevreja da se nastane u Berlinu i tamo razvijaju trgovinu i industriju (1671). Uskoro posle toga jevrejski trgovci koji su se obogatili, poeli su da igraju vanu ulogu u ekonomskom ivotu zemlje, te su se u Berlinu, za vreme vladavine Fridriha Velikog, kralja filozofa (17401786), stvari povoljno razvijale po Jevreje. Fridrih nije voleo Jevreje, pa je ak izdao i naredbu usmerenu na smanjenje njihovog broja, ali je protiv svoje volje doprineo njihovom bogaenju; za vreme mnogih ratova koje je on vodio, a naroito za vreme sedmogodinjeg rata, Jevreji su uestvovali u organizovanju isporuka za vojsku, pa su se mnogi veoma obogatili. Uspeli su takoe da uspostave prijateljske odnose sa pruskim plemstvom i sa intelektualnim krugovima. Uopte, Jevreji su u svim zemljama poeli da se prilagoavaju novom kapitalistikom sistemu koji se tada razvijao i koji je doveo do stvaranja srednje klase, buroazije. U drugoj polovini XVIII veka u celoj zapadnoj Evropi poeo je da se iri takozvani prosvetiteljski pokret. Njegov cilj je bio osloboenje ljudske misli od jarma tradicije i pogrenih verovanja. U Francuskoj su se veliki pisci i filozofi, kao Volter, Monteskije i enciklopedisti, zalagali za slobodu savesti, misli i govora za svakoga. U Nemakoj su se pojavili pisci koji su, poput Lesinga, traili jednaka prava za ljude svih verskih ubeenja i pravdu za progonjene Jevreje. Ovim krugovima je pripadao i Mozes Mendelzon, prijatelj Lesinga i mnogih drugih slobodoumnih nemakih pisaca. Mendelzon je roen u Desau-u kao sin siromanog Jevrejina, ije je zanimanje bilo da prepisuje Toru. Mendelzon je dobio tradicionalno jevrejsko obrazovanje u toku kojeg je izuavao Tanah, Talmud i rabinsku knjievnost. Filozofska dela Rambama (Majmonidesa) probudila su kod darovitog deaka nove ideje, pa je otiao u Berlin da studira filozofiju i druge svetovne nauke. Njegova e za naukom bila je neutoljiva i marljivim uenjem postao je dobar filozof i sposoban pisac. Tako je jednom na nemakom jeziku napisao lanak pod naslovom Filozofski razgovori i pokazao ga Lesingu, koji ga je objavio bez pievog znanja (1755). Ovo je bio prvi Mendelzonov prilog nemakoj knjievnosti; donije je napisao vie filozofskih dela, od kojih je najpoznatije ono o besmrtnosti ljudske due Fedon. On se takoe borio za oivljavanje jevrejskog duhovnog ivota i eleo je da se i njegov narod ukljui u opti evropski napredak. Mendelzon je zapoeo pokret jevrejske reformacije (kao to je ranije Luter zapoeo pokret reformacije u Nemakoj) time, to je preveo Bibliju na nemaki. Do njegovog vremena
87

Bibliju su izuavali sa rabinskim komentarima koji nisu uvek davali pravu sliku o sadraju starih knjiga. Samo su ene itale Toru na svom govornom jeziku u zbirci Cena urena (,,idi napred i vidi), u koju su bile ubaene i mnoge prie iz talmudske Agade koja je bila veoma pouna, ali je i odstupala od drevnog teksta. Mendelzon je eleo, s jedne strane, da d veran prevod teksta, a s druge, da navikne nemake Jevreje na upotrebu nemakog umesto jidia kojim su u to vreme govorili. Uz prevod je dao i jasno gramatiko tumaenje hebrejskog teksta, koje je sastavio u saradnji sa nekim svojim jevrejskim uenim prijateljima (Naftali Herc, Vajcel, lomo Dubno i drugi). Pri kraju svog ivota Mendelzon je napisao religioznofilozofsku raspravu pod naslovom Jerusalim, kojom se trudio da dokae kako jevrejska vera ne zahteva slepo verovanje, ve razumevanje, jer se ona zasniva na razumu, a njeni zakoni imaju za cilj da u oveku razviju duhovna i moralna svojstva i da izgrade ljudsko drutvo na bazi pravde i mira. Mendelzonove ideje su oduevile njegove nemake prijatelje i Lesing je u svojoj drami Natan Mudri dao sliku samog Mendelzona kao tipa mudrog oveka koji voli svako ljudsko bie bez obzira na narodnost i veru. U prilagoavanju jevrejskog naina ivota novoj evropskoj kulturi, Mendelzonovi uenici otili su ak i dalje. Uitelj je umro 1786. godine, tri godine pre izbijanja francuske revolucije, koja je prouzrokovala ogromne promene u drutvenom ivotu zapadne Evrope. Nova jevrejska generacija pola je novim putem. 42. GLAVA FRANCUSKA REVOLUCIJA I PRVA EMANCIPACIJA Kada je 1789. godine u Parizu izbila revolucija, u Francuskoj je bilo 50.000 Jevreja koji su se nadali slobodi. Od ovih je 40.000 bilo akenaza koji su iveli u Alzasu i 10.000 sefarada ratrkanih po junim oblastima zemlje. im je Narodna skuptina izglasala Deklaraciju o pravima oveka koja je proglasila jednaka prava za sve ljude, izvestan broj narodnih poslanika podneo je zahtev da se ukinu sva ogranienja za Jevreje i da im se priznaju ista graanska prava kao i ostalom stanovnitvu. uveni opat Gregoar ovako je uzviknuo za vreme rasprave u Skuptini: 50.000 Francuza e veeras zaspati kao robovi, uinite da se sutra probude kao slobodni graani! Ipak, trebalo je da proe izvesno vreme dok je Narodna skuptina donela takvu odluku. Prvi korak je bio priznavanje jednakih prava sefardskim Jevrejima u Bordou, jer njih nije bilo mnogo i ve su se poeli asimilovati Francuzima. Pitanje poloaja mnogobrojnih Jevreja koji su iveli u Alzasu i Loreni i govorili jidi, a nisu se asimilovali, bilo je predmet dugih debata u Skuptini, gde su narodni poslanici iz Alzasa bili neprijateljski raspoloeni prema Jevrejima. Tek je u septembru 1791. godine izglasan zakon koji je svim Jevrejima u Francuskoj dao ista prava kao i hrianima. To je bila prva emancipacija u Evropi; ona je bar u jednoj zemlji oslobodila Jevreje vekovne podreenosti. Meutim, ova prva emancipacija nije donela osloboenje francuskim Jevrejima kao delu jevrejskog, ve kao delu francuskog naroda, jer se tada mislilo da e ostalo stanovnitvo u vrlo kratkom roku apsorbovati Jevreje, koji e to ostati samo jo po veri. Ali ubrzo je postalo oevidno da alzaki Jevreji, bez obzira na emancipaciju, i dalje smatraju sebe delom jevrejskog naroda i da nemaju nameru da se asimiluju. Stav vlasti se posle toga izmenio. Dok je Napoleon vodio svoje duge ratove u Nemakoj, primao je iz Alzasa albe, kako Jevreji daju novane zajmove, zaraunavaju suvie visoke kamate i stvaraju nevolje ostalom stanovnitvu. Napoleon je poverovao neprijateljima Jevreja i izdao naredbu (1808) kojom je liio Jevreje njihovih graanskih prava za deset godina dok ne iezne razlika izmeu njih i drugih graana. U isto vreme sazvao je u Parizu skuptinu predstavnika svih jevrejskih optina
88

(poznatu kao Veliki sanhedrin) i traio od njih obeanje da se nee smatrati posebnim narodom sa posebnim nainom ivota i sopstvenim obiajima, ve da e biti Francuzi jevrejske vere. Ukinuta je organizacija kahala i na mesto nje ustanovljena je konzistorija, koja je bila nadlena za sva verska pitanja i duna da vodi brigu da se Jevreji pridravaju dravnih zakona. Francuska revolucija je dovela do pokreta za osloboenje i u drugim zemljama, naroito u onim koje su bile zavisne od. Napoleonove imperije. U Holandiji i Italiji, Jevrejima su priznata graanska prava; u Pruskoj je kralj Fridrih Vilhelm III bio prinuen da izda naredbu kojom su Jevrejima data prava pruskih graana (1812). I u drugim delovima Nemake dolo je do emancipacije Jevreja, ali njihova sloboda nije trajala dugo. Posle pada Napoleona te su zemlje, osim Holandije, ukinule prava koja su bila priznata Jevrejima pod pritiskom Francuske i ponovo uvele ranija ogranienja. Zapoeo je period politike reakcije (18151848). Tako se poloaj Jevreja u zapadnoj Evropi, izuzev u Holandiji i Francuskoj, nije formalno izmenio, Meutim, unutranje promene bile su ogromne; mlada generacija je poela da se prilagoava novoj kulturi i nainu ivota evropskih naroda. Naputanje izolacije i pribliavanje hrianskoj okolini bilo je u izvesnoj meri korisno za jevrejsko stanovnitvo, ali su esto mnogi pojedinci u tome prelazili meru, naroito oni koji su mislili da je za evropeizaciju i sticanje graanskih prava potrebno da se u potpunosti prekine sa jevrejstvom. Mnogi visoko obrazovani mukarci i ene, koji su bili u prijateljskim odnosima sa hrianima, su se pokrstili, jer su verovali (kao to je to rekao slavni pesnik Hajne) da krtenica predstavlja ulaznicu u evropsko drutvo. U prethodnoj generaciji Mendelzon je bio dobar prijatelj Lesinga i drugih najveih nemakih pisaca, pa je ipak ostao veran sin jevrejskog naroda; ali njegova deca i mnogi njegovi jevrejski prijatelji odrekli su se jevrejstva. Meu stalnim gostima berlinskih ,,salona visokog drutva, gde su se sastajali jevrejski i nejevrejski intelektualci, poeo je veliki pokret za menjanje vere. Mendelzonove keri su bile prve koje su primile hriansku veru i jedna od njih, Doroteja, udala se za uvenog nemakog pesnika Fridriha legela. Mendelzonov sin Avram pokrstio je svu svoju decu od kojih js Feliks Mendelzon-Bartoldi kasnije postao uveni kompozitor. Kraljica berlinskih salona, lepa Henrijeta Herc, pokrstila se im joj je majka umrla. Ova epidemija pokrtavanja irila se i meu manje obrazovanim slojevima drutva, pa su i mnogi iz unutranjosti dolazili u Berlin da sa pokrste. Najbolji predstavnici savremene nemake knjievnosti, sjajni publicist i prvak pokreta za osloboenje u Nemakoj, Ludvig Berne (koji je roen 1786. i ije je jevrejsko ime bilo Baruh) i veliki pesnik Hajnrih Hajne (roen 1799) preli su u hrianstvo u ranoj mladosti. Kasnije je Hajne poalio to je to uinio i esto je davao izraza tome svom aljenju. Osniva naunog socijalizma Karl Marks (roen 1818) pokrten je jo kao deak, zajedno sa svojim ocem koji je pripadao jednoj uvenoj rabinskoj porodici. Nije potrebno naglasiti da je ovaj pokret beanja od jevrejstva zahvatio samo srazmerno mali deo jevrejskog stanovnitva u Nemakoj. Zdravo jezgro ostalo je verno svom narodu, iako su stareine bile sklone reformi. Jevrejska reformacija, kao i nemaka reformacija ranijih godina, poela je sa verom i prve promene su se odnosite na spoljni izgled sinagoge i na forme bogosluenja. U Berlinu, Hamburgu, Kaselu i drugim velikim gradovima podignuti su lepi hramovi u kojima je uvedeno horsko pevanje molitava i psalama. U mnogim mestima sluba boja je vrena uz zvuke orgulja. Neke molitve su itane na nemakom, pa su i propovedi drane na tom jeziku. Svrha uvoenja ovih novina bila je da se privue mladi narataj na slubu koja u starim bogomoljama nije bila nimalo privlana. Kako je vreme prolazilo, sa reformama se ilo sve dalje. Postavilo se pitanje da li se od novih narataja moe traiti da se pridravaju svih propisa i obiaja koji su se nagomilali tokom
89

vekova u Talmudu i rabinskoj knjievnosti, obiaja koji su Jevrejinu propisivali ponaanje za svaki pojedini trenutak u ivotu. Rabini, stekavi moderno obrazovanje, teili su da ukinu zastarele ceremonije koje su im izgledale suvine i poklanjali su vie panje moralnoj sadrini judaizma, kao to su to propovedali proroci. etrdesetih godina XIX veka voi reformistikog pokreta, rabin Abraham Gajger iz Breslave, Ludvig Filipson (urednik lista Allgemeine Zeitung des Judentums) i neki drugi odrali su konferencije u Braunvajgu, Frankfurtu i Breslavi. Posle duih diskusija izglasane su rezolucije u duhu odluka parikog Sanhedrina, to jest: da se jevrejski zakon mora prilagoditi zakonu zenrlje u kojoj Jevreji ive, da se hebrejski jezik molitvenika moe zameniti nemakim jezikom, da iz rituala treba da budu odstranjene sve molitve koje pozivaju na povratak jevrejskog naroda u Palestinu, da teke propise odravanja subote treba ublaiti i tako dalje. Ortodoksni rabini su odluno ustali protiv ovog pokreta i jedan od njih, rabin Samson Rafael Hir, obrazovao je ortodoksnu stranku sa seditem u Frankfurtu, koja je vodila otru borbu sa reformistikom strankom. Jevrejska knjievnost u Nemakoj ila je ukorak sa vremenom. Mendelzonovi sledbenici su inili pokuaje da stvore naprednu, svetovnu jevrejsku knjievnost na hebrejskom jeziku: oni su sa izvesnim prekidima, od 1784. do 1811., izdavali asopis Hameasef (Sabira). Taj je asopis sadravao lanke o verskim i filozofskim problemima., pesme, drame i istorijske eseje. Meutim, hebrejski se odrao samo u staroj generaciji. Mladi narataj, koji je stekao obrazovanje u javnim kolama, nije vie znao hebrejski, a nije razumevao ni jidi, pa se tako postepeno razvila jevrejska knjievnost na nemakom jeziku (ulamit, kasnije nedeljni list Allgemeine Zeitung des Judentums itd.). Povealo se interesovanje za jevrejsku nauku, naroito za izuavanje jevrejske prolosti. Markus Jost iz Frankfurta objavio je Optu istoriju Izraeliana u devet tomova (1820 1829). (Prema obiaju toga vremena, Jost je umesto naziva Jevrejin upotrebljavao naziv Izraelianin, jer je naziv Jevrejin upotrebljavan od hriana u pogrdnom smislu.) Lipman Cunc se posvetio izuavanju jevrejske knjievnosti i bio je prvi koji je objasnio istorijski razvoj midraa, molitava, pijutim, selihot i drugih knjievnih i verskih dela iz srednjeg veka. Njegova najvea dela objavljena su izmeu 1832. i 1865. Samo u jednoj austrijskoj provinciji, u Galiciji, Jevreji nisu zaboravili hebrejski i tamo su mnogi jevrejski istoriari pisali svoja dela na hebrejskom jeziku. Nahman Krohmal (umro 1840) je na starohebrejskom jeziku napisao svoju knjigu More Nevuhej Hazeman (Vodi zalutalih naeg vremena) filozofsku studiju o jevrejskom duhovnom razvoju, dok je drugi pisac, lomo Jehuda Rapaport, objavio niz radova o razdoblju gaona u svom dnevniku Bikurej Haitim. 43. GLAVA BORBA ZA GRAANSKA PRAVA I DRUGA EMANCIPACIJA Uskoro poto su vlade Nemake i Austrije oduzele jevrejskom stanovnitvu ono malo graanskih prava koja su mu bila data za vreme Napoleona, jevrejska inteligencija ovih zemalja zapoela je novu borbu za jednaka prava i za emancipaciju. Vo ove borbe bio je Gabriel Riser, advokat iz Hamburga, koji je postao zatitnik svojih jednovernika, nemakih graana izraelitske vere, kako su Riser, Filipson i drugi javni radnici u Nemakoj nazivali svoju jevrejsku brau, da bi time porekli postojanje Jevreja kao posebnog naroda. Riser, sjajan novinar i govornik, neumorno je isticao kako nemaka vlada treba da Jevrejima prizna graanska prava, poto oni nemaju sopstvenu zemlju, pa prema tome i ne sainjavaju poseban narod; oni su, po Riseru, samo grupa graana koja se od ostalih razlikuje samo po veri, a i ta vera treba da bude reformisana.

90

Svi su ti argumenti ostali bez dejstva sve dok martovska revolucija 1848. godine nije potresla stari reim u Nemakoj. Meu revolucionarima koje su pruski vojnici ubili na ulicama Berlina bilo je i nekoliko Jevreja. I sam Riser je postao jedan od voa pokreta za osloboenje i bio izabran za potpredsednika prvog nemakog parlamenta koji se sastao u Frankfurtu. Na zasedanjima ovog parlamenta Riser je podigao svoj glas u korist emancipacije Jevreja i u velikoj meri treba pripisati njegovim nastojanjima to su ustavi Pruske i drugih nemakih zemalja usvojili osnovno naelo kojim se svim graanima, bez obzira na veru, priznaju jednaka graanska prava. No, ovo naelo nije odmah primenjivano u praksi. U poetku, vlade nisu uvaavale ustavno naelo o jednakim pravima za sve graane. Za Jevreje nisu postojala ogranienja u pogledu prava boravka po celoj zemlji ili u pogledu prava da se bave trgovinom i industrijom, ali jo uvek nisu imali pristupa u dravnu slubu. Tek mnogo kasnije (18691871), posle ujedinjenja mnogobrojnih nemakih drava u Nemaku carevinu, novi ustav je svim graanima priznao jednakost u pravima koja se postepeno i ostvarivala; pola miliona Jevreja postali su punopravni graani zahvaljujui ovoj drugoj emancipaciji. Revolucija od 1848. godine donela je i u Austriji proglaenje ravnopravnosti, ali samo na papiru. Vlada se nije mogla odluiti da odjednom omogui emancipaciju milionu i po Jevreja gusto naseljenih u ekoj, Galiciji i Maarskoj, gde su dotad bili smatrani strancima. Kada su car Franja Josip I i njegova vlada prebrodili udarac revolucije, Jevreji su ponovo lieni najosnovnijih graanskih prava; nije im bilo doputeno da se iz jedne oblasti presele u drugu, a oni koji nisu mogli da plaaju visoke takse bili su prisiljeni da napuste Be. Meutim, kada je kasnije reakcionarna vlada pretrpela poraz u ratu sa Pruskom i Italijom, ponovo je uspostavljen liberalni ustav. U novom ustavu Austro-Ugarske iz 1867. godine potvreno je naelo da su svi graani pred zakonom jednaki; ukinuta su ogranienja u pogledu prava na boravak, na posedovanje zemlje i na izbor slobodnih profesija. Na hiljade je jevrejske dece nagrnulo u kole i na univerzitete u elji da postanu inenjeri, advokati i lekari. Jevreji su birani u austrijski parlament (Reichsrat) i zemaljske skuptine Galicije i Maarske. Mladi narataj se brzo asimilovao matinom stanovnitvu: Nemcima (u uoj Austriji), Maarima (u Maarskoj) i Poljacima (u Galiciji), Meutim, ortodoksni Jevreji sa svojim hasidima i rabinima u Galiciji, i velikim akademijama i rabinima u Maarskoj, ostali su i dalje vrsti u svojoj pobonosti. U Nemakoj je ulaenje Jevreja u hriansko drutvo i nemaki kulturni ivot bilo jo izrazitije. Meoviti brakovi postali su esta pojava, a u slobodnim profesijama jevrejski lekari, advokati, inenjeri, pisci, profesori i novinari igrali su sve veu ulogu. Mnogi su se proslavili, kao Bertold Auerbah u knjievnosti, Ferdinand Lasail i Karl Marks u socijalistikom pokretu, Eduard Lasker u politici, i itava plejada istraivaa u raznim granama nauke. Na polju jevrejske nauke dolo je takoe do znaajnog razvoja. Veliki istoriar Hajnrih Hir-Grec napisao je u jedanaest tomova svoju monumentalnu istoriju jevrejskog naroda (18531876). Grec je ponovo oiveo jevrejsku prolost od tri hiljade godina, izneo duhovnu snagu naroda u razdobljima progona i izazvao za nju divljenje svih onih koji su itali ovo njegovo delo. U mnogome treba pripisati uticaju Greca to je jevrejski nacionalist Mozes Hes napisao svoje uzbudljivo delo o problemima sa kojima se suoava jevrejski narod. On je digao glas protiv asimilacije, pokreta koji je poricao i samo postojanje jevrejskog naroda, i u svojoj knjizi Rim i Jerusalim zahtevao da se uz pomo jevrejskih dobrotvora izvede jevrejska kolonizacija u Erec Jisraelu i ponovo uspostavi Palestina kao jevrejski zaviaj. On se sa pravom moe smatrati prvim ovekom koji je iz sredine gde je asimilacija bila u jeku, naao put ka jevrejskom nacionalizmu i cionizmu. U ovom periodu druge emancipacije, Jevrejima su priznata graanska prava i u drugim zemljama zapadne Evrope. U Italiji, gde je ranije besneo papski reim, revolucija 1848.
91

godine unela je bolju atmosferu u jevrejski geto. Posle duge i teke borbe za osloboenje, mnogobrojne italijanske kraljevine ujedinile su se u jednu dravu. Vojska Viktora Emanuela II osvojila je Rim koji je dotada pripadao papi i proglasila ga prestonicom ujedinjene italijanske kraljevine (1870). Stanovnici geta, koji su stotinama godina bili u njemu prisilno izolovani, izali su iz svog zatvora i nastanili se po raznim krajevima grada. Sm papa povukao se sa svojim kaluerima i svetenicima u jedan kutak Rima (Vatikan). U Engleskoj je do emancipacije Jevreja dolo na drugi nain. Bankari i bogati trgovci Londona i mnogih drugih gradova ve su dugo imali gotovo sva graanska prava: bilo im je doputeno da se ma gde nastane i bave svojim poslovima. Meutim, nisu imali politika prava: nisu mogli postati narodni poslanici, poslanici gradskih skuptina i advokati, niti su mogli biti sudije ili dravni inovnici, jer je zakon zahtevao da svaki narodni poslanik ili dravni inovnik prilikom preuzimanja dunosti poloi zakletvu recima: Kunem se au hrianina. Oevidno, nijedan Jevrejin nije mogao da poloi takvu zakletvu. Dugo se u parlamentu raspravljalo o tome da li bi Jevreji mogli biti osloboeni obaveze polaganja zakletve ija je sadrina protivna njihovoj verskoj savesti. Konzervativni elementi u parlamentu protivili su se tome da se u pogledu Jevreja uini izuzetak. Vie puta je londonski Siti izabrao za svog poslanika nekog lana porodice Roild, ali zbog ove zakletve oni nisu mogli da zauzmu svoje mesto u parlamentu. Gotovo trideset godina je trajala borba za pravo Jevreja da budu narodni poslanici, dok nije najzad godine 1858. izmenjen stari zakon o polaganju zakletve koji je sadravao spomenutu klauzulu i engleskim Jevrejima omogueno da postanu narodni poslanici u Donjem domu. Otad su se mnogi Jevreji proslavili svojom slubom engleskoj dravi kao sudije i visoki upravni inovnici, a esto su graani Londona birali Jevreje za svoje gradonaelnike. Benjamin Dizraeli (Lord Bikonsfild), koji je pokrten u ranom detinjstvu, bio je jedno vreme predsednik engleske vlade i uivao poverenje i prijateljstvo kraljice Viktorije. Iako je pripadao konzervativnoj stranci, bio je ponosan na svoje jevrejsko poreklo i uinio je velike usluge jevrejskom stanovnitvu mnogih zemalja. Bio je i darovit pisac i u nekim svojim istorijskim romanima (David Alroj, Tankred) uzeo je jevrejske linosti za svoje junake. Jedan od pripadnika anglo-jevrejske zajednice koji se proslavio u ovom periodu, bio je ser Mozes Montefiore, koji je mnoge godine svog ivota posvetio pomaganju Jevreja u zemljama istone Evrope i Bliskog istoka. U Francuskoj, gde je emancipacija ve poodavno bila ostvarena, Jevreji su ve sredinom XIX veka mogli da rade i na osloboenju svoje brae u drugim zemljama. Vo francuskih Jevreja i glava jevrejske konzistorije u Parizu bio je Adolf Kremije (Cremieux) koji je dvaput zauzimao poloaj ministra pravde u francuskoj vladi (18481870). On se esto koristio svojim uticajem da bi pomogao Jevrejima i drugim zemljama. Godine 1860. Kremije i neki njegovi prijatelji osnovali su u Francuskoj Optu jevrejsku alijansu (Alliance Israelite Universelle2), iji je program bio da pomae Jevrejima u postizanju jednakih graanskih prava u onim zemljama u kojima ih jo nisu imali i da im prui zatitu od proganjanja u onim zemljama u kojima su bili ugroeni. Gotovo u samom poetku svog postojanja Alijansa je intervenisala u korist jevrejskog stanovnitva u tada novouspostavljenoj dravi Rumuniji, koja je bila stvorena iz dve turske oblasti, Moldavije i Vlake (1859). U ovim pokrajinama jevrejsko stanovnitvo preteno iseljenici iz Ukrajine je bilo gusto naseljeno, ivelo u gradovima i selima, trgovalo sa seljacima i uzimalo u zakup zemlju bogatih zemljoposednika. I ovde, kao i u susednoj Rusiji, Jevrejima su bila uskraena graanska prava i vlasti su ih zlostavljale. Kada su pokrajine ujedinjene u novu kraljevinu, postavljalo se pitanje unoenja naela jednakosti u pravima za Jevreje u novi ustav. Novi kralj Karlo Hoencolern kolebao se izmeu dve struje: jedne koja je
2 U kasnijem tekstu samo Alijansa (prim. red.).

92

bila naklonjena Jevrejima i druge koja je prema njima bila neprijateljski raspoloena. Na sam dan kada se u rumunskom .parlamentu raspravljalo jevrejsko pitanje, dolo je do pogroma na ulicama Bukureta. Jevreji su bili premlaeni, a nova sinagoga je bila poruena (1866). Do slinog pogroma dolo je i u Jaiju, gde su Jevreji bili najgue nastanjeni. Kremije je u to vreme upravo bio u Bukuretu i zahvaljujui njegovom uticaju pogromi su obustavljeni. Ali Jevrejima nisu priznata graanska prava i nad njima je i dalje vreno nasilje. Kasnije je dolo do jo nekoliko pogroma (18701873). Alijansa je intervenisala, a Francuska i druge zemlje preduzele su i diplomatske korake u interesu Jevreja. Rumunska vlada nije mogla da ignorie ove korake i obeala je da e zatititi Jevreje. Meutim, neprijateljstvo prema Jevrejima nikad nije prestalo i rumunska vlada se uvek ugledala na svog istonog suseda, Rusku carevinu, iju je antijevrejsku politiku oponaala. 44. GLAVA VELIKI JEVREJSKI CENTAR U RUSIJI Dok je u veini zemalja zapadne Evrope politika revolucija donela sa sobom i emancipaciju Jevreja, Rusija je u reavanju jevrejskog pitanja ila svojim putem. Velika carevina, koja etiri stotine godina nije Jevrejima doputala da se nasele unutar njenih granica, dobila je krajem XVIII i poetkom XIX veka poljske oblasti sa preko milion jevrejskih stanovnika. Ova injenica stvorila je nov problem za vladu, koja nije znala kako da rei pitanje ovog velikog broja ljudi koji su pripadali potpuno stranom narodu. U Rusiji, zemlji carskog despotizma i miliona seljaka kmetova, nije bilo graanskih sloboda. Vlada Katarine II, koja je od Poljske uzela oblasti sa znatnim jevrejskim stanovnitvom (Bela Rusija, Litvanija, Ukrajina), postavila je barijeru izmeu ovih pokrajina i ue Rusije da bi spreila prodiranje novih jevrejskih podanika ka Moskvi, Petrogradu i drugim isto ruskim gradovima. Jevrejima je bilo doputeno da ive i trguju u gradovima koji su ranije pripadali Poljskoj, ali im je boravak u gradovima ue Rusije bio zabranjen. Tako je bila stvorena zona stanovanja za Jevreje (17721795). Prvih godina vladavine cara Aleksandra I, kada su se u krugovima ruske vlade pojavile liberalne tendencije, uinjen je pokuaj da se ublai poloaj jevrejskih masa. Godine 1804. proglaen je Jevrejski statut, prema kojem su Jevreji u Rusiji bili podeljeni u tri kategorije: 1) zemljoradnici, 2) zanatlije ili proizvoai i 3) trgovci ili mali graani. U to vreme meu Jevrejima nije bilo zemljoradnika i jedan je od ciljeva vlade bio da stvori klasu jevrejskih seljaka. Vlada je obeala da e im dati zemlju u junoj Rusiji i pomoi im da onde osnuju zemljoradnike privredne naseobine. U isto vreme vlada je zabranila Jevrejima toenje alkoholnih pia po selima i objavila da e Jevreji seoski trgovci i krmari biti posle izvesnog broja godina prebaeni u gradove. Jevrejski statut je takoe propisao da Jevreji treba da pohaaju ruske kole i ue ruski jezik. Vie hiljada Jevreja je odgovorilo na poziv vlade i uspostavljene su jevrejske naseobine u stepama june Rusije, u oblastima Hersona i Jekaterinoslava (18081810). Meutim, naseljenici su mnogo trpeli zbog nedostatka snabdevanja u pustim stepama, esto bez vode i stana, pa je usled toga popustilo oduevljenje Jevreja za stvaranje ovih naseobina, i veina ih je ostala tamo gde je i bila, nastavljajui da se bavi sitnom trgovinom u gradovima i selima. Vlada je i dalje uporno radila na isterivanju jevrejskih trgovaca iz sela, tako da su gradovi ubrzo bili prenaseljeni Jevrejima bez egzistencije. Bilo bi dolo do velike katastrofe da vlada, saznavi za Napoleonovo nadiranje u Rusiju (1812), nije privremeno obustavila izgone. Jevreji nisu udovoljili naredbi vlade da svoju decu alju u ruske kole. Oni nisu imali nita zajednikog sa ruskim narodom, niti su cenili vrednost svetovnog obrazovanja; smatrali
93

su da su za njih dovoljne verske kole. Uprkos razmimoilaenju u svim drugim pogledima, hasidi i njihovi protivnici (mitnagdim) bili su jedinstveni u svom suprotstavljanju prosveenosti (haskala) koja je upravo poela da prodire u Rusiju iz berlinskih jevrejskih krugova. Aleksandrov naslednik, car Nikola I, reio je da Jevreje prisili na prihvatanje ruske kulture i ruskog naina ivota. Jedna od preduzetih mera je bila dunost sluenja u ruskoj vojsci, ega su Jevreji dotad bili osloboeni uz plaanje posebne takse. Ukazom od 1827. godine Nikola I je naredio da se izvestan broj mladih Jevreja primi u vojnu slubu na 25 godina. Kada nije bilo dovoljno mladia, uzimani su i deaci od dvanaest godina, a i mlai, i rasporeivani u naroite bataljone gde su dobijali odgovarajuu obuku, kako bi kasnije, kada poodrastu, bili sposobni za vojnu slubu. Ova je naredba zastraila jevrejsko stanovnitvo naroito zbog toga, to je sprovoena na veoma svirep i nemilosrdan nain. Jevrejski mladii, koji su po tadanjim obiajima ve bili oenjeni i imali dece, beali su u ume ili udaljene gradove da bi izbegli regrutaciji i onima ija je dunost bila da gone ove nesrene regrute. Oni koje bi uhvatili okivani su kao zloinci i slati u naroite kaznene bataljone. Sasvim mladi deaci iz siromanih porodica bivali su otrgnuti od svojih roditelja i odvoeni u daleke ruske gubernije gde nije bilo Jevreja. Tamo su ih pripremali ne toliko za vojnu slubu, koliko za primanje hrianske vere. Zlostavljani su i mueni dok ne bi pristali da budu pokrteni. Posle toga su predavani ruskim porodicama na dalje vaspitanje, a zauvek im je bilo zabranjeno da se vrate roditeljima. U tubalicama tog vremena opevani su ti dogaaji: Oe miiostivi, koji vlada nebesima, Oe svih siroia! Nai su jaganjci oterani u kole, gde ih pokrivaju tuim ruhom... Plaimo, neka car Nikola uje nae vapaje! Godine su prolazile, a carska se vlada uverila da se ni nasilnim regrutovanjem ne mogu privesti hrianstvu svi Jevreji. Tada je upotrebljeno drugo sredstvo: kole. Ministar prosvete, knez Uvarov, znao je da se u Nemakoj i drugim zapadnoevropskim zemljama jevrejska inteligencija asimiluje i da se mnogi pokrtavaju. Predloio je caru da se otvore ruske kole za jevrejsku decu, kako bi se ova odvratila od svojih verskih kola. Otvoren je izvestan broj dravnih kola namenjenih Jevrejima, kao i dve rabinske kole, u Vilni i itomiru, da bi se u njima pripremali nastavnici i zvanini rabini, budui dravni funkcioneri u jevrejskim optinama (1844). Zaplaeni merama pokrtavanja koje je eleo car Nikola, Jevreji su isprva oklevali da alju svoju decu u te kole, ali pokret haskala, koji je ponovo osvojio zemlju, uinio je kraj ovim oklevanjima. Tom pokretu treba pripisati to su mnogi Jevreji shvatili da vaspitanje koje se dobija u verskim kolama (hadarim i jeivot) nije dovoljno u savremenom svetu i da su jevrejskoj deci potrebne moderne kole. Tvorac haskale u Rusiji bio je Jichak Ber Levinson iz Kremeneca u Voliniji. U svojoj knjizi Teuda Bejisrael (1828) istakao je velike nedostatke starog naina prosveivanja i zahtevao da Jevreji pored Tore i Talmuda ue i opte predmete i strane jezike, a naroita dravni jezik (ruski). Hasidi Volinije proglasili su Levinsona jeretikom, ali je on smelo nastavio sa irenjem svojih ideja. Podravao ga je izvestan broj pisaca, iji je cilj bio stvaranje nove jevrejske knjievnosti u kojoj isti biblijski hebrejski jezik treba da zauzme mesto izopaenog rabinskog stila, a da pri tom ima i novu, svetovnu sadrinu. Pesnik Abraham Ber Lebenson u svojim Hebrejskim pesmama jo jednom je prigrlio pravi klasini jezik (1842),
94

a njegov sin Miha-Josef, koji je umro vrlo mlad (1852), bio je najvei lirski pesnik preporoene hebrejske knjievnosti tog vremena. Abraham Mapu iz Kovna napisao je u istom stilu proroka Isaje vie istorijskih romana, koje je italaka publika primila sa oduevljenjem. Pisci Mordehaj Aron Gincburg i Kalman ulman, obojica iz Vilne, preveli su vei broj svetovnih knjiga sa nemakog na hebrejski. Oni pripadnici mladog narataja koji su znali hebrejski, uvedeni su na taj nain u savremeni svet to ih je okruavao, te je pripremljeno tlo za dalji razvoj u pravcu savremenosti. Posle smrti Nikole I Rusija je ula u period reformi. Novi car, Aleksandar II, ukinuo je kmetstvo (1861) i unutranju upravu drave u izvesnoj meri reformisao po zapadnoevropskom uzoru. Strogi i okrutni zakoni protiv Jevreja su ukinuti. Obustavljeno je regrutovanje deaka. Izvesnim kategorijama trgovaca odobreno je da se nastane i da trguju u Moskvi, Petrogradu i drugim gradovima u unutranjosti Rusije, koji su dotada bili zatvoreni za mase iz zone rezervisane za Jevreje. Iste privilegije bile su date i lekarima, advokatima, inenjerima i, uglavnom, svim onim Jevrejima koji su svoje studije zavrili na nekom ruskom univerzitetu. Kasnije je isto pravo priznato i nekim kategorijama zanatlija. Uticaj ovih mera na novi narataj bio je znatan. Velik broj mladih ljudi nastojao je da ito je mogue bre stekne evropsku kulturu, kako bi mogao da se otrgne iz zone stanovanja i sitne trgovine kojom se tamo morao baviti i da se, kao i ruski intelektualci, posveti slobodnim profesijama. Hiljade su pohaale gimnazije i univerzitete i u mnogim je porodicama, u kojima se dotad moglo uti samo jidi, ruski postao govorni jezik. Pored nove hebrejske knjievnosti ruska knjievnost je zauzela poasno mesto. 1860, godine pokrenuta su tri jevrejska nedeljna lista, jedan na ruskom (Rasviet) i dva na hebrejskom (Hamelic u Odesi i Hakarmel u Vilni). U Petrogradu su vodei lanovi zajednice organizovali drutvo sa zadatkom da primenom ruskog i hebrejskog jezika iri prosveenost meu Jevrejima. Kod jevrejskih intelektualaca brzo se irio pokret rusifikacije, pa je proces asimilacije, koji je tada ve zahvatio znatan deo Jevreja zapadne Evrope, preovladao i u imunijim slojevima ruskog jevrejskog drutva. Najvanija knjievna dela tog vremena proimao je novi duh slobode. Tako je Jehuda Lejb Gordon u svojim pesmama, objavljenim 1868. godine, pozvao Jevreje da se oslobode starih uskogrudih ideja rabinizma, a u svojoj prozi ismevao je haside to veruju u mo rabina udotvoraca. Jedan drugi pisac, Lilienblum, traio je verske reforme i opisao ta je sve u svojoj mladosti morao pretrpeti zbog fanatinih rabina. Perec Smolenskin izdavao je od 1869. do 1881. u Beu meseni asopis na hebrejskom Haahar, namenjen pristalicama haskale, u kome su se on i njegovi saradnici zalagali za evropsku kulturu, za borbu protiv klerikalizma, iako je bio vatren pobornik prihvatanja evropske kulture, Smolenskin se u isto vreme protivio ekstremnim oblicima asimilacije. S druge strane, bilo je i pisaca koji su predstavljali asimilantske tendencije meu Jevrejima. Najvaniji meu njima bili su Lejb Levanda (Teka vremena, 1872) i Gregor Bogrov (Uspomene jednog Jevrejina, 1873). ak su se i u siromanoj jidi-knjievnosti poeli primeivati znaci novog strujanja. Najpre je bilo samo nekoliko pisaca, maskila, koji su svoje pripovetke i drame pisali na jidiu. Najistaknutiji meu njima bili su Ajsik Mejir Dik iz Vilne i Israel Aksenfeld iz Odese. Kasnije su izdavai hebrejskog Hamelica odluili da objavljuju nedeljni dodatak na jidiu pod nazivom Kol Mevaher, koji je bio maskilistiko-progresivan i izlazio od 1852. do 1871. U to su vreme poela da izlaze zapaena dela jevrejskog pisca alom-Jakoba Abramovia, koji se kasnije proslavio kao Mendele Moher Sforim. U svojoj satirinoj drami Taksa i alegorinoj pripovetki Kobila on opisuje silnike koji u jevrejskim optinama nameu svoju volju zaglupljenoj masi. Mendele Moher Sforim je bio osniva nove knjievnosti na ovom ivom narodnom nareju, koje je ranije smatrano argonom, a kasnije se razvilo do pravog modernog jezika jidia.
95

45. GLAVA ANTISEMITIZAM U ZAPADNOJ EVROPI I POGROMI U RUSIJI (1881-1903) Proao je ceo vek od francuske revolucije koja je proklamovala velike principe: slobodu, jednakost, bratstvo; moglo se verovati da je jevrejska emancipacija u zapadnoj Evropi svrena stvar i da e ubrzo biti ostvarena i u Rusiji i drugim zemljama istone Evrope. Meutim, dogaaji su pokazali da to verovanje nije bilo osnovano: ponovo se probudila stara mrnja prema Jevrejinu, verovatno ba zbog toga to je emancipacija bila u toku, ali u novom obliku. iroke krugove hrianskog stanovnitva uznemiravalo je to to su prezrenim i omrznutim Jevrejima postepeno otvarana vrata u hriansko drutvo. Oni su govorili: Jevreji se slobodom koriste za bogaenje, za organizovanje velikih poslovnih preduzea, za otvaranje banaka, a sada jo ele i da postanu javni slubenici, lekari, advokati, inenjeri, pisci i novinari i da steknu poloaje koje bi hriani mogli da zauzmu; u novinarstvu su stekli dominantan poloaj, pa su u mogunosti da preko svojih liberalnih i radikalnih listova vre podrivaki uticaj na hrianske itaoce; obrazovani Jevreji ele da se asimiluju ostalom stanovnitvu; po svojoj spoljanosti Jevrejin je Nemac, Francuz, Rus, ali nam je uprkos svemu tome stran, i to ne samo po veri, ve i po svom karakteru, svojoj azijatsko-semitskoj rasi, i mi nikada neemo moi da sa njim zajedno ivimo. Tako je oko 1880. godine ti Nemakoj nikao novi oblik mrnje prema Jevrejima: antisemitizam. Prvi voi antisemitizma bili su novinar Mar, kapelan i propovednik carskog dvora u Berlinu teker, pruski istoriar Trajke i slepi filozof Diring. Oni su stvorili Antisemitsku ligu, pa su na javnim skupovima u Berlinu, kako oni sami tako i njihovi sledbenici, drali vatrene govore o jevrejskoj opasnosti. Liga je skupljala potpise za peticiju kancelaru knezu Bizmarku, kojom se trailo da se stranim Jevrejima ne dozvoli naseljavanje u Nemakoj, da Jevrejima ne budu pristupane javne slube, a naroito poloaji uitelja i profesora u kolama i na univerzitetima. Liberalni narodni poslanici su u svojim govorima u parlamentu protestovali protiv peticije, a izvestan broj istaknutih profesora u Nemakoj izdao je manifest (1880), kojim su se suprotstavili antisemitskom pokretu. Bizmark nije javno odgovorio na peticiju, ali ju je vlada, po njegovom nareenju, nenametljivo sprovodila u ivot: retko se dogaalo da je neki Jevrejin dobio poloaj u dravnoj slubi ili da je neki naunik, kako god poznat bio, postao profesor na univerzitetu, a Jevrejima iz Rusije i Poljske nije bilo doputeno da se nastane u Nemakoj. Antisemitski pokret postajao je sve ei; narodni poslanici koji su bili neprijateljski raspoloeni prema Jevrejina, esto su u parlamentu drali govore kojima su ih poniavali. Konano, u prosveenoj Nemakoj bila je obnovljena srednjovekovna kleveta o ritualnom ubistvu. Ova je kleveta dovela do vie skandaloznih procesa (u Ksantenu 1892, u Konicu 1900). Jevreji su ponovo bili obeshrabreni. U Austriji je stanje bilo jo gore. Antisemitizam se irio u svim oblastima carevine, u Austriji, Maarskoj i Galiciji. Jedan Austrijanac, katoliki profesor Reling, objavio je knjigu pod naslovom Talmudski Jevrejin u kojoj je dokazivao da se u Talmudu govori da Jevreji treba da mrze hriane i da im nakode kad god im se za to ukae prilika. Jevrejski narodni poslanik u parlamentu, dr Josip Bloh, podneo je sudu tubu zbog klevete i dokazao da profesor Reling nita ne zna o Talmudu i da je upotrebio lane navode da bi dokazao svoje tvrdnje (1882). Ovo, meutim, nije mnogo pomoglo; antisemiti su u Maarskoj pokrenuli proces zbog ritualnog ubistva koji je privukao panju celog sveta. U Tisa-Eslaru je nestala neka devojka, pa je pronet glas da su je Jevreji ubili, a njenu krv da su upotrebili za pravljenje ritualnog hleba za Pesah. Nagovorili su jevrejskog deaka, sina nekog oheta, da potvrdi pred
96

sudom da je video kroz kljuaonicu sinagoge, kako su njegov otac i jo neki Jevreji ubili devojku. Uzbuenje u Maarskoj bilo je tako veliko, da je u vie gradova dolo do pogroma. Maarska vlada je preduzela mere da zaustavi antijevrejske izgrede, a posle due rasprave sud je naao da optube protiv Jevreja nemaju osnova, i oni su osloboeni (1884). U Maarskoj se situacija poboljala, ali u Beu, glavnom gradu Austrije, antisemiti su toliko ojaali, da su uzeli u svoje ruke svu vlast u gradskoj upravi i za gradonaelnika izabrali Luegera, ogorenog antisemitu, od koga su Jevreji mnogo patili (1896). Za izvesno vreme i Francuska je bila zaglibila u antisemitsko blato. Novinar Drimon, koji je objavio svoju klevetniku knjigu pod naslovom Jevrejska Francuska (1886), vrio je ogorenu protivjevrejsku propagandu; ova je imala naroitog uspeha u nekim reakcionarnim vojnim krugovima koji su oekivali da e doi do rata sa Nemakom. Vojna obavetajna sluba je u vie mahova tvrdila da su iz arhive nestajali vani vojni dokumenti i predavani nemakim agentima. Antisemiti su optuili kapetana Drajfusa, jedinog jevrejskog oficira u generaltabu. On je izveden pred vojni sud i osuen na progonstvo na avolje ostrvo (1894). Meutim, nali su se pojedinci, a meu njima najbolji sinovi Francuske, kao to je slavni pisac Emil Zola, koji su utvrdili da su izvesni oficiri, antisemitski nastrojeni, falsifikovali dokumenta, kako bi lano optuili i obeastili Jevrejina kapetana Drajfusa. U parlamentu i preko tampe zapoela je kampanja za reviziju procesa. Kampanja je trajala nekoliko godina i na kraju se zavrila sa uspehom. Drajfus je vraen sa avoljeg ostrva, a proces je obnovljen, pa je ustanovljeno da je on nevin, a krivci da su bili neki antisemitski raspoloeni oficiri generaltaba (1903). Posle Drajfusovog sluaja antisemiti su izgubili sav svoj uticaj u Francuskoj, a Jevreji su ponovo nali svoj mir. Ova hronina bolest, antisemitizam, imala je najtee posledice u Rusiji, koja je tada meu svojim stanovnicima brojala etiri miliona Jevreja. U toj carevini, a naroito u njenoj junoj oblasti, Ukrajini, antisemitizam se najee manifestovao u vidu pogroma. Godine 1881. zapoelo je u Rusiji razdoblje otre politike reakcije, koje je trajalo do prvog svetskog rata. Car Aleksandar II je ubijen u atentatu koji su organizovali revolucionari u nadi da e na taj nain zbaciti autokratski reim, ali su posledice bile potpuno suprotne. Sin Aleksandra II, Aleksandar III, ukinuo je i one neznatne politike reforme koje je bio uveo njegov otac. Autokratski reim Aleksandra III bio je despotski, a pod njim su naroito patili Jevreji. Aleksandar III je sebe smatrao iskljuivo ruskim vladarem, a verovao je da ceo ruski narod mrzi Jevreje, jer je u prvim godinama njegove vladavine dolo do pogroma na jugu Rusije. Meutim, ove pogrome su u stvari sprovodile vlasti koje su, posle ubistva Aleksandra II, pronele glas da su ,,dobrog cara (Aleksandra II) ubili Jevreji i da je njegov sin dopustio napade na njih. U aprilu i maju 1881. godine velike grupe Ukrajinaca, potpomognute od veeg broja Rusa iz Velike Rusije (veinom radnika u ukrajinskim fabrikama), izvrile su pogrome u oblastima Jelisavetgrada, Kijeva i Odese i u mnogim manjim gradovima i selima. Kue su razorene, imanja opljakana, i mnogo je Jevreja pobijeno. Ruske vlasti su to utke gledale: glavni guverner Kijeva, izraziti antisemita general Drentelen, dopustio je da razularene bande dva dana pljakaju po Kijevu (1880). Dve godine kasnije dolo je do pogroma u Balti i drugim mestima. U toku tih dveju godina izvreno je u Ukrajini blizu 150 pogroma, a petrogradska vlada je tek u maju 1882. godine objavila da su ovi neredi nedopustivi i da e nasilja ubudue biti strogo kanjavana; meutim, raznim zakonima bilo je ipak onemogueno da Jevreji u Rusiji konsoliduju svoju situaciju. itava serija ukaza sruila se tada na Jevreje. Bilo im je doputeno da ive samo u odreenim gradovima (Majski zakoni iz 1882). Izgnani su iz Moskve, Petrograda i drugih gradova u kojima je pravo boravka bilo dato samo pripadnicima nekih privilegisanih kategorija (krupnim trgovcima i licima sa univerzitetskom naobrazbom). Da ne bi rastao broj
97

obrazovanih Jevreja, uveden je numerus klauzus u srednjim i visokim kolama. Oni koji su i posle tolikih ometanja zavrili univerzitetske studije, nisu mogli biti ni advokati ni dravni funkcioneri. Ovu politiku nastavila je i vlada Nikole II, koji je stupio na ruski prosto godine 1894. Ne samo to je Jevrejima bila oduzeta mogunost da se bave svojim starim zanimanjima, ve im nisu bila doputena ni nova; zemljoradnjom se nisu mogli baviti, jer im nije bilo doputeno da ive van gradova. U svim moguim domenima Jevreje su zlostavljali, proganjali i uniavali, tako da su na hiljade njih naputali zemlju, beei u sve krajeve sveta. Uskoro posle pogroma 18811882. poelo je masovno iseljavanje ruskih Jevreja u Ameriku i Palestinu. 46. GLAVA VELIKA EMIGRACIJA: AMERIKA I PALESTINA Za iseljenike iz Rusije bila su otvorena dva puta: iroki prema Americi i uski prema Palestini. U Americi su Jevreji iveli gotovo otkako je taj kontinent otkriven i otvoren za evropske useljenike. Postoji predanje da je one godine kada su Jevreji izgnani iz panije (1492) izvestan broj marana pratio Kolumba na njegovom pronalazakom putu. Zatim, sefardski Jevreji i marani naselili su se u Centralnoj i Junoj Americi: u Meksiku, Peru-u i Brazilu, ali ih je Inkvizicija i onde progonila i spaljivala na lomai. Iz June Amerike rtve su beale u holandske i engleske posede u Severnoj Americi, gde su se mogli vratiti jevrejstvu. U XVII veku ve je postojala jevrejska naseobina u Novom Amsterdamu, sadanjem Njujorku. Posle toga se mnogo sefarada nastanilo po drugim gradovima Severne Amerike. U doba kada su se severnoamerike kolonije pobunile protiv Engleske i zapoele rat za nezavisnost (1775), u toj zemlji je ve postojala i kolonija akenaskih Jevreja iz Nemake i Poljske. Bogatiji meu Jevrejima Severne Amerike pomagali su Vaingtonovu borbu protiv Britanaca, i kada se prvih trinaest drava ujedinilo pod vodstvom ora Vaingtona, izdata je uvena Deklaracija (1776) koja je sadravala i taku kojom su svim graanima obezbeena jednaka prava, bez obzira na njihovu veru i rasu; njom je obeano da nee biti lien graanskih prava ko veruje u postojanje boga. Na taj nain je nova amerika drava, Republika Sjedinjenih Drava, proglasila jevrejsku emancipaciju petnaest godina pre francuske revolucije. U toku XIX veka useljavanje Jevreja u Sjedinjene Drave stalno je raslo, a useljenici su veinom bili akenazi. Trgovci iz Nemake i Austrije poslovali su sa uspehom i mnogi su se obogatili. Posle njih su doli poljski i ruski Jevreji, kojih je u poetku bilo malo. Do 1880. u Sjedinjenim Dravama nije bilo vie od etvrt miliona Jevreja. Veliki talas useljavanja poeo je tek 18811882, posle prvih pogroma u Rusiji, kada je na hiljade porodica iz Rusije, Poljske, Galicije i Rumunije krenulo za Ameriku. Struja useljavanja bivala je iz godine u godinu sve jaa i godinji broj useljenika, koji je u poetku iznosio do trideset hiljada, dostizao je kasnije cifru od blizu sto hiljada. Tako je, u razdoblju od trideset i pet godina, pre svetskog rata (prvog, prim. red.) Amerika postala jedan od velikih centara jevrejskog naroda sa oko tri miliona dua. Postepeno su stvarani i manji centri u Kanadi i Argentini. U Argentini je uveni jevrejski filantrop baron Moric Hir kupio velike povrine zemljita (1892), na kojem je osnovao velike poljoprivredne naseobine. Izvestan broj jevrejskih iseljenika iz Rusije poao je ak u daleku Junu Afriku. Ovaj jevrejski centar u Novom svetu rodio se u bolu i muci. Desetinama godina su velike lae prevozile preko Atlantskog okeana jevrejske emigrante koji su se nadali da e u slobodnoj Republici nai bolju sreu od one koju su imali u zemljama gde su njihovi preci iveli kroz vie generacija. Mnogi su nali ono to su traili, ali je za ogromnu veinu poetak
98

bio veoma teak. Posle iskrcavanja mnogi siromani emigranti morali su da se prihvate najteih poslova u fabrikama ili drugde, ili pak da se bave torbarenjem i drugim skromnim zanimanjima. Mnogi su uspeli da radom postignu bolju sudbinu. Za one to su kasnije dolazili poetak je bio laki, jer su mnogi od njih ve imali u Americi roake i prijatelje iji je poloaj bio sreen. U Njujorku i drugim velikim gradovima useljenici su nastojali da ive na okupu u istoj etvrti, imali su svoje klubove iji su lanovi bili poreklom iz iste zemlje, stvorili su zajednice sa sinagogama, kolama i dobrotvornim ustanovama. Radnike mase su se postepeno organizovale u sindikate, a pod imenom Radniki krug stvorena je posebna organizacija, neka vrsta prijateljskog drutva za uzajamno pomaganje lanova. Useljenici su meusobno govorili jidi kao u staroj domovini i itali jidi novine. U Njujorku su veliki jididnevnici Die Jiddische Gazetten, Jiddisches Tageblatt i socijalistiki list ,,Vorwrts imali veliki tira. U Americi su se pojavili publicisti i pisci izvanrednih sposobnosti, a novinari kao Abe Kahan i A. Lesin, pesnici kao Mori Rozenfeld i knjievnici kao Jakob Gordin, stekli su veliku popularnost. Razvila se i jevrejska nauna knjievnost na engleskom. Prva jevrejska enciklopedija objavljena je u dvanaest tomova u Njujorku, u godinama 1901. do 1905. Istovremeno sa velikim pokretom iseljavanja u Ameriku, ruski Jevreji su inili napore da organizuju iseljavanje i u drugom pravcu, u nadi da e to znaiti izbavljenje iz galuta. Izvestan broj intelektualaca meu ruskim Jevrejima, duboko potreseni pogromima 1881 1882. i razoarani u svojim nadama da e se reenje jevrejskog problema nai u zemljama u kojima ive, doli su do zakljuka da je jedino reenje jevrejskog problema u povratku kui u iseljavanju u Palestinu. Staru mesijansku ideju izrazili su na nov nain M. L. Lilienblum, stari reformista, i dr Leo Pinsker iz Odese, koji je godine 1882. objavio svoju uvenu brouru Autoemancipacija. Jedan krug intelektualaca, veinom studenata, koji je kasnije bio poznat pod imenom Bilu (prva slova reci Bet Jaakov lhu vnelha to znai Deco Jakovljeva, diimo se i poimo), reio je da se nastani u Erec Jisraelu, da se bavi zemljoradnjom i da pokae ostalim Jevrejima kako se stvaraju jevrejske zemljoradnike kolonije. Oduevljenje prvih kolonista bilo je ogromno, ali je rezultat u poreenju sa njihovim velikim nacionalnim programom bio veoma slab. Uz velike tekoe, u razdoblju od preko dvadeset godina, stvoreno je oko trideset jevrejskih kolonija (Rion Lecion, Hedera, Ro Pina i druge) sa nekoliko hiljada dua. Sredstva su dali grupa Hoveve Cion (Prijatelji Ciona) iz Rusije i baron Edmond Roild iz Pariza. Turska vlada se protivila useljavanju Jevreja u Palestinu i pravila je razne smetnje. Ovo, meutim, nije zadralo vatrene Prijatelje Ciona koje je ponela ideja o obnovi istorijskog zaviaja jevrejskog naroda. Broj jevrejskih stanovnika znatno je porastao u gradovima Palestine, naroito u Jerusalimu, Jafi, Halfi, Tiberijasu i Safedu. Pored starih pobonih Jevreja, koji su dolazili u ove gradove da u njima provedu svoje poslednje godine, da plau na zidinama Hrama i da budu sahranjeni u Svetoj zemlji, bilo je i drugih koji su dolazili da uklone ruevine i oive mrtvu zemlju. Meutim, mnogi Prijatelji Ciona shvatili su da sama kolonizacija u okvirima u kojima su je oni vrili nee reiti problem celog jevrejskog naroda. Po miljenju velikog jevrejskog publiciste Ahad Haama (Aer Gincberg) Palestina moe postati samo duhovni centar jevrejske kulture i ponovo oivelog hebrejskog jezika, centar koji e vriti veliki uticaj na Jevreje u ostalom svetu. 47. GLAVA NACIONALNI I SOCIJALNI POKRET

99

Antisemitizam u zapadnoj Evropi i pogromi u Rusiji nisu oslabili jevrejski narod; naprotiv, ove nesree su ba ojaale njegovu spremnost da se bori za bolju budunost. Probuena snaga jevrejskog naroda razvila se u dva pravca u nacionalnom i drutvenorevolucionarnom pravcu. Ponekad bi se ova dva pravca toliko pribliila jedan drugom da su se sjedinjavala u jedan pokret, u pokret za reenje nacionalnih i drutvenih problema. Nacionalni pokret je naao svoj prvi izraz u cionizmu. Prvi voi Hoveve Ciona, Lilienblum i Pinsker, tumaili su da se nevolja Jevreja nee okonati sve dok ive meu drugim narodima. Praktina primena ove ideje dola je do izraaja u neznatnoj kolonizaciji u Palestini, koja nije obuhvatila, niti je mogla da obuhvati, ni stoti deo Jevreja dijaspore. Beki novinar Teodor Hercl je antisemitskim pokretom u Austriji i Francuskoj za vreme Drajfusove afere bio podstaknut na razmiljanje o sudbini svog naroda. Istakao je ideju cionizma u njenom najradikalnijem obliku: ili e narod u dijaspori nestati, ili e oiveti u Palestini kao slobodan narod u sopstvenoj zemlji. Godine 1896. Hercl je objavio knjigu pod naslovom Jevrejska drava. U njoj je u pojedinostima razradio svoje ideje i dao nacrt plana za svetsku jevrejsku organizaciju, koja bi pribavila politika i finansijska sredstva za ostvarenje jevrejske kolonizacije u Palestini u irokim razmerama. Bekom novinaru, punom oduevljenja, prikljuio se uveni pisac Maks Nordau, koji je iveo u Parizu, a kod koga je antisemitizam takoe probudio jevrejsko nacionalno oseanje. Oni su sazvali Prvi cionistiki kongres koji je odran u Bazelu 1897. godine i kome su prisustvovali mnogi stari lanovi Hoveve Ciona. Kongres je prihvatio rezoluciju: Cionizam ima za cilj da u Palestini stvori politiki priznati zaviaj za jevrejski narod; da bi se to postiglo, potrebno je da se zemlja naseli jevrejskim zemljoradnicima, zanatlijama i privrednicima, da se svugde osnuju jevrejske organizacije radi jaanja narodne samosvesti i obezbedi saglasnost vlad za ciljeve cionizma. Politiki cionizam oduevio je hiljade Jevreja irom sveta, ali naroito one u istonoj Evropi. Hercl je vodio diplomatske pregovore sa turskim sultanom i vladama drugih drava sa ciljem da obezbedi masovnu jevrejsku kolonizaciju Palestine, ali njegovi napori su bili uzaludni. Na cionistikim kongresima, koji su se odravali svake godine, Hercl je govorio o svojim nadama i razoaranjima i svojim vatrenim govorima pozivao narod da sudeluje u postizanju cilja: da sjedini finansijska sredstva i organizuje veliku nacionalnu akciju. U toku sedam godina, sve do svoje smrti, Hercl se borio sa tekoama, spoljnim i unutranjim, koje su bile gotovo nepremostive. Umro je slomljena srca 1904. godine, u 44. godini ivota. Zadatak koji je sebi postavio politiki cionizam, pokazao se iluzornim: dobiti pristanak turskog sultana i velikih sila za stvaranje jevrejske drave u zemlji koja je pripadala stranim vladarima i narodima bila je nemogua stvar. Politiki cionisti su odrali svoju organizaciju pod vostvom Nordau-a i vie Herclovih prijatelja. Unutar organizacije formirala se, pod vostvom jevrejsko-engleskog pisca Izraela Cangvila, grupa teritorijalista, ija je zamisao bila: ako Palestina ne bi mogla ponovo postati jevrejska, trebalo bi stvoriti jevrejsku dravu u nekoj drugoj, nenaseljenoj ili retko naseljenoj zemlji. Ali su se na kraju i planovi teritorijalista izjalovili i nastavljeno je neznatno useljavanje u Palestinu uporedo sa velikom strujom emigracije u Ameriku. Obrazovana su nova naselja u Palestini, u gradovima je broj jevrejskih stanovnika porastao, a na obali Sredozemnog mora, neposredno pored Jafe, podignut je novi jevrejski grad Tel Aviv. Osnovane su hebrejske kole i izrasla je generacija za koju je hebrejski postao ivi jezik, upotrebljavan svugde, u kui i van nje. Nacionalni pokret se, van cionizma, manifestovao u autonomizmu ili folkizmu. Politiki cionisti su omalovaavali galut i zaboravili da e u dijaspori ostati milioni Jevreja
100

koji e i u sluaju da cionistiki pokret uspe morati i dalje da vode borbu za svoju nacionalnu egzistenciju. Ta je borba bila voena ve dve hiljade godina, a sada je trebalo prilagoditi je novim uslovima. Ako se ranije narod i ouvao odvajajui se od celog sveta barijerom religioznih obiaja, bilo je potrebno upotrebiti ostale nacionalne snage, nekada utopljene u religiozne koncepcije: trebalo je bdeti nad autonomijom jevrejskih optina, ouvati narodni jezik kojim govori vie od polovine naroda, osnovati kole i stvoriti literaturu na tom jeziku; ukratko, trebalo je predstaviti se kao deo jevrejske nacije, zahtevati u svakoj zemlji ne samo graanska prava, nego i nacionalnu i kulturnu slobodu, autonomiju. Ova ideologija bila je usvojena od jevrejske narodne partije i drugih demokratskih partija. Nacionalni pokret je imao velik uticaj na kulturni ivot Jevreja u dijaspori; dolo je do oivljavanja poezije i drugih grana knjievnosti. U hebrejskoj literaturi poasno mesto su zauzeli filozof Ahad Haam i pesnik Hajim Nahman Bjalik, koji su prolost i sadanjost jevrejskog naroda sjedinili u svojim delima u skladnu celinu. Oni su savremeni hebrejski stil uzdigli do savrenstva, kako u prozi tako i u poeziji. Istovremeno je dolo i do vanrednog razvoja jidi-knjievnosti. Mendele Moher Sforim obogatio je i hebrejski i jidi; on je postao otac jidi-knjievnosti, a imao je i dostojne sledbenike. alom Alejhem (alom Rabinovi), humorista, istakao se svojim delima o tragikominostima jevrejskog ivota, u kojima je nagonio itaoca da se smeje kroz suze, jer je taj ivot, u sutini, bio duboko tuan. Isak Leib Perec je svoj knjievniki opus zapoeo realistikim priama o ivotu Jevreja u Poljskoj, a zavrio lepim narodnim priama koje je okitio atmosferom hasidizma. I jevrejska knjievnost na ruskom imala je svoje predstavnike, meu njima imona Fruga, pesnika poema velikih ari i dubokih misli. I mnogi drugi pisci istakli su se u raznim drugim vidovima knjievnosti. Novinarstvo se takoe znatno razvilo meu ruskim Jevrejima, koji su pokrenuli listove kao to su bili Hamelic i Hacefira (dnevnici na hebrejskom), Der Frajnd i Hajnt (dnevnici na jidiu), Voshod i Rasviet (nedeljni listovi na ruskom) i mnogi drugi. Istovremeno sa razvojem nacionalnog pokreta, mnogo je ruskih Jevreja palo pod uticaj socijalistikih i revolucionarnih pokreta koji su se snano razvijali u Rusiji. Godine 1897. upravo kada je odran prvi Cionistiki kongres, stvorena je u Vilni tajna socijalistika organizacija, koja se zvala Bund (Savez). (Puno ime ove organizacije bilo je Opti savez jevrejskih radnika Rusije i Poljske.) Bund je sprovodio revolucionarnu propagandu u jevrejskoj radnikoj klasi na sopstvenom jeziku, na jidiu. U prvo vreme se Bund samo po upotrebi jidia razlikovao od Ruske socijalistike partije, iji je bio sastavni deo. Kasnije je ,,Bund uvideo da Jevreji ine narod za sebe, da ne treba da se bore samo za jednaka graanska i politika, ve i za nacionalna prava. Van Bunda bile su osnovane meovite partije, istovremeno cionistike i socijalistike. Poale Cion i Socijalistiki cionisti. Sve ove partije otvoreno su uestvovale u ruskom revolucionarnom pokretu 1905. godine. Bilo je mnogo Jevreja koji su aktivno uestvovali u revolucionarnom radu Ruske socijaldemokratske i Ruske socijailistiko-revolucionarne partije, u studentskim politikim demonstracijama, u trajkovima i u diverzantskim akcijama protiv vlastodraca carske Rusije. Ruska vlada, koja je vodila nepotednu borbu protiv ,,neprijatelja postojeeg poretka, naroito je bila stroga prema jevrejskim revolucionarima i jevrejskim masama uopte. Kao odmazdu za podrivaku delatnost revolucionara, vlada je 1903. godine omoguila dva krvava pogroma, u Kiinjevu i Homelu. Jevreji i ruski intelektualci odgovorili su na to pojaanom aktivnou u revoluciji 1905. godine. Ruske umerene demokratske partije, koje su se borile protiv dravne uprave, imale su u svojim redovima i dosta Jevreja. (M. Vinaver, poznati advokat, je bio jedan od voa liberalne ustavno-demokratske partije.) Osnovano je udruenje koje se borilo za graanska, politika i nacionalna prava Jevreja u Rusiji.
101

Na ove zahteve Jevreja vlada je odgovorila sa jo vie pogroma. Kada je revolucionarna pobuna 1905. godine prisilila cara Nikolu II da uini ustupke i narodu prizna izvesne slobode, organizacija Stotina crnih, koja je radila po instrukcijama vlade, priredila je u toku jedne nedelje preko 600 pogroma po raznim mestima Rusije. ak je i za vreme zasedanja prve Dume, ruskog parlamenta (1906), u kojoj je bilo dvanaest jevrejskih narodnih poslanika, organizovan pogrom u Bjalistoku, a vlada nije preduzela nikakve mere da ga sprei ili obustavi. Car je raspustio Dumu i u Rusiji je nastalo razdoblje reakcije, koje je trajalo deset godina, gotovo do kraja rata. Neto pre rata ruska vlada je protiv Jevreja ponovo upotrebila staru klevetu o ritualnom ubistvu: Stotina crnih je optuila Mendela Bejlisa da je ubio jednog ruskog deaka, kako bi njegovu krv upotrebio za Pesah ba kao u mranom srednjem veku. Afera je trajala vie od dve godine i imala je odjeka u celom svetu; na kraju, porota je bila primorana da Bejlisa oglasi nevinim (1913). 48. GLAVA SEFARDI U SEVERNOJ AFRICI (ALIR, TUNIS, MAROKO, TRIPOLITANIJA, EGIPAT) FALASI (ABISINIJA) Kolonijalna ekspanzija Evrope u druge delove sveta bila je signal za buenje starih sefardskih kolonija u severnoj Africi, koje su bile utonule u duboku umalost. etiri veka bilo je proteklo od vremena kada su se Jevreji izgnani iz panije i Portugalije iskrcali na afriku ili azijsku obalu. Oni su se nastanili u muslimanskim zemljama: Aliru, Tunisu, Maroku; u Egiptu su zatekli prastare jevrejske optine; u samoj Turskoj narod i vlasti su ih dobro primili. Ali u ovim krajevima, osobito u severnoj Africi, njihov status ih je stavljao u podreen poloaj u odnosu na muhamedance. Oni su bili stranci, ponekad pod zatitom vladara, esto zlostavljani od lokalnih vlasti, uvek ugroavani prolomima fanatizma. Zatvoreni u posebne zaputene gradske etvrti, bili su obavezni da nose odela koja ih razlikuju od ostalih, da ponizno pozdravljaju muslimane, bilo im je zabranjeno da jau konje, morali su da plaaju ogromne poreze ne samo dravnoj upravi nego i njenim funkcionerima. Beda u arapskim zemljama bila je velika, a meu Jevrejima jo vea, jer su dravne i lokalne vlasti esto nasilno oduzimale dobar deo imovine trgovaca, ukoliko ih pljakake rulje, ubijajui ih i zlostavljajui, nisu ve prethodno opljakale. U ovoj bedi i poniavanju intelektualni nivo sefardskih masa je opadao; bili su silom prilika izolovani od svoje evropske brae. Prvi zraci evropske civilizacije prodrli su u ovaj mrak tek sa francuskim osvajanjem Alira, 1830. Otada su francuske vlasti mogle da tite proganjane alirske Jevreje, koji su se borili da steknu dravljanstvo i prava francuskih graana, dok Arapi tome uopte nisu teili. Francuska vlada dala je mnogim Jevrejima francusko dravljanstvo, ali uvek samo na posebnu molbu. Meutim, ministar pravde Adolf Kremije, i sam Jevrejin, teei da u svim zemljama olaka ivot svoje nesrene brae, uspeo je 1870. godine da sprovede zakon kojim je svim alirskim Jevrejima dato francusko dravljanstvo. Na taj nain oni su dobili prava koja jo nije imalo arapsko stanovnitvo neprijateljski raspoloeno prema tuinskoj vlasti. Jevrejska omladina kolovala se u novim kolama, koje je Alijansa osnovala u glavnim gradovima Alira. Nastavu su drali na francuskom jeziku jevrejski profesori iz Pariza, koji su se starali o tome da svoje sefardske uenike asimiliraju evropskom, a poglavito francuskom duhu. Arapsko stanovnitvo gledalo je sa zaviu na Jevreje, koji su do jue bili ugnjetavani, a sada su se pribliili osvajaima i uivaju puna graanska prava. Fanatini muslimanski
102

agitatori koje su podravali hrianski trgovci, naroito panski i italijanski, izvlaili su korist iz ove okolnosti, da bi u Aliru pokrenuli antijevrejski pokret. Dok je u Parizu bila u jeku antisemitska kampanja izazvana Drajfusovorn aferom, u okruzima Alira, Orana i Konstantina napadaju Jevreje (18981899). Docnije, ovi neredi se stiavaju, ali s vremena na vreme dolazi do izgreda. Meutim, za sto godina, od 1830, jevrejsko stanovnitvo Alira poraslo je od 30.000 na 80.000 dua. U Tunisu, gde je 1881. osnovan francuski protektorat, Jevrejima su priznata ista prava kakva su imali i muslimani domoroci, bez privilegije kolektivnog francuskog dravljanstva. Stare jevrejske generacije tuniskih gradova (Tunis, Bizerta, Gabes, Sfaks) sauvale su orijentalski karakter. Omladina, poduavana u kolama Alijanse, brzo je usvajala modernu kulturu i teila bilo francuskoj naturalizaciji, bilo emigraciji u Palestinu. Jevrejsko stanovnitvo Tunisa brojalo je 1914. godine oko 100.000 dua. Treba spomenuti optinu na ostrvu Djerba, kolevku antike jevrejske tradicije. Brojno najznaajnija je bila optina u Maroku, gde je do poetka XX veka poloaj Jevreja takoe vrlo nesiguran. Jevrejske etvrti u Fezu, Marakeu, Kazablanki i Rabatu bile su strogo izolovane. Jevreji su tu stanovali pod najgorim uslovima, nezatieni zbog svog posebnog statusa domiciliranih stranaca. Teorijski, oni su bili sultanovi gosti, ali Maroko je u toku itavog XIX veka i sve do 1912. godine bio plen anarhije i ratova izmeu sultana i pretendenata na presto. Ako su neke jevrejske porodice i uspele da neko vreme budu u dobrim odnosima sa vlau, masa je bila preputena milosti kaid, pa i pobunjenikih voa, i morala je da se odrekne jednog dela svojih oskudnih sredstava da bi stekla bezbednost koja je u stvari bila samo prividna. Ponekad, kada su se krici rtava suvie daleko uli, strani diplomati sa seditem u Tangeru iznosili su to u javnost i zvanina mesta su se stavljala u pokret. Ipak, Alijansa je dve godine posle svog osnivanja poela da otvara kole, 1862. u Tetuanu, 1864. u Tangeru. Ona posreduje kod vlada i, docnije, zajedno sa Engleskojevrejskim udruenjem (Anglo-Jewish Association) iz Londona postie poboljanje sudbine Jevreja. Ali spas je doao tek 1912, kada Maroko prelazi pod protektorat Francuske i panije. Izvesni muslimanski elementi, da bi ispitali stav nove uprave priredili su u Fezu pravi pogrom. To je bio poslednji dogaaj te vrste. Od 250.000 Jevreja Maroka, vie od 200.000 nalazilo se u francuskoj zoni, oko 10.000 u Tangeru, a ostatak u panskoj zoni. Istorijski, meu Jevrejima Maroka moemo razlikovati one koji su se onamo vratili posle izgona iz panije, i one koji nikada nisu naputali tlo Afrike. Jevreji Tetuana i Tangera su sauvali panska prezimena i panski jezik. A Jevreji iz unutranjosti Maroka, naroito sa juga, govorili su arapski i ak stekli, u planinskim predelima, mnogo crta berberske civilizacije. Danas se ove razliike gube. Pod uticajem kola Alijanse, kojih je bilo po itavoj zemlji, poznavanje i upotreba francuskog jezika postaju sve optiji; istovremeno cionizam obnavlja u svim sredinama hebrejsku kulturu i jevrejsku svest. Potomci starih sefarada iz panije, bolje prilagoeni evropskoj kulturi, prvi su se koristili ekonomskim napretkom nastalim pod Protektoratom. Iz njihovih je redova ak potekao izvestan broj emigranata koji su stvorili dobre egzistencije u Junoj i Srednjoj Americi. Status Jevreja je isti kao status Marokanaca druge zone, tienika sultana, ali bez prava na vrenje javnih funkcija u muslimanskoj dravnoj administraciji. Internacionalnim statutom Tangera iz 1925. godine stvoreno je predstavnitvo jevrejskih optina u okviru jedne zakonodavne skuptine, to znai demokratski sistem sa veom autonomijom nego u ostalom delu Maroka.

103

Odnosi izmeu Jevreja i muslimana su srdani i miroljubivi; samo ponekad su ih remetili izgredi, izazvani od zainteresovnih agitatora. Italija je, takoe 1912. godine, prikljuila svojim afrikim posedima Tripolitaniju sa antikom Kirenajkom, koje je oduzela od Turske. Na taj su nain jo 30.000 Jevreja afrikog kontinenta dobili mogunost da uu u sferu evropske civilizacije. Isto kao Jevreji u Tunisu, i oni su sauvali optinsku samoupravu u Tripolisu, Bengaziju itd. Kad su Italijani okupirali Eritreju, na granici Abisinije, privuklo je na sebe panju jevrejsko-etiopsko pleme Falaha, koje je jo od starina sauvalo mnoge netaknute religiozne tradicije judaizma. Jevrejski istraiva i orijentalista Fajtlovi, boravio je u Abisiniji od 1904. do 1908, i o Falasima objavio da je ovo veliko pleme, koje broji 50.000 ljudi, izloeno propagandi hrianskih misionara koji ele da ga preobrate. U Francuskoj i Italiji obrazovani su jevrejski komiteti da bi se ouvali ovi ostaci antikog Izraela (Pro Falachas). U Eritreji je osnovana verska uiteljska kola, gde su Falasi dobijali odgovarajue obrazovanje, kako bi oni sami popunili uiteljske kadrove. U prestonici Abisinije, Adis-Abebi, otvorena je 1923. kola za decu Falaha, u kojoj predaju njihovi sunarodnici koji su dobili evropsko obrazovanje. Jevrejska kolonija u Egiptu je koncentrisana uglavnom u Kairu i Aleksandriji. Engleski protektorat, koji je 1882. obuhvatio i Egipat, uveo je ovu zemlju, kolevku antikog judaizma, u tok evropske civilizacije. Danas, jevrejska kolonija u Egiptu broji oko 100.000 dua. Optinski ivot je ovde vrlo iv: cvetaju kole, bolnice, socijalne ustanove.3 49. GLAVA SVETSKI RAT REVOLUCIJA I GRAANSKI RAT U RUSIJI Izbijanjem svetskog rata 1914, godine zapoeo je za istonoevropsko Jevrejstvo niz nedaa koje nas podseaju na najtea razdoblja jevrejske istorije. Velika je bila tragedija proganjanih ruskih Jevreja koji su morali da alju na stotine hiljada svojih sinova na bojite i da rtvuju njihove ivote za otadbinu keja ih je stalne muila svojim dekretima i pogromima. Patnje jevrejskog naroda u Rusiji jo su vie porasla kada su od samog poetka rata carske vojne stareine sa svom svirepou odvlaile jevrejske stanovnike sa enama i decom iz gradova u ratnoj zoni blizu nemake granice, jer su se bojali da bi Jevreji mogli da pomognu neprijatelju. Proterane su itavi jevrejske optine prvo iz gradova varavskog sreza, a zatim iz Litvanije. Ljudi su terani od grada do grada, dok na kraju nisu upueni daleko u unutranjost Rusiji (1915). U mnogim su optinama uzimani rabini i drugi ugledni graani kao taoci, koja je ekala smrt ako bi se ruskoj vojsci u blizini tih optina dogodilo neko zlo. Po sebi se razume da se u srcima proganjanih jevrejskih masa razbuktala vatrena mrnja protiv carskog reima, a kada je 1917. godine izbila druga ruska revolucija, Jevreji su joj se sa oduevljenjem pridruili. Jedno vreme stvari su se po njih povoljno razvijale. Car je abdicirao, a privremena vlada je otpoela sa pripremama za saziv Ustavotvorne skuptine i za uvoenje republikanskog poretka. Ali jo pre samog sastanka Skuptine, 4. aprila 1917. godine bila je proklamovana jednakost svih graana: Jevreji su dobili sva graanska, politika i nacionalna prava. To je bila takozvana trea emancipacija, koja je Jevreje priznala ne samo kao ravnopravne graane, ve i kao posebnu naciju. Meutim, u Rusiji nisu uspostavljeni red i mir i Jevreji nisu imali prilike da se koriste svojim novim pravnim poloajem. Rat se nastavio, a zemlju su razdirale stranake borbe. Pod vostvom Lenjina i Trockog (Lav Trocki je bio pomilovani Jevrejin), boljevici su posle duge borbe oborili privremenu vladu (novembra 1917) i proglasili Sovjetsku socijalistiku
3 Ovi podaci se odnose na vreme kada je ova knjiga pisana, 1933. god. (Prim red.)

104

republiku. Rusija se povukla iz svetskog rata i organizovana je Skuptina sovjeta, u kojoj su boljevici (komunisti) imali pretenu veinu. Rusija se razbila u nekoliko zemalja. Pored Poljske, Finske, Letonije, Estonije i Litvanije odvojila se od Rusije i Ukrajina. Ova je zemlja, u kojoj se nalazila polovina jevrejskih stanovnika Rusije, postala nezavisna drava sa Kijevom kao glavnim gradom. Dolo je do rata izmeu Kijeva i Moskve (glavnog grada Rusije), koji je trajao od 1918. do 1920. Moskovska crvena armija je prodrla u Ukrajinu, ali je borba protiv ukrajinskih bataljona od kojih su neki nosili imena nekadanjih voa ukrajinske nezavisnosti (Hmeljnicki, Gonta) bila veoma teka. Za Jevreje je to bio znak da se vraaju nekadanji pokolji. Uostalom, vreme koje je nailo nije bilo nimalo manje strano od divljih vremena evociranih imenima tih bataljona. ef ukrajinske vlade, Petljura, dao je punu slobodu akcije novoj armiji hajdamaka (ukrajinski vojnici) kojoj su se pridruile varvarske bande pod imenom kozakih atamana, ija je jedina lozinka bila: smrt boljevicima i Jevrejima! Godina 1919. bila je godina stranih pokolja u stotinama jevrejskih optina. U podolskom gradu Proskurovu hajdamaci su ubili hiljadu i pet stotina Jevreja. Do slinih pokolja je dolo i u itomiru, Fastovu, erkasiju, Tulinu, Umanu i mnogim drugim gradovima ukratko, u svim mestima u kojima je i za ukrajinskih pokolja u XVII i XVIII veku proliveno toliko jevrejske krvi. Na Petljurina zverstva nadovezali su se pogromi antiboljevikih belogardejaca pod vostvom ruskog generala Denjikina, koji je preko Ukrajine napredovao prema Moskvi. Smatrajui sve Jevreje boljivicima, beli su za vreme svog pokreta prema Moskvi ubijali Jevreje i pljakali njihovu preostalu imovinu. Na kraju je Crvena armija pobedila i Petljuru i Denjikina i pogromi su prestali, ali jevrejsko stanovnitvo nije se spasio bede i gladi. Ukrajina se ponovo ujedinila sa Velikom Rusijom i postala sovjetska zemlja. Srednjoj klasi, kojoj je pripadala veina Jevreja, nova je vlast oduzela stare mogunosti privreivanja pa ak i graanska prava, jer su puna graanska prava mogli da uivaju samo pripadnici proleterske klase. 50. GLAVA JEVREJI POSLE SVETSKOG RATA Od Versajskog mira do Hitlera Posle svetskog rata karta Evrope je bila potpuno izmenjena. Stare drave su propale, nove su se rodile. Versajskim ugovorom (1919) priznat je niz novih drava, i to: republika Poljska sa 3 miliona Jevreja; Litvanija sa 150.000; Letonija sa 100.000; Estonija sa 5.000; kraljevina Rumunija, ija je teritorija znatno uveana na raun Rusije i Maarske, pridodala je svom jevrejskom stanovnitvu Jevreje Besarabije, Bukovine i Transilvanije, tako da je ukupan broj rumunskih Jevreja iznosio jedan milion. Nasuprot tome, Maarska otcepljena od Austrije i osetno smanjena brojala je samo pola miliona Jevreja. Turska je izgubila Siriju i Palestinu. Menjajui odnos meu stanovnitvom, ovo teritorijalno cepanje stvorilo je nov problem, problem nacionalnih manjina. Ovaj je problem bio naroito znaajan za Jevreje. Iskustvo je pokazalo da su pojedine zemlje, na primer Rumunija, teile da svoje Jevreje proglase strancima, kako bi ih na taj nain mogle liiti njihovih politikih prava. Meutim, obrazovano je specijalno telo za odbranu prava Jevreja pred Mirovnom konferencijom (1919), Komitet jevrejskih delegacija koji se naroito posvetio zatiti jevrejskog stanovnitva u zemljama o kojima se reavalo. Inicijator i dua ove znaajne organizacije bio je Leon Mockin, vatreni cionista i istovremeno borac za autonomiju Jevreja u dijaspori. Na osnovu dokumentovanog ekspozea koji je podneo Komitet, Mirovna konferencija je zahtevala da se u
105

zemljama o kojima se reavalo Jevrejima prizna potpuna jednakost u pravima, kao i verska i kulturna sloboda po ugledu na ostale nacionalne manjine. Borba je bila otra. Predstavnici Poljske i Rumunije (Paderevski, Dmovki, Bratianu) suprotstavili su se takvom reenju, istiui da ono krnji suverenitet njihovih drava. Konano su ipak popustili i potpisali kao i predstavnici drugih novoformiranih drava ugovor o manjinama (28. juna 1919). Posle toga, Komitet jevrejskih delegacija stavio je u zadatak svojim predstavnicima da kod Drutva naroda, obrazovanom u enevi, budu permanentni branioci prava jevrejskog stanovnitva garantovanih ugovorima. Formalno, vlade potpisnice su prihvatile donete odluke, ali u stvarnosti, Jevreji su bili daleko od toga da svugde budu osloboeni svojih starih patnji. Meu dravama koje su nastale na ruevinama Austro-Ugarske Monarhije i caristike Rusije, najvanija je bila Poljska sa 3 miliona Jevreja (10% celokupnog stanovnitva, koje je na 20 miliona Poljaka imalo 10 miliona pripadnika manjina). U prvim godinama svoga postojanja Poljska je bila potresana ratom sa Sovjetskom Rusijom koji se zavrio tek 1921. Za vreme ovog rata poljski Jevreji su mnogo trpeli, jer su ih poljski vojnici, zadojeni divljim antisemitizmom, masakrirali i pljakali, optuujui ih da su rusofili. ef drave, maral Jozef Pilsudski, iako je ponikao iz socijalistike partije, brzo je evoluirao ka faistikoj diktaturi i vrlo je mlitavo obuzdavao agresivni antisemitizam poljskih ovinista. Prema poljskom ustavu Jevreji su uivali sva graanska i politika prava; njihovi poslanici u Narodnoj skuptini (Dieta) veim delom su pripadali posebnoj nacionalnoj frakciji, koja je imala za cilj da brani interese nacionalne manjine koju su predstavljali. Ali ekonomski i socijalni poloaj jevrejskog stanovnitva nije se ni najmanje poboljao, ve naprotiv pogorao se. Poljska je sada bila otcepljena od prostranog ruskog trita, gde je ranije plasirala svoje sirovine i industrijske proizvode, veim delom uz pomo jevrejskih posrednika. Isto kao i pre, Jevreji se nisu mogli baviti novim profesijama; mesta u dravnoj slubi ostala su im i dalje nepristupana i hiljade meu njima bilo je nezaposleno, iako su imali univerzitetsko obrazovanje. Trgovina i zanatstvo bili su u opadanju zbog loe sprovedene nacionalizacije (monopolizacija od strane drave je bila sprovedena u itavom nizu industrijskih grana); loa politika vlada koje su se smanjivale sastavljene as od militarista, as od nacionalista, pritiskivala je zemlju porezima koji su, izmeu ostalog, velikim delom pogaali jevrejske trgovce i zanatlije. Novi totalitarni i nacionalistiki propisi su jo vie razbuktali antisemitizam, koji je oduvek tinjao u poljskom drutvu, a teki poloaj Jevreja jo je vie raspirivao njihovu meusobnu borbu. Borba na kulturnom polju izmeu pristalica hebrejskog jezika i jidia razvijala se sve vie. Meutim, zahvaljujui stalnim naporima uglednih pojedinaca, kojih je bilo mnogo meu poljskim Jevrejima, bio je ostvaren vidan napredak na socijalnom i kulturnom petlju. Bile su osnovane razne ustanove koje su imale za cilj da ublae bedu jevrejskih masa; za radnike su otvarane zadruge i kreditne ustanove; osnivane su osnovne kole u kojima je opta nastava bila na {idilu i hebrejskom jeziku; razne kulturne organizacije su stalno nicale; u Varavi i unutranjosti razvijala se knjievnost i irila tampa na jidiu. Ista je bila situacija i u malim, baltikim dravama. Litvanija je zapoela sa priznavanjem autonomije Jevreja time to je imenovala ministra za jevrejske poslove i Nacionalni jevrejski savet u Kovnu (1920). Meutim, reakcija koja je trijumfovala za vreme diktature Valdemarasa (1926), unitila je parlamentarni sistem i ukinula sve njegove institucije, pa i autonomiju jevrejskih optina. Ekonomski poloaj litvanskih Jevreja, s obzirom na to da je nestalo ruskog i poljskog trita, bio je vrlo teak, ali su oni gotovo u celosti sauvali svoja graanska prava, poto antisemitizam u ovoj zemlji nije nikad bio tako
106

izrazit kao u Poljskoj. Meu litvanskim Jevrejima i dalje se razvijao intenzivan kulturni ivot iako su veoma trpeli zbog toga to su bili odseeni od svog velikog kulturnog centra u Vilni koja je bila pripojena Poljskoj. kole sa nastavom na hebrejskom i jidiu bile su brojnije od kola u kojima se nastava vrila na litvanskom. U glavnom gradu Kovnu izlazilo je vie jevrejskih listova; postojalo je i stalno jevrejsko pozorite. U Letoniji, gde se antisemitizam relativno malo oseao, jevrejska nacionalna manjina bila je zvanino priznata. Ona je imala svoje poslanike u Narodnoj skuptini (Dijeti), a bila joj je obezbeena i kolska autonomija postojanjem posebnog jevrejskog odeljenja u Ministarstvu prosvete u Rigi. Jezika borba je bila ovde otrija nego u Litvaniji, s obzirom na to da su se pored dva jevrejska jezika upotrebljavala jo i dva strana jezika (ruski i nemaki) i slubeni letonski jezik. U veini jevrejskih osnovnih kola nastava se odvijala na jidiu ili hebrejskom jeziku. Riga se razvila u vaan jevrejski kulturni centar: imala je razvijenu jevrejsku tampu, pozorite, velik broj intelektualaca i industrijalaca, kao i jevrejske politike partije. U Estoniji, maloj baltikoj zemlji od milion stanovnika, jevrejska manjina od 5.000 uljudi dobila je iroku autonomiju svojih optina i kola. Ona je u Talinu (Revalu) imala posebni kulturni savet koji je reavao sva njena pitanja. Meu dravama ije su teritorije bile uveane po zavretku svetskog rata, Rumunija je ostvarila najznaajnije teritorijalno poveanje, poto su joj mirovnim ugovorima bile dodeljene Bukovina, Transilvanija i Besarabija. U ovim prostranim oblastima Jevreji su bili mnogobrojni, tako da je jevrejsko stanovnitvo u novoj kraljevini Rumuniji brojalo gotovo milion dua. Rumunija je Jevrejima oduvek bila maeha. Iako je potpisala ugovore o manjinama koji su je obavezivali da Jevrejima obezbedi jednakost u pravima, rumunski se rukovodioci nikada nisu mogli odluiti na ispunjavanje tih obaveza. 1922. godine, vlada Bratianua, nazvana liberalnom, ponovo je zauzela antisemitski stav i organizujui narodne manifestacije pokuala da meunarodne ugovore protumai na tetu Jevreja, sa ciljem da ih lii njihovih prava. Krvoloni antisemiti, pripadnici stranke profesora Kuze, bili su u mogunosti da vie godina nekanjeno teroriu jevrejsko stanovnitvo. Po itavoj zemlji su vreni pogromi. U velikim gradovima, Bukuretu, Jaiju, ernautiju i Kluju, studenti su se isticali svojim otrim antijevrejskim stavom. Policija se nije u to meala, i kada je prefekt u Jaiju pokuao da sprei pogrom, bio je ubijen od strane jednog studenta antisemite (Kodreanu). Optuen, pa osloboen, Kodreanu je postao ef razularene omladine (1925. g.), a zatim osnovao Gvozdenu gardu koja je sistematski terorisala Jevreje. Ova situacija izazvala je snane proteste u Evropi i Americi. U 1928. godini, dolaskom na vlast seljake partije Manjua, red i zakonitost bili su po prvi put uspostavljeni u ovoj zemlji nasilja i ugnjetavanja. U Maarskoj, situacija Jevreja nije bila nita bolja. Jevrejsko stanovnitvo ove zemlje, nekad mnogobrojno, bilo je umanjeno gubitkom teritorije posle poraza u svetskom ratu. Ogorenje maarskog naroda, pobeenog i obespravljenog, bilo je upravljeno protiv 450.000 Jevreja koji su iveli u toj zemlji. Uee nekolicine Jevreja u komunistikoj vladi koja je pet meseci bila na vlasti, od marta do jula 1919. godine, i u kojoj je Bela Kun bio jedan od lanova, posluiilo je kao izgovor za otpoinjanje reakcionarnog terora koji je naiao iza komunistikog reima, a skupo su ga platili maarski Jevreji. Za vreme diktature admirala Hortija, bivi oficir Hojo organizovao je bande nazvane probueni Maari, koji su krstarili zemljom napadajui Jevreje, palei njihove kue i diui u vazduh sinagoge. Kao u Poljskoj i Rumuniji, maarski studenti su zahtevali zavoenje numerus klauzusa (ogranienje broja studenata Jevreja koji se mogu upisati u kole) i maltretirali svoje kolege Jevreje, izbacujui ih iz laboratorija i sluaonica. Protesti Drutva naroda ostajali su bez rezultata. Najzad,

107

terorisani maarski Jevreji sami su se odrekli prava koja su im mirovnim ugovorima bila zajamena, odriui se u isto vreme svake mogunosti obraanja Drutvu naroda. Od svih novoformiranih drava, ehoslovaka, koju je vodio Masarik, najskrupuloznije je primenjivala manjinski statut. Ali u ovoj zemlji, koja je brojala 350.000 Jevreja, samo se polovina deklarisala da pripada jevrejskoj nacionalnoj manjini, dok su se pripadnici druge polovine izjasnili kao esi, Nemci ili Maari jevrejske veroispovesti. U Jugoslaviji (70.000 Jevreja), Bugarskoj (50.000) i Grkoj (75.000) malo-pomalo obrazovale su se jevrejske nacionalne manjine u kojima je dominirao sefardski elemenat (naroito u Solunu). U umanjenoj Turskoj, koju je Kemal-paa nacionalno probudio i upotrebom sile evropeizirao, Jevreji su se odrekli manjinskih prava koja su im bila zajamena ugovorima. Ovo odricanje je od njih zahtevala nacionalistika vlada u zamenu za obeanje da e im biti data politika prava. to se tie jevrejskog stanovnitva u Rusiji, ono je bilo znatno umanjeno otcepljenjem baltikih zemalja, Poljske i Besarahije. Dva i po miliona Jevreja ostalo je u Sovjetskom Savezu gde se urivalo novo drutveno ureenje sa Lenjinom na elu. Jednakost u pravima jevrejskog stanovnitva ovde je bila ostvarena u svim oblastima politikog i drutvenog ivota. Antisemitizam se to strogo kanjavao. Novi se poredak pokazao teak za jevrejske mase, ali ne zbog nacionalistike mrnje, nego zato to su ove mase po svojoj socijalnoj strukturi najveim delom pripadate srednjoj neproduktivnoj klasi (veliki i mali trgovci, zanatlije sa sopstvenim radnjama, predstavnici slobodnih profesija) protiv koje se upravo borio sovjetski poredak. Vlada je podsticala jevrejske mase da ss orijentiu prema industriji ili poljoprivredi; sinovi starih buruja su se proletarizovali i zapoljavali u fabrikama ukoliko se nisu posveivali zemljoradnji (na Krimu, u pojedinim delovima Ukrajine ili na Amuru); na kineskoj granici sovjetska vlada stvorila je jevrejsku republiku Birobidan sa prilino ogranienom teritorijom. Kulturni ivot Jevreja u Rusiji bio je dugo vremena dirigovan od strane Jevrejske sekcije koju su osnovali jidiisti, pristalice komunistikog poretka. Jeziku autonomiju oni su ograniili na modernizovani jidi. Pri univerzitetima u Moskvi, Kijevu i Minsku bile su osnovane katedre za jevrejske nauke. tampa, knjievnost i pozorite na jidiu razvijali su se neobino brzo. Nasuprot tome, cionizam i hebrejski jezik, pod sumnjom da slue ciljevima engleskih imperijalista, bili su zabranjeni. Zbog svega toga ruski su Jevreji bili odvojeni od svetskog jevrejstva. Sasvim drugim pravcem posla je Nemaka u prvim godinama posle svretka svetskog rata. Posle svoga poraza, ona je postala demokratska republika, u kojoj su 600.000 Jevreja uivali jednaka prava kao i svi ostali graani. Nacrt ustava Nemake Republike (Vajmarski ustav} izradio je demokrata, Jevrejin Hugo Projs. Veliki broj obrazovanih Jevreja zauzimao je poloaje u dravnoj upravi, a bilo je i ministara Jevreja. Jedan od njih, Valter Ratenau, upravljao je nemakom spoljnom politikom u prvim godinama nove Republike; meutim, reakcionarni antisemiti nisu mogli podneti da se Jevrejin nalazi meu upravljaima Nemake, pa su na njihov podstrek zloinci ubili Ratenaua (1922). To je bio prvi znak novog antisemitskog pokreta. Meutim, bilo je potrebno da proe deset godina da bi mrane sile dole do pobede. Demokratska republika borila se za svoj opstanak, a mnogi su jo, kako u Nemakoj tako i u inostranstvu, verovali da ova zemlja sa visokom kulturom nee pasti kao rtva najcrnje reakcije. Ali reakcija je ipak trijumfovala, i to na najstraniji nain. 51 . GLAVA NACIONALSOCIJALISTIKA REVOLUCIJA U NEMAKOJ

108

Pod Vajmarskom republikom izgledalo je da je emancipacija Jevreja zavrena. Odriui se svih tenji ka jevrejskom nacionalizmu, veina nemakih asimilovanih Jevreja verovala je da je konano primljena u krilo germanstva. Ali Vajmarska republika znaila je za Nemaku samo kratak predah. Njene demokratske tendencije podravala je samo manjina, dok je broj njenih protivnika bio u stalnom porastu. Njeni protivnici regrutovali su se iz svih redova reakcionara, na prvom mestu iz redova stare vojske, ogorene zbog poraza. Puni mrnje prema svim demokratskim naelima, oni su propovedali besomuan antisemitizam. Merili su istom merom Versajski ugovor, nametnut Nemakoj (omraeni diktat), i Vajmarski ustav, jedan od najliberalnijih u Evropi. Za njih je ovaj novi reim bio jevrejska republika (Judenrepublik); poto su ubili Ratenaua, ovi su elementi pokuali da se doepaju vlasti (Minhenski pu, novembra 1923). Na elu ovog pokreta nalazio se bivi nemaki vojnik austrijskog porekla, Adolf Hitler. Sauesnika je naao u linosti generala Ludendorfa, biveg efa nemakog generaltaba u svetskom ratu. Pu je propao, Hitlera su uhapsili, osudili i zatim pomilovali. U zatvoru je napisao svoju knjigu Mein Kampf (Moja borba), u kojoj izlae svoje varvarske ideje. Naroito propoveda revan Nemake, pobeene 1918, i istie da ona treba ponovo da postane velika vojna sila. Privrenik rasistikih teorija o nejednakosti ljudskih rasa (pri emu je re rasa shvaena pogreno u smislu narod), on Germane, a osobito Nemce, smatra pripadnicima arijevske rase, tobo vie i, po njemu, predodreene da vlada drugim narodima. Za njega je nemaki narod gospodski narod (Herrenvolk). Germanima suprotstavlja latinsku rasu kao niu. Sasvim na dnu lestvice nalaze se nearijevci, Semiti, a naroito Jevreji, opasna i prezrena rasa. Za Hitlera su Jevreji izvor svih zala koji pritiskuju Nemaku i ceo svet. Mrnja kojom je obuzet prema njima prevazilazi svaku predstavu. On otvoreno izjavljuje da e im ivot uiniti toliko tekim, da e morati da napuste Nemaku, iju istu arijevsku rasu kvare. Mein Kampf je zlokobna knjiga koja propoveda pravu religiju mrnje prema svemu to nije nemako, to slobodno misli, a naroito prema Jevrejima. Neprestana propaganda Hitlera i njegovih pristalica postigla je u godinama ekonomske krize i nezaposlenosti velik uspeh kod miliona ljudi ugroenih u njihovoj egzistenciji, jer su ovi demagozi obeavali udesa ako Hitler postane gospodar Nemake i progna Jevreje. Hitlerovci su se nazvali Nacionalsocijalistika radnika partija, iako su bili isto tako daleko od potenog nacionalizma koliko i od potenog socijalizma. Nacisti (skraenica rei nacionalsocijalisti) slavili su u svojim pesmama budunost kad e da iklja jevrejska krv pod noem, i vikali su po ulicama: Nemaka, probudi se! Jevrejine, crkni! Vie puta su izvrili pogrome. Partija je obrazovala udarne grupe (S. A.) koje su kao uniformu imale mrku koulju sa znakom kukastog krsta, i specijalne odrede (S. S.) koji su nosili crne koulje sa znakom smrti: dve ukrtene kosti ispod mrtvake glave. Poto su svojom demagogijom pridobili narod, hitlerovci su doli na vlast. U januaru 1933. godine Hitler je postao kancelar Rajha, a svoje statiste uzdigao na poloaje ministara. Nova vlada zbrisala je republikanski poredak i ustanovila nacistiku diktaturu. Zabranjene su sve druge politike partije, rasputen je Rajhstag, na hiljade socijaldemokrata i komunista uhapeno je i odvedeno u koncentracione logore. Jevrejsko stanovnitvo proganjano je neuvenom svirepou. Aprila 1933. pojavili su se prvi zakoni koji su pogaali ,,nearijevce. Takvim su smatrani Jevreji, ali i polujevreji ili etvrtjevreji, ak i pokrteni, sve do tree generacije, tj. oni koji su imali jednu babu ili jednog dedu Jevrejina. Na taj nain bili su pogoeni ne samo onih pola miliona nemakih Jevreja, nego i stotine hiljada asimilovanih, koji su ve davno bili prekinuli sa jevrejstvom i pomeali se sa Nemcima putem braka ili pokrtavanja. I oni su morali da ispataju svoj greh to su Jevreji. Asimilovani Jevreji koji su se smatrali Nemcima mojsijeve vere, odjednom su izgubili i svoje dravljanstvo i svoju
109

narodnost. Svi oni koji su bili ma i najmanje pojevrejeni, bili su surovo eliminisani iz ivota. Jevrejskim lekarima, advokatima, inenjerima i profesorima bilo je zabranjeno da obavijaju svoj poziv; jevrejski javni slubenici, ma i pokrteni, bili su otputeni; protiv jevrejskih trgovaca besneo je bojkot. Jevrejski slikari nisu imali vie prava da slikaju, a pisci i pesnici da piu. Maja 1933. na jednom od velikih trgova u Berlinu izvren je auto-da-fa i spaljene su ,,jevrejstvom zaraene knjige, poev od pesama velikog njemakog pesnika Hajnriha Hajnea. Gotovo svugde izbijati su manji pogromi. Jevreji su bili napadani ak i u svojim kuama. Asimilovani Jevreji koji su sebe smatrali Nemcima grdno su se prevarili. Ali oni koji nikad nisu bili izgubili svoje nacionalno oseanje, pogotovo cionisti, suprotstavljali su progonima snaan moralni otpor. Od dana prvog velikog bojkota, 1. aprila 1933, cionistiki organ Berlina objavljivao je parolu punu dostojanstva: Nosite ponosno ig! Uskoro je noenje ovog iga u obliku ute Davidove zvezde postalo alosna stvarnost. Sva ova proganjanja vrena su legalno. Poto se u Nemakoj u toku XIX veka zaeo ideoloki antisemitizam, zavrilo se pod Hitlerom sa dravnim antisemitizmom, koji je iao ruku-podruku sa mrnjom prema svakoj slobodnoj misli, prema svakom ljudskom dostojanstvu. Demokrati, socijalisti, pacifisti, intelektualci, pa ak i oni hriani koji su se osudili da dignu glas protiv ovog reima nasilja, bili su izloeni divljim progonima. U tome je Hitlera pomagao Gering, koji je u svojoj dvostrukoj funkciji kao ministar vazduhoplovstva Rajha i ministar unutranjih poslova Pruske pored vojne avijacije organizovao i hitlerovske policijske snage, koje su kasnije usavrili Himler i njegov Gestapo (Tajna dravna policija). Drugi Hitlerov pomonik bio je Gebels, ija je propaganda dostigla vrhunac lai i klevetanja. Razumljivo je da su u tim okolnostima oni ikoji su bili proganjani poeli oajniki da bee iz Nemake. Do septembra 1933, od oko 70.000 izbeglica koje su se sklonile u razne evropske zemlje, veliki deo bili su Jevreji, prema kojima je Hitler gajio naroitu mrnju. Kad je svet saznao istinu o nacionalsocijalistikom reimu, poeli su se javljati protesti. Jevreji celoga sveta uzbudili su se zbog sudbine svoje brae i traili intervenciju Drutva naroda. Ovo je, uzbueno varvarstvom nacista, naimenovailo visokog komesara za izbeglice, rtve hitlerovskog terora. Nemaka se smatrala uvreenom zbog ove mere, te je napustila Drutvo naroda (1934). Osloboena tako spona to su je jo vezivale za tu svetsku organizaciju kojoj je bio cilj ouvanje mira, Nemaka se vratila svom starom militarizmu. Uprkos Versajskom ugovoru, ona se ponovo naoruava, najpre potajno, a zatim otvoreno. Posle brzog i krvavog razraunavanja sa opozicijom unutar svoje partije (ubistvo Rema i njegovih prijatelja 30. juna 1934) i smrti starog predsednika Hindenburga (jula 1934), Hitler je postao vrhovni i jedini gospodar Nemake, njen Fhrer (Vo). 1935. godine on se oseao dovoljno jakim da i bez pristanka drugih potpisnika Versajskog ugovora o miru ponovo uvede obaveznu vojnu slubu; zatim je vojniki ponovo zaposeo demilitarizovanu zonu na rajnskoj granici, da bi zastraio Francusku i Belgiju. 15. septembra 1935, na vanrednom zasedanju Nacionalsocijalistike partije, odranom u Nirnbergu, bio je objavljen Rasni ustav, sastavljen iz dva dela: Zakona o pravu na dravljanstvo i Zakona o zatiti nemake rase i asti. Prvi od ova dva zakona odredio je da samo Nemac iste arijevske rase moze da bude dravljanin Nemake drave, dok su ostali samo ,,podanici. Drugi za!kon je zabranio meovite brakove izmeu Nemaca i Jevreja, ponitio ve zakljuene brakove i postavio mnoga ogranienja koja su pogaala Jevreje u njihovim graanskim i ljudskim pravima. Proglaujui Nirnberke zakone ustavnim zakonima Treeg Nemakog Rajha, Hitler je izjavio da e Jevreji ubudue moi da ive pod zatitom drave bez straha od zlostavljanja ili pojedinanih akcija (neposredno pre toga, jula 1935, izvren je pogrom u centru Berlina).
110

Ali nacisti nisu naputali teroristike metode. Na hiljade Jevreja amilo je po zatvorima i koncentracionim logorima, izloeno muenjima i poniavanjima koja su ih esto terala u samoubistvo. Mnogi su pobegli u inostranstvo, ali proganjanja onih koji su ostali nisu se smanjila. Inspirator Nirnberkih zakona trajher, rasturao je stotine hiljada primeraka svog gnusnog lista Der Strmer, iji je specijalni cilj bio podsticanje na pogrome. U njemu su kroz tekst i slike iznoeni tobonji zloini Jevreja, ritualna ubistva i druge podle izmiljotine. Ovaj list se rasturao po kolama, deca su ga pohlepno itala, a zatim su redakciji ,,Strmer-a pismeno slala svoje zakletve, da e mrzeti Jevreje svim svojim biem. U specijalne kutije, postavljene po ulicama Berlina i drugih nemakih gradova, stavljan je na raspolaganje prolaznicima ovaj list. Po kafanama i na ulazima u parkove, pozorita, bioskope i javna kupatila, pa ak i na javnim telefonskim govornicama, bili su istaknuti poniavajui natpisi kojima je Jevrejima branjen pristup u ta mesta. Na svakom koraku Jevreji su se oseali kao da su gonjeni hajkom besnih pasa. 52. GLAVA EPIDEMIJA NACIZMA KRITINA SITUACIJA JEVREJA U EVROPI Epidemija nacizma rairila se najpre po zemljama gde je za nju tlo bilo povoljno. Poljska se pokazala kao zemlja najpodlonija zarazi: antisemitizam koji je propagirala poljska Nacionaldemokratska partija (N. D.) besneo je i pre dolaska Hitlera. Ni partija marala Pilsudskog, tada na vlasti, nije bila izuzetak. Sam maral, poslednjih godina ivota, sve se vie udaljavao od liberalnih naela. Meu efovima evropskih drava on je bio prvi koji je sklopio sa Hitlerom pakt o nenapadanju, i to u trenutku kada se slobodarski svet jo zgraao nad zloinima mrkih koulja. Istovremeno, Poljska je otkazala Drutvu naroda ugovor o zatiti nacionalnih manjina, koji je bila potpisala za vreme Mirovne konferencije 1919. g. Meutim, Pilsudski nije sledio Hitlera na putu surovih progona. Do kraja ivota obuzdavao je antisemitsku estinu nacionaldemokrata, ali odmah posle njegove smrti, 1935, za poljske Jevreje poeo je period bolnih iskuenja. U to vreme u poljskom javnom mnenju zaeo se plan za reenje jevrejskog pitanja putem deliminog ili potpunog ,,iseljavanja jevrejskog stanovnitva u inostranstvo. Bilo je razmimoilaenja u pitanjima bojkotovanja jevrejske trgovine, pa ak i u pitanjima terora, dok je partija pokojnog marala davala preimustvo zakonitim sredstvima: ograniavanju graanskih prava Jevreja, propagandi bojkota i njegovom ozakonjenju. Ali njihova opta parola bila je Poljska Poljacima!. Jevrejski poslanici u Skuptini uzalud su protestovali protiv ovih struja. Antisemitska tampa raspirila je estoku kampanju, a vladina cenzura se tome nije suprotstavila. Mesec dana posle smrti Pilsudskog, juna 1935, dolo je u Grodnom do prvog pogroma. Sud koji je trebalo da sudi krivcima za ovo nasilje, izrekao je stroge kazne Jevrejima koji su se branili od pljakaa. Otada, Poljska je upoznala talas pogroma kojima je oigledno upravljala jedna mona organizacija. Godina 1936. bila je naroito puna iskuenja. Seljaci, podsticani od nacionaldemokrata, napadali su Jevreje na pijacama, u njihovim radnjama, u njihovim kuama. Policija je pred tim zatvarala oi, a sudovi su nastavljali da strogo kanjavaju one koji su se odupirali napadaima. Jevrejski studenti su bili zlostavljani na gotovo svim univerzitetima. Za njih su postavljene posebne klupe i morali su da podnose najtee uvrede. Bivali su grubo tueni, a ponekad i teko ranjavani.
111

Vlada je tolerisala, pa ak i podravala ove zloine i objavljivala pred licem celog sveta svoju elju da oslobodi zemlju od nepoljskih elemenata. U periodu izmeu 1920. i 1930. ovakve bi izjave jedne republikanske vlade, lanice Drutva naroda, bile vrlo nezgodne. Ali uticaj nemakog nacizma je potpuno izmenio atmosferu u Evropi i u svetu. Ovaj se uticaj estoko ispoljio u jednoj drugoj zemlji, ve due vremena podjednako zaraenoj estokim antisemitizmom: u Rumuniji. Ovde je nacizam dao poleta antisemitskoj stranci Kuze i Kodreanua. Oni su se za njega .izjasnili i obeali su da e njegove metode, im budu doli na vlast, primeniti na rumunske Jevreje. 1937. godine, posle parlamentarnih izbora, kralj Karol je poverio vlast hriansko-socijalnoj stranci Kuze. Na elu vlade nalazio se Kuzin istomiljenik, Goga. im je preuzeo vlast, izjavio je da je njegov glavni cilj borba protiv Jevreja u ime naela Rumunija Rumunima i objavio da graanska prava rumunskih Jevreja treba da budu podrobno revidirana. ekajui na ovu reviziju, Gogin reim je prema rumunskim Jevrejima privremeno primenjivao mere nadahnute nacizmom. Ove mere nasilja izazvale su energinu reakciju jevrejskih organizacija. One su uloile proteste kod Drutva naroda, a podrale su ih Francuska, Velika Britanija i Sjedinjene Amerike Drave. (Bojei se komplikacija u inostranstvu, kralj Karol se pod izgovorom finansijskih tekoa koje je stalno poveavala kobna Gogina politika oslobodio njegovog kabineta. Vlada koja je dola posle Goge, ponitila je nacistike propise, zadravajui ipak naelo revizije dravljanstva i rumunizacije industrije. Godine 1936. zbliavanje izmeu Hitlerove Nemake i faistike Italije, kojom je vladao Musolini, ojaalo je nacizam i uinilo ga jo smelijim. Nacisti se nisu vie zadovoljavali samo svirepim proganjanjem jevrejskog stanovnitva Nemake, nego su razapeli mreu antisemitske propagande po celom svetu. Nemaka kao nova vojna sila, njen sve vei politiki uticaj i delatnost njenih bezbrojnih agenata u inostranstvu, svugde su pothranjivali antisemitske tendencije. Hitler je postao duhovni vo svetskog antisemitizma. Hitlerov saveznik Musolini, mada je u Italiji antisemitizam bio gotovo nepoznat, usvojio je rasistika naela i septembra 1938. objavio Jevrejski statut koji je Jevreje strance primorao da napuste zemlju, a italijanske Jevreje liio njihovih graanskih prava. Primena ovih zakona naila je kod italijanskog naroda na pasivnu rezistenciju i nikad nije dostigla varvarske oblike nemakog nacizma. Ipak, ovi zakoni su znaili ekonomski i moralni slom italijanskog Jevrejstva. Marta 1938, tragina sudbina nemakih Jevreja snala je i njihovu brau u Austriji. Hitler je okupirao zemlju i prisajedinio je svom Rajhu. Progoni Jevreja prevazili su ovde svojom surovou progone koji su se nekoliko godina ranije odigrali u Nemakoj. Jevrejsko stanovnitvo Bea bilo je naroito izloeno iskuenjima: pljake, hapenja, ubistva, bojkotovanje, poniavajui radovi, nasilja svih vrsta. itave porodice su izvrile samoubistvo, da bi se spasle nacistikog terora. Marta 1939. godine doao je red na ehoslovaku da bude prisajedinjena Rajhu. Odmah su i tu uvedeni rasistiki zakoni sa svim svojim stranim posledicama. Takoe i nacificirana Maarska krenula je putem legalizovanog antisemitizma. Kako se zlokobna Hitlerova senka irila nad Evropom, tako su reakcionarni elementi sve vie upirali svoj pogled prema Berlinu. Svugde je prva lozinka bila borba protiv Jevreja. Tako se horizont sa svih strana zamraivao, dok rat nije Hitleru omoguio da pristupi ostvarenju svog avolskog plana o unitenju Jevreja. Uz sauesnitvo faista svih okupiranih zemalja Evrope, nemake okupacione vlasti su pristupile sistematskom pokolju Jevreja i njihovoj deportaciji u logore unitenja. Tako je za vreme drugog svetskog rata (19391945) uniteno est miliona Jevreja, jedna treina njihovog sveukupnog broja u svetu.
112

53. GLAVA BALFUROVA DEKLARACIJA BORBA ZA PALESTINU DRAVA IZRAEL U jeku prvog svetskog rata, 2. novembra 1917, britanski ministar inostranih poslova lord Balfur izdao je u ime svoje vlade deklaraciju, poznatu pod imenom Balfurova deklaracija, kojom Engleska izjavljuje da e podrati stvaranje nacionalnog ognjita u Palestini za jevrejski narod, ako joj uspe da Palestinu oslobodi od Turaka. Ova je deklaracija izazvala snaan utisak u svetskoj a naroito u jevrejskoj javnosti, pa su joj se pridruile i druge vlade; meu prvima bila je vlada tadanje Srbije. Po objavljivanju Balfurove deklaracije jevrejski su se legionari pridruili britanskoj vojsci da bi uestvovali u oslobaanju Palestine, a po svretku rata Turska je, poto je bila pobeena, morala pored ostalog da napusti i Palestinu. Status Palestine je regulisan odlukom Drutva naroda, koje je ratifikovalo Balfurovu deklaraciju odredivi za stvaranje jevrejskog nacionalnog ognjita zapadni deo Palestine, dakle bez Transjordanije, a Engleskoj je poverilo mandat da upravlja Palestinom. Posle prvog svetskog rata imigracija je uzela sve vee razmere, ali mala opustoena teritorija teko je mogla da apsorbuje sve grupe haluca. Uz to, jevrejske aspiracije u vezi sa stvaranjem nacionalnog zaviaja u Palestini uznemirile su tamonje arapsko stanovnitvo koje se bilo pobojalo da jevrejski useljenici nameravaju da mu oduzmu zemlju. Dolo je do organizovanih demonstracija protiv jevrejske useobe, a i do otvorenih napada na Jevreje i do pogroma. Meutim, uprkos svim tim tekoama, a i barijerama koje je stvarala mandatna vlast da bi spreila pojaanu imigraciju, broj jevrejskog stanovnitva je rastao. Uporedo s tim jaale su i razvijala se i organizacije koje su radile na ostvarivanju Bazelskog programa: Cionistika organizacija, fondovi Keren kajemet lejlisrael i Keren hajesod, Jevrejska agencija u kojoj su bile zastupljeni pored cionistikih i druge jevrejske grupacije, a i jo neke organizacije. Aktivnost tih organizacija jaala je uporedo sa jaanjem faistikog pritiska na jevrejski ivalj u nekim zemljama Evrope i sa velikom opasnou koja je bila na pomolu. Za vreme drugog svetskog rata palestinski su Jevreji dali svoj doprinos borbi protiv faizma formiranjem jevrejske brigade koja se uz saveznike borila na raznim frontovima. Po svretku rata, Engleska je gotovo u potpunosti zatvorila vrata onim Jevrejima koji su preiveli faistike progone ali bez mogunosti da u svojim domovinama obnove svoje egzistencije i nastave normalan ivot, i za koje je postojalo samo jedno reenje: useljenje u Palestinu. Taj negativan stav mandatske vlasti izazvao je snaan revolt kod jevrejskog stanovnitva Palestine, a prirodna posledica toga je bila stvaranje ilegalnih, podzemnih borbenih jedinica koje su sa orujem u ruci radile na ostvarenju jevrejskih nacionalnih ciljeva. Engleska je konano uvidela da je u nastalim uslovima mandat neodriv i iznela je problem Palestine pred Ujedinjene nacije. Generalna skuptina Ujedinjenih nacija, na predlog specijalne komisije koja je sprovela iscrpnu anketu, izglasala je 29. novembra 1947. rezoluciju kojom se ukida mandat, a Palestina deli na dve drave od kojih e jedna biti jevrejska. Engleska je za 15. maj 1948, najavila svoje povlaenja iz Palestine, a uoi toga dana, 14. maja 1948. godine, proklamovana je u Tel Avivu drava Izrael. Tako je poela da se ispisuje nova stranica u istoriji jevrejskog naroda. Jevrejski ivot se nastavlja, a s njime i jevrejska istorija. POGOVOR

113

1. Savez jevrejskih optina Jugoslavije mi je poverio da napiem pogovor za prevod ,,Kratke istorije jevrejskog naroda od Simona Dubnova. Trebalo bi da taj pogovor u neku ruku dopuni prevod ukazujui na izvesna mesta koja bi sa stanovita istorijskog materijalizma trebalo drukije ili bar ire objasniti. Ovaj zadatak nije nimalo lak. On bi bio teak ak i za strunjaka za jevrejsku istoriju, a kamoli za oveka koji se jevrejskom istorijom bavi dodue sa velikom ljubavlju, ali ipak samo uzgred. Zatim, bez obzira da li se neko slae sa shvatanjima, naunom metodom i zakljucima Dubnova, svaki mora da prizna da je on velik naunik i odlian poznavalac istorijske nauke uopte, a jevrejske istorije napose. Veoma je teko i nezahvalno dopunjavati Dubnova. Zato ovaj pogovor i ne treba shvatiti kao dopunjavanje; njime treba da se postigne onaj drugi cilj: da italac vidi kako se izvesna stanovita izneta u knjizi, polazei od istorijskog materijalizma, mogu i drukije shvatiti i da tako u itaoca izazove kritiki stav prema izvesnim autorovim shvatanjima. Iako ima i drugih i modernijih istorija jevrejskog naroda od Dubnovljeve, ne moe se rei da je ma koja od njih uspela da tako saeto i pregledno, a u isto vreme istorijski tako verno prikae istoriju jevrejskog naroda kao to je data u ovoj knjizi. Dubnov je uspeo da tako saeto izloi tu materiju upravo zato to ju je celog ivota studirao i napisao o njoj svoje kapitalno ivotno delo, Optu istoriju jevrejskog naroda u deset velikih svezaka. Prema tome je i u ovom pogledu bila umesna odluka Saveza jevrejskih optina kad je upravo tu saetu istoriju izabrao za prevod radi upoznavanja jevrejske i nejevrejske italake publike nae zemlje sa istorijom jevrejskog naroda na naem jeziku. Dubnov je bio pozitivista sa dobrim i loim stranama toga naunog pravca. On je verno i sa velikom naunom tanou i odgovornou istraivao i iznosio istorijske injenice. Istorijske dogaaje i istorijska kretanja objanjava u njihovoj sloenosti i isprepletenosti. Pri tome on ne prenebregava da ukae i na ekonomske prilike jevrejskog drutva u raznim razdobljima i mestima, a ima u vidu i klasnu pozadinu drutvenih sukoba. Ipak, itaocu koji je vian metodu istorijskog materijalizma pada u oi da upravo te okolnosti ne naglaava dovoljno i ne pridaje im znaaj koji te okolnosti zasluuju. esto pridaje preveliku samostalnost isto idejnom faktoru u jevrejskoj istoriji zanemarujui klasno-ekonomsku pozadinu tih ideja. tavie, Dubnov ponekad pada u gotovo romantiarski zanos kada slika moralnu snagu i moralna preimustva judaizma, kao na primer prikazujui Mojsija i starovekovni monoteizam, odanost Jevreja prema veri za vreme srednjovekovnih progona i sl. 2. Najvie bi se mogao kritikovati nain prikazivanja prvog razdoblja jevrejske istorije, razdoblja plemenskog ureenja kod Jevreja, boravka u Egiptu i izbavljenja iz egipatskog ropstva, linosti i uloge legendarnog Mojsija i stvaranja stare jevrejske drave u Palestini. Istorijska nauka jo nije dovoljno prodrla u to razdoblje, koje je bilo sudbonosno za formiranje Jevrejstva i za koje je jo i danas najvaniji istorijski izvor Biblija. I Dubnov to sudbonosno razdoblje prikazuje na osnovu Biblije, ali to ini dosta nekritiki, tako da italac moe stei utisak kao da su moralna preimustva monoteizma kod Jevreja rezultat neke naroite etike misije za ijeg je nosioca neka via sila odredila Jevreje, a ne rezultat odreenih istorijskih uslova. U stvari, moralna preimustva jevrejskog monoteizma onog vremena nad religijama okolnih naroda u Palestini ije su religije bile tek na stupnju politeizma sa oboavanjem prvenstveno onih sila od kojih je zavisila zemljoradnja rezultat su odreenog istorijskog razvoja. Znamo da je u ono vreme pa jo dugo posle toga, naroito u drutvima sa primitivnom zemljoradnikom proizvodnjom religija istovremeno jedini ili bar najvaniji oblik drutvene ideologije. Kako je poznato, i kod Jevreja su, ve od
114

prvog razdoblja njihove istorije, verske norme istovremeno i drutvene norme. Znamo da su Mojsijevi zakoni skupljeni u zbornik i objavljeni tek kasnije, a ne u vreme kada je po predanju Mojsije trebalo da ivi i donese zakone. Ali je izvesno da su ti kasnije kodifikovani zakoni postojali kao nepisana pravila. A ta je bitno, ta je karakteristino za ta pravila? Bitno je za njih to to nastoje da fiksiraju, da i u kasnijim epohama kada za to ve nema istorijskih uslova zadre izvesnu plemensku demokratiju, izvesnu jednakost i ravnopravnost, ne samo drutvenu nego i ekonomsku. Nedostatak jae dravne organizacije u poetku naseljavanja u Palestini; uloga sudija obinih seljaka i pastira koji u vreme opasnosti postaju voe naroda u drutvenoj organizaciji koja preteno jo ima karakter rodovskoplemenskog ureenja; narodna vojska u kojoj je sluenje dobrovoljno; slaba pojava i potiskivanje ustanove ropstva; zatita socijalno slabih, na primer pravo siromanih da pabire na ponjevenim njivama; a naroito abat-godina i juvilej, tj. opratanje dugova i ponovna deoba zemlje svake pedesete godine (jasan trag kolektivne plemenske svojine na zemljitu) sve je to htelo da sprei prirodnu drutvenu tendenciju onog istorijskog perioda: raslojavanje drutva na vladajue aristokratske klase uz istovremeno osiromaenje i porobljavanje irokih masa naroda zemljoradnika. Ta pojava je bila zakonitost u zemljoradnikim drutvima staroga (pa i srednjega) veka. Kod Jevreja ta se zakonitost izokrenula i samo se delimino ostvarila. U tome je svojstvena i odluna odlika jevrejske istorije: Koji su bili razlozi to nisu dopustili da se i u jevrejskom drutvu odigra prirodan tok drutvenog raslojavanja u osnovne klase i stvaranje tipine robovlasnike drave? Teko je na to odgovoriti. Svakako je jedan a moda i najvaniji razlog u tome to jevrejska drava zbog svog geografskog poloaja nije nikad mogla da se uvrsti, da mirno ivi i da se normalno razvija za jedno due razdoblje. Zbog toga se unutranje razvojne tendencije drutva ka klasnom raslojavanju, koje su se odigrale u drugim dravama starog veka, nisu u jevrejskoj dravi mogle potpuno ostvariti. Palestina, u kojoj se nalazila jevrejska drava, jeste uski pojas zemlje izmeu neplodne pustinje i mora. Taj uski pojas je bio prirodna spona izmeu monih despotskih drava staroga veka koje su se stvarale u dvema istorijskim renim dolinama: Nila s jedne strane, Tigra i Eufrata s druge. A kasnije, kada se pojavljuju nove sile, GrkoMakedonska i Rimska imperija i one e upotrebljavati Palestinu kao prirodan put u pohodima ka Egiptu. Iako je takav geografski poloaj dovodio do traginih ratova, pustoenja i porobljavanja celog naroda, on s druge strane nije dopustio da se potpuno uvrste vladajue klase svojstvene robovlasnikoj dravi. U vezi s tim narodne mase, zemljoradnici i stoari, a kasnije i zanatlije, mogli su da sauvaju ve navedene tradicije plemenske demokratije. Po naem miljenju upravo te tradicije ine sutinu starovekovne jevrejske religije kao drutvene ideologije. U prilog ovom tvrenju ide vie okolnosti (koje i Dubnov kao savestan istoriar verno navodi ne istiui, meutim, njihov dublji smisao), U jevrejskoj se dravi od samog poetka vodila otra klasna borba izmeu povlaenog plemstva s kraljem na elu i svetenstva, s jedne strane, :i narodnih masa s druge strane. Ova borba opisana je u Bibliji kao borba izmeu prave vere, vere u jedinoga boga Jevreja, i neznaboake vere, oboavanja zlatnog teleta, Bala i drugih bogova predstavljenih u ivotinjskim i ljudskim oblicima, U stvari, vladajui slojevi su bili ti (zajedno sa zvaninim svetenstvom!) koji su hteli da, preuzimajui klasne ustanove okolnih naroda, prilagode i postojeu jevrejsku veru nekim religijskim kultovima okolnih naroda. A oni koji su pruili otpor tome i koji su insistirali na izvornoj staroj veri bili su proroci. No proroci nisu bili verski predstavnici ili verski funkcioneri. Oni su bili narodni tribuni, voe narodnih masa, kao na pr. Amos koji je, kad ga je svetenik pozvao na odgovornost i pitao ko ga je poslao da prorokuje, odgovorio: Nisam prorok ni prorokov sin.
115

Pastir sam i odgajam dudove... (glava 8). Oni su, uvajui staru veru i napadajui idolopoklonstvo, istovremeno uvek napadali i pokvarenost vladajuih, njihov rasko i nemoral, ugnjetavanje sirotinje dakle pojave klasnog raslojavanja i klasne vladavine. Dubnov iznosi ove pojave klasne borbe u mnogim primerima. Ali ponekad zamagljuje njihov smisao i predstavlja ih kao isto idejne sukobe bez dublje drutvene pozadine, kao na primer u treoj glavi, kada oboavanje zlatnog teleta objanjava time to nije jo svako u narodu bio kadar da shvati uzvienost ideja velikog uitelja... (Mojsija) i veru u jedinog, nevidljivog boga. Uopte, opisujui ovo razdoblje, ponekad je sklon da te sukobe tumai onako kako to radi Biblija, jedino kao borbu za istotu vere. Dublje drutvene korene tih i takvih sukoba ne istie ni kod tako jasnog i veoma svojstvenog primera kao to je sukob kralja Davida sa prorokom Natanom (glava 6). 3. U celoj jevrejskoj istoriji postoji kobna protivurenost: jevrejske mase hoe da ostvare drutvo zasnovano na drutvenoj pravdi, meutim, privredni i drugi materijalni uslovi ne doputaju da se takvo drutvo ostvari. tavie, ukoliko je materijalno stanje jevrejskog drutva gore, utoliko je elja za drutvenom pravdom jaa, nestrpljivija. A poto je ideja o drutvenoj pravdi ponikla u starom veku, u ustavima koje inae Dubnov verno opisuje, ona je nuno primila oblik religijske ideje, religijskog verovanja. I jo neto: ovo verovanje je bilo ekskluzivno, kao to su bile i sve religije u starom veku. To je bila samo jevrejska religija i samo za Jevreje. Iz te protivrenosti je ponikla ideja o mesiji, o izbavitelju. Po Bibliji smatralo se da je jevrejski narod izabrani boji narod, a sve nedae koje ga pogaaju samo su boja kazna zato to su Jevreji odstupaju od prave vere. Narode koji Jevreje porobljavaju alje sam bog, oni su samo bi boji. Tako, u vezi i uporedo sa idejom o mesiji javlja se i ideja da se istorija sveta okree oko Jevreja (razume se, proroci koji su te ideje stvarali i iznosili imali su skuene poglede na svet i na istoriju sveta, to je sasvim razumljivo za antike prilike), da jedini i jedinstveni bog odreuje mir ili ratove da bi nagradio ili kaznio Jevreje. Dubnov koji veoma tano i saeto ukazuje na sutinu i oblike religije Jevreja u starom veku, na doprinos proroka razvoju i uobliavanju te religije naroito u pogledu njene moralne sadrine, na ideju mesijanizma ipak ne ukazuje na dublje drutvene razloge ni kod tih ideolokih pojava. Veoma je vaan momenat u istoriji Jevreja starog veka povratak iz vavilonskog ropstva. Ezra i Nehemija stvaraju novu dravu, neku vrstu teokratije. Mojsijevi zakoni dobijaju konaan oblik (iako Dubnov tu okolnost ne istie naroito i uzima biblijsku verziju da su Mojsijevi zakoni ,,otkriveni prilikom iskopavanja temelja za hram koji je podigao kralj Josija glava 9). Mojsijevi zakoni postaju istovremeno i dravni zakoni, a osnivaju se i naroite ustanove za uvanje i sprovoenje tih zakona, od kojih je najvaniji Sanhedrin. Sanhedrin je bio najvii sud, a istovremeno i ustanova za zvanino tumaenje tih zakona. To je unekoliko bila veoma pozitivna pojava za ono vreme. Ona demokratija (koja se svakako razlikuje od grkog, rimskog ili modernog shvatanja demokratije) o kojoj smo govorili bila je sada, da tako kaemo i pravno uobliena. Iako se prirodan tok klasnog raslojavanja i dalje nastavljao, ti zakoni su takoe spreavali da taj tok uzme onakve razmere kao kod drugih robovlasnikih naroda. Svak je imao svoje mesto u drutvu, znao je svoje obaveze, ali su mu i prava bila zatiena. Ta prava i obaveze bili su proeti visokim verskim moralom. Biti graanin stare jevrejske drave znailo je istovremeno vriti religijske dunosti (a ne samo verovati u religijske ideje) pojava koju emo kasnije sresti u muslimanskim teokratijama. Ali to preimustvo je istovremeno predstavljalo veliku opasnost takvog drutvenog ureenja: stvaranje dogmatizma. Jer ne samo religijski propisi nego i drutvene norme su postale
116

dogme. Sanhedrin je bio velika garantija prava pojedinaca, i nastojao je da prevaziene zakone prilagodi razvoju drutvenog ivota. Ali je ipak po svojoj strukturi tumaa od boga apsolutnog autoriteta datih zakona, istovremeno postao i izvor dogmi. Suprotnih miljenja nije smelo biti. U tako siromanoj i ugroenoj sredini kao to je bila jevrejska drava u Palestini u tom periodu, takvo dravno ureenje pomoglo je u izvesnim momentima da se drutveni sukobi smiruju; ali tee i opasnije sukobe iji su koreni bili dublji i dati van svesnih drutvenih snaga (da se posluimo Marksovom idejom) je taj dogmatizam samo pojaavao i izotravao. 4. I sada dolazi najtraginiji i najtei sukob Jevreja u starom veku: sukob sa helenizmom i sa Rimom. Sukob sa grko-makedonskim azijskim dravama koje su stvorili epigoni Aleksandra Veliikog i sukob sa Rimom smatramo istom istorijskom pojavom sa jednog ireg gledita, jer su i pored svih razlika robovlasniko drutveno ureenje grkih drava i Rima i njihova ideologija bili u sutini slini ako ih uporedimo sa jevrejskim dravnim ureenjem i ideologijom. Po Dubnovu taj sukob je opet samo ideoloki. U emu je po ovom i slinim shvatanjima bila ovde sutina sukoba? Jevrejski pogled na svet i ivot i jevrejski nain ivota bili su sasvim drukiji od grkog i rimskog. Jevreji su verovali u jedinog i nevidljivog boga to ureuje kretanje sveta i naroda i trai od ljudi da se pridravaju strogih zakona koji su i boiji i drutveni. Grka i rimska religija prevazile su ve, dodue, verovanje u prirodne sile, tipino za zemljoradnike narode. Ali one jo veruju u vie raznih bogova koji oliavaju sve mogue sile, prirodne i moralne, koje su jae od oveka. One nemaju, kao Jevreji, sliku o usklaenom svetu koji pokree vrsta volja jedinstvenog boga. Kod njih se bogovi, olieni u ljudskom obliku, bore meu sobom isto onako kao to se stalno bore meu sobom prirodne sile i kao to je stalna borba i meu ljudima. Logino je da su se kod Jevreja, kao posledica takvog verovanja, razvili dogmatizam i netrpeljivost prema ostalim religijama. Grci i Rimljani nisu znali za versku netrpeljivost. Oni bi od osvojenih naroda odmah preuzeli one bogove koji bi se po verovanju vezanom za njih mogli uklopiti u njihov pogled na svet. Ali prema jevrejskom verovanju su ispoljili netrpeljivost. Koren te netrpeljivosti nije samo verski, ideoloki. Nije nastao smrtni sukob zbog toga to su Grci i Rimljani bili rasputeni, to su se u njihovim gimnazijama deca gola vebala, to je stale hetera bio drutveno priznat, ak i cenjen, dok se po jevrejskim propisima ak i brakolomstvo kanjavalo smru, a kamoli homoseksualizam i sline pojave koje su kod Grka i Rimljana bile normalne i doputene. Koren sukoba je bio mnogo dublji, a dubinu toga sukoba tano je otkrio osetljivi politiki instinkt Rimljana: smo postojanje jevrejskog drutva u kojem je ropstvo bilo slabo razvijeno, u kojem klasne razlike nisu bile izotrene kao u rimskom drutvu, u kojem je svaki lan zajednice, bogat ili siromah, bio jednak u drutvu, u smislu verskih i pravnih propisa i vezan za drutvo vrstim moralnim pravilima predstavljalo je ugroavanje rimskog drutva. To nije bilo samo politiko, a jo manje vojniko ugroavanje: jevrejska drava je bila mala i teritorijalno i po broju stanovnitva. To je bilo ugroavanje drutvenih pozicija robovlasnike klase. U Rimu (kao i u ranijim azijskim grko-makedonskim dravama) robovlasnika klasa nije niim bila ograniena u svojoj moi. Svoju vlast i bogatstvo ona je neogranieno i bezobzirno uivala. A s druge strane, u rimskom robovlasnikom drutvu pokazuju se velike protivrenosti i krize u vreme osvajanja Palestine. Monarhija je, s jedne strane, reenje tih kriza, a s druge strane njihovo produbljavanje. Robovlasnika klasa ne moe vie da pokree napredak drutva. Sami lanovi te klase ne veruju vie u ideale i moralna shvatanja koji su tu klasu i celo rimsko drutvo ranije pokretali i unapreivali. Rasko, razuzdanost, korupcija,
117

mito, nepoverenje vladaju svugde. Robovlasnika proizvodnja je dola u orsokak, ne moe da prevazie svoje okvire. Poloaj robova sve je tei, a njihove pobune sve ee. Ipak, jevrejski pogled na svet, a naroito na drutveno ureenje, ne moe da prodre u rimsko drutvo zbog iskljuivosti Jevreja i jevrejske religije. No kada se pojavilo hrianstvo, koje e prevazii upravo tu iskljuivost jevrejske religije, ogromne mase robova i razoaranih robovlasniika brzo pohvataju novi pogled na svet i drutveno ureenje. I time poinje jedna od najveih revolucija u istoriji oveanstva. Na taj momenat, upravo na drutvene korene hrianstva na samo unutar jevrejskog drutva ve i u pogledu uslovljenosti tih korena prema rimskom drutvu, Dubnov nije ukazao u ovom radu. to se tie uslovljenosti hrianstva u okviru jevrejskog drutva gde je poniklo, Dubnov dodue iznosi klasnu pozadinu etiriju grupa ili, ako se hoe, politikih partija u jevrejskom stanovnitvu fariseja, sadukeja, esena i zelota, u momentu stvaranja hrianstva, ali ne u meri koja bi bila dovoljna za tano razumevanje hrianstva kao drutveno-revolucionarnog pokreta. Fariseji su predstavljali mase malih zemljoradnika i zanatlija, veinu stanovnitva, koje su bile pravi predstavnici judaizma. Oni su mesiju zamiljali kao narodnog voa, neku vrstu vladara koji e unititi neprijatelje Jevreja. Ipak, u svojim zahtevima prema Rimljanima bili su dosta umereni i realni. Sadukeji, predstavnici imunih slojeva, traili su otvorenu saradnju sa Rimljanima, elei da na taj nain obezbede svoja klasna preimustva. Zeloti, fanatici koji su esto poticali iz najsiromanijih narodnih slojeva, propovedali su neposredan dolazak mesije, vojnikog i narodnog voa, i u to ime su i zametnuli rat protiv Rimljana, koji je voen herojski ali se kobno zavrio po Jevreje. Eseni, takoe iz najsiromanijih narodnih slojeva, hteli su da ree svoje oajanje i teak drutveni poloaj na drugom planu. Oni su jo vie naglaavali moralni elemenat u judaizmu, tendenciju ka drutvenoj pravdi i jednakosti, koje smo ve istakli, a mesiju su smatrali ne za vojnog, ne za politikog, nego za moralnog, verskog izbavitelja. Oni su propovedali punu drutvenu jednakost, iveli u nekoj vrsti komunizma, propovedajui istovremeno asketizam: izjednaenje ne u blagostanju nego u siromatvu, u odricanju. Apostol Pavle (jevrejski: Saul iju ogromnu istorijsku ulogu pravilno naglaava i Dubnov) uinio je presudni korak kada je hrianstvo, odnosno tada jo uenje esena, jevrejske politike a istovremeno i verske sekte, uinio univerzalnim. (Dodue, to je bio samo nov kvalitet s obzirom na sve brojnije ideje kasnijih proroka koji su ve takoe isticali univerzalizam.) On je prekinuo sa iskljuivou jevrejske religije i time je novo uenje jevrejske sekte postalo pristupano svim slojevima Rimske imperije. Ipak, kasnije hrianstvo je poelo da gubi od svoje revolucionarnosti, i to u meri u kojoj je postajalo dravna religija Rima i naslednika Rima; i u meri u kojoj se, namesto izjednaenja robova i robovlasnika i odricanja od ovozemaljskih bogatstava na ovom svetu, pretvara u ideoloki oslonac novih klasnih drutava koja navedene revolucionarne zahteve prvobitnih hriana prebacuju na nebo, u zagrobni ivot. Uporedo s tim potiskuju se u njemu judaistiki elementi, potiskuje se u sutini Stari zavet. No, sve do masovne industrijalizacije i stvaranja moderne buroaske drave, svaki drutveno-revolucionarni pokret (naprimer razne ,,jeresi u srednjem i novom veku, jer ti su pokreti samo po ideolokom obliku bili religije, u sutini su oni esto bili drutveno-revolucionarni, napredni pokreti), a docnije veliki pokreti reformacije poetkom novog veka, uzimaju za svoju ideologiju Bibliju ti tom smislu to propovedaju vraanje ka originalnim koncepcijama Biblije koje je zvanina crkva izvitoperila ili napustila. Neke sekte (na primer anabaptisti u Nemakoj u XVI veku) propovedali su primitivan komunizam kao prvobitni hriani. Pa ak i mnoge seljake bune krajem srednjeg i poetkom novog veka pozivale su se na Bibliju u borbi protiv feudalnog plemstva (na primer u seljakoj buni Don Bel-a i Vat Tejlora u Engleskoj krajem XIV veka pobunjeni seljaci su pevali: Kad je Adam kopao a Eva plela, ko je onda bio plemi?).
118

Takoe je poznat veliki uticaj koji je Biblija imala ne samo na versku dogmatiku, ve i na drutvene koncepcije Islama. Biblija je takoe, i u srednjem i u novom veku, sve do modernih vremena predstavljala inspiraciju za mnogobrojna umetnika dela. 5. Hrianstvo u svom prvobitnom vidu jedan od konsekventnih oblika judaizma osvojilo je veliki deo sveta. A istovremeno osvojilo je samo mali deo Jevreja. Jevrejske mase nisu htele da prime onaj elemenat u uenju esena i prvih hriana koji je bio tu dubljoj sutini starovekovnog judaizma sa gledita opte dijalektike razvoja. Iz takvog stava je nastala jedinstvena paradoksalna situacija: postoji jedan narod, jedna posebno obeleena, posebno povezana skupina ljudi koji nemaju svoju zajedniku teritoriju, jedinstven privrednoproizvodni sistem, koji su razbacani po raznim delovima zemljine kugle, ak su izgubili svoj zajedniki jezik, a taj narod ipak postoji kroz dvehiljadegodinje razdoblje. Po gubitku drave i razorenju hrama jevrejska religija se reorganizuje, prilagoava se novim uslovima, ali opet ostaje, i to u jo veoj meri nego ranije, istovremeno i sistem drutvenih pravila. Zaetnik te reorganizacije jevrejske religije bio je Johanan ben Zakaj (vidi 21. glavu). Smisao te reorganizacije je u tome da se odri Jevrejstvo kao posebna celina iako ona vie nema zajedniku teritoriju i zajedniku drutvenu organizaciju. To se postiglo na taj nain to se religija, pored osnovnih etikih imperativa, jo vie pretvorila u sistem drutvenih pravila. Religija tada regulie naprimer ak i najsitnija pravila o ishrani i o branom ivotu. Na taj nain se nuno stvorio ne samo nepremostiv duhovni zid izmeu Jevreja i okolnih naroda, ve i drutveni zid. Centar drutvenog ivota Jevreja postaje optina (kehila), neobino ilava i svrsishodna organizacija koja, kroz prilagoenu religiju, nastavlja, esto makar i simbolino, gore iznete socijalne osnove Starog zaveta. Ako se uporedi sa stalekom organizacijom srednjovekovnog feudalizma, vidi se da je ona demokratska organizacija u kojoj su svi lanovi ravnopravni, i gde se zajednica stara o svakom svom lanu. To ipak ne znai da u optini nije bilo klasnih razlika, tavie te razlike su ponekad bile otre, naroito u veim optinama. Pored toga, poto su pravila ivota istovremeno bila i religiozni propisi, optina je nuno morala postati konzervativna organizacija. (Setimo se npr. kako je takva jedna optina izoptila i kaznila najveom verskom anatemom Spinozu zbog njegovih naprednih ideja ili otpor zvaninih predstavnika optine protiv hasidizma.) Duhovni voi optine su bili rabini, ne vie zvanini i profesionalni svetenici kao nekada leviti, ve samo ueni ljudi, tako da je svaki lan optine mogao da postane rabin ako bi se istakao svojim znanjem. Ipak, ti su rabini u krajnjoj liniji postali verni uvari verskog dogmatizma i konzervativizma. Ipak valja rei da su Jevreji, i u tekim uslovima ivota, u skuenim okvirima geta, intenzivno razvijajui svoju kulturu, davali i dalje svoj doprinos optoj kulturi oveanstva. Dubnov navodi velike pesnike, filozofe, matematiare, lekare itd. koje su Jevreji davali i u srednjem veku, i u poetku novog veka, gde god im je to iole bilo omogueno. Ali to to Jevreji nisu imali jedinstvenu teritoriju sa jedinstvenim ekonomskim sistemom, ne znai da njihova drutvena uloga u sredinama u kojima su iveli kao tuinci nije imala svoju odreenu privrednu osnovu. Dubnov, iako uvek istie tu osnovu, ne naglaava je dovoljno, ne ukazuje na zavisnost raznih ispoljavanja drutvenog ivota Jevreja od te privredne osnove. Poloaj Jevreja u odreenoj sredini u galutu (dijaspori, razasutosti) prvenstveno je zavisio od privredne uloge koju su igrali u toj sredini. A poto ta uloga nije zavisila od njih nego od istorijskih snaga koje su bile jae od njih, oni su veoma esto bili proganjani, zlostavljani, unitavani. Njihov poloaj je najee bio povoljan kada su u privrednom sistemu jedne zemlje imali ulogu koja je pokretala napred privredne snage,
119

napredak te zemlje, kao na primer u prvoj fazi feudalizma u zapadnoj Evropi, u paniji, u modernom liberalnom kapitalizmu. No esto su bili primorani da svojom ekonomskom ulogom podravaju drutvene snage koje su postajale nazadne, kao na primer u Poljskoj od XVII veka pa nadalje, i u drugim zemljama srednje i istone Evrope. Tako, na primer, Dubnov istorijski tano i verno iznosi teke progone Jevreja za vreme krstakih ratova. Tano je da su u velikoj meri povod i uzrok tim progonima bili verski fanatizam i opta elja za pljakom. Ali dublji uzrok je u neem drugom: u privrednim prilikama tog razdoblja. Naime, krstaki ratovi su izraz izvesne krize feudalizma. Zapadni feudalizam dostigao je krajnje granice svog razvoja u okviru feudalne naturalnozemljoradnike privrede. Javljali su se u sve veem broju izvesni slojevi stanovnitva koji postaju suvini u postojeem privrednom i drutvenom ureenju: plemii za koje vie nije bilo slobodnih feuda, ni svetovnih ni crkvenih, i kmetovi za koje vie nije bilo slobodne zemlje. Zato su ili da osvajaju nove zemlje u ime osloboenja Hristovog groba od nevernika. No, ubijanje Jevreja kao navodnih Hristovih ubica pored zadovoljenja potreba masovnog sadizma koje se u ljudskom drutvu povremeno javljaju imalo je i drugi razlog. Trebalo je pre svega potisnuti Jevreje sa privrednih poloaja koje su dotle zauzimali, iz zemljoradnje i nekih zanata. Od tog vremena Jevreji su bili prinueni da u postojeem privrednom ureenju nau drugo mesto (koje su ve i ranije u manjoj meri imali): da se bave novanim poslovima i uzimanjem kamate. Ovo zanimanje je u ranijoj fazi feudalizma bilo suvino pa zato i zabranjeno. No na Zapadu, poev od krstakih ratova, ono stie sve vei znaaj. Feudalci imaju sve jae potrebe za novcem, Jevreji dobijaju ulogu da nabavljaju novac za feudalce. Poloaj kmetova postaje sve tei, ranija naturalna davanja feudalcima pretvaraju se u novana. To je bio objektivan tok drutvenog razvoja, ali poto su u tom toku Jevreji bili na isturenim poloajima, mrnja seljatva se okree protiv njih. Jo je opasnija bila mrnja nove gradske buroazije, koja se takoe jo kree u okvirima feudalizma, ali koja u Jevrejima vidi opasne konkurente, Iz panije (gde je proganjanje Jevreja imalo i neke komplikovanije neposredne ideoloke razloge) Jevreji se sele u velikim masama u muslimanske zemlje, a iz drugih zemalja Zapada, specijalno iz Nemake, u istonu Evropu, uglavnom u Poljsku. U toj zemlji je feudalizam bio jo srazmerno nerazvijen i davao je Jevrejima mesta za ukljuivanje u privredu. No, razvojem feudalizma ka novim oblicima i tamo je poloaj Jevreja postajao sve tei. Slian proces se odigrao kasnije sa Jevrejima u Rusiji. Poloaj Jevreja u galutu, dakle, bio je i te kako zavisan od njihovog mesta u privredi naroda-domaina. 6. Velika francuska revolucija stvorila je novu epohu u istoriji Jevreja u Evropi. Ve je i pre francuske revolucije bilo zemalja gde je, zbog jaanja liberalne buroazije, poloaj Jevreja bio povoljan i prema njima vladala tolerancija (na primer u Holandiji). Ali francuska revolucija, kao izraz najdoslednije ideologije onda jo napredne, liberalne buroazije, daje sasvim novu formulu za drutveni poloaj Jevreja: ona ih izjednaava u svim drutvenim aspektima sa ostalim lanovima francuske nacije. Ovo je za Jevreje kao pojedince bio veoma povoljan istorijski obrt. Oni sada nisu vie izdvojeni, obeleeni i proganjani, nego su jednaki sa svim ostalim graanima. Pred njima se otvaraju nove mogunosti privrednog i opteg drutvenog razvoja. No time su Jevreji prestali da budu Jevreji u onom smislu u kojem su bili ranije, u srednjem veku. U feudalnom stalekom ureenju oni su se drutveno, privredno i idejno uklapali u drutvo kao Jevreji. Oni dodue nisu biti nacija nacije u srednjem veku nije bilo ali su oni ipak bili jedna integralna drutvena celina. Ideja i ideologija Jevrejstva kao celine, i pored klasnih raslojavanja i razlika meu Jevrejima, ipak je po izvesnim takama bila jedinstvena, celovita, makar da su neke osnovne pokretake ideje Jevrejstva u starom
120

veku, ne primer mesijanizam, tokom vremena postajale sve nejasnije i pretvorile se u simbole. (To je uostalom sudbina svake ideologije u kojoj dogme ne dozvoljavaju da se ideje prilagode promenjenoj stvarnosti.) No emancipacijom se menja i jevrejska religija kao osnovna ideologija Jevrejstva u srednjem veku. U srazmeri u kojoj su se Jevreji u pojedinim zemljama emancipovali i asimilovali, jevrejska religija u tim zemljama prestaje da bude sredstvo izdvajanja Jevreja iz okolnog drutva. Ona se postepeno reformie, i umesto religije svakodnevnog ivotnog ponaanja, kao to smo to ranije izneli, pretvara se samo u religiju savesti kao razne hrianske religije okolnih naroda. (Najbolji primer za to su neke sinagoge u Sjedinjenim Amerikim Dravama koje su svoj ritual upadljivo podesile po ugledu na neke reformistike hrianske crkve i obavljaju ga na engleskom jeziku.) Razume se, emancipacija je imala za posledicu da Jevreji daju jo vei doprinos optem kulturnom razvoju, kroz kulture naroda u kojima su iveli. Naroito je veliko njihovo uee u svim naprednim pokretima, to je razumljivo s obzirom na njihov opti drutveni poloaj diskriminisane manjine. No postepeni proces asimilacije pretopio je Jevreje potpuno samo u malom broju zemalja, mahom gde su bili malobrojni. Njihovu potpunu asimilaciju, ak i tamo gde su pravno bili potpuno emancipovani, spreavale su, pored drugih razloga, prvenstveno nazadne drutvene klase i ostale nazadne drutvene snage koje su nastojale da se i dalje sprovede drutvena diskriminacija usprkos formalno-pravne jednakosti.4 U ideologiji tih klasa u drutvima u kojima je bilo Jevreja uvek je bilo antisemitizma. Na taj nain antisemitizma nije nestalo, on je samo promenio svoje parole, te je ostao i dalje propratna pojava u ivotu Jevreja. Dakle, tu vidimo jednu zanimljivu stvar koju Dubnov takoe nije naroito istakao: nosioci antisemitizma su uvek nazadne klase. Tako je antisemitizam postao jedan od drutvenih termometara. to je drutvo bolesnije, to u njemu vie vladaju nazadni elementi, to je antisemitizam jai. Naime, mrnja i netrpeljivost prema strancima, prema manjinama ili prema jednoj odvojenoj, obeleenoj grupi stanovnitva uopte, i inae je odlika nazadnih, zaostalih elemenata drutva. Naroito u momentima drutvenih kriza na njih se prebacuje odgovornost za nedae u drutvu. Ve u srednjem veku za tu svrhu su naroito bili pogodni Jevreji. Oni su bili duboko odani svojim religijskim idealima, to im je s jedne strane davalo veliku moralnu snagu, ali s druge strane jo je vie povealo mrnju prema njima. Zatim, njihova privredna uloga u drutvu, kao to smo izneli, bila je omrznuta u izvesnim slojevima naroda koje su vladajui reakcionarni elementi zbog toga lako mogli nahukati protiv Jevreja. U doba emancipacije, opet, porasli su njihova privredna mo i drutveni uticaj to je i tada pothranjivalo mrnju nazadnih (feudalnih, nekih sitnoburoaskih i drugih) slojeva. Na primer, veoma je tipino za Drajfusov proces u Francuskoj polarizovanje drutvenih snaga u zemlji u pogledu stava prema Jevrejima (glava 45). Nazadni elementi, iji je predstavnik u tom procesu bio veliki deo oficirskog kora u Francuskoj, hteli su da unite nevinog Drajfusa, inae sposobnog oficira, samo zato to je bio Jevrejin. Napredni elementi, u ije ime je istupao uveni pisac Zola, ustali su u odbranu Drajfusa. Za carsku Rusiju je karakteristino da su sama vlada, odnosno agenti sa znanjem i odobrenjem vlade, organizovali pogrome. U srednjoj Evropi, Nemakoj i Austro-Ugarskoj, antisemitizam je iz mnogih razloga bio stalna pojava. U tim zemljama nije bilo pobedonosne buroaske revolucije kao u zapadnoj Evropi, te se
4 Asimilacija je komplikovan proces. On ima ne samo optedrutveni nego i psiholoki aspekt. Jevreji takoe kao i svaki drugi narod ili druga etnika celina prua psihiki otpor asimiilaciji. Ipak, to je objektivan drutveni proces: ako su manjine drutveno stvarno izjednaene sa veinom, one e se pre ili posle asimilovati veini. Takoe i antisemitizam je komplikovana pojava sa svojim specijalnim psiholokim aspektom. No ovde nema ni prilike ni prostora da se u ta pitanja ulazi, ukazujemo samo na glavnu liniju asimilacije i antisemitizma kao drutvenih kretanja.

121

buroaska demokratija nije nikada potpuno i dosledno razvila. Feudalno zemljoposedniko plemstvo naglo se pretvorilo u industrijske magnate zadravajui pri tome svoja feudalistika i militaristika shvatanja. Pored napredne liberalne buroazije i, kasnije, naprednog proletarijata, bilo je jakih ostataka sitne buroazije, tipine za ranije feudalno ureenje, koja je u Jevrejima videla konkurente. Kad su te zemlje izgubile prvi svetski rat, kada se ekonomska i drutvena kriza u tim zemljama zbog toga poveala, antisemitizam je uzeo jo veeg maha. U novim skuenijim ekonomskim mogunostima u tim zemljama, Jevreji su bili sistematski potiskivani sa svojih privrednih i drutvenih pozicija. Te zemlje su bile leglo faizma i nije udno za onoga ko poznaje istoriju Nemake da se faistika ideologija u svom najstranijem, najudovinijem obliku pojavila upravo u Nemakoj. Glavna taka u toj ideologiji bilo je tzv. rasno uenje, a jedan od glavnih zahteva toga uenja bilo je unitavanje Jevreja. 7. Knjiga se uglavnom zavrava dolaskom Hitlera na vlast, njegovim uvrenjem i progonima protiv Jevreja u Nemakoj. No posle ovoga desila su se dva dogaaja vanredno znaajna za istoriju Jevreja. Prvi je unitenje oko 6,000.000 Jevreja u Evropi, a drugi je stvaranje drave Izrael. 1939. godina nije znaajan datum samo zbog poetka drugog svetskog rata. Taj datum ima za Jevreje i poseban znaaj, jer je tada bio donet u Hitlerovoj Nemakoj plan za reenje jevrejskog pitanja, i to ne samo u Nemakoj nego i u drugim zemljama koje bi dole pod Hitlerovu vlast. Prva varijanta je bila da se Jevreji presele na Madagaskar. No, 1941. plan je bio izmenjen i predvideo je fiziko unitenje svih Jevreja i oduzimanje njihove imovine u korist Treeg Rajha. Taj plan je bio ostvarivan sistematskom upornou i bezobzirnou. Progoni, zlostavljanja i ubijanja Jevreja vreni su ne samo u vojniki osvojenim zemljama nego je Hitler i od svojih saveznika traio da sprovode sline mere. Tako su bile preduzete mere protiv Jevreja u Maarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Italiji. Na nesreu, veina evropskog Jevrejstva bila je skoncentrisana u zemljama koje je Hitlerova Nemaka osvojila. Naveemo neke cifre da bi se shvatila sva stravinost ovog genocida (ove cifre se odnose na broj Jevreja 1939. godine ne raunajui Jevreje koji su emigrirali iz Nemake po dolasku Hitlera na vlast). U Poljskoj je bilo oko 3,500.000 Jevreja, a u ivotu je ostalo oko 250.000, od kojih je oko 200.000 izbeglo u Sovjetski Savez. U Sovjetskom Savezu, gde je veliki broj Jevreja bio skoncentrisan u zapadnim oblastima koje je faistika Nemaka okupirala, uniteno je od oko 3,000.000 oko 1,000.000. U Litvaniji od 120.000 ostao je u ivotu sasvim neznatan broj. U Nemakoj je bilo 500.000, a u Austriji oko 200.000. Od nemakih Jevreja se spasla oko jedna treina, dok je ostatak uniten. U ehoslovakoj od 360.000 preivelo je oko 40.000, u Maarskoj od 500.000 ostalo je u ivotu oko 150,000 (tu je unitavanje uzelo maha naroito po okupaciji Maarske od strane Hitlerove Nemake marta 1944. god.). U Holandiji je od 110.000 Jevreja uniteno oko 100.000, u Francuskoj od oko 300.000 uniteno je barem 100.000. U Rumuniji od 750.000 Jevreja uniteno je 500,000. Takoe je gotovo sasvim uniteno grko Jevrejstvo (110.000), dok u Bugarskoj, i pored proganjanja i interniranja, Jevreji uglavnom nisu bili fiziki unitavani. Pre rata bilo je u svetu 18,000.000 Jevreja; faistika Nemaka i njeni saveznici likvidirali su, dakle, jednu treinu Jevreja u svetu, tj. oko 6,000.000.5
5 Brutalni, masovni, mizantropski, dosad u istoriji besprimerni metodi unitavanja mnogih miliona ljudi, a meu njima i oko 6,000.000 Jevreja danas su ve dovoljno poznati. Meutim, koristimo priliku da istaknemo da su Jevreji u vrlo velikom broju uestvovali u borbi protiv faizma, gde god im se za lo pruila prilika. Oni su uestvovali kao borci u svim saveznikim armijama, partizanskim odredima i u raznim

122

Rezultat masovnog unitenja Jevreja za vreme drugog svetskog rata je taj to je Evropa prestala da bude kontinent sa najveim brojem Jevreja. Sada u Evropi ima oko 3,700.000 Jevreja, od toga oko 2,500.000 u Sovjetskom Savezu. U Americi ima oko 6,000.000 Jevreja, od toga samo u SAD preko 5,000.000 (najjae jevrejske organizacije i duhovni centri Jevreja van Izraela nalaze se danas u SAD), U Aziji ih ima preko 2,000.000 (od toga je veina u Izraelu), u Africi ima neto preko 500.000 (od toga 200.000 u Maroku), a u Australiji svega 64.000. Ukupan broj Jevreja danas u svetu iznosi oko 12,000.000. Drugi istorijski dogaaj koji smo napomenuli je stvaranje nove jevrejske drave. U Palestini u kojoj je, kako je u knjizi izneto, postojala u smislu Balfurove deklaracije nacionalna domovina Jevreja pod mandatom Engleske, Jevreji su 1948. godine proglasili nacionalnu dravu pod imenom Izrael, posla ega je sledio oruani sukob sa okolnim arapskim zemljama koji je okonan primirjem iz 1949. godine (konani ugovori o miru jo uvek ne postoje). Drava koja obuhvata primorski pojas, ponekad sasvim uski, ranije Palestine i iji gro sainjava zasad jo neplodna pustinja Negev, sada broji oko 2,200.000 stanovnika od kojih neto ispod 10% ine Arapi. Ona je nastala kao rezultat cionistikog pokreta o kojem takoe govori Dubnov. Taj pokret, iji intelektualni koreni idu u daleku prolost, poeo je ekonomski i politiki da se realizuje krajem prolog veka a naroito izmeu dva svetska rata, uporedo sa oivljavanjem amtisemitizma u mnogim zemljama. No posle drugog svetskog rata, naroito posle proglaenja drave, poelo je masovno useljavanje naroito iz redova preivelih ostataka srednjoevropskog i istonoevropskog Jevrejstva, kao i iz afrikih i azijskih zemalja. Prema pojavi Izraela razne zemlje i pokreti u svetu imaju razne stavove; mahom pozitivne, a ponekad iz ideolokih i praktino-politikih razloga i negativne. Veina Jevreja u svetu, bez obzira na drutveni poloaj i politiko opredeljenje, ima pozitivan stav prema Izraelu i mnogi ga pomau moralno i materijalno. No, i meu Jevrejima, i to mahom onim koji Jevrejstvo smatraju samo religijom ili koji reenje jevrejskog pitanja vide i trae u potpunoj asimilaciji sa narodima u ijoj sredini ive, postoji i negativan stav prema Izraelu. Ipak, i pored nekih negativnih stavova prema njemu i nepovoljnih geo-politikih uslova i ekonomskog poloaja (naroito slabost sirovinske baze) Izrael se afirmisao kao istorijska realnost. U njemu se stvara nova izraelska nacija od Jevreja iz raznih zemalja, ak i raznih kontinenata, i raznih tradicija i stepena kulturnog razvoja. 8. Najzad, nekoliko reci o Jevrejima u Jugoslaviji. Jevrejskih naselja je bilo u zemljama dananje Jugoslavije jo za vreme Rimljana, zatim u Vizantiji, srednjovekovnoj Srbiji, Dalmaciji, Sloveniji i Hrvatskoj. U XVI veku izvestan broj Jevreja prognanih iz panije i Portugalije naselio se u Turskoj imperiji na Balkanskom poluostrvu. Sefardske optine u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Dalmaciji vode uglavnom poreklo od tih useljenika. U Hrvatskoj i Vojvodini naseljavali su se akenaski (nemaki) Jevreji iz Maarske, Slovake i Poljske. U predratnoj Jugoslaviji bilo je oko 70.000 Jevreja. Oni su iveli preteno u veim gradovima, Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Bitolju, Subotici, Novom Sadu. U drugom svetskom ratu Hitlerov bes, izazvan martovskim dogaajima 1941. godine, naroito se
pokretima otpora. Rauna se da ih je ukupno bilo u saveznikim vojskama oko 1,200.000. Od mnogih primera navedemo neka. Prema podacima Saveza jevrejskih optina Jugoslavije ima barem 14 narodnih heroja nae narodnooslobodilake borbe koji su jevrejskog porekla. U Sovjetskom Savezu prema sovjetskim podacima od 1. februara 1945. g. ratna odlikovanja ordene i medalje dobilo je 65,337 Jevreja, meu kojima 379 heroja Sovjetskog Saveza.

123

okomio izmeu ostalog i na jugoslovenske Jevreje. Odmah po okupaciji bile su preduzete otre mere protiv njih. U Srbiji ih je veina likvidirana na Sajmitu jo 1941. godine. U tzv. Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj Paveli je odmah poeo da kopira hitlerovske zakone protiv Jevreja i da pristupa njihovom zlostavljanju i masovnom unitavanju. Makedonski Jevreji pod bugarskom okupacijom bili su masovno uniteni 1943. godine, dok su Jevreji u Vojvodini stradali 1944. godine zajedno sa Jevrejima iz Maarske. Preivelo je svega oko 15000 jugoslovenskih Jevreja, od kojih se oko 8000 iselilo u Izrael, tako da danas u Jugoslaviji ima oko 6500 Jevreja. Mali broj Jevreja jo je u toku okupacije emigrirao u druge zemlje. Danas Jevreji u socijalistikoj Jugoslaviji uivaju punu ravnopravnost. Naem drutvenom ureenju su tui svi oni negativni drutveni i idejni uticaji iz kojih se hrani antisemitizam. Novembra 1961. god. Andrija Gams HRONOLOKA TABELA Pre nove ere 2000-1700. Doba praotaca Avrama, Isaka i Jakova (VavilonKanaan) 1700-1300. Sinovi Izraela u Egiptu. 1300-1200. Mojsije i izlazak iz Egipta. 1200-1030. Jevreji se nastanjuju u Kanaanu. Doba sudija. 1030. Kralj Saul 1010. Kralj David 970. Kralj Solomon 930. Podela jevrejske kraljevine. 930-720. Kraljevina Izrael: 870. Osnivanje glavnog grada Samarije; Ahab i prorok Elija. 720. Izgnanstvo u Asiriji. 930-586. Kraljevina Judeja: 700. Hezekija i Senaherib. Prorok Isaja. 620. Josija I njegova reforma. 597. Prevlast Vavilonije; Prorok Jeremija. 586. Prvo razorenje Jerusalima. 585-536. Vavilonsko ropstvo. 536.-332. Prevlast Persijanaca: 316. Zerubabel i obnova Hrama. 453-413. Ezra i Nehemija. 332-140. Grka prevlast: 332. Aleksandar Makedonski u Jerusalimu. 320. Judeja pod Ptolemejima. 198. Judeja pod Seleukidima. 107. Ustanak Hasmonejaca. 140. Osloboenje od strane prevlasti. 140-37. Hasmonejci i doba Heroda: 140. Nasi Simeon Hasmonejac. 135. Nasi Johanan Hirkan. Sadukeji i Fariseji. 103. Kralj Aleksandar Janaj. 67. Bratoubilaki rat. HirkanAristobul.
124

63. Pompej i Rimljani u Jerusalimu. 62. Hirkan i Antipater. 37. Kralj Herod Veliki. Nova era 1. Pretpostavka o roenju Isusa Nazareanina. 4. Smrt Heroda; njegovi naslednici. 6-40. Rimski prokuratori u Judeji. 33. Raspinjanje Isusa Nazareanina (?). 41-44. Kralj Agripa I. 44-66. Poslednji prokuratori. 66-70. Nacionalni rat protiv Rima. 70. Drugo razorenje Jerusalima. 80. Johanan ben Zakaj osniva Sanhedrin u Javne-u. 132-135. Ustanak Bar-Kohbe i razorenje Betara. 150. Sanhedrin i velike akademije u Galileji. 200. Nasi Juda i Mina. 220. Velike akademije u Vaviloniji; Rab i Samuel. 315. Palestina pod prevlau hrianskog Rima 350. Progoni u Erec Jisraelu; Jerusalimski Talmud zavren. 386. Podela Rimske imperije; Palestina pod vizantijskom prevlau 429. Poslednji nasi (patrijarh) Gamaliel u Palestini. 500. Zavravanje Vavilonskog Talmuda. 500-600. Razvitak jevrejskih zajednica u Italiji, Francuskoj, Nemakoj i paniji. 613. Poetak prisilnog pokrtavanja u Vizigotskoj paniji (Sisebut). 614. Jevrejski ustanak protiv Vizantije u Erec Jisraelu. 624-626. Borbe Muhameda protiv arapskih Jevreja 629. Prisilno pokrtavanje i izgon iz Francuske (Kralj Dagobert). 638. Prevlast, Arapa u Palestini i Vaviloniji. 711. Prevlast Arapa u paniji. 750. Osnivanje Bagdadskog kalifata; Egzilarsi i Gaoni. Hazarski kraljevi prihvataju jevrejsku veru. 760. Anan ben David i karaiti u Vaviloniji. 768-840. Jevrejske zajednice u carevini Karla Velikog i njegovog sina Luja (Francuska, Nemaka, Italija). 942. Smrt gaona Saadije u Vaviloniji. 950. Ministar Hazdai Ibn aprut u arapskoj paniji. 970. Poslednji hazarski kralj Josef (Rusija). 1038. Kraj gaona i vavilonskih akademija. 1040. Roenje Raija. 1055. Smrt Samuela Hanagida, vezira Granade. 1000-1100. Geron Meor Hagola i Rai (Nemaka, Francuska). 1096. Prvi krstaki rat; unitenje jevrejskih zajednica u Nemakoj. 1099. Krstai zauzimaju Jerusalim i iz njega izgone Jevreje (osnivanje jerusalimskog hrianskog kraljevstva. 1105. Smrt Raija. 1113. Antijevrejski ispadi u Kijevu (Rusija). 1135. Roenje Majmonidesa u Kordovi.
125

1140. Putovanje Jude Halevija u Erec Jisrael i njegova smrt. 1147. Drugi krstaki rat (Francuska, Nemaka). 1148. Muslimanski Almohadi vre pokolj u paniji. 1182-1198. Kratkotrajni izgon iz Francuske (Filip August). 1189. Trei krstaki rat (pokolj Jevreja u Engleskoj) Jork. 1204. Smrt Majmonidesa (Kairo). 1215. Papa Inokentije III i bula o odevanju Jevreja. 1233. Auto-da-fe jevrejskih knjiga (Monpelje, Pariz). 1242. Spaljivanje Talmuda u Parizu. 1247. Papa Inokentije IV protiv optubi za ritualna umorstva. 1263. Barcelonska polemika (Ramban). 1264. Jevrejski statut princa Boleslasa (Poljska). 1290. Proterivanje iz Engleske. 1306-1314. Privremeni izgon iz Francuske. 1320. Kratak period biskupa u Francuskoj i novi izgoni. 1330-1338. Judenschlger (izvrioci pokolja nad Jevrejima) u Nemakoj. 1348. Crna smrt u Nemakoj i drugim zemljama. 1333-1370. Kralj Kazimir Veliki i naseljavanje Jevreja u Poljskoj. 1388. Veliki vojvoda Vitold i privilegije date Jevrejima. 1391. Seviljski pokolj i krvava pokrtavanja u paniji. 1394. Poslednji izgon iz Francuske. 1412-1413. Duga polemika u Tortozi (panija). 1421. Izgon iz Bea. 1453. Prevlast Turaka u Istambulu i poetak velikog useljavanja u Tursku. 1481. Nova panska Inkvizicija protiv Marana. 1492. Izgon Jevreja iz panije. 1495-1503. Proterivanje Jevreja iz Litvanije. 1498. Izgon Jevreja iz Portugalije. 1507-1550. Osnivanje jevrejskog centra u Poljskoj. 1516. Stvaranje geta u Veneciji. 1524-1532. Mesijanski pokret Reubena i Molha (Italija). 1550. Kolonija portugalskih Marana, novohriana, na jugu Francuske. 1530-1570. Nova zajednica u Erec Jisraelu; Josef Karo i Ari u Safedu. 1553. Pape spaljuju u Rimu Talmud i progone Jevreje. 1563. Car Ivan Grozni nareuje da se Jevreji iz Polocka udave u Dvini (Rusija). 1579. Smrt Josefa Nasija, savetnika na otomanskom dvoru. 1580. Osnivanje Kongresa etiriju zemalja u Poljskoj 1590. panski i portugalski Marani bee u Holandiju. 1614-1616. Pogrom Fetmilha i izgon iz Frankfurta i Vormsa. 1618-1648. Beda u Nemakoj i Austriji usled tridesetogodinjeg rata. 1623. Osnivanje Kongresa optina u Litvaniji. 1648-1649. Ubistva u Ukrajini za vreme ustanka Hmeljnickovih kozaka. 1654-1656. Pogromi u Poljskoj za vreme rusko-vedskog rata. 1655. Manase ben Izrael u Londonu; Kromvel i nova jevrejska zajednica u Engleskoj. Poetak stvaranja jevrejske zajednice u Severnoj Americi; Novi Amsterdam (Njujork). 1656. Ekskomunikacija Baruha Spinoze u Amsterdamu (Holandija). 1666. Sabataj Cevi i mesijanski pokret. 1670. Nov izgon iz Bea.
126

1671. Jevreji se nastanjuju u Berlinu i Brandenburgu. 1677. Smrt Spinoze. 1678. Jevreji u Alzasu pod francuskom vlau. 1740. Bet iz Mjedzibodza i poetak hasidskog pokreta. 1740-1744. Proterivanje iz Praga (carica Marija Terezija). 1750. Restriktivni zakoni Fridriha II protiv pruskih Jevreja. 1755. Mendelzon pie svoje prvo delo (prevod Biblije: 1783). 1756. Sluaj Jakoba Franka. 1759. Frankistiki pokret i pokrtavanje njegovih pristalica. 1764. Ukidanje centralnih kongresa u Poljskoj i Litvaniji i kraj iroke autonomije jevrejskih optina. 1768. Umanov pokolj i pogromi Hajdamaka u Ukrajini. 1772-1795. Podela Poljske i ustanovljenje zone ogranienja za Jevreje u Rusiji. 1772. Poetak borbe rabina protiv hasida; hasidski pokret se uvruje u Poljskoj. 1776. Nezavisnost Sjedinjenih Amerikih Drava i jednakost u pravima za Jevreje. 1782. Akt o toleranciji austrijskog cara Josifa II. 1789. Francuska revolucija i deklaracija o pravima oveka. 1791. Emancipacija francuskih Jevreja. 1804. Jevrejski statut u Rusiji. 1807. Pariski Sanhedrin; irenje pokreta za asimilaciju u zapadnoj Evropi. 1808. Prve jevrejske poljoprivredne kolonije u Rusiji. Napoleon spreava emancipaciju u Alzasu. 1812. Edikt o emancipaciji u Pruskoj. 1815. Poetak politike reakcije i pokreta protiv emancipacije u Evropi 1827. Vojni zakon Nikole I. 1830. Borba za emancipaciju u Nemakoj (Riser i dr.). Francuzi zauzimaju Alir. 1844. Osnivanje jevrejskih kola u Rusiji; uvrivanje pokreta haskale u Rusiji. Borba za versku reformu u Nemakoj (rabinske konferencije). 1848. Martovska revolucija i druga emancipacija u Nemakoj. 1858. Emancipacija u Engleskoj. 1860. Poboljanje poloaja Jevreja u Rusiji; reforme Aleksandra II i pokret za asimilaciju (do 1865). 1866. Pogrom u Jasiju. 1867. Emancipacija u Austro-Ugarskoj. 1870. Pogromi u Rumuniji i intervencija Alijanse. Emancipacija u Italiji. Dekret Kremijea (Alir). 1870-1873, 1880. Antisemitski pokret u Nemakoj. 1881-1882. Poetak useljavanja u Palestinu: Prijatelji Ciona i Bilu i nacionalni pokret (Pinsker). Pogromi u Rusiji i reagovanje Aleksandra III. Poetak useljavanja u Ameriku. 1883. Osnivanje Rion-le-ciona i Zihron Jakova (Baron Edmond de Roild). 1891. Izgon iz Moskve. Poetak useljavanja u Argentinu. 1894. Drajfusova afera (do 1899). 1896. Jevrejska drava (Teodor Hercl). 1897. Osnivanje Jevrejskog radnikog saveza Bund u Rusiji. I bazelski kongres i osnivanje Cionistike organizacije. 1898-1899. Pogromi u Aliru. 1901-1905. Objavljivanje Jevrejske enciklopedije u Njujorku.
127

1903. Kiinjevski pogrom; jaanje nacionalistikih i socijalistikih pokreta kod Jevreja u Rusiji. 1905. Prva ruska revolucija i oktobarski pogromi. 1913. Bejlisova afera. 1914. Svetski rat: 19141918; progoni Jevreja u Rusiji. 1917. Balfurova deklaracija i stvaranje nacionalnog ognjita u Palestini. Druga ruska revolucija i emancipacija Jevreja. Oktobarska revolucija. 1918-1921. Graanski rat i veliki pogromi u Ukrajini. 1919. Mirovna konferencija u Parizu. Versajski ugovor; priznanje manjinskih prava. 1922. Engleski mandat u Palestini i jaanje cionistikog pokreta; forsiranje kolonizacije (Tel Aviv). 1933. irenje antisemitizma u Nemakoj (nacionalsocijalisti). 1935. Nirnberki zakoni. 1937. Antijevrejski zakoni u Rumuniji. 1938. Antijevrejski zakon u Italiji. Nemaka aneksija Austrije. 1939. Nemaka aneksija ehoslovake. 1939-1945. Drugi svetski rat. 1948. Stvaranje drave Izrael.

128