TEOLOGIJA X VERNI OSTATAK I TRI ANEOSKE VESTI Hans K.

LaRondelle U v o d U sreditu panje svih biblijskih proroanstava i cele istorije spasenja je uspostavljanje Bojeg carstva na Zemlji. Sveto pismo zapoinje Rajem koji je bio stvoren i izgubljen (1. Mojsijeva 1-3) i zavrava se u Novom zavetu obnovljenjenim Rajem (Otkrivenje 21.22). Izbor Izrailja kao Bojeg zavetnog naroda na Zemlji nije bio sam sebi cilj, ve boanski akt kojim je svim narodima na Zemlji postavljen vidljivi znak pravednosti i mira budueg Bojeg carstva. Hristos je svoje novozavetne sledbenike nauio da se mole: "Da doe carstvo tvoje i da bude volja tvoja, kako na Nebu tako i na Zemlji!" (Matej 6,10) Na taj nain je apostolska evaneoska poruka dobila svoju apokaliptiku perspektivu u fundamentalnom kontinuitetu sa Bojim zavetom sa starim Izrailjem. Skromno pojavljivanje Isusa iz Nazareta kao Mesije, najavljenog u proroanstvima, dovelo je do odluujue prekretnice u istoriji otkupljenja Izrailja, do kljune i konane probe vere toga naroda i njegove odanosti zavetu sa Bogom. Dok se etiri Evanelja uglavnom bave Mesijinim ivotom, Njegovom smru i vaskrsenjem, Jovanovo Otkrivenje se usredsreuje na Njegovu misiju sudije i obnovitelja u vreme posletka. U poslednjoj knjizi Biblije kao da se susreu sve ostale bilblijske knjige i kao da u njoj nalaze svoje konano slavno ispunjenje. Prema tome, pravo razumevanje proroanstava o Crkvi i vremenu posletka mora biti utemeljeno na odgovornoj egzegezi teoloke sri i literarnog jezgra Jovanovog Otkrivenja: Otkrivenja 12-14. U ovoj neodvojivoj celini apokaliptikog otkrivenja i mileritski pokret i kasnija Crkva adventista sedmog dana nalaze i svoje korene i svoj mandat. U sreditu panje adventistikog pokreta, i pre i posle 1844. godine, nalazila su se proroanstva o poslednjem vremenu, zapisana u knjigama Danila i Otkrivenja. Upravo u svetlosti ovih proroanstava su pioniri Crkve adventista sedmog dana poeli da razvijaju svoju teoloku svest kao novi pokret u hrianskoj istoriji. Verujui da su posebno izabrani da obave posebno delo u poslednje vreme, sami su sebi dali oznake "Crkva ostatka", "Boji narod ostatka" ili jednostavno "Ostatak". Tim oznakama su izraavali svoje verovanje da zaista predstavljaju zavrni segment Crkve, proreen u Otkrivenju 12, I. Koncept ostatka u Starom zavetu A. Uloga Izrailja

B. Ostatak Izrailja 1. Istorijski ostatak 2. Verni ostatak 3. Eshatoloki ostatak II. Novozavetni koncept ostatka: Novi Izrailj III. Otpad Crkve u proroanstvu

A. Pavlova vremenska odrednica za pojavu Antihrista B. Verska priroda Pavlovog Antihrista IV. Ostatak u poslednje vreme

A. Starozavetno proroanstvo i novozavetno ispunjenje B. Danilovo vreme posletka V. Vesti trojice anela: Boja poruka u vreme posletka A. Dramatian opis vremena posletka u Otkrivenju 10. B. Vest prvog anela (Otkrivenje 14,6.7) C. Vest drugog anela (Otkrivenje 14,8) D. Vest treeg anela (Otkrivenje 14,9-11) E. Obeanje o sveoptem Danu pedesetnice (Otkrivenje 18,1-8)

VI.

Istorijski pregled

A. Valdenani i pre-reformatori B. Luter, Kalvin i Cvingli C. Anabaptisti D. Puritanci E. Nemaki pijetistiki pokret F. Metodistiki pokret G. Mileritsko oivljavanje adventistike nade H. Adventistiko gledite 1. Vest prvog anela 2. Vest drugog anela

3. Vest treeg anela VII. Adventisti sedmog dana i Crkva ostatka

VIII. Komentari Elen G. Vajt IX. Literatura

I. Koncept ostatka u Starom zavetu

Ostatak se nikako ne moe shvatiti odvojeno od tela kojemu pripada. Prema tome, ovo razmatranje mora da zapone izuavanjem posebne uloge i funkcije Izrailja, onako kako je prikazana u Starom zavetu. A. Uloga Izrailja

Uloga Izrailja kao da je bila odreena verskom prirodom i teolokim znaenjem imena "Izrailj" u Starom zavetu. Ime Izrailj se upotrebljava u dvostrukom znaenju: s jedne strane, to je ime naroda ili etnike zajednice, a sa druge, ono se odnosi na Gospodnji narod kao na versku zajednicu. Od samog poetka, ime Izrailj u Starom zavetu nosi versko obeleje, tumai se onako kako ga je sam Bog objasnio patrijarhu Jakovu koji je istrajno traio blagoslov od Boga: "Odsele se nee zvati Jakov, nego Izrailj, jer si se junaki borio i s Bogom i s ljudima i odoleo si." (1. Mojsijeva 32,28; 35,9.10; Osija 12,3.4) Na taj nain se pokazalo da je ime Izrailj boanskog porekla. Ono je simboliki predstavljalo Jakovljev novi duhovni odnos sa Bogom i pokazivalo da se Jakov pomirio sa Bogom prihvatajui Njegovu blagodat oprotenja. Poto je dobio oprotenje greha, Jakov je dobio i novo ime "koje vie nije podsealo na njegov greh, ve je sluilo kao uspomena na njegovu pobedu" (PP 198). Ukratko, od samog poetka, ime Izrailj simboliki predstavlja lini odnos pomirenja sa Bogom. Stari zavet navodi sveto poreklo imena Izrailj da bi dokazao sveto zvanje ovog naroda. Preko proroka Osije, Bog podsea na Jakovljevo rvanje sa Gospodom kao primer koji bi morala da slede otpala izrailjska plemena, koja su uzdala vie

nego u Gospoda uzdala u ratne konje Asirije i Egipta: "Ti, dakle, obrati se Gospodu Bogu svojemu, uvaj milost i pravdu, i uzdaj se vazda u Boga svojega!" (Osija 12,7.3-6; 14,1-3) Drugim reima, trebalo bi da svi Izrailjci trae isti religijski susret sa Bogom i isto iskustvo preobraenja kakov je Jakov stekao da bi mogli da budu svetlost svetu i da prime blagoslove zaveta. Boju nameru sa Izrailjem saeto je izrazio Mojsije kada je rekao Faraonu: "Ovako kae Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj i kazah ti: pusti sina mojega da mi poslui!" (2. Mojsijeva 4,22.23) Izrailjska plemena su bila pozvana da oboavaju Gospoda Boga u skladu s Njegovom otkrivenom voljom. Izrailj se razlikovao od svih ostalih naroda, ne zbog svojih posebnih etnikih, moralnih ili politikih kvaliteta, ve zato to ga je Bog izabrao da primi ispunjenje Njegovih obeanja koja je dao patrijarsima (5. Mojsijeva 7,6-9). Bog je izbavio Izrailja iz zatoenitva u Egiptu da bi ga na poseban nain povezao sa sobom: "Videli ste ta sam uinio Egipanima i kako sam vas kao na krilima orlovim nosio i doveo vas k sebi. A sada, ako dobro uzasluate glas moj i uuvate zavet moj, biete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I biete mi carstvo sveteniko i narod svet." (2. Mojsijeva 19,4-6) Izrailj je bio izabran i Bojom rukom izbavljen iz Egipta da bi postao sveti narod, to znai, odvojen da dri boanski zavet, da bude narod svetenika i posrednika izmeu Boga i neznaboakih naroda. Izrailj je bio spasen blagodau od svojih smrtnih neprijatelja, ali istovremeno spasen na Boju slavu i za spasenje drugih naroda. Peta Mojsijeva knjiga kae da je svrha izbora Izraiulja bila obavljanje duboko religijske misije. Trebalo je da Izrailjci odgovore na Boje spasavalako delo kao "sinovi Gospoda Boga svojega" (5. Mojsijeva 14,1) svojom neogranienom ljubavlju prema svom zavetnom Bogu i potpunim posveenjem svoga srca Njemu (5. Mojsijeva 6,5), dragovoljno ga sluajui (5. Mojsijeva 6,69.18) i jedino Njemu sluei (5. Mojsijeva 6,13-15). U tom verskom smislu Izrailj je bio pozvan da odbaci svako idolopoklonstvo, da bude "savren i bez ljage (tamim) pred Gospodom Bogom svojim" (5. Mojsijeva 18,13. ebunik; 13,1-5; 2. Mojsijeva 20,1-3). Da bismo razumeli izbor Izrailja od izuzetne vanosti je da shvatimo da boanska blagodat ima prednost pred moralnom poslunou. Mojsije je tu injenicu ovako objasnio: "Pazi i uj Izrailju, danas si postao narod Gospoda Boga svojega. Zato sluaj glas Gospoda Boga svojega i tvori zapovesti njegove i uredbe njegove, koje ti ja danas zapovedam." (5. Mojsijeva 27,9.10) Od Izlaska na dalje, Izrailj je bio daleko vie nego samo etnika zajednica; bio je prvenstveno otkupljeni narod, verska zajednica koja koja je svoje jedinstvo i svoju misiju nala u Gospodnjem otkrivenju preko Tore. Boja Re i Njegovo delovanje uzdigli su Izrailja na rang zajednice ili skupa (qahal) vernika koji e svoje spasonosno i posveujue znanje deliti sa svojom okolinom, sa ostatkom oveanstva. Kod Sihema Isus Navin je zajedno sa Izrailjem obnovio svoj zavet i zavet naroda da e sluiti iskljuivo Gospodu u toku svih buduih narataja. U tom obnavljanju zaveta Izrailj se obavezao da obnovi svoje srce i da reformie svoj ivot u skladu s otkrivenom voljom svoga Boga i Otkupitelja: "Gospodu Bogu svojemu

sluiemo i glas njegov sluaemo!" (Isus Navin 24,24) Izrailj je svoj zavet s Bogom neprestano obnavljao svetim liturgijama na godinjima svetkovinama u Bojem Svetilitu. I tako su verske svetkovine neprestano pozivale Izrailja da se vrati Bogu i zavetnom odnosu sa Bogom da bi oiveo svoje uestvovanje u slobodi i otkupljenju Izlaska. Knjiga Psalama upotrebljava ime Izrailj vie od 50 puta govorei o skupu oboavalaca pravoga Boga u Hramu u Jerusalimu (Psalam 147,19.20; 148,14; 149,2). Psalmi pokazuju da je religija Izrailja utemeljena na Mojsijevoj Tori. Ove pesme ne samo da podseaju na Boja izbaviteljska dela u prolosti, ve opominju Izrailj da je slavljenje Boga radi svih Njegovih blagoslova sr poziva i izbora Izrailja kao naroda (Psalam 103). Psalmisti nisu slavili Jerusalim ili Davida ili Izrailja, ve Boga Izrailjevog kao Stvoritelja i Otkupitelja Izrailja. On sam je izabrao brdo Sion kao zemaljski centar svoga sveopteg carstva (Psalam 2; 87). Jezekilj izjavljuje: "Ovako veli Gospod Gospod: ovo je Jerusalim koji postavih usred naroda i optoih ga zemljama!" (Jezekilj 5,5) Bogosluenje Izrailja u osnovi je bilo nadahnuto nadom u dolazak Mesije ili Cara-Svetenika koji e ispuniti Boja obeanja Avramu i njegovim sinovima, obeanja koja se odnose na spasenje sveta: "I u tebi e biti blagoslovena sva plemena na Zemlji!" (1. Mojsijeva 12,3; Galatima 3,8) Konana elja izrailjskih psalama je da svi narodi priznaju Gospoda kao svog vrhovnog vladara: "Sve to die neka hvali Gospoda. Aliluja!" (Psalam 150,6) Veliki istorijski psalmi (77, 78, 105, 106, 107) pokazuju Izrailju da je njegova istorija najveim delom izvetaj o propustima da na odgovarajui nain odgovori na Boje spasonosne pozive. Jezekilj pred otpalim Jerusalimom uzdie ogledalo izrailjske istorije pobuna i obesveenja Bojeg Svetilita (Jezekilj 16; 23). Uopteno govorei, prorok zaista gleda Izrailj kao buntovni i neposluni narod. Ipak, i dalje ostaje verni ostatak koji sainjava pravi Boji narod i zato predstavlja poseban predmet boanskog staranja. Boji plan da preko Izrailja blagoslovi sve narode e se ispuniti, ali na Boji posebni promenjeni nain; preko vernog ostatka Izrailja. Boji izabrani ostatak Izrailja nasledie zavetna obeanja i zavetnu odgovornost da prosvetli svet. Boja vena namera e opstati i na kraju e se ispuniti. Proroka predvianja o obnavljanju Izrailja posle vavilonskog i asirskog ropstva imaju kao sredite boansku elju da se Izrailj podigne kao teokratija, kao duhovno ist i veran Boji narod (Isaija 56; Jezekilj 36; Jeremija 31), a ne kao svetovna, politika zajednica (Jezekilj 20,32-38). Posle ropstva Izrailj se organizovao kao verska zajednica okupljena oko obnovljenog Hrama, a ne oko carskog prestola. Malahija naglaava da samo oni Izrailjci koji se boje Gospoda spadaju u Boji narod i da samo oni koji slue Gospodu mogu da budu priznati kao Boje posebno blago na poslednjem sudu (Malahija 3,16-4,3). Svrha starozavetnog obeanja o buduem ostatku bila je da uveri Izrailjce da e se zavetni blagoslovi izliti, iako ne na neverni etniki Izrailj, ve samo na izabrani Izrailj koji je ostao veran Gospodu i koji se uzda u Mesiju Izrailja. Osnovna svrha misije Izrailja najjasnije je izraena u etiri proroanske

pesme proroka Isaije, "Pesme o Sluzi Gospodnjemu" (Isaija 42,1-4; 49,1-6; 50, 4-10; 52,13 - 53,12). Sluga je ovde simbol vernog Mesije Izrailja, predstavnika Izrailjaca, u kojemu je utelovljen celi narod. Izrailj je kao celina bio pozvan da deluje kao misionarska zajednica, ali e na kraju samo Jedan jedini ispuniti misiju koju je opisao Isaija. Izabrani Sluga e sluiti Gospodu, ne samo u irenju znanja o pravom Bogu sve do krajeva Zemlje (Isaija 42,1-4), ve i u okupljanju i vraanju Bogu vernog ostatka Izrailja (Isaija 49,5.6). Isaija pravi razliku izmeu Izrailja koji je "slep i gluh" kao sluga Gospodnji (Isaija 42,19.20) i napaenog Sluge koji je posluan Gospodu (Isaija 42,1-4; 49,1-6; 50,4-10;; 52,13 53,12). Kao to F. F. Brus (F. F. Bruce 86) kae: "Ali, iako je Sluga u izvesnom smislu predstavnik ili otelotvorenje Izrailja, On se razlikuje od naroda kao celine, na kojega se njegova misija isprva odnosi, a kasnije i na neznaboaki svet." Pojedinani Sluga je od Boga dobio snagu za svoju misiju i uiva Boju zatitu protiv lanih optubi jevrejskih ili neznaboakih protivnika (Isaija 50,4-9). etvrta pesma o Gospodnjem Sluzi (Isaija 52,13-53 53,12) detaljno opisuje Slugu: On e prihvatiti ne samo patnje i prezir, ve i samu smrt kao vrhunsko delo poslunosti. Ovim delom On e ispuniti boansku nameru i osigurati blagoslov i osloboenje mnotvu. "Jer se istre iz zemlje ivih i za prestupe naroda mojega bi ranjen... Ali Gospodu bi volja da ga bije i dade ga na muke, kada poloi duu svoju u prinos za greh, videe natraje, produie dane, i to je Gospodu ugodno napredovae njegovom rukom." (Isaija 53,8-10) Boji plan sa Izrailjcima u korist neznaboaca nije bio, prema tome, osujeen ili odloen, ve je doiveo uspeh Mesijinim zalaganjem (Isaija 53,10). B. Ostatak Izrailja

Stari zavet upotrebljava re ostatak ('ar, 'erit) da opie tri vrste ljudi: (1) istorijski ostatak, one koji su preiveli katastrofu; (2) verni ostatak koji odrava aktivni zavetni odnos sa Bogom i prihvata obeanja o izboru; (3) eshatoloki ostatak koji se sastoji od onih buduih odanih vernika koji prihvataju Mesiju, koji ostaju verni sve do kraja ere Crkve i konano se pokau kao pobednici. Ideja o ostatku u Svetom pismu protee se od 1. Mojsijeve do Otkrivenja i moe se nai u svakoj starozavetnoj knjizi. Samo u Starom zavetu njena terminologija se pojavljuje na preko 540 mesta. 1. Istorijski ostatak esto se pojam ostatak odnosi na preivele u Izrailju i Judi koji su preostali posle neke nacionalne katastrofe (2. Carevima 19,31; 25,11; 2. Dnevnika 34,21; Jeremija 24,8; 52,15; Jezekilj 9,8; 11,13). Kada je ostatak Jerusalimljana bio odveden u Vavilon 586. godine pre Hrista, samo retki stanovnici su preostali u zemlji Judinoj (2. Carevima 25,22; Jeremija 40-44). Kada je taj konani ostatak pobegao u Egipat, Jeremija je prorekao da im nee "ostati ostatka" (Jeremija 42,17; 44,7). Jevreje ili Izrailjce koji su se kasnije vratili iz Vavilona u Palestinu

pod Zorovaveljom proroci koji su delovali posle ropstva opisali su kao "ostatak Boji" (Agej 1,12.14; 2,2; Zaharija 8,6.11.12). U tim tekstovima pojam "ostatak" se prvenstveno odnosi na Izrailjce koji su preiveli nacionalnu katastrofu. Tom ostatku Bog Izrailjev nudi novi zavetni odnos, tako da se Jerusalim moe nazvati "vernim gradom" (Zaharija 8,3). 2. Verni ostatak Misao o ostatku dobija izrazito teoloke karakteristike u prorokim spisima. Primer takve teoloke upotrebe pojma ostatka je Boje obeanje Iliji, koji je mislio da vie niko osim njega nije ostao veran Bogu: "Ali sam ostavio u Izrailju sedam tisua, koji nijedan ne savie kolena pred Valom, niti ga ustima svojim celivae." (1. Carevima 19,19) Prema tome, Izrailj kao politika zajednica ili kao etnika grupa ne moe se automatski izjednaiti sa vernim ostatkom. Samo oni koji slue Bogu u skladu s Njegovim zavetom mogu se uraunati u verni ostatak u okviru Izrailja. Dalje je znaajno da Boji narod ostatka koji je preiveo boanske sudove u Starom zavetu treba da se vrati celim srcem svome zavetnom Bogu ili e i on osetiti estinu Bojih kaznenih sudova (5. Mojsijeva 30,1-3; 2. Carevima 21,14.15; 2. Dnevnika 30,6). To istie i Zaharijin poziv ostatku u svoje vreme: "Vratite se k meni, govori Gospod nad vojskama, i ja u se vratiti vama, veli Gospod nad vojskama!" (Zaharija 1,3) Boji odgovor je opisan u Njegovom delu boanskog opravdanja pokajnikog prvosvetenika Isusa (Zaharija 3,3-5). Jezdra izraava istinsko pokajniko raspoloenje ostatka koji se vratio iz ropstva: "Gospode Boe Izrailjev, ti si pravedan, jer ostasmo ostatak, kao to se vidi danas. Evo, mi smo pred tobom s krivicom svojom, premda se ne moe stajati pred tobom za to!" (Jezdra 9,15) Jezdrina molitva ukazuje na trajnu potrebu za poniznim i pokajnikim dranjem Bojeg naroda ostatka. Taj ostatak prihvata i zavetna obeanja i zavetne odgovornosti. Svi proroki spisi prave razliku izmeu otpalog Izrailja i vernog ostatka u okviru etnikog Izrailja. Amos i Isaija, obojica piu u osmom stoleu pre Hrista, razvijaju specifinu teologiju ostatka u okviru svog najavljivanja suenja Izrailju i Judi. Iako Amos najavljuje kraj Severnog carstva Izrailja kao naroda u dan Gospodnji koji neposredno predstoji, istovremeno nudi i nadu da bi Gospod mogao da bude milostiv "ostatku Josifovu" (Amos 5,15), ako ga bude potraio i bude inio dobro ((Amos 5,4.6.14). Na taj nain Amos je raskstio s omiljenim gleditem da Izrailj kao celina automatski moe da bude siguran u blagoslove zaveta i da je izuzet od Gospodnjeg suda (Amos 5,18-27). On je odbacio i izrailjsku zloupotrebu injenice da ga je Bog izabrao kao svoj posebni narod i usprotivio se lanom miljenju da su Boja obeanja bezuslovna (Amos 3,2; 9,7-10). Ima nekih iznenaujuih novih elemenata u Amosovoj poruci: (1) Bog e podii verni ostatak iz doma Davidova posle asirske krize; (2) osim toga, neizrailjski narodi, kao to je Edom, imae u svojoj sredini pripadnike vernog ostatka koji e se sjediniti sa Izrailjem (Amos 9,11.12). Prema tome, Amosova poruka o sudu

imala je cilj da podigne verni ostatak onih koji trae Gospoda u vremenu kraja Severnog carstva Izrailja. Njegovo obeanje o obnavljanju pravog bogosluenja u Izrailju (Amos 9,11.12) samo se delimino ispunilo posle vavilonskog ropstva. Mesijansko ispunjenje ovog obeanja e objaviti tek hrianski apostoli u Jerusalimu (Dela 15,13-18). Proroko obeanje o ostatku imalo je poetno istorijsko ispunjenje u toku Starog zaveta (posle asirsko-vavilonskog robovanja), ali e svoje eshatoloko ispunjenje dobiti tek u mesijansko doba. Ovo dvostruko ostvarenje moe se pripisati tipolokoj perspektivi u koju proroci smetaju dolazei dan Gospodnji: taj dan ima jedno neposredno, lokalno ispunjenje uz pomo Asirije i Vavilona, ali e konano dobiti mnogo potpunije i univerzalnije ispunjenje preko Mesijinog novozavetnog naroda i na Njegov kosmiki dan suda. Kontekst Starog i Novog zaveta mora da odredi u kojem smislu ili meri je neko starozavetno proroanstvo o buduem Bojem narodu ostatka dobilo svoje istorijsko ispunjenje u prolosti i da li ono ima i dodatno eshatoloko ispunjenje u Novom zavetu. Osnovni kontinuitet izmeu starozavetnog i novozavetnog naroda ostatka i teologije ostatka osigurava Mesija Izrailja, Isus Hristos. 3. Eshatoloki ostatak

Isaija, vie od ostalih proroka, povezuje mesijanska proroanstva sa posebnom teologijom ostatka. inei to, on preskae sva istorijska ispunjenja takvih proroanstava o ostatku u starozavetno doba. Isaija prorie da e Mesija kao "Klica Gospodnja" (Isaija 4,2) sauvati "sveti" ostatak ili "sveto seme" (Isaija 6,13) u Sionu usred ognja suda: "I ko ostane u Sionu i ko jo bude u Jerusalimu, zvae se svet, svaki ko bude zapisan za ivot u Jerusalimu. Kada Gospod opere neistotu keri Sionskih i iz Jerusalima oisti krv njegovu duhom koji sudi i saie." (Isaija 4,3.4) Ovaj narod ostatka "e se oslanjati na Gospoda sveca Izrailjeva istinom. Ostatak e se obratiti, ostatak Jakovljev, k Bogu silnome." (Isaija 10,20.21; 30,15) Taj "Bog silni" (El gibbor) je ime koje pripada Mesiji (Isaija 9,6). Isaija kae da je Mesija kamen temeljac na kojemu e biti izgraen novi Izrailj (Isaija 28,16; Rimljanima 9,33; 10,11). Nisu svi pripadnici etnikog Izrailja istovremeno i pripadnici pravog Izrailja: "Jer ako bude naroda tvojega, Izrailju, kao peska morskoga, ostatak e se njegov obratiti (vratiti)." (Isaija 10,22) Za Isaiju, duhovne karakteristike vernog ostatka su vera, poverenje i dragovoljna poslunost Bogu i Njegovom Mesiji (Isaija 1,18.19; 7,9; 53). Isaija je to lino iskusio u vienju u kojemu je dobio poziv od Boga (Isaija 6,1-8). "Sam prorok se moe smatrati prethodnikom budueg ostatka, jer je bio suoen s Gospodnjom svetou i pojavio se kao oprana i oiena osoba." (Hasel 243) Prorok je ak svome sinu dao ime Searjasuv "ostatak e se vratiti" (Isaija 7,3) da bi saeo jedan vaan aspekt svoje proroke objave.

Isaija dalje razjanjava Amosov koncept ostatka naglaavajui da e eshatoloki ili mesijanski narod ostatka obuhvatati i nejevreje, posebno one neznaboce koji odlue da slave zavetnog Izrailjevog Boga i koji trae Njegovog Mesiju kao "zastavnika narodima" (Isaija 11,10.11; 56,3-8). Ovi preiveli iz naroda bie ponovo poslati narodima da objave Boju "slavu meu narodima" (Isaija 66,19; Zaharija 14,16). Eshatoloki ostatak e biti mesijanski narod koji e se ukljuiti u globalni misionarski pokret da okupi sve koji e prihvatiti Boju poruku u jednu sjedinjenu zajednicu vere i oboavanja Boga. Mnogi neznaboci e priznati Sion kao istinski Boji grad (Isaija 2,1-4; Mihej 4,1-5). Isaija posebno istie da e jedna od znaajnih karakteristika ovog probuenja i reforme vernog ostatka biti vraanje svetkovanju subote (Isaija 56; 58). I Mihej povezuje obeanje o dolasku Cara-Mesije sa slikom Izrailja kao Njegovog stada (Mihej 2,12.13; 5,2-4), kojemu su prestupi milostivo oproteni (Mihej 7,18.19). Joilo i Sofonija posebno naglaavaju obeanje o konanom narodu ostatka koji slavi Boga Duhom i istinom u Njegovom Hramu (Joilo 2,32) u istinskoj poniznosti i istoti srca i usana (Sofonija 3,9.12.13). Jeremija i Jezekilj su najavili skori Boji istorijski sud nad Jerusalimom i Judom preko vavilonskog cara zato to je narod odbio da se pokaje i vrati iz svog verskog i moralnog otpada (Jeremija 5,1-3; 6,9; 8,3.5; 21,8-10; Jezekilj 5,12; 8,6-18; 9,8). Ipak, posle te istorijske katastrofe Bog e okupiti verni ostatak koji e imati isto srce i novi duh i vladati se po sili Bojeg "novog zaveta" (Jeremija 31,31-34; Jezekilj 36,24-27). Pripadnici ostatka e biti meusobno povezani kao verska umesto politika zajednica svojom zajednikom odanou obeanom Caru-Mesiji (Jeremija 23,5.6; 33,14-16; Jezekilj 34,23.24; 37,24-27). Ovde je eshatoloki ostatak ponovo nerazdruivo povezan s Mesijom koji e doi. Ostatak e biti narod Mesije. Danilova apokaliptika knjiga doprinosi prorokom predvianju budunosti stavljajui eshatoloki ostatak u okvire progresivnog kalendara mesijanskog vremena. Danilo ne samo da najavljuje da e u budunosti sveci Najviega biti progonjeni tri i po vremena ili 1260 godina posle pada Rimske imperije (Danilo 7,25; Otkrivenje 12,6.14), ve prorie i vreme nevolje za konani ostatak, koji e ipak biti izbavljen od apokaliptikih muka dana suda preko Mihaila kao Sina ovejeg (Danilo 12,1-4). Da zakljuimo, Stari zavet uvek opisuje budui ostatak Izrailja kao vernu versku zajednicu koja slui Bogu, koja ima novo srce nastalo pod uticajem Bojega Duha, na temelju novoga zaveta. Proroci Isaija, Mihej, Jeremija i Jezekilj okupljaju eshatoloki ostatak i narode oko Mesije, nenadmanog Sluge Gospodnjega (Isaija 42,1-7; 49,6). II. Novozavetni koncept ostatka: novi Izrailj

Dolazak Isusa Hrista u Izrael bio je konana proba za celi jevrejski narod, prilika da se na delu pokae teokratija i boansko upravljanje narodom. Ali, kao Mesija, Isus iz Nazareta je postao "kamen spoticanja" i "stena sablazni" (Rimljanima 9,32.33; 1. Petrova 2,4-8). Odnos Izrailja prema Gospodu bio odreen njegovim odgovorom na dolazak Isusa Hrista i na Njegovu rtvu pomirenja. Prema Isusovim reima, pravi Avramovi potomci ne raunaju se prema Avramovoj krvi, ve prema njegovoj veri. Sinovstvo i oinstvo ne odreuje se prvenstveno prema fizikoj, ve prema duhovnoj srodnosti (Matej 12,48-50). Hristos je tvrdio da celi Izrailj treba da doe k Njemu da bi uao u "pokoj" Boji inae e morati da izae na sud: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja u vas odmoriti!" (Matej 11,28; Isaija 45,22) "Koji nije sa mnom, protiv mene je, i koji ne sabira sa mnom, prosipa!" (Matej 12,30) Bog je poslao Hrista da pre svega kao Mesija oko sebe okuplja "izgubljene ovce doma Izrailjeva", upravo onako kao to su to proroci prorekli (Matej 10,5.6; 15,24; Jeremija 23,3-5; Jezekilj 34,15.16.23.24). Meutim, Hristos je objavio da Njegova misija da pretrpi smrt po Bojoj volji i sudu treba da donese blagoslov svim narodima na Zemlji: "I kada ja budem podignut od zemlje, sve u privui k sebi!" (Jovan 12,32) Govorei o Isaijinom proroanstvu o buduem okupljanju neznaboaca oko Bojeg Hrama, Hristos je izjavio: "I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i one mi valja dovesti; i ue glas moj i bie jedno stado i jedan pastir." (Jovan 10,16; Isaija 56,8) Ova izjava je zahtevala da se ljudi verom odlue za Njega kao Mesiju Izrailja. Da bi ispunio svoju sveoptu misiju, Isus je iz Izrailja pozvao svojih dvanaest apostola, koji su svojim brojem jasno predstavljali dvanaest plemena Izrailjevih. Zapoinjui s tih dvanaest uenika, koje je pozvao k sebi i opunomoio kao apostole (Marko 3,14.15), Hristos je oblikovao novi Izrailj, mesijanski narod ostatka u Izrailju i nazvao ga "moja Crkva (eklesia)" (Matej 16,18). Ovom novom organizmu, koji je ima svoju strukturu i autoritet, On je dao "kljueve carstva nebeskoga" (Matej 16,19; 18,17). Hristova konana odluka o jevrejskom narodu donesena je pri kraju Njegove misije, kada su jevrejske stareine odluile da odbace Njegov zahtev da bude priznat kao Mesija Izrailja. Hristove rei otkrivaju da je krivica Izrailja pred Bogom dostigla svoj vrhunac (Matej 23,32). Njegova presuda je glasila: "Zato vam kaem da e se od vas uzeti carstvo Boje i dae se narodu koji njegove rodove donosi!" (Matej 21,43) Ova sveana odluka je znaila da Izrailj vie nee biti narod kojim Bog vlada i da e biti zamenjen narodom koji e prihvatiti Mesiju i Njegovu poruku o Bojem carstvu. Hristos nije obeao Boje carstvo teokratiju nekom drugom narataju Jevreja u dalekoj budunosti, kao to bi to eleli dispenzacionalistiki pisci, ve ljudima svih rasa i naroda koji veruju u Hrista, ""od istoka do zapada" (Matej 8,11.12). Ukratko, Njegova Crkva (("moja Crkva" Matej 16,18) e zameniti narod koji je odbacio Hrista.

Sam Isus je identifikovao "narod" koji je Bog izabrao. Rekao je svojim uenicima: "Ne boj se, malo stado! Jer bi volja oca vaega da vam da carstvo!" (Luka 12,32; 22,29) Da je Hristos nepogreivo identifikovao svoje uenike kao pravi Izrailj vidi se jo bolje iz injenice da su izrailjski proroci nazivali Boji Izrailj stadom Bojim ili Bojim ovcama (Isaija 40,11; Jeremija 31,10; Jezekilj 34,12-14). Pozivajui svoje uenike da saine malo stado koje e naslediti carstvo, Hristos je oformio jezgro novog Izrailja (Luka 12,32). Hristos je stvorio svoju Crkvu, ne uporedno sa Izrailjem, ve kao verni ostatak Izrailja koji e naslediti zavetna obeanja i nositi zavetne odgovornosti. Hristova Crkva nije odvojena od Bojeg Izrailja, ve samo od jevrejske nacije koja je kao celina odbacila Hrista. Neposredna posledica injenice da je Hristos oduzeo pravo na teokratiju od izrailjskog naroda bilo je izlivanje zavetnog prokletstva, kao to je Mojsije naveo u 3. Mojsijevoj 26. i 5. Mojsijevoj 28. Hristos je svoju enju za Jerusalimom izrazio slikom majke kvoke koja se neno stara o svojim piliima. Meutim, oni ga nisu hteli i zato "e vam se ostaviti vaa kua pusta" (Matej 23,37.38). Plaui gorko nad stranom budunou grada nad kojim je izreeno boansko prokletstvo, Hristos je opisao razorenje koje e on pretrpeti od ruke svojih neprijatelja, samo zato to nije poznao dan svoga "pohoenja" (Luka 19,42-44). Za Izrailj, Hristov dolazak u Jerusalim je bio dan njegovog "pohoenja". Posledice Mesijinog povlaenja bile su strane za judejski narod. Gubitak boanske zatitnike teokratije nastavie se sve do konanog kraja (Luka 21,24; 1. Solunjanima 2,16). Hristos je usrdno pozvao svoje malo verno stado da napusti osueni grad (Matej 24,15-20; Marko 13,14; Luka 21,20-24). Samo u Hristu je Izrailj kao narod mogao da ostane istinski zavetni Boji narod. Odbacivi Hrista kao Bojeg mesijanskog Vladara, stareine judejskog naroda su pale na odluujuoj probi ispunjenja boanske namere sa neznabocima. Hristos je, meutim, obnovio boanski zavet sa sa dvanaestoricom svojih apostola. On je boanski poziv starom Izrailju da bude svetlost svetu primenio na svoje mesijansko stado (Matej 5,14) i pozvao ga da "naui sve narode krstei ih u ime oca i sina i svetoga Duha" (Matej 28,19). Bog nije zavisio od judejskog naroda da ispuni svoju boansku nameru prema svim ljudima. Svojim odbacivanjem Mesije judejski narod nije mogao da uspori ili osujeti ostvarenje Bojeg plana. Petrovo tumaenje da je izlivanje Svetoga Duha na Dan pedesetnice neposredno ispunjenje Joilovog proroanstva o poslednjim danima (Dela 2,16-21) potvruje da Crkva nije neka nepredviena, nenajavljena zajednica, za koju Stari zavet ne zna. Umesto toga, bilo je to iznenaujue ispunjenje Joilovog proroanstva o ostatku. Prema tome, Crkva nije neki kasniji dodatak Bojem planu ili posledica promene plana sa Izrailjem na blagoslov svetu, ve ispunjenje toga plana i ostvarenje ideje o novom, mesijanskom Izrailju. Kratko vreme posle izlivanja Bojega Duha na Crkvu, Petar je kategoriki izjavio: "A i svi proroci od Samuila i potom koliko ih god govori, i za ove dane javljae!" (Dela 3,24) Drugim reima, od vremena Pedesetnice starozavetna proroanstva koja su se odnosila na ostatak Izrailja dobila su svoje ispunjenje u osnivanju

apostolske Crkve. I vie nego to, verna Hristova Crkva kroz sve vekove, posebno u svojoj obnovljenoj apostolskoj veri u poslednje dane, predstavlja ispunjenje starozavetnog obeanja o ostatku. Petar se obratio hrianskim crkvama svoga vremena, rasejanima po Maloj Aziji (1. Petrova 1,1), dajui im asne nazive koje je nekada nosio Izrailj: "A vi ste izabrani rod, carsko svetenstvo, sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodetelji onoga koji vas dozva iz tame k udnome videlu svome." (1. Petrova 2,9) Iako se apostol ne slui imenom Izrailj, sve to je predstavljalo Izrailja kao Boji zavetni narod on sada primenjuje na Crkvu. To je Petrovo eklezioloko tumaenje Bojeg zaveta sa Izrailjem (2. Mojsijeva 19,5.6). Ta primena je izdanak hristolokog tumaenja mesijanskih proroanstava. Eklezioloka primena je samo organsko produenje hristolokog ispunjenja. Kao to je glava organski povezana sa telom, tako je i Crkva povezana sa Mesijom. Eklezioloko tumaenje potpuno uklanja etnika i nacionalna ogranienja starog zaveta sa Izrailjem. Novozavetni narod nije vie obeleen okovima rase ili zemlje, ve iskljuivo verom u Hrista. I taj narod Petar naziva duhovnim Izrailjem, "svetim narodom". Petar stvarno crkve u Galatiji, na neznaboakoj teritoriji, naziva "Bojim Izrailjem" (Galatima 6,16). Iako su neki komentatori pokuali da kau da se ta fraza odnosi samo na judejske vernike tih crkava, istorijski kontekst te Poslanice ukazuje da je Pavle odluno odbacivao svaki pokuaj da se hriani iz jevrejstva razlikuju ili uzdignu pred Bogom iznad hriana iz neznabotva. Krteni Jevreji i neznaboci su svi jedno u Hristu, "svi su sinovi Boji verom" u Isusa Hrista. Prema tome, "nema ni Jevrejina ni Grka" u Isusu Hristu (Galatima 3,26-28). Pavlov izraz "Izrailj Boji" (Galatima 6,16) predstavlja sinonim njegovog ranijeg opisa svih hrianskih vernika: "A kada ste vi Hristovi, onda ste seme Avramovo, i po obeanju naslednici." (Galatima 3,29) Apostol ovo teoloko shvatanje Crkve odluno potvruje u svojoj Poslanici Efescima. Putem evanelja, hriani su primili "dravljanstvo Izrailja" i raduju se u istoj nadi kao i Izrailj (Efescima 2,12.13). "Tako, dakle, vie niste tui i doljaci nego ivite sa svetima i domai ste Bogu, nazidani na temelju apostola i proroka gde je kamen od ugla sam Isus Hristos." (Efescima 2,19.20) Svojim krstom Hristos je i Jevreje i neznaboce pomirio sa Bogom (Efescima 2,16). On je na taj nain uklonio i barijeru, "razvalio plot koji je rastavljao, neprijateljstvo" izmeu Jevreja i neznaboaca, "telom svojim zakon zapovesti naukama ukinuvi" (Efescima 2, 14.15). Ovo je jasno pozivanje na Hristovo ukidanje Mojsijevog ceremonijalnog zakona. Hristova misija je bila stvaranje mesijanskog Izrailja, sainjenog od onih koji veruju u Hrista. Njegova namera je bila da "iz obojega (Jevreja i neznaboaca) naini sobom jednoga novoga oveka, inei mir." (Efescima 2,15) Ova namera se ostvarila preko Hristovog krsta (Efescima 2,16) i objavljena je svetim Bojim "apostolima i prorocima" (Efescima 2,19). "Da neznaboci kroz evanelje postanu sunaslednici i sutelesnici i zajedniari u obeanju njegovu u Hristu Isusu." (Efescima 3,6). Reju "zajedno" Pavle tri puta naglaava da su hriani iz jevrejstva i neznabotva potpuno izjednaeni u okviru Bojeg Izrailja i u odnosi na Boja zavetna obeanja. Nikome

se, zato, ne moe dozvoliti da ponovo podie zidove razdvajanja izmeu Izrailja i Crkve. U crkvi u Rimu, Pavle se suoio sa poetnim neprijateljskim dranjem hriana iz neznabotva prema judejskim hrianima i samim Judejcima. On je odmah odbacio takav antijudaizam. Pavle upozorava obe grupe hriana u crkvi u Rimu da se ne hvaliu nekim svojim izmiljenim prvenstvom ili pravima (Rimljanima 11,18.25; 12,3). U Rimljanima 9-11 apostol dostie vrhunac cele Poslanice objanjavajui kako se obraeni neznaboci odnose prema Bojem Izrailju. On opisuje obraenje nezunaboaca Hristu kao kalemljenje divlje maslinove granice na pitomu maslinu Bojeg Izrailja (Rimljanima 11,17-24). Na taj nain Pavle predstavlja duhovno jedinstvo i trajnost Bojeg zaveta sa Izrailjem i Njegov novi zavet sa Hristovom Crkvom. Verom u Hrista, neznaboci su zakonski povezani sa maslinovim drvetom, sa Bojim zavetnim narodom, i tako su se sjedinili i sa korenom Avramovim (Rimoljanima 11,18). Pouka na temelju prie o pitomoj maslini u Rimljanima 11 glasi da Crkva ivi, crpei snagu iz korena i stabla starozaventog Izrailja (Rimljanima 11,17.18). U Rimljanima 11 Pavle se posebno stara da prikae boansku "tajnu" povezanu sa etnikim Izrailjem: "Jer vam, brao, neu zatajiti tajne ove (da ne budete ponositi), da slepoa Izrailju pade u deo dokle ne ue neznaboaca koliko treba (pleroma puni broj). I tako (houtos na taj nain) e se spasti sav Izrailj, kao to stoji napisano." ((Rimljanima 11,25.26) Pavle ovde ne predlae neki redosled spasavanja, koja bi se deavala jedno za drugim. On vidi mnotvo Jevreja koji pozitivno glredaju na spasenje mnotva neznaboaca, koji se raduju Bojoj milosti u Hristu. On vidi da se to deava "sada", pred njegovim oima. "Jer kao i vi to se nekada suprotiste Bogu, a sada beste pomilovani njihovoga suproenja radi, tako i ovi sada ne htee da veruju vaega radi pomilovanja da bi i oni bili pomiloovani, jer Bog zatvori sve u neverstvo da sve pomiluje." (Rimljanima 11,30-32) Pavle ne ostavlja nijedan drugi put spasenja Jevrejima osim puta kojim se spasavaju svi neznaboci, verom u Isusa Hrista, priznanjem iz celoga srca da je Hristos vaskrsli Gospod Izrailja (Rimljanima 10,9.10). On izriito navodi uslov koji je sam Bog postavio za spasenje Izrailja: "A i oni, ako ne ostanu u neverstvu, pricepie se; jer ih je Bog kadar opet pricepiti." (Rimljanima 11,23) Etniki Izrailj je uglavnom traio da se na njemu ispune boanska zavetna obeanja pozivajui se na svoje krvno srodstvo sa ocem Avramom, oekujui izlivanje eshatolokih blagoslova kao svoje neogranieno pravo (Matej 3,7-9; Jovan 8,33.34). Suprotei se takvom hvalisanju izrailjskim etnikim prednostima (Rimljanima 2,25-29), apostol objavljuje: "Jer nema razlike meu Jevrejinom i Grkom, jer je on Bog sviju, i bogat za sve koji ga prizivlju. Jer koji god prizove ime Gospodnje spae se!" (Rimljanima 10,12.13) Crkva sada ispunjava misiju etnikog Izrailja, odlomljene grane iz Rimljanima 11,17. I upravo zato, na nju se odnose Izrailjev zavet, blagoslovi, odgovornosti, ali i prokletstva ukoliko otpadne od Boga. Duhovni blagoslovi Boje prisutnosti u

njegovom narodu treba da izazovu ljubomoru etnikog Izrailja, zato to je boanski spasonosni poziv Izrailju neopoziv (Rimljanima 11,29). Iako je kao narod i kao Boji predstavnik, stari Izrailj izgubio svoj posebni poloaj, vrata spasenja ostaju otvorena za pojedinane pripadnike jevrejskog naroda ukoliko se kao pojedinci pokaju i odazovu na boanski poziv. III. Otpad Crkve u proroanstvu

Pavlov proroki opis istorije Crkve (2. Solunjanima 2) predstavlja vanu i nadahnutu kariku izmeu Danila i Otkrivenja. Da bi se suprotstavio neopravdanim oekivanjima da e Hristos doi u njegovo vreme, Pavle upozorava na verski otpad "oveka bezakonja" u novozavetnom Bojem Hramu, u Crkvi kao ustanovi, na otpad koji e potrajati sve do slavnog Hristovog drugog dolaska: "Da vas niko ne prevari nikakvim nainom, jer nee doi dok ne doe najpre otpad i ne pokae se ovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podie vie svega to se zove Bog ili se potuje, tako da e on sjesti u crkvi Bojoj kao Bog, pokazujui sebe da je Bog." (2. Solunjanima 2,3.4) Dve pojave su karakteristine za Pavlov proroki opis neprekinute crkvene istorije od njegovog vremena do Hristovog dolaska: (1) hronoloki razvoj, to znai vremensko odreivanje pojave "oveka bezakonja" ili Antihrista, u toku crkvene istorije; (2) verska priroda Antihristovih bogohulnih mesijanskih zahteva. Potpuno je jasno da Pavlov opis Antihrista povezuje tri starozavetna otkrivenja o protivboanskim silama: (1) istorijsko, vremensko odreivanje pojave Antimesije u Danilu 7,8 i 11; (2) verski karakter oboavanja ili deifikacije koju mu odaju carevi Tirski i Vavilonski u Jezekilju 28. i Isaiji 14; (3) konano unitenje bezakonika slavnom pojavom Cara-Mesije u Isaiji 11. poglavlje. Literarno i tematsko pozivanje teksta u 2. Solunjanima 2,4. na starozavetna proroanstva postaje oigledno na temelju sledeeg razmatranja: A. Pavlovo istorijsko ili vremensko odreivanje pojave Antihrista

Pavle osea posebnu pastoralnu odgovornost (2. Solunjanima, 2. poglavlje) da ispravi pogreno gledite solunskih hriana da je dan Gospodnji ve zapoeo (2. Solunjanima 2,3). On ih podsea na svoje izriite usmene izjave da "prvo" najavljena pobuna (he apostasia) treba da se pojavi u okviru "Bojeg Hrama". Tek posle tog dogaaja svanue Hristov dan i On e "bezakonika" unititi "slavom svoga dolaska" (2. Solunujanima 2,3-8). Po Pavlovom miljenju, pravo poznavanje redosleda ovih znaajnih dogaaja bilo je neophodno da bi se

ublaila apokaliptika revnost solunskih vernika. Zato on unosi elemenat odlaganja dolaska Antihrista, objanjavajui tu injenicu prisustvom ograniavajue sile: "I sada znate ta zadrava da se ne javi u svoje vreme!" (2. Solunjanima 2,6) Oigledno je da apostolska Crkva nije imala nikakvih sumnji u identitet te "ograniavajue sile". Vernici su znali ko je to. Veina ranih otaca u postapostolskoj Crkvi tvrdi da je graanska sila Rimske imperije, sa imperatorom na elu, upravo ta sila o kojoj govori apostol Pavle u 2. Solunjanima 2,6.7 (Forestell 2,234). Uprkos mnogim novim teorijama, nekoliko vodeih dananjih teologa kae da je "klasino tumaenje ... sasvim zadovoljavajue" (Ladd 68). Dublji smisao Pavlove poruke u 2. Solunjanima, 2. poglavlje, je potpuno jasan: kada bude propala imperija grada Rima dolazak Antihrista se vie nee odlagati. Prema tome, Antihrist se mora pokazati bez odlaganja u vremenu neposredno posle propasti Rima, u razdoblju koje mi obino nazivamo Srednjim vekom. To due vremensko razdoblje Danilo je opisao kao tri i po vremena progonstva svetaca Vinjega ili vernog Bojeg ostatka (Danilo 7,25; 12,7). Danilovo vremensko razdoblje (Danilo 7,25; 12,7) pojavljuje se ponovo u Otkrivenju u razliitim oblicima: kao tri i po vremena (Otkrivenje 12,14), kao 42 meseca (Otkrivenje 11,2; 13,5), i kao 1260 dana i noi (Otkrivenje 11,3; 12,6). Na temelju trajnog-istorijskog ispunjavanja proroanstava, simboliki "dani" stoje umesto stvarnih godina (Shea 1982, 56-88; vidi Apokaliptiko II.D!). To znai da e posle pada Rimskog carstva, u toku 1260 stvarnih godina otpad preovladavati. U vezi sa znaajnim dogaajima u crkvenoj istoriji koji se odnose na pojavu i pad papinske moi, granice ovog razdoblja priznaju mnogi komentatori Biblije u Evropi i u Americi i stavljaju ih izmeu 533/538 godine posle Hrista i 1793/1798. godine posle Hrista (PFOF 2,765-782; 3,743-744). U okvire ovog srednjovekovnog perioda Pavle stavlja otpad koji e se pojaviti u "Bojem Hramu". Anglikanski biskup Kristofer Vordsvort (Christopher Wordsworth- 15) je iz toga izvukao logian zakljuak: "Poto, prema tome, sveti Pavle ovde opisuje oveka greha kao bie koje traje u svetu od vremena uklanjanja ograniavajue sile pa sve do drugog Hristovog dolaska (2. Solunjanima 2,8), sila koja je ovde oliena u 'oveku greha' mora da traje mnogo stolea i da nastavi svoje postojanje sve do dananjeg vremena. Prema tome, poto joj je samo proroanstvo odredilo tako dugo postojanje, koje daleko nadmauje ivot bilo kojeg pojedinca, 'ovek greha' ne moe biti nijedna pojedinana osoba." B. Verska priroda Pavlovog Antihrista

Pavle opisuje budui "otpad" kao pokazivanje "oveka bezakonja" koji e odbaciti i istinsko hriansko bogosluenje i svako neznaboako bogosluenje; On e se "protiviti i podizati vie svega to se zove Bog ili se potuje" (2. Solunjanima 2,4). On e se uzdizati do take samooboavanja ili autodeifikacije u okviru novozavetnog Bojeg Hrama "tako da e on sesti u crkvi Bojoj kao Bog , pokazjui sebe da je Bog" (2. Solunjanima 2,4). Nain na koji se Pavle slui

pojmom "hram" (naos) u svojim ostalim spisima (1. Korinanima 3,16.17; 2. Korinanima 6,19; Efescima 2,21) pokazuje da ne misli na materijalni Hram u Jerusalimu, ve na Crkvu kao duhovni Boji Hram. Posebno je znaajan Pavlov navod da e Otpadnik zauzeti Boje mesto u ovom Bojem Hramu. Ova provokantna slika nas podsea na Danilovo vienje u kojemu Pradavni ili Starac seda na svoju stolicu da sudi zemaljskim silama koje su sebe uzdigle na mesto Boga. U svetlosti ove proroke pozadine Pavlovo simboliko opisivanje Bojeg iskonskog protivnika postaje jo izrazitije: "Buntovnik e sebe postaviti za uitelja ili sudiju u Crkvi!" (Giblin 80) Zastraujui otpad, nagoveten u Danilu 7. 8. i 11. pojavie se u krilu novozavetnog naroda ili mesijanske zajednice, kao lukava igra lanog dogmatskog uitelja, kao prevara lanog hrista i kao versko-kultno samooboavanje. Pavle govori i o potajnoj delatnosti zla: "Jer se ve radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sada zadrava." (2. Solunjanima 2,7) U Pavlovim spisima, re "tajna" nosi osnovnu zamisao o istini otkupljenja, koju je nekada Bog uvao kao tajnu, a koja je sada razjanjena svetima putem Hristovog evanelja (Rimljanima 16,25.26; 1. Korinanima 2,7; Efescima 1,9.10; Koloanima 1,26.27). Meutim, kada govori o "tajni bezakonja" oigledno ima na umu potpunu suprotnost otkrivenoj Bojoj istini u Hristu: tajnu koja je karakteristina po bezakonju. Na temelju Pavlovog uenja, prema tome, moemo izvui sledee injenice o Antihristu: (1) Ova "tajna" nije predstavljala problem samo u apostolskog doba, ve trajno nastavlja svoje delovanje od Pavlovog doba da sve do kraja vremena. U skladu s time, neprekinuta Sotonina aktivnost ne dozvoljava nam da "tajnu bezakonja" smestimo u neko odreeno istorijsko razdoblje u prolosti ili u budunosti, kao to pretpostavljaju teorije o preterizmu ili o futurizmu. Pavle govori neto potpuno suprotno tome! Posle pada Rima ova buntovna tajna bezakonja bie aktivna bez ogranienja (2. Solunjanima 2,7); (2) meutim, ova sotonska tajna je poznata pravim Bojim izabranicima, zato to oni "znaju ta on (Sotona) misli" (2. Korinanima 2,11). Prosvetljeni boanskom mudrou koja se nalazi u Knjizi proroka Danila (Danilo 11,33; 12,10), oni znaju da su Sotonini napadi usmereni protiv Boje vladavine i Njegovog plana otkupljenja, sa sreditem u Svetilitu i njegovim svetim zakonom i evaneljem. (3) po analogiji sa "tajnom pobonosti", sa Bojim planom da svoju poniznost prikae u Isusu i Njegovom evanelju spasenja putem jedinstva sa Hristom, "tajna bezakonja" ukazuje da postoji i Sotonin zloudni plan protivljenja Bojem planu i spreavanja Bojeg plana uz pomo dijabolikog protivplana i protivkulta koji e uzdii lanog svetenika-mesiju. Ukratko, apostol opominje Crkvu da bude budna i da se uva prevara lanog uitelja hrianstva koji e tvrditi da govori u Hristovo ime. Pavle upozorava na pojavljivanje lanog evanelja i kultnog oboavanja. Iznad svega, Pavle ukazuje na kosmiki izvor ove vrhunske prevare; radi se o Sotoninoj lukavoj zamisli i dostignuu. Iz ove perspektive Pavle dalje razvija Danilova apokaliptika gledita.

Da zakljuimo, Pavlovo teoloko tumaenje i istorijska primena Danilovog proroanstva o Antihristu predstavljaju znaajnu kariku u povezivanju Danila i Otkrivenja. Pavlovo dalje objanjenje drugog poglavlja Knjige proroka Danila, objavljeno u drugom poglavlju 2. Solunjanima, predstavlja apostolsku potvrdu kontinuiranog istorijskog karaktera Danilovih proroanstava. Apostol opisuje budui otpad u hrianstvu kao lano kultno oboavanje, koje uvodi lani mesija. Ovaj otpad e se pojaviti u okviru hrianske Crkve uskoro posle pada paganskog Rima. Jedino papinstvo kao ustanova tano ispunjava uslove navedene u ovom prorokom predvianju istorije. IV. Ostatak u vreme posletka

A. Starozavetna proroanstva i novozavetno ispunjenje

Nekoliko starozavetnih proroka opisuju misiju i verski karakter Bojeg naroda u vreme posletka; posebno se to odnosi na Joila, Jezekilja, Danila, Sofoniju i Malahiju. Da bismo njihova proroanstva o poslednjem vremenu mogli pravilno razumeti, moramo utvrditi kako se njihove apokaliptike perspektive meusobno pribliavaju i dostiu vrhunac u Knjizi Otkrivenja. Evaneosko pravilo tumaenja biblijskih tekstova zahteva da se zavetna obeanja i njihova etnika simbolika shvate u njihovom hristolokom smislu. Novi zavet predstavlja Hrista kao osnovni klju za razumevanje temeljnog znaenja svih starozavetnih eshatolokih proroanstava. Odluujua proba vere je, prema tome, prihvatanje Isusa iz Nazareta kao proroki nagovetenog Mesiju, kao boanskog "Sina ovejeg" iz Danilovog apokaliptikog proroanstva (Danilo 7,13.14; Jovan 5,22-27; 9,35-39). U etvrtom Evanelju Boji sud na kojemu predsedava Sin oveji predstavljen je i u sadanjosti i u budunosti (Jovan 3,19.36; 12,48). Naglasak je stavljen na novu, iznenaujuu stvarnost da je apokaliptiki Sin oveji ve siao s Neba kao hleb koji "daje ivot svetu" i koji prua sigurnost da e doi apokaliptiki "poslednji dan" (Jovan 6,27.33.37.40.53). Hristovo evanelje ponovo definie i preureuje starozavetnu eshatologiju u svetlosti svog spasonosno-istorijskog ispunjenja i zato postie dvostruku eshatoloku primenu: sadanje evaneosko i budue apokaliptiko ispunjenje. Jovanovo Otkrivenje slui kao dopuna Jovanovom Evanelju po tome to se jo vie usredsreuje na budue radosti i na budue nasledstvo onih koji su ostali verni sve do kraja i koji su pobedili Neastivoga krvlju Jagnjeta i reju svojega svedoanstva (Otkrivenje 12,11). etiri Evanelja se usredsreuju na poetno

ispunjenje proroanstava u Hristu i Njegovom mesijanskom narodu. Knjiga Otkrivenja usredsreuje svoju poruku nade na trajno i konano ispunjenje proroanstava u Hristovoj Crkvi. Joilo 2,28-32. prorie da e budue vreme biti obeleeno izlivanjem Bojega Duha na sve ljude pre "velikog i stranog dana Gospodnjeg" (Joilo 2,31.32). Pravi pripadnici Bojeg ostatka su opisani kao vernici koji prizivaju ime Gospodnje, "jer e na gori Sionu i u Jerusalimu biti onih koji e se izbaviti" (Joilo 2,32. engleski original). I Petar i Pavle citiraju Joila 2,32. i objavljuju njegovo poetno ispunjenje u sveoptoj Crkvi Isusa Hrista (Dela 2,21; Rimljanima 10,13). Ovo evaneosko ispunjenje proroanstva iz Joila 2 ne iskljuuje njegovo posebno ispunjenje u poslednje vreme, na zavretku ere Crkve. Knjiga Otkrivenja se posebno usredsreuje na konano ispunjenje Joilovog obeanja o ostatku. Srednji deo Jovanovog Otkrivenja, Otkrivenje 12-14, bavi se globalnim dovrenjem evaneoske misije Crkve Isusa Hrista. Sluei se tradicionalnom simbolikom Gospodnje neveste u klasinim proroanstvima (Isaija 54; Jezekilj 16; Osija 2), Jovan opisuje budunost Hristove Crkve slikom progonjene ene koja bei "u pustinju", gde je Bog hrani u toku "hiljadu i dve stotine i ezdeset dana" (Otkrivenje 12,6) ili tri i po vremena (Otkrivenje 12,14). Ova proroka razdoblja upuuju na posebnu eshatoloku primenu Danilovog proroanstva o progonstvu vernih svetaca (Danilo 7,25) na one hrianske svete koji su bili stavljeni izvan zakona i pobijeni u toku vladavine papinske drave-Crkve. Jovan zatim nastavlja da opisuje konani sukob Crkve ostatka posle 1260 godina Srednjeg veka: "I razgnevi se zmija na enu i otide da se pobije s ostatkom semena njezina, koji dri zapovesti Boje i ima svedoanstvo Isusa Hrista." (Otkrivenje 12,17) Jovan osim toga opisuje i konanu pobedu vernog ostatka na brdu Sionu: "I videh, i gle, jagnje stajae na gori Sionskoj, i s njime sto i etrdeset i etiri hiljade, koji imahu ime oca njegova napisano na elima svojim." (Otkrivenje 14,1) Otkrivenje 12,17. i 14,1. zajedniki opisuju ostvarenje Joilovog obeanja o ostatku (Joilo 2,28-32) pri kraju ere Crkve. Joilov ostatak koji "priziva ime Gospodnje" na gori Sionu (Joilo 2,32) prikazan je u svom zavrnom obliku, kao ostatak poslednjeg vremena: "Ovde je trpljenje svetih koji dre zapivesti Boje i veru Isusovu." (Otkrivenje 14,12; 12,17) Trostruka poruka iz Otkrivenja 14 e okupiti 144 hiljade duhovnih Izrailjaca (Otkrivenje 14,1) koji su pozvani da izau iz Vavilona da bi se sabrali na gori Sionu gde im Jagnje nudi venu sigurnost. Na taj nain Otkrivenje snano nagovetava da se Joilova proroanstva, koja su se ispunila kao "rani dad" u poetku ere Crkve ispunjavaju jo jednom na njenom zavretku, ali na globalnoj skali. Apostolska Crkva je doivela da se hiljade novih vernika prikljue njenim redovima (Dela 2,47; 4,4). Isto tako e i Crkva ostatka doiveti proreeno pristupanje "vernih ostataka" mnogih naroda koji ele da prime pouku i da se spasu na "gori Sionu" (Isaija 2,1-3; Mihej 4,1.2). Posle tog konanog pristupanja, svi Hristovi sledbenici e postati deo vernog "Izrailja". Nijedan meu njima nee

vie pripadati Vavilonu (Otkrivenje 14,4; 17,5). Ovi pratioci Jagnjeta su opisani kao Njegovi "pozvani i izabrani i verni" sledbenici (Otkrivenje 17,14). Ukratko, Otkrivenje prikazuje dve suprotne strane u velikom konanom sukobu pred Bogom: Vavilon s jedne i Bojeg Izrailja i Hrista s druge strane. Obe strane su predstavljene kao verske, bogoslubene zajednice i upravo zato se i razlikuju po verskim, bogoslubenim karakteristikama (Otkrivenje 14,9-11). Pravi Boji ostatak "dri zapovesti Boje i ima svedoanstvo Isusa Hrista" (Otkrivenje 12,17). Vanost ove spasonosne kombinacije "zapovesti Bojih" ili "Rei Boje" i "svedoanstva Isusova" u Otkrivenju (Otkrivenje 1,2.9; &,9; 12,17; 20,4) potvruje je kao centralnu teoloku temu cele Knjige, pa ak i kao liniju razdvajanja izmeu Vavilona i mesijanskog Izrailja. Kenet Strand (Kenneth A. Strand - 133) iz toga zakljuuje: "U Knjizi Otkrivenja, vernost 'Rei Bojoj' i 'svedoanstvu Isusa Hrista' odvaja verne od nevernih i dovodi do progonstva koje obuhvata i samo Jovanovo progonstvo i muenitvo drugih vernika (Otkrivenje 1,9; 6,9; 12,17; 20,4. i tako dalje)." Jovanova teologija ostatka je utemeljena na Jezekiljevom vienju o oslobaanju pokajnikog ostatka koji ivi usred idolopoklonikog Izrailja u Jerusalimu (Jezekilj 8; 9). Jezekilj je video est anela; odreenih da izliju ae Bojega gneva, kako se pribliavaju otpalom gradu Jerusalimu. Poevi od Bojeg Hrama, trebalo je da pobiju bez milosti ili sauea sve ljude, ene i decu koji nemaju posebnu oznaku na svojim elima, oznaku koju im je stavio posebni aneo koji je proao pre njih sa opravom pisarskom na boku. Plaei se da e celi Izrailj biti uniten Bojim kaznenim sudom, Jezekilj uzvikuje: "Jaoh, Gospode, Gospode! eda li e zatrti sav ostatak Izrailjev, izlivi gnev svoj na Jerusalim?" (Jezekilj 9,8; 11,13) Meutim, Bog je u svojoj milosti odredio da po odluci oveka u svetenikoj odei, "obuenoga u platno", pravi pokajnici budu poteeni strahote boanskog gneva: "Proi posred grada...i zabelei belegom ela onim ljudima koji uzdiu i koji ridaju radi svih gadova to se ine usred njega." (Jezekilj 9,4) Sedmo poglavlje Otkrivenja primenjuje Jezekiljevo vienje o zapeaenju na poslednje vreme. Jovan uje u vienju da e 144 hiljade Izrailjaca (po 12 hiljada iz svakog plemena) dobiti "peat ivoga Boga" na svoje elo, da e ih aneli zapeatiti u znak boanskog odobravanja i zatite od poslednjih razornih vetrova (Otkrivenje 7,1-8). Ovo otkrivenje je bilo neposredni odgovor na oajniki vapaj onih koji su patili pod udarima Bojeg i Jagnjetovog gneva za vreme estog zla: "Jer doe veliki dan gneva njegova, i ko moe opstati?" (Otkrivenje 6,17) Jovanovo vienje o "zapeaenju" pravih "Izrailjaca" ili "slugu Boga naega" (Otkrivenje 7,3) pre konane nevolje koju izazivaju etiri razorna "vetra" donosi uteno obeanje da e Bog zatititi svoje verne sluge na celom svetu u toku poslednje velike nevolje. Pripadnici vernog ostatka e stajati sigurni i zatieni od razornih sila sedam poslednjih zala (Otkrivenje 16,1.2). Pravedni karakter pravih svetaca Vinjega pokazae se kada budu izabrali da slede Jagnje i odbili da prave kompromise sa silama Antihrista, odbijajui da prime "ig" vernosti "zveri" (Otkrivenje 13,15-17; 14,1.4; 22,11). Simboliki gledano, 144 hiljade Izrailjaca su duhovne "device" (parthenoi) "koje se ne opoganie sa

enama" (Otkrivenje 14,4). Te "ene" su kasnije obeleene kao bludnica Vavilon i njene keri (Otkrivenje 14,8; 17,4.5) i predstavljaju otpalu religiju. Sto etrdeset i etiri hiljade pravih Izrailjaca slede Jagnje tako da "u njihovim ustima ne nae se prevare, jer su bez mane pred prestolom Bojim" (Otkrivenje 14,5). U tom smislu, 144 hiljade se u vreme posletka raunaju kao ispunjenje Sofonijevog obeanja o vernom ostatku: "I ostaviu u tebi narod nevoljan i siromaan, i oni e se uzdati u ime Gospodnje. Ostatak Izrailjev nee initi bezakonja niti e govoriti lai, niti e se nai u ustima njihovim jezik prevaran, nego e pasti i leati i nee biti nikoga da ih plai." (Sofonija 3,12.13) Potpuno suprotno onima koji su prihvatili ig zveri, pravi Izrailjci e primiri znak boanskog odobravanja na svoja ela (Otkrivenje 14,1). Oni su imali hrabrosti da priznaju Hrista kao Gospodara svojih misli i dela. Postigli su pobedu nad Antihristom, zahvaljujui jedino svome jedinstvu s Hristom u Njegovoj smrti i vaskrsenju. Kao pobednici nad Antihristom, bie nagraeni venom poau da stoje oko Bojeg prestola i da pevaju pesmu Mojsija i Jagnjeta (Otkrivenje 14,3; 15,2.3). B. Danilovo vreme posletka

Apokaliptika fraza "vreme posletka" u Knjizi proroka Danila zahteva paljivo izuavanje. Ovaj izraz se nalazi jedino u Danilovim vienjima koje se odnose na "daleku budunosti" (pet puta u Danilu 8-12!). On nije potpuno identian s poznatom frazom "poslednji dani" ili "dani koji e doi" koja se pojavljuje 14 puta u spisima starozavetnih proroka. Dok klasini proroci neposredno povezuju Boje sudove u svoje vreme sa konanim sudom, Danilo kao da vodi svoje itaoce od svog vremena kroz sve vekove istorije otkupljenja. Njegov vremenski okvir se protee i dalje od nasilne smrti naega Gospoda i Mesije (Danilo 9,26) sve do pojave Antimesije ili Antihrista (Danilo 7,8.24.25). On nagovetava i Boji sud nad tom zlom silom. Danilovo sveto proroanstvo pokriva istoriju Bojeg naroda od starozavetnih vremena da sve do kraja vremena. Jedinstvena karakteristika Danilovog proroanstva je jasno naznaivanje vremenskog perioda koji je odreen Antihristovoj vladavini (Danilo 7,25; 8,14.17; 12,7). Danilo se slui frazom "vreme posletka" ne zato da odredi kraj vremena, ve da umesto toga obelei izvestan vremenski period koji prethodi konanom sudu i vaskrsenju mrtvih (Danilo 11,40; 12, 1.2). Ovo vreme se po svemu sudei poklapa sa istekom 1260 godina papinske drave-Crkve 1798. godine (Danilo 7,25) i sa neto kasnijim obnavljanjem (1844. godine) pogaene istine o Svetilitu i Hristovoj prvosvetenikoj slubi (Danilo 8,14.17; Vidi Svetilite III. C. 2. a.b). Danilova simbolika vienja nije potpuno razumeo ni sam prorok (Danilo 8,27; 12,8). U stvari, ona nisu ni mogla biti protumaena sve do "vremena posletka", jer je tako objavio aneo tuma: "A ti Danilo zatvori ove rei i zapeati ovu knjigu do poslednjega vremena; mnogi e pretraivati i znanje e se umnoiti."

(Danilo 12,4) Ako Danilova proroka vienja ukazuju na razdoblje neposredno pre drugog Hristovog dolaska, onda boansko raspeaenje Danilovih proroanstava mora doneti neke praktine rezultate upravo u poslednje vreme. Poveanje znanja o Danilovoj knjizi dovelo je do meucrkvenog buenja interesa prema prouavanju apokaliptikih spisa i do obnavljanja nade u blizinu drugog Hristovog dolaska. To je Leroja E. Fruma (LeRoy E. Froom, PFOF 4,1209) navelo da zakljui: "Tekst u Danilu 12,4. oigledno predstavlja proroanstvo o velikom buenju interesa prema tumaenju proroanstava, to se i dogodilo u devetnaestom stoleu istovremenim buenjem takvog interesa i u Starom i u Novom svetu." Dejms Vajt (James White) je pravilno upozorio da se obeano "umnoavanje znanja" u Danilu 12,4.10. ne odnosi na "napredak u naunim otkriima, ve na znanje o poslednjem vremenu" (ST 22. jul 1880. godine). On je objasnio da "zaista mudri, deca Boja, razumeju tematiku na koju se odnosi poveanje znanja u vreme posletka, dok bezakonici, makoliko nauno potkovani, ne razumeju. injenice povezane sa ovim sluajem odluno govore protiv tvrenja da se proroanstvo o poveanju znanja u vreme posletka odnosi na otkria na podruju nauke." (Isto!) Obeanje u Danilu 12,4. ukazuje na pojavu globalnog interesa prema prouavanju apokaliptikih proroanstava u Svetom pismu. Znaenje i vanost Danila i Otkrivenja hriani su otkrili tek sredinom devetnaestog stolea. Tek tada se istraivanje usredsredilo na znaenje Danila 8 i reformne poruke u Otkrivenju 14. V. Vesti trojice anela: Boja poruka za poslednje vreme

Poruke trojice anela iz Otkrivenja 14, 6-12. objavljuju konani nebeski poziv svim ljudima na Zemlji da odbace svaki oblik idolopoklonstva i lai, da oboavaju Stvoritelja i da prihvate Njegovo veno evanelje. Bog trai da ljudi, suoeni sa konanom pretnjom Antihrista, pokau dvostruku vernost: vernost Isusovom svedoanstvu i poslunost Bojim zapovestima (Otkrivenje 14,12). Ovi aneli simboliki predstavljaju hrianske verske pokrete. Njihovo mesto u vremenu je prilino oigledno. Prvi aneo objavljuje da je dolo vreme konanog suda (Otkrivenje 14,6.7), to je poruka koja se povezuje s tekstom u Danilu 7,914; 8,14. Ovaj sud je zapoeo 1844. godine (Vidi Sud III.B.1!). Vest treeg anela se objavljuje neposredno pre Gospodnjeg povratka (Otkrivenje 14,14-16). Prema tome, sve tri se objavljuju izmeu 1844. godine i Isusovog drugog dolaska. One sainjavaju Boji poslednji poziv oveanstvu. Ove tri aneoske poruke se konano stapaju u jednu trostruku poruku. Prva, koja zapoinje u odreenom vremenskom trenutku, objavljuje veno evanelje, koje e se propovedati sve do kraja vremena (Matej 28,18-20). Neto kasnije, drugi aneo objavljuje posebnu poruku o Vavilonu, takoe vest koja e se

propovedati sve do kraja. Vavilon je opisan kao grad koji postaje sve gori i gori. Njemu se ista vest ponavlja sve dok se na njega ne izliju sedam poslednjih zala (Otkrivenje 17,1-6; 18,2.4.8). U stvari, druga vest se stapa sa prvom. Neto posle prve dvojice anela, pojavljuje se i trei koji upozorava na ig zveri i na konano unitenje svih onih koji oboavaju zver i prime njen ig (Otkrivenje 14,9). Poto se Boji gnev (Otkrivenje 14,10) na isti nain izraava i u toku poslednjih sedam zala (Otkrivenje 16,1-17), jasno je da se i ta vest objavljuje sve do kraja vremena. Poto se ona pridruuje vestima prvog i drugog anela, oigledno je da se do izvesne mere ove tri vesti stapaju u jednu jedinstvenu vest: u veno evanelje sa odreenim naglaskom na poslednje vreme. Boji narod poslednjeg vremena ima zadatak da propoveda ovu trostruku poruku (Otkrivenje 14,12). To je narod opisan u istom poglavlju kao narod koji "dri zapovesti Boje i veru Isusovu" (Otkrivenje 14,12) ili u Otkrivenju 12,17. kao ostatak koji "dri zapovesti Boje i ima svedoanstvo Isusa Hrista". A. Dramatian opis poslednjeg vremena u Otkrivenju 10.

Znaenje poruka trojice anela iz Otkrivenja 14. moe se mnogo bolje shvatiti ukoliko se ovaj segment proroanstva dovede u vezu sa vienjem o "monom anelu" iz Otkrivenja 10. Aneo koji se pojavio pre nego to je odjeknuo zvuk sedme trube (Otkrivenje 10,7) bio je "obuen u oblak, i duga bee na glavi njegovoj, i lice njegovo bee kao sunce, i noge njegove kao stubovi ognjeni" (Otkrivenje 10,1). Ova slika vraa u seanje vienje o Sinu ovejem u Otkrivenju 1,12-16. i velianstveni opis jednog dostojanstvenog bia u Danilu 10,5.6. i 12,5-7. Otkrivenje 10 objavljuje Hristovu autoritativnu poruku za poslednje vreme, slikovito je prikazujui kao skidanje peata sa Danilovih proroanstava o vremenu posletka (Danilo 8-12). Tema teksta u Otkrivenju 10 je stvaranje novog prorokog zadatka, slinog onome koji je dobio prorok Jezekilj kada je bio pozvan u proroku slubu (Jezekilj 3,1-3). On se temelji na "maloj knjizi", koju je aneo drao otvorenu u ruci (Otkrivenje 10,2), dok je sa obe noge stajao na moru i na kopnu, objavljujui sveoptu poruku za poslednje vreme. Podigavi desnu ruku dao je sveanu zakletvu Stvoritelju da "odlaganja vie nee biti (chronos vremena)" (Otkrivenje 10,6), da e vrlo skoro odjeknuti i sedma truba i da e "tajna Boja" biti dovrena kada se ispune proroanstva (Otkrivenje 10,7). Aneo sedme trube objavljuje radosno ispunjenje Stvoriteljeve namere u celoj istoriji spasenja: "Posta carstvo sveta Gospoda naega i Hrista njegova, i carovae u vek veka!" (Otkrivenje 11,15) Meutim, mnogo odreenije znaenje je izraeno nebeskom zakletvom da "vremena" vie nee biti, ukoliko je ovek spreman da uzme u obzir njenu sutinsku povezanost sa Danilovim proroanstvima. Danilo je prorekao da e Antihristu biti dozvoljeno da vlada tri i po vremena (Danilo 7,25; 12, 7). Kada moni aneo iz Otkrivenja 10 objavi da su

istekli svi proroki vremenski lanci (ukljuujui i one iz Danila 8,14; 12,11.12), tada vie nee biti odlaganja u izvrenju boanske namere (MS 59,1900, u 7BC 971; Shea 1992, 302-316). Zapovest monog anela je znaajna; ona razgovetno poziva Boji narod poslednjeg vremena (pre nego to odjekne sedma truba- Otkrivenje 10,7) da uzme "knjiicu otvorenu iz ruke onoga anela to stoji na moru i na zemlji" i da je "izjede" (Otkrivenje 10,8.9). Ovim simbolikim slikovitim opisom su se sluili i starozavetni proroci kada su bili pozivani da usvoje proroku poruku od Boga (Jeremija 15,16; Jezekilj 3,1-3). Crkva poslednjeg vremena ostatak mora da usvoji apokaliptiku poruku knjiice kao svoju misiju i svoj zadatak. Danilo izriito naglaava da su proroanstva za poslednje vreme bila zapeaena (Danilo 12,4). Ali, ta poruka e konano biti raspeaena ili "otvorena". To e, prema Otkrivenju 10,8; 22,10. uiniti sam Bog. Sveto obeanje boanskog anela u Otkrivenju 10 sadri istu zakletvu o prorokim vremenima kao i tekst u Danilu 12,7. i potvruje radosnu vest da su proroka vremena istekla i da je blizu vreme da se sudi mrtvima i da sveci Vinjega budu nagraeni (Otkrivenje 11,18). Vilijam ea (William H. Shea 1992, 299) donosi ovakav zalkljuak: "U prvom sluaju (Danilo 12,4) imamo svitak koji je zapeaen do poslednjeg vremena. U drugom (Otkrivenje 10,2.5-7) imamo svitak koji je otvoren na kraju vremena." Izraajna sloenost anelove zakletve i njegovo pozivanje na Stvoritelja Neba, Zemlje i mora (Otkrivenje 10,6) ima veliki znaaj. Time je oblikovana posebna veza sa porukom prvoga anela iz Otkrivenja 14,6.7. koja takoe poziva na oboavanje Boga kao Stvoritelja. I tema i reeniki sklop potiu neposredno iz etvrte zapovesti Dekaloga (2. Mojsijeva 20,8-11). Ali, slatke boanske rei nade (Psalam 119,103) Boji narod e doiveti kao neoekivano gorko iskustvo (Otkrivenje 10,9.10). Kada bude najavio skori dolazak Isusa Hrista, doivee gorko razoarenje je se njegovo oekivanje nee ostvariti onako kako je oekivao. Kao to poslovica kae: "Dugo nadanje mori srce!" (Prie 13,12) Proroanstva o ponovnoj pojavi Antihrista, koja e biti praena konanom probom vere i izlivanjem Bojega gneva jo treba da se ispune (Otkrivenje 1518). Meutim, iskustvo gorkog razoaranja nije bilo uzaludno. Ono je po boanskom provienju posluilo svojoj svrsi: da pripremi narod da se sretne sa svojim Bogom (Amos 4,12); da pripremi konani pokret proroka Ilije i da celi svet navede da se konano odlui ili za Hrista ili za Antihrista (Malahija 4,5.6; Otkrivenje 14,6-12). Ovaj zadatak je obuhvaen boanskom naredbom: "Valja ti opet prorokovati narodima i plemenima i jezicima i carevima mnogima!" (Otkrivenje 10,11) Ovaj nalog monog anela (Otkrivenje 10,11) jo vie je razjanjen u trostrukoj aneoskoj poruci iz Otkrivenja 14. Aneli iz Otkrivenja 10. i 14. su usko povezani; oba predstavljaju dramatski nastanak ostatka Bojeg naroda u vreme posletka, koji ima sveoptu misiju i boansko ovlaenje da objavi poruku o sudu, utemeljenu na Knjizi proroka Danila i njenim prorokim vremenima. B. Vest prvog anela (Otkrivenje 14,6.7)

"I videh drugoga anela gde leti posred neba, koji imae veno evanelje da objavi onima koji ive na zemlji, i svakome plemenu i jeziku i kolenu i narodu. I govorae velikim glasom: bojte se Boga i podajte mu slavu, jer doe as suda njegova i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene." (Otkrivenje 14,6.7) Centralni tekst u celoj Knjizi Otkrivenja formalno i sutinski je 14. poglavlje. To je ono posebno poglavlje koje govori o Bojem sudu (Otkrivenje 14,7.14-20). Ono dolazi poto Antihrist (zver iz mora) i njegovi saveznici (zver iz zemlje) dovedu do vrhunca svoj otpad i progonstvo svetih (Otkrivenje 13). Ova dva poglavlja (Otkrivenje 13. i 14) nastavljaju da detaljno opisuju ostvarenje proroanstva iz Danila 7. Paralelizam naizmeninih pokreta prorokog signalnog svetla izmeu Neba i Zemlje u Danilu 7. i u Otkrivenju 13. i 14. je posebno vaan. Danilo 7,2-8. prua istorijski pregled svetskih imperija, posle kojih dolazi "mali rog". Ovaj pregled osvetljava zemaljska zbivanja posle kojih istorijski dolazi sud na Nebu (Danilo 7,9.10). Meutim, u Danilu 7,11.12. prorok se ponovo vraa na Zemlju da bi sledio delovanje malog roga, kao i njegovu sudbinu. Stihovi 13. i 14. se usredsreuju na nebeski prizor dolaska Isusa Hrista na sud. Ovaj redosled dogaaja u Danilu 7 se dalje odvija i razvija u Otkrivenju 13. i 14; na Zemlji (Otkrivenje 13; Danilo 7,2-8), na Nebu (Otkrivenje 14,1-5; Danilo 7,9.10), na Zemlji (Otkrivenje 14,6-13; Danilo 7,11.12), na Nebu (Otkrivenje 14,14-20; Danilo 7,13.14). U vezi sa ovim postaje znaajno da se Danilova fraza "neko kao sin oveji" (Danilo 7,13) ponavlja u Otkrivenju 14,14. Time je potvren zakljuak aka Dukana (Jacques B. Doukhan 133): "Izgleda da je tekst u Danilu 7 vie od svih drugih u mislima autora Otkrivenja 14." Uporeujui progresiju prorokih dogaaja u Danilu 7. i u Otkrivenju 13. 14. Dukan primeuje: "Nebeski sud proreen u Danilu 7 i vika trojice glasnika u Otkrivenju 14 kao da se poklapaju." (60) Teoloke posledice ove paralelne situacije zasedanja nebeskog suda u Danilu 7 ("I sud sede i knjige se otvorie.") i prve aneoske vesti ("Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer doe as suda njegova!" Otkrivenje 14,7) su vrlo jasne. Aneoski proglas se neposredno odnosi na poetak zasedanja nebeskog suda u Danilu 7,9.10. On obnaroduje celoj zemaljskoj porodici da je zapoeo konani sud na Nebu. Ovaj nebeski tribunal zapoinje tek posle pojave Antihrista (mali rog iz Danila 7) i njegovog vladanja narodima u toku tri i po prorokih vremena ili 1260 prorokih dana (Danilo 7,25; Otkrivenje 12,6.14). To znai da bi as poetka Bojeg istranog suda na Nebu morao da bude negde posle 1260 godina verske netolerancije i progonstva koje su se zavrile 1798. godine posle Hrista.

Poziv prvog anela ljudima da se "boje"" Boga i da "daju slavu" Stvoritelju, jer "doe as suda Njegova" povezuje nebeski sud sa stvaranjem: "Poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, mora i izvore vodene!" (Otkrivenje 14,7) Stvoritelj kao Sudija i Spasitelj svoga zavetnog naroda nekoliko puta se pojavljuje u spisima Mojsija, proroka, i u jednom broju psalama. Na poseban nain, godinji ritual na Dan pomirenja (3. Mojsijeva 16) osvetljava sudijsko Gospodnje delo kao delo onoga koji odvaja stvarno pokajane oboavaoce Stvoritelja od nepokajanih vernika da taj dan koji je proglaen "subotom poivanja" (3. Mojsijeva 23,27-32). Ritual ienja na Dan pomirenja ukazivao je tako na boanski sud nad Izrailjem, Njegovim takozvanim zavetnim narodom, kao na veliki dan Gospodnji. U Knjizi proroka Danila, vienje "za vreme posletka" (Danilo 8,17) ili za "odreeno vreme kraja"" (Danilo 8,19) doivljava svoj vrhunac proroanstvom: "Do dve hiljade i tri stotine dana i noi; onda e se Svetilite obnoviti i vratiti u svoje pravo stanje (doslovno: opravdati ili odbraniti)." (Danilo 8,14. po engleskom originalu) Septuaginta prevodi: "oistiti". Na temelju paralelizma izmeu Danila 7. i 8, "odbrana" Bojeg Svetilita u poslednje vreme, opisana u Danilu 8,14. istovetna je sa zasedanjem nebeskog suda u Danilu 7,9.10. Odreeno vreme poetka toga suda je istek 2300 prorokih dana i noi ili 2300 stvarnih godina u skladu s naelom dan za godinu. To razdoblje zapoinje 457. godine pre Hrista, prema tumaenju koje je sam aneo dao vienju u Danilu 8 (Danilo 9,24-27). Razdoblje od 2300 stvarnih godina istie 1844. godine posle Hrista (Vidi Svetilite III.C.2.a 2). Ta godina obeleava poetak zasedanja Bojeg suda u nebeskom Svetilitu (Danilo 7,9.10; 8,14.17.19). Prvi aneo objavljuje upravo tu injenicu: jer doe as suda Njegova! Samo po sebi ovo znanje nema nikakve posveujue vrednosti ukoliko nije ugraeno u samu sr poruke prvog anela: "Bojte se Boga i podajte mu slavu... i poklonite se Onome!" (Otkrivenje 14,7) Ovi nebeski pozivi su izraeni na nain koji je tipian za Stari zavet, to znai da se moraju shvatiti u kontekstu Bojeg zaveta blagodati sa starim Izrailjem. Mojsije se esto slui imperativom: "Bojte se Boga" kada govori o poslunosti Bojim zapovestima iz srca punog ljubavi prema Bogu i Njegovom delu izbavljenja (5. Mojsijeva 5,29; 6,2; 8,6; 13,4). Jevrejska fraza: "Bojte se Boga!" odnosi se na drhtanje puno potovanja pred Bogom, koje se izraava poslunou iz ljubavi (5. Mojsijeva 10,12.13; Propovednik 12,13). Na temelju milostivog izbavljenja iz Egipta, Mojsije poziva Izrailj: "Boj se Gospoda Boga svojega, njemu slui i njega se dri, i njegovim se imenom kuni." "Ljubi, dakle, Gospoda Boga svojega i izvruj jednako to je zapovedio da izvruje, i uredbe njegove i zakone njegove i zapovesti njegove." (5. Mojsijeva 10,20; 11,1) U ovoj svetlosti, poziv prvoga anela iz Otkrivenja 10 da se bojimo Boga i da mu damo slavu je istovremeno i poziv hrianskoj Crkvi da se odazove na Hristovu rtvu pomirenja poslunou Bojim zapovestima iz ljubavi. Anelovo naglaavanje oboavanja Boga kao Stvoritelja neba i zemlje (Otkrivenje 14,7)

nepogreivo ukazuje na zanemarenu etvrtu zapovest Bojeg zakona, na propis o sedmom danu, o suboti (2. Mojsijeva 20,8-11). Anelov poziv na obnavljanje pravog potovanja Boga treba da pripremi stanovnike Zemlje za drugi Hristov dolazak (Vidi Subota, III.E!). C. Vest drugog anela (Otkrivenje 14,8) "I drugi aneo za njim ide govorei: pade, pade Vavilon, grad veliki, jer otrovnim vinom bluda svojega napoji sve narode!" (Otkrivenje 14,8) Da bi se razumelo ta znai pojam "Vavilon" i ta je njegov pad, treba da se razume tipoloka veza izmeu Vavilona iz vremena posletka i starog Vavilona iz istorije Izrailja. Fraze kojima se slui drugi aneo predstavljaju stapanje proroanstava o propasti koje su o Vavilonu izrekli proroci Isaija i Jeremija: "Pade, pade Vavilon i svi rezani likovi bogova njegovih razbie se o zemlju!" (Isaija 21,9) "Beite iz Vavilona i izbavite svaki duu svoju da se ne istrebite u bezakonju njegovu, jer je vreme osvete Gospodnje, plaa mu to je zasluio. Vavilon bee zlatna aa u ruci Gospodnjoj, kojom opoji svu zemlju, vina njegova pie narodi, zato poludee narodi." (Jeremija 51,6.7) Literarna i tematska podudarnost izmeu Otkrivenja 14,8 (i 18,2-6) i starozavetnih proroanstava uspostavlja sadrinsku strukturu hrianske tipologije (LaRondelle, 1983. 35-59. Teoloka karakteristika nekadanjeg Vavilona je oigledna u Starom zavetu: Vavilon je iskonski neprijatelj Izrailja i njegovog zavetnog Boga. On je tlaio Boji narod, odveo ga u ropstvo u Vavilon, hulio na Boga Izrailjevog, gazio je nogama Boji Hram od Navuhodonosora do Valtasara. Vavilon je prema tome bio u ratu na dva fronta: protiv Gospoda, Boga Izrailjevog, i protiv Bojeg Izrailja. Boji kaznena presuda je bila izazvana zlom koje je Vavilon uinio protiv Siona (Jeremija 51,24) i protiv Bojeg Hrama (Jeremija 51,11). Vavilon je time postao antiteza Siona, Bojeg Izrailja. Ako se uzme u obzir teoloki odnos izmeu starog Izrailja i Bojeg naroda poslednjeg vremena, konani ostatak predstavlja dovrenje Izrailjeve istorije spasenja. Prema tolme, isto neprijateljstvo postoji izmeu duhovnog Vavilona i novozavetnog ostatka. Novozavetno ostvarenje konanog sukoba izmeu Izrailja ili Siona i Vavilona u toku ere Crkve nema nikakvih etnikih ili geografskih ogranienja. Izrailj i Vavilon u Otkrivenju moraju se definisati teoloki i hristoloki, to znai, u svom odnosu prema Mesiji Isusu. Starozavetni nacionalni pojmovi u Otkrivenju su primenjeni na globalnom nivou, u odnosu prema globalnoj Hristovoj Crkvi. Kao to je stari Vavilon napao Izrailjevu zemlju, unitio njegov Hram i odveo njegov narodu u zarobljenitvo, tako i Vavilon poslednjeg vremena napada i zarobljava Hristovu sveoptu Crkvu, huli na novozavetni Hram na Nebu i pokuava da Hristovu

boansku slubu posredovanja zameni lanim sistemom posredovanja i oboavanja (Otkrivenje 13. i 17). Vavilon je iskonski neprijatelj Hristovih vernih sledbenika (Otkrivenje 17,6). Simboliki opis Vavilona u Otkrivenju 17 i njegov naziv "bludnica velika" spada u zavetni renik pozajmljen od starozavetnih proroka. Izrailjski proroci su mnogo puta opisivali otpali zavetni narod kao "enu" Gospodnju koja je u njihovo vreme postala najvea "bludnica" na Zemlji (Isaija 1,21; Jeremija 3,1-3.8.9; Jezekilj 16,15-34; Osija 2,2.4). Prema tome, Izrailj nee uspeti da izbegne sud, zavetni Gospodnji gnev. Starozavetni izvetaj o carici Jezavelji i njenoj surovoj verskoj vladavini nad severnim Izrailjevim carstvom predstavlja, u posebnoj meri, savreni model ili uzor otpada koji e se po Knjizi Otkrivenja razviti u krilu hrianske Crkve. To je onaj isti otpad koji Pavle najavljuje u 2. Solunjanima. Posebno je Crkva u Tijatiri optuena da trpi "enu Jezavelju" i njena zavodnika uenja i lana bogosluenja (Otkrivenje 2,20-23). Otkrivenje 17 opisuje novi Vavilon kao ubilaki raspoloenu bludniku caricu (Otkrivenje 17,3-6), koja predstavlja potpunu suprotnost "istoj eni" Bojoj ija su deca progonjena i ubijana (Otkrivenje 12). U Otkrivenju, prema tome, Hristos povezuje Vavilon sa nevernom, palom Crkvom umesto sa Rimskom imperijom. Dok je ena iz Otkrivenja 12 izbavljena, enu iz Otkrivenja 17 ubijaju njeni nekadanji ljubavnici (Otkrivenje 17,16). Proroka drama, najavljena u Otkrivenju 12. i 17, ukazuje da e se u osnovnim crtama ponoviti istorija o Jezavelji u krilu Bojeg novozavetnog naroda (Vidi LaRondelle 1992, 157-163). Poto bludnica "sedi na zveri crvenoj" (Otkrivenje 17,3) i ratuje protiv Hristovih sledbenika (Otkrivenje 17,6), izgleda da Vavilon u irem smislu obuhvata Crkvu i dravu na globalnoj skali. Reeno je da su s velikom bludnicom Vavilonom "blud inili carevi zemaljski" (Otkrivenje 17,1.2). Apokaliptiki Vavilon kao otpalo hrianstvo doivljava vrhunac u savezu crkvenih i dravno-politikih sila sa ciljem da "uvrsti versku kontrolu nad javnom politikom" (7BC 851). Posledica e biti smrt mnogih svetaca (Otkrivenje 17,6). U Bojoj poslednjoj vesti opomene svetu, prvi aneo poziva na obnavljanje istog, apostolskog bogosluenja (Otkrivenje 14,6.7). Taj poziv dovodi do stvaranja novog, duhovnog Izrailja u vreme posletka. Onima koji odbiju veno evanelje i usprotive se njegovom obnavljajnju pokuavajui da proire lano evanelje i religijske kultove drugi aneo se obraa kao palom Vavilonu (Otkrivenje 14,8). Prema tome, boanska osuda Vavilona dolazi neposredno posle poruke anela kojom je obrazovan pravi Izrailj u vreme posletka. Aneoska osuda: "Pade, pade Vavilon, grad veliki!" (Otkrivenje 14,8), objavljuje presudu boanskog suda i odnosi se prvenstveno na moralni pad Vavilona. Ova presuda bi se mogla uporediti s tajanstvenim natpisom na zidu palate u starom Vavilonu, koji je jedino Danilo znao protumaiti. On ga je ovako objasnio

Valtasaru: "Izmeren si na merilima i naao si se lak... razdeljeno je carstvo tvoje i dano Midijanima i Persijanima." (Danilo 5,27.28). Istorijski pad Vavilona dogodio se kratko vreme posle objavljivanja njegovog moralnog pada (Danilo 5,30.31). I Otkrivenje pravi razliku izmeu presude o padu Vavilona u vreme posletka (Otkrivenje 14,8; 18,2-8) i stvarnog razorenja Vavilona u toku sedmog zla posle isteka vremena milosti (Otkrivenje 16,17-21; 18,20; 19,2). Drugi aneo poziva Boji narod da izae iz palog Vavilona tako da ne uestvuje u njegovoj krivici i sudu (Otkrivenje 18,1-5).

D. Vest treeg anela (Otkrivenje 14,9-11)

Reeno je da trei aneo dolazi posle prva dva. Istovremeno, njegova poruka predstavlja nerazdruivu celinu sa vestima prvog i drugog anela. Iako ovde imamo neopoziv vremenski redosled poetka objavljivanja poruka, sva tri anela nastavljaju svoj let objavljujui jednu jedinstvenu trostruku poruku (Vidi V. A!). "I trei aneo za njime ide, govorei velikim glasom: ko se god pokloni zveri i ikoni njenoj i primi ig na elo svoje ili na ruku svoju, i on e piti od vina gneva Bojega, koje je nepomeanop utoeno u au gneva njegova, i bie muen ognjem i sumporom pred anelima svetima i pred jagnjetom. I dim muenja njihova izlazie za vek veka; i nee imati mira dan i no koji se poklanjaju zveri i ikoni njenoj i koji primaju ig imena njena." (Otkrivenje 14,9-11). Sveana opomena treeg anela u Otkrivenju 14 predstavlja i poseban nalog Crkvi poslednjeg vremena. On omoguuje Crkvi da se suoi s totalitarnim zahtevima Antihrista ("zver" Otkrivenje 13) i da sve stanovnike sveta upozori na opasnost da dobiju ig "zveri". Vest opomene podsea iskrene vernike na neizbene posledice pijenja "vina" Vavilona. Ko god to ini, "i on e piti od vina gneva Bojega, koje je nepomeano utoeno u au gneva njegova" (Otkrivenje 14,10). Opomena grenicima da e se suoiti s "nepomeanim" Bojim gnevom govori da Boji sud nee vie biti ublaen Njegovom milou kao u prolosti (Avakum 3,2; Danilo 9,11.12.16-18). Trei aneo najavljuje sud, sedam poslednjih zala i izlivanje Bojega gneva na Vavilon (Otkrivenje 15,1; 16). Trei aneo objavljuje najstraniju pretnju koja je ikada upuena smrtnim ljudima. Kao nerazdruivo jedinstvena poruka, trostruka aneoska vest iz Otkrivenja 14,6-12. ima svrhu da pripremi stanovnike Zemlje za drugi Hristov dolazak (Vidi Otkrivenje 14,14-20!). Centralna tema poruke je izraena u

Otkrivenju 14,12: "Ovde je trpljenje svetih koji dre zapovesti Boje i veru Isusovu!!" Ovaj tekst opisuje i rezultate trostruke aneoske opomene. Uprkos otrom protivljenju antihrianskih sila zveri i njene ikone, uprkos njihovim pretnjama svima koji odbiju da prime ig zveri, sveci Najviega ostaju uporni u oboavanju Boga u "strahu Gospodnjem". Boanski poziv svetima "da se boje Boga i da mu daju slavu" bie uspean, jer e po celom svetu pripadnici pravog ostatka iskrenih Hristovih sledbenika izdrati do kraja. "Strah Boji" navodi na dranje Bojih svetih zapovesti (5. Mojsijeva 5,29;; 8,6; 10,12.13; Propovednik 12,13), koje predstavljaju otkrivenje Boje volje i Njegovog karaktera. Poziv anela na oboavanje Boga kao Stvoritelja Neba i Zemlje (Otkrivenje 14,7) ukazuje neposredno na subotu kao uspomenu na Boje delo stvaranja (1. Mojsijeva 2,1-3). Pripadnici vernog ostatka Bojeg naroda nisu obeleeni samo svojom poslunou Bojem zavetnom zakonu, ve i "dranjem vere Isusove" (Otkrivenje 14,12). Takva vera iskljuuje legalizam ili pokuaj opravdanja delima. Ova "vera Isusova" u Novom zavetu oznaava veru koja kao svoj cilj ima Isusa i Njegova uenja: to je izraavanje vere u Isusa kao Bojeg Sina i Mesiju (Jovan 6,29; Jakov 2,1). U tom smislu Isus izrie pohvalu Crkvi u Pergamu to dri veru u Njegovo ime i Njegova uenja i to je spremna da za tu veru poloi i sam ivot: "I dri ime moje i nisi se odrekao vere moje!" (Otkrivenje 2,13) U Otkrivenju 14,13. glas sa Neba blagosilja one "koji umiru u Gospodu od sada", to znai, u toku zavrnog sukoba sa vladavinom zveri. Daje im se obeanje da "dela njihova idu za njima". To znai da e njihova vernost Bojim zapovestima i njihova iva vera u Isusa Hrista u toku progonstava poslednjih dana pratiti svece Vinjega kada budu izlazili na sud i da e im doneti nagradu u obliku Bojeg odobravanja. Vena sudbina je na kocki u zavrnom sukobu izmeu Hrista i Antihrista, bie to poslednja velika proba vere u Isusa. Verni u Otkrivenju 14,12. su ista grupa vernika kao i "ostatak" potomstva enina u Otkrivenju 12,17. Oba teksta naglaavaju da Isusov narod poslednjeg vremena dri Boje zapovesti silom svoje ive vere u Isusa i u Njegovo svedoanstvo o njima (Otkrivenje 19,10). Pripadnici toga naroda dre ili ostaju uz apostolsku evaneosku poruku koja sjedinjuje Boju spasonosnu blagodat s Njegovim svetim zakonom kao merilom karaktera na sudu (Rimljanima 2,12-16). Za ovo sveto svedoanstvo Isusovo ili "duh prorotva" apostoli i njihovi sledbenici su trpeli progonstva (Otkrivenje 1,9; 6,9; 19,10). Hristova Crkva poslednjeg vremena bie verna i Bojim zapovestima i Isusovom svedoanstvu (Otkrivenje 12,17). Trei aneo upozorava na strane posledice oboavanja zveri i njene ikone, ili primanja iga zveri na elo ili na desnu ruku (Otkrivenje 14,9.10). Taj sukob podsea na tekst u Otkrivenju 13,15-17. u kojemu se opisuje globalno stavljanje iga zveri na sve ljude. Ova konana kriza je oigledno veoma vana, jer se u

krajnjoj liniji odnosi na pitanje pravog ili lanog sluenja Bogu (Otkrivenje 13,15; 14,9.11; 16,2; 19,20)). Prema tome, ig se daje u kontekstu verskog kulta. Druga zver, sa dva roga kao u jagnjeta, nazvana i "lani prorok", sposobna je da uz pomo udesnih znakova navede sve ljude da se poklone zveri koja izlazi iz mora (Otkrivenje 13,13.14; 19,20). I konano, poslunost kultu zveri koja izlazi iz mora iznuena je izdavanjem politike odluke o smrtnoj kazni na koju e biti osueni svi koji odbiju da se poklone ikoni zveri (Otkrivenje 13,15). Na kraju, ekonomski bojkot bie proglaen protiv svih onih koji nisu primili ig zveri (Otkrivenje 13,16.17). Kao rezultat, prihvatanje iga zveri izraavae javno priznanje vere i odanosti autoritetu protivboanskih sila, ili pristankom (ig na elu) ili pod prinudom (ig na desnoj ruci). Opomena treeg anela, sa druge strane, objavljuje da e nosioci iga zveri biti izloeni nepomeanom Bojem gnevu koji e se izliti u obliku sedam poslednjih zala. Znak Bojeg odobravanja i zatite je nazvan "peat Boga ivoga", i njega e Boji aneli staviti na ela svih koji odbiju da prime ig zveri (Otkrivenje 7,2.3). Isto onako kao to ig zveri odraava "ime" ili karakter Antihrista ((Otkrivenje 13,17), tako i zapeaenje Bojih slugu u Otkrivenju 7 potvruje njihov bogougodni moralni karakter. To se moe zakljuiti na temelju injenice da je Boji peat nazvan i Jagnjetovo ime i ime Oca Njegova (Otkrivenje 14,1; 22,4). ig ili peat ukazuje na odnos pripadanja ili Hristu Jagnjetu ili Antihristu zveri. Jovan namerno naglaava ovu antitezu. Bog je odbijanje iga zveri uinio vrlo bitnom karakteristikom pobednika (Otkrivenje 15,2; 20,4). ig zveri je potpuna suprotnost Bojem peatu koji se stavlja na elo sledbenika Jagnjeta. Njime se izraava mentalitet Antihrista, sklonost ka samoizvienju i buntovnitvu. Poto Boji peat u poslednje vreme predstavlja boansko priznanje da je Hristov sledbenik iz vere posluan Bojim zapovestima (Otkrivenje 12,17; 14,12), ig zveri predstavlja kultni znak ovekove neposlunosti jednoj ili vie Bojih zapovesti (Vidi VI.H.3!). E. Obeanje o sveoptem Danu pedesetnice (Otkrivenje 18,1-8)

"I posle ovoga videh drugoga anela gde silazi s neba, koji imae oblast veliku, i zemlja se zasvetli od slave njegove." (Otkrivenje 18,1) Otkrivenje 18 je usko povezano sa Otkrivenjem 17. Oba poglavlja se bave istim Vavilonom poslednjeg vremena i njegovim unitenjem uz pomo vatre (Otkrivenje 17,16.17; 18,8). Otkrivenje 17 opisuje Vavilon kao nemoralnu enu, "bludnicu veliku" (Otkrivenje 17,1), dok Otkrivenje 18 opisuje Vavilon preteno kao trgovaki centar, kao "grad veliki" (Otkrivenje 18,10.16.19). Meutim, istovetnost "bludnice" i "grada"

je potpuno jasna u Otkrivenju 17,18. Otkrivenje 18 govori o Vavilonu i kao o carici bludnici (Otkrivenje 18,3.7); odea i ukrasi su isti (Otkrivenje 17,4; 18,16). Jo vanije, delovanje Vavilona u 17. i 18. poglavlju je identino: nemoralni odnos sa carevima na Zemlji (Otkrivenje 17,2; 18,3), koji dovodi do opijenosti svih stanovnika Zemlje i to je jo ozbiljnije, do progonstva i ubijanja pripadnika Bojeg vernog ostatka koji se protivi Vavilonu (Otkrivenje 17,6; 18,24). Oba poglavlja opisuju Boji pravovremeni odgovor na Sotonin konani napor da se domogne vladavine nad svetom. Aneo koji "silazi s neba" (Otkrivenje 18,1) namerno je istaknut kao suprotnost zveri koja "izlazi iz bezdana i koja e otii u propast" (Otkrivenje 17,8). L.F. Ver (L.F.Were, 151) ovako naglaava razliku izmeu ove dve sile u Otkrivenju 17 i 18: "Jedna predstavlja silu zla, posebno silu verskog progonstva, koja jaa po snazi sve dok celi svet ne bude upao u njenu zamku; druga predstavlja posebnu silu koju e Nebo izliti na Crkvu ostatka da bi se mogla suprotstaviti sili zla." Moni aneo iz Otkrivenja 18 suprotstavlja se poslednjoj krizi "velikim glasom" i dodatnom snagom da bi ojaao poruku drugog anela. Pad Vavilona je postao globalna pojava i njegova pobuna protiv venog evanelja je potpuna. "I povika jakim glasom, govorei: pade, pade Vavilon veliki i posta stan avolima i tamnica svakom duhu neistome i tamnica svim pticama neistim i mrskim." (Otkrivenje 18,2) Ovaj "veliki glas" predstavlja konani poziv Bojem narodu da se odvoji iz zajednitva sa Vavilonom i konanu opomenu protiv obnovljene zajednice Crkve i drave koja je opisana u Otkrivenju 17. To je konani poziv Neba ljudima da izbegnu neposredno izlivanje sedam poslednjih zala. U konanom sukobu izmeu sledbenika Jagnjeta i sledbenika zveri, Hristos e se uzdii u obnovljenoj sili i slavi Pedesetnice (Otkrivenje 18,1). Niko nee moi da ostane neopredeljen prema Hristovim zahtevima. I na kraju e stanje postati slino stanju u nekadanjem Jerusalimu. Kao to je Isus nekada upozorio svoje sledbenike da u vreme kada se priblii najavljeno razorenje Jerusalima zbog njegovog konanog odbijanja Hrista kao Cara i Mesije, treba da bee iz osuenog grada pre nego se proreeni sudovi izliju (Matej 24,15-20; Marko 13,14-18; Luka 21,20-24), tako e biti u na kraju vremena. Apokaliptiki Hristov poziv svom narodu ostatka da konano izae iz novog Vavilona dolazi kao integralni deo obnovljene evaneoske poruke: "Iziite iz nje, narode moj, da se ne pomeate u grehe njene i da vam ne naude zla njena, jer gresi njeni dopree ak do neba." (Otkrivenje 18,4.5) Vavilon ovde deluje potpuno isto kao i otpali buntovni Jerusalim Hristovog vremena; njegovi gresi su konano "napunili" meru krivice njegovih otaca, od vremena prolivanja krvi pravednog Avelja na dalje (Matej 23,32.35). Kao to je Jerusalim dobio svoju kaznu tek posle odbacivanja pentekostalnog poziva vaskrslog Hrista, tako e i

Vavilon poslednjeg vremena dobiti svoju kaznu tek posle poslednjeg pentekostalnog Hristovog poziva. Konani poziv na izlaenje iz degenerisanog hrianstva predstavlja najdramatiniji antitip svih prethodnih poziva na izlaenje (1. Mojsijeva 19,14-17; Jeremija 51,6.45; Matej 24,15.16).

VI. Istorijski pregled

U toku cele istorije hrianstva pojavljivale su se razliite grupe hriana, u izvesnom smislu kao grupe ostatka, sa tenjom da hriane svoga vremena vrate iskonskoj biblijskoj veri. Neke od njih su tvrdile da njihova vera nije u potpunosti nova, jer su uzdizale su Bibliju kao vrhovni autoritet i eznule da pozovu vernike da joj se vrate. Adventisti sedmog dana se razlikuju od tih grupa po nekim aspektima doktrine i ponaanja, ali ih s njima povezuje zamisao o ostatku u smislu nastojanja da svoje savremenike vrate veri koja se naslanja na Bibliju.

A. Valdenani i prereformatori

Valdenanski pokret, obino povezivan sa Peterom Valdom u dvanaestom stoleu, slubeno je naglaavao potrebu vraanja apostolskom ivotu u siromatvu i svedoenju u prilog evanelja. Ima dovoljno teolokih dokaza da je ovaj pokret nastao moda i pre pojave samog Petera Valda. Gajei istu elju, drugi pokreti u etrnaestom i petnaestom stoleu pripremili su put za uenja Reformacije. Meu njima su bili Don Viklif (John Wyckliffe 13291384), Jan Huss (Jan Hus 1369-1415) i Jeronim (1370-1416). Delujui nezavisno jedan od drugoga, ova trojica su bila jedinstvena u svom otvorenom odstupanju od rituala slubene Crkve i njenih doktrinalnih uenja. Odreujui korak u prereformatorskom razvoju, Don Viklif je, svojim propovedima i spisima uzdizao Bibliju kao autoritet i za laike i za klerike. Mnoga pitanja u kojima se nije slagao s Rimokatolikom Crkvom mogu se svesti na pet osnovnih taaka: (1) priroda Crkve, (2) uloga i autoritet rimskog Pontifeksa, (3) svetenstvo, (4) doktrina o pomirenju, (5) upotreba i autoritet Biblije. U svim tim pitanjima, Viklifova uenja su bila utemeljena na literarnom smislu i jasnom znaenju Biblije kojoj je eleo da vrati i Crkvu i svoje zemljake. Viklifove poglede

su kasnije prihvatili Hus iz eke i njegov prijatelj Jeronim. Obojica su muenikom smru zapeatila svoju veru.

B. Luter, Kalvin i Cvingli

U esnaestom stoleu Luter (Luther 1483-1546), Cvingli (Zwingli 1484-1531) i Kalvin (1509-1564) podigli su svoj protest protiv raspusnog ivota crkvenih velikodostojnika ili zloupotrebe crkvenih obiaja. eleli su da radikalno reformiu doktrine o sutini Crkve, njenoj strukturi, redu, sakramentima i njenoj poruci spasenja. Njihov protest je bio teoloke prirode. Kao i njihovi prethodnici, zahtevali su fundamentalni povratak apostolskim uenjima o crkvenim delatnostima i otkupljenju, uenjima koja bi bila utemeljena na Bibliji i samo Bibliji (naelo Sola scriptura!). Ekleziologija Martina Lutera obuhvata obnavljanje biblijskog uenja o svetenstvu svih vernika i o njihovoj odgovornosti da pokau svoju veru i svoju poslunost Bojoj Rei. Na temelju Svetog pisma, kao posebne oblike otpada srednjovekovne Crkve istakao je dogme o transubstancijaciji, rtvu mise kao ponavljanje Hristove rtve na krstu, i posredniku ulogu Crkve. To je njegov razlaz sa Rimokatolikom Crkvom uinilo konanim i nepovratnim. Po njegovom miljenju, tamo gde se propoveda evanelje kao to je zapisano u Bibliji, tamo su Hristos i Njegova Crkva, bez obzira koliko je grena i slaba. On je jasno ograniio pravu Crkvu na ostatak vernih sledbenika evanelja Isusa Hrista. Ulrih Cvingli, vajcarski reformator, potpuno se slagao s Luterovim uenjem o opravdanju verom, za koje je tvrdio da je do njega doao samostalno na temelju prouavanja biblijskih autora. Njegovi napori da uzdigne Bibliju i samo Bibliju kao najvii autoritet usred nominalno hrianskog drutva u Cirihu i Bernu doveli su do jo radikalnije reforme od one koji je Luter zahtevao. Da bi obnovio pravi Boji narod on je odbacio sve osim onoga to se moglo dokazati Biblijom. an Kalvin, francuski teolog, zadobio je Luterovo potovanje svojim poznatim spisom "Odgovor kardinalu Sadoletu" (1539) u kojemu raspravlja o odnosu izmeu autoriteta Biblije i autoriteta crkvenih otaca i koncila. Zajedno s nemakim reformatorom sloio se, suprotno opteproirenim optubama, da protestanti ne naruavaju sklad i mir u Crkvi, ve da obnavljaju stara uenja apostola onako kako su ih razumeli rani crkveni oci i da se protive kasnijim inovacijama koje je uvela srednjovekovna Rimokatolika Crkva. Kao i Luter i Cvingli, i Kalvin je tvrdio da se prava apostolska Crkva okuplja, iako neznatna po broju, samo na mestima gde se verno propoveda i primenjuje biblijska Boja

Re. Njegovi teoloki pogledi, njegova veta egzegeza, njegov jasan i precizan jezik, zajedno s njegovim sistematskim izlaganjima, ine ga jednim od najuticajnijih autora meu reformatorima, koji su svi duboko verovali da su dobili zadatak da obnove hriansku Crkvu i da je vrate njenoj biblijskoj neporonosti.

C. Anabaptisti Anabaptisti esnaestog stolea, za ije je ime zasluno njihovo odbijanje da krtavaju novoroenad, ponovo su uveli biblijsko krtenje vernika i traili vraanje svim biblijskim uenjima. Njihove razliite grupe na evropskom kontinentu, ukljuujui i vajcarsku brau, junonemaku brau, huterite i holandske menonite, propovedale su pacifizam i nenasilje. esto progonjeni i od katolika i od protestanata zbog protivljenja zajednitvu Crkve i drave i svoje uporne odbrane verske slobode i tolerancije. Anabaptisti su zahtevali obnavljanje prvobitnog hrianstva s njegovim apostolskim shvatanjem Crkve, koje je objavljeno u Novom zavetu. Zahtevali su od svih iskrenih hriana da napuste Vavilon. "Apostolsko" je bilo samo ono to je bilo objavljeno u uenju Isusa Hrista i Njegovih apostola. Dok je veina anabaptista svetkovala nedelju kao sedmini dan odmora, neke anabaptistike grupe u Moravskoj i leskoj svetkovale su sedmi dan, subotu, kao uspomenu na stvaranje (Hasel 1967, 101121; 1968, 19-28; Mueller 110-130).

D. Puritanci eljni da oiste Anglikansku Crkvu od nebiblijskih i pokvarenih obiaja, puritanci esnaestog stolea zahtevali su izriit biblijski dokaz za svaku pojedinost u crkvenoj upravi i javnom bogosluenju. T. Kartrajt (T. Cartwright), R. Fild (R. Field) i V. Travers (W. Travers) odbacivali su i ustanovu samog episkopata, zastupajui prezbiterijansko stanovite. U sedamnaestom stoleu, sve vei broj puritanaca, ak i meu prezbiterijancima i kongregacionalistima, izraavao je svoju elju za doktrinalnom neporonou i svetou ivota. Baptistiki puritanci, takvi kao Tomas Helvis (Thomas Helwys), povezivali su krtenje novoroenadi sa otpadom Antihrista i osuivali taj obiaj kao dokaz da je Reformacija ostala nepotpuna u krilu protestantskih Crkava koje su ga se jo drale. Drugi su zastupali vraanje hrianskom potovanju sedmog dana sedmice, zahtevajui, zajedno sa Edvardom Stinetom (Edward Stennett), na primer, da se svetkovanje sedmog dana obnovi u poslednje vreme (Mueller,

167). Sredinom pete decenije sedamnaestog stolea u Engleskoj su osnovane mnoge crkve Baptista sedmog dana.. Isto je tako vredno spomena da su mnogi puritanci naglaavali potrebu za prouavanjem biblijskih proroanstava, osobito Knjige proroka Danila i Otkrivenja. Dozef Mid (Joseph Mede), Vilijam Hiks (William Hicks), Don Nepijer (John Napier) i drugi naglaavali su kljunu vanost pravilnog tumaenja ove dve knjige, tvrdei da njihova vienja oblikuju organski povezanu celinu po hronolokom redosledu (Ball 193-212). Puritanci su bili uvereni da e najvanije pitanje biti pitanje autoriteta na podruju vere i ponaanja. Oni su papinski sistem izjednaavali sa Antihristom u smislu "protiv Hrista" i pozivali svoje savremenike da izau iz Rimokatolike Crkve, nadovezujui se tako na uenja Reformacije. E. Nemaki pijetistiki pokret Jedan od osnivaa nemakog pijetizma u sedamnaestom stoleu bio je Filip Jakob Spener, koji je pokuao da udahne novi ivot onemoalom slubenom protestantizmu svoga vremena. Spener i Avgust Herman Franke (August Hermann Francke), njegov uenik, bili su uvereni da je zbog svog iskljuivog naglaavanja dogmatske ortodokcije luteranizam u Nemakoj prestao da bude iva vera. Slino anabaptistima, Spener i Franke su eleli da Reformaciju dovedu do njenog loginog zavretka, do obnavljanja uenja i naina ivota prve Crkve kako je opisana u Bibliji, kao i do vraanja etike pobude hriana da slede Hrista. Njihovi nezavisni pogledi, zajedno s naporima da vernicima osiguraju znaajan uticaj na crkveni ivot, naili su na odluan otpor luteranske ortodoksije. Spenerovo i Frankeovo oduevljenje da se provede reforma u Luteranskoj Crkvi, zajedno s njihovim insistiranjem na unutranjem verskom ivotu pojedinanih vernika, izvrilo je znaajan uticaj na razvoj evropskog protestantizma. F. Metodistiki pokret Kada je ugasla duhovna vatra engleskog puritanizma i kada je engleski narod pao kao rtva beivotnog deizma, metodisti su pokrenuli obnovljenje evaneoske ideje, naglaavajui iskustvo osloboenja od greha. Pokrenut pod vodstvom arlsa i Dona Veslija (Charles i John Wesley), ovaj pokret obnovljenja u Anglikanskoj Crkvi zapoeo je svoju aktivnost 1738. godine. U poetku, braa

Vesli nisu imala nameru da se odvoje od Anglikanske Crkve. Njihov cilj je bio da se priblie ravnodunim masama, klericima ili laicima, i da se sretnu s njima na njihovom podruju. Ustanovivi da se Crkva sve vie zatvara pred njima, prihvatili su novu metodu propovedanja, koja se obraala neposredno vernicima, pozivali su ih da prihvate opravdanje verom, jedino verom, da promene svoj nain ivota i da ga usklade s Biblijom. Propovedanje laika, bogosluenja na otvorenom prostoru, i lino iskustvo opravdanja i spasenja, sve su to bile karakteristike ovog reformnog pokreta.

G. Mileritsko obnovljenje nade u advent

Vilijam Miler (William Miller, 1782-1849), farmer i baptistiki vernik-propovednik, objavljivao je neposredni Hristov dolazak u slavi. On je utemeljio svoje poruke na Knjizi proroka Danila i isprva smatrao da e se Hristos vratiti negde oko 1843. godine. Prihvatajui pravilo da Biblija sama sebe tumai, Miler je odbacio gledita svojih savremenika obnovitelja vere da e Hristos doi duhovno u toku vremenskog milenijuma pre kraja sveta i da e se Jevreji vratiti u Palestinu da obnove teokratiju. Milet je bio vatreni premilenijalista i propovedao je da e Hristos doi u slavi pre poetka milenijuma. Pozivao je svoje savremenike da se pripreme za Hristov skori dolazak. Oko godine 1840. Milerova vest je dobila novi podsticaj kada se njegov pokret probuenja proirio po celoj zemlji. U isto vreme, to je postao meucrkveni pokret, koji je na svojoj strani imao Dosaju Lia (Josiah Litch), prezbiterijanskokongrecionalistike pastore-rektore arlsa Fia (Charles Fitch) i Henrija Dounsa (Henry Jones), pastora Douu V. Hajmsa (Joshua V. Himes) iz Hrianske konekcije i episkopalistu Henrija Dejna Varda (Henry Dane Ward). Zajednika svrha njihovih napora nije bilo osnivanje nove Crkve ili denominacije, ve spasavanje grenika od smrti i pripremanje naroda za skori Gospodnji dolazak. etrdesetih godina devetnaestog stolea, kada je ve bio postavljen taan datum Hristovog dolaska, u razliitim protestantskim Crkvama pojavilo se protivljenje. Primedbe se nisu odnosile samo na izraunavanja prorokog vremena, ve i na premilenijalni Hristov dolazak. ak i meu istaknutim mileritskim propovednicima bilo je neslaganja oko odreivanja vremena Hristovog dolaska. Sredinom 1842. godine mileriti su zaotrili svoje gledite o vremenu (izmeu 21. marta 1843. i 21. marta 1844.

godine), o premilenijalizmu, i o odbacivanju nove jevrejske teokratije u Palestini. To je navelo Henrija Varda i Henrija Dounsa da napuste njihove redove. Vrata Crkava, nekada irom otvorena, sada su se zatvarala i odnos milerita s razliitim Crkva je ohladneo. Iako Miler nikada nije savetovao svojim sledbenicima da napuste svoje Crkve, u julu mesecu 1843. godine arls Fi je poeo da objavljuje poziv vernicima, utemeljen na Otkrivenju 18, da napuste Vavilon. On je izjednaavao pad Vavilona s padom celog hrianstva. Za njega i za one koji su ga sledili, Vavilon ili Antihrist je obuhvatao sve Crkve protestantskog i rimokatolikog hrianstva. Njegov poziv je bio jasan: "Ako ste hriani, izaite iz Vavilona! Ako nameravate da se naete meu hrianima kada se Hristos bude pojavio, izaite iz Vavilona! Izaite sada!" (19) H. Gledite adventista sedmog dana

Dok je veina Milerovih sledbenika veliko razoaranje iz 1844. godine tumaila kao pogreku u izraunavanju vremena, jedna manjinska grupa je smatrala da se greka ne odnosi na izraunavanje vremena, ve na pogrenu ocenu prirode dogaaja koji su se odigrali 22. oktobra 1844. godine. Hajram Edson (Hiram Edson) je razoaranje protumaio kao ispunjenje Jovanovog slatkog i gorkog iskustva u prorokom vienju u Otkrivenju 10,8-10. On je objasnio stvarno ispunjenje proroanstva o ienju Svetilita u Danilu 8,14. kao poetak zavrne faze Hristove nebeske slube u nebeskom Svetilitu. Prema Frumu (Froom): "Ova grupa, i dalje smatrajui da pokret iz 1844. godine predstavlja ispunjenje proroanstava, videla je u velikom razoaranju probu onih koji su bili spremni da prinesu svaku rtvu da bi se pripremili za susret sa svojim Gospodom, i da onda sauvaju svoju veru i kada se suoe sa gorkim razoaranjem." Pripadnici ove grupe su postepeno doli do uverenja da je Hristova sluba konanog ienja Svetilita samo otvorila nova vrata globalnom objavljivanju venog evanelja (Otkrivenje 3,8; 10,9-11; EW 42.43; GC 428.429) Godine 1837. nekadanja metodistkinja Rejel Ouks (Rachel Oakes) pristupila je Baptistima sedmog dana u dravi Njujork. Kada se 1843. godine pridruila Milerovim sledbenicima navela je nekadanjeg metodistikog pastora Frederika Vilera (Frederick Wheeler) da u martu mesecu 1844. godine prihvati biblijski dan odmora, subotu. On je tako obrazovao prvo jezgro adventista, potovalaca subote, u gradu Vaingtonu, u dravi Nju Hempir. Nekoliko meseci posle toga, mileritski propovednik T. M. Prebl (T. M. Preble), nekadanji baptistiki pastor, prihvatio je subotu, a njegov traktat (1845) uverio je istaknutog milerita Dozefa Beitsa (Joseph Bates) u svetost subote. Godine 1846. Beits je napisao prvi

sveobuhvatni adventistiki komentar o suboti: "Sedmi dan kao dan odmora: Trajni znak od poetka do prolaza kroz vrata Svetog grada, u skladu sa zapovestima". Ova knjiica od 48 stranica navela je Deimsa i Elen Vajt (James i Ellen White) da prihvate istinu o suboti u zimu 1846. godine. Tri kljuna uenja, od kojih se svako nezavisno razvijalo, stopila su se na kraju u jednu vest koja je postala karakteristika adventista- svetkovalaca subote: Hristova konana sluba u Svetilitu, subota kao znak poslunosti Bojim zapovestima i primena fraze "svedoanstvo Isusovo" na novo pokazivanje prorokog dara u Crkvi ostatka preko Elen G. Vajt ( Ellen G. White 1827-1915; Otkrivenje 12,17; 14,12; 19,10). Ovi karakteristini koncepti poeli su da se stapaju u jedinstvenu celinu verovanja u toku est biblijskih konferencija odranih u severoistonom delu Sjedinjenih Drava u toku 1848. godine. Uesnici su bili sloni u verovanju da u razdoblju posle 1844. godine, a pre drugog Hristovog dolaska, meu pripadnicima Bojeg naroda ostatka treba da se obnovi poznavanje celokupne biblijske istine. Sloili su se oko sedam osnovnih verovanja koja su nazvali "meaima" ili osnovnim istinama. Ta osnovna verovanja su sainjavala "vrstu platformu" istine za sadanje vreme na kojoj e biti utemeljena Crkva adventista sedmog dana koja se upravo osnivala. To su: (1) skori Hristov drugi dolazak, (2) trajno istorijsko tumaenje velikih vremenskih proroanstava Danila i Otkrivenja, (3) uslovljena besmrtnost ljudskih bia, (4) poetak Hristove zavrne slube u nebeskom Svetilitu godine 1844, (5) sedmi dan kao dan odmora, (6) obnovljena pojava Duha prorotva, (7) istorijsko ispunjenje poruke trojice anela iz Otkrivenja 14 u mileritskom pokretu i novom pokretu adventista-svetkovalaca subote (PFOF 4,1030, 1031; CW 30.31; A.L. White 38-40). Oigledno je na osnovu te nove platforme "istine za sadanje vreme" da su adventisti-svetkovaoci subote bili meusobno povezani vrstim verovanjem u skori Hristov dolazak. Oni su temeljili svoju novu misiju na treoj aneoskoj vesti iz Otkrivenja 14,12: "Ovde je trpljenje svetih koji dre zapovesti Boje i veru Isusovu." Primenili su tekst iz Otkrivenja 14,12. na "vreme strpljivog ekanja" posle velikog razoarenja 1844. godine. Na taj nain su ugradili doktrinu o suboti u svoje adventistiko iskustvo, potvrujui moralni zakon koji se uva u nebeskom Svetilitu (Otkrivenje 11,19). Okupljanje adventista-svetkovalaca subote bilo je samo ponovno okupljanje onih adventista koji su ekali Hrista 1844. godine i koji sebe sada opisivali kao "ostatak" (EW 38. 66. 70. 74. 86. 114. 255). 1. Vest prvog anela

Prvu od tri aneoske poruke (Otkrivenje 14,6-11) Vilijam Miler i njegovi sledbenici (1831-1844) prihvatili su kao boanski poziv poslednjem vremenu da se provede reforma bogosluenja i da se obavi istinska priprema za drugi Hristov dolazak. On je frazu "i doe as suda njegova" (Otkrivenje 14,7) poistovetio sa prizorom suda u Danilu 7,9.10, dok je "as suda njegova" primenio na kaznu izreenu papinstvu u vreme Francuske revolucije (Damsteegt 45). Meutim, 1843. godine poeo je da ovu frazu tumai kao upozorenje na dan suda koji e uskoro doi, na drugi dolazak Isusa Hrista (isto, GC 375). Elen G. Vajt je potvrdila ovo tumaenje teksta u Otkrivenju 14,7. kao pravu vest u pravo vreme, kada je izjavila: "Prva od tih opomena (u Otkrivenju 14) najavljuje sud koji se pribliava!" (GC 311; 1 SG 133-140; GC 379). Objavila je zatim: "Upravo ovde (u Americi u toku mileritskog pokreta) je proroanstvo prve aneoske poruke dobilo svoje najneposrednije ispunjenje." (GC 368) Vest prvog anela iz Otkrivenja 14,7. bila je na taj nain tretirana kao "simboliko predstavljanje misionarskog iskustva milerita" (Damsteegt 46). Posle velikog razoaranja 1844. godine mala grupa milerita ponovo je prouavala apokaliptika proroanstva Danila i Otkrivenja. Dali su novo tumaenje "oienja Svetilita" iz Danila 8,14 i kazali da se ono odnosi na zavrno sudijsko delo Hristove slube u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetilita, a ne na ienje Crkve ili Zemlje za vreme drugog Hristovog dolaska. Frazu prvog anela "jer doe as suda njegova" (Otkrivenje 14,7) primenitli su na poetak Hristovog nebeskog dela suda godine 1844. (Danilo 7,9.10), koje e trajati sve do kraja vremena milosti dodeljenog ljudima. Ovo tumaenje Otkrivenja 14,7. postalo je pokretaka sila za pripremanje ljudi za konani sud. U sreditu ovog pripremanja je bio posveeni, bogougodni ivot vernika u skladu s Bojim moralnim zakonom, koji je opisan u Otkrivenju 14,12. Ovo jasnije razumevanje poruke prvog anela iz Otkrivenja 14 pokazalo je vernicima i njihove nove dunosti i imalo znaajnu ulogu u formiranju Crkve adventista sedmog dana.

2. Vest drugog anela

Kao i kod prve aneoske vesti, i vest drugog anela mileriti su primenili na svoje istorijske okolnosti. Pre 1843. godine podravali su opte protestantsko gledite da Rimokatilika Crkva predstavlja Vavilon. Njen pad (Otkrivenje 14,8) je bio protumaen kao pad Rima pod francusku graansku vlast 1789. godine (Damsteegt 47). Kada su vodee protestantske Crkve poele da odbacuju oduevljenje milerita zvog skorog Hristovog drugog dolaska 1844. godine, Miler je Hristovu poruku

Crkvi u Laodikeji (Otkrivenje 3,14-22) primenio na protestantske Crkve. arls Fi je pojam "Vavilon" primenio na protestantske Crkve zbog njihovog sekularizma, jeresi i ei za vlau (Isto, 79.80). U leto 1844. godine neki mileritski prvaci poeli su da pozivaju na odvajanje od svih Crkava. To odvajanje su podupirali teolokim argumentom da je Vavilon "mati bludnicama i mrzostima zemaljskim" (Otkrivenje 17,5). Nagovetene "keri" su simboliki predstavljale okamenjene protestantske denominacije. Njihova razliita kreda su predstavljana kao "zbrka" Vavilona (Isto, 82,83). U skladu s time, nebeski poziv iz Otkrivenja 18,2.4. "izaite iz nje, narode moj" bio je protumaen kao Boji poziv da se 1844. godine napuste sve organizovane verske zajednice. Kada se Crkva adventista sedmog dana organizovala, pojam "Vavilon" bio je primenjen i na protestantske Crkve i na Rimokatoliku Crkvu, dakle, na Crkve koje su sklopile nezakonite saveze sa sekularnim vlastima. "Pad" Vavilona i nebeski poziv "izaite iz nje narode moj" (Otkrivenje 18,4) sada je posebno primenjen na duhovni pad protestantskih Crkava posle njihovog odbijanja poziva prvog anela da se odvoje od grenog sjedinjavanja sa svetom (GC 383). Veliki greh za koji drugi aneo optuuje Vavilon je u tome to je "otrovnim vinom bluda svojega" napojio sve narode (Otkrivenje 14,8). Opojno "vino" bilo je protumaeno kao "lane nauke" koje se protive jasnim izjavama Svetoga pisma (Isto, 388). U ime adventista-svetkovalaca subote J.N. Endrus (J.N. Andrews, 51-53, 68.69) je ukazao na neke bitne pogreke koje su razliite delove hrianstva pretvorile u Vavilon: (1) doktrina o krtenju novoroenadi, (2) nezakoniti i zloinaki savez Crkve sa graanskim vlastima drave, to je dovelo do toga da ista Crkva postane netolerantna i da se pretvori u surovu "bludnicu" (Otkrivenje 17) koja progoni svece Vinjega, (3) doktrina o milenijumu mira pre drugog Hristovog dolaska, (4) promena etvrte zapovesti i zahtev za svetkovanjem prvog dana, nedelje, umesto sedmog, subote, (5) doktrina o prirodnoj besmrtnosti due, koja je nastala iz paganske mitologije, (6) spiritualizovanje drugog Hristovog dolaska. Isprva se smatralo da naziv "Vavilon" ima "mnogo neposredniju primenu na Crkve u Sjedinjenim Dravama" (GC 389), zbog njihovog odbijanja mileritske vesti o sudu. U skladu s time, moralni pad Vavilona "nije dostigao svoje potpuno ispunjenje 1844. godine" ((Isto). Vavilon jo nije napojio sve narode. Sjedinjavanje Crkve sa svetom jo nije dostiglo svoj vrhunac. Zato je i moralni pad Vavilona bio protumaen kao trajan, progresivan, sveopti proces. Elen G. Vajt je izjavila: "Promena je progresivna, a savreno ispunjenje teksta u Otkrivenju 14,8. tek predstoji." (Isto 390) Ono e biti posleduca odbacivanja trostrukog upozorenja iz Otkrivenja 14 i bilo je proreeno u 2. Solunjanima 2,9-12. Takvo odupiranje Crkava boanskom nalogu opravdava zavrni poziv vernicima da izau iz palih Crkava, to jest "glasnu viku" iz

Otkrivenja 18,1-5. U skladu s time, adventistiki pioniri su priznavali da se mnogi pripadnici Bojeg naroda, ukljuujui i propovednike evanelja, i dalje nalaze u palim Crkvama. Vest drugog anela vredi jedino ako sledi i prati autentino objavljivanje apostolskog evanelja prvog anela (Otkrivenje 14,6.7). Lano sluenje Bogu se najlake i najpotpunije razobliava pokazivanjem pravog bogosluenja. 3. Vest treeg anela Konano teoloko tumaenje tree aneoske vesti adventisti-svetkovaoci subote su prihvatili u toku niza biblijskih konferencija 1848. godine. Razvijajui svoju teologiju o Svetilitu, u veri su pratili Hrista dok je ulazio u svetinju nad svetinjama nebeskog Svetilita. Na temelju teksta u Otkrivenju 11,19. shvatili su trajnu obaveznost Bojeg zaveta, zajedno s njegovim svetim kovegom u kojemu se uvao Dekalog. Smatrajui da tekst u Otkrivenju 14,12. objavljuje centralnu istinu tree aneoske poruke, poistovetili su "zapovesti Boje" i Deset zapovesti. Jo 1846. godine Dozef Beits je uverio Deimsa i Elen Vajt da i etvrta zapovest treba da zauzme svoje pravo mesto u istinskom sluenju Bogu. E. G. Vajt je sedmi dan, subotu, smatrala "zidom razdvajanja izmeu pravog Bojeg Izrailja i nevernika" (EW 33), iako je istovremeno priznavala da "Bog ima svoje dece koja jo nisu prihvatila subotu niti je svetkuju" (Isto). Ovo shvatanje je istinu o suboti povezalo sa zapeaenjem (Otkrivenje 7,2) i ona je postala probna istina za ostanak u redovima pripadnika Crkve ostatka iz Otkrivenja 14,12. "Vera Isusova" (Otkrivenje 14,12) je bila protumaena kao vera koja obuhvata "sva Isusova uenja u Novom zavetu" (Damsteegt 194), odnosno "propise i doktrine evanelja" (Andrews 135). Iako je nekoliko godina fraza "svedoanstvo Isusovo" (Otkrivenje 12,17) bila upotrebljavana kao sinonim za "veru Isusovu", novo tumaenje se pojavilo pedesetih godina devetnaestog stolea. Sada je "svedoanstvo Isusovo" bilo povezano sa prorokim darom koji se pokazao u slubi i spisima Elen G. Vajt (Otkrivenje 19,10). Ovo tumaenje je postalo znak identifikacije Crkve ostatka iz Otkrivenja 12,17. i bilo je ukljueno u misionarsku proklamaciju Crkve adventista sedmog dana. Tumaenje "zveri i ikone njene" (Otkrivenje 14,9-11) postalo je vitalno vano za razumevanje vesti treeg anela. Godine 1851. J. N. Endrus je poistovetio zver iz Otkrivenja 14,9-11. sa zverju iz Otkrivenja 13,1-10, koja je predstavljala proroki razvoj etvrte zveri iz Danila 7. Obe simbolike zveri (Danilo 7. i Otkrivenje 13) izlaze iz mora. Poto je naveo pet drugih slinosti meu njima, Endrus zakljuuje:

"Zver je svakako papinski oblik etvrte imperije, jer dobija svoju snagu i sedite od zmaja, imperijalnog Rima. Stih 2." Kao srednjovekovna dravna Crkva, zver e vladati nad svecima Vinjega 42 meseca (Danilo 7,23-26; Otkrivenje 13,5-8). Taj period se zavrio 1798. godine "smrtnom ranom" (Otkrivenje 13,3) od koje se zver oporavila. Endrus je zakljuio da "prema tome, ikona zveri mora da bude drugo eklezijalno telo snabdeveno silom i vlau da svece Vinjega osudi na smrt. To se ne moe odnositi ni na koga drugoga osim na pale i pokvarene protestantske Crkve" (105). I Endrus i Bejts se slau da je ig zveri nametnut kao "ustanova papinstva koju podrava protestantizam" (PFOF 4,1101). Endrus je ig zveri opisao kao "nametanje nedelje" svecima Vinjega koji se trude da dre sve Boje zapovesti: "Bez obzira to etvrta zapovest najjasnijim reima zahteva potovanje posveenog Gospodnjeg dana odmora, skoro celi svet se sada divi zveri i potuje paganski praznik nedelje, koju je veliki otpad uzdigao umesto svete subote." (108) On je, meutim, zapazio da "svetkovanje nedelje jo nije postalo ig zveri i ono to nee ni biti sve dok ne bude izdat dekret kojim se zahteva od ljudi da svetkuju tu idolsku svetkovinu. Ide vreme kada e taj dan postati probni kamen, ali to vreme jo nije dolo." (MS 118, 1899) Sa ovim tumaenjem poruka trojice anela kao poslednje vesti opomene, adventisti sedmog dana veruju da stoje na "vrstoj, nepromenljivoj platformi" (1SG 169); platformi teologije o Svetilitu i istine o suboti koje su sjedinjene u obliku "istine za sadanje vreme". Pravovremenost poruke trojice anela, koja poziva na obnavljanje apostolskog evanelja i sluenja Bogu, jo se vie istie pri suoavanju s pojavom moderne liberalne teologije i evolucionizma, koji duhovno tumae izvetaj o stvaranju u 1. Mojsijevoj, u prvom i drugom poglavlju. Najvanija karakteristika vesti adventista sedmog dana izraena je injenicom da se ona "neposredno suprotstavlja kljunoj jeresi naih dana, teoriji o evoluciji, i da poziva sve koji to ele da izau iz Vavilona, iz otpada, i da prihvate pravi znak vernosti ivome Bogu, Stvoritelju." (Nichol 709) Elen G. Vajt naglaava nerazdruivu povezanost subote sa porukama trojice anela i kae: "Odvojite subotu od poruka trojice anela i ona e izgubiti svoju snagu; ali, kada se povee s porukom treeg anela, prati je sila koja je u stanju da ubedi nevernike i sumnjiavce, da ih izvede (iz Vavilona) i da im ulije snagu da opstanu, da ive, da rastu i da napreduju u Gospodu." (1T 337) Prema tome, u skladu sa teologijom adventista sedmog dana, prihvatanje sedmog dana, subote, kao dana odmora, znai i prihvatanje eshatologije trostruke aneoske vesti iz Otkrivenja 14. Meutim, ono to je vanije od svake reforme bogosluenja, tri anela prenose hitan poziv ljudima da izaberu Isusa kao svog Gospoda i Spasitelja i da mu ostanu verni u vreme velike konane krize (Otkrivenje 14,1-5).

VII. Adventisti sedmog dana i Crkva ostatka

U skladu s lanom 12. Izjave o osnovnim verovanjima adventista sedmog dana, adventisti veruju da "je sveopta Crkva sastavljena od svih koji istinski veruju u Hrista, ali da je u poslednje dane, u vreme opteg otpada, bio pozvan ostatak koji dri zapovesti Boje i ima veru Isusovu. Ovaj ostatak objavljuje dolazak dana suda, propoveda spasenje u Isusu Hristu i najavljuje pribliavanje Njegovog drugog dolaska. Ovo objavljivanje je simboliki predstavljeno trojicom anela iz Otkrivenja 14." (SDA Yearbook 1981,6) Adventisti vide sebe kao ispunjenje apokaliptikih proroanstava, kao proroki pokret pozvan da pripremi narod u svim delovima sveta za Hristov dolazak. Oni smatraju da su kao zajednica ispunjenje obeanja o Iliji u Malahiji 4,5.6. koji e doi da "uredi sve" (Matej 17,11). U skladu s time, oni su se posvetili obnavljanju svih zanemarenih biblijskih istina novoga zaveta. Oni smatraju da je njihova poruka ispunjenje Izaije 58,12-14, koja sjedinjuje misao o obnavljanju sa milju o pripremanju. Oni posebno naglaavaju neke istine pokazane u proroanstvima o poslednjem vremenu kao istine koje e posluiti kao probni kamen, i smatraju ih istinama koje izraavaju njihovo razumevanje i istorijsku primenu poruke trojice anela. Istiu obnovljenu istinu o opravdanju verom u Isusa Hrista i posveenju dragovoljnom poslunou otkupljenog srca zavetnom Bojem zakonu, zakonu po kojemu e Bog suditi svom zavetnom narodu (Jakov 2,12; Rimljanima 2,13; 2. Korinanima 5,10). Veruju da se sedmi dan odmora, subota, po etvrtoj zapovesti Dekaloga, koju je posleapostolska Crkva zamenila nedeljom, mora obnoviti kao najavljeni znak oboavanja Stvoritelja u duhu i u istini (Isaija 56; 58; Danilo 7,25; Malahija 4,5.6). Oni smatraju da je obnovljena subota probna istina kojom se suzbija moderna dogma evolucije, jedna od kljunih jeresi poslednjeg vremena. Za njih svetkovanje subote nije izolovana proba svetkovanja pravog dana u sedmici, ve nagoveteni znak istinskog oboavanja Stvoritelja, oboavanja koje mu ukazuje Njegov otkupljeni i posveeni narod. Oni potuju biblijsko uenje da se oni koji veruju spasavaju blagodau i da im se sudi po delima koja proizlaze iz njihovog odnosa sa Hristom. Adventisti sedmog dana veruju da je njihova uloga kao Crkve ostatka da obnove potovanje otkrivenih istina tako to e oboavati Boga kao Stvoritelja i Otkupitelja potujui sedmi dan, subotu, kao uspomenu na stvaranje i kao znak da Njemu pripada sva slava. Pokrenuti hitnou ove vesti, pozivaju Boju decu u

svim Crkvama da pobegnu od istorijskog otpada time to e se odvojiti od greha Vavilona i tako izbei da pretrpe kaznu, namenjenu njemu, koja e se izliti u toku sedam poslednjih zala i da umesto toga dobiju punu meru Bojega Duha, i da budu spremni da doekaju Hrista u svoj Njegovoj slavi (Otkrivenje 18,1-5). Poziv prvoga anela da se ukae "slava" Bogu kao Stvoritelju (Otkrivenje 14,7) navela je adventiste da ozbiljnije shvate svoju odgovornost za dobrobit svoga tela i uma kao Hrama u kojemu Boji Duh eli da stanuje (1. Korinanima 6,19.20). Od samog svog poetka, adventisti su propovedali zdrav nain ivota i odbacivanje svih nezdravih navika (1. Korinanima 10,31), kao deo nastojanja da njihova svetlost zasija pred svim ljudima (Matej 5,14-16). Jo jedna posebna primena biblijskih proroanstava je postala istaknuta karakteristika Crkve adventista sedmog dana. U Otkrivenju 12,17. zajednica ostatka je opisana kao "oni koji dre zapovesti Boje i imaju svedoanstvo Isusa Hrista". Pioniri adventizma su tumaili "svedoanstvo Isusovo" ne samo kao svedoanstvo koje hriani daju kada svedoe za svoga Spasitelja, ve jo vie kao svedoanstvo samo Isusa Hrista, svedoanstvo koje je On dao u svom ivotu na Zemlji i koje nastavlja da daje u toku svih stolea preko slugu svojih proroka. Ustanovili su da se njihovo razumevanje ovoga teksta slae s Jovanovim, koji je, govorei o reima anela, objasnio da je "svedoanstvo Isusovo duh prorotva". Aneo mu je upravo objasnio da je i on "sluga kao i ti i braa tvoja, koja imaju svedoanstvo Isusovo" (Otkrivenje 19,10). Kasnije je ponovio izraz u skoro istim uslovima: "Jer sam i ja sluga kao i ti i braa tvoja proroci!" (Otkrivenje 22,9) U prvom sluaju, aneo govori o "tvojoj brai koja imaju svedoanstvo Isusovo", a u drugom, tekst glasi: "braa tvoja proroci". Prema tome, oni koji imaju svedoanstvo Isusovo su proroci, primaoci duha prorotva, to su oni koji pokazuju duhovni dar, obean Crkvi sve do kraja vremena. Kada u Otkrivenju 12,17. Biblija opisuje Crkvu ostatka kao zajednicu koja ima svedoanstvo Isusovo, onda eli da kae da Crkva ima dar duha prorotva, dar koji se u Bibliji pokazuje preko proroka. U toku svih proteklih godina adventisti sedmog dana su verovali da se dar duha prorotva pokazao meu njima u radu Elen G. Vajt. U toku sedam decenija, kao Boji vesnik upuen Crkvi adventista sedmog dana, ona je prenosila poruke saveta i opomene koje je isto tako sigurno dobijala od Boga kao i proroci u davnini. Te poruke su svakako ostale izvan kanona Svetoga pisma (Vidi Darovi XI. A-E!) Takvo poistoveivanje s prorokom Crkvom ostatka (Otkrivenje 12,17; 14,6-12) ne prua nikakvog razloga za duh iskljuivosti ili trijumfalizma. Umesto toga,

adventisti sedmog dana shvataju svoju misiju kao antitip nekadanjeg pokreta izlaska Izrailja iz Egipta i Vavilona. Takvo uporeenje pomae da se ojaa oseanje odgovornosti i samokritike. Godine 1867. Elen G. Vajt je napisala: "Savremeni Izrailj se nalazi u veoj opasnosti da zaboravi Boga i da upadne u idolopoklonstvo nego to je to bio nekadanji Boji narod. Ljudi oboavaju mnoge idole, to ine i mnogi takozvani svetkovaoci subote." (1T 609) Ova procena naglaava da je Crkva ostatka u punoj meri odgovorna Isusu. Oni koji sainjavaju poslednju Boju Crkvu ostatka u istoriji treba da budu duhovni ljudi meu koje e se ubrojati "svi pravi i verni Hristovi sledbenici" (QOD 194), pripadnici mnogih denominacija i religija. Kada se u budunosti Sveti Duh bude izlio u pentekostalnoj sili na Crkvu ostatka po celom svetu (Otkrivenje 18,1), pitanje sukoba izmeu Hrista i Sotone postae potpuno jasno svima (Otkrivenje 18,2-8). Oiena Crkva ostatka postae tada jezgro oko kojega e se okupljati svi istinski pripadnici Bojega naroda. Tek prilikom konanog izlivanja Bojega Duha evanelje e u svojoj potpunosti razdvojiti sve ljude u dve vidljive grupe kao "Vavilon" i kao "Boji Izrailj". Ova apokaliptika perspektiva treba da navede hriane da ve danas izaberu iz celoga srca Hrista kao svoga Gospoda i Spasitelja, da uzdignu Hrista i Njegovo delo otkupljenja pred svetom i da svojim pravim hrianskim nainom ivota pokau da Isus ivi u njihovim srcima i da je On njihov uzor u svetosti.

VIII. Komentari Elen G. Vajt

"etrnaesto poglavlje Otkrivenja je poglavlje koje pobuuje duboki interes. Ovi tekstovi e uskoro biti shvaeni u svom potpunom znaenju, i poruka koja je bila objavljena Jovanu u Otkrivenju bie ponovo obnarodovana jasnim reima." (R&H, 13. oktobar 1904. godine) "Hristos dolazi po drugi put sa silom na spasenje. Da bi ljudska bia pripremio za taj dogaaj, On je poslao prvu, drugu i treu aneosku poruku. Ovi aneli predstavljaju one koji su prihvatili istinu i koji sa silom objavljuju evanelje svetu." (7BC 978.979) "U svaijem je interesu da shvati ta znai ig zveri i kako da se izbegnu strane Boje pretnje. Zato ljudi nisu zainteresovani da saznaju ta sve sainjava ig zveri i njemu ikonu? ig zveri je potpuna suprotnost Bojem peatu ( Citira 2. Mojsijevu 31,12-17)."

"Pitanje subote bie glavno pitanje u velikom sukobu u kojemu e uestvovati celi svet (Citira Otkrivenje 13,4-8.10). Celo trinaesto poglavlje je otkrivenje onoga to e se sigurno dogoditi. (Citira Otkrivenje 13,11.15-17.)" "Jovanu je bilo reeno da posmatra narod koji se razlikuje od onih koji se klanjaju zveri i njenoj ikoni drei prvi dan u sedmici. Svetkovanje toga dana je ig zveri." (Isto) "Vest treeg anela je bila upuena svetu, opominjui ljude da ne prime ig zveri ili njemu ikonu na svoje elo i na svoju ruku. Primiti taj ig znai doneti istu odluku koju je donela zver, zastupati iste ideje koje se neposredno protive Bojoj Rei." (Isto) "Verske sile, koje su ispovedanjem svoje vere povezane s Nebom i koje tvrde da imaju sve osobine Jagnjeta, pokazae svojim delima da imaju srce kao adaha, da ih pokree i da njima upravlja Sotona. Dolazi vreme kada e Boji narod osetiti ruku progonstva zato to svetkuje sedmi dan. Sotona je izazvao promenu subote u nadi da e ostvariti svoju nameru da osujeti Boje planove. On se trudi da Boje zapovesti imaju u svetu manje sile od ljudskih zakona." "ovek bezakonja, koji je pomiljao da promeni vremena i zakone, i koji je uvek progonio Boji narod, uinie da budu proglaeni zakoni koji e nametati svetkovanje prvog dana u sedmici. Meutim, Boji narod treba da ostane vrsto uz Gospoda. I Gospod e delovati u njihovu korist, jasno pokazujui da je On Bog nad bogovima." (Isto, 975) "Boja Re jasno govori da e svet ismejavati i gaziti Njegov zakon; doi e do nezapamenog umnoavanja bezakonja. Takozvani protestantski svet sklopie savez sa ovekom bezakonja i Crkva i svet e se nai u pokvarenom skladu." "Velika kriza se nadnosi nad svetom. Biblija kae da e klerikalci ponovo zadobiti svoju izgubljenu prevlast i da e se vatre progonstva ponovo raspaliti putem dvolinih istupaka takozvanog protestantskog sveta." (Isto, 975) "Pred vratima je vreme kada e Sotona initi uda da bi uverio ljude da je on Bog. Svi pripadnici Bojeg naroda treba da sada vrsto stoje na platformi istine, onako kao to je objavljeno u poruci treeg anela. Sve ugodne slike, sva uinjena uda, sve e to biti predstavljeno da se, ako bude mogue, prevarili i sami izabrani. Jedina nada je da se svi vrsto dre dokaza koji su potvrdili istinu u pravdi." (R&H, 9. avgust 1906) "Oni koji vole i dre Boje zapovesti najneugodniji su Sotoninoj sinagogi i sile zla e svoju mrnju prema njima pokazati u najveoj moguoj meri. Jovan je prorekao sukob izmeu Crkve ostatka i sila zla i rekao: 'I razgnevi se zmija na

enu i otide da se pobije s ostatkom semena njena koje dri zapovesti Boje i ima svedoanstvo Isusa Hrista.'" "Sile tame e se sjediniti s ljudskim oruima koja su se stavila pod Sotoninu upravu i isti prizori koji su se odigravali u vreme Hristovog suenja, odbacivanja i razapinjanja ponovo e oiveti. Pokoravajui se Sotoninim uticajima, ljudi e se pretvarati u demone, i oni koji su bili stvoreni po Bojem obliju, koji su bili oblikovani na slavu i ast svome Stvoritelju, postae boravite zmajeva i Sotona e u otpalom rodu videti remek-delo zla ljude koji odraavaju njegov lik." (Isto, 14. april 1896) "Postoje samo dve strane na ovoj Zemlji oni koji stoji pod krvlju poprskanom zastavom Isusa Hrista i oni koji su se svrstali pod crnu zastavu pobune. U dvanaestom poglavlju Otkrivenja predstavljen je veliki sukob izmeu poslunih i neposlunih (Otkrivenje 12,17; 13,11-17. citirano!) (7BC 974) "Mi ivimo u znaajnom periodu zemaljske istorije. Veliki sukob je neposredno pred nama. Mi vidimo kako se Zemlja pokvarila pod stanovnicima svojim. ovek bezakonja je delovao sa udesnom strpljivou da uzdigne lanu subotu, i neverni protestantski svet se divio zveri i poslunost suboti koju je Gospod ustanovio nazvao je izneveravanjem narodnih zakona. Carstva su se ujedinjavala da bi podrala ustanovu lane subote, koja ne uiva ni rei podrke u Bojoj Rei." (R&H, 6. februar 1900) "Pitanje subote e predstavljati osnovno pitanje u velikom zavrnom sukobu u kojemu e uestvovati celi svet. Ljudi su vie potovali sotonska naela nego naela po kojima se upravlja Nebo. Oni su prihvatili lanu subotu, koju je Sotona uzdigao kao znak svoga autoriteta. Ali, Bog je stavio svoj peat na svoj carski zahtev. Svaka ustanova dana odmora, i prava i lana, nosi ime svoga autora, neizbrisiv znak koji pokazuje ko joj je autor." "Velika odluka koju mora da donese svaki ovek je odluka da li e primiti ig zveri i njenu ikonu ili peat ivoga i pravoga Boga." (ST, 22. mart 1910) "Svetkovanje nedelje jo nije postalo ig zveri i nee to ni postati sve dok ne bude izdat dekret koji e od svakog oveka zahtevati da svetkuje tu idolsku subotu. Doi e vreme kada e taj dan postati proba, ali to vreme jo nije dolo." (7BC 977) "Gospod mi je jasno pokazao da e ikona zveri biti nainjena pre nego to se zavri vreme milosti; jer to treba da bude velika proba za Boji narod, proba koja e odluiti njihovu venu sudbinu." (Citirano: Otkrivenje 13,11-17)

"To je proba kroz koju Boji narod mora da proe pre nego to bude zapeaen. Svi oni koji dokau svoju vernost Bogu potujui Njegov zakon, i odbijajui da prihvate lanu subotu, svrstae se pod zastavu Gospoda Boga Savaota, i primie peat ivoga Boga. Oni koji napuste istinu nebeskog porekla i prihvate nedelju kao dan odmora primie ig zveri." (Isto, 976) "Kada se protestantske Crkve budu ujedinile sa svetovnim silama da podre lanu religiju, ustajui tako protiv onoga za ta su njihovi preci izdrali najsurovija progonstva; kada se drava bude posluila svojom vlau da ozakoni dekrete i podri ustanove Crkve tada e protestantska Amerika oblikovati ikonu papinstva i doi e do nacionalnog otpada koji se moe zavriti jedino nacionalnom propau." (ST, 22. mart 1910) "Ima mnogo onih koji nikada nisu dobili videlo. Oni su bili prevareni od svojih uitelja i nisu primili ig zveri. Gospod radi sa njima; On ih nije prepustio njihovim putevima. Sve dok ne budu osvedoeni u istinu i sve dok ne budu pogazili dokaze koji su im bili dati da bi ih prosvetlili, Gospod nee povui od njih svoju blagodat." (7BC 976) "Oni koji na svojim elima imaju peat beskrajnoga Boga smatrae da su svet i njegove privlanosti podreeni venim interesima." (R&H, 13. jul 1897) "Hristos kae da e u Crkvi biti i takvih koji e iznositi bajke i pretpostavke iako je Bog dao velike, uzviene i plemenite istine, koje bi se uvek morale uvati u riznicama uma. Kada ljudi sebi izaberu ovu ili onu teoriju, kada su radoznali da saznaju i ono to ne moraju znati, Bog ih ne vodi. Nije u skladu s Njegovim planom da Njegov narod objavljuje neto to se samo pretpostavlja, to nema uporita u Njegovoj Rei. Nije po Njegovoj volji da se sukobljavaju oko pitanja koja im nee pomoi duhovno, kao to bi bilo, ko treba da sainjava sto i etrdeset i etiri hiljade izabranih? To e oni koji spadaju meu Boje izabranike za kratko vreme saznati i bez ispitivanja." "Brao moja i sestre, cenite i prouavajte istinu koji je Bog dao vama i vaoj deci. Nemojte provoditi svoje vreme u pokuajima da saznate i ono to vam nee biti ni od kakve duhovne koristi. ta da inim da nasledim veni ivot? To je najvanije pitanje i ono je dobilo vrlo jasan odgovor: 'ta je napisano u zakonu? Kako ita?'" (7BC 978) "Ne treba da ekamo sve do uznesenja da bismo sledili Hrista. Boji narod treba da to ini ovde, na Zemlji. Mi emo slediti Boje Jagnje u nebeskim dvorovima jedino ako ga budemo sledili ve ovde. Da li emo slediti Njega na Nebu zavisi od naeg dranja Njegovih zapovesti sada. Mi ne smemo da sledimo Hrista nepostojano ili hirovito, samo onda kada nam to donosi neku prednost."

"Mi moramo odluiti da sledimo Hrista. U svakodnevnom ivotu moramo slediti Njegov primer, kao to stado s poverenjem sledi svoga pastira. Mi moramo ii za Njime i kroz patnje Njega radi, govorei, na svakom koraku: 'Ako me i ubije, opet u se uzdati u njega!' Njegovi ivotni obiaji treba da postanu i nai ivotni obiaji. I kada na taj nain budemo pokuavali da postanemo slini Njemu, da svoju volju uskladimo s Njegovom voljom, tek tada emo ga otkrivati drugima." (R&H, 12. april 1898)

IX.

Literatura

Andrews, J. N. The Three Messages of Revelation XIV, 6-12. 5th ed. rev. Battle Creek, Mich. Review and Herald, 1892. Ball, Bryan W. The English Connection. The Puritan Roots of Seventh Day Adventist Belief. Cambridge: James Clarke, 1981. Beale, G.K. The Use of Daniel in Jewish Apokalyptic Literature and the Revelation of St John. Lanham, Md. University Press of America, 1984. Bruce, F.F. New Testament Development of Old Testament Themes. Grand Rapids, Eerdmans, 1970. Charles, R.H. Eschatology. New York, Schocken, 1963. ________ A Critical and Exegetical Commentary od the Revelation of St John. 2. vols. ICC. Edinburgh: T&T. Calrk, 1920. Damsteegt, P.G. Foundations of the Seventh Day Adventist Message and Mission. Grand Rapids, Eerdmans, 1977. Daniels, A.G. The Abiding Gift of Prophecy. Mountain View, Calif. Pacific Press, 1936. Doughan, J.V. Daniel: The Vision of the End. Berrien Springs, Mich. Amdrews University Press, 1987. Emmerson, W.L. The Reformation and the Advent Movement. Hagerstown, Md. Review and Herald, 1983.

Fitch, Charles. Come Out of Her, My People. Rochester, N.Y, J.V.Himes, 1843. Forestell, J.T. "The Letters to the Thessalonians" The Jerome Biblical Commentary. Ed. R.E. Brown and others. Englewood Clifts, N.J. Prentice Hall, 1968. Froom, Le Roy. The Prophetic Faith of Our Fathers, 4. vols. Washington, D.C. Review and Herald, 1950-1954. Giblin, C.H. The Threat to Faith: An Exegetical and Theological Re-examination of 2. Thessalonians 2. Analecta Biblica 31. Rome, Pontifical Biblical Institute, 1967. Hasel, Gerhard, F. "Sabbatarian Anabaptists of the Sixteenth Century". Andrews University Seminary Studies 5 (1967) 101-121. 6 (1968) 19-28. _________ The Remnant: The History and Theology of the Remnant Idea From genesis to Isaijah. 3rd ed. Berrien Springs, Mich. Anrews University Press, 1980. Ladd, G.E. The Last Things: AAn Eschatology for Laymen. Grand Rapids, Eerdmans, 1978. LaRondelle, H.K. The Israel of God in Prophecy: Principles of Prophetic Interpretation. Berrien Springs, Mich. Andrews University Press, 1983. _________ Chariots of Salvation: The Biblical Drama of Armageddon. Washington, D.C. Review and Herald, 1987. _________ "Babilon: Anti-Christian Empire" In Sympozium on Revelation. Ed. Frank B. Holbrook. Silver Springs, Md. Biblical Research Institute, 1992. Vol 2. pp. 151-176. Mueller, Richard. Adventisten: Sabbat, Reformation, Studia Theologica Lundensia. Lund. CWK Gleerup, 1979. P. 38. Nichol, F.D. Answers to Objections. Washington, D.C. Review and Herald, 1952. Shea, W.H. Selected Studies on Prophetic Intepretation. Silver Springs, Md. Biblical Research Institute, 1982. ________ "The Mighty Angel and His Message" In Sympozium on RRevelation. Ed. Frank B. Hollbrook. Silver Springs, Md. Biblical Research Institute, 1992. Vol !. 279-326.

Smith, U. The prophecies og Daniel and the Revelation. 2 vols. Rev. ed. Washington, D.C. Review and Herald, 1944. Strand, K.A. "The Two Witnesses of Rev. 11,3-12" Andrews University Seminary Studies 19 (1981) 127-135. Walther, Daniel "Were the Albigenses and Waldenses Forerunners of the RTeformation?" Andrews University Seminary Studies 6 (1968) 178-202. Were, L.F. The Woman and the Biest in the Book of Revelation. Berrien Springs, Mich. First Impression, 1983. Wesley, John. The WEorks of John Wesley. 14. vols. London, Wesleyan Methodist Book Room, 1831. White, Arthur L. Ellen G. Whute: Messenger to the Remnant. Washington, D.C. Ellen G. Whute Estate, 1954. White, James. Bible Adventism. Battle Creek, Mich. Seventh Day Adventist Pub. Assn. 1877. reprinted Nashville, Southern Pub. Assn. 1972. Wilcox, F.M. The Testimony of Jesus. Washington, D.C. Review and Herald, 1944. Williams, George H. Tjhe Radical Reformation, Philadelphia: Westminster, 1962. Wordworth, Christopher. Is the Papacy Predicted by St Paul? An Inquiry. Cambridge Harrison Trust, 1985.