• Embed Doc
  • Copy Link
  • Readcast
  • Collections
  • CommentGo Back
 
VI. Vrhunac vizantijske moći: Vasilije II (976-1025);
Sve više se zaboravljalo da presto pripada Vasiliju II i Konstantinu VIII. Tako se posle smrti Jovana Cimiskijakao pretendent na upražnjeni namesnički položaj javio njegov šurak Varda Sklir. U to doba je Vasilije imao 18, aKonstantin 16 godina. Uz pomoć parakimomena Vasilija, njihovog ujaka, oni su preuzeli vlast. Ipak, državom jeupravljao Vasilije II pošto je Konstantin VIII bio lakomislen i odavao se uživanjima. U početku, sve državne poslove je vodio evnuh Vasilije. Pokušaj uzurpacije Varde Sklira je bio više uperen protiv njega. Varda Sklir jeza vreme svog zeta Cimiskija bio domestik Istoka (imao najviši zapovednički položaj u vojsci). U leto 976. su ganjegove trupe proglasile za cara. Postepeno je pod svoju vlast doveo celu Malu Aziju. Početkom 978., poslezauzeća Nikeje, približio se prestonici. Parkimomen Vasilije se obraća Vardi Foki, sinovcu cara Nićifora II Foke(963-969), smelom vojskovođi koji je sam pokušao da uzurpira presto od Jovana Cimiskija. Tada ga je, uCimiskijevoj službi, Varda Sklir savladao, dok je sada u službi novog cara, on trebao da ukloni Sklira. VardaFoka je krenuo u Cezareju, uporište Foka, i primorao uzurpatora da se povuče u unutrašnjost Male Azije. Prve bitke dobija Sklir, ali maja 979. je Foka, u Pankalejskoj ravnici u blizini Amoriona, pobedio svog suparnika udvoboju, a zatim potukao njegovu vojsku. Sklir je pobegao na kalifin dvor, i to je kraj prvog građanskog rata. Nekoliko godina kasnije dolazi do sukoba mladog cara i svemoćnog parakimomena, jer Vasilije II želi da seoslobodi tutorstva. Parakimomen je, uvideći da ga neće zaobići nemilost, spremao zaveru protiv nezahvalnogcara zajedno sa Vardom Fokom i drugim vojskovođama, ali je uhvaćen i bačen u progonstvo, gde je i umro. Iakose vladavina Vasilija II zvanično računa od 976., on samostalno vlada tek posle pada velikog evnuha (985).Prvi samostalni poduhvat cara bio je pohod na Balkan 986. U Makedoniji je izbio 976. ustanak pod vođstvomčetvorice «kometopula», sinova vojvode-komesa Nikole, koji je postepeno zahvatio najveći deo Balkanskog poluostrva. Obavešten o akciji kometopula, zbačeni bugarski car Boris sa bratom Romanom beži iz Carigrada,ali strada pri prelasku granice.Roman se spasao, ali nije mogao nositi krunu jer su ga Vizantinci uškopili.Vođstvo u borbi, a zatim i carska kruna, pripali su najmlađem kometopulu, Samuilu, jer su dva brata: David iMojsije, poginuli u borbi, a trećeg brata, Arona, je Samuilo pogubio. Središte tog carstva bilo je prvo u Prespi, azatim u Ohridu. Pod svojom vlašću ima celu Makedoniju sem Soluna, stare bugarske zemlje između Dunava i planine Balkana, Tesaliju, Epir, deo Albanije sa Dračem, i srpske zemlje. Ustanovljena je i bugarska patrijaršijakoju je Cimiskije ukinuo, a njeno središte je prenešeno u Ohrid. Ideološki je Samuilovo carstvo bilo vezano zastaro Bugarsko carstvo, pa su ga i tvorci i Vizantinci nazivali bugarskim. Tradicije carstva i patrijaršije postojesem u Vizantiji, još samo u Bugarskoj, pa ih Samuilo prihvata i preuzima. Da je Samuilov cilj bilouspostavljanje starog bugarskog carstva, on bi se okrenuo pre svega prema starim bugarskim zemljama, ali jenjegovo zanimanje prema tim oblastima bilo malo, tako da izvori skoro i ne pominju oblasti istočno od Serdike.Samuilovo carstvo se širi prema jugu.Posle bezuspešnih napada na Solun i Ser, Samuilo više puta nadire u Tesaliju i krajem 985-početkom 986.osvaja Larisu posle duge opsade. Pad glavnog grada Tesalije je pobudio cara Vasilija II na kontraofanzivu. Kroztzv. Trajanovu kapiju dolazi u oblast Serdike, ali ne može da osvoji grad. Pri povratku je carska vojskanapadnuta i razbijena (avgusta 986), te Samuilo može nesmetano da širi svoje oblasti jer je u Vizantiji buknuonovi građanski rat.Varda Sklir se početkom 987. vratio u Vizantiju i opet proglasio za cara. Varda Foka (koji je bio sklonjen sa položaja zbog veza sa parakimomenom Vasilijem) je ponovo postavljen za vrhovnog komandanta u Aziji da biopet pobedio Sklira. Umesto toga, i on ustaje protiv cara i 987. se proglašava za cara. Iza Varde Foke su stajalivojni komandanti, kao i najuticajniji magnati-veleposednici. U početku su se Varda Foka i Varda Sklir dogovorilida podele Carstvo, pa bi Foki pripao evropski deo sa Carigradom, a Skliru azijske pokrajine. Ipak, Foka je,svestan svoje nadmoćnosti, uklonio Sklira, stavio ga pod stražu, i ostao jedini pretendent. Cela Mala Azija jedošla pod njegovu vlast, i bio je nadomak Carigrada 988. Jedna njegova vojska zauzima položaj kod Hrisopolja,a druga kod Abidosa. Vasilije II traži pomoć od kijevskog kneza Vladimira i dobija odred od 6.000 ruskihvojnika. Pod carevim vođstvom su Rusi do nogu potukli pobunjenike kod Hrisopolja, a ishod je odlučen u bicikod Abidosa, u kojoj je i sam Varda Foka poginuo (989). Sklir, koji je još jednom pokušao da stupi u akciju,morao je pristati na sporazum i potčiniti se caru. Vasilije II je kao nagradu za pomoć obećao ruskom knezu svojusestru Anu, pod uslovom da se on i njegov narod pokrste. Dotad se nijedna princeza rođena «u purpuru» nijeudala za stranog vladara. Prvi put je stranom vladaru ponuđeno da stupi u rodbinske veze sa legitimnomcarskom dinastijom. To je bilo u suprotnosti sa vizantijskom tradicijom, tako da su po prolasku opasnostiVizantinci pokušali odustati od obećanja. Vladimir zato napada vizantijski Krim i zauzima Herson (989), i tek tada je Ana poslata u Kijev. Vizantijski uticaj se tada širi i na Rusiju.Car je postao surov i podozriv posle svih građanskih ratova, i nikom nije poklanjao poverenje. Ostao jeneženja. Upravljao je državom izbegavajući savetovanja. U građanskim ratovima je slomio političke aspiracijevelikaša, a stao na put i privrednom jačanju feudalne aristokratije. Pooštrio je antiaristokratsku agrarnu politiku prethodnika. Porodice Foka i Maleina se izričito spominju u noveli Vasilija II iz 996. kao najistaknutiji predstavnici veleposedničkog plemstva. Novela naređuje da se svi posedi koje je vlastela stekla od seljaka poslezakona Romana Lakapina, bez obzira na ranije predviđeni rok zastarelosti imaju vratiti bivšim vlasnicima,odnosno njihovim naslednicma bez ikakve naknade (ranije je bio rok zastarelosti – kod vojničkih imanja je to 40
 
godina – posle toga nisu morali vraćati). Po Vasilijevoj naredbi, prema državi rok zastarelosti ne postoji: onamože tražiti povratak svojih imanja još od Avgustovog doba. Ujedno nastoji ograničiti širenje manastirskogveleposedništva, pa istom Novelom naređuje da manastiri osnovani na teritoriji seoskih opština kao seljačkezadužbine sa malim brojem kaluđera, budu potčinjeni seoskoj opštini i da ne plaćaju dažbine episkopu. Samomanastiri sa 8 ili više kaluđera ostaju pod vlašću episkopa, ali ne smeju povećati svoje zemljišne posede. Zatim je nametnuo veleposednicima da plaćaju alilengion za vlasnike manjih poseda, tj. da plaćaju porez umestoseljaka koji ne bi mogli odgovoriti poreskoj dužnosti. Tako je teret alilengiona koji je dotad padao na članoveseoske opštine, vezane zajedničkom odgovornošću za poreska plaćanja, prebačen na veleposednike.U proleće 991. Vasilije II napušta Carigrad i nekoliko godina vodi operacije protiv Samuila. Dotle su Arabljaniiz fatimidskog kalifata u Egiptu prodrli u Siriju i naneli poraz carskom komandantu Antiohije na Otrontu 994., azatim opseli Alep. Ipak, Vasilije II se lično pojavio pred zidinama Alepa (995), oterao neprijatelja i zauzeoRafaneju i Emesu. Kad je komandant Antiohije 999. doživeo novi poraz, car je došao u Siriju da još jednomspasi situaciju. Zatim je otišao u kavkske pokrajine da bi sredio prilike u Jermeniji i Iberiji.Samuilo je iskoristio carev odlazak, upao u Grčku, i stigao do Peloponeza, ali ga je pri povratku iznenadioviz.vojskovođa Nićifor Uran i naneo mu težak poraz. Sam Samuilo je bio ranjen i jedva se spasao (997). Ipak,Samuilo je nastavio sa osvajanjima: zauzeo je Drač i prisajedinio Rašku i Zetu. Savez sa Vizantijom nije pomogao Jovanu Vladimiru – njegova zemlja je anektirana, a on odveden u zarobljeništvo. Kasnije ga jeSamuilo vratio na zetski presto kao vazala i oženio ga svojom ćerkom Teodorom-Kosarom. Velika vizantijskaofanziva na Balkanu počinje 1001. kada se car vratio iz Azije. Dolazi u oblast Serdike i zauzima okolne tvrđave,i tako preseca put ka bugarskim zemljama oko Dunava. Vizantijski komandanti su zaposeli Plisku, kao i Veliki iMali Preslav. Zatim se Vasilije okrenuo ka Makedoniji, pa mu se Ber predao, a Servija je zauzeta na juriš.Vasilije uspostavlja vlast u Tesaliji, pa se vraća u Makedoniju, i posle žestoke borbe osvaja jako utvrđeni Voden. Napao je Vidin na Dunavu i posle osmomesečne opsade je zauzeo ovu značajnu tvrđavu. U međuvremenu jeSamuilo zauzeo i opljačkao Jedrene. Na Vardaru, blizu Skoplja, car je odneo veliku pobedu nad Samuilovomvojskom, posle čega mu se predalo Skoplje (1004). Posle četvorogodišnjeg neumornog ratovanja, Vasilije II jedržao polovinu neprijateljske teritorije i uklještio Samuilovu centralnu oblast, te prekida operacije i prekoPlovdiva se vraća n zimovanje u Carigrad. Drač je pao u ruke vizantijskog cara izdajom (1005). Uništavajućiudarac bio je jula 1014. kada je posle dužih borbi Samuilova vojska opkoljena u klancima Belasice. Samuilo sespasio i pobegao u Prilep, ali je veliki deo vojnika poginuo ili je zarobljen. Vasilije II Bugaroubica je pobedu proslavio na grozan način: zarobljenicima (po Kekavmenu 14, po Skilici 15 hiljada) su iskopane oči, samo jesvakom stotom ostavljeno po jedno da bi odveo drugove Samuilu u Prilep. Kada je Samuilo to video, udarila ga je kap, i umro je (6.10.1014.). Njegov sin i naslednik, Gavrilo Radomir, je pao već 1015. jer je njega i njegovuženu ubio brat od strica, Aronov sin, Jovan Vladislav. Prevarom je on uhvatio i zetskog kneza Jovana Vladimira i pogubio ga. Pri opsadi Drača gine i sam Jovan Vladislav (1018) i rat se završava svečanim ulaskom Vasilija II uOhrid. On obilazi pokorenu zemlju, obnavlja vizantijsku vlast i postavlja po gradovima svoje komandante.Prema pokorenom stanovništvu vodi umerenu politiku i omogućva plaćanje dažbina u naturi. Ohridska patrijaršija je pretvorena u arhiepiskopiju, ali ima svoju autokefalnost, i njoj su potčinjene sve episkopije nateritoriji ex-Samuilovog carstva. Nije zavisila od same carigradske patrijaršije, ali je bila potčinjena samom carukoji lično bira ohridskog arhiepiskopa, koji ima najviši rang od svih arhiepiskopa.(stvaranje tema)Poslednjih godina života car je proširio vlast prema kavkaskom području. Posle smrti jermenskog kraljaGagika I (990-1020) izbili su neredi u Jermeniji i koristeći ih, car je Vaspurkansku oblast i deo Iberije pripojioCarstvu, dok je oblast Anija ostala kralju Jovanu Smbatu kao doživotno vlasništvo, s tim da posle njegove smrtii to pripadne Vizantiji.Radi efikasnije odbrane, ceo vizantijski posed u Italiji je organizovan kao katepanat i hrabri katepan VasilijeVojoan je otpočeo uspešno ratovanje sa okolnim silama. Vasilije II je spremao i veliku ekspediciju protivArabljana na Siciliji, ali je 15.12.1025. umro.
V DEO: VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA (1025-1081)
I.Opadanje vizantijskog državnog sistema;
Smrt Vasilija II predstavlja prekretnicu u vizantijskoj istoriji. Posle velikih ratova Nićifora Foke, JovanaCimiskija i Vasilija II, Vizantija je delovala nepobedivo. Slabi Vasilijevi naslednici nisu imali ni volje nimogućnosti da produže borbu protiv feudalnih snaga. Opadanje seljačkih i vojničkih imanja nastavlja se povećanom brzinom, odbrambena snaga Vizantije slabi, poreski prihodi se smanjuju, privredna i socijalnastruktura Carstva se bitno menja. Pobeda feudalnog plemstva je bila potpuna, i sada je bilo pitanje koja će grupavišeg staleža da nadvlada: civilna ili vojna aristokratija. U početku, vojničko plemstvo, oslabljeno borbama zavreme Vasilija II, je potisnuto. Dvorske spletke i intrige su možda najupadljivija, ali samo spoljašnja crta oveepohe. Najvažnije njene manifestacije su kulturno cvetanje prestonice i opadanje vojne snage.
 
Opadanje počinje sa bratom Vasilija II i njegovim naslednikom, Konstantinom VIII (1025-1028). Prepustio jedržavne poslove drugima, a on se pre svega bavio igrama u Hipodromu, dvorskim svečanostima, i traćio je blagosvog brata. Postavilo se pitanje naslednika, jer stari car nije imao muške dece. Najstarija kći Evdokija sezamonašila, pa su ostale Zoja i Teodora. Konstantin VIII se tek na samrti setio da uda jednu od njih i da jojizabere dostojnog supruga. Njegov izbor je pao na carigradskog eparha Romana Argira. Položaj eparha je uvek smatran najvećom počašću. Roman Argir je bio najistaknutiji predstavnik carigradskog činovničkog plemstva.On se oženio 50-godišnjom Zojom (1028), a posle smrti Konstantina VIII je stupio na presto.Roman III Argir (1028-1034) je bio tipičan aristokrata, lepo obrazovan. Ugledao se na velike careve rimsko-vizantijske prošlosti. Doživeo je težak poraz u jednom pohodu na Siriju, a situaciju je spasio istaknutivojskovođa Georgije Manijakis.On je u više navrata potukao neprijateljsku vojsku, zauzeo je Edesu (1032) itime potvrdio nadmoć Vizantije.Roman Argir se otvoreno odrekao antiaristokratske politike Vasilija II i ovo je najvažnija crta njegove kratkevladavine. Na navaljivanje vlastele je opozvao alilengion, poreski dodatak za napuštnje seljačke zemlje, koji jeVasilije nametnuo veleposednicima. Seljaci nisu mogli, a veleposednici nisu hteli da plaćaju poreski dodatak.Roman III nije smeo da se suprotstavi interesima velikaša. Stariji zakoni, kojima se zabranjivaloveleposednicima sticanje seljačkih i vojničkih imanja nisu zvanično opozvani, ali je bilo dovoljno i to što jeizdavanje zakona protiv porasta veleposedništva bilo obustavljeno. Borba između centralne vlasti i feudalnearistokratije se završila i u političkom i u privrednom pogledu. Veleposedništvo je bez prepreka sve brže raslo, ito je bio kraj zdravog sistema na kome se od VII veka zasnivala Vizantija.Pošto je došao do carske krune, Roman Argir nije više pokazivao nikakvo interesovanje za caricu Zoju, a čak  joj je uskratio i novčana sredstva. Carica se nije tako lako dala eliminisati. Njen pogled je pao na mladogMihajla, koga je njegov brat, evnuh Jovan Orfanotrof, bio uveo u Genikej carskog dvora. Pošto kao evnuh ikaluđer nije mogao pretendovati na carsku krunu, rešio je da je osigura svom bratu. Carica se istog dana kad jeumro Roman III Argir udala za Mihajla, koji je po stupanju na presto postao car Mihajlo IV (1034-1041). Zojase ponovo prevarila, pa joj je oduzeta i sloboda kretanja. Da se njegovom bratu ne bi dogodilo što i RomanuArgiru, Jovan Orfanotrof je stavio caricu pod stalni nadzor. Mihajlo IV nije bio nesposoban čovek, ali je bolovaood epilepsije, tako da se vlst našla u rukama njegovog brata. On je vrlo umešno upravljao državom,ali jenemilosrdno povećavao namete i bio bezobziran u njihovom prikupljanju. Nemilosrdni vladin fiskalizam je izazvao na Balkanskom poluostrvu veliki ustanak Slovena. Nasuprotuviđavnim Vasilijevim odredbama, vlada Paflagonaca je zatraživala i od slovenskog stanovništva da plaća poreze u novcu. Pored toga, Carigrad je počeo sa sprovođenjem helenizacije slovenskih oblasti. Kada je 1037.umro ohridski arhiepiskop Sloven Jovan, na njegovo mesto je postavljen Grk Lav. Ustanak je uzeo maha. Petar Deljan, koji je bio sin Gavrila Radomira, proglašen je u Beogradu za cara (1040). Ustanicima se pridružioAlusijan, sin Jovana Vladislava, koji je, pošto je napravio karijeru u vizantijskoj službi i izgubio položaj i posede, pobegao iz Carigrada. Pri napadu na Solun, Alusijan je pretrpeo težak poraz, i to je znatno oslabiloustaničke snage. Konačno su ih uzdrmale unutrašnje razmirice, sukob između Deljana i Alusijana, zaverasklopljena protiv Deljana, njegovo oslepljenje i Alusijanov povratak u Vizantiju. Već 1041. je ustanak biougušen.Zetski knez Stefan Vojislav je vodio već više godina borbu za nezavisnost svoje zemlje. Njegov prvi ustanak 1035. nije uspeo, ali posle privremenog potčinjenja i kratkog vremena provedenog u ropstvu uspeo je da se vratii obnovi borbu. Kada je opšti ustanak Slovena angažovao sve vizantijske snage na Balkanu, Vojislav je srušiovizantijsku vlast u Draču i znatno ojačao svoj položaj. Posle ugušenja Deljanovog ustanka, Vizantija je pokušalada se obračuna i sa nepokornim zetskim knezom. Pošto je uspostavila vlast u Draču, ona je 1042. poslala većuvojsku, a pozvala je i vazalne vladare Raške, Bosne i Zahumlja da joj se pridruže. Međutim, u klancima Zete,Vojislav je potpuno uništio vojsku vizantijskog stratega i ovom pobedom konačno obezbedio nezavisnost svojekneževine. Njegova vlast se proširila i na Travuniju i Zahumlje. Tako je Zeta uspela da se prva oslobodiviz.suvereniteta.Mihajlo IV se sa Balkana vratio teško bolestan. Carica Zoja je pristala da adoptira njegovog sinovca Mihajla,koji je proglašen za cezara i prestolonaslednika. On nije dugo čekao na carsku krunu, jer je već decembra 1041.Mihajlo IV umro.Mihajlo V, nazvan po nekadašnjem zanimanju svoga oca Kalafat (šuper), brzo je učinio kraj vladavini paflagonskog roda. Da bi se oslobodio tutorstva Jovana Orfanotrofa, poslao ga je u progonstvo. Caricu Zoju je poslao u manastir što ga je koštalo krune. Zbačen je i oslepljen 1042.Rešeno je da Zoja i Teodora, kao predstavnice Makedonske dinastije, preuzmu vlast i vladaju zajednički. Obecarice su bile nesposobne, a njihova međusobna mržnja tako nepomirljiva, da se posla par nedelja moralo potražiti drugo rešenje i vlast poveriti nekom čoveku. Zoja je stupila u treći brak sa senatorom KonstantinomMonomahom.Konstantin IX Monomah (1042-1055) bio je tipičan predstavnik vizantijske civilne aristokratije. Bio je slabvladar. Carice Zoja i Teodora nesmetano su trošile državni novac zajedno s njim.Vizantijska kultura doživljava u ovo vreme novi polet. Prestoničko civilno plemstvo, koje je tada vodiloglavnu reč, bilo je nesumnjivo najobrazovaniji elemenat Carstva. Presto su okruživali ljudi visoke i prave
of 00

Leave a Comment

You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...
You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...