SADRAJ

Aleksandar Pavkovi: Uvod 7 FILOSOFSKO RAZJANJENJE I FILOSOFSKA ARGUMENTACIJA Gilbert Ryle: Filosofski argumenti Friedrich Waismann: Kako shvatam filosofiju OPAANJE I SAZNANJE Edmund L. Gettier: Da li je znanje opravdano istinito verovanje? John L. Austin: Tue svesti Henry P. Grice: Kauzalna teorija opaanja J. M. Hinton: Vizuelni doivljaji MILJENJE Gilbert Ryle: Miljenje i razmiljanje Peter T. Geach: i m e mislimo? SLOBODA I DELANJE Stuart Hampshire: Sloboda duha G. E. M. Anscombe: Namera David F. Pears: Skica kauzalne teorije htenja i delanja PAMENJE I LINI IDENTITET C. B. Martin i Max Deutcher: Pamenje Bernard Williams: Ja i budunost Podaci o autorima Glosar 335 375 399 405 275 293 305 239 260 137 141 185 222 61 85

Vreme koje ivimo smatramo izuzetnim. Ako ne niim drugim, ono je izuzetno sveu o izuzetnosti. Nesumnjiv je udeo moderne umctnieke, filozofske i naune misli u toj izuzetnosti, u svesti o izuzetnosti. Moderni analitiki duh ne otkriva samo nove injenice, on ih istovremeno i stvara, postaje injenica. Uprkos parcijalizacijt na sve ue domene, moderna misao nam ipak donosi jedinstvenu viziju sveta i oveka u njemu. Ova biblioteka, pruajui naem itaocu najnovija dela iz razliitih disciplina, uspostavlja nove mostove, pokazuje da diferencijacija i integracija ljudskih aktivnosti idu uporedo, da one nisu divergentne ve komplementarne. Zbog toga nije nimalo udno to se u istim koricama, pod istini amblemom, nalaze eseji, studije, rasprave iz filozofije, antropologije, psihologije, sociologije, nauke, knjige o problemima pojedinih umetnosti ili knjige koje osvetljavaju duhovnu tradiciju Istoka. I kad je re o tajnama s onu stranu teleskopa i mikroskopa, i kad nas uasavaju prostori ili nas uasava samo to uasavanje, i kad smo U dijalogu sa svetom ili sa samim sobom, i kad je predmet misli svet ili sama misao, i kad smo u sazveu prirodnih nauka ili u sazveu umetnosti, uvek je prisutan pregor da se odgonetne ista zagonetka. Odgonetajui prirodu, ovek odgoneta sebe, jer su i pesma i nauni opit isti izazov svetu. Zajednika su postala pitanja fizike i metafizike. Knjige ove biblioteke su izvor znanja i podslkaj za misao. One nam ne donose definitivne odgovore, ne odgovaraju da bi ukinule pitanja, ve da bi postavile nova, ue nas da se pitamo. Imenujui svet, one ga i vrednuju. Kritine i prema sopstvenoj kritinosti, identifikujui sadanjost, anticipiraju budunost. Suoavajui nas sa duhovnim, moralnim i psiholokim problemima savremenog oveka, otkrivajui nove prostore za misao, one iz razliitih perspektiva otvaraju mogue perspektive, nadahnjuju nas uenom nadom, jer svaka od ovih knjiga istovremeno je i kritika i projekt. NOLIT

BIBLIOTEKA

SAZVEA

71
UREDNIK

MILO STAMBOLIC

CRTE NA KORICAMA: DUAN RISTIC RECENZIJA: ALEKSANDAR PAVKOVIC TEHNIKI UREDNIK: BOGDAN CURCIN KOREKTOR: DOBRILA SIMIC IZDAVA: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOg STAMBOLIC TAMPA: NOVI DASI, BEOGRAD, VOJVODE BRANE 13 TIRA2 4.000 PRIMERAKA

RYLE WAISMANN GETTIER AUSTIN GRICE NINTON GEACH HAMPSHIRE ANSCOMBE PEARS MARTIN DEUTCHER WILUAMS

SVEST I SAZNANJE
OGLEDI IZ SAVREMENE ANALITIKE FILOSOFIJE
IZABRAO I PRIREDIO

ALEKSANDAR PAVKOVI

NOLIT BEOGRAD 1980

UVOD

Ovo je izbor filosofskih ogleda jednog pravca u filosofiji koji u stvari ne postoji; ovim ne tvrdim samo da je naziv analitika filosofija pogrean, zato to nas dovodi u zabludu u pogledu onog to je zajedniko filosofskim shvatanjima izloenim u ovim ogledima. Nije teko utvrditi da u ovim radovima nisu izloena shvatanja niti su korieni metodi ili postupci na osnovu kojih se moe rei da ti radovi pripadaju jedinstvenom pravcu ili koli u savremenoj filosofiji: ne postoje neka zajednika gledita ili postavke od kojih autori ovih ogleda polaze. Sasvim je razumljivo to se naziv analitika filosofija javlja samo u naslovima zbirki filosofskih radova i u pregledima savremene filosofije: prireivai ovakvih zbirki i pregleda ne mogu da opstanu bez ovakvih etiketa. Iako autori ovih ogleda ne polaze od nekih zajednikih postavki oni, ini mi se, tee jednom zajednikom cilju: razjanjavanju pojmova kojima se mi sluimo u naim nefilosofskim trenucima, kada govorimo o naem iskustvu ili o onome to nas okruuje. To je, meutim, odvajkada bio jedan od ciljeva, ako ne i jedini, filosofskih razmatranja. Filosofi, pisci ovih ogleda, razliito shvataju ne samo oblik koji to razjanjenje treba da ima, ve i nain na koji se do njega dolazi; tvrdnja da se razjanjenje pojmova postie analizom znaenja is-

ALEKSANDAR PAVKOVI

kaza ili reenica u kojima se ti pojmovi koriste, ne samo da bitno uproava postupak nekih od ovih filosofa ve i pogreno predstavlja ono to neki od 1 njih ine. Meutim, sudei po argumentaciji i razjanjenjima koje nalazimo u ovim radovima njihovi bi se autori verovatno sloili bar u ovom: prvo, mada se filosofsko razjanjenje pojmova i po cilju i po metodi razlikuje od naunog objanjenja, saznanje kome ono vodi nije ni superiornije ni sveobuhvatni je od onog koje nam pruaju posebne nauke; drugo, za filosofsko razjanjenje pojmova nije neophodno da bude deo neke (moda jo neizloene) teorije o prirodi jezika ili sveta. Tree, pojmovi koji zahtevaju filosofsko razjanjenje nisu pojmovi kojima se slui samo filosofija ili samo neka posebna nauka; isto tako, nije neophodno a nije ni mogue razjasniti neki pojam sluei se iskljuivo tehnikim terminima filosofije. Ali pojmovi koji zahtevaju filosofsko razjanjenje su esto oni pojmovi koji se koriste i u svakodnevnom govoru i u posebnim naukama na primer, pojam uzronog odnosa. Mada veoma uopteno, ovakvo shvatanje filosofskog razjanjenja jasno se razlikuje od shvatanja za koja se smatra da preovlauju u raznim kolama i pravcima savremene filosofije. Meutim, mnogi savremeni filosofi, koji se esto svrstavaju meu pripadnike tog, nepostojeeg, analitikog pravca, ne prihvataju ovakvo shvatanje filosofskog
1 Zaetnicima analitike filosofije obino se smatraju Gcorge E. Moore (187319S8) i Bertrand Russell (18821973). Obojica su doista tvrdili da se bave analizom znaenja reenica ili pojmova mada je Russell jo pre prvog svetskog rata poeo da napuSta takvo shvatanje; sam Moore je tokom celog ivota tragao za pravim oblikom koji ta analiza treba da ima i esto izraavao sumnju u mogunost potpune analize. Po nekim ranim shvatanjima Moorea i Russella potpuna analiza nekog iskaza trebalo bi da se sastoji od logiki ekvivalentnog skupa iskaza koji ima isto uiacnje kao iskaz koji se analizira. Za primere pokuSaja ovakve analize vidi Moore, 1925. i 1942; Russell, 1905. Delimino pod uticajem \Vittgensteinovih shvatanja (iz vremena njegovog boravka u Camtjridgeu od 1929) filosofi u Velikoj Britaniji postepeno naputaju ovaj ideal analize; vidi Passmore, 1956. i Urmson, 1956.

UVOD

razjanjenja. Williard van Orman Quine i Donald Davidson da pomenemo dva poznata savremena amerika filosofa izriito odbacuju2 drugu tvrdnju a delimino, moda, i treu. Zato i radovi ovih, u nae vreme veoma uticajnih filosofa, nisu uvrteni u ovaj izbor: neophodno je, mislio sam, da ogledi u ovom izboru pretpostavljaju istovetno shvatanje bar nekih vidova filosofskog razjanjenja. I pri izboru filosofskih radova, kao i pri izboru poezije, gotovo je nemogue izbei uticaj linih sklonosti; ipak, nadam se da ogledi koje sam izabrao stvarno doprinose razjanjenju upotrebe i prirode nekih pojmova kojima se sluimo kada govorimo i mislimo o naem duhovnom ivotu kao i o naem delanju. U periodu od drugog svetskog rata do danas napisano je vie znaajnih radova i o pojmovima znaenja i saznanja; ovi radovi zahtevaju, meutim, poseban izbor.3 Neki od ogleda koje sam uvrstio u ovaj izbor predmet su mnogobrojnih i raznovrsni}] komentara i lanaka; neki se pak navode samo kao originalan ali isuvie svojevrstan doprinos razjanjavanju pojmova svesti, saznanja ili opaanja; neki, pak, ne spadaju ni u jednu od ove dve grupe. Prva dva rada Rvleovo predavanje o filosofskoj argumentaciji i Waismannova, da tako kaemo, filosofska ispovest uvrstio sam kako bih itaocu pruio dva razliita, mada ne i nuno iskljuiva, merila za ocenu vrednosti ostalih ogleda u ovom izboru; vrednost tih ogleda lei kako u snazi i originalnosti njihove argumentacije tako i u uvidu u jo nerazjanjene aspekte upotrebe pojmova koji nam oni pruaju. Pokuaj da se ovi radovi vrednuju u pogledu doprinosa nekom odreenom pogledu na svet ili nekoj ideologiji iako moda nije beskorisan s filosofske take gledita izgleda mi bespredmetan.
1

i tcla,

Vidi Ouine, 1969. i Davidson, 1973. i 1974. * To vai i za mnogobrojne radove o problemu odnosa duha

10

ALEKSANDAR PAVKOVI

1. PRIRODA FILOSOFSKE ARGUMENTACIJE

Za neku filosofsku postavku ili neko razjanjenje neosporno je nuno da poiva na valjanoj argumentaciji. Jo je Platon uvideo da filosofija pretpostavlja valjanu argumentaciju: samo na taj nain filosofija, tvrdi Platon, moe da dovede do saznanja istine za razliku od samo ponekad istinitih ubeenja do kojih nas dovodi, na primer, poezija. U svom predavanju o filosofskim argumentima, Gilbert Rvle pokuava da razjasni prirodu i primenu filosofskih argumenata. Filosofija po Ryleu raspolae svojevrsnim oblikom argumentacije argumentom reductio ad absurdum; reductio ad absurdum pokazuje da su iz premisa deduktivno izvedene posledice ili meusobno protivrene ili su protivrene premisi (odnosno premisama) iz koje su izvedene. Na osnovu ovakvog argumenta utvrujemo logike odnose jednog tipa iskaza sa drugim tipovima iskaza; ovi logiki odnosi nam pak pokazuju da se posluimo Rvleovom metaforom kakve su .logike moi' pojmova koje koristimo u tim iskazima. Problem .logike moi' pojmova javlja se, kako to Ryle tvrdi, prevashodno pri upotrebi apstraktnih izraza na primer, ,pravda'; argumentom tipa reductio ad absurdum utvrujemo u kojoj meri ovim izrazima moemo da se sluimo kao sa njima slinim ali manje apstraktnim izrazima. Kako to Ryle istie u svojim kasnijim radovima4, argumenti ovog tipa bitno se razlikuju od slinih argumenata u geometriji i formalnoj logici: njihov cilj nije da dokau istinitost ili neistinitost neke postavke, ve da se ,isproba' ili .ispita' neki pojam, tj. da se odrede granice njegove upotrebe kao i Wittgenstein u Filosofskim istraivanjima, i Ryle tvrdi da filosofiji nisu potrebni dokazi istinitosti nekih postavki. Iskazi koji se javljaju u takvom argumentu u ulozi premise ili zakljuka samo su primeri upotrebe tog pojma: utvrujui logike od4

Vidi Ryle 1954. i 1954a.

UVOD

nose iskaza utvrujemo i granice upotrebe tog pojma. Ryle, naravno, ne tvrdi da svi argumenti u filosofiji imaju ovakav oblik; ali on oigledno smatra da su mnogi argumenti koji nemaju oblik argumenta reductio ad absurdum u stvari nepotpuno izloeni argumenti tog tipa; kod mnogih argumenata zakljuak (a ponekad i neka od premisa) esto je toliko oigledan da izgleda nepotrebno da se on izloi. Ali, sada se postavlja pitanje kako da ocenimo valjanost nekog filosofskog argumenta ovog oblika; Ryle naime tvrdi da reductio ad absurdum otkriva protivrenosti izmeu samih zakljuaka ili izmeu zakljuaka i premisa; veina filosofskih argumenata pa i onih koje Ryle navodi kao primer ne otkrivaju takve protivrenosti. Rvle, meutim, tvrdi da filosofski reductio ad absurdum pokazuje da iskaz koji se ispituje vodi zakljuku koji ne samo da je laan ve je i besmislen. Iz Rvleovog primera za ovakav iskaz brojevi su veni proizlazi da je za jedan valjan reductio dovoljno da pokae da taj iskaz ima logike posledice koje su i lane i besmislene; naime, jedna mogua logika posledica ovoga iskaza jeste da brojevi, kao kornjae ive veoma dugo i da, ma koliko starili, ne mogu umreti; ova posledica je, moemo rei, lana jer nema ivih bia koja stare a ne umiru a besmislena je zato to se neemu to nije ivo bie pridaju i odriu svojstva ivih bia: za brojeve se kae da stare ali da ne umiru. Kada to kaemo, svrstavamo brojeve u pogrenu kategoriju, kategoriju ivih bia. Ryle nudi dva, moda komplementarna kriterija valjanosti filosofskog reductio argumenta: da vodi zakljucima koji su meusobno protivreni ili protivreni nekoj od premisa, ili da vodi zakljucima koji su lani i besmisleni na ovaj nain. Moda bi Ryle eleo da tvrdi da svaki, na ovaj nain besmislen, iskaz ili reenica protivrei bilo premisi iz koje ga izvodimo bilo nekom zakljuku koji moemo izvesti iz te premise. Ovaj

12

ALEKSANDAR PAVKOVIC

bi se kriterij besmislenosti mogao primenjivati kao pouzdani znak takve protivrenosti u sluajevima saetih ili nepotpuno izloenih reductio argumenata. Iz iskaza brojevi su veni moemo izvesti neki iskaz koji protivrei jednoj njegovoj logikoj posledici, iskazu brojevi stare ali ne umiru na primer, iskaz ovim istim brojevima sluili su se stari Grci koji jasno implicira da brojevi ne stare. Ovakvo shvatanje besmisla, kao znaka protivrenosti, postavlja vie pitanja nego to prua neki odgovor; nije, naime, jasno da li je neka protivrenost ove vrste nuan ili/i dovoljan uslov za besmislene reenice koje sadre ovakve kategorijalne greke. Nije jasno ni u kojoj meri ovakve protivrenosti mogu da objasne zato su te reenice besmislene. U svrhe primene ovoga kriterija Ryle se, izgleda, oslanja na nau sposobnost da uoimo besmisao ovakvih reenica, ali ne pokuava da sistematski objasni poreklo tog njihovog besmisla; uostalom, on izriito porie mogunost uklapanja filosofske argumentacije u neki sistem formalne logike, pa zato moda i ne razmatra mogunost sistematskog objanjenja pojave besmislenih reenica ove vrste.5 Jasno je, meutim, da po Ryleu neka besmislena reenica ove vrste nije sasvim bez ikakvog smisla ona mora imati dovoljno smisla da nekoj drugoj reenici protivrei i da tako bude lana.6 U ovakvim besmislenim reenicama neke se
* Vidi Ry1e, 1954, (str. 111129). Strawson (u Strawson, 1970) tvrdi da Rvle nije ni pokuao da pokae da je besmisao nemogue sistematski objasniti pa tiko nije uspeo da razjasni prirodu filosofske argumentacije. Za pokuaj jednog sistematskog objanjenja besmisla ove vrste vidi Sommers, 1963. i 1965. * U kritikom razmatranju Rvleovih shvatanja argumenta redudio a absurdum brani par Routley (Roullev R. i Routlev V., 1973) previa da Ryle ne pokuava da definie logiku apsurdnost zakljuaka argumenta reductio a absurdum pomuthi pojma protivrenosti: on samo ukazuje da su ti zakljuci apsurdni zato sto protivureCe nekim drugim zakljucima ili premisama; izgleda da, nezadovoljni Rvleovim oslanjanjem na nasu sposobnost uoavanja besmisla, oni pokuavaju da u Rvleovim radovima nau neko odreenje apsurdnosti koju on ne eli da prui.

UVOD

13

reci u datom primeru glagol .stariti' i .umirati' ne koriste na nain na koji se koriste u drugim reenicama kojima se smisleno tvrdi neto to je istinito ili lano; ali u emu je razlika izmeu smislene i besmislene upotrebe tih reci? Razliku, koja se tu moe uoiti, nije mogue objasniti ukazujui samo na protivrenosti do kojih dovode besmislene reenice; ako se kae da se tu radi o nekoj kategorijalnoj greci time se izgleda samo saeto opisuje ali ne nuno i objanjava ta se to uoava kada se uoava besmislenost takvih reenica. U etvrtom delu svoga eseja Friedrich VVaismann primeuje da se porazne posledice argumenta tipa reductio ad absurdum uvek mogu izbei time to bi se premise iz kojih se izvodi apsurdan zakljuak promenile ili protumaile na neki nov nain; time se izbegava protivrenost premisa i zakljuaka, neophodna za valjan reductio ad absurdum. Izgleda da na osnovu toga VVaismann zakljuuje da se ovom vrstom argumenata u filosofiji ne moe nita dokazati i da je stoga njihova uloga u filosofiji zanemarljiva. VVaismann ipak doputa da argumenti sa malim brojem koraka mogu stvarno da budu logiki strogi i stoga se, ak i u filosofiji, pomou njih neto moe dokazati; njegov prigovor Ryleu, ukoliko sam ga ovde tano prikazao, ne tie se, meutim, logike strogosti filosofskih argumenata, ve zasnovanosti njihovih premisa. On, dakle, tvrdi da u filosofiji argumenti ne mogu nita dokazati ne zato to zakljuci ovih argumenata ne slede iz premisa ve zato to se prvobitne premise mogu zameniti ili izmeniti tako da se izbegne apsurdan ili protivrean zakljuak. Uviajui da se uloga argumenta u filosofiji razlikuje od uloge argumenata u logici ili matematici, VVaismann zakljuuje da je u filosofiji njihova uloga zanemarljiva. Meutim, da bi se to zakljuilo, nije dovoljno tvrditi da je uloga argumenata u filosofiji zaista razliita s time se, uostalom, Ryle slae ve je neophodno pokazati i da je za

14

ALEKSANDAR PAVKOVI

filosofiju od najveeg znaaja uvid koji nam pruaju filosofski sistemi. Waismann s pravom tvrdi da do takvog uvida filosofi ne dolaze putem dedukcije; i ako je najvea vrednost filosofije upravo u takvom uvidu onda zaista sledi da je uloga dedukcije u filosofiji zanemarljiva. Waismann, meutim, ne razjanjava prirodu uvida koji prua filosofija ve samo izlae niz, esto veoma upeatljivih, primera ovakvog uvida. Ni Waismann ni Rvle ne uspevaju da razjasne svojevrsnost saznanja koje prua filosofija; oni, meutim, ukazuju na dva neosporno znaajna elementa te vrste saznanja: struktura i odnosi naih pojmova esto postaju jasni tek kada uvidimo logiki apsurdne posledice na prvi pogled ispravnih i istinitih tvrdnji. 2. ZNANJE I VEROVANJE Filosofsko razmatranje pojma saznanja od samog poetka je usredsreeno na problem razgranienja znanja od verovanja. Jo je Platon u Teajtetu (201c) uoio tekou koja prati svaki pokuaj da se znanje odredi kao istinito verovanje za koje posedujemo posebnu vrstu razloga kako da se ne-cirkularno odredi ona vrsta razloga ili opravdanja koja neko verovanje ini znanjem. Suoen sa ovom tekoom Russell odustaje od pokuaja da znanje u potpunosti odredi kao opravdano istinito verovanje i uvodi poseban pojam znanja znanje upoznavanjem koji ne definie pomou verovanja.7 Ovaj problem razmatra i Gettier u svom ogledu Da li je znanje istinito opravdano verovanje? On izlae dva primera istinitog i opravdanog verovanja za koje smatra da pokazuju da verovanje, pa makar i istinito i sasvim opravdano, nije znanje. Meutim, protiv shvatanja znanja kao neke vrste verovanja izloeni su i prigovori druge vrste: na
> Vidi Russell, 1912. (poglavlja II. i 13.)

tVOD

15

primer, Prichard8 tvrdi da znanje ne moe biti ista vrsta mentalnog stanja kao i verovanje, a Ryle i Malcolm9 pokazuju kako se upotreba glagola znati' bitno razlikuje od upotrebe glagola ,verovati\ Na osnovu detaljnog razmatranja razliitih sluajeva upotrebe glagola ,znati' u radu Tue svesti, Austin zakljuuje da znanje ne shvatamo kao neko mentalno stanje slino verovanju ili oseanju izvesnosti. U prvom primeru koji Gettier izlae, subjekt, nazvan Smith, svoje istinito verovanje opravdava tako to ga dedukuje iz konjunkcije (d), Jones je ovek koji e dobiti to zaposlenje i Jones u svom depu ima deset novia; u prilog ove konjunkcije Smith ima sasvim dobro svedoanstvo. Meutim, iako je Smithovo verovanje, da e ovek koji ima deset novia u depu dobiti posao, i istinito i opravdano, Smith ne zna to to veruje: on ne zna da je ovek koji e dobiti posao i koji ima deset novia u depu on, Smith, a ne Jones (kako on to opravdano i istinito veruje). Dakle, za Smitha se ne moe rei da zna da e ovek koji ima u depu deset novia dobiti posao, mada je to tano i mada je on to dedukovao iz konjunkcije u prilog koje ima sasvim dobro svedoanstvo. U drugom primeru, iz iskaza (f), Jones poseduje kola marke Ford za iju istinitost Smith opet ima sasvim dobro svedoanstvo na osnovu pravila rauna predikata prvog reda, Smith izvodi tri disjunktivna iskaza u kojima se tvrdi da ili Jones poseduje kola marke Ford, ili se Brown nalazi u tri razliita grada. Po Gettierovom miljenju, Smithovo verovanje u istinitost svakog od ova tri izvedena iskaza je dovoljno opravdano (jer oni slede iz iskaza (f)X mada Smith nema nikakve predstave gde se Brown stvarno nalazi; Gettier dalje pretpostavlja da se Brown stvarno nalazi u jednom od tri grada, na primer, Barceloni; po istinitonosnoj
1 f

Vidi Prichard, 1925. (str. 9697) Vidi Ryle 1949. (poglavlje 2. i 9.) i Malcolm 1963.

16

ALEKSANDAR PAVKOVIC

tablici za disjunkciju, taj disjunktivni iskaz je tada istinit ak i ako Jones ne poseduje kola marke Ford (ako je iskaz (f) neistinit). Ako se to pretpostavi, Smithovo je verovanje u taj disjunktivni iskaz i istinito jer je iskaz stvarno istinit i opravdano jer je iskaz dedukovan iz opravdanog (ali, kako emo videti, neistinitog) iskaza (f). Meutim, iz Gettierovog opisa jasno je da i pored svog istinitog i opravdanog verovanja Smith ne zna to to se tvrdi u disjunktivnom iskazu, Ili Jones poseduje Forda ili je Brown u Barceloni: poto Smith ex hypothesi nema nikakvu predstavu gde se Brown nalazi za njega se ne moe rei da zna da se Brown nalazi u Barceloni. Meutim, drugi Gettierov primer iziskuje da iskaz za koji Smith ima sasvim dobro svedoanstvo (f), Jones poseduje Forda bude u stvari neistinit; dakle, u ovom primeru, jedan neistinit iskaz slui kao jedino (pa tako i dovoljno) svedoanstvo za istinitost disjunktivnog iskaza Ili Jones poseduje Forda ili je Brown u Barceloni. Gettier pretpostavlja da ako je u raunu iskaza prvoga reda iz nekog iskaza ispravno dedukovati disjunkciju tog iskaza i bilo kog drugog iskaza (poto iz p sledi p ili q) onda je i premisa ovakve dedukcije sasvim dobro svedoanstvo za istinitost zakljuka, bez obzira da li je sama ta premisa istinita ili ne. Pravilo zakljuivanja da iz p sledi p ili q, nije prihvaeno u svim sistemima logike takvo pravilo se, na primer, ne javlja u sistemima relevantnih logika u kojima pravila zakljuivanja treba da odraze relevantnost premisa za istinitost zakljuka. Bez obzira na to pravilo, pitanje je da li neko verovanje moe da se opravda iskljuivo pomou nekih neistinitih iskaza; pitanje je, naime, da li se za neko verovanje moe rei da je opravdano ako je jedino svedoanstvo za to verovanje neto to nije istina. Ako to nije mogue, onda je i ova Gettierova pretpostavka netana, bez obzira da li ovo pravilo prihvatamo kao pravilo za dedukciju disjunkcije ili ne.

UVOD

J7

I prvi Gettierov primer pretpostavlja da se neko verovanje moe u potpunosti opravdati iskljuivo pomou neistinitih iskaza; ako je ta pretpostavka netana, onda ni to nije protivprimer shvatanju da je opravdano istinito verovanje znanje. Ipak, neki primeri slini Gettierovim ne zasnivaju se na pretpostavci da se neko verovanje moe opravdati iskljuivo neistinitim iskazima.10 Iz iskaza da je Jones rekao Smithu da on, Jones, poseduje Forda, Smith na osnovu pravila egzistencijalne generalizacije rauna predikata prvog reda, dedukuje iskaz (n), da postoji neko ko je Smithu rekao da poseduje Forda. Na osnovu tog istinitog iskaza (n), Smith opet veruje u opravdani i istiniti iskaz (p), da postoji neko ko poseduje Forda; meutim, taj neko je Brown a ne Jones. Kao i u Gettierovom sluaju, Smith ne zna (p), zato to ne zna da u stvari Brown a ne Jones poseduje Forda. I ovaj primer, kao i Gettierov, zasniva se na jednoj drugoj spornoj pretpostavci; naime, ako Smith veruje da je Jones ovek koji ima deset novia u depu i da je on, Jones ovek koji e dobiti posao, nije nuno da Smith veruje da bilo ko ko odgovara opisu ovek koji ima deset novia ujedno odgovara opisu ovek koji e dobiti posao. Uostalom, on ima svedoanstvo koje se tie Jonesa a ne nekog drugog. Kao i Gettierov prvi primer i ovaj primer pretpostavlja da se vlastito ime Jones u reenici koja sledi Smith veruje da..., moe zameniti nekim odreenim opisom, (ovde, neko ko poseduje Forda) salva veritate.11 Poznato je, meutim, da glagoli kao to su 'verovati', 'misliti' i 'eleti' kao i izrazi 'nuno je' 'mogue 12je' i dr. stvaraju takozvane neprozirne kontekste u kojima ova zamena nije mogua.
Za takve priraere vidi Feldman, 1974. i Lehrer, 1965. New (u New, 1965) pokazuje kako je ,neko' u opisima sa kojima se zamenjujc vlastito ime dvosmisleno i na taj nain pokazuje da se vlastita imena ne mogu uvek zameniti tom vrstom opisa na nain na koji Gcttier pretpostavlja.
II 11 w

Ouine, 1953.

2 Svest i sazna.ije

18

ALEKSANDAR PAVKOVIC

Izgleda da se Gettierovi protivprimeri zasnivaju na posebnom naelu opravdavanja verovanja putem deduktivnog zakljuivanja (po pravilima klasinog rauna iskaza i predikata prvog reda); protiv takve vrste naela izloen je meutim i sledei, op13 ti, prigovor. Po Thalbergu naelo koje Gettier pretpostavlja je sledee: ako neko ima opravdano verovanje u iskaz p i iz p dedukuje q i prihvati q na osnovu te dedukcije, onda on opravdano veruje u iskaz q. Meutim, Thalberg smatra da ako je neto svedoanstvo za neko verovanje ili neki iskaz, ono mora da se pokae relevantnim za istinitost tog verovanja ili iskaza; svedoanstvo mora da nam pokae to to neki iskaz, ili neko verovanje u njega, ini istinitim. Meutim, ako prihvatimo naelo koje Gettier pretpostavlja, dozvoljavamo da za neko verovanje postoji svedoanstvo ili opravdanje koje ne pokazuje ta je to to ini to verovanje istinitim. ak i ako ne prihvatimo ovo Thalbergovo shvatanje svedoanstva za verovanje, da bi neko opravdano istinito verovanje bilo znanje, neophodno je, moda, da opravdanje verovanja, za koje se smatra da je znanje, pokae ta upravo to verovanje ini istinitim. Poto opravdanje verovanja koje daje Gettier to ne pokazuje, njegovi se protivprimeri jednostavno ne odnose na ovo shvatanje znanja kao opravdanog istinitog verovanja po kojem je opravdanje nekog verovanja upravo ono to stvarno ini to verovanje istinitim; primeri onog tipa koji Gettier daje ne uspevaju dakle da pokau da svako pa i ovako opravdano istinito verovanje nije dovoljan uslov za znanje.14 Gettierovi protivprimeri, meutim, pokazuju da je za neko odreenje znanja kao opravdanog istinitog verovanja neophodno blie odrediti vrstu opravdanja ili razloga koji se daju u prilog istinitosti tog verovanja. Izgleda da je neophodno utvrdi Vidi Thalberg, 1969. M O Thalbergovim prigovorima vidi Hooker, 1973. i Saunders, 1973, kao i Johnsen, 1973; za Thalbcrgov odgovor vidi Thalberg, 1974.

UVOD

19

ti kakvo je to svedoanstvo ili opravdanje za verovanje koje bi iskljuilo mogunost da izvesno verovanje bude istinito ne na osnovu datog opravdanja ili svedoanstva ve da to bude 'sluajno' na osnovu nekog drugog svedoanstva koje nije dato kao relevantno za to verovanje; problem je, dakle, odrediti relevantnost opravdanja ili svedoanstva za istinitost verovanja za koje se smatra da predstavlja znanje. ak i ako Thalbergova kritika Gettierovog postupka nije tana, jasno je da pravila dedukcije klasinog rauna iskaza i predikata ne mogu da odrede kada je neko svedoanstvo ili opravdanje u ovom smislu relevantno za istinitost nekog verovanja. U pokuaju da se resi ovaj problem uvodi se ili posebna vrsta veze izmeu opravdanja i verovanja ili veoma sloene definicije one vrste opravdanja i svedoanstva koje verovanje 'pretvaraju' u znanje. Tako, na primer, neki filosofi zahtevaju da opravdanje za ono verovanje, koje predstavlja i znanje, bude u kauzalnom odnosu sa tim verovanjem; jasno je, meutim, da takva kauzalna veza nije nuan uslov za znanje mi, na primer, znamo niz optih zakona ili matematikih iskaza i pored toga to opravdanje ovih iskaza nije ni uzrok ni posledica naeg verovanja u te iskaze. Da bi se iskljuila mogunost nerelevantnosti datog svedoanstva ili opravdanja, uinjeni su mnogi pokuaji da se odredi ona vrsta opravdanja ili svedoanstva koja se ne moe 'poraziti', tj. za koje se ne moe pokazati da to nije svedoanstvo ili opravdanje za dato verovanje; pored sve veeg uslonjavanja definicija ovakvog opravdanja, nijedna od njih do sada nije uspela da se izbegnc raznim protivprimerima. Pored ove dve vrste pokuaja reavanja problema relevantnosti opravdanja verovanja, ima i pokuaja odreenja posebne vrste epistemolokog opravdanja ili svedoanstva koji karakterie pojam znanja. Ovakvi pokuaji izgleda pretpostavljaju ono to

20

ALEKSANDAR PAVKOVI

Gettier nastoji da pobije da je opravdano istini15 to verovanje znanje. U raznim pokuajima reenja ovog problema ponekad se pretpostavlja da ako subjekt tvrdi da zna, i ako je u pravu kada tvrdi da zna, logiki je nemogue da se kasnije pokae da on nije bio u pravu kada je to tvrdio. Ako se to pretpostavi, onda se i pri pokuaju odreenja vrste opravdanja ili svedoanstva potrebne za znanje, pretpostavlja da je neophodno nai takvo svedoanstvo ili opravdanje za verovanje za koje se kasnije nikako ne moe pokazati da to nije bilo svedoanstvo ili opravdanje za to verovanje. Meutim, shvatanje znanja kao opravdanog istinitog verovanja ne pretpostavlja niti ovakvo shvatanje znanja niti ovakvu vrstu opravdanja za verovanje. Uostalom, Austin u svom radu dokazuje da je, u sluaju kada neko tvrdi da zna, uvek mogue da se kasnije ispostavi da on nije bio u pravu; ali, ako se to dogodi, to ne znai da onda kada je to tvrdio nije imao prava da kae da zna. Razjanjenje pojma znanja ne zahteva da se u sluaju znanja iskljui svaka mogunost greke ove vrste: to jednostavno nije cilj razjanjenja ovog pojma. Kao to smo videli, Gettier pokuava da pokae da istinito i opravdano verovanje nije dovoljan uslov za znanje; u svom ogledu Tue svesti Austin pokuava da pokae da za znanje nije neophodno ni neko posebno stanje svesti, kao to je verovanje. Austinova argumentacija se moe shvatiti kao pokuaj da se pokae da ak i ako verovanje jeste neko stanje svesti ili duha, znanje to sigurno nije. U prilog ovoj tvrdnji Austin izlae dve vrste argumenta: prva vrsta argumenta, izloena na samom poetku eseja, trebalo bi da ukae na bitnu razliku izmeu naina na koji se opravdava znanje i naina na koji se opravdava neko verovanje. Druga vrsta argumenta zasniva se na ispitivanju implikacija raznih tvrdnji koje zapoinju izrazom
u Za pritnere ovih pokuaja, kao i 2a bibliografiju vidi zbirke radova Pappas i Swain, 1978. i Roth i Galis, 1970.

UVOD

21

Z n a m . . . ; na osnovu toga Austin nastoji da pokae da, za razliku od izraza V e r u j e m . . . , Z n a m . . . ne slui k a o opis subjektivnih mentaln i h ili kognitivnih stanja, ili aktivnosti, ili ega ve ne.... U okviru prve vrste a r g u m e n t a Austin tvrdi da na pitanje Kako zna? o d g o v a r a m o t a k o to pokazujemo da smo u poloaju da znamo, dok u odgovoru na pitanje Zato veruje? n a v o d i m o razloge u vidu svedoanstva, a r g u m e n a t a itd, u prilog istinitosti onoga to verujemo. Meutim, Austin istovremeno tvrdi da je i pozivanje na svedoanstvo drugih ljudi (dopisnika Timesa k a o i H e r o d o t a ) ukazivanje na to k a k o smo doli u poloaj da neto znamo, a ne navoenje razloga za verovanje; vera u svedoanstvo drugih ljudi, po Austinu je jedna od glavnih p o e n t i govora, slina cilju nekog takmienja. Ali, on primeuje da esto dajemo isto svedoanstvo i u odgovoru na pitanje Kako zna? i u odgovoru na pitanje Zato veruje?. Mada u svak o m od te dve v r s t e odgovara isto svedoanstvo i m a nesumnjivo razliitu ulogu 1 6 , ipak Austin ne uspeva da dokae da je odgovor na prvo pitanje uvek po vrsti razliit od odgovora na d r u g o pitanje. On t a k o e zapaa da k a d a p o r i e m o da n e k o n e t o zna kaemo Ne, ti to ne zna dok, k a d a elimo da p o r e k n e m o neije verovanje ne k a e m o Ne, ti to ne veruje ve Ne bi trebalo da to veruje. Meutim, ova razlika moe da se objasni i pod p r e t p o s t a v k o m da je istinito i o p r a v d a n o verovanje n u a n uslov za znanje. Postoje dva n a i n a da se p o r e k n e da n e k o n e t o zna: moe se porei da on i m a opravdanje za svoje verovanje a to znai da poriemo ili da je
'* Kada kaem Znam da ima Golfa poklonio mu ga je o t a c , navodim svedoanstvo u prilog tvrdnje da on ima Golfa, za koje mislim da je nepobitno. Meutim, kada kaem Siguran sam da ima Golfa, jer mu ga je poklonio otac ne iznosim (samo) svedoanstvo u prilog istinitosti tvrdnje ve objanjavam i izvor svog ubeenja ili njegove izvesnosti. U prvoj tvrdnji ovim svedoanstvom ne objanjavam izvor svog znanja niti nain na koji sam doao u poloaj da znam.

22

ALEKSANDAR PAVKOVIC

on u poloaju da istinito tvrdi to to tvrdi ili da ima dovoljno dobre razloge da to tvrdi i, naravno, moe se porei da je njegovo verovanje istinito. Tako moemo rei Ne, ti to ne zna ve u to samo pogreno veruje ili Ne, ti to ne zna, jer nema dovoljno dobre razloge da to uopte tvrdi. Za neko verovanje naravno nije nuno niti da je istinito niti da je opravdano, pa otuda i razlika izmeu naina na koji se porie neije znanje i naina na koji se porie verovanje. Ta razlika svakako nije dokaz da znanje nije, dok verovanje moda i jeste, neko stanje svesti. Druga vrsta argumenta zapoinje uporednim razmatranjem implikacija izraza Znam ... i Obeavam ...; Austin tvrdi da tradicionalna teza, koju on inae prihvata, Ako znam, ne mogu da ne budem u pravu sa sobom ne povlai i tvrdnju da ako znam, onda ne postoji nikakva mogunost da se kasnije ispostavi da sam pogreio. Po Austinovom miljenju ova teza ukazuje na neke od uslova pravilne upotrebe glagola 'znati': ako elim da tvrdim da znam a ujedno sam svestan odreene mogunosti da pri tome greim, onda ne treba da kaem da znam jer u time druge dovesti u zabludu. Analogno tome, ako sam svestan odreene mogunosti da prekrim zadatu re, ne treba da dajem to obeanje. Po Austinu izrazi Znam... i Obeavam... impliciraju17 u okviru nekog razgovora da onaj ko ih izgovara ne vidi mogunost greke, odnosno krenja zadate reci; kada se on, uviajui takvu mogunost, ipak slui ovim izrazima onda se ne moe rei da on tvrdi neto neistinito ve samo da svoje sagovornike dovodi u zabludu ili da ih zavarava.
17 PoSto nije samoprotivreno reci, na primcr, Znam da je sto beo, ali sam svestan mogunosti da pogreSim ovde se ne radi o logikoj implikaciji. Austin najverovatnije ima na umu jedan vid konverzacione implikacije; Nisam svestan mogunosti da pogreSim . - .< tako ukazuje na uslov koji mora biti ispunjen kako bismo u okviru nekog razgovora pomou izraza Znam. .. naicm sagovorniku stavili do znanja ono to elimo da stavimo do znanja. 0 ovakvoj vrsti konverzacione implikacije vidi Grice, 1975.

UVOD

23

Kada kaem Obeavam... tada se, tvrdi Austin, obavezujem i stavljam na kocku svoj ugled. Po analogiji, kada kaem Znam ... onda, kako to Austin kae, dajem svoju re, ovlaujem (druge) da kau... Austinova analogija ovde nije sasvim jasna: da li on samo eli da kae da Znam... u okviru (bar nekih) razgovora implicira Dajem svoju re, ovlaujem vas da kaete... ili pak dajem svoju re, ovlaujem vas da kaete... predstav1 j a parafrazu onoga to neko tvrdi kada kae Znam.... Na ovu drugu alternativu upuuje tok Austinovog argumenta: on tvrdi da rei Znam... ne znai rei Izvrio sam posebno zadivljujui in spoznaje... koji je na istoj skali na kojoj je i verovanje.... Prema tome, izgleda kao da on odbacuje jednu moguu parafrazu tvrdnji koje poinju izrazom Znam... i umesto nje nudi svoju parafrazu dajem svoju re, ovlaujem (druge) da kau.... Nije teko pokazati da ova njegova parafraza nije mogua u itavom nizu sluajeva u kojima se koristi izraz Znam... i da tako tvrdnja Znam... za sobom ne povlai Dajem svoju re, ovlaujem (druge) da kau...: na primer, kada posle ispita profesor kae Sve ja to znam to ste Vi rekli, ali..., ili kada posle neke prie o polarnim predelima jedan od slualaca kae Znam da Eskimi ive u igloima, ali..., onda on time niti daje svoju re, niti ovlauje druge da kau bilo ta.18 Isto tako je Iako pokazati da ni u okviru razgovora Znam ... ne mora da (konverzaciono) implicira dajem svoju re, ovlaujem druge da kau.... Kako to Barnes19 primeuje, Znam ... moe posluiti i da se sagovorniku prenese neka informacija o samome sebi, na primer o tome da mi je poznata neka injenica (da Eskimi ive u igloima). Austin moda eli da tvrdi da je dajem svo11 Prvi primer je Harrisonov i nalazi se u Harrison, 1962, a drugi u Barnes, 1963. Barnes, 1963.

24

ALEKSANDAR PAVKOVIC

ju re, ovlaujem druge da kau... samo jedna mogua konverzaciona implikacija izraza Znam...; ono to on nesumnjivo istie jeste da, ako na taj nain elim da dam svoju re, da nekog ovlastim da neto kae, nije neophodno da izvrim neki poseban akt spoznaje. Austin moda eli i da kae da ova implikacija izraza Znam ... objanjava zato ako neko zna, on ne moe da ne bude u pravu: ako iskreno elim da dam svoju re ili da ovlastim nekoga da kae to to ja znam, onda moram da otklonim mogunost da greim. Moja je elja da dam svoju re ili da ovlastim nekoga da neto kae ono to pretpostavlja ili implicira da sam otklonio mogunost greke (koliko je to u mojoj moi). Ako tvrdnja koja poinje sa Znam... implicira da dajem svoju re ili da ovlaujem nekog da neto kae, onda se time takoe implicira da ne vidim neku odreenu mogunost da pogreim. Austin moda eli da ovu tradicionalnu tezu ako znam, ne mogu da ne budem u pravu objasni implikacijom ili pretpostavkom moje iskrene elje da dam re ili da nekog ovlastim da neto kae. Na osnovu analogije Znam... i Obeavam ... Austin takoe nastoji da pokae zato nikakvo posebno mentalno stanje ne bi moglo da objasni zato ako znam, ne mogu a da ne budem u pravu. Posebno mentalno stanje znanja uvodi se, kae Austin, da bi se obezbedila istinitost onoga to subjekt zna. Na primer, nuan uslov da iskaz Znam da on ima Golfa bude istinit, jeste da on stvarno ima Golfa. Da bih ispravno rekao Znam da on ima Golfa izgleda da je neophodno da postoji neto ega sam ja svestan i to jemi da je taj uslov ispunjen; to je zato to se izraz Znam... shvata kao opis nekog mentalnog stanja subjekta, opisa kao to je, recimo, Siguran sam.... Poto moje verovanje da on ima Golfa ne moe da mi jemi da je taj nuan uslov ispunjen, pretpostavlja se da postoji neko mentalno stanje razliito od verovanja koje mi ujedno jemi da on

UVOD

25

zaista ima Golfa. Meutim, Austin ukazuje da kada neko kae Nameravam da izaem na ispit njegovo se mentalno stanje ne razlikuje od njegovog mentalnoga stanja kada on kae Obeavam da u izai na ispit: nikakvo mentalno stanje ne moe da mi jemi da u sutra zaista izai na ispit. Po analogiji, isto vai i za izraze Siguran sam ... i Znam.... Austin sugerira da zahtev za ovakvim jemstvom proizlazi iz brkanja uslova za tvrenje Znam da ima Golfa i uslova za istinitost tog iskaza. Naime, za istinitost iskaza Znam da ima Golfa jeste nuno da on ima Golfa; ali za tvrenje ili izricanje, Znam da ima Golfa nije nuno da on stvarno ima Golfa. Zahtev za mentalnim stanjem koje jemi da on ima Golfa proizlazi, dakle, iz asimilacije uslova za izricanje ili tvrenje, i uslova za istinitost tvrdnji koje poinju sa Znam .... Po ovom tumaenju, Austin nije dokazao da izraz Znam ... nije, ili da ne moe da bude, opis nekog stanja onoga ko ga izrie. Ali, Austin svakako pokazuje da, za objanjenje jedne od implikacija tvrdnji koje zapoinju ovim izrazom, nije nuno da se pretpostavi da su te tvrdnje opisi nekog stanja svesti. Austin dalje tvrdi da za pravilnu upotrebu izraza Znam ... nije neophodno da budem svestan nekog stanja svesti kao to je verovanje; meutim, on ne dokazuje da za istinitost moje tvrdnje da znam nije nuno da verujem u to to tvrdim da znam (bez obzira da li sam svestan tog svog verovanja ili ne). Kao to ni Gettier nije uspeo da dokae da istinito opravdano verovanje nije dovoljan uslov za znanje, tako ni Austin nije uspeo da pokae da verovanje, kao stanje svesti nekog subjekta, ili neko slino stanje, nije nuan uslov za njegovo znanje. Meutim, Gettierovi protivprimeri ukazuju na jedan od osnovnih problema sa kojim se suoava shvatanje znanja kao opravdanog istinitog verovanja, a to je problem relevantnosti opravdanja ve-

26

ALEKSANDAR PAVKOVTC

rovanja za istinitost tog verovanja. Pored toga to ukazuje na razlike izmeu uslova za istinitost i uslova za izricanje tvrdnji koje zapoinju sa Znam... Austin takoe pokazuje da izraz Znam... nije nuno neki opis stanja svesti subjekta. Austin, dakle, pokazuje zato razjanjenje pojma znanja ne zahteva pronalaenje nekog stanja svesti koje bi jemilo da je tvrdnja, koja zapoinje sa izrazom Znam ..., istinita.
3. OPAANJE I ULNI UTISCI *,

Problem izvesnosti ili pouzdanosti naeg verovanja u postojanje spoljanjeg sveta jedan je od najstarijih filosofskih problema. Poto nam se ini da spoljanje predmete stvarno opaamo, prirodno se postavlja pitanje u kojoj meri izvesnost ili pouzdanost naih verovanja u spoljanji svet zavisi od opaanja. Ponekad, kao u sluaju opaanja tapa koji je zaronjen u vodu, opaanje spoljanjih predmeta vodi pogrenim verovanjima; da bi izbegli ovu potekou jo su antiki filosofi nastojali da izdvoje one elemente opaanja ako takvi uopte postoje koji ne vode pogrenim verovanjima. U savremenoj filosofiji ti elementi dobijaju naziv .ulnih utisaka ili ulnih data i u cilju njihovog odreenja uvodi se posebna vrsta iskaza ili tvrdnji za koje se tvrdi da opisuju takve ulne utiske ili ulna data. U okviru svojih razmatranja problema znanja, Austin pokuava da pokae da ne postoji neka posebna klasa 'ulnih' tvrdnji, nepogreivih u sledeem smislu: kada neko izrie istinitu ulnu tvrdnju onda je on toliko siguran u istinitost te tvrdnje da ni pod kojim uslovima ne bi bio spreman da je povue. Austin priznaje da postoje dva tipa sluaja u kojima se, onaj ko se slui izrazima tipa Izgleda mi... da tvrdi neto o svom opaanju, stvarno ne dvoumi; tako je on zaista siguran u istinitost tih svojih tvrdnji. Ali, Austin dalje tvrdi da

UVOD

27

ak i kada je subjekt potpuno siguran da mu neto izgleda, na priraer, crveno ili plavo, to ne pokazuje da su njegove tvrdnje nepogreive u ovom smislu, ve samo to da je on otklonio sve sumnje u istinitost svoje tvrdnje, za koje on veruje da postoje; on time nije ni mogao da iskljui mogunost svake greke, niti je pak tome teio. U eseju Tue svesti Austin ne raspravlja da li subjekt tvrdnjom Izgleda mi da je to crveno moe da kae neto o svom opaanju kao o mentalnom stanju, na primer, da kae kako njemu izgleda da je to to vidi crveno; za razliku od njegovih predavanja, objavljenih posle njegove smrti pod naslovom Sense and Sensibilia, u ovom ogledu on ne pokuava da pokae da takve tvrdnje ne govore nita o subjektivnim stanjima onog ko opaa. U svom eseju Kauzalna teorija opaanja H. P. Grice brani upravo takvo stanovite: on smatra da tvrdnje, koje zapoinju sa Izgleda mi... i koje se odnose na opaanje subjekta koji ih izrie, mogu da opisuju njegova subjektivna stanja. Ta stanja su posledice u kauzalnom lancu koji, smatra Grice, karakterie opaanje i koji polazi od opaenog materijalnog predmeta. Argument koji Grice izlae u prilog ovom shvatanju opaanja izgleda nije uperen protiv Austinovog razmatranja problema nepogreivosti 'ulnih' tvrdnji, ve protiv onih tumaenja po kojima su iskazi ovog tipa ukoliko se uopte odnose na opaanje nekog subjekta u stvari samo tvrdnje izreene sa izvesnim oprezom i obazrivoGriceova kritika ovakvog tumaenja iskaza tipa Izgleda mi... utire put njegovoj reduktivnoj i kauzalnoj analizi pojma opaanja materijalnog predmeta.21 Grice, naime, eli da izloi nune i do* Iskazi ovog tipa, tvrdi, na primer, Ouioton (u Ouinton, 1955) ... saopStavaju zapaanja na tentativan nain kada znamo, vemjemo, ili sumnjamo da su uslovi za jedno tano saopstenje nepovoljni, da neto nije u redu ili da neto nije normalno u uslovima opaanja. (Phitosophy of Perception, ur. G. J. VVarnock, str. 67). *l Grice se ne bavi analizom ireg pojma opaanja.

28

ALEKSANDAR PAVKOVIC

voljne uslove za opaanje materijalnog predmeta kojima se ovo opaanje svodi na kauzalnu vezu materijalnih predmeta i ulnih utisaka. U svrhe takve analize neophodno je pokazati da se krajnje posledice u kauzalnom lancu koji karakterie opaanje, mogu opisati a da se ne pomene opaanje, pojam koji se analizira. Iako te krajnje posledice Grice naziva ulnim utiscima, on ne pokuava da razjasni pojam ulnog utiska; on jednostavno pretpostavlja da su ulni utisci ono to u nekim sluajevima opisuju iskazi koji poinju sa Izgleda mi... (na primer, Izgleda mi kao da je potansko sandue ispred mene). Vei deo Griceovog rada posveen je pokuaju da se otkloni jedan od najjaih prigovora njegovoj pretpostavci, naime, da ovakva vrsta iskaza uglavnom slui da subjekt izrazi sumnju u istinitost ili tanost onoga to opaa. Ako je to tano, onda po Griceu iskazi, koji poinju sa Izgleda mi da..., logiki povlae da subjekt porie ili sumnja u istinitost onoga iskaza koji sledi izrazu Izgleda mi... (u gornjem primeru, iskaza ... potansko sandue je ispred mene). Grice tvrdi da u takvim sluajevima implikacija nije logika implikacija: onaj ko izgovara, na primer, iskaz Izgleda mi kao da je potansko sandue ispred mene, moe da opozove (cancel) implikaciju da on sumnja ili porie da je ispred njega potansko sandue (i to moe da uini izriito, dodavanjem odgovarajueg iskaza). Nosilac te implikacije nije izraz Izgleda mi... ve ona zavisi od okolnosti u kojima se ovaj iskaz izgovara i od optih pravila konverzacije.21 Griceov se argument zasniva na pojmu konverzacione implikacije i na odreenju uslova odvojivosti i opozivosti takve implikacije, koje on uvodi u III delu svoga eseja; ali, adekvatnost i korisnost ovih pojmova dovode u sumnju oni savremeni filosofi koji se ne slau sa Griceovom teorijom znaenja.25
Za dalju razradu ove ideje vidi, Grice, 1975. Za saetu, ali ne uvek i valjanu kritiku Griccovog stanovita vidi Platts, 1979 (III deo, str. 6&~86).
u a

UVOD

29

Nije neophodno prihvatiti ni Griceovo tumaenje prigovora protiv kojeg je njegov argument usmeren. Po njegovom tumaenju, sumnja u istinitost ili poricanje istinitosti onih iskaza je nuan uslov za istinitost ili neistinitost itavih iskaza koji poinju sa Izgleda mi d a . . ..24 Grice tvrdi da je za njegovu kauzalnu analizu pojma opaanja dovoljno da su iskazi koji poinju sa Izgleda mi da ... ponekad istiniti; on i ne pokuava da pokae da se ovi iskazi stvarno odnose na neke svojevrsne dogaaje ili stanja svesti koje nazivamo ulnim utiscima. Izgleda da Grice implicira da bi njegova analiza mogla da bude tana ak i ako bi se pokazalo kao to to neki filosofi pokuavaju da uine 2 5 da su takvi iskazi u stvari opisi naih verovanja o opaanju ili naina na koji opaamo a ne nekih svojevrsnih stanja ili dogaaja u svesti. U svom kratkom eseju Vizuelni doivljaji Hinton izlae niz prigovora onom shvatanju vizuelnih utisaka ili data koje pretpostavlja da su vizuelni utisci posebna vrsta subjektivnih doivljaja. On eli da pokae da izraz 'vizuelni doivljaj' u iskazima tipa Sada imam vizuelni doivljaj A niti identifikuje, niti izdvaja, niti se odnosi na doivljaj koji pripada nekoj posebnoj vrsti ulnih doivljaja. Ako su Hintonovi zakljuci tani, onda se parafrazom iskaza tipa Izgleda mi kao da vidim A uz pomo iskaza tipa Imam vizuelni doivljaj A ne razjanjava na ta se odnosi ili, kakvu vrsM Whitc u komentara na Griceov rad (u White, 1961) primeuje da nijedan filosof nije tvrdio da je sumnja onoga ko ih izrie nuan uslov za istinitost ili neistinitost iskaza koji poinju sa Izgleda m i . . .*. Grice, ini se, pretpostavlja da ako se ovakvi iskazi uopite koriste da bi ie njima neto tvrdilo ili opisivalo, onda je nuan uslov za takvu upotrebu iskaza da se njima izrie neto to je ili istinito ili neistinito. Ako [ilosofi tvrde (vidi gore beleSku za navode iz Guintona, 1955) da je nuan uslov za upotrebu ovakvih iskaza da onaj ko ih izrie u njih sumnja, onda je to nuan uslov i za istinitost ili neistinitost tvrdnji koje su rezultat takve upotrebe iskaza. Mogue je, meutim, da su filosofi koji su izneli ovaj prigovor a koje VVhite navodi imali na umu neku drugu upotrebu ovih iskaza. " Vidi Armstrong, 1961.

30

ALEKSANDAR PAVKOVI

tu dogaaja opisuje prvi tip iskaza koje elimo da parafraziramo. Po Hintonovom miljenju, oni koji tvrde da postoji posebna vrsta vizuelnih doivljaja pretpostavljaju da iskazi o njima na primer, o doivljaju nazvanom 'psijanje' dele neke osobine disjunktivnih iskaza o vienju i o iluziji vienja; tako, ako je iskaz Ili vidim bljesak svetlosti, ili imam iluziju da to vidim istinit, onda je istinit i iskaz Imam vizuelni doivljaj psijanja; zatim, u neprozirnom kontekstu koji dobij amo upotrebom izraza Sklon sam da verujem ..., iskaz Sklon sam da verujem da imam doivljaj psijanja je isto tako teko razumeti kao i Sklon sam da verujem da ili vidim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vidim. Svi oni koji ele da govore o vizuelnim doivljajima posebne vrste moraju da pokau da zaista postoje neki vizuelni doivljaji iji opisi zadovoljavaju ova dva uslova. Po svemu sudei, Hinton eli da sugerira da, mada se tvrdi da su vizuelni doivljaji ono to opisuju iskazi koji zadovoljavaju upravo ova dva uslova, ipak nema dovoljno osnova da se veruje da takvi vizuelni doivljaji postoje. Argumentacija koju on izlae u dijalokom obliku pretpostavlja da disjunktivni iskaz tipa Ili vidim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vidim ne opisuje takav vizuelni doivljaj; od pobornika vizuelnih doivljaja on trai da mu pokau razliku izmeu navodnog opisa vizuelnog doivljaja Psijam i ovakvog disjunktivnog iskaza. Poto disjunktivni iskaz ne opisuje takav doivljaj, razlika izmeu ove dve vrste iskaza (ukoliko je ima) treba da pokae da opis vizuelnog doivljaja stvarno opisuje vizuelni doivljaj. Ovom Hintonovom zahtevu, da pobornik vizuelnih doivljaja pokae razliku izmeu ove dve vrste iskaza, moe se, meutim, prigovoriti da sam Hinton ne sugerira u emu bi se ta razlika mogla sastojati; naime, Hinton niti tvrdi da su ove dve vrste iskaza logiki ekvivalenti niti pak objanjava u emu se stvarno sastoji njihova slinost. Ako se

UVOD

31

iskaz Psijam moe parafrazirati kao Postoji neto k a o to je psijanje, o n d a je za istinitost ovakvog iskaza nuno da postoji n e t o to jeste psijanje; injenica da je isto to n u a n uslov za istinitost disjunkcije Ili vidim bljesak svetlosti, ili i m a m iluziju da to vidim s a m a po sebi nije dovoljna da pokae da ne postoji n e t o kao psijanje. S a m o a k o se pokae da je ovaj drugi, disjunktivni, iskaz parafraza prvog iskaza o psijanju to H i n t o n i ne pokuava mogue je tvrditi da ne postoji nikakvo psijanje. Dok se to ne pokae, p o b o r n i k vizueln i h doivljaja moe da t v r d i da psijanje i vizuelni doivljaji postoje; on moe da kae da utvrivanje istinitosti ili neistinitosti parafraze Postoji n e t o k a o to je psijanje zahteva da se u t v r d i da li se javilo neko psijanje ili ne. Mogunost utvrivanja istinitosti ili neistinitosti ovog iskaza zahteva, t a k o , da p r e t p o s t a v i m o postojanje psijanja. H i n t o n , m e u t i m , veruje da ta mogunost nije dovoljna da bi se p r e t p o s t a v i l o postojanje vizuemih doivljaja; on t a k o e eli da u to uveri i p o b o r n i k e vizuelnih doivljaja. Najveu tekou H i n t o n u predstavlja onaj p o b o r n i k vizuelnih doivljaja koji odbija da prihvati H i n t o n o v a tumaenja ili parafraze svojih sopstvenih misli ili iskaza. Na p r i m e r , taj p o b o r n i k moe da kae Kada psijam, o n d a mi je k a o da vidim bljesak svetlosti ali time, n a r a v n o , ne elim da kaem da vidim bljesak ili da i m a m iluziju da to vidim, a da i s t o v r e m e n o odbije da prihvati H i n t o n o v o t u m a e n j e njegove tvrdnje, Ne bih mogao da kaem da je to bilo vienje bljeska ili je to bilo s a m o n e t o slino, da ne znam okolnosti pod kojima se to desilo. Naravno, H i n t o n ni ne pokuava da dokae da je njegov sagovornik, u ovom ili n e k o m d r u g o m sluaju, obavezan da prihvati njegovo t u m a e n j e sagovornikovih misli ili tvrdnji. Da bi to dokazao, H i n t o n bi prvo m o r a o da izloi opte nune uslove za identifikaciju ili opisivanje doivljaja ili s t a n j a svesti; zatim bi H i n t o n m o g a o da tvrdi da iskaz tipa Meni je k a o da vid i m X te nune uslove zadovoljava s a m o u k o l i k o

32

ALEKSANDAR PAVKOVI

se doivljaj koji ovaj ovakav iskaz opisuje ili identifikuje, moe identifikovati ili opisati, ili pomou iskaza tipa Vidim X ili pomou iskaza tipa Imam iluziju da vidim X*. Poto Hinton ni ne pokuava da izloi ove opte nune uslove, on nam ne prua nikakav nepobitan dokaz da njegov sagovornik ne uspeva da svojim, gore navedenim iskazom, ukae na neki svoj poseban doivljaj. Meutim, Hinton priznaje da se o onom to doivljavamo kada neto vidimo moe govoriti kao o vizuelnim doivljajima, ali ne i o vizuelnim doivljajima posebne vrste koji se javljaju i kada vidimo i kada imamo iluziju. Hinton ne pokuava da prikae razliku izmeu doivljaja kojih je subjekt svestan u sluaju vienja i doivljaja kojih je svestan u sluaju iluzije; mogue je, naime, da se razlika nalazi samo u nekom verovanju iji su deo ulni doivljaji. Pretpostavimo da je nuan uslov za moj ulni doivljaj ili da verujem da je on deo moje iluzije ili da verujem da je on deo moga vienja (opaanja) neke stvari. Odatle sledi da svaki iskaz Vizuelni doivljaj X treba shvatiti ili kao Verujem da je to vizuelni doivljaj X, koji je deo moga vienja, ili kao Verujem da je to vizuelni doivljaj X, koji je deo moje iluzije da vidim. Ako svoje iskaze o vizuelnim doivljajima tako shvatim, onda je mogue i da kaem Nemam dovoljne osnove da verujem za ovaj vizuelni doivljaj niti da je on deo mog vienja niti da je on deo moje iluzije da vidim. Ovim ne elim da tvrdim da je vizuelni doivljaj zajedniko svojstvo i vienja i iluzije, ve samo to da ima sluajeva kada onaj ko opaa nema dovoljno osnova da svoj doivljaj odredi ni kao deo vienja ni kao deo iluzije. Hinton nije izloio nikakve prigovore ovakvom shvatanju ulnih doivljaja; to je moda zato to Hinton, izmeu ostalog, eli da pokae neosnovanost teze o identitetu doivljaja u svesti i dogaaja u mozgu, a ovako shvaeni ulni doivljaji nisu dogaaji ili entiteti koji se mogu poistovetiti sa nekim fizikalnim dogaaji-

UVOD

33

ma u mozgu. Naime, za tvrdnju o identitetu dva dogaaja neophodno je da oba budu opisana ili identifikovana u istoj vrsti26 konteksta, u takozvanom prozirnom kontekstu. Prema shvatanju koje sam skicirao vizuelni doivljaji su opisani ili identifikovani u neprozirnom kontekstu iskazi o vizuelnim doivljajima poinju izrazom Verujem.... Tekoe koje Hinton izlae svojstvene su shvatanju da je uvoenje novog tehnikog termina vizuelni doivljaj samo po sebi dovoljno da izdvoji ili identifikuje jednu posebnu vrstu doivljaja, kojih smo navodno bili svesni i pre nego Sto smo taj termin uveli. Ipak, Hintonovi prigovori nisu nuno upereni protiv Griceovog shvatanja ulnih utisaka; naime, Grice ne razmatra kojoj vrsti stanja pripadaju ulni utisci; mogue je da su ulni utisci verovanja posebne vrste ili deo takvih verovanja. Za njegovu analizu je dovoljno to da se neka stanja u svesti onoga ko opaa po Griceu, poslednje karike u kauzalnom lancu koji karakterie opaanje mogu opisati tvrdnjama tipa Izgleda mi kao.... Grice, dakle, pretpostavlja da se pojam opaanja moe razjasniti pozivanjem na kauzalni lanac koji vodi od opaenog materijalnog predmeta do onih stanja koja opisuju tvrdnje 27 tipa Izgleda mi.... Meutim, Jenny Teichmann smatra da, iako je moda logiki mogue na taj nain analizirati pojam opaanja, odatle ne sledi da je taj pojam stvarno kauzalni pojam kao to je, na primer, pojam davljenja (koji se moe definisati kao smrt prouzrokovana blokadom disajnih organa). injenica je takoe da predmet koji neko vidi na onoga ko ga vidi ne deluje na isti nain na koji deluje neki radioaktivni predmet ili neka ica pod elektrinim naponom. Teichmannova zapaanja navode na pomisao da Griceova analiza ne izlae nune i dovoljne uslove za opaanje ve samo nu* Vidi odeljak 2. za odreenje neprozirnih konteksta. " Vidi Teichmann, 1970. 3 Svest i saznanje

34

ALEKSANDAR PAVKOVIC

ne i dovoljne uslove za neku istinitu tvrdnju o opaanju nekog subjekta. Naime, neko moe da pomisli da neto opaa a da pri tome ne pomisli i da to to on opaa kauzalno objanjava injenicu da mu to to opaa izgleda ovako ili onako; mogue je, takoe, da subjekt, iako misli da neto opaa, ne smatra da se injenica da mu to to on opaa izgleda ovako ili onako, moe kauzalno objasniti prisustvom nekog materijalnog predmeta. Grice uvia da za njegovu analizu nije dovoljno da samo kae da prisustvo opaenog materijalnog predmeta kauzalno objanjava to to taj materijalni predmet subjektu izgleda onako kako izgleda. Neophodno je odrediti i stvarni lanac uzroka ili put kojim uzrok deluje na subjekt u sluaju kada on opaa; on smatra da je, za potrebe njegove analize, dovoljno da ukae na paradigmatske sluajeve ili primere takvih lanaca uzroka, a njihovo blie ili detaljnije odreenje on preputa posebnim naukama. Grice je, ini se, prinuen da se pozove na jo nepotpuna ili nepostojea nauna objanjenja ovakvih lanaca uzroka kako bi izbegao cirkularnost svoje reduktivne analize: pojam opaanja Griceu ne srne da poslui i za ovo odreenje lanca uzroka izmeu subjekta i opaenog predmeta,1* Meutim, Griceovo odreenje ovog kauzalnog odnosa ne samo da mora da izbegne cirkularnost ve mora da pokae da je u sluaju opaanja materijalnog predmeta odnos izmeu subjekta i opaenog materijalnog predmeta29 stvarno kontingentan a ne logiki nuan odnos. Po Griceovoj analizi iz istinite tvrdnje Vidim A (gde je A opis materijalnog predmeta) sledi istinitost jedne od ove dve tvrdnje: (a) Izgleda mi kao da je A ispred mene, ili (b) Izgleda mi kao da je ispred mene B, koje nije isto to i A. Iz istinite tvrdnje Vidim A, po
a Ovaj prigovor iznosi P. F. Strawson u eseju Strawson, 1974; vidi i Pearsov odgovor u Pears, 1976. B U svom esej Skica kauzalne teorije htenja i delanja, D. F. Pears pokuava tla savlada istu ovu tekou koja se javlja i u kauzalnoj analizi delanja.

UVOD

35

Griceovoj analizi isto tako sledi da je uzrok stanju, koje opisuje bilo (a) bilo (b), opaeni predmet opisan kao A bez obzira da li je tano (a) ili (b); dakle, na osnovu iskaza Vidim A i iskaza (a) ili (b), a priori zakljuujemo da je A uzrok 30ili stanja opisanog u (a), ili stanja opisanog u (b). Da bi se objasnilo kako je mogue a priori zakljuiti da postoji neka uzrona vanlogika M veza, nije dovoljno rei kao to to kae Pears , da ovaj uzroni odnos zadovoljava Humeov uslov za uzrone, kontingentne, odnose: uzrok (materijalni predmet) i posledica (ulni utisak) su dva zasebna i razliita entiteta ili injenice. Naime, to da su uzrok i posledica zaista dva razliita entiteta ovde se ne utvruje na osnovu posmatranja ve to a priori sledi iz same Griceove analize, na osnovu koje se uzrok svrstava u kategoriju materijalnih predmeta a ulni utisak u kategoriju stanja svesti (ili injenica o svesti onog ko opaa). Upravo to to Griceova analiza dozvoljava da a priori zakljuujemo o postojanju uzronih veza izmeu opaenih materijalnih predmeta i ulnih utisaka, dovodi u sumnju Pearsovu tvrdnju da su to dva zasebna i razliita entiteta. Pitanje je, dakle, kakva je to stvarno veza izmeu subjektovih ulnih utisaka i opaenog materijalnog predmeta za koju Grice tvrdi da je uzrona. ak ako izmeu opaenog materijalnog predmeta i ulnog utiska subjekta postoji neka ne-kontingentna, pa dakle i ne-kauzalna veza, ipak je mogue tvrditi da su sledei uslovi nuni (ali ne i dovoljni) za istinitost neke tvrdnje o opaanju materijalnog predmeta, kao to je Vidim A: 1. Postoji neki materijalan predmet kojeg dovodimo u vezu ako je potrebno i a priori sa opisom A.
K Ovaj zakljuak ne bi bio valjan u nekim sistemima relevantne logike; poto se Grice slui klasinom logikom iskaza, on bi morao da prihvati ovakav zakljuak. Prigovor ove vrste prvi je izloio VVhite (VVhite, 1961). Vidi Pears, 1976. str. 29.

36

ALEKSANDAR PAVKOVIC

2. Postoji neto to subjekt istinito opisuje tvrdnjom Izgleda mi kao da je ispod mene A (ili B) (gde je B razliit opis materijalnog predmeta od A), 3. Materijalni je predmet, u (1), uzrono odgovoran za ono to subjekt opisuje sa tvrdnjom Izgleda mi kao da je ispred mene A (ili B), Ve i ovako kako je izloen prvi je uslov prilino neodreen; ukoliko bismo eleli da tvrdimo da su ova tri uslova dovoljni za istinitost tvrdnje Vidim A, morali bismo preciznije da izloimo ne samo prvi uslov ve i trei. Nadalje, u cilju izbegavanja protivprimera morali bismo u (1) i (3) uvesti i pojam tanosti opisa A opaenog materijal32 nog predmeta. Cak i da na taj nain uspemo da dobijemo listu dovoljnih uslova za opaanje pitanje je da li je to i dalje jedna kauzalna analiza opaanje i, naravno, u kojoj je meri ona ne-cirkulama. Naime, ako se u analizu uvede pojam tanosti ili adekvatnosti nekog opisa materijalnog predmeta, kriteriji ove tanosti ili adekvatnosti se moda zasnivaju upravo na mogunosti veridinog opaanja materijalnih predmeta: tako se u analisans posredno uvodi pojam koji se analizira. Mada Grice ne pokazuje da je kauzalna analiza opaanja jedina mogua vrsta razjanjenja ovoga pojma, on jasno prikazuje mnoge prednosti ovakve analize opaanja, kako u pogledu razjanjenja osnova naeg verovanja u postojanje spoljanjeg sveta, tako i u pogledu odgovora na skeptike prigovore pouzdanosti ovih verovanja.
4. MILJENJE

Od Descartesa sve do kraja XIX veka, filosofi su uglavnom koristili dva modela miljenja, za koje se esto pretpostavljalo da su komplementarni: miljenje je ili ona vrsta aktivnosti due ili duha u
u

Za primere uvoenja ovakvih pojmova vidi Pcars, 1976.

UVOD

37

okviru koje duh dolazi u kontakt sa raznim, esto nepostojeim, entitetima ili sled ideja ili predstava u svesti. Krajem XIX veka i psiholozi i filosofi na13 laze da su ovi modeli neadekvatni i esto pogreni. Meutim, ni psiholozi ni filosofi jo ne razlikuju pitanje Sta je miljenje? (U koju vrstu entiteta spada miljenje?) od pitanja Sta se deava kada neko misli? niti pak pitanje Sta je to misao? od pitanja Od ega se sastoji miljenje? U odgovoru na prvo i tree pitanje, nije dovoljno a moda nije neophodno opisati i razvrstati sve one pojave kojih neko ko misli moe da bude svestan. Za odgovor na ta dva pitanja potrebno je da se utvrdi koja je vrsta pojave miljenje, odnosno kojim je pojmovima, iz oblasti mentalnog ili duhovnog ivota, srodan pojam miljenja. Na drugo i etvrto pitanje esto pokuavaju da odgovore i psiholozi; meutim, mnogi savremeni psiholozi bi ovakva pitanja 34 smatrali isuvie optim. U ogledu Miljenje i razmiljanje Ryle pokuava da odgovori na prvo pitanje Sta je miljenje? ali ne i na tree pitanje Sta je (pojedinana) misao? Odgovor na prvo pitanje ne mora nuno da uslovi i odgovor na tree pitanje: Rvle smatra da kada neko misli on ne mora da bude svestan svojih (pojedinanih) misli. Isto tako ni odgovor na drugo ili na etvrto pitanje ne mora da implicira neki odgovor na prvo pitanje; to to se deava u svesti nekog mislioca veoma se razlikuje od onoga to se deava u svesti tenisera potpuno zaokupljenog svojom igrom, pa ipak se za obojicu kae da misle. Ryle svakako ne porie da je u nekim sluajevima
u Meu prvim, eksperimentima u psihologiji miljenja su eksperimenti pripadnika Wiirzburgske kole. Vidi Huraphrcy, 1951. i Titchener, 1909. Meu prvim sistematskim fiiosofskim raspravama o miljenju istiu se rasprave V . Jamesa i F. Brentana. (James, 1890. pogl. 9, lom 1, i V Brentano, 1874.) 34 Neki filosofi koji razmatraju miljenje izgleda da smatraju da se ova pitanja ne mogu razlikovati na ovaj nain. Vidi James, 1890, tom I, pogl. 9 i Prie, 1969. Za primere savremenih psiholokih eksperimenata i teorija vidi P. N. Johnson-Laird i P. C. Wason, 1977 i A. Burton i J. Radford, 1978.

38

ALEKSANDAR PAVKOVIC

miljenja subjekt svestan pojedinanih misli u vidu predstava ili ak neizgovorenih reenica; on samo porie da su takve misli ili neke misli posebne vrste neophodne da bi se razjasnilo ta je to miljenje. Ako je svest o nekim pojedinanim razmiljanjima, predstavama ili neizgovorenim reenicama, nuan uslov da bi se za nekoga reklo da misli, onda i onaj ko misli ta radi na primer teniser, potpuno zaokupljen svojom igrom mora da bude svestan takvih predstava kakvih je moda svestan i neki mislilac. Meutim, Ryle izgleda da smatra da je ova posledica svojevrsni reductio ad absurdum zahteva da svako ko misli bude svestan pojedinanih razmiljanja ili predstava da je teniser svestan svojih razmiljanja teko da bi on mogao dobro da igra. Odatle sledi da reenice u kojima se javlja glagol misliti na primer, Teniser misli kad igra nije uvek mogue parafrazirati uz pomo izraza koji oznaavaju pojedinane dogaaje, radnje ili stanja u svesti; umesto ove vrste parafraze Ryle izlae parafrazu uz pomo priloga, parafrazu u kojoj se mesto glagola misliti javlja neki od priloga; na primer u parafrazi prethodnog primera Teniser misli kad igra, Teniser paljivo igra, misliti je zamenjeno sa paljivo. Ovakva parafraza pomou nekog priloga nije, naravno, mogua u svim sluajevima upotrebe glagola misliti. U sluajevima u kojima subjekt ne misli ta (u tom trenutku) radi, ve samo misli ili razmilja, Rvle ukazuje na mogunost da se njegovom razmiljanju uvek nae neki potpuniji opis: kada neko misli o ahovskom polju i figurama, njegovo se razmiljanje moe potpunije opisati kao pokuaj, (u mislima) ahmata u pet poteza. Za Rvlea je ovaj drugi opis potpuniji (doslovno, puniji) verovatno zato to ukazuje emu (kojoj svrsi) slui dato razmiljanje i tako blie odreuje celokupni sklop namera i radnji subjekata u okviru kojih se to razmiljanje javlja. Mogunost ovakvog punijeg opisa razmiljanja navodi Rvlea da razmiljanje upo-

UVOD

39

redi sa pripremama ili probama za izvrenje neke radnje; tako potpuniji opis razmiljanja ukazuje na radnju za koju je to razmiljanje proba ili priprema. Razlika izmeu razmiljanja i drugih vrsta priprema ili proba sastoji se u tome to je razmiljanje potpuno nezavisno od opreme ili bilo kojih tehnikih uslova neophodnih za izvrene radnje a subjekt moe da svoje miljenje zapone, usmeri ili prekine po svojoj sopstvenoj volji. Naravno, Rylc ne tvrdi da je svako razmiljanje proba ili priprema za izvrenje neke radnje; on priznaje da se misli nekom mogu javiti nepovezano; primer za to bi mogao biti sluaj kada neko sanjari o letovanju. Kao to to Ryle sugerira u jednom kasnijem radu35 ovakvi su sluajevi miljenja bez nekog odreenog cilja. Ryle istie da se razmiljanje, uopte uzev, ne moe shvatiti kao tok ili aktivnost sastavljena iskljuivo od ovakvih nepovezanih misli i asocijacija, koje se redaju jedne za drugim; naprotiv, on smatra da se upravo ovakav vid nepovezanog miljenja razjanjava uporeenjem sa svrhovitijim oblicima miljenja u kojima se za tok, naizgled nepovezanih, misli uvek moe nai potpuniji opis. Nije jasno meutim da li je Ryleov model parafraze iskaza o miljenju mogue primeniti i na sloenije sluajeve razmiljanja kada, na primer, neko i razmilja o neemu i misli ta radi; na primer, savestan diplomata pripremajui se za vaan sastanak, popravlja svoju kravatu, podeava svoj izraz lica i u sebi se pita koliko je sati, a u isto vremc razmilja o eni i deci, tako to ih predstavlja u mati kako veselo askaju. Diplomata nesumnjivo misli ta radi (on nije dekoncentrisan) ali kako izgleda potpuniji opis onoga to radi kada razmilja? Tok njegovih misli je povezan i moe da se prekine pa tako njegovo razmiljanje ne ispunjava uslov za potpuno nesvrhovita razmiljanja; a ipak njegovo razmiljanje o eni i deci ne izgleda kao proba, isprobavanje ili priprema za
Vidi Ryle, 1979, pogl. 4.

40

ALEKSANDAR PAVKOVIC

neku drugu radnju (on se ne priprema da ide 36 kui niti isprobava kako je to kad je on kod kue). Izgleda da on vri jednu od svojevrsnih radnji koje se vre samo razmiljanjem: to su radnje koje nam omoguavaju da u mislima budemo s nekim s kojim stvarno nismo, tj. da u mislima rekreiramo situaciju u kojoj nismo prisutni. Za ovakve radnje je nuino da subjekt bude svestan svojih misli ili predstava. Poto to nije nuno za tenisera koji misli ta (u tom trenutku) radi, ovakvo shvatanje razmiljanja se ne uklapa u Rvleov program jedinstvenog razjanjenja i miljenja i razmiljanja (sluajeva kad subjekt misli ta radi i sluajeva kada on razmilja). 37 U jednom ranijem radu Ryle je meu prvim i ukazao na viestruku polimorfnu upotrebu glagola misliti, da oznai, kako stanja svesti tako i aktivnosti ili radnje u svesti, pa i uverenja i stavove (Tada sam pomislio..., Mislei o tome, zakljuio sam ... Mislim da je to netano.). Ovo je neke filosofe38 navelo da tvrde da ne postoje opti nuni usjovi za upotrebu glagola misliti i da stoga nije ni mogue na jedinstven nain razjasniti pojam koji karakterie neke od ovih upotreba glagola misliti. Zajedniki nuni uslov za upotrebu glagola misliti sigurno nije ono to taj glagol navodno uvek opisuje ili oznaava: glagol misliti prethodi opisima i iskazima raznih vrsta. Ipak, u svakoj svojoj upotrebi taj glagol moda ukazuje na (ali
* Nije sigurno da se razmiljanje o deci i eni uvelt moe shvatiti santo kao da je to neka priprema ili isprobavanje, ak i kada ono to sigurno nije; uzmimo da na diplomata nema enu i decu i da nikada ne razmiSlja o ovoj potpunoj fiktivnoj eni i deci kada se priprema za dolazak kui; uzmimo isto tako da on ne namerava da se oeni i da ima decu tako da njegovo razmiljanje ne moe da se shvati kao neko ispitivanje kako bi to bilo kada bi ih on imao. Rei, kao Sto bi to neki psihoanalitiaramater rekao, da su njegova razmiljanja izraz njegove podsvesne el>e da ima porodicu, ne znai da se on priprema ili isprobava da poseduje porodicu. Vidi Ryle, 1951. M Vii White, 1968, pogl. 4.

UVOD

4J

ne i opisuje) uslove u kojima se utvruje istinitost iskaza ili opisa koji ga slede. Naime, kada se taj glagol koristi u cilju opisa neijeg mentalnog stanja, neijeg uverenja ili pobuda moda se time implicira da se istinitost toga opisa utvruje na osnovu onog ega je sam subjekt svestan. Istinitost iskaza On razmilja o deci i eni utvruje se na osnovu onoga ega je subjekt svestan; istinitost iskaza Teniser misli ta radi isto se tako utvruje na osnovu onoga ega je teniser svestan; teniser 39 je ili svestan da je usredsreen na igru ili svestan neeg drugog to nema veze sa igrom; u drugom sluaju ovaj je iskaz neistinit. Poto iskaz On misli da Jovan ima Golfa, ali toga nije svestan nije samoprotivrean, On misli da p ne povlai za sobom On je svestan da p; meutim, On je svestan da p je ipak najbolje svedoanstvo za istini40 tost iskaza On misli da p. Shvatanje uslova za utvrivanje istinitosti tvrdnji koje zapoinju sa Mislim ... ili On misli..., koje sam ovde izloio, daleko je od toga da u potpunosti razjasni pojam miljenja; meutim, priroda svedoanstva za ovakve tvrdnje ukazuje da je miljenje neto ega je subjekt svestan, mada kao to je to Ryle pokazao miljenje ne mora da bude ni neko mentalno stanje ni neka mentalna radnja. Esej Petera Geacha o miljenju prilog je polemici o materijalizmu. Po njegovom shvatanju misao je segment jedne od osnovnih delatnosti, miM Svakako, neko ko je usredsreen na igru ne mora loga da bude i svestan (ona ga toliko zaokuplja da nije svestan da ga zaokuplja). Meutim, u sluaju kada se utvruje istinitost iskaza On misli. .., tj. kada se trai najbolje svedoanstvo za iskaz On misli. . ., teniser se pila da li on misli ta radi (zbog sumnje da on to ipak ne misli); da bi na to pitanje potvrdno odgovorio on mora da bude svestan da ga zaokuplja igra. Da bi posvedoio da je usredsreen na svoju igru, da misli na igru, nuno je da je svestan te svoje usredsreenosti. 40 U prilog ovome ide i jedna vrsta pragmatike protivrenosti koja se javlja kada sam subjekt porekne da je svestan onoga to misli: Mislim da Jovan ima Golfa, ali toga nisam svestan. Nuan uslov za izricanje iskaza Mislim ... jeste da je subjekt koji ga izrie svestan toga Sto misli.

42

ALEKSANDAR PAVKOVIC

ljenja, segment koji poseduje odreenu logiku strukturu. Kako to sam Geach istie, njegovo shvatanje miljenja kao osnovne delatnosti zasnovano je kao i Ryleov opis razmiljanja na mogunosti da se jedan sluaj miljenja opie na manje ili vie sloen nain; po Geachu osnovna radnja, miljenje, opisana iskazom tipa On misli..., moe se (sloenije) opisati kao manje osnovna radnja, On rauna... ili, kao jo manje osnovna, On zbraja 25 i 162. Za razliku od Rvlea, Geach izgleda pretpostavlja da je neko miljenje logiki mogue opisati kao najosnovniju radnju, a da se pri tom uopte ne implicira ili pretpostavi da postoji neki sloeniji opis te radnje, u kome se to miljenje dovodi u vezu sa nekom drugom radnjom koja nije miljenje; drugim recima, za razliku od Rvlea, Geach izgleda pretpostavlja da je neko miljenje mogue opisati a da se pri tom ne implicira ili pretpostavi niti da je to neka priprema, neka proba, za neku drugu radnju41niti da je to posebna vrsta nepovezanog miljenja. Nije jasno ta bi Geach rekao za iskaz tipa Teniser misli ta radi gde miljenje oigledno nije neka samostalna radnja koja se moe opisati nezavisno od neke druge radnje; naime, nije jasno da li su po Geachu nezavisnost i samostalnost miljenja, koji karakteriu miljenje kao osnovnu delatnost, nuan uslov za miljenje. Ako jeste, onda po Geachu ovakvi iskazi uopte ne bi bili opisi miljenja. Nije takoe jasno da li Geachovo odreenje miljenja kao osnovne radnje moe da razjasni u kom smislu je i sanjarenje neko miljenje: sanjarenje o letovanju, na primer, moe se opisati kao niz misli ili/i predstava od kojih svaka ima svoju posebnu
41 Ako Geach eli da kae samo da je miljenje osnovna delatnost u poreenju sa nekim drugim dualnostima iji opisi ukljuuju ili impliciraju opise miljenja, onda je njegovo odreenje manje sporno nego to izgleda; on onda dozvoljava i opis nekog miljenja koje uopte ne pominjc miljenje ve samo neku delatnost osnovniju od miljenja. Odatle sledi da je mogu i materijalistiki opis miljenja koji uopte ne pominjc miljenje; zato i mislim da Geach ipak eli da kae da je miljenje apsolutno a ne relativno osnovna radnja.

UVOD

43

logiku s t r u k t u r u ; na p r i m e r , prvo se javlja m i s a o o s u n a n o j plai, z a t i m o plavom m o r u , z a t i m subjekt samoga sebe predstavlja k a k o pliva. Moda bi za ovaj tok misli i p r e d s t a v a Geach r e k a o da je to osnovna delatnost miljenja o letovanju na m o r u ; sanjarenje o letovanju je ve sloeniji opis j e d n e manje osnovne delatnosti. Ako je to t a n o , o n d a se postavlja pitanje na osnovu ega se ovakav t o k misli svrstava u istu v r s t u osnovnih radnji k a o i miljenje u sluaju u k o m e neko neto na p a p i r u r a u n a (a da nije svestan nikakvih pojedinanih misli). Mada bi za sluaj r a u n a n j a moglo da se kae da je to j e d n a r a d n j a (pa t a k o i osnovna r a d n j a ) , za sluaj sanjarenja ili s r a z m e r n o nepovezanog toka misli, teko da bi se moglo rei da ono predstavlja ili sadri n e k u radnju, pa stoga nije j a s n o da li bi, po Geachovom o d r e e n j u miljenja kao delatnosti, ovakav tok, ovo sanjarenje, u o p t e i bilo miljenje; m a d a ovaj tok misli m o d a zadovoljava Geachove kriterije za delatnost b u d u i da n a s ove misli mogu p o t p u n o zaokupiti i t a k o omesti u nekoj drugoj delatnosti nije u o p t e j a s n o da li su njegovi kriteriji dovoljni da razgranie radnje ili delatnosti od m e n t a l n i h stanja. Po istim ovim kriterijima, n e k a bi m e n t a l n a stanja, k a o to su bol i tuga, bila delatnosti. Mogue je da Geach, sledei neke srednjovekovne filosofe, i o stanjima duha govori kao o d e l a t n o s t i m a ili r a d n j a m a ; ali, takvu p r o i r e n u u p o t r e b u p o j m a delatnosti ili radnje, on niti objanjava niti opravdava. 4 2 Usled toga se za Geacha ne moe rei da je pokazao a kamoli n e p o b i t n o dokazao da je miljenje neka delatnost, a jo manje da je pokazao da je to neka a p s o l u t n o osnovna delatnost ili radnja. Kako to sam Geach istie, njegova se druga sporna postavka da miljenju nedostaju neke od vremenskih relacija koje imaju fizikalni doga0 Zanimljivo je da Geach previa tvrenje jednog autoriteta na koje se poziva Wittgensteina da miljenje nije neka delatnost ili aktivnost. Vidi Wittgcnstein, 1967, Zeltel paragraf 64.

44

ALEKSANDAR PAVKOVIC

aji i da se stoga ne moe meriti satom zasniva na prvoj tezi da je miljenje jedna osnovna delatnost; Geach, dakle, ne uspeva da dokae nijednu od ove dve, nesumnjivo zanimljive, teze o miljenju.
5. PAMENJE

Za razliku od miljenja, pojam pamenja ili seanja zaokuplja filosofe jo od antikih vremena; oduvek se pretpostavljalo da bi razjanjenje pojma pamenja trebalo da pokae kako je mogue znati neto to se dogodilo u prolosti, dakle neto ega vie nema. Reenje ovog problema predstavlja poseban izazov za filosofe koji znanje shvataju kao neposredno poimanje nekih prisutnih predmeta ili injenica. ak i Hume, koji se neustraivo suoava sa raznolikim problemima odreenja saznanja, priznaje da fenomen pamenja ne moe43 da objasni u okviru svog sistema ideja i utisaka. I Hume, kao i veina filosofa posle njega, ovaj problem pokuava da resi uvoenjem kao nunog i dovoljnog uslova za pamenje posebne vrste mentalnog stanja koje nam predstavlja neki dogaaj ili predmet u prolosti. Uverljive razloge za odbacivanje ovakvog modela meu prvim je izloio Wittgenstein u vreme svog boravka u Cambridgeu, od 1929; on ukazuje da nuan uslov za upotrebu reci pamtiti nije neki poseban mentalni dogaaj u svesti subjekta i da sama ta re ne slui uvek za opis nekog mentalnog stanja.44 Neto slino tvrdi i Rvle.45 On razlikuje pojam pamenja od pojma priseanja: ako neko neto pamti to znai da je on to ranije nauio ili saznao i da to nije zaboravio; prisetiti se neega, meutim, ponekad zahteva i prizivanje u
Hume, David, 1793. Appenix za Knjigu I, str. 85, str. 627, Selby Bigge edition. ** VVittgenstein, 1953. paragrafi: 166, 305306 i II deo, xiii. Rylc. 1949. VIII, odeljak 7.

UVOD

45

svest nekog ranijeg dogaaja ili predmeta, pa tako ukljuuje i neko mentalno stanje. Ni Ryle ni Wittgenstein ne poriu da je u nekim sluajevima pamenja ili priseanja, nuno da subjekt koji pamti bude svestan nekog mentalnog stanja ili dogaaja; oni poriu samo da subjekt koji neto pamti uvek mora da bude svestan nekog mentalnog stanja ili dogaaja posebne vrste, koji karakterie pamenje. VVittgensteinova i Rvleova razmatranja podstakla su savremene filosofe da razgranie tri vrste pamenja**: pamenje onoga to je subjekt doiveo ili opazio, pamenja injenica za koje je saznao (ali koje nije nuno i sam utvrdio) i pamenja kako se neto radi. Polazei od nekih Wittgensteinovih ili Rvleovih zapaanja, neki filosofi pokuavaju da svo pamenje svedu na pamenje injenica, na 47sposobnost da se ono to je ranije saznato zadri. Za razliku od njih, Martin i Deutscher u eseju Pamenje ne nastoje da ove tri vrste pamenja svedu na jednu. Umesto toga, oni pokuavaju da izloe nune i dovoljne uslove za sve tri vrste pamenja. U okviru pokuaja jedinstvenog razjanjenja pojma pamenja oni brane i dve sporne, mada uspeno ilustrovane, postavke o pamenju: da bi neko neto pamtio nije nuno da on veruje da se dogodilo to to on pamti i, da subjektov taan opis nekog prolog dogaaja (koji je moda on sam doiveo) nije dovoljan da pokae da on stvarno pamti taj dogaaj. Martin i Deutscher tvrde, da je nuno kako bi subjekt pamtio ono to tano opisuje i to se dogodilo, da izmeu toga to se desilo i njegovog predstavljanja48 tog dogaaja postoji odreena kauzalna veza; postojanje te kauzalne veze moe da objasni kako se deava to da neko moe da pamti neto (to sebi ili drugima verno predstavlja) a da ne veruje da se to i desilo.
Za jednostavan i razumljiv prikaz te razlike vidi Locke, 1970. Vidi Malcolm, 1963, Squircs, 1969. i Margolis, 1977. * 'Predstavljanje' je tehniki termin koji oznaava bilo kakvu vrstu izraavanja onoga Sto subjekt pamti bilo da se to izraava verbalno, samo u svesti ib* u nekim fizikim radnjama.
44

46

ALEKSANDAR PAVKOVIC

Ako su svi ostali uslovi za pamenje ispunjeni i ako postoji kauzalna veza izmeu subjektovog predstavljanja i onoga to on predstavlja a to se dogodilo u prolosti, Martin i Deutscher su spremni da tvrde da subjekt stvarno pamti taj dogaaj; ako takva veza ne postoji, subjekt ne pamti. Po svemu sudei, postojanje te kauzalne veze, po Martinu i Deutscheru slui kao kriterij da li neko pamti ili ne. Meutim, Martin i Deutscher smatraju da pojam pamenja pretpostavlja postojanje neke kauzalne veze ove vrste i pored toga to mi koji se tim pojmom sluimo ne znamo nita o prirodi te kauzalne veze. Iz ovoga izgleda sledi da za primenu tog kriterija nije neophodno da u odreenom sluaju pamenja znamo u emu se sastoji odgovarajua kauzalna veza, ve je dovoljno da znamo da H u tom sluaju ona postoji ili ne. Ako je tako, onda, usled naeg neznanja prirode neophodne kauzalne veze, u brojnim sluajevima nije mogue utvrditi da li neko pamti ili ne, sve dok to moda ne pokau neka nova nauna otkria o prirodi te veze.49 Ipak Martin i Deutscher ne ostaju pri tvrdnji da mi ne moramo nita da znamo o prirodi kauzalne veze u sluajevima pamenja tu kauzalnu vezu oni ipak blie odreuju. Prvo, oni uvode tehniki pojam 'delotvornog' uzroka, koji nije (nuno) ni nuan ni dovoljan kauzalni uslov i tako odbacuju humeovsko tumaenje ove kauzalne veze, kao odnosa izmeu tipova predmeta ili dogaaja. Zatim, na osnovu razmatranja 'nepravilnih' ili 'devijantnih' lanaca uzroka (koji stvarno ne vode pamenju), oni uvode 'strukturni analogon' (trag pamenja) onoga to se dogodilo, kao nunu kariku u lancu uzroka koji vode pamenju. Kao i kod klasinih teorija pamenja, po kojima neko mentalno stanje predstavlja dogaaj u prolosti, i ovde se postavljaju dva pitanja: kako ne-cirkularno utvrditi da li je neto strukturni
* Vidi Margolis, 1977.

UVOD

47

analogon onog to se pamti i da li je kauzalna veza koja ukljuuje ovakav analogon, stvarno dovoljan uslov za pamenje (pod pretpostavkom da je u svakom sluaju pamenja mogue pronai ovakav analogon). Da bi se izbegla cirkularnost analize, pri utvrivanju da je neko predstavljanje strukturni analogon neemu to se dogodilo u prolosti, nije mogue pretpostaviti ni da je to predstavljanje tano ili istinito predstavljanje tog dogaaja, niti da je to predstavljanje stvarno trag pamenja, tj., da se nalazi u kauzalnom lancu koji vodi pamenju. Uvoenjem ovakvog strukturnog analogona Martin i Deutscher pokuavaju da objasne kako to da data kauzalna veza zaista vodi predstavljanju neega to se dogodilo, dakle, tanom predstavljanju: otuda nije mogue pretpostaviti da je to predstavljanje tano. Zatim, ovakav strukturni analogon je neophodan da bi se utvrdilo da neka kauzalna veza zaista vodi pamenju: stoga, za predstavljanje koje tek treba odrediti kao strukturni analogon nekom prolom dogaaju, nije mogue pretpostaviti da je ono stvarno trag pamenja, tj. da je deo one kauzalne veze koja vodi pamenju. Ali ako iskljuimo ove dve pretpostavke nije jasno da li je ovakav strukturni analogon dovoljan da se neka kauzalna veza, iji je on deo, proglasi za kauzalnu vezu koja vodi pamenju. Uzmimo ve poznati primer oveka koji pamti da ga je kao dete kidnapovao neki visok cmomanjast ovek (on pamti da je doiveo kako ga ovaj kidnapuje). Delotvoran uzrok njegovog predstavljanja ovog kidnapovanja je stvaran dogaaj u njegovom detinjstvu: njegov crnomanjasti i visoki brat ga je zaista odveo na izlet. Da li je 'strukturna analogija' izmeu njegovog predstavljanja i stvarnog dogaaja dovoljna da kaemo da on stvarno pamti kako je bio kidnapovan? Ako to odbijemo, i umesto toga kaemo da on pamti samo kako ga je brat odveo na izlet, dovedeni smo u poloaj da tvrdimo ne samo to da subjekt ne mora da veruje da se ono to on
pamti dogodilo, ve i to da on ne mora da bude ni

48

ALEKSANDAR PAVKOVIC

svestan onog to on u stvari pamti: na subjekt moe da tvrdi da on ne pamti kako ga je brat odveo na izlet (mada je to kasnije saznao i prihvatio) a da i pored toga mi tvrdimo da on to ipak pamti; svest o svom sopstvenom pamenju ovde vie nije najbolje svedoanstvo o sadraju svog sopstvenog pamenja. ak i ako dozvolimo da je ovo mogue u okviru neke psiholoke teorije, (ili da nam to omoguava da shvatimo odreene psiholoke teorije), pitanje je da li je pojam pamenja koji se tu razjanjava isti onaj kojim se sluimo kada se ne bavimo psihologijom. Kao to sam ve primetio, ovakvo shvatanje kauzalne veze dozvoljava da u nizu sluajeva sa nedovoljnom ili nedovoljno utvrenom strukturnom analogijom usled nedostatka razraene i potvrene teorije, nije mogue utvrditi da li subjekt stvarno pamti ili ne, kao ni to ta on u stvari pamti. Upotreba strukturnog analogona izmeu predstavljanja i prolog dogaaja kao kriterija pamenja, ima ipak izvesne slinosti sa jednim od naina kojim se sluimo da bismo utvrdili da li neko pamti ili ne. Ako neko nije siguran da li stvarno pamti neto, za ta iz drugih izvora zna da se dogodilo, on moe da se upita da li to to mu pada na pamet ima ikakve slinosti sa onim to se stvarno dogodilo; ali ak i ako ima slinosti i ako postoji kauzalna veza izmeu prolog dogaaja i onog to mu sad pada na pamet, on moe i dalje da sumnja da on to stvarno pamti. On moe imati razliite razloge za tu sumnju: izmeu ostalog, on moe sumnjati da mu se ta misao ('predstavljanje') javila na nain koji iskljuuje mogunost pamenja (u snu, slobodnim, tj. proizvoljnim tokom njegovih misli itd.). Pored toga, u sluajevima pamenja injenica kao i pamenja kako neto uiniti, mogue je sumnjati ne samo da su ovi uslovi dovoljni ve i da su oni nuni; tako se moe postaviti pitanje da li je neki uzroni lanac tipa delotvorne uzronosti logiki nuan uslov da bi neko zapamtio datum Ko-

UVOD

49

sovske b i t k e ili k a k o se pliva. R a z m o t r i m o t a k o tvrdnju On se ipak sea k a k o se pliva, izreenu o n e k o m ko je p r e t r p e o s k o r o p o t p u n u amneziju; k a d a to kaemo, nije n u n o da p r e t p o s t a v i m o da je njegovo ranije plivanje uzrono delotvorno za njegovo sadanje plivanje; mogue je, naime, da je ta tvrdnja istinita ak i a k o na neki nain u t v r d i m o da njegovo ranije plivanje nije uzrono delotvorno za njegovo sadanje plivanje. Ovaj sluaj mogli bis m o da objasnimo na sledei nain: i njegovo sadanje plivanje, k a o i njegovo ranije plivanje, manifestacije su j e d n e te iste sposobnosti ili vetine, vetine plivanja (ta je vetina moda u ovom sluaju u r o e n a ) ; k a d a k a e m o On se ipak sea k a k o se pliva t i m e kaemo da je zadrao (ili da nije izgubio) sposobnost da pliva. P o t o je ta sposobnost zadrana, nije n e o p h o d n o pretpostaviti da izm e u njegovog ranijeg plivanja i njegovog sadanjeg plivanja postoji neka uzrona veza. 30 Pretpostavimo, nadalje, da je subjekt n a u i o n a p a m e t sve vanije d a t u m e u istoriji srpskog nar o d a i da, posle gotovo p o t p u n e amnezije, u s p e da se seti samo d a t u m a Kosovske bitke. I u ovom sluaju ne sledi da je njegovo ranije uenje vanijih d a t u m a u istoriji srpskog n a r o d a uzrono delotvorno za njegovo p a m e n j e d a t u m a Kosovske bitke; mogue je, naime, da je njegovo izricanje tanog d a t u m a Kosovske b i t k e opet samo ispoljavanje njegove sposobnosti recitovanja svih vanijih datuma u istoriji srpskog n a r o d a , sposobnosti koju je on s a m o delimino sauvao. Ovi p r i m e r i ne pokazuju da u nekim sluajevima pamenja n e m a nikakve uzrone veze izmeu onoga to subjekt p a m t i i njegovog predstavljanja; moe se, naime, tvrditi da je za pamenje ak i u naim p r i m e r i m a , uzrono n e o p h o d n o da subjekt sauva neku svoju sposobnost koja se t a d a ispoljava u njegovom predstavljanju onog to pamti. Iz ovoga, m e u t i m , ne sledi da tu postoji neki
M

Za ovakve primerc vidi Squires, 1969.

4 Svest i saznanje

50

ALEKSANDAR PAVKOVIC

uzroni lanac izmeu dogaaja u prolosti i sadanjeg predstavljanja. Da bi subjekt neto pamtio, u naim je primerima, ne samo uzrono, ve i logiki nuno da on sauva neke svoje sposobnosti: da bi se seao kako se pliva, logiki je nuno da sauva sposobnost da pliva. Mogue je da su u ovakvim sluajevima potrebni i odreeni uzroni uslovi pod kojima subjekt moe da sauva ili zadri te sposobnosti. Sigurno je da se sve tvrdnje o pamenju ne mogu parafrazirati uz pomo tvrdnji o ispoljavanju sposobnosti koje je subjekt sauvao: u nizu sluajeva, pamenje jednostavno nije ispoljavanje nekih sposobnosti ili vetina. Ali Martin i Deutscher bi trebalo da pokau koja je prednost njihove analize pamenja nad ovakvim parafrazama i u sluajevima kada nam se parafraze uz pomo tvrdnji o ispoljavanju sposobnosti ine prirodnijim. Mogue je, naravno, da nam ovakve parafraze izgledaju prirodnije zato to u ovakvim sluajevima pamenja ne poznajemo njihove kauzalne mehanizme. Ako je to tano, to bi onda trebalo i dokazati.51
Aleksandar PAVKOVIC

11 Na pomoi pri izboru tekstova, eleo bih da se zahvalim Leonu Kojenu; kolegama i prijateljima koji su te tekstove preveli zahvaljujem na savesno obavljenom poslu, a Iliji Moljkoviu, lektoru, na nizu sugestija koje su prevode uinili razumljivijim; na pomoi u pripremi predgovora i prevoda za tampu zahvalan sam Mirjani ulci.

UVOD

51

IZBOR IZ LITERATURE
1. Filosofsko razjaSnjenje i filosofska argumentatija Davidson, Donald. (1973) ^Radical Interpretation* Dialectica, torn 27, 1973, str. 31328. Davidson, Donald. (1974) Psychology as Philosophy* u zbirci Philosophy of Psychology, ur. S. C. Brown, London, 1974. Langford, C. H. (1942) Moore's Notion of Analysis* u zbirci The Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp. London, 1942. Moore, G. E. (1925) A Defense of Common Sense* u zbirci Contemporary British Philosophy (second series), ur. J. H. Muirhead. London, 1925 (preStampano i u G. E. Moore. Philosophical Papers). Moore, G. E. (1942) A Reply to my Critics* u zbirci The Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp. London,
1942. str. 660-667.

Passmore, John. (1956) A Hunderd Years of Philosophy, London, 1956. Passmore, John. (1970) Philosophical Reasoning, drugo izdanje. London, 1970. Quine, W. V. (1969) EpistemoIogy Naturalized* u zbirci njegovih eseja Ontological Relativity and Other Essays. New York, 1969. Routley, R. i Routley, V. (1973) RyIe's Reductio ad Absurdum Argument* u casopisu Australasian Journal of Philosophy, torn 51, br. 2 1973. str. 125138. Russell, Bertrand. (1905) On Denoting*, u <5asopisu Mind, 1905; preStampano u zbirci Russellovih eseja Logic and Knowledge, ur. R. Marsh. London, 1926 (prevod na srpskohrvatski Ideje, 2/1979). Ryle, Gilbert. (1954) Dilemmas, Cambridge, 1954. Ryle, Gilbert. (1954a) Proofs in Philosophy* na francuskom objavljeno u casopisu Revue Internationale de Philosophie, torn. VIII, PreStampano u Ryle, G. Collected Papers, London, 1971. torn drugi. Sommers, Fred. (1963) Types and Ontology* u asopisu Philosophical Review, torn 72, 1963. PreStampano u zbirci Philosophical Logic, ur. P. F. Strawson. Oxford, 1967. Sommers, Fred. (1965) Predicability* u zbirci Philosophy in America, ur. M. Black, London, 1965. Strawson, P. F. (1970) ^Categories* u zbirci Ryle: A Collection of Critical Essays, ur. O. P. Wood i G. Pitcher. London, 1970. Urmson, J. O. (1956) Philosophical Analysis. Oxford, 1956.

52

ALEKSANDAR PAVKOVIC

2. Znanje i verovanje Armstrong, D. M. (1973) Belief, Truth and Knowledge. Cambridge, 1973. Barnes, W. H. F. (1963) Knowing u casopisu Philosophical Review, 1963. str. 316. Chisholm, R. M. (1966) Theory of Knowledge. Englewood Cliffs, SAD, 1966. Feldman, R. (1974) An Alleged Defect in Get tier-Counterexamples* u dasopisu Australasian Journal of Philosophy, 1974, str. 6869. Harrison, J. (1962) Knowing and Promising u casopisu Mind, torn. 71. 1962 (prestampano u Griffiths, A. P. (ur.) Knowledge and Belief, Oxford, 1967). Hooker, M. (1973) In Defense of a Principle of Deducibility for Justifications u casopisu Philosophical Studies, 1973. str. 402406. Johnsen, B. L. (1974) Knowledge u casopisu Philosophical Studies, torn 25. 1974. Lehrer, K. (1965) Knowledge, Truth and Evidence u Casopisu Analysis, torn. 25, 1965, str. 168175. Lehrer, K. (1974) Knowledge. Oxford, 1974. Malcolm, N. (1963) Knowledge and Certainty. Englewood Cliffs, SAD, 1963. Mayo, B. (1963) A Note on Austin's Performative Theory of Knowledge* u casopisu Philosophical Studies, torn 14, 1963. str. 2831. New, C. G. (1965) Some implications of 'someone'* u casopisu Analysis, 1965. str. 6264. Pappas, G. S. i Marshall Swain (ur.) (1978) Essays on Knowledge and Justification. London, 1978. Prichard, H. A. (1950) Knowledge and Perception. Oxford, 1950. * Quine, W. V. O. (1953) Reference and Modality* u zbirci eseja From a Logical Point of View. Cambridge, Mass. (SAD), 1953. Roth, M. D. i Galis, L. (ur.) (1970) Knowing: Essays in the Analysis of Knowledge. New York, 1970. Russell, B. (1912) Problems of Philosophy. London, 1912. (Prevod na srpskohrvatski, Problemi filosofije, Nolit, Beograd, 1980). Ryle, G. (1949) The Concept of Mind. London, 1949. Skyrms, B. (1967) The Explication of X knows that p u casopisu Journal of Philosophy, torn 64, 1967, str. 373389. Saunders, J. T. (1972) Thalberg's Challenge to Justification via Deductions Philosophical Studies, torn 23, 1972, str. 358364. Thalberg, I. (1969) In Defense of Justified True Belief* u Casopisu Journal of Philosophy, torn 66, 1969, str. 795-803.

UVOD

53

Thalberg, I. (1974) Is Justification Transmissible through Deduction?* u dasopisu Philosophical Studies, torn 25, 1974, str. 347356. Unger, P. (1975) Ignorance, Oxford, 1975. Urmson, J. 0. (1952) Parenthetical Verbs* u casopisu Mind, 1962 (preStampano u Flew, A. (ur.) Essays in Conceptual Analysis, London, 1956). Wright, M. (1965) 'I know' and Performative Utterances u casopisu Australasian Journal of Philosophy, torn
43, 1965. str. 3347.

3. Opazanje i culni utisci Armstrong, D. (1961) Perception and the Physical World, London, 1961. Austin, J. L. (1962) Sense and Sensibilia. Oxford, 1962. Ayer, A. J. (1967) Has Austin refuted the Sense-Datum Theory?* u casopisu Synthese, torn 17, 1967, str. 1740. (preStampano u Ayer, A. J. Metaphysics and Common Sense. London, 1970). Barnes, W. H. F. (1956) On Seeing and Hearing* u Contemporary British Philosophy, ur. H. D. Lewis, treca seri.ja. London, 1956. Dore, C. (1965) Seeming to See* u casopisu American Philosophical Quarterly, torn 2, 1965, str. 312318. Dretske, F. I. (1969) Seeing and Knowing. London, 1969. Grice, H. P. (1962) Some Remarks About the Senses* u Analytical Philosophy, drugi torn, ur. R. J. Butler. Oxford, 1962. Grice, H. P. (1975) Logic and Conversation* u Syntax and Semantics treci torn, ur. P. Cole i J. L. Morgan. New York, 1975. Hampshire, S. (1961) Perception and Identificationo u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vol. 35, 1961, str. 8196. I. C. Hinckfuss (1970) J. M. Hinton on Visual Experiences* u Casopisu Mind, torn 79, 1970. Hinton, J. M. (1973) A reply to I. C. Hinckfuss* u casopisu Mind, torn 82, 1973. Hinton, J. M. (1973) Experiences, an enquiry into some ambiguities, Oxford, 1973. Hinton, J. M. (1980) Phenomenological Specimenism u Casopisu Analysis, torn 40, 1980. Hinton, J. M. (1966) Seeming and Causes* u casopisu Philosophy, torn 41, 1966, str. 348355. Jackson, F. (1977) Perception: A Representative Theory, Cambridge, 1977. Mates, F. (1967) Sense-Data u casopisu Inquiry, torn 10. 1967, str. 225244.

54

ALEKSANDAR PAVKOVIC

Pears, D. F. (1976) The Causal Conditions of Perception* u iasopisu Synthese, torn 33, 1976, str. 2540. Platts, M. (1979) Ways of Meaning, London, 1979. Price, H. H. (1932) Perception. London, 1932. Ouinton, A. (1955) The Problem of Perception* u casopisu Mind, torn 64, 1955, str. 2851 (preStampano u The Philosophy of Perception, ur. G. J. Warnock, Oxford, 1967). Ryle, G. (1956) "Sensation* u Contemporary British Philosophy, treda serija, London, 1956 (prevod na srpskohrvatski u casopisu Ideje, 2/1980). Strawson, P. F. (1961) "Perception and Identification* u zbonriku Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vol. 35, 1961 (odgovor na rad Hampshirea u istom tomu). Strawson, P. F. (1974) "Causation in Perception* Strawson, P. F. Freedom and Resentment, London, 1974. Swartz, R. J. (ur.) (1965) Perceiving, Sensing and Knowing. New York, 1965. Teichmann, J. (1970) "Perception and Causation*, u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, 19701971. str. 2941. White, A. R, (1961) The Causal Theory of Perception* u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vol. 35, 1961 (komentar na Griceov rad pod istim naslovom) preStampano u The Philosophy of Perception, ur. G. J. warnock, Oxford, 1967. Wolgast, E. H. (I960) The Experience in Perception* u casopisu Philosophical Review, torn 69, 1960. str. 165

4. MiSljenje Brentano, F. (1874) Psychologic von empirischen Standpunkt, Leipzig, 1874. Burton, A. i Radford, J. (ur.) (1978) Thinking in Perspective. London, 1978. Humphrey, G. (1951) Thinking. An Introduction to its Experimental Psychology. London, 1951. Geach, P. T. (1957) Mental Acts. London, 1957. James, W. (1890) The Principles of Psychology. New York, 1890. Ginnane, W. J. (1960) "Thoughts* u casopisu Mind, torn 79. 1960, str. 37290. Johnson-Laird, P. N. i P. C. Wason (ur.) (1977) Thinking. Cambridge, 1977. Murdoch, I. (1951) "Thinking and Longuage* u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Volume 25, 1951.

UVOD

55

Mouton, D. L. (1969) The Concept of Thinking* u casopisu Nous, 1969, str. 355372. Price, H. H. (1969) Thinking and Experience, London, 1969. Ryle, G. (1951) Thinking and Language* u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vol. 25, 1951. (preStampano u Ryle, G. Collected Papers, torn II, London, 1971). Ryle, G. (1979) On Thinking, ur. R. Kolenda. Oxford, 1979. Sibley, F. (1970) Ryle and Thinking* u zbirci eseja Ryle: A Collection of Critical Essays, ur., O. Wood i G. Pitcher. London, 1970. Titchener, E. (1909) Lectures on the Experimental Study of the Thought Processes. New York, 1909. White, A. R. (1967) The Philosophy of Mind. New York, 1967. Wittgenstein, L. (1967) Zettel Oxford, 1967. 5. Pamdenje Anscombe, G. E. M. (1976) Memory, 'Experience' and Causation* u Contemporary British Philosophy, Cetvrta serija, ur. H. D. Lewis, London, 1976. Broad, C. D. (1925) The Mind and Its Place in Nature, poglavlje V, London, 1925. Furlong, E. J. (1956) The Empiricist Theory of Memory* u c'asopisu Mind, torn 65, 1956. Holland, R. F. (1954) The Empiricist Theory of Memory*, u asopisu Mind, 1954. Hume, David (1736) A Treatise of Human Nature. London, 1736. (Selby-Bigge edition, Oxford University Press). Locke, D. (1971) Memory. London, 1971. Malcolm, N. (1963) Three Lectures on Memory* u Knowledge and Certainty, Englewood Hills, SAD, 1963. Malcolm, N. (1977) Memory and Mind. London, 1977. Margolis, J. (1977) Remembering u c'asopisu Mind, 1977. str. 186205. Ryle, G. (1949) The Concept of Mind. London, 1949. Squires, R. (1969) Memory Unchained* u c'asopisu Philosophical Review, torn 78, 1969, str. 178196. Urmson, J. O. (1967) Memory and Imagination* u 6asopisu Mind, torn 76, 1967, str. 8391. von Leyden, W. (1961) Remembering, London, 1961. Wittgenstein, L. (1953) Philosophische Vntersuchungen. Oxford, 1953 (prevod na srpskohrvatski, Filozofska Istraiivanja, Beograd, 1969).

56

ALEKSANDAR PAVKOVIC

Za razmatranje problema koji postavlja Hampshire u eseju SIoboda duha videti: Berofsky, B. (ur.) Free Will and Determinism. New Lehrer, K, (ur.) Freedom and Determinism. New York, 1966. Pears, D. F. Predicting and deciding" u Questions in the Philosophy of Mind. London, 1975. Thalberg, I. Enigmas of Agency. London, 1972. Za razmatranje problema o kojima raspravlja G. E. M. Anscombe u eseju >Namera videti: Binkley, R. (ur.) Agent, Action and Reason. Oxford, 1971. Chisholm, R. The Structure of Intention* u casopisu Journal of Philosophy, torn 67, 1970, str. 633647. Danto, A. C. Analytical Philosophy of Action. Cambridge, 1973. Fleming, B. N. On Intention u Casopisu Philosophical Review, torn 73, 1964, str. 301320. Jenkins, J. S. "Motives and Intention* u asopisu Philosophical Quarterly, torn 15, 1965, str. 155164. Meiland, J. W. The Nature of Intention. London, 1970. Sutherland, N. S. Motives as Explanations" u asopisu Mind, torn 70, 68, 1959, str. 145159. Teichmann, J. Mental Cause and Effect* u Casopisu Mind, torn 70, 1961, str. 3652. Za razmatranje problema kauzalnog objaSnjenja delanja, vidi: Baier, A. The Search for Basic Actions* u casopisu American Philosophical Quarterly, torn 8, 1971, str. 161 170. Danto, A. Basic Actions* u casopisu American Philosophical Quarterly, torn 2, 1965, str. 141148. Davidson, D. The Logical Form of Action Sentences* u The Logic of Decision and Action, ur. N. Rescher. Pittsburg, 1966. Davidson, D. Actions, Reasons and Causes u casopisu Journal of Philosophy, torn 63, 1963, str. 685700 (preStampano u The Philosophy of Action, (ur.) A. R. White, Oxford, 1968). Kenny, A, Action, Emotion and Will, pogl. IV i VII, London,, 1963. Stoutland, F. M. The Logical Connection Argument* u American Philosophical Quarterly Monograph IV, 1970. Stoutland, F. Basic Actions and Causality* u c"asopisu Journal of Philosophy, torn 65, 1968, str. 467475. Taylor, Ch. Explanation of Behaviour. London, 1964.
York, 1966.

UVOD

57

Za razmatranje problema lidnog identiteta videti: Hume, David. A Treatise of Human Nature. Knjiga I, deo IV, odeljak 6. i Appendix; 1736. Locke, John. An Essay concerning Human Understanding. Knjiga II, poglavlje 27, 1968 (prevod na srpskohrvatski, Kultura, Beograd). Parfit, D. "Personal Identity* u casopisu Philosophical Review, 1971 (prestampano u The Philosophy of Mind, ur. J. Glover, Oxford, 1976). Perry, J. (ur.) Personal Identity. Los Angclos, 1975. Ouinton, A. M. The Soul u Casopisu Journal of Philosophy, torn 59, 1962, str. 293409. Rorty, A. O. (ur.) The Identities of Persons. Los Angelos, 1976. Shoemaker, S. Self-Knowledge and Self-Identity. Ithaca (SAD), 1963. Williams, B. A. O. Problems of the Self (Cambridge, 1973).

FILOSOFSKO RAZJANJENJE I FILOSOFSKA ARGUMENTACIJA

Gilbert Ryle

FILOSOFSKI ARGUMENTI

Robin George Collingwood bio je profesor zadubine Waynflet na alost kratko vreme. Ipak, njegovo spisateljsko stvaralatvo za ovo kratko vreme bilo je ogromno. Jo nije sazrelo vreme za pokuaj da pruim kritiku procenu ovih doprinosa filosofiji, niti bi trebalo, ak i da sam za to nadlean, da ovom prilikom nudim neku povoljnu kritiku ocenu njegovog stvaralatva kao istoriara. Mislim da bi on sam pre svega poeleo priznanje za svoja razmatranja o filosofiji istorije. Stoga u upravo o tome, posve skromno i s potovanjem, da izloim nekoliko misli. Ima mnogo grana metodikog istraivanja razliitih oblasti sveta. Postoje matematike nauke, posebne prirodne nauke i postoje humanistika istraivanja u antropologiji, pravne nauke, filosofija, lingvistika i knjievna istraivanja i na kraju istorija, koja na ovaj ili onaj nain obuhvata veinu drugih. Takoe, postoje i mnoge discipline koje ne pouavaju istinama ve raznim umeima i vetinama, kao to su poljoprivreda, taktika, muzika, arhitektura, slikarstvo, sportske igre, navigacija, metode zakljuivanja i nauni metod. Svaka teorija primenjuje svoje sopstvene posebne principe i kanone istraivanja i svaka disciplina primenjuje svoje sopstvene posebne principe i kanone prakse.

62

G1LBERT RYLE

Profesor Collingvvood je ove principe nazvao njihovim pretpostavkama. Drugim recima, sve se one slue svojim sopstvenim standardima ili kriterijumima, prema kojima se sudi da li su pojedinani sluajevi njihove primene uspeni ili neuspeni. Jedno je, naravno, s razumevanjem primenjivati principe a sasvim neto drugo odvojeno razmatrati njih same. Naunik koji za trenutak prestaje da pokuava da trai odgovor na pitanja kojima se bavi da bi, umesto toga, ispitao zato ih uopte postavlja i da li su to prava pitanja koja treba postaviti, za to vreme prestaje da bude naunik i postaje filosof. To to ima ovako dvostruka interesovanja moe, kako to istorija pokazuje, od njega nainiti dobrog filosofa a jo boljeg naunika. Najbolje filosofske teorije matematike izloili su matematiari koji su bili primorani da pokuaju da rese zagonetke sadrane u samim principima njihovog istraivanja. Ovakve vebe iz filosofije vodile su ih ponekad pronalaenju novih matematikih metoda, a esto i shvatanjima koja su mnogo tota razjanjavala. Svaki genije pronalaza je novih metoda i zato on mora da bude neka vrsta kritiara principa metoda. Profesor Collingvvood bio je istoriar kome je izgledalo da kanoni istorijskog istraivanja predstavljaju izvesnu zagonetku. On je eleo ne samo da objasni odreene istorijske dogaaje i procese ve i da razjasni koje bi vrste trebalo da bude dobro istorijsko objanjenje. Ni to nije bilo interesovanje vezano iskljuivo za probleme istorije ili njene tehnologije. Jer, uoiti ta je istorijsko objanjenje, izmeu ostalog znai shvatiti kako se ono razlikuje od hemijske, mehanike, bioloke, antropoloke, ili psiholoke teorije. Filosof moda moe da pone postavljajui pitanja o kategorijama koje ine okvir pojedine teorije ili discipline, ali on se ne moe tu i zaustaviti. On mora pokuati da dovede u vezu kategorije svih teorija i disciplina. Problem ovekovog mesta u prirodi je, grubo reeno, problem povezivanja pitanja koja usmeravaju laboratorijska

FILOSOFSK! ARGUMENTI

63

istraivanja sa pitanjima koja usmeravaju istarivanja nastavljena u bibliotekama. A ovo povezivanje ne obavlja se ni u laboratorijama ni u bibliotekama ve u glavi filosofa. Mislim da je profesor ColHngvvood video jasnije nego njegovi najistaknutiji prethodnici da je ono to je izgledalo kao zavada ili antiteza izmeu prirode i duha, to jest izmeu predmeta prirodnih i predmeta humanistikih nauka, samo jedna iluzija. Ove grane istraivanja ne daju suparnike odgovore na ista pitanja o istom svetu, niti pak one daju posebne odgovore na ista pitanja o suparnikim svetovima; one daju svoje sopstvene odgovore na razliita pitanja o istom svetu. Ba kao to ni fizika nije ni suparnica niti slukinja geometrije, tako ni istorija, ni pravne nauke, ni nauka o knjievnosti, nisu ni neprijatelji niti su potinjene laboratorijskim naukama. Njihove su kategorije, to jest pitanja koja postavljaju, njihovi metodi i kanoni, razliiti. Izraeno recima moga prethodnika, one rade sa razliitim pretpostavkama. Da bi se to utvrdilo nuno je prikazati ove razlike. Profesor Collingwood umro je isuvie rano da bi ovaj zadatak izvrio ali ne i da bi ga zapoeo. On je ve uinio veliki filosofski napredak time to je zagonetku sveo na problem. Sam profesor Collingvvood drao se podalje od treniranja boksanja sa senkama kojim su akademski filosofi obino jaali svoje miie i nalazili oduka svom raspoloenju. Ono to smo ovim uzdravanjem izgubili bio je dobitak za ceo svet. Jer on nije pisao za svoje profesionalne kolege ve vie za umne pripadnike celokupne zajednice uenih. Stoga je stil njegovog filosofskog izlaganja i, verujem, dikcije, na pojedinim esto sjajnim mestima, na najviem nivou engleske filosofske proze.

64

GILBERT RYLE

PROBLEM Filosofi su u poslednje vreme poklonili dosta panje prirodi, ciljevima i metodi svog sopstvenog istraivanja. Ovo je interesovanje delimino bilo posledica izvesne profesionalne hipohondrije, jer je upadljivi napredak koji su ostvarile druge nauke meu filosofe uneo izvesnu nervozu u pogledu razmera njihovog sopstvenog uspeha. Delimino je ono bilo i posledica primene moderne logike teorije na procese matematikih i induktivnih nauka, a to je automatski vodilo njihovoj primeni i u filosofiji. Izlaganje logikih osnova razliitih vrsta naunih zakljuaka iznelo je na jarku, ako ne i bolnu svetlost slina pitanja o osnovama filosofskih uenja. Namera mi je da prikazem logiku strukturu tipa argumenata svojstvenih filosofskom miljenju, bez obzira da li su ovi argumenti upotrebljeni polemiki, u kontroverzama izmeu filosofa, ili miroljubivo, u privatnoj filosofskoj refleksiji. Jer argumenti deluju kao oruje samo ako su logiki zasnovani, i ako su takvi, oni otkrivaju veze, a to to je ovo otkrivanje podesno i za dovoenje protivnika u nepriliku, ne ini ga nita manje neophodnim za otkrivanje istine. Ljubav prema istini nije u suprotnosti sa strau za ispravljanjem greaka. Filosofski argumenti nisu indukcije. Zakljuci i premise indukcija mogu se dovoditi u sumnju ili poricati bez apsurda. injenice konstatovane na osnovu posmatranja i verovatne hipoteze u filosofiji nemaju veu ilustrativnu mo od fikcija ili nagaanja. Pri reavanju filosofskih problema ni injenice ni matarije nemaju neku mo dokaza. Mo dokaza injenica sastoji se samo u tome to se poveava ili umanjuje verovatnoa optih ili posebnih hipoteza: besmisleno je filosofske iskaze opisivati kao srazmerno verovatne ili neverovatne. S druge strane, filosofski argumenti nisu ni dokazi euklidovskog tipa, naime dedukcije teorema iz aksioma ili postulata: filosofija nema aksioma i

FILOSOFSKI ARGUMENTI

55

njoj je onemogueno da polazi od postulata. U suprotnom bi postojale alternativne filosofske doktrine kao to postoje i alternativne geometrije. Model argumenta koji je svojstven filosofiji jeste reductio ad absurdum. Ovaj argument se odvija tako to se izdvajaju protivrenosti ili logiki paradoksi iz same grae filosofije. Cilj ove moje rasprave je da pokae kako je to mogue i zato je to nuno. Moe nam koristiti ako odmah napravimo razliku izmeu jakog reductio ad absurdum i slabog reductio. Ovaj drugi oblik upotrebljava se u nekim od Euklidovih dokaza. Istinitost teoreme on dokazuje dedukcijom iz njoj protivrene teoreme posledica koje su u suprotnosti sa aksiomima njenog sistema ili sa posledicama izvedenim iz njih. Trebalo bi napomenuti da ovaj argument dokazuje samo da je traena teorema istinita ako su aksiomi istiniti, ili da su i jedan i drugi lani, to jest, da ono to je protivreno traenoj teoremi nije u saglasnosti sa aksiomima. Jaka redukcija se sastoji u dedukovanju iz iskaza, ili iz nekog kompleksa iskaza, posledica koje su meusobno protivrene ili su protivrene prvobitnom iskazu. To pokazuje (izrazimo to na nain koji e kasnije biti usavren) da je iskaz neosnovan jer ima logiki apsurdne posledice. Tako je pokazano da je iskaz koji se ispituje ne samo laan ve i besmislen. Da bi se dokazalo da argumenti ovog tipa pripadaju filosofiji dovoljno je pomenuti da bi filosof koji ima drugaije miljenje, trebalo da pokua da ovu ili onu filosofsku tvrdnju obori tako to e pokazati protivrenost koja se u njoj skriva. Ne pokuavam, naravno, da dokaem da nijedan drugi tip argumenta ne pripada filosofiji. Na prvi pogled izgledae da argumenti tipa reductio ad absurdum mogu imati samo razorno dejstvo. Oni mogu da dejstvuju pri obaranju nerazumnih teorija i tako, pored zahvalnog svojstva da poraavaju protivnike, poseduju i korisno svojstvo da raiavaju teren za potonju konstruktiv5 Svest i saznanje

66

GILBERT RYLE

nu teoriju. Ali, uinie nam se da nikakvo ruenje ne moe dovesti do podizanja nekog novog zdanja. Nadam se da u obesnaiti svaki takav prigovor tako to u (da upotrebim drugu metaforu) pokazati da argumenti tipa reductio ad absurdum nisu ni manje ni vie nihilistiki nego to je to operacija vridbe. Ili, da ponovo promenim uporcenje, zastupau stav po kojem filosofski argumenti ovoga tipa imaju neto zajedniko sa testovima destrukcije pomou kojih ininjeri ispituju otpornost materijala. Naravno, ininjeri zateu, okreu, sabijaju i udaraju komade metala sve dok ih ne slome, ali upravo ovim testovima oni utvruju koje e napore metal izdrati. Donekle na isti nain filosofski argumenti pokazuju logiku mo ideja koje se ispituju tako to utvruju tane oblike logiki nepravilnih postupaka pri kojima ove ideje ne uspevaju da vre svoju funkciju. LOGIKE MOI ISKAZA Svaki iskaz ima ono to emo ovde nazvati odreenom logikom moi; to jest, on je sa drugim iskazom povezan raznim logikim vezama koje se mogu otkriti. Iz nekih on sledi kao posledica, a za sobom povlai i druge iskaze. Sa nekima on je nespojiv a sa drugima je samo jedva spojiv. Iskaz slui i kao svedoanstvo koje pojaava ili slabi verovatnou prethodnih hipoteza. Dalje, za ma koje logike moi datog iskaza uvek je mogue pronai ili izmisliti beskonaan niz drugih iskaza koji se sa njim mogu zajedno svrstati, poto imaju analogne logike moi ili, kako se to obino kae, poto imaju istu logiku formu. Pravila logike su opta. Valjani argumenti izlau modele koji se isto tako dobro mogu prikazati sastavljanjem bilo kojih drugih iskaza koji pripadaju istoj logikoj porodici. U formalnoj logici ui se kako se izdvajaju logiki skeleti1 iskaza
1 'Logical skeleton', pod kojim Rvle podrazumeva logiku shemu iskaza. (Prira. prcv.)

FILOSOFSKI ARGUMENTI

(fl

na osnovu kojih ovi ili bilo koji drugi iskazi koji ukljuuju iste skelete mogu da budu premise ili zakljuci paralelnih valjanih argumenata. Naravno, kada se neko slui datim iskazom ili ga razmatra, on ne moe u tom trenutku da se usredsredi na sve njegove logike moi. Ne moe se u jednom trenutku razmatrati i taj iskaz i svi valjani argumenti u koje on moe biti ukljuen i svi pogreni argumenti u koje bi taj iskaz mogao biti neispravno i nasilno uveden. U najboljem sluaju shvatanje logikih moi je adekvatno utoliko to omoguuje da se pronau neke od ovih logikih moi ako se za to prui prilika. Mnoge od logikih moi iskaza nisu uopte uoene u rutini svakodnevnog miljenja, a jedan deo njih izmie ak i onda kada mislilac usredsredi svu svoju intelektualnu snagu da bi ih pronaao. Tako se moe s pravom rei da samo delimino shvatamo veinu iskaza koje razmatramo, esto nas mogu iznenaditi neke od manje poznatih logikih veza najobinijih iskaza. I pored svega toga, mada je nae razumevanje iskaza koje upotrebljavamo nesavreno u ovom smislu, u jednom drugom smislu nae razumevanje nekih iskaza moe biti gotovo potpuno, ili pak posve potpuno. Naime, iz prakse ili putem pouavanja moemo da nauimo sve logike moi koje odreuju upotrebe u kojima se ovi iskazi pojavljuju. Dete brzo ui kako da se slui iskazima kao to su 3x3 = 9, ili London se nalazi severno od Brightona a da nikada ne pravi greke ni u aritmetici ni u geografiji koje bi ukazivale na nesavrenost shvatanja ovakvih iskaza. Ono ne zna pravila koja odreuju logiko ponaanje ovih iskaza, ali zna po navici njihov logiki pravac koji vodi ogranienim brojem njemu ve poznatih puteva. Videemo da injenica da Ijudi, ma koliko inteligentni bili, nikada ne uspevaju da u potpunosti shvate sve logike moi iskaza koje upotrebljavaju, ima znaajne posledice. Valjalo bi napomenuti da ak i temeljno poznavanje tehnika i

68

GILBERT RYLE

teorije formalne logike u principu ne menja ovu situaciju. Izdvajanje logikih shema iskaza ne otkriva logike moi ovih iskaza pomou nekog trika koji logiara oslobaa obaveze da ih sam pronae. U najboljem sluaju to je samo skraeni izraz onog to je on, mislei, otkrio. Kada zapazimo da vie razliitih iskaza imaju neto zajedniko (i kada ova zajednika crta ili inilac sam po sebi nije sastavni deo ovog iskaza) mogue je i idiomatski pravilno, mada i rizino, ovaj zajedniki inilac apstrahovati i nazvati ga (sa izuzecima) idejom ili pojmom. Tako uimo da se usredsredimo na ideju smrtnosti ili pojam cene kao na neto to je zajedniko nizu iskaza u kojima se tvrdi ili porie da su ljudi smrtni ili u kojima se za proizvode kae da kotaju toliko i toliko ili da se mogu menjati po toj i toj stopi. Dalje, uimo da na isti nain izdvajamo apstraktnije ideje kao to su ideja postojanja, implikacije, dunosti, vrste, svesti i nauke. Na samom poetku logikih spekulacija ove ideje ili pojmovi bili su protumaeni kao da predstavljaju delove ili sutinske komade nekog skupa, a za dva ili vie takvih skupova pretpostavljalo se da ine odreeni iskaz. Oni su esto bili tehniki nazvani termini. Ova netana teorija bila je izvor mnotva tetnih zbrka. Istina je da ono to smo mi naznaili kao ideje ili pojmovi predstavlja apstrakcije porodica iskaza, kojima su ove zajedniki inioci ili odlike. Govoriti o datim idejama znai saeto govoriti o porodici iskaza koji su meusobno slini u pogledu ovih zajednikih inilaca. Tvrenja o idejama su opta tvrenja o porodicama iskaza. Prirodna ali i kobna posledica izvedena iz pogrene doktrine o terminima bila je i shvatanje da pravila logike odreuju odnose meu iskazima, ali nemaju mnogo, ili uopte nemaju nikakve veze sa njihovim iniocima. Bilo je rano zapaeno da postoje logiki znaajne razlike tipova ili kategorija izmeu razliitih klasa termina, ideja ili poj-

FILOSOFSKI ARGUMENTI

gg

mova, ali prvobitna i tradicionalna klasifikacija nekolicine ovih tipova nije nita ni dobijala ni gubila prouavanjem pravila zakljuivanja. (Dodue, smatralo se da su neka pravila zakljuivanja bila meusobno povezana sa pojmovima svi, neki i ne. Ali ak ni za ove ideje nije naeno nikakvo pribeite u listi kategorija pojmova.) U stvari, distinkcija izmeu logikih tipova ideja istovetna je sa razlikovanjem izmeu onih logikih formi iskaza ije su apstrakcije ideje. Ako jedan iskaz sadri inioce razliitih tipova od inilaca drugih iskaza, ovi su iskazi razliite logike forme i imaju razliite vrste logikih moi. Pravila koja odreuju veze izmeu iskaza u valjanim argumentima odslikavaju logiki sastav njihovih razliitih posebnih inilaca i odlika. Postoji onoliko tipova termina koliko i formi iskaza, upravo kao to talasi imaju onoliko bregova koliko i dolja. Zbog toga je i umesno i neophodno govoriti (na jednom nivou apstrakcije) ne samo o logikim moima iskaza ve takoe (na viem nivou apstrakcije) i o logikim moima ideja ili pojmova. Naravno, opis logikih moi date ideje nije nita drugo do opis neke od logikih moi svih iskaza koji su meusobno slini po tome to kao jedan zajedniki inilac imaju upravo tu ideju. Budui da je nae razumevanje iskaza kojima se sluimo uvek nesavreno, poto nikada nismo shvatili i nikada ne bismo mogli shvatiti sve logike moi ovih iskaza, nuno je nesavreno i nae shvatanje ideja ili pojmova. Uvek postoji rizik da e se u toku bilo koje operacije sa ovim idejama, do sada neisprobane, javiti neki paradoks ili neka zbrka. IZVORI LOGIKIH PARADOKSA Pojmovi i iskazi u sebi ne sadre nikakvu naznaku koja bi pokazivala kojem oni logikom tipu pripadaju. Izrazi istih gramatikih shema koriste se da izraze misli razliitih logikih vrsta. Prirodno je

70

GILBERT RYLE

stoga da se kod nas javlja tenja da zanemarimo injenicu da razliite ideje imaju razliite logike moi, ili bar da i pored raznolikosti logikih tipova, postupamo kao da ih ima svega nekolicina. Cak su i filosofi vie od dve hiljade godina pretpostavljali da je Aristotelova lista od deset takvih tipova iscrpna ako ne i preterano sloena. Sta se dogaa kada se pretpostavi da neka ideja pripada jednom logikom tipu a ona u stvari pripada drugome? Kada se, na primer, pretpostavi da su logike moi ideja veliko i drvo sline onima koje imaju ideje zeleno ili veselo? Neizbena je posledica da nesvesne intelektualne operacije sa ovim idejama izravno vode logikim rezultatima koji se ne mogu tolerisati. Pojmovi razliitih tipova ne mogu se silom naterati da se slino ponaaju. Iz ovakvog nastojanja obino proizlazi jedna vrsta protivrenosti, a to u nekim srenijim sluajevima prisiljava mislioca da se vrati unazad i pokua da promeni postupak sa pojmovima nad kojima je izvreno ovo nasilje.
DIJAGNOZA I LECENJE PARADOKSA

Ovde zapoinje nova vrsta istraivanja, promiljeno nastojanje da se otkriju stvarne (za razliku od naivno anticipiranih) logike moi ideja. Logiki apsurdi koje odaju prave zbrke tipova izazivaju intelektualni ok i postavljaju teorijski problem, problem odreivanja pomou odreene metode i naina proveravanja onih pravila koja vladaju ispravnim postupanjem sa pojmovima. Metaforiki, ovaj se zadatak moe opisati kao iznalaenje logikih moi ideja. Ova metafora je od viestruke koristi. Ljudi se esto veoma dobro snalaze u nekom kraju, ali su sasvim nesposobni da opiu rastojanja ili odnose pravaca izmeu njegovih razliitih delova ili pak izmeu ovog i drugih poznatih krajeva. I kada znaju taj kraj, jo uvek im se moe dogoditi da budu zbunjeni ako mu pri-

FILOSOFSKI ARGUMENTI

7^

laze nekim neuobiajenim putem ili pri nekom neobinom svetlu. Isto tako, oni mogu poznavati taj kraj a da ipak daju opise iz kojih sledi da se dve razliite zgrade nalaze na jednom istom mestu ili da se jedna zgrada nalazi u dva razliita pravca od tog i tog objekta. Slino je i sa naim poznavanjem geografije naih ideja ak i kada se radi o idejama sa kojima moemo uspeno da vladamo u svakodnevnim zadacima za koje smo izvebani. Ovo svakodnevno znanje jeste znanje, ali u njemu nema ni sistema ni provere. To je znanje po navici, a ne po pravilima. Metafora mape korisna je jo u jednom pogledu. Geometri ne ucrtavaju pojedinane objekte kao to je, na primer, seoska crkva. Oni na mapi ucrtavaju sva istaknuta obeleja jedne oblasti: crkvu, most, prugu, parohijsku granicu i, moda, obrise terena. Dalje, oni naznauju kako se ova mapa povezuje sa mapama susednih oblasti i kako su sve one koordinirane sa takama kompasa, podnevcima i uporednicima i standardnim srazmerama. Svaka pogreka u premeravanju ima za rezultat kartografsku protivrenost. Reenje zagonetke u pogledu tipova logikih moi ideja zahteva slian postupak. Ni ovde se problem ne sastoji u tome da se zasebno odredi mesto ove ili one pojedinane ideje ve da se odrede take ukrtanja itave galaksije ideja koje pripadaju istim ili graninim podrujima. To jest, problem se ne sastoji u tome da se anatomski ispita neki usamljeni pojam, recimo pojam slobode, ve da se izdvoje njegove logike moi u onoj meri u kojoj one utiu na logike moi pojmova zakona, obaveze, odgovornosti, lojalnosti, vladavine itd. Kao i geografski, i filosofski je pregled nuno sinoptiki. Filosofski problemi se ne mogu ni postavljati ni reavati odvojeno. Opisivati istraivanje logikih moi ideja kao slino u izvesnom pogledu geografskom pregledu, korisno je, kao ilustracija, samo do odreenih granica. Ali, u jednom vanom pogledu, pored os-

72

GILBERT RYLE

talih, ova analogija gubi znaaj. Ispravnost geografskih pregleda utvruje se pomou dve osnovne vrste provere; prisustvo kartografske protivrenosti dokazuje da je taj pregled pogrean, a vizuelne su opservacije pozitivno svedoanstvo njihove verodostojnosti. Kada se radi o izdvajanju logikih moi ideja ne postoji proces koji bi neposredno odgovarao vizuelnim opservacijama. Otuda i primat argumenta reductio ad absurdum u filosofskom rasuivanju. Ovaj filosofski test destrukcije primenjuje se na postupak operisanja sa nekom idejom, pri kome se pretpostavlja da ona pripada odreenoj kategoriji, tj. da ima moi koje odgovaraju moima nekog prihvaenog modela. U poetku je ovaj postupak nekritian i nije promiljen. U nekim sluajevima, meutim, on se promiljeno preporuuje i primenjuje, a tada se ovaj test destrukcije i primenjuje na teorije filosofa. Najraniji filosofski problemi javljaju se kao rezultat protivrenosti koje se nepanjom sreu u toku nefilosofskog miljenja. Uvoenjem svake nove teorije uvode se izvesni novi pojmovi koji su od kardinalnog znaaja ne samo za zakljuke te teorije ve i za pitanja koja ona postavlja. Budui da su ovi pojmovi novi, njihove logike moi jo uvek nisu istraene i stoga im se bez razmiljanja pripisuju logike moi sline onima koje imaju ideje neke ve poznate discipline. Paradoksalne posledice koje proizlaze iz konvencionalnih operacija sa njima, otkrivaju da one imaju svojevrstan karakter. Mora da su tako i konji iznenadili svoje prve gospodare svojim nevolovskim oblikom i ponaanjem. Kad promiljeno nastojimo da pronaemo dizgine koje e odgovarati neukroenim pojmovima, prihvatamo metod svesnog traenja daljih logikih paradoksa i protivrenosti. Pravila koja odreuju logiko ponaanje neke ideje ostaju nedovoljno shvaena sve dotle dok postoje jo neispitane mogunosti da se sa njom i dalje pogreno postupa. Apsurdnosti su prvobitni poticaji za filosofsko miljenje i dalje e biti njegov skalpel.

FILOSOFSKI ARGUMENTI

73

Ovaj se proces moe nazvati dijalektikim bez nanoenja nepravde genealogiji te rei, mada izgleda nema razloga da se ovaj proces uglavi u simetrine kalupe svetog metoda dvostrukog knjigovodstva esto povezanog sa upotrebom ovog termina. I, mada to nije izriito propisano, ovaj postupak koriste oni koji su pre skloni da filosofiju opisuju kao razjanjenje ideja, analizu pojmova, prouavanje optosti, pa ak i kao traganje za definicijama.
JEDAN PRIGOVOR

Neophodno je da se ovde suoimo sa jednom tekoom kao i da je resimo; to je protivrenost koja preti da sve to sam do sada rekao pretvori u besmislicu. Nastanak i reavanje te potekoe moe sluiti kao ilustracija mog opteg stanovita. Ve je reeno da filosofski problemi proizlaze iz tendencije iskaza da kada sa njima nepaljivo postupamo proizvode apsurdne posledice. Ali ako su posledice iskaza apsurdne tada je i taj iskaz apsurdan, pa takav iskaz ne moe ni postojati. Apsurdno je rei da postoje apsurdni iskazi. Logiki je nemogue da postoji iskaz takvog tipa po kojem ne bi mogli postojati iskazi takvog tipa. Izgleda da iz toga sledi da se reduetio ad absurdum nikada ne moe primeniti, mada sam argument koji to utvruje predstavlja primer takve vrste argumenta. Reenje je ove potekoe u tome da izrazi i samo izrazi mogu biti apsurdni. Samo se za neki dati izraz, kao to je neka reenica, moe rei da ne moe biti konstruisan tako da izrazi iskaz izvesnog logikog sklopa ili, moda, iskaz bilo kog logikog sklopa. To je ono to reduetio ad absurdum upravo ini. On otkriva da dati izraz ne moe izraavati iskaz odreenog sadraja i logikog skeleta poto bi se iskaz sa nekim od ovih svojstava sukobljavao sa drugim koji ima druga odreena svojstva. Operaci-

74

GILBERT RYLE

ja kojom se to utvruje na izvestan nain je eksperimentalna ili hipotetina. Ako izraz uopte izraava neki iskaz, on ne moe izraavati iskaz koji je u jednom pogledu slian jednim, a u drugom drugim poznatim iskazima, poto se posledice jednog dela ove hipoteze ne slau sa posledicama drugog dela. To ie hipotetiki argument poznat kao ponendo toliens. U ekstremnim sluajevima pomou njega se moe utvrditi da izraz ne moe da izraava iskaze bilo koje vrste; u manje ekstremnim sluajevima dokazuje se samo da izraz ne moe izraavati iskaz izvesne, ve odreene vrste. Uzmimo, na primer, dva tvrenja: brojevi su veni i vreme je poelo pre milion godina. Iako su, jeziki gledano, oba tvrenja ispravna, druga reenica ne izraava nijedan iskaz. Ona pokuava da kae neto to se ne moe smisleno rei, naime da je postojao trenutak pre koga nije bilo mogunosti da bilo ta prethodi bilo emu drugom, to sadri oiglednu protivrenost. Prva reenica je besmislena ako je shvaena kao izraz iskaza jednog tipa, ali ne i ako je shvaena na neki drugi nain. Ako je shvaena kao saet nain da se kae da brojevi nisu vremenske stvari ili dogaaji, ili jo bolje, da numeriki izrazi ne mogu ulaziti u smislene izraze kao subjekti glagola koji se menjaju u raznim vremenima, tada je ono to je reeno i istinito i znaajno. Ali, ako se ta reenica shvati, kao to je detinjasti ljudi shvataju, kao da nam ona kae da brojevi, kao i kornjae, ive veoma dugo i da, ma koliko starili, u stvari, ne mogu umreti, tada se moe pokazati da je ta reenica apsurdna. Besmislena je ako je shvaena kao da pripada biologiji, ali je istinita ako se tumai kao primena teorije logikih tipova na ideje u aritmetici. Argumenti tipa reduetio ad absurdum odnose se stoga na pravilnu i nepravilnu upotrebu izraza. Sve to je prethodno reeno neophodno je dakle preformulisati. Tvrenje o nepravilnom shvatanju logikih moi iskaza i ideja trebalo bi preformulisati otprilike na sledei nain:

FILOSOFSKI ARGUMENTI

75

Neke klase izraza, kada funkcioniu u izvesnim klasama konteksta, ili imaju ili se bez razmiljanja pretpostavlja da imaju izvesnu logiku snagu. I kada za neki izraz kaem da ima ili da mu se pripisuje neka logika snaga ne podrazumevam nita drugo nego da on izraava neku ideju ili iskaz sa izvesnim logikim moima u napred ve izraenom smislu. Stoga je uvek mogue ispitati koji bi iskazi-posledice bili istiniti ako izrazi koje ispitujemo izraavaju ili uestvuju u izraavanju nekog iskaza ije su logike moi analogne logikim moima nekog poznatog modela. U poetku je uvek mogue da taj logiki eksperiment otkrije da su neke od posledica ove pretpostavke u suprotnosti sa nekim njenim drugim posledicama pa tako i otkrije da je pogreno pripisivanje ove logike snage tom iskazu u toj upotrebi. Stvarna logika snaga izraza (ako on uopte ima neku logiku snagu) mora zato biti takva da su iskazi koji se pomou tog izraza izraavaju sastava koji je osiguran od ovih i drugih protivrenosti.
FUNKCIJA REDUCTIO AD ABSURDUM

Otkrivanje logikog tipa ideja koje stvaraju zagonetku jeste otkrivanje pravila; ta pravila odreuju one valjane argumente u koje mogu ulaziti, kao premise ili kao zakljuci, iskazi u kojima se javljaju te ideje (ili bilo koje druge ideje tog tipa). Ono predstavlja i otkrivanje optih razloga zbog kojih specifine greke proizlaze iz pogrenog pripisivanja ove ideje specifinim tipovima. Uopte uzev, do prethodnog otkria dolazimo samo prolazei kroz vie etapa ove druge vrste otkrivanja. Ideja se (uporno ili slepo) hipotetiki smatra homogenom nizu poznatih modela koji slede jedan za drugim; sama njena logika struktura izranja posle uzastopne eliminacije pretpostavljenih logikih svojstava koja vode raznim vrstama apsurda. Ovakav program, meutim, izgleda dosadno okolian i nagoni nas da sanjamo o nekom nepo-

76

GILBERT RYLE

srednom nainu utvrivanja logikih moi ideja koje stvaraju zagonetke, koji e sa metodom progresivnog reductio deliti strogost a koji e ga poboljati tako to e ukloniti potrebu za metodom provere kroz greke. Ali bez obzira na to koji se metodi istraivanja mogu koristiti, za njihov cilj je znaajno da je za pronalaenje i razumevanje nekog pravila nuno oceniti ne samo ta to pravilo zahteva ve i ta ono dozvoljava a ta zabranjuje. Oni koji nisu razmotrili sve apsurde protiv kojih je neko logiko pravilo propisano nisu njime u potpunosti ovladali: granice ispravnog su i granice zabranjenog. Tako nijedan metod otkrivanja pravilnih upotreba nekog pojma ne moe da se lii metoda predvianja logikih nezgoda koje slede iz nepravilnih operacija sa tim pojmom. Pre nego to zavrimo sa ovim argumentom neophodno je da raistimo jo tri manje vana pitanja.
SISTEMATSKA DVOSMISLENOST

Obino se pretpostavlja da je pojedinani pojam tano naznaen odnosom prema nekom pojedinanom izrazu: ideja jednakosti je, na primer, nepogreivo identifikovana time to je opisana kao neto to re jednakost predstavlja. U svim jezicima se mogu, naravno, nai reci koje imaju dva ili vie razliitih znaenja. Na taj nain su mogue i igre reci. Ali dvosmislenosti ove vrste nemaju teorijski znaaj. One su sasvim sluajne i moe im se doskoiti jednostavnim prevodima ili parafrazama. Uopte uzev, razliite ideje izraene igrom reci imaju tako malo veze jedna sa drugom da je sam kontekst u kome je re upotrebljena dovoljan da odredi koju smo ideju hteli da izrazimo. No, postoji jedna druga vrsta rastegljivosti znaenja koja karakterie upotrebu ne samo nekolicine nego veine izraza i koja je takva da e parafraze i prevodi izraza sa odreenom rastegljivou znaenja, obino imati upravo neku slinu

FILOSOFSKI ARGUMENTI

77

rastegljivost. Ova vrsta dvosmislenosti je sistematska na vie naina. Razliite ideje izraene nekim izrazom u njegovim razliitim upotrebama blisko su povezane jedna sa drugom. One su na ovaj ili onaj nain, razliite promene istog korena. Data re e u razliitim vrstama konteksta izraavati ideje neodreenog niza razliitih logikih tipova, i stoga, ideje razliitih logikih moi. I ono to je istinito o pojedinanim recima, jednako je tano i o sloenim izrazima i o gramatikim konstrukcijama. Razmotrimo pridev taan. On se moe upotrebiti da oznai dolazak nekoga na neko mesto, osobu koja dolazi, karakter te osobe pa ak i tipinu karakternu osobinu neke klase osoba. Bilo bi apsurdno uporeivati tanost osobe u jednom posebnom sluaju sa tanou njenog dolaska u tom odreenom sluaju; bilo bi apsurdno uporeivati tanost kao odliku njenog karaktera sa tanou njenog dolaska u nekom posebnom sluaju; i, najzad, bilo bi apsurdno uporeivati tanost oficira ratne mornarice kao jedne klase sa tanou nekog pojedinanog oficira ratne mornarice. Ovaj i slini apsurdi pokazuju da re taan trpi promene u znaenju kada se primenjuje na razliite tipove subjekata. Iste promene u znaenju nastale bi i u francuskom i nemakom jeziku; paralelne promene nastale bi kod drugih rei iste vrste kao to su uredan i vest. Tamo gde se trai tanost pogreno je govoriti o ideji tanosti, mada re tano ne izaziva neku igru reci time to u svakom razliitom tipu konteksta u kome je upotrebljena ima i razliitu logiku snagu. Re postojati predstavlja filosofski zanimljiviji primer. Moda je istina da postoji katedrala u Oxfordu, tromotorni bombarder, kvadrat nekog broja izmeu 9 i 25. Ali, ako naivno zakljuimo da tu ima tri postojee stvari graevina, vrsta aviona i neki broj to e nas ubrzo dovesti do tekoa. Ova su tri smisla reci postojati u kojima je za tri subjekta reeno da postoje razliita, pa

78

GILBERT RYLE

su i njihova logika ponaanja razliita. Razliite logike promene u moi izraza otkrivamo usled pritiska koji na nas vre razne vrste apsurda, nastalog upravo zbog toga to te logike promene previamo; odreivanje ovih razlika postie se upornim traganjem za daljim apsurdima. Neprimeene sistematske dvosmislenosti uobiajeni su izvor brkanja tipova pa tako i filosofskih problema. Deava se da filosofi ponekad jadikuju zbog ove sklonosti jezika da jednom izrazu daje mo da izrazi neodreenu raznolikost ideja; neki od njih ak preporuuju reformu upotrebe koja bi svakom pojedinanom znaenju prikaila jedan odreeni izraz. Ali, u stvari, sposobnost poznatih izraza da pretrpe nove izmene logikih moi jedan je od glavnih inilaca koji omoguuju originalnu misao. Nova misao ne moe nai neko novo sredstvo ve skrojeno za njeno prenoenje niti razlikovanje logikih moi novih ideja moe da prethodi raanju znanja (po navici) kako da se pomou njih misli. Isto kao to su neke poluge napravljene tako da se mogu podeavati da odgovaraju zavrtnjima istog oblika ali razliite veliine, tako se smatra da su najzgodniji oni jeziki instrumenti miljenja mada oni nisu tako i napravljeni koji se mogu podeavati. Sugestija da bi trebalo skovati razliite izraze koji bi odgovarali svakoj razlici u logikim moima ideja apsurdno pretpostavlja da bismo ovih razlika mogli biti svesni i pre nego to nas iznenade paradoksi nastali usled neupuenog pripisivanja slinosti ovim logikim moima. To je isto kao i predlagati da bi uvebavanje trebalo da prethodi stvaranju navika ili da bi decu trebalo poduavati pravilima gramatike pre nego to naue da govore. APSTRAKCIJE Do sada sam govorio pretpostavljajui da sve sline ideje proizvode filosofske zagonetke. Ali ovde je potrebno dati i jednu ispravku. Grubo reeno, konkretne ideje ne proizvode takve zagonetke ali

FILOSOFSKr ARGUMENTI

JQ

ih apstraktne ideje proizvode. No, ove distinkcije izmeu konkretnih i apstraktnih ideja kao i izmeu niih i viih apstrakcija zahtevaju neka objanjenja; o tome emo na ovom mestu dati samo jednu skicu. Pod konkretnom idejom podrazumevamo onu ideju ija je prvobitna svrha da slui kao sastavni deo iskaza o onome to postoji ili se dogaa u stvarnom svetu. Nekom istraivau moemo je predstaviti ili objasniti tako to bismo ga suoili sa jednim ili nekoliko primeraka ili tako to bismo mu predstavili fizike modele, slike ili mentalne zamisli primeraka. Iskaze koji sadre takve ideje moemo nazvati iskazima prvog reda. Pitanja o njihovoj istinitosti i neistinitosti mogu se u povoljnim sluajevima resiti posmatranjem ili skupom posmatranja. Ideje kao to su, prepeliar, pas, bol, grom, u svojoj prvobitnoj upotrebi primeri su konkretnih pojmova. U ovakvoj upotrebi oni ne proizvode filosofske zagonetke, poto nas rutina svakodnevnog iskustva ui obimu i granicama njihove primene. Njihovu logiku geografiju uimo u svakodnevnim etnjama. Takvi se pojmovi obrazuju zapaanjem slinosti u stvarnom svetu. Sasvim razliite od ovih su ideje koje esto nazivamo apstraktnim idejama. Negativna odlika ovih ideja je ta da ih ne moemo upoznati tako to e nam biti predstavljen odgovarajui realitet. Ne postoji na svetu nita to bi predstavljalo primer ekonominog oveka, prepeliara (onako kako se ova ideja javlja u iskazu Prepeliar je potomak vuka) ili broja 2, (onako kako se taj pojam javlja u iskazu 2 je prost broj). Pozitivna odlika nekih apstraktnih ideja je da one mogu biti izraene apstraktnim imenicama kao to su pravda okruglost, pokvarenosti, ali to je pre izuzetak nego pravilo. Iskaz ekonomian ovek kupuje na najjeftinijem a prodaje na najskupljem tritu je apstraktan, mada nita u reniku ove reenice ne ukazuje na to da je taj iskaz razliitog logikog tipa od

gQ

GILBERT RYLE

iskaza starac svoj duvan kupuje u susednoj duvandiinici. Apstraktni iskazi ne opisuju direktno stvarni svet, ali oni direktno ne opisuju ni neki drugi svet. Oni se indirektno odnose na stvarni svet, mada postoje razliiti tipovi takvih indirektnih odnosa. Aritmetika nije napravljena u svrhe popisa ve ovi popisi zadovoljavaju iskaze aritmetike; geometrija ne opisuje Aziju ve geografija Azije predstavlja jednu primenu geometrije itd. Da bi obrazovali apstraktne ideje neophodno je uoiti ne slinosti izmeu stvari u prirodi, ve slinosti izmeu iskaza o stvarima u prirodi ili, dalje, izmeu iskaza o iskazima o stvarima u prirodi... Ovaj zakljuak izgleda tajanstven usled injenice da su sami iskazi apstrakcije. Svet ne sadri iskaze. U njemu se nalaze ljudi koji veruju, pretpostavljaju, tvrde iskaze. Time gotovo da smo rekli da svet sadri jezike i druge izraze koje bilo ko upotrebljava ili ih moe upotrebiti, a ti izrazi, kada su upotrebljeni, izraavaju istine ili neistine. Stoga, govoriti o datim iskazima znai govoriti o onome to je izraeno nekim izrazom (bilo koje jezike strukture) a to ima istu logiku snagu kao neki dati izraz jer svako moe upotrebiti ili upotrebljava takve izraze na neki razumljiv nain. Ova doktrina po kojoj govoriti o odreenim iskazima znai govoriti o osobama (bilo kojim) koje upotrebljavaju izraze (bilo koje vrste) koji imaju logiku snagu ekvipolentnu logikoj snazi nekog datog izraza moe se i dokazati. U svakom posebnom sluaju uvek je znaajno napomenuti da ne postoji takav iskaz iji se delovi moda mogu pravilno upotrebiti u drugim kontekstima, ali ti delovi, poto je data reenica apsurdna, ne mogu biti sastavljeni na nain koji bi dao reenicu sa jednom celovitom logikom snagom. Uz ove ograde, ispravno je rei da su neki iskazi iskazi o drugim iskazima i da su oni zato iskazi drugog ili vieg reda. Neki iskazi vieg reda koji moda ine najbrojniju klasu samo su u poseb-

FILOSOFSKI ARGUMENTI

gl

nom smislu iskazi o drugim iskazima u smislu da su to iskazi o deliminim slinostima izmeu, inae razliitih iskaza koji sa tim datim iskazom kao i meusobno, jedan sa drugim, imaju neki zajedniki inilac. Reenica Sokrat je mudar izraava iskaz koji ima neto zajedniko sa iskazom izraenim reenicom Plato sapiens est. Ovaj zajedniki inilac moe se izraziti reenicom-skeletom2 taj i taj je mudar, gde ovo taj i taj nagovetava prazninu u reenici-skeletu. Slino ovome, reenica-skelet ako p onda q izraava ono to je zajedniko nizu hipotetikih iskaza. Za iskaze o takvim zajednikim iniocima iskaza, sa nekim izuzecima, obino se kae da su to iskazi o apstrakcijama ili o apstraktnim idejama. To su iskazi vieg reda o izdvojenim obelejima niza iskaza nieg reda; oni opisuju logiku snagu svih reenica-skeleta ekvipolentnih datoj reenici-skeletu. Tako iskaz o mudrosti ne spominje ni Sokrata ni Platona; injenice o Sokratu i Platonu irelevantne su za njegovu istinitost. Ipak, uopte uzev, injenica da postoje ili da mogu postojati subjekti za koje bi moglo biti istinito da su mudri, nije irelevantna za logiku snagu reci mudrost i shodno tome je relevantna i za istinitost iskaza o mudrosti. Ovo objanjava smisao u kome se za apstraktne iskaze kae da ne opisuju ovaj ili neki drugi svet ve da se na njega indirektno odnose. Neku izloenu apstraktnu ideju uvek je mogue optuiti za apsurdnost, ili, jo bolje, neki izraz koji slui za izraavanje apstraktne ideje, optuiti da je apsurdan izraz. Naravno, jezik nam ne prua mnotvo besmislenih pojedinanih reci, ali se esto javljaju apsurdni kompleksi izraza koji navodno izraavaju kompleksne pojmove i kad je takav kompleks izraza nelegitiman, injenica da ovakve optube uvek imaju nekog smisla dokazuje da apstraktni iskazi u sebi sadre neke vidljive ili skrivene znake navoda. (I stvarno, za svaki apstraktni iskaz ako je
2 Skelcton-senlencc; pod ovim izrazom Ryle podrazumeva reenine sheme. (Prim. prev.)

6 Svest i saznanje

82

GILBERT RYLE

izraen sa maksimumom logike otvorenosti smatralo bi se da opisuje tanani komadi stvarnog sveta, naime neki izraz pod navodima. Ali naravno, on samo jedan takav izraz pominje u svrhe blieg odreivanja one ideje ili iskaza koji predstavljaju logiku snagu tog ili ma kojeg ekvipolentnog izraza.) Postoji, naravno, neograniena raznovrsnost tipova i redova apstraktnih ideja, ali sve mogu da na slian nain dovedu do filosofskih zagonetki upravo zato to nam iskustvo o stvarnom svetu ne omoguuje uvebavanje njihove pravilne upotrebe. Pogrena shvatanja o apstrakcijama ne mogu se opovrgavati izubijanim cevanicama i vikom. Niti se jezik upotrebljen da izrazi apstraktne ideje, menja u skladu sa razlikama meu njima. Odreivanje njihovih logikih moi sastoji se stoga u proveravanju njihovog logikog ponaanja u skladu sa logikim pravilima. Ta je operacija opisana u ovom radu: to je uklanjanje onih logikih moi, koje su nekom iskazu nepravilno pripisane ili koje im se mogu pripisati, pomou reductio ad absurdum. Sad moemo utvrditi drugu optu postavku. Za svaki apstraktni iskaz mora postojati niz iskaza nieg stupnja, poto apstraktni iskaz opisuje sastavne delove koji su zajedniki ovim iskazima nieg stupnja. Ovo implicira da na niem nivou iskaza postoji ideja koja odgovara svakoj apstrakciji a koja je stvarno upotrebljena (a ne opisana). Na ovom niem nivou mora postojati znanje, po navici, nekih moi ove ideje pre nego to se na viem nivou moe zapoeti istraivanje pravila koja upravljaju ovim moima. Moramo da znamo kako u praksi da odluimo da li je Sokrat mudar ili pametan pre nego to moemo raspravljati apstraktno pitanje o odnosu mudrosti i pameti. (Otuda se za filosofiju ponekad kae da nam govori samo ono to smo ve ranije znali. Ovo je isto tako istinito kao i tvrenje o g. Jourdainovom znanju proze pre nego to su ga upoznali sa gramatikom.) To pokazuje ta je nedostajalo mom uvodnom objanjenju metoda i rezultata filosofskog rasudi-

FILOSOFSKI ARGUMENTI

83

vanja. Uporedili smo ga sa vridbom pri kojoj se odvaja zrno od slame, odbacuje slama a prikupljaju zrna. Filosofsko miljenje odvaja prave logike moi apstraktnih ideja od onih koje smo pogreno pretpostavljali, koristei argument reductio ad absurdum kao svoju mlatilicu i svoje reeto, ali kao podloga neophodno je i znanje upotrebe konkretnih ideja steeno navikom.

KRUCIJALNE I KARDINALNE IDEJE

Mada sve sline apstraktne ideje imaju sklonost da stvaraju filosofske zagonetke, neke od njih zahtevaju prvenstvo u filosofskom ispitivanju. Jedna klasa ovih ideja sastoji se velikim delom od novih ideja koje oblikuju one teorije koje povremeno genijalni ljudi uvode u razna podruja nauke, knjievne kritike, dravnitva i filosofije. Sam genije se ne pokazuje toliko u otkrivanju novih odgovora koliko u otkrivanju novih pitanja. On na svoju epohu utie ne tako to reava ove probleme ve ukazujui na probleme koji nisu ranije razmatrani. Tako su te nove ideje genija ono to istraivanjima daje novi smer, a to u stvari esto znai i nov metod miljenja. Takve krucijalne ideje, budui da su nove, na poetku nisu usklaene sa starim. Njihova se snaga brzo spoznaje ali njihove logike moi tek treba odrediti, kao to treba odrediti i logike moi starih ideja, koje tek treba da budu dovedene u vezu sa novim. Zadatak asimilacije novih krucijalnih ideja u neuznemireni krvotok svakodnevnog miljenja postaje sve neodloniji i sve tei zato to su ove ideje na poetku nuno uzbudljive. One okiraju sve one, ustaljenih miljenja, koji ih se gnuaju kao predrasuda, dok opinjavaju mlade, koji ih uzdiu do mita. Taj oblak i ta duga ne mogu se odagnati sve dok filosofi ne ustanove istinske logike vidokruge ovih ideja.

84

GILBERT RYLE

Za razliku od ovih ideja, mada su im esto integralni deo, postoje i ideje koje bi se mogle opisati kao filosofski kardinalne ideje. Naime, logiko razjanjavanje ovih ideja vodi neposredno razmrsivanju nekog sloenog, zamrenog vora meusobno povezanih ideja. Kad se iscrtaju i ove kljune ideje, geografija itavog regiona odreena je bar u jedinoj skici. Ne moemo dati nikakav opti klju za predskazivanje koje e se ideje pokazati da imaju ovu katalitiku mo. Otkrivanje ove katalitike moi je privilegija filosofskog genija.
(1945) S engleskog prevela: Mirjana uki

Friedrich Waismann

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

1. ta je filosofija? Ne znam, niti kao odgovor mogu da ponudim neki skup formula. im sam seo da razmiljam o tom pitanju, obasulo me toliko mnogo ideja koje se meusobno prepliu, da ne mogu sve da ih uzmem u obzir. Mogu samo da pokuam, prilino neadekvatno, da u nekoliko crta skiciram kakav mi izgleda poloaj te oblasti, sledei neke pravce miljenja, ne izlaui nikakav logiki strog argument. Lake je, moda, rei ta filosofija nije nego ta ona jeste. Prva stvar koju onda elim da kaem jeste da je filosofija, kako se njome danas bave, vrlo razliita od nauke; i to u tri vida: u filosofiji ne postoje dokazi; ne postoje teoreme; i ne postoje pitanja koja mogu da se rese sa Da ili Ne. Rekavi da ne postoje dokazi nisam mislio da kaem da ne postoje argumenti. Argumenata sigurno ima, i vrsni filosofi se prepoznaju po originalnosti njihovih argumenata; samo to ovi ne funkcioniu na isti nain kao u matematici ili naukama. Ima mnogo stvari koje ne mogu da se dokau: postojanje materijalnih objekata, svesti drugih ljudi, kao uostalom i spoljnjeg sveta, valjanost indukcije, itd. Prola su ta vremena kada su filosofi pokuavali da dokau sve i svata: da je dua besmrtna, da je ovo najbolji od svih moguih svetova i ostalo, ili da pobiju, neoborivim argumentima i

86

FRIEDRICH WAISMAKN

sa zadovoljstvom, materijalizam, pozitivizam, i ta sve ne. Dokaz, pobijanje te reci u filosofiji izumiru, mada je G. E. Moore ipak dokazao zbunjenom svetu da ovaj postoji. ta da se kae na to osim, moda, da je on u oima Gospoda veliki dokazi va? Ali, moe li biti dokazano da u filosofiji ne postoje dokazi? Ne; jer, da spomenemo samo to, takav dokaz, i kada bi bio mogu, samim svojim postojanjem utvrdio bi ono to je trebalo da pobije. Ali zato bismo pretpostavili da filosof ima tako nizak koeficijent inteligencije da nije u stanju da bude pouen prolou? Ba kao to je stalni neuspeh pokuaja da se konstruie perpetuum mobile na kraju doveo do neeg pozitivnog u fizici, tako nas i napori da se konstruie neki filosofski sistem, koji su trajali vekovima i tek od nedavno izlaze iz mode, neemu ue. To je, mislim, delimino razlog koji dananje filosofe odvraa od toga da svoje ideje smeste u deduktivne kalupe u velikom Spinozinom stilu. Ono to elim da pokaem u ovom lanku je da je sasvim pogreno gledati na filosofiju kao da je ona imala za cilj da nam prui teoreme, ali to, na alost, nije uspela. itava koncepcija se menja kada shvatimo da je ono to zaokuplja filosofe neto razliito od toga to nije ni otkrivanje novih iskaza, ni pobijanje lanih iskaza, ni njihovo proveravanje i ponovno proveravanje, kao to to ine naunici. Jer, da spomenemo samo to, dokazi zahtevaju premise. Kad god su se u prolosti postavile takve premise, ak i kao pokuaji, one su se u raspravi odmah dovodile u pitanje i premetale na dublji nivo. Tamo gde nema dokaza nema ni teorema. (Napraviti liste iskaza koje su Platon ili Kant dokazali to je zabava koja se posebno preporuuje.) Ipak, mislim da neuspeh pokuaja da se ustanovi nekakav euklidovski sistem filosofije koji se temelji na odgovarajuim aksiomima nije ni puka sluajnost ni skandal, ve je duboko zasnovan u prirodi filosofije.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

87

Ipak, postoje pitanja (i argumenti). Zaista, filosof je ovek koji osea tako rei skrivene pukotine u zgradi naih pojmova tamo gde drugi vide samo ravan put uobiajenog ispred sebe. Pitanja ali ne odgovori? Zaista udno. Kada ih, meutim, izbliza pogledamo, to nam moe izgledati manje neobino. Uzmimo dva uvena primera: Ahila i kornjau, i iznenaenost sv. Avgustina kada se suoio sa injenicom pamenja. On je zapanjen, ne onim ta pamenje moe da postigne, ve time to takva stvar kao to je pamenje uopte postoji. ulni utisak, recimo miris ili ukus, iskrsne pred nama i iezne. U jednom trenutku je ovde, a u sledeem je ve nestao. Ali posle njegove smrti njegove blede kopije su smetene u dvoranama pamenja. Odatle ih mogu izvui napolje kada i onoliko esto koliko to elim, sline, a ipak udno razliite od originala razliite po tome to nisu propadIjive kao trenutni utisci: ono to je prolazno zaustavljeno je i postiglo je trajnost. Ali ko moe da kae kako dolazi do tih promena? Ovde sama injenica pamenja izgleda tajanstvena na poseban nain, to nije sluaj sa obinim pitanjima kojima se trai obavetenje; i, naravno, to nije pitanje o injenicama. Sta je to? Od Platona do Schopenhauera filosofi su se slagali da je izvor njihovog filosofiranja u uenju. Povod za to nije nita tajanstveno ni izuzetno, nego ba one stvari sa kojima smo neposredno suoeni: pamenje, kretanje, opti pojmovi. (Platon: ta znai 'konj'? Jednog jedinog pojedinanog konja? Ne, jer se ta re moe odnositi na bilo kojeg konja; sve konje, celokupnu klasu? Ne, jer moemo govoriti o ovom ili onom konju. Ali ako ta re ne znai ni pojedinanog konja, ni sve konje, ta onda doista znai?) Idealist je pogoen upravo na isti nain kada doe na pomisao da on, Sopenhauerovim recima reeno, nema nikakvo znanje o suncu, ve samo o oku koje vidi sunce, i nikakvo znanje o zemlji, ve samo o ruci koja osea zemlju. Da li je

88

FRIEDRICH WAISMANN

mogue da nam ba nita nije poznato osim nae sopstvene svesti? Kada se posmatraju takva pitanja duhovno oko kao da se zamagljuje, i kao da sve, ak i ono to bi trebalo da bude savreno jasno, postaje udno zagonetno i neuobiajeno. Moda bi se pokazalo ono to je, izgleda, svojstveno tim pitanjima kada bi se reklo da ona nisu u tolikoj meri pitanja koliko znaci duboke nelagodnosti duha. Za trenutak se postavite u ono stanje duha u kojem je bio Avgustin kada je pitao: Kako je mogue meriti vreme? Vreme se sastoji od prolosti, sadanjosti i budunosti. Prolost ne moe biti izmerena, ona je prola; budunost ne moe biti izmerena, ona jo nije ovde; a sadanjost ne moe biti izmerena jer ona nema opsega. Avgustin je svakako znao na koji nain je vreme merljivo i to ga se nije ticalo. Ono to ga je zbunjivalo bilo je to kako je mogue meriti vreme, kada se vidi da proli as ne moe biti premeten i postavljen pored sadanjeg asa radi poreenja. Ili, posmatrano na ovaj nain: ono to je izmereno je u prolosti, a merenje je u sadanjosti kako to moe da bude? Filosof, zamiljen nad nekim od takvih pitanja, ostavlja utisak duboko uznemirenog oveka. On izgleda kao da se napree da dokui neto to nadmauje njegove moi. Reci pomou kojih se takvo pitanje izraava ne iznose sasvim na videlo ono o emu se tu zaista radi, a to moda podesnije moe da se opie kao uzmicanje pred nerazumljivim. Ako vam se na ravnoj eleznikoj pruzi iznenada ukae stanica koju ste upravo ostavili iza sebe, bie to uas praen moda laganom vrtoglavicom. Upravo tako se osea filosof kada kae sebi: Naravno da vreme moe da se meri; ali kako moe?. To je kao da je on do sada bezbrino prelazio preko tih tekoa a sada ih, odjedanput, primeuje i pita se zabrinuto: Ali kako to moe da bude?. Takva pitanja postavljamo jedino onda kada nas same injenice zbunjuju, kada nam se neto u vezi sa njima ini naopako.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

gO.

Kant ie, mislim, morao osetiti tako neto kada je iznenada zakljuio da je postojanje geometrije zagonetka. Tu imamo iskaze jasne i prozirne kako se samo to moe poeleti, a koji, izgleda, prethode svakom iskustvu; istovremeno, oni su udesno primenjivi na realni svet. Kako je to mogue? Moe li duh, nepotpomognut iskustvom, na neki opskuran nain stvarno dokuiti svojstva realnih stvari? Posmatrana na ovaj nain, geometrija poinje da deluje uznemirujue. Svi mi imamo trenutke kada nas neto sasvim obino iznenada pogaa kao neobino na primer, kada nam se vreme uini udnovatim. Ne deava se da smo esto u takvom stanju duha, ali u izvesnim prilikama, kada stvari posmatramo na odreeni nain, neoekivano, one kao da se volebno menjaju: ukoeno nas gledaju sa zbunjujuim izrazom, i mi poinjemo da se pitamo da li je mogue da su to one stvari koje smo poznavali celog svog ivota. Vreme tee, kaemo prirodan i bezazlen izraz, a ipak, on u sebi krije opasnost. Ono, Nevvtonovim recima, tee ujednaeno, ravnomerno. ta to moe da znai? Kada se neto kree ono se kree odreenom brzinom (a brzina znai: mera promene u vremenu). Pitati kojom se brzinom kree vreme, to jest pitati koliko brzo se vreme menja u vremenu, znai pitati ono to ne moe biti pitano. Ono isto tako tee, opet Newtonovim recima, bez odnosa prema bilo emu spoljanjem. Kako to da zamislimo? Da li vreme tee bez obzira na ono to se dogaa u svetu? Da li bi ono teklo ak i ako bi se sve na nebesima i na zemlji iznenada zaustavilo, kao to je Schopenhauer verovao? Jer ako ne bi, rekao je on, vreme bi se moralo zaustaviti sa zaustavljanjem sata i kretati sa kretanjem sata. Kako je to udno: vreme tee istom merom, a ipak bez brzine; pa moda ak i bez ieg to bi se u njemu pojavilo. Taj izraz zbunjuje na jedan drugi nain. Neko bi mogao da kae: Ja nikada ne mogu da uhvatim sebe kako se nalazim u prolosti ili u budunosti;

90

FRIEDRICH WAISMANM

kada god mislim ili opaam ili izgovaram re 'sada', ja sam u sadanjosti; prema tome, ja sam uvek u sadanjosti. Onaj ko to govori moe misliti o sadanjem trenutku kao o tobonjem mostu sa kojeg gleda dole na reku vremena. Vreme klizi dole ispod mosta, ali sada ne uestvuje u pokretu. Ono to je bilo budunost prelazi u sadanjost (upravo je ispod mosta), a onda u prolost, dok je posmtra, ego ili ja, uvek u sadanjosti. Vreme tee kroz 'sada' je metafora koja mu moe izgledati vrlo izraajna. Da, to zvui dobro sve dok on iznenada ne doe k sebi i, trgnuvi se, shvati: Ali, naravno, trenutak leti? (Pitanje: Kako da uspete da izgubite vreme? Odgovor: Na taj nain, na primer, to ete, zatvorenih oiju, ili piljei u prazno, pokuati da uhvatite sadanji trenutak kako promie.) On moe sada poeti drukije da gleda na stvari. On vidi sebe kako napreduje kroz vreme prema budunosti, a sa tim ide sugestija da je on aktivan, ba kao to nekom drugom prilikom moe videti sebe noenog nanie strujom, hteo on to ili ne. On moe da se pita: ta je tano to to se kree dogaaji u vremenu ili sadanji trenutak? U prvom sluaju njemu se ini kao da se vreme kree, dok on stoji; u drugom sluaju kao da se on kree kroz vreme. O emu se zapravo radi?, moe da kae on glasom punim sumnje. Jesam li ja uvek u sadanjosti? Da li mi sadanjost uvek izmie? Oboje na izvestan nain zvui tano; ali i protivrei jedno drugom. A opet, ima li smisla pitati: U kojem vremenu je sadanji trenutak? Bez sumnje da; ali kako moe imati smisla ako je to sada utvrena taka ijim odreivanjem vreme ma kojeg dogaaja u krajnjoj liniji dobija svoj smisao? Tako se on naginje as tamo as amo: Ja sam uvek u sadanjosti, a ona mi ipak klizi kroz prste; ja idem napred kroz vreme ne, noen sam strujom. On upotrebljava razliite slike od kojih je svaka na svoj nain primerena situaciji; ipak, kada pokua da ih obe odjednom primeni, one se sukob-

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

91

ljavaju. Kako je vreme neobina stvar, moe da kae samom sebi sa zbunjenim izrazom na licu, i ta je ono na kraju krajeva? oekujui, ili moda napola oekujui, da e mu odgovor otkriti skrivenu sutinu vremena. Ispod intelektualnog nalaze se dublji slojevi nelagodnosti uas pred neumitnim prolaskom vremena, sa svim razmiljanjima o ivotu koja nam se time nameu. Sada sve te sumnje koje nas brinu nalaze svoje mesto u pitanju: ta je vreme? (En passant, to je nagovetaj da jedan odgovor nikada nee biti dovoljan nikada nas nee osloboditi svih tih sumnji koje se ponovo javljaju na razliitim nivoima, a ipak se izraavaju recima istog oblika.) Poto svi znamo ta je vreme, a opet ne moemo da kaemo ta je ono, ono izgleda zagonetno; i upravo zbog svoje neuhvatljivosti privlai nau matu. to vie gledamo u njega, to smo vie zbunjeni: izgleda nam da je optereeno paradoksima. ta je vreme? ta je to to je napravljeno od kretanja, samo bez ieg to se kree? (Schopenhauer). Kako je udna pomisao da se ono moe obuzdati! Ja imam ovde u svojim rukama najsnaniju, najzagonetniju, najprolazniju od svih sutina Vreme. (Logan Persall Smith o jednom peaniku). Za Shelleva to je jedno neizmerno more! iji su talasi godine, za Prousta to je jedna poplava bez obala na kraju, zato da ne ostavimo neto i za itaoca? Ali zar odgovor na ono to nas zbunjuje ne lei u imenikom obliku vreme? To to imamo pojam otelotvoren u obliku imenice gotovo neodoljivo nas izaziva da traimo ono ega je ona ime. Pokuavamo da uhvatimo senke koje baca neprozirnost govora. Pogrena analogija koju su upili oblici naeg jezika proizvodi duevnu nelagodnost (a oseanje te nelagodnosti, kada se odnosi na jezik, duboko). Svi zvui, sve boje... evociraju neodreena, a ipak precizna oseanja, ili kao to sam ja sklon da mislim prizivaju meu nas neke vantelesne sna-

92

FRIEDRICH WAISMANN

ge iji hod po naim srcima zovemo oseanjima. (W. B. Yeats). A ipak, odgovor je prozaian: ne pitaj ta je vreme, nego kako se re vreme upotrebljava. To je lake rei nego uiniti; jer ako filosof ispravlja nain na koji upotrebljavamo jezik, obini jezik ima, da kaemo zajedno sa Lichtenbergom, tu prednost da poseduje deklinacije, i tako obnavlja svoj uticaj nad njim mamei ga u lov na senke. Moda mogunost takve interpretacije potpuno nestaje jedino ako se okrenemo ka jezicima sa veoma razliitom gramatikom strukturom. Vrlo je verovatno da e filosofi unutar Uralsko-Altajske jezike oblasti (gde je pojam subjekta razvijen u najmanjoj meri) gledati 'na svet' na drugi nain i nai se na putevima miljenja razliitim od onih kod Indo-Evropljana ili Muslimana. (Nietzsche). 2. Moe biti dobro da se na ovom mestu podsetimo da reci pitanje i odgovor, problem i reenje nisu uvek upotrebljavane u njihovom najobinijem smislu. Sasvim je oigledno da esto moramo uiniti neto sasvim razliito da bismo pronali izlaz iz neke tekoe. Neki politiki problem je reiv pomou usvajanja izvesnog pravca delanja, problemi romanopisca reivi su, moda, pronalaenjem postupaka za prikazivanje najskrivenijih misli i oseanja njihovih linosti; postoji slikarev problem kako da na platnu sugerira dubinu ili kretanje, stilistiki problem izraavanja neeg to jo nije potpuno prihvaeno, to jo nije pretvoreno u klie; postoji hiljadu pitanja tehnologije na koja se moe odgovoriti ne otkriem neke istine, ve praktinim dostignuem; i, naravno, postoji drutveno pitanje. U filosof i j i pravi problem nije u nalaenju odgovora na dato pitanje nego u nalaenju njegovog smisla. Da bismo videli u emu se sastoji reenje takvog problema, ponimo sa Ahilom, koji, prema Zenonu, i dan danas juri kornjau. Pretpostavimo da Ahil tri duplo bre od kornjae. Ako kornjaa krene iz 1, Ahil treba uzastopno da pree 1,

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

93

1/2, 1/4, 1/8 ...; taj niz je beskonaan; tako on nikada ne moe stii kornjau. Besmislica! (glas matematiara), zbir beskonanog niza je konaan, naime 2, i to reava stvar. Iako savreno tana, ta primedba ne postie svoj cilj. Ona ne otupljuje otricu zagonetke, naime, uznemirujua pomisao da, ma koliko daleko odmiemo u nizu, uvek postoji sledei lan, tako da se prednost koju kornjaa ima na putu, mada ona prirodno postaje sve manja i manja, ipak nikada ne gubi: ne moe biti trenutka u kojem je ona strogo uzev nula. Ja mislim da je ba to obeleje ovog sluaja ono to ne razumemo i to nas dovodi u zbrku. Ali pogledajmo to ovako. Ako pretpostavimo da primenjujemo istu vrstu argumenta na minute, onda emo argumente morati da izlaemo na sledei nain: Pre nego to se minut zavri mora protei prva njegova polovina, zatim njegova etvrtina, njegova osmina, itd. ad infinitum. Poto je to beskonaan proces, minut nikada ne moe da se zavri. im imamo argument u ovom obliku, greka nam pada u oi: mi smo pobrkali dva smisla reci nikada, jedan vremenski i jedan ne-vremenski. Iako je sasvim ispravno rei da niz 1, 1/2, 1/4, 1/8, . . . nikada ne zavrava, taj smisao reci nikada nije ni u kakvoj vezi sa vremenom. Sve to to znai jeste da nema poslednjeg lana u nizu ili, to se svodi na isto, da za ma koji lan, bez obzira na njegovu udaljenost u nizu, sledbenik moe biti konstruisan u skladu sa prostim pravilom prepolovi ga: to je ono to se ovde podrazumeva pod nikada; meutim, kada na primer kaemo da ovek nikada nee nai neto ime bi spreio smrt, nikada je upotrebljeno u smislu ni u koje vreme. Jasno je da matematiko tvrenje koje se tie mogunosti nastavljanja niza stvaranjem novih lanova u skladu sa pravilom, ne iskazuje nita o stvarnim pojavama u vremenu. Greka zaista treba da bude oigledna: rekavi da, poto se poetak progresivno smanjuje, a ipak nikada ne moe da se izgubi, Ahil nikada ne moe da stigne kornjau, mi

94

FRIEDRICH WAISMANN

naglo prelazimo sa matematikog, ne-vremenskog, na vremenski smisao. Kada bi u naem jeziku postojale dve razliite reci da obelee ta dva smisla, do zbrke nikada ne bi dolo i svet bi bio siromaniji za jedan od njegovih najprivlanijih paradoksa. Ali ista re je, oigledno, upotrebljena u razliitim znaenjima. Rezultat: neto kao maioniarski trik. Dok je naa panja odvraena, dok smo naim duhovnim okom usredsreeni na to kako Ahil, svakim velikim skokom smanjujui razdaljinu od kornjae, uri napred, jedan smisao je tako bezazleno podmetnut uraesto drugog da to i ne primeujemo. Ovaj nain iznoenja greke na videlo je dobar i onda kada je drugi kljuni termin upotrebljen da se prikae zagonetka. Poto e uvek postojati sledei lan u nizu, tj. sledei korak u shemi deobe trkake staze (pri emu re uvek izgleda isto tako besprekorna i nevina), mi spremno upadamo u klopku zakljuujui da e kornjaa uvek biti ispred Ahila, da e je on veno progoniti. Ima mnogo naina da se zbunimo: postoji opsesivna sumnja u to da li ikada mogu znati da drugi ljudi imaju doivljaje, da vide, uju i oseaju kao ja. Mogu li biti siguran da me pamenje redovno ne obmanjuje? Da li zaista postoje i materijalni objekti, a ne samo ulni utisci od njih? Postoji nelagodnost slina sumnji kada se pitamo koju vrstu bia poseduju brojevi. Postoji strepnja slina sumnji kada se pitamo da li smo zaista slobodni. Ta sumnja je poprimila mnoge razliite oblike od kojih u jedan izdvojiti za razmatranje a to je pitanje da U nas zakon iskljuenja treeg, kada se on odnosi na tvrdnje u buduem vremenu, prisiljava na neku vrstu logike Predodreenosti. Tipian argument je ovaj: Ako je istina sada da u ja neto uiniti sutra, recimo skoiti u Temzu, onda, koliko god se snano opirao, mlatio rukama i nogama kao luak, ja neu moi da ne skoim u vodu kada doe vreme za to; dok, ako je to predvianje sada pogreno, onda, ma kakav napor da uinim,

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

95

koliko god puta sebe da bodrim i pripremam, gledam u vodu i kaem sebi: Jedan, dva, tri ..., neu moi da skoim. Ipak, da je samo predskazanje ili istinito ili lano nuna je istina, to se tvrdi zakonom iskljuenja treeg. Iz ovoga izgleda da sledi iznenaujui zakljuak da je ve sada odlueno ta u raditi sutra, da je u stvari itava budunost na neki nain utvrena, logiki predodreena. Ma ta da uradim i ma koju odluku da donesem, ja se samo kreem unapred jasno obeleenim putevima koji me vode onome to mi je sueno. Svi smo mi, u stvari, marionete. Ako nismo spremni da.u to poverujemo, onda nam je a ima traak nade u tom onda otvorena jedna druga mogunost. Kada se radi o tvrenjima te vrste, treba samo da odustanemo od zakona iskljuenja treeg, i sa njim od valjanosti obine logike, i sve e biti u redu. Opisi onoga to e se dogoditi nisu ni istiniti ni lani u sadanjem trenutku. (Ovakav argument je u stvari izneo Lukasiewicz u prilog trovalentne logike, koja pored istinitog i lanog sadri i mogue kao treu istinosnu vrednost.1 Izlaz iz tekoe je prilino jasan. Onaj ko postavlja pitanje je upao u greku tolikih filosofa: dao je odgovor pre nego to je zastao da razmotri pitanje. Jer, da li mu je jasno ta on pita? On izgleda pretpostavlja da je tvrdnja koja se odnosi na dogaaj u budunosti neodreena u sadanjosti, naime ni istinita ni lana, ali da kada se dogaaj odigra tvrdnja dolazi u neku vrstu novog stanja koje se sastoji u tome da je istinita. Ali kako emo da zamislimo promenu od neodreen na istinit? Je li ona nagla ili postepena? U kojem trenutku tvrdnja: Sutra e padati kia poinje da biva istinita? Kada padne prva kap na zemlju? A, pod pretpostavkom da nee padati kia, kada e tvrdnja poeti da biva lana? Na samom kraju dana, tano u pono? Pod pretpostavkom da se dogaaj odigrao, da tvrdnja jeste istinita, da li e
Uporedi sa Polish Logic 192039, Storrs McCall ed Orford, 1967, lanci I, II i III (prim. ured. Waismannovih dela R. Harra).
1

96

FRIEDRICH WAISMANN

ona ostati takva za uvek? Ako hoe, na koji nain? Da li ona ostaje neprekidno istinita, u svakom trenutku dana i noi? Cak i onda kada ne bi bilo nikoga i da pomisli na nju? Ili je istinita samo u trenucima kada se misli na nju? U tom sluaju, koliko dugo ona ostaje istinita? Dok traje misao? Ne bismo znali kako da odgovorimo na ova pitanja; to nije zbog nekog posebnog neznanja ili nae gluposti, nego zbog injenice da neto nije u redu sa nainom na koji se reci istinito i lano ovde upotrebljavaju. Ako kaem: Istina je da sam bio u Americi, ja kaem da sam bio u Americi i nita vie. To to ja, izgovarajui rei Istina je da..., uzimam na sebe odgovornost, neto je drugo i ne tie se ovog argumenta. Radi se o tome da iskazom koji poinje recima Istina je da ja ne dodajem nita injeninoj informaciji koju vam dajem. Rei da je neto istinito ne znai uiniti ga istinitim: radi poreenja, uzmimo kriminalca koji lae na sudu, a svaki put kada kae neku la uverava nas sa rukom na srcu da govori istinu. Ono to je karakteristino za upotrebu rei istinito i lano, i to je branilac logikog determinizma propustio da primeti, jeste ovo: Iako je sigurno da To je istinito i To je lano imaju snagu tvrenja i poticanja, oni nisu opisni izrazi. Pretpostavimo da neko kae: Istinito je da e sunce sutra izii. Sve to to znai jeste da e sunce sutra izii: on nas nije poastio nekim dodatnim opisom istinitosti onoga to je rekao. Ali ako pretpostavimo da je on umesto toga rekao: Istinito je sada da e sunce sutra izii, to bi se svelo na neto kao: Sunce e izii sutra sada, to je besmislica. Pitati, kao to to ini neko ko postavlja zagonetke, Da li je istinito ili lano sada da e se to-i-to dogoditi u budunosti?, ne znai postaviti onu vrstu pitanja na koju moe da se da neki odgovor koji jeste odgovor. Time se rasvetljava i ono to je, prilino sveano, bilo nazvano bezvremenou istine. Radi se

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

97

o tome da izraz istinito je da... ne doputa dodavanje datuma. Rei za iskaz kao to je Dijamant je ist ugljenik da je istinit na Badnje vee bilo bi isto tako lo vic kao kada bi se reklo da je on istinit u Parizu a ne u Timbuktuu. (To ne znai da mi u izvesnim okolnostima ne moemo rei: Da, to je bilo istinito u to doba, poto ovo moe da bude jasno parafrazirano bez upotrebe reci istinito.) Poinje da izgleda neto manje paradoksalno rei da filosof, kada eli da se resi nekog pitanja, ne srne da uini samo jedno: da na njega da odgovor. Filosofsko pitanje se ne reava: ono se razreava. A u emu se sastoji to razreavanje? U tome da se znaenje reci upotrebljenih pri postavljanju pitanja nama uini tako jasnim da se oslobodimo ini koje ono baca na nas. Zbrka moe da se otkloni kada se u svest prizovu ili upotreba jezika ili u onoj meri u kojoj ta upotreba moe da se iskristalie u pravila pravila: u tom sluaju re je o zbrci oko upotrebe jezika, ili zbrci oko pravila. To je taka u kojoj se sastaju filosofija i gramatika. Postoji jo jedna stvar koju treba razjasniti. Kada za neku datu tvrdnju, na primer za Pada kia, kaemo da je istinita, teko moemo izbei utisku da govorimo neto o tvrenju, naime da ono ima svojstvo istinitosti. Izgleda onda da takvim iskazom kaemo vie od onog to je prvobitno bilo tvreno, naime od toga da pada kia i da je to tvrenje istinito. Ovo, meutim, vodi neobinim posledicama. Jer, u kom smislu se time kae neto vie? Razmotrimo najpre pod kojim okolnostima bi za dva data iskaza bilo umesno rei da jedan kae vie nego drugi. Ovo je crveno kae vie nego Ovo je obojeno iz oiglednog razloga to iz prvog tvrenja svako moe da zakljui drugo, ali obrnuto niko ne moe; slino, Danas je utorak kae vie nego Danas je dan u nedelji. Dakle, namee nam se kriterij da, ako su data dva iskaza p i q, p kae vie nego q ako je ~ p & q smisleno, a p & ~ q protivreno. Od onoga ko zastupa gle7 Svest i saznanje

98

FRIEDRICH V/AISMANN

dite da p je istinito kae vie nego p (a p, na primer, stoji umesto Pada kia), sada srne da se zahteva da objasni ta on pod tim podrazumeva. Da li on re vie upotrebljava u smislu koji je upravo objanjen? Ako je to sluaj, sledi neobina posledicada tvrenje konjunkcije ~ p & p, tj. u naem sluaju Nije istinito da pada kia i pada kia, mora imati smisla. Poto je oigledno da to nije ono to je on imao na umu, ta on onda misli? Mi mu ne protivreimo; mi ga samo podseamo na to kako je on redovno do sada, tj. u nefilosofskim kontekstima, upotrebljavao te reci, a zatim ukazujemo na to da ga, ako jo uvek eli da ih upotrebljava u tom smislu, ono to je on eleo da kae vodi u apsurd. Navodimo ga da postane svestan svoje sopstvene prakse; i to je sve to mi radimo. Mi se uzdravamo od bilo kakvog tvrenja. Na njemu je da objasni ta misli. Nije tano da on to ne moe da uini. On moe reci da, pripisujui istinu nekom datom iskazu, eli moda da izrazi ili (i) da je taj iskaz u saglasnosti sa injenicama ili neto slino; ili (ii) da on zna da je taj iskaz istinit. U prvom sluaju on se suoava sa istom dilemom, naime tom da rei: Nije u saglasnosti sa injenicama da pada kia i pada kia mora biti smisleno; u drugom sluaju se javljaju nove tekoe. S jedne strane, reci istinito je da..., kada ih izgovaraju razliiti ljudi, znaie razliite stvari; pored toga, konstruiui reci u ovom smislu branilac fatalizma see granu na kojoj sedi a to je mnogo pogubnije za njega. Nikoga onda ne bi zabrinjavalo pitanje da li, pod pretpostavkom da je lano sada da e on napisati izvesno pismo sutra, sledi da e njemu zaista biti nemogue da napie to pismo, da je taj postupak njemu onemoguen, logiki onemoguen. Jer, u novom smislu reci izraz to je lano sada znai on jo uvek ne zna, tako da nita ne sledi i itavo pitanje iezava. Ja sam o ovoj zbrci toliko govorio zato to metod koji je primenjen u njenom razreavanju pokazuje neke zanimljive odlike. Prvo, mi ne prisi-

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

99

ljavamo naeg sagovornika. Ostavljamo ga slobodnim da odabere, prihvati ili odbaci ma koji nain upotrebe svojih reci. On srne da se udalji od obine upotrebe jezik nije neprikosnoven ako je to jedini nain na koji on moe da razjasni svoj stav. On ak srne da upotrebljava neki izraz jednom na ovaj, drugi put na onaj nain. Jedina stvar koju zahtevamo jeste da on mora biti svestan onoga to radi. Ako se strogo drimo ovog metoda ispitujemo argument taku po taku, na svakom koraku ga pitamo da li je spreman da upotrebi neki izraz na odreeni nain, a ako nije, nudimo mu alternative, ali ostavljamo da odluka bude njegova i jedino ukazujemo na njene posledice nikakvo neslaganje nee proizii. Neslaganja nastaju samo ukoliko su izvesni koraci u tom postupku izostavljeni, tako da izgleda kao da smo neto tvrdili, dodajui svetskim nedaama novu jabuku razdora. To bi bio pravi nain da se filosofijom bavimo nedogmatski. Tekoa ovog metoda se sastoji u izlaganju predmeta na Iako shvatljiv nain, tj. u ureivanju sluajeva i njihovih meusobnih veza preko posrednih karika, to bi omoguilo da dobijemo jasnu i preglednu sliku celine. Drugo, mi ne upotrebljavamo argumente da bismo dokazali ili pobili bilo koje filosofsko gledite. Poto nemamo nikakvih gledita, mi moemo da gledamo stvari onakve kakve one jesu. Zatim, mi samo opisujemo; mi ne objanjavamo. Objanjenje, u smislu deduktivnog dokaza, ne moe da nas zadovolji zato to ono vraa pitanje: Zato ba ta pravila, a ne neka druga? samo jedan korak unazad. Sledei taj metod mi ne elimo da dajemo razloge. itav na posao je u opisivanju upotrebe ili popisivanju pravila. Bavei se njime ne pravimo nikakva otkria: nema nieg to bi se otkrilo u gramatici. Gramatika je samostalna i nije nametnuta stvarnou. Davanje razloga, poto mora da doe do nekog kraja i vodi neemu to dalje ne moe biti objanjeno, ne srne da nas zadovolji.

|00

FRIEDRICH VVAISMANN

U gramatici nikada ne postavljamo pitanje: Zato? Ali zar rezultat toga nije da sama filosofija iezava? Filosofija otklanja ona pitanja koja mogu biti otklonjena pomou takvog postupka. Ipak, ne sva: postoji udnja metafiziara za tim da zraak svetlosti padne na zagonetku postojanja ovog sveta, ili na neshvatljivu injenicu da je on shvatljiv, ili na znaenje ivota, ak i ako za takva pitanja moe da se pokae da nemaju jasno znaenje, ili da su potpuno liena znaenja, ona nisu uutkana. Jer, to uopte ne pomae da se umanji pometnja koju ona izazivaju u nama. Ima neeg suvie prostog u njihovom raskrinkavanju. Nemir srca ne moe da se smiri logikom. Ipak, filosofija nije iezla. Ona dobi ja svoj znaaj, svoju veliinu, od vanosti pitanja koja ona razara. Ona rui idole, i ono to daje filosofiji njen znaaj jeste znaaj tih idola. Sada moda moe da se vidi zato propada, mora da propadne, traenje odgovora primerenih kalupima pitanja. To nisu prava pitanja kojima se trae obavetenja, ve zbrke koje oseamo kao probleme (Wittgenstein), a koje se gube kada se teren raisti. Ako filosofija napreduje, ona to ne ini dodavanjem novih iskaza svom spisku, ve vie preobraavanjem itave intelektualne pozornice i, kao posledicom toga, smanjenjem broja pitanja koja nas zbunjuju i opinjavaju. Filosofija koja je tako konstruisana jedna je od najveih oslobaajuih snaga. Njen zadatak je, po recima Fregea, da oslobodi duh od tiranije reci otkrivanjem obmana koje gotovo neizbeno nastaju u upotrebi jezika rei. 3..Sta to znai samo kritika, bez sri? Filosof je ovek koji razvejava maglu? Kada bi to bilo sve za ta je on sposoban, ja bih ga alio i ostavio bih ga da se snalazi kako ume. Na svu sreu, nije tako. Jer, jedno je sigurno: filosofsko pitanje, ako se njime dovoljno bavimo, moe voditi neem pozitivnom produbljenijem razumevanju jezika, na

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

101

primer. Uzmimo skeptike sumnje u materijalne objjekte, svest drugih ljudi, itd. Moda je prvo to bismo hteli da kaemo: te su sumnje zaludne. Kada nisam siguran da li u zavriti ovaj lanak, posle izvesnog vremena mojoj sumnji je kraj. Ja ne mogu veno sumnjati. Sudbina sumnje je da nestane. Ali sumnje koje izaziva skeptik nikada ne nestaju. Da li su to sumnje? Da li su to lana pitanja? One tako izgledaju samo kada o njima sudimo pomou udruenih standarda zdravog razuma i obinog govora. Stvarna tekoa lei dublje: ona se raa iz skeptikog bacanja sumnje na same injenice koje su u osnovi upotrebe jezika, na one stalne odlike iskustva koje omoguavaju formiranje pojmova i koje se, u stvari, ispoljavaju u upotrebi naih najuobiajenijih reci. Pretpostavimo da sasvim jasno vidite neki objekt koji stoji pred vama, recimo lulu, i da, kada krenete da je podignete, ona iezne. Vi tada moete pomisliti: Boe, jesam li ja poludeo? ili neto slino (ukoliko itava situacija nije takva da vam daje razloga da posumnjate kako je to bio neki vest trik). Ali ta ako bi, moe sada da insistira skeptik, takvi doivljaji bili vrlo esti? Da li biste bili spremni da raskinete vezu izmeu razliitih ulnih doivljaja koja ini jezgro nae ideje vrstog tela, da razruite ono to je napravio jezik da se odreknete kategorije biti stvar? I da li biste tada iveli u fenomenalistikom raju sa mrljama boja i drugom opremom teorije ulnih data, u jednom obespredmeenom, desups tanci jal izovanom svetu? Rei u takvim okolnostima: Gledaj, to sada upravo stolira bila bi ala (ak i u oslabljenim glagolskim oblicima kao to su stoliranje, stoliciranje, element kategorije stvari je i dalje prisutan). Upravo zato se skeptik bori da se izrazi na jeziku koji ne odgovara njegovoj svrsi. On se izraava na nain koji zavodi kada kae da sumnja u takve-i-takve injenice: njegove sumnje dopiru tako duboko da pogaaju sklop samog jezika. Jer ono u ta on sumnja je ve otelotvoreno u samim oblicima govora, na primer u onome to je

102

FRIFDRICH WA1SMANN

kondenzovano u upotrebi reci za stvari. U trenutku kada pokuava da prodre u te duboko potopljene slojeve, on podriva jezik na kojem pretresa svoje bojazni, tako da izgleda da on govori besmislice. On to ipak ne ini. Ali, da bi njegove sumnje uinio potpuno izrazivim, jezik najpre mora da se pretopi. (Nagovetaj onoga to je potrebno moemo dobiti od moderne nauke, gde su sve odavno utvrene kategorije biti stvar, uzronost, poloaj morale da se revolucioniu. To zahteva nita manje do stvaranje nekog novog jezika, a ne izraavanje novih injenica pomou starog.) Ako stvar posmatramo na taj nain, stav skeptika vidimo u novom svetlu. On razmatra mogunosti koje lee daleko izvan delokruga naeg svakidanjeg iskustva. Ako se njegove sumnje shvate ozbiljno, one se pretvaraju u zapaanja koja bacaju novo i prodorno svetio na slojeve ispod povrine jezika, pokazujui koje mogunosti su otvorene naem miljenju (mada ne i obinom jeziku), i kojim putevima se moglo ii da je graa naeg iskustva drukija nego to jeste. Ovo nisu lani problemi: oni nam omoguuju da postanemo svesni iroke pozadine na kojoj lee sva svakidanja iskustva i kojoj se jezik prilagodio; tako oni iznose na videlo neizmernu sumu iskustava koja poiva u upotrebi naih reci i sintaksikih oblika. Osim toga, sudbina koju neko pitanje odabere ne mora biti njegovo razreavanje: ono moe prei u nauku. Frege je, na primer, za svoja istraivanja bio podstaknut filosofskim pobudama, to se vidi iz njegove elje da pronae konaan odgovor na pitanje o prirodi aritmetrikih istina, tj. na pitanje o tome da li su one analitike ili sintetike, a priori ili a posteriori. Poavi od tog pitanja, i istraujui ga sa svom moguom strogou, on je konano obelodanio itavo bogatstvo problema naune prirode; i, nastavljajui da ide tim putem, na kraju je izgradio jedan novi instrument logiku, koja je istananou i irinom i snagom daleko prevazila sve ono to se pod tim imenom ranije pod-

KAKO SHVATAM FILOSOFIJ1I

103

razumevalo, predmet koji do dan-danas otkriva nove i neoekivane dubine. Istina, pitanje od kojeg je Frege poao nije bilo sasvim jasno definisano, to treba pripisati nepreciznoj prirodi kantovskih termina kojima je ono bilo izraeno. itavo poglavlje moe da bude napisano o sudbini pitanja, njihovim neobinim pustolovinama i preobraajima nainu na koji se menjaju u druga pitanja, i kako u tom procesu ostaju, a ipak ne ostaju ista. Izvorno pitanje moe da se razdeli i umnoi tako da je to gotovo slino onome to se deava sa linou u neijem snu. Da spomenemo samo nekoliko primera. Moe li logika u potpunosti biti okarakterisana na formalan nain, tj. bez unoenja ma kakvih stranih pojmova kao to je upotreba jezika i sve to s tim ide? Moe li aritmetika biti okarakterisana na neki takav nain, potpuno iznutra? Ili e svaka interpretacija imati u sebi empiristiki Erdenrest? Ta pitanja su prouzrokovala iroko istraivanje matematike interpretacije formalnih sistema. Pitanje u kojoj meri je logika intuicija ispravna razgranalo se u mnotvo pitanja koja se tiu teorije logikih tipova, aksioma izbora, itd., u stvari, u pravcu daleko fundamentalnijeg problema, naime tog da li je sama obina logika u pravu kada se uporedi sa sistemom izvoenja koji su razvili intuicionisti. Ili, da ponovimo, ima li nereivih pitanja u matematici, ne u ogranienom Godelovom smislu, ve nereivih u apsolutnom smislu? Da li za uoptavanja postoje prirodna ogranienja? Zanimljivo je pogledati kako se iz pitanja te vrste, ne sasvim preciznog i donekle mutnog, izdvajaju nova i bolje dennisana pitanja, tako da pitanje-predak, u Fregeovom sluaju filosofsko par exceltencet raa nauno potomstvo. Sada treba uoiti neto drugo: na koji nain ta pitanja postaju ne samo precizna ve i jasna (to nije ista stvar). Za primer: moe li beskonanost predstavljena pomou svih prirodnih brojeva biti uporeena sa beskonanou predstavljenom

104

FRIEDR1CH WAISMANN

pomou svih taaka u prostoru? To jest, moe li za jedno da se kae da je manje od drugog ili jednako drugom? Kada je prvi put postavljeno, to pitanje nije imalo jasan smisao a moda uopte i nije imalo smisla. Ipak, ono je vodilo G. Cantora u njegovom ingenioznom istraivanju. Pre nego to je otkrivena (ili, moda je bolje da kaem, izmiljena?) teorija skupova, pitanje je dejstvovalo kao vrsta putokaza koji je neodreeno upuivao na neku do tada neistraenu oblast miljenja. To se moda najbolje opisuje recima da ono vodi nau uobrazilju datim pravcem, navodei istraivanje na nove puteve. Takva pitanja nisu razreena; ona su reena, samo ne u postojeem sistemu miljenja, ve pre pomou konstruisanja novog pojmovnog sistema takvog kao to je teorija skupova gde smisao koji se imao u vidu, i koji je donekle bio anticipiran, nalazi svoje puno ostvarenje. Otuda je u njihovoj prirodi da podstiu izgraivanje takvih sistema; ona ukazuju na put od onog to jo nije smisleno prema onome to je smisleno. Pitanje je prvi nesiguran korak uma na njegovim putovanjima ka novim horizontima. Filosofski genije se nigde ne pokazuje tako upadljivo kao u toj novoj vrsti pitanja koje on donosi na svet. Ono to ga izdvaja i odreuje mu mesto jeste strast prema postavljanju pitanja. Da njegova pitanja ponekad nisu sasvim jasna, to moda nije, kao to se obino smatra, od tako velikog znaaja. Nita nam tako uspeno ne zatvara put ka otkriima kao jasno miljenje. Lepo je priati o jasnoi, ali, kada postane opsesija, to moe da posee ivo miljenje u njegovom zaetku. I to je, po svoj prilici, jedan od rezultata logikog pozitivizma koji su za aljenje, a koje njegovi osnivai nisu predvideli, iako je suvie upadljiv kod nekih njegovih sledbenika. Pogledajmo te ljude, obuzete neurozom jasnoe, praene strahom, zanemele, koji se stalno pitaju: O, Boe, da li je ovo sada sasvim jasno? Zamislimo pionire nauke: Keplera, Newtona, osnivae ne-euklidovske geometrije, fizike polja, nesvesnog, talasa materije.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

ili neeg drugog, zamislimo ih kako to pitanje sebi postavljaju na svakom koraku to bi bio najsigurniji nain da se potkopa svaka stvaralaka snaga. Nijedan veliki pronalaza nije delao u skladu sa motom: Sve to se moe rei, moe se rei jasno. A neka od najveih otkria ak su izronila iz neke vrste primordijalne magle. (Treba rei neto u prilog magli. to se mene tie, uvek sam mislio da je jasnoa poslednje pribeite onih koji nemaju ta da kau.) Veliki um je veliki postavlja pitanja. Dobar primer za to je Kantov problem koji se tie pitanja: Kako je mogua geometrija? Put da se taj problem resi bio je otvoren tek sa usponom aksiomatskog metoda. Videvi da se aksiomi geometrije mogu razliito interpretirati na neodreeno mnogo naina, i da je neki pojedinani nain na koji se oni mogu interpretirati irelevantan za deduktivne svrhe, Hilbert je odvojio ono to pripada logikoj formi aksioma od onoga to pripada " om intuitivnom (ili drugom) sadraju, i elo pitanje preokrenuo rekavi da neka taka, neka prava linija, itd., moe da bude bilo ta to zadovoljava odreene aksiome. Poto stoer oko kojeg se okree dedukcija predstavljaju jedino relacije u kojima se meusobno nalaze osnovni termini, a ne sadraj koji vezujemo za njih, i poto su te relacije u potpunosti date u aksiomima, aktiomi svi zajedno odreuju ta je taka, linija, itd., u onoj meri u kojoj je to dovoljno za deduktivne potrebe. Razvijanje ove tehnike omoguava da se vidi da re geometrija, kako ju je Kant shvatio, pokriva, u stvari, dve potpuno razliite nauke: matematiku geometriju i geometriju u fizici. Njihovo nerazlikovanje dovelo je do Kantove zbunjenosti. U onoj meri u kojoj se zakoni matematike odnose na stvarnost, oni nisu izvesni; a u onoj meri u kojoj su izvesni ne odnose se na stvarnost. (Einstein). Kantov doprinos sastoji se u tome to je video da tu postoji problem, ne u tome to ga je resio.

106

FRIEDRICH WAISMANN

Ali ovde se javlja novi problem: Kako mi znamo ta e biti pravi odgovor na dato pitanje? Ili, uoptenije: Kako odreeni odgovor odgovara odreenom pitanju? Obina pitanja (npr. pitanje Koliko je sati?) ve svojim oblikom pokazuju koju vrstu odgovora treba da oekujemo. Ona su, tako rei, obrasci sa praznom rubrikom; ipak, nije uvek tako: Avgustinovo pitanje Kako je mogue meriti vreme? ili Kantovo pitanje Kako je mogua geometrija? ne ukazuju na oblik odgovora. Nema oigledne veze izmeu pitanja i odgovora bar u onoj meri u kojoj nema oigledne veze izmeu pitanja ta je taka? i odgovora na njega. Kada je Hilbertova ideja da aksiomi geometrije zajedno daju implicitnu definiciju osnovnih termina prvi put izneta, dola je potpuno neoekivano; pre niko 2 nije ak ni pomislio na to; naprotiv, mnogim ljudima se, a meu njima ak i samom Fregeu, sa nelagodnou uinilo da bi to pre bio nain da se izbegne problem, nego da je to odgovor. Frege je smatrao da je problem i dalje nereen. Sta moemo da uradimo da ovek kao to je Frege uvidi da aksiomski metod prua taan odgovor? Moe li to, na primer, da mu se dokae? Ono na ta sada moramo da usmerimo panju, mada bi to, u stvari, trebalo da bude oigledno, jeste injenica da takav dokaz ne moe da se da, i to zato to onaj ko postavlja pitanje mora najpre da promeni gledite da bi stvar video na drugi nain. Ono to se trai jeste promena celokupnog naina miljenja. Zaista, svako ko je zbunjen tim problemom, a ipak odbija da prihvati Hilbertovo reenje, samo pokazuje da on ne moe da se izvue iz ljeba izdubljenog oblikom u kojem je pitanje postavljeno. Taka je..., poinje on, i onda se zaustavlja. Ono ime mu treba pomoi da se izvue iz tog ljeba ili, jo bolje, da se sam oslo3 Da je pre Hilberta to ipak pomislio ergon (jo 1818. god.), vidi: W. i M. Kneale, The evelopment of Logic, Oxfor, 1962, str. 385 i 683. (Prim. prcv.)

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

\(fj

bodi kada se osea stenjenim u njemu, jeste razgovor, ne dokaz. Frege se nije ponaao mnogo drukije od oveka zavedenog pitanjem ta je vreme?. Mi moemo predloiti da se ovo poslednje pretvori u pitanje kako se re vreme upotrebljava (to bi takvog oveka spustilo na zemlju). Ali, zar ga time ne obmanjujemo? Mi izgleda nudimo odgovor na jedno pitanje, ali ne na ono koje je on pitao. Njemu se moe initi da mi pokuavamo da ga obmanemo drugorazrednim reenjem, dok njegovo izvorno pitanje i dalje ostaje zagonetka. Slino je i sa Fregeom: on je smatrao skandalom to to na pitanja: ta je taka?, Sta je broj?, jo nije odgovoreno. U odsustvu dokaza, u svakom od tih sluajeva cilj rasprave moe biti samo taj da se promeni stav onoga koji postavlja pitanje. Mi, na primer, moemo ispitati sline ili delimino sline sluajeve, i ukazati na to da odgovor nema uvek onaj oblik koji ima pitanje; paljivim razmatranjem takvih sluajeva, iroko zalee analogija naspram kojih smo videli pitanje polako e se menjati. Pretresanjem irokog jezikog polja slabi se poloaj izvesnih standarda koji su tako vrsto ustanovljeni da ih ne vidimo onakvima kakvi oni jesu; a ako je to uraeno uspeno, ovek koji misli kao Frege oslobodie se opsesije napornog traenja odgovora koji je prilagoen kalupu. Argumenti se upotrebljavaju u ovakvoj raspravi, mada ne kao dokazi, ve pre kao sredstva koja e takvom oveku omoguiti da vidi stvari koje ranije nije zapazio, tj. da ukloni pogrene analogije, naglasi slinosti sa drugim sluajevima, i na taj nain izvede neto slino promeni perspektive. Meutim, nema naina da se dokae da on nije u pravu, ili da se on zaplai kako bi se u dui sloio sa onim to mu je ponueno: kada je sve reeno i uinjeno, na njemu je da se odlui. Ali ono to je ovde u igri vie je nego oslobaanje iz poloaja koji stenjava radi se o tome

108

FRIEDRICH WAISMANN

da se izbegne potinjenost jezikim oblicima. Kako esto mi samo sledimo puteve useene bezbrojnim ponavljanjima istih oblika izraavanja kao onda kada, sigurni u sebe, kaemo: Vreme tee, tako da, kada smo suoeni (recimo) sa Avgustinovim paradoksom, odjednom, usled tog oka, gubimo nae ranije samozadovoljstvo. Postojei jezik, nudei nam samo izvesne stereotipne kalupe izraavanja, stvara navike miljenja kojih je se gotovo nemogue osloboditi. Takav kalup je, recimo, shema indoevropskih jezika: onaj koji dela delanje. Koliko je uticaj tih kalupa dubok moe moda da se pretpostavi kada se uzme u obzir Descartesovo zakljuivanje koje ide od miljenja prema prisustvu nekog ko deluje, jednog ego, razliitog od miljenja, koji ini miljenje zakljuivanje koje je za nas tako prirodno i uverljivo zato to je podrano snagom celokupnog jezika. Fregeova opsesija pitanjem ta je broj? drugi je sluaj te vrste. Poto moemo govoriti o broju pet kao takvom/ pet, tvrdi Frege, mora da bude vlastito ime jednog entiteta, neka vrsta platonistikog kristala, na koji se ukazuje pomou odreenog lana. (Jedan moj ak, Kinez, jednom mi je saoptio da se Fregeovo pitanje ne moe postaviti na kineskom, jer se na njemu pet moe upotrebiti jedino kao re za broj u kontekstima kao to su pet prijatelja, pet amaca, itd.) Osim toga, kada za dati iskaz kaemo da je istinit, izgleda da govorimo neto o njemu to je svedoanstvo o snazi subjekt predikat kliea. Zaista, toliko je jako iskuenje da se on shvati na taj nain, naime kao iskaz o iskazu, da teko dolazimo na pomisao o nekoj drugoj interpretaciji. Vano je primetiti da mi time odreeni izraz pridruujemo analognim oblicima; ali nije nita manje vano primetiti da mi nijednu od tih analogija ne moramo imati na umu: dovoljno je ako ih oseamo na maglovit, nerazgovetan nain. Takvi
1 PoSto odreeni lan *the* na engleskom nemamo naina da prevedemo odgovarajuim izrazom na naSem jeziku, izraz *the number five* prevodimo sa broj pet kao takav. (Prim. prev.)

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

jQg

obrasci deluju na nas kao hiljade eksplicitnih analogija: moglo bi se rei da oni deluju na nas kao polje sile, jeziko polje, koje nae duhovno oko upravlja u odreenom pravcu. I, usuujem se da dodam da je upravo zato to je priroda tih analogija prolazna, napola formirana, slina senci, gotovo nemogue izbei njihov uticaj. Ako smo njima obmanuti, sami smo krivi za to. Filosof, umesto da propoveda ispravnost obinog govora, treba da naui da se uva klopki koje su uvek prisutne u njemu. Da se slikovito izrazimo: kao to dobar pliva mora biti sposoban da pliva uz-vodno, tako i filosof treba da savlada neizrecivo teku vetinu uz-govornog miljenja, borei se s maticom klie. Da preemo na drugu stvar. Kada oveka kao to je Frege odvraamo od njegovog istraivanja, izgleda da ga spreavamo da dosegne cilj koji je sebi odredio. Da li se naa rasprava onda sukobljava sa njegovim istraivanjem? I, ako je tako, na koji nain? Najpre, ni na jedan jasno odredljiv nain; jer on jo nije sasvim svestan ta je to na ta cilja, i rasprava mu postepeno omoguava da stvari vidi u drukijem svetlu. Kako dolazi do te promene? Pa, on je najpre video to pitanje kao analogno sa drugim pitanjima, a te analogije su, jedna po jedna, unitene; ili se pre radi o tome da se u toku raspravljanja videlo da one navode na stranputicu. U srazmeri u kojoj se izmenilo itavo pojmovno zalee, njemu postaje jasno da neto nije u redu sa nainom na koji je postavio svoje pitanje, da postizanje njegovog cilja ne moe da zadovolji. Nije tano da on odustaje zato Sto mu je trud bio veliki, ali uzaludan, pa se sada zamorio: ne, on odustaje zato to drukije vidi pitanje. A u emu se to sastoji? Pa, u injenici da je on sada sasvim svestan analogija koje su ga zavodile, da pitanje vidi na drukijem jezikom zaleu (slika se ponekad menja kada se vidi na razliitim pozadinama), da nestaje izvesne napetosti i da on, sa uzdahom olakanja, kae: Da, to je to.

110

FRIEDRICH WAISMANN

Filosof posmatra stvari kroz prizmu jezika i, zaveden (recimo) nekom analogijom, odjednom ih vidi u novom, nepoznatom svetlu. Te probleme moemo savladati samo tako to emo uroniti u dubinu iz koje oni izranjaju. Mi osvetljavamo mentalnu osnovu iz koje se to pitanje izdvojilo; sa jasnijim poimanjem nekih kljunih pojmova to pitanje se preobraava u jedno drugo. Nije tano da je na njega odgovoreno na uobiajen nain. Pre e biti sluaj da smo inioce koji podstiu to pitanje otklonili pomou produbljenije i prodornije analize. Sutina ovog procesa je u tome da onoga ko postavlja pitanje vodi jednom novom gleditu i to uz njegov spontani pristanak. On pristaje da bude tako voen i, prema tome, zavrava odustajanjem od svog traganja. Mi ne moemo primorati nikoga ko to nije voljan da sledi novu usmerenost jednog pitanja; mi samo moemo da proirimo vidike onoga koji pita, da oslabimo njegove predrasude i njegov pogled usmerimo u novom pravcu: ali sve to moe da se postigne samo uz njegov pristanak. Naom kritikom analizom mi pokuavamo da spreimo uticaj jezikog polja, drugim recima, mi onome ko postavlja pitanje moemo da pomognemo da stekne bolji uvid u prirodu onoga to je pre svega traio, tj. da mu omoguimo da vidi sklop pojmova i kalupe u kojima on izraava svoje pitanje. Radi se uglavnom o tome da treba promeniti njegovo gledite, a manje o tome da mu treba dokazati neku teoremu; drugim recima, radi se o tome da treba poveati njegovu pronicljivost. Pronicanje ne moe da se smesti u neku teoremu, i to je dublji razlog zbog kojeg je deduktivni metod osuen na neuspeh: pronicanje u stvari ne moe da se dokazuje demonstrativnim dokazom. Iz svega tog, na kraju, proizlazi da onaj ko postavlja pitanje treba da donese izvestan broj odluka u toku rasprave. I to je ono to filosofski postupak ini tako razliitim od logikog. Taj ovek, na primer, uporeuje sluaj koji je pred njim

KAKO SHVATAM FILOSOFUU

\\\

sa analognim sluajevima, i treba da presudi dokle seu te analogije. To jest, na njemu je da odlui do koje take je spreman da prihvati te analogije: on ne mora, kao rob, slepo da ide po njihovom tragu. Nauka je bogata pitanjima ove vrste. To nisu nauna pitanja u pravom smislu te reci, pa ipak se naunici njima bave; to su filosofska pitanja, pa ipak se filosofi ne bave njima. Ono to sam hteo da kaem u ovom odeljku a nisam rekao, ili sam samo upola rekao, jeste: (1) Filosofija nije samo kritika jezika: tako odreen, njen cilj je suvie suen. Ona predstavlja kritikovanje, razreavanje i prevazilaenje svih predrasuda, slabljenje svih krutih i sputavajuih kalupa miljenja, bez obzira na to da li oni potiu iz jezika ili iz neeg drugog. (2) Ono to je sutinsko za filosofiju jeste probijanje do dubljeg pronicanja u stvari, to nije samo rasprivanje magle i izlaganje lanih problema, ve je po sebi pozitivno. (3) Pronicanje u stvari ne moe da se smesti u teoremu i, prema tome, ne moe da se dokae. (4) Nijedan filosofski argument nas logiki ne primorava ni na ta: takvi argumenti upravo kriju ono to se stvarno deava neusiljeno i istrajno podrivanje kategorija sveg miljenja. (5) Njihova svrha je da nam otvore oi, da nam omogue da stvari vidimo na nov nain u iroj perspektivi, koja nije sputana nerazumevanjima. (6) Sutinska razlika izmeu filosofije i logike je u tome to nas logika prisiljava, dok nas filosofija ostavlja slobodnima: u filosofskom raspravljanju mi smo voeni tako da postepeno menjamo ugao gledanja, da, na primer, sa jednog naina postavljanja pitanja preemo na drugi, i to uz na spontani pristanak a to je neto sasvim razliito od dedukovanja teorema iz atog skupa premisa. Netano parafrazirajui Cantora, moglo bi se rei da sutina filosofije lei u njenoj slobodi.

112

FRIF.DRICH VVAISMANN

4. Postoji shvatanje da je filosofija nekakva veba intelekta i da bi filosofska pitanja mogla da se rese argumentima i konkluzivno, ako bi neko samo znao kako to da preduzme. Meutim, ono to mi izgleda udno jeste to da ne mogu da naem nijedan zaista dobar i vrst argument; i vie od toga, primer o kojem je upravo bila re mora da dovede u sumnju mogunost da se uopte nae ma kakav ubedljiv argument. Na osnovu svega ovoga sklon sam da doem do novog, i u izvesnoj meri zaprepaujueg, zakljuka da takav argument ne moe da se nae. Nijedan filosof nikada nita nije dokazao. Tvrditi da jeste neosnovano je. Hteo bih jednostavno da kaem da filosofski argumenti nisu deduktivni; prema tome, oni nisu logiki strogi argumenti; i, prema tome, oni nita ne dokazuju. I pored toga, oni imaju snagu. Pre nego to preeni na stvar, hou da pokaem, najpre sasvim saeto, koliko je neplauzibilno gledite da se u filosofiji primenjuju logiki strogi argumenti. Prvi znak za uzbunu moda ve moe da se vidi u dobro poznatoj injenici da se veliki umovi ne slau, da ono to je nesumnjivo za jednoga izgleda kao da nema nikakvu snagu u oima drugoga, U jasnom sistemu miljenja takve razlike su nemogue. To to one postoje u filosofiji, predstavlja znaajno svedoanstvo o tome da filosofski argumenti nemaju nimalo logike strogosti koju imaju argumenti u matematici i egzaktnim naukama. Zatim, argumenti, onako kako ih mi shvatamo, moraju sadrati zakljuivanja, a zakljuivanja moraju negde poeti. Gde e onda filosof da trai svoje premise? U nauci? U tom sluaju, on e se baviti naukom, ne filosofijom. U iskazima iz svakodnevnog ivota? U posebnim singulamim iskazima? U tom sluaju, on nikada nee biti u stanju da se od njih udalji ni za jedan korak. U optim iskazima? Ako je tako, mnotvo pitanja pokazae svoje runo lice. S kojim pravom on sa neki prelazi na svi? (Uoptavati znai biti idiot, rekao je W.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

113

Blake,) Moe U on da bude siguran da su njegove premise iskazane sa takvom jasnoom i preciznou da nikakva sablazan sumnje ne moe da se uvue u njih? Moe li biti siguran da one imaju sr, da nisu analitike, prazne, prikrivene definicije i slino? Moe li biti siguran da su istinite? (Kako moe?) Cak i pod pretpostavkom, mada je ona pogrena, da svi ti zahtevi mogu da budu ispunjeni, postoji jo uvek jedan drugi zadatak koji stoji pred njim kada ponu da se izvode zakljuci: moe li on da bude siguran kako da upotrebljava termine? (Kako moe?) Ja ne otkrivam tajnu kada kaem da u prirodnom govoru obina pravila logike esto prestaju da vae to je injenica koja se obino preutkuje u knjigama o logici. Zaista, rei svakodnevnog jezika su toliko elastine da svako moe proiriti njihov smisao kako bi zadovoljio svoje sopstvene hirove; zbog toga je njihova logika sumnjive prirode. (Polje prirodne logike je iroko: Mi znamo da smo nesreni; dakle, mi jesmo nesreni. Mi znamo da smo nesreni; dakle, mi smo veliki. Pascal. Ako je ona propala, ona je propala: da li to povlai da ona nije propala? Ako je tako, na osnovu kojeg pravila? Kada bih to verovao, bio bih zaista lud: da li to povlai ili ne povlai da ja to ne verujem? Prirodni jezik sadri itav niz svojevrsnih logikih problema.) Ovo me vodi jednoj drugoj stvari. Obian jezik jednostavno nema vrstinu, logiku vrstinu, da bi se u njega urezali aksiomi. Potrebno je neto poput metala da bi se izrezao deduktivni sistem kao to je Euklidov. A ta sa svakodnevnim govorom? Ako ponete da zakljuujete, on uskoro poinje da omekava i negde se rastoi. To je kao da reete kameje u sufleu od sira. (Ono to hou da kaem jeste to da je jezik plastian; on se podaje elji za izraavanjem, ak i po cenu izvesne nejasnoe. Kako bi on inae mogao izraziti neto to ne odgovara klieu? Ako bi se Iogiarima udovoljilo, jezik bi postao jasan i prozraan kao staklo, ali i krt kao staklo: a kakva bi bila korist od staklene sekire
8 Svcsi i saznanje

114

FRIEDRICII WAISMANN

koja se razbija im je upotrebite?) Ali jezik nije vrst. I zato smo u opasnosti ako u filosofiji tragamo za premisama, umesto da jednostavno obilazimo teren, zastanemo i kaemo: Gledaj! Veina filosofskih argumenata, ako zanemarimo spinozistike konstrukcije, zavisi od pitanja kao to su: ta moe, a ta ne moe biti reeno, ili: koju vrstu pitanja je prikladno, a koju neprikladno postaviti? Mnogo vetine i ingenioznosti je upotrebljeno na razjanjavanje takvih pitanja kao to su: da li je neka metafora prirodna, neko izraavanje pogodno. Ne bi trebalo preutati da takva razmatranja, dok se prividno tiu stila, u stvari velikim delom doprinose snazi jednog argumenta i zaista imaju stvaran i odluujui udeo u formiranju naeg gledanja na stvari. Posmatrajui, ispitujui i poredei razliite naine izraavanja koji se kristaliu oko izvesnih kljunih pojmova, kao to su, na primer, uobrazilja, pamenje, zadovoljstvo, mi stiemo prvi uvid u ono to se ponekad zove logikom tih pojmova. Da li i jedna od tih stvari moe da bude dokazana? Moe li, na primer, biti dokazano da je izvesno izraavanje prikladno? (Zapamtite: nije re o neem kao to je definicija formule nekog sistema.) Nijedan filosof nije ak ni pokuao da da takav dokaz. Svako upotrebljava reci na taj nain i zaustavlja se na tome; i s pravom. Jer, koja vrsta razloga bi za to uopte mogla da se da? Ve ovde, na samom poetku, ideja filosofskog dokaza poinje da zvui prazno. O, ali ta sa obinom upotrebom jezika? Dobro; ali ak i kada je uzmemo u obzir, nije tano da neko ne moe upotrebljavati jezik drukije. Primera radi: zaleena muzika - da li vam to bilo ta govori ? Moda ne; ipak, neto kao Gotheova reenica Arhitektura je zaleena muzika doarava vam ono to se htelo rei. Rei: Ruke su pune otupelog pamenja zvui udno, sve dok do tog izraza ne doete u kontekstu Proustovog dela. Volja za razumevanjem ne uzmie ak ni pred

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

115

tim baucima za logiare protivrenostima: ona ih preobraava, izvlaei novi smisao iz prividnog besmisla. (Da vas podsetimo samo na dva Coleridgeova primera: taman od prekomerne svetlosti, osvetljavajua Platonova tmina.) Postoji hiljadu i jedan razlog zato se ponekad izraavamo u proti vrenostima, i potpuno je razumljivo zato tako inimo. Rezultat: ne moe ak da se dokae ni to da je neki dati izraz prirodan, neka metafora prikladna, da neko pitanje ima (ili nema) smisla postaviti, da neki niz rei neto izraava (ili je lien znaenja). Nita od toga ne moe da se dokae. U prilog onome to je reeno mogu se kazati jo dve stvari. Ono ime se u filosofskim raspravama ponekad bavimo nije uopte argumenti sanje, ve postavljanje mnotva pitanja to je metod koji tako sjajno koristi Ryle. Zaista, plotun zbunjujuih pitanja sigurno ne moe da se opie kao argument, i a fortiori kao logiki argument; pa ipak, on uspeva da nas primora da se trgnemo i preispitamo svoje stavove. Napokon, ne smemo dozvoliti da nas zavede to to nam se na prvi pogled ini da je filosof upleten uglavnom u istu stvar kao i logiar, na primer, u proveravanje da li u nekom argumentu spojevi nisu popustili, ili u konstruisanje nekog argumenta. Jer, ako je trebalo da on konstruie dokaz u strogom smislu te reci, gde su teoreme koje je utvrdio? Gde su plodovi njegovog truda? Nijedno od tih pitanja ja nisam postavio iz istog hira; ona se nameu svakom ko eli da doe do jasnog i nepristrasnog pogleda na stvari. Zar poreklo tih tekoa ne moe biti u prirodi same filosof ije? 5. Sada prelazim na razmatranje filosofskih argumenata, naroito onih za koje se smatra da ine odluujui korak napred, da bih video daju li nam oni ma kakvog povoda za izmenu gledita koje ovde zastupamo. Ima samo nekoliko klasinih sluajeva. Jedan od njih je Humeov uveni argument koji tre-

116

FRIEDRICH

WATSMANN

ba da pokae da je odnos izmeu uzroka i posledice intrinsino razliit od onog izmeu premisa i njenih konsekvenci. U emu se sastoji taj dokaz? On nas podsea na ono to smo uvek znali: da, iako je protivreno tvrditi premisu, a poricati ono to iz nje sledi, nema nikakve protivrenosti te vrste u pretpostavci da izvesni dogaaj, uzrok, moe biti praen ne njegovom uobiajenom posledicom, ve nekim drugim dogaajem. Ako se pitamo da li je to dokaz, ta se na to moe rei? To sigurno nije onakav dokaz kakav moemo nai u nekom deduktivnom sistemu. Gotovo isto to se primenjuje na Berkelevev argument kada nam Berkeley kae da, mada je to svesrdno pokuavao, nije mogao da izazove u svesti apstraktnu ideju trougla, onog trougla koji nema nikakav pojedinani oblik, ba kao to nije mogao da zamisli ideju nekog oveka bez svojstava. Da li je to dokaz? Berkelev ukazuje na ono to je oigledno. (Samo, potreban je genije da se to uoi!) Ni argument protiv logikog fatalizma koji sam ja dao nije strog. Odluujui korak sastoji se u tome da se sledi odreena analogija sa drugim sluajevima. To je analogijski, a ne logiki postupak. Isto tako, argument koji je upotrebljen protiv Zenona nije konkluzivan. (U ire obrazlaganje toga ovde ne mogu da se uputam.) A sada evo jo dva primera: jedan se odnosi na argument koji filosofi danas esto primenjuju, a drugi je uzet iz Aristotela. Kada za nekog kaemo da vidi ili uje avion, ili da primeuje ili zapaa evu kako leti, ili pak da osea ukus ili osea miris peene svinjetine, mi mu ne pripisujemo neku aktivnost. Da vienje nije vrsta delanja moe, na primer, da se pokae ukazivanjem na injenicu da (za glagol to see u engleskom jeziku)4 ne upotrebljavamo
* Argument u sledecoj reenici se zasniva na razlici koja posloji izmeu trajnog i prostog sadanjeg vremena u engleskom jeziku, a koja ne postoji u srpskohrvatskom. 1J, tog razloga emo izraze koji se u sledeoj reenici javljaju pod znacima navodu ostaviti neprevedene. (Prim. prcv.)

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

117

trajno sadanje vreme. Mi kaemo: I see the clock, a ne I am seeing the clock (osim G. E. Moorea, koji, za divno udo, kao po pravilu kae: I am seeing my right hand), dok je sasvim ispravno rei I am looking at the clock, listening to Us ticking, a isto vai i za druge sluajeve. Isto tako, dok moe da se kae: Zaboravio sam da poaljem pismo, niko ne bi rekao: Zaboravio sam da vidim potansko sandue. Nema nikakvog smisla da vas, dok me gledate, pitam da li je vae vienje lako ili teko, brzo ili sporo, paljivo ili nepaljivo, da li me vidite voljno, i da li ste sada prestali da me vidite. Prema tome, zakljuujemo, vienje nije delanje (taj argument sam i sam koristio na predavanjima). Treba istai da ovaj argument nije konkluzivan. udno zvui, ali moie da se kae: Prestao sam da Vas vidim, mada je to opravdano samo u posebnim okolnostima. Covek sa oteenim vidom koji, nesposoban da odreeni oblik sagleda kao celinu, moda mora, traei izvesne karakteristine crte, da ispituje lice pare po pare, mogao bi rei, tako da ga razumemo: Sada sam prestao da Vas vidim. Ni mi ponekad nismo u mnogo boljem poloaju na primer, kada pod osvetljenjem flea posmatramo neki prizor, a potom se alimo: Bilo je suvie kratko, nita nisam mogao da vidim. Izgledalo bi, dakle, da izmeu ovog i normalnih sluajeva postoji samo razlika u stepenu, i nita vie. udni sluajevi, svakako; ali ta biste mislili o matematiaru ije teoreme prestaju da vae kada se primenjuju na poneto neobine krive? Kao sledei primer uzimam zadovoljstvo. Aristotel je, kritikujui Platona,5 naglasio da bismo, kada bi zadovoljstvo bilo proces koji traje u vremenu, mogli uivati u neemu brzo ili polako to je argument koji je po svojoj razarajuoj snazi gotovo slian bombi. Svakako, veoma je udno i zvui apsurdno kada se izraavamo na takav nain. Ipak,
5

Aristotel, Nikomahova etika, knjiga X, udcljak 3.

118

FRIF.DRICH WAISMANM

ako napregnem svoju matu, moda u uspeti da sagledam skup okolnosti pod kojima ne oi bilo sasvim neprirodno rei takvu stvar. Kada, na primer, sluam muziku, i sledim lagano i blago kretanje, izgleda da je moje uivanje razliito od onoga koje imam kada sluam jedan uzbudljiv muziki komad. Sam kvalitet mog uivanja izgleda da se menja, kao da je deo laganog i blagog, ili neobuzdanog i zanosnog toka muzike. Ako u jednom sluaju kaem da sam u neemu uivao natenane, kao kada se sunam ili pijuckam vino, a u drugom da sam odjednom bio noen dalje, bez daha sledei njegovu navalu i uivajui u njemu kao u oluji na moru da li to zvui kao ista besmislica? Izgleda, zaista, da u zadovoljstvu postoji jedan vremenski inilac. Reductio ad absurdum i argumet beskonanog regresa spadaju u najsnanija oruja filosofskog arsenala. Pre nego to preemo na razmatranje tih oblika rasuivanja, bie dobro da razmotrimo kako oni funkcioniu u oblasti iz koje potiu, u matematici. Neka mi bude doputeno da kao tipian sluaj izaberem dokaz da je | 2 iracionalan broj. Kada bi on bio racionalan broj, mogli bismo da naemo dva ela broja, m i n, tako da je m2=2tt2.
:

(1)

Sada moemo ovako da rasuujemo. Ako je m paran broj, i m mora biti paran; dakle, m=2m\. Supstitucijom dobijamo 2trt{ = n\ (2) Poto je nz paran broj, i n mora da bude paran; dakle, n2m. Supstitucijom dobijamo m\ = 2n\. (3) Onda, ako postoje dva ela broja m i n, koja stoje u relaciji (1), oni moraju imati polovine koje stoje

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

^ 19

tano u toj istoj relaciji (3), a ove opet moraju imati polovine koje stoje u istoj relaciji, i tako dalje ad infinitum; a to je jednostavno nemogue, jer su m i n konani brojevi. Dakle, pretpostavka (1) ne moe da se odri, i [2 ne moe biti racionalan broj, to je i trebalo dokazati. To je prototip pobijanja pomou beskonanog regresa. Argumenti ovog tipa su primenjivani van matematike. Meutim, kada ponem da ih posmatram neto paljivije, poinjem da oklevam. Svoje sumnje u prikazati jednim primerom. Jedan argument iznesen protiv upotrebe mehanikih modela je ovaj: Ako elastina svojstva materije mogu biti objanjena kao da su prouzrokovana elektrinim silama kojima molekuli dejstvuju jedni na druge, sigurno je bespredmetno dejstvo elektrinih sila objanjavati tako kao da je prouzrokovano elastinim svojstvima mehanikog medija - etera. Tako objanjavati znai vrteti se u krugu: elastinost se objanjava pomou elektrine sile, a elektrina sila pomou elastinosti; s druge strane, pokuaj da se razbije krug pomou pretpostavke da je elastinost etera prouzrokovana elektrinim silama koje deluju izmeu partikula etera, pri emu su te sile prouzrokovane elastinim svojstvima etera drugog reda, mora biti gurnut u beskonani niz koraka redukcije. Na taj nain se mehaniki program suoava sa dilemom ija su oba roga podjednako porazna. Nesavladiv argument, rekli bismo. Da li je tako? Bez tekoa mogu da zamislim jednog neustraivog pristalicu poraenog gledita kako mi odgovara: Ni govora o regresu! Da, eter je elastian, meutim ne u onom smislu u kojem je to opruga: dok elastinost materije moe da se svede na elektrinu silu, elastinost etera, koja je krajnji postulat teorije, nesvodljiva je na neto drugo. Ovim se argument obara. Ali, to je neubedljivo, rei e neko. Slaem se; nisam toliki imbecil da bih se zalagao za zadravanje mehanikih modela, i ostalog. Ja samo e-

J2Q

FRIEDRICH WAISMANN

lim da vidim da li je ovo pobijanje uverljivo. Ne, nije. Onaj ko brani modele nije silom oteran sa svog poloaja. Izgleda da uvek ima naina da se izie iz dileme ili, ako hoete, da se iz nje izmigolji a to unitava argument. Time se samo pokazuje da pod ovim uslovima postaje veoma neprirodno drati se modela o kojima je re. Ali, rei da je neto neprirodno ne znai rei da je to logiki nemogue: a ipak, ono to bi argumet trebalo da utvrdi upravo je suprotno. U navedenom matematikom dokazu nije ostavljen nikakav otvor kroz koji bi se moglo izmigoljiti. itava dedukcija je bila dijamantski lanac ba ono to argument koji ispitujemo nije. Razmotrimo sada jedan slian argument. Reeno je da stvari kao to su htenja nikako ne mogu da postoje. Teoretiari su htenja prizvali u pomo da bi obezbedili uzroke ne samo za ono to hotimino inimo, ve isto tako za mentalne procese ili operacije kao to su kontrolisanje nekog impulsa, obraanje panje na neto, i slino. Posledica toga je da se inovi volje zamiljaju kao one stvari ije prisustvo ini neko delovanje voljnim, ili koje se, na neki nedokuiv nain, prevode na telesni ili mentalni in. Napokon, o htenjima se mislilo i kao o uzrocima i kao o posledicama drugih mentalnih ili fizikih dogaaja. Dilema je ova: ako je moje povlaenje obaraa bilo rezultat mentalnog ina "htenja da se povue obara, ta sa samim tim mentalnim inom? Da li je on bio voljan ili nevoljan? Ako je bio nevoljan, ne moe se zvati voljnim i, prema tome, nije htenje; ako je bio voljan, onda, u skladu sa teorijom, moramo pretpostaviti da je on rezultat ina, naime, htenja da hoe da se povue obara, a ovaj opet da je rezultat nekog drugog ina, i tako ad injinitum, to mi ne ostavlja nikakvu mogunost da ikada budem na poetku. Iako je ovaj argument izvanredan, ono to je ovde vano jeste pitanje da li je on logiki presudan. Da li on stvarno dokazuje da prihvatanje inova volje povlai beskonani regres? Onaj ko ve-

KAKO SHVATAM FILOSOFUU

121

ruje u takve inove ne treba da se potini iz straha. On moe da kae da je pitanje o tome da li su htenja voljni ili nevoljni inovi puka besmislica. Samo neko delanje moe da bude voljno ili nevoljno, a ne i in volje. Time se upravo kae da je neki in volje in volje, i da nije tano da on potie od nekog prethodnog ina volje, ba kao to nije tano da ja, da bih se setio neke stvari, prvo moram da se setim ega hou da se setim, a, pre nego to to uopte mogu da uinim, moram da se setim da hou da se setim ega hou da se setim, i tako dalje ad injinitum. Isto tako kao to mogu da se setim neke stvari, a da mi nije potrebno da prizovem u pomo in seanja onoga ega hou da se setim, i moje povlaenje obaraa moe da bude neposredan rezultat jednog ina volje koji ne potie od nekog prethodnog ina volje. Tako se itav argument, po svemu sudei, raspada. Ovo nije reeno da bi se umanjila vrednost argumenta, ili da bi mu se oduzela njegova snaga, ve samo zato da bi postalo jasno koju vrstu snage on ima. Kada bi bio konkluzivan, on bi nam svojom ruilakom snagom unitio ne samo htenja, ve i veliki broj inova i stanja svesti namera i elja, na primer sa kojima moemo da se razraunamo pomou sasvim slinih argumenata, koji, bez sumnje, mogu da se konstruiu. Mada je jasno da namera nije takva stvar koja bi se klasifikovala jednostavno kao in, ipak izgleda da je ona na neki nain u vezi sa onim to se deava u nama pre nego to je ostvarimo u delovanju tj. sa razmatranjem, planiranjem, oklevanjem, biranjem. Ja mogu, recimo, nameravati da pronaem pukotinu u datom argumentu, a kada kasnije mislim o tome, to e biti rezultat moje namere. Neke mentalne operacije, dakle, mogu da proiziu iz namere, one su nameravane. A ta je sa samom namerom? Da li je ona nameravana ili nenameravana? Ako namera nije nameravana, to nije namera, a ako je nameravana, ona mora da bude posledica neke druge namere, a ova opet neke druge, i tako

J22

FRIEDRICH WAISMANN

ad infinitutn. Slino je u sluaju elje. Pod pretpostavkom da elim neku stvar, da li je sama ta elja eljena ili neeljena? Oba odgovora dovee nas do apsurda. Ako bi snaga ovog argumenta bila u njegovom sklopu, on bi se, sa istim razarajuim posledicama, primenjivao i posle zamene nekih njegovih termina drugima, na primer, htenja namerom. naravno, pod pretpostavkom da su izvesne druge okolnosti, bitne za ovo rasuivanje, ostale nepromenjene. Ipak, dok prvi argument zvui, u najmanju ruku, vrlo uverljivo, niko nee biti obmanut njegovim karikaturama. Tako, ako taj argument uopte ima neku snagu, on nju ne moe dugovati svojem sklopu i, prema tome, on ne moe pripadati logikoj vrsti argumenta. On je zamiljen sa namerom da pobije postojanje neke vrste mentalnog potiska; ali, treba da se setimo da je dokazivanje ne-postojanja neega uvek neizvesan posao. Niko nikada nije dokazao ne-postojanje Apolona ili Afrodite, primeeno je; ali onda ovom pojedinanom sluaju ne treba pridavati preveliku teinu. Meutim, ono to uznemirava jeste lakoa sa kojom argument moe da se ubaci u pseudo-deduktivne kalupe. I to je injenica na koju elim da ukazem ispitivanjem ovog argumenta. Kao to je u prethodnoj raspravi pokazano, on nije usamljen sluaj. Nijedan filosofski argument ne zavrava sa: to je i trebalo dokazati*. Ma kolika da je njegova snaga, on nas ne prisiljava. U filosofiji nema prinude ni logikom, ni jezikom batinom. 6. Moe izgledati da, poto snagu argumenata koje upotrebljavaju filosofi izlaem tako jakoj sumnji, ja odriem svaku vrednost tim argumentima. Ali to nije moja namera. Cak i ako njima nedostaje logika strogost, to sigurno ne spreava originalnog mislioca da ih uspeno upotrebi, ili da iznese na videlo neto to pre nije bilo vieno ili nije bilo vieno sasvim jasno. Tako je, u sluaju koji sam razmatrao, neto vieno pomou tog argumenta, neto je razjanjeno, mada moda ne sasvim u

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

J23

onom smislu koji je imao u vidu onaj koji je izloio argument. Ako je tako, neto veoma vano je izostavljeno iz slike koju smo dali. Moda su nae primedbe uinile nepravdu filosofskim argumentima. Za njih se, kao to sam to, nadam se, pokazao, sasvim pogreno pretpostavljalo da su dokazi ili pobijanja u strogom smislu te reci. Ali ono to filosof ini je neto drugo. On, kao pravnik, konstruie svoju odbranu ili tubu. Prvo, on vam omoguava da vidite sve slabosti, nepovoljnosti, nedostatke nekog stanovita; on iznosi na videlo nedoslednosti tog stanovita ili ukazuje na to kako su neke od ideja koje lee u osnovi ele teorije neprirodne, i to ini tako to izvlai njihove krajnje konsekvence; a sve to postie sluei se najjaim orujem iz svog arsenala argumentima reductio ad absurdum i beskonanog regresa. S druge strane, on vam nudi novi nain gledanja na stvari koji nije izloen ovim primedbama. Drugim recima, on vam, poput advokata, predstavlja sve injenice svog sluaja, a vi ste u poloaju sudije. Vi ih gledate paljivo, ulazite u detalje, odmeravate za i protiv, i dolazite do presude. Ali, dolazei do presude vi se ne drite irokog deduktivnog puta, nita vie nego to to ini sudija Vrhovnog suda. Dolaenje do odluke, mada je to racionalan proces, nije nimalo slino donoenju zakljuaka iz datih premisa, ba kao to nije nimalo slino reavanju zadataka iz aritmetike. Sudija treba da sudi, kaemo, i pod tim podrazumevamo da on treba da se slui svojom glavom, a ne da kao maina primenjuje skup mehanikih pravila. Ne postoje raunari koji mogu obavljati posao sudije, niti bi uopte moglo da ih bude to je trivijalna, pa ipak znaajna injenica. Kada sudija doe do odluke to moe da bude, a u stvari esto i jeste, rezultat neeg racionalnog, pa ipak ne takav kakav se postie pomou dedukcije; odluka ne sledi prosto iz toga-i-toga: ono to se trai jeste pronicanje u stvari, sud. Dakle, kada dolazite do presude vi ste slini sudiji po tome to ne pravite niz for-

|24

FR1EDRICH WAISMANN

malno-logikih koraka: od vas se trai da shvatate, na primer, da zapazite stoernu taku. Razmatranja poput ovih omoguavaju nam da sagledamo ono to je ve oigledno kada znamo upotrebu termina racionalan naime to da se taj termin odnosi i na stvari koje ne mogu deduktivno da se ustanove. Rei da neki argument moe biti racionalan, a ipak ne biti deduktivan, nije ona vrsta protivrenosti koja bi neminovno vaila u obrnutom sluaju, naime kada bi se reklo da neki deduktivni argument ne mora da bude racionalan. To menja elu sliku. Ono to treba istai jeste to da filosof moe videti neku vanu istinu, pa ipak ne biti u stanju da je dokae pomou formalnog dokaza. Ali injenica da njegovi argumenti nisu logiki nema ta da oduzme njihovoj racionalnosti. Da se vratimo na na prethodni primer. Argument koji je upotrebljen protiv htenja, mada nije onakav kakvim se prikazuje, tj. logiki razarajui, i pored toga ima snagu kojoj je teko odupreti se. A odakle to potie? Nije potrebno mnogo otroumnosti da bi se pronaao odgovor: iz itavog sklopa tako pogodnih primera koji prethode argumentu i njihove veste analize koja udahnjuje ivot u telo argumenta, to je umnogome potpomognuto injenicom da je vezi izmeu mentalnog potiska i telesnog pokreta dozvoljeno da ostane zagonetnom. To to ovo stanovite nije zadovoljavajue, i to to se gomilaju mnoga pitanja na koja se ne moe dati odgovor, zajedno sa veoma upeatljivim primerima ini argument o kojem je re tako ubedIjivim. Sta nalazite itajui Rvlea ili Wittgensteina? Mnotvo primera sa malo, ili nimalo logikog skeleta. emu toliki primeri? Oni govore sami za sebe; oni obino mnogo vie razjanjavaju nego to stvaraju potekoe; svaki od njih se ponaa kao jedna analogija; zajedno, oni osvetljavaju itavo jeziko zalee, tako da je sluaj koji je pred nama vien u svetlosti koju oni bacaju na njega. Zaista, vesto predstavljeni primeri esto su mnogo ubedljiviji i,

KAKO SHVATAM FILOSOFIJO

^25

povrh svega, proizvode neto mnogo trajnije nego to to ini neki inae krhki argument. Nije tano da su ponueni dokazi bezvredni: reductio ad absurdum uvek ukazuje na neku zamrenost u miljenju, a to isto ini i beskonani regres. Ali oni samo ukazuju na to. Stvarna snaga lei u primerima. U dobroj filosofskoj knjizi moemo da se odreknemo svih dokaza, a da ona pri tom ne izgubi ni mrvu od svoje ubedljivosti. Traiti, u filosofiji, stroge dokaze, znai traiti senku neijeg glasa. Da bih predupredio pogrena tumaenja, koja bi se inae sigurno javila, moram da dopustim jednu stvar: argumenti malog opsega, tj. oni koji sadre samo nekoliko logikih koraka, mogu da budu strogi. Bit moje primedbe je u tome da koncepcija itavog filosofskog pogleda od Heraklita do Nietzschea ili Bradleva nije nikada stvar logikih koraka. Do pogleda na svet slinog ma kojem od ovih, ili ak do jednog novog pristupa kao to je Wittgensteinov, nikada ne moe da se dospe, a pogotovo nije tano da su oni dedukovani, i, kada se jednom pronau, oni ne mogu ni da se dokau, ni da se pobiju strogim logikim rasuivanjem; meutim, argumenti mogu da imaju udela u tome da se ovi uine prihvatljivima. Ali neki autori su ak i prema ovome gajili prezir. Pitanje koje jo ostaje da se postavi jeste: Ako pogledi filosofa ne mogu da se izvedu ni iz koje premise, kako on ikada moe da doe do njih? Kako on stie do mesta do kojeg ne vodi nijedan put? Time dolazimo do novog i dubljeg problema. 7. Pitati: Sta je tvoj cilj u filosofiji?, i odgovoriti: Da pokaem muvi izlaz iz flae za hvatanje muva je . . . dobro, ast tome povlaim ono to sam hteo da kaem; osim, moda, ovoga: Ima neeg u vezi sa fiiosofijom to je duboko uzbuujue, naime jedna injenica koja se ne da shvatiti iz tako negativnog prikaza. Ona se ne tie razjanjavanja misli, ni ispravne upotrebe jezika, niti ijedne od tih omrznutih stvari. O emu je onda re? Filosofija predstavlja mnogo stvari, i ne posto-

126

FRIEDR1CH WAISM,\NN

ji formula koja bi ih sve obuhvatila. Ali, kada bi se od mene trailo da u jednoj jedinoj reci izrazim koja je njena najhitnija karakteristika, bez oklevanja bih rekao: vizija. U srcu svake prave filosofije nalazi se vizija iz nje se filosofija raa i uzima svoj vidljivi oblik. Ja ne kaem: Vizija iz elje da budem romantian, ve zato to to i mislim. Ono to je karakteristino za filosofiju jeste probijanje mrtve ljuture tradicije i konvencije, razbijanje onih okova koji nas sputavaju nasleenim predubeenjima, da bi se stekao nov i iri nain gledanja na stvari. Oduvek se smatralo da filosofija treba da nam obelodani ono to je skriveno. (Ja sam poneto osetljiv na opasnosti takvog gledita.) Ipak, od Platona do Moorea i Wittgensteina, svaki veliki filosof bio je voen oseanjem vizije i bez nje niko ne bi mogao dati novi pravac ljudskom miljenju, ili otvoriti vrata prema onome to jo nije vieno. Neko moe da bude dobar tehniar, ali on nee ostaviti traga u istoriji ideja. Ono to je presudno jeste novi nain gledanja, a njega prati i elja da se izmeni itava intelektualna pozornica. To i jeste prava stvar, a sve ostalo je potinjeno njoj. Pretpostavimo da se neki ovek buni protiv prihvaenog miljenja u ijim se kategorijama osea skuenim; moe doi vreme kada e on, s pravom ili ne, verovati da se oslobodio tih pojmova; kada e, gledajui unazad na predrasude koje su ga sputavale, imati onaj oseaj iznenadne nadmoi; ili vreme kada e verovati, s pravom ili ne, da je dosegao podesniji poloaj sa kojeg stvari mogu da se vide kao da su povezane prema jasnim i ureenim modelima, dok stare tekoe nestaju kao rukom odnesene. Ako on razmilja na filosofski nain, raspravie to sam sa sobom, a onda e, moda, pokuati da prenese drugima ono to se njemu razjasnilo. Argumenti koje e ponuditi, napadi koje e preduzeti, predloi koje e izneti sve je to smiljeno samo sa jednim ciljem: da se drugi ljudi pridobiju za njegovo sopstveno gledanje na stvari.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

J 27

da se promeni itavo podneblje miljenja. Mada neupuenom oveku izgleda da on daje sve mogue argumente, to nije odluujui momenat. Odluujue je da je on video stvari iz jednog novog ugla. U poreenju s tim, sve ostalo je sporedno. Argumenti dolaze tek kasnije da podre to to je on video. Krupne reci, nije svak filosof, itd.: ali odakle ovek moe dobiti smernice ako ne od uitelja? A, osim toga, kada je tradicija jednom popustila, za strunjake uvek postoji iroka mogunost da unite neka uporita otpora. Mada saznanje moe da bude neprijatno, iza argumenata tako dobro smiljenih, tako jasnih i loginih, stoji elja da se preobrazi celokupni nain miljenja. Argumentiui u prilog svom gleditu, i izlaui greke koje lee u osnovi utvrenih pogleda koje on napada, filosof e gotovo protiv svoje volje morati da potkopa prihvaene kategorije i kliea miljenja; i ne samo to on moe ii tako daleko da dovede u pitanje ak i same kanone prihvatljivosti. U tom smislu, filosofija predstavlja ponovno proveravanje utvrenih merila. U svakom filosofu donekle ivi reformator. To je razlog to se od Galileja pa do Einsteina i Heisenberga za svaki napredak u nauci, onda kada se on doticao utvrenih merila, smatralo da ima filosofskog znaaja. Ako u ovome to je reeno ima imalo istine, odnos izmeu logike i filosofije se javlja u novom svetlu. Nije u pitanju sukob izmeu formalne i manje formalne ili ne-rormalne logike, niti sukob izmeu ponaanja tehnikih i svakodnevnih pojmova, ve neto u osnovi razliito. To je razlika izmeu donoenja zakljuka i novog pogleda na stvari, ili omoguavanja da se taj pogled stekne. Saeto reeno, filosofski argument ini i vie i manje od logikog: manje, utoliko to nikada ne utvruje neto konkluzivno; vie, utoliko to mu, ako je uspean, nikada nije dovoljno da utvrdi jednu izolovanu pojedinanu istinu, ve on izaziva promenu itavog naeg pogleda na svet, a kao rezultat toga mnotvo takvih malih pojedinanih istina do-

]28

FRIEDRICH VVAISMANN

Iazi na videlo, ili se isputa iz vida, to zavisi od sluaja. Da li su primeri neophodni? Kada je Hume jednom izloio greke svojih prethodnika koje su se odnosile na pojam uzronosti, on je onemoguio da bilo ko misli na nain karakteristian za Spinozu, iji nam svet izgleda isto tako stran kao Mesec. Pretpostavite da gledate zagonetku u slici: vi najpre vidite splet linija, a onda, iznenada, prepoznajete ljudsko lice. Moete li sada, poto ste otkrili lice, videli linije kao i pre? Jasno je da ne moete. Kao i sa spletom linija, tako je i sa zbrkom koju je Hume razjasnio: postaje nemogue povratiti ud prolih vremena, putovati unazad u tu maglu a to je jedna od velikih tekoa za razumevanje istorije filosofije. Iz istog razloga, uspon lingvistike tehnike naeg doba presekao je put velikim spekulativnim sistemima prolosti. Filosofije su pokuaj da se otkrave navike miljenja, da se ove zamene manje okorelim i ograniavajuim navikama. Naravno, one i same mogu vremenom da okotaju i da time spreavaju napredak: Kant, Alleszermalmer za svoje savremenike, ipak je ponosno branio svoju tablicu kategorija koja nama izgleda neopravdano ograniena. Onaj ko je jue bio izbavitelj, sutra moe postati tiranin. Sada moe da se vidi da filosof ne ini isto to i logiar, samo manje kompetentno, ve neto sasvim razliito. Jedan filosofski argument nije aproksimacija logikog argumenta, niti je ovaj drugi ideal kojem filosof tei. Takav stav bi potpuno pogreno opisivao ono to se stvarno deava. Filosofija nije veba iz formalne logike, filosofski argumenti nisu nizovi logikih izvoenja, ali traljavi, niti bilo kakav napor moe da ih stavi u deduktivne kalupe. Ovde je pobrkan cilj naunika da nae nove istine i cilj filosofa da dospe do pronicanja u stvari. Poto su ove dve stvari potpuno nesamerljive, nije udo to filosof ne moe da se kree u oklopu logiara. Ne moe ak ni onda kada se sam logiar upusti u bitku. Sukob oko zakona iskljuenja treeg u matematici je sukob dve stranke od

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

J29

kojih je svaka u poloaju da jasno i tano definie pojmove. Ipak, izgleda da nema naina da se rasprava okona pomou ubedljivog argumenta. Ako bi bilo istinito da filosofske tekoe nastaju zbog neodreene prirode naih svakodnevnih pojmova, zato bi takvi sukobi izbijali u naj egzaktni joj od svih nauka? Nikada nisu postojali apsolutno ubedljivi razlozi radi kojih bismo napustili zakon iskljuenja treeg, prihvatili Darvinizam, napustili Ptolomejev sistem, ili se odrekli principa uzronosti. Ako i jedna od ovih stvari moe da se dokae, kako dolazi do toga da uvek ima pristalica- poraenih gledita? Da li oni, poput nesrenika koji reavaju kvadraturu kruga, gube vreme pokuavajui da uine ono za ta je pokazano da je logiki nemogue? Istina je da sukobi ovog tipa ne mogu da se rese, bar ne u potpunosti, ni navoenjem injenikih svedoanstava, ni pomou logikog dokaza. Naravno, u tom duelu obe strane iznose argumente, ali oni nisu odluujui. To su bitke koje se nikada ne gube i nikada nisu konano dobijene. To je tipina situacija, tema koja se u istoriji ljudskog miljenja uvek ponavlja. Kada god nauka stie do odluujueg stepena na kojem osnovni pojmovi postaju nesigurni i posmatraju se tako kao da se o njima jo uvek raspravlja, dolazi do vrlo udnih prepirki. Mi treba da se zamislimo nad injenicom da vodei naunici, uprkos razlici u temperamentu, pogledu na svet, itd. uzimaju uea u njima i oseaju se obaveznima da to ine. A ono to protagonisti pokuavaju da uine bilo da to priznaju ili ne, jeste to da pridobiju druge naunike za svoj sopstveni nain miljenja; i njihovi argumenti poprimaju filosofski karakter u onom stepenu u kojem su oni pokuaji izmene itavog intelektualnog stava. Da li je to sluajnost? 8. Ja sam do sada govorio o sagledavanju nekog novog aspekta ne pokuavajui da objasnim taj iz9 Svest i saznanje

130

FRIEDRICH WA1SMANN

raz. Nadam se da u to sada, mada samo povrno, uraditi pomou jednog ili dva primera. Postoji jedna vrsta paradoksa koja je u vezi sa idejom izvesnih otkria. Descartes je, na primer, otkrio analitiku geometriju. No, da li je on mogao da je trai? Rei da je on nju godinama traio zvui potpuno apsurdno. U ovom sluaju skloni smo da kaemo: traiti analitiku geometriju nije mogue prvo zato to ona nije viena, a potom zato to je viena. Ali ako on nije mogao da trai, kako je mogao da nae? To nas vodi pravo u sr stvari. Zamislimo najpre jedan potpuno imaginaran sluaj. U iskaznom raunu kakav je napravio Frege javljaju se dva osnovna pojma ne i ili. Kasnije je Sheffer otkrio da se itav raun moe osnivati na jednom jedinom pojmu (na Shefferovom vezniku). Koje je vrste bilo to otkrie? Pretpostavimo da je Frege, udnim sluajem, sve svoje logike aksiome napisao u obliku ~ (....) V - ( . . . . ) tj. kao disjunkciju dve negacije, ali da je ipak pogreno verovao da su za izraavanje tih zakona potrebna dva simbola, naime ~ i V. Zamislimo sada da je neko drugi ko gleda te formule zakljuio ono to je, prema naoj pretpostavci, promaklo Fregeu, naime da sve one imaju istu strukturu i da, prema tome, zahtevaju samo jedan simbol. U emu se tano sastoji njegovo otkrie? U tome to vidi formule na novi nain, uitava u njih novu strukturu. Vano je njegovo poimanje: sve dotle dok u starom sistemu ne vidi strukturu novog, on ga nije stekao. Svako moe gledati formule, a ipak ne opaati ono to je Scheffer opazio javljanje jedne identine strukture. To je otkrie, a ne uvoenje posebnog simbola umesto jedne kombinacije starih simbola. Bilo bi, na primer, sasvim dovoljno da je Scheffer samo naglasio konstantno ponavljanje te strukture u svim zakonima, bez uvoenja svog veznika; ovo drugo je nebitno.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

131

Taj primer moe da pokae ta sam podrazumevao pod sagledavanjem nekog novog aspekta, koji esto predstavlja jezgro novog otkria. Ako gledate formule, u trenutku kada u njima primetite novu strukturu one kao da se iznenada menjaju to je pojava koja je bliska vienju neke figure, recimo nacrtane kocke, na razliit nain, as kao izboenog tela, as kao uvuenog udubljenja. Jedan oblik naglo prelazi u drugi. Slino je i u naem sluaju, mada postoje i razlike; jer, novi aspekt, kada je jednom uoen, moe trajno ostati u svesti i nema tu opaajnu nestabilnost. Izgleda da se poimanje nove strukture u tim formulama u velikoj meri sastoji od vizuelnog iskustva i da mu je ono u svakom sluaju mnogo blie nego to bi se u prvi mah reklo. ini se da su tu spojeni vienje i interpretiranje, gledanje i miljenje. Ako se sada postavi pitanje da li bilo ko moe da trai novi aspekt, ta na to da se odgovori? Pa, da neto moe da bude vieno na nov nain da se videti samo kada je to vieno na taj nain. Da je jedan aspekt mogu vidi se onda kada je taj aspekt ve iskrsao, a ne pre: to je razlog zbog kojeg pronalaenje ne moe biti predvieno ak ni od strane najveeg genija. On uvek dolazi nepozvan i, izgleda, u iznenadnom blesku. Razmotrimo drugi primer. Da li je raun

(5+3) =5 +2x5x3+3

u isto vremc dokaz da je

(2+3)'=23+2x2x3+32?
1 jeste, i nije, u zavisnosti od toga kako na to gle* damo. (Da U 2 u srednjem sabirku shvatate kao strukturalno 2 koje nije izvedeno iz pojedinac* nih brojeva, ve iz opteg oblika operacije?) Moe da se zamisli da se neki ovek, dok rauna samo sa pojedinanim brojevima, ipak bavi algebrom, ukoliko pojedinane zbirove vidi na nov nain, kao

132

FRIEDRICH WAISMANN

izraze opteg zakona. (To je otkrie algebre kao otkrie jednog aspekta numerikog rauna.) Ono to vai za te, vie ili manje trivijalne, sluajeve, vai i za Descartesa, a isto tako i za Einsteina i Hilberta. Einstein nije bio u stanju da traga za pojmovnim jazom u ideji istovremenosti, niti je Hilbert bio u stanju da traga za aksiomatskim metodom. Iako su to otkria potpuno razliitog reda, u njihovoj osnovi lei isti princip. Nijedan od njih nije nikada dospeo do svog pogleda, jer nikada nije putovao. Oni nisu tragali, ve su nali (kao Picasso). I to je ono to ne valja u elom nainu na koji se takva otkria esto prikazuju govori se o njima kao da su ona rezultat metoda ili postupka, kao da veliki ljudi dospevaju do svojih reenja putem logikih izvoenja. To ostavlja po strani ono to je najhitnije: iskrsnue novog aspekta nije zakljuak. Trenuci vienja ne mogu biti predvieni, ba kao to ne mogu biti planirani, iznueni, kontrolisani, ili prizvani snagom volje. Da li ima ikakve istine u onome to govorim? Neu o tome da raspravljam. Umesto toga dozvolite mi da vas podsetim na neka zapaanja koja e vam biti bliska. Dobro je poznato da filosofija nije napravljena, ona izrasta. Vi ne birate zagonetku, vi ste njome pogoeni. Svako ko se nekada zamislio nad nekim tamnim problemom u filosofiji, mogao je da zapazi da reenje, kada dolazi, dolazi iznenada. Ono nije pronaeno kao posledica tekog rada usmerenog ka njemu. Pre se deava da neko odjednom vidi stvar u novom svetlu kao da se digao zastor koji je zaklanjao njegov vidik, ili kao da mu je koprena pala sa oiju, ostavljajui ga iznenaenog sopstvenom glupou koja mu nije dala da vidi ono to je sve vreme sasvim jasno stajalo pred njim. To manje lii na pronalaenje neega, a vie na sazrevanje, prevazilaenje predubeenja. Da damo samo jedan primer vizije u filosofiji: Wittgenstein je prozreo veliku greku njegovog vremena. Mnogi filosofi su tada smatrali da priroda takvih stvari kao to su nadanje i strahovanje, ili

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

133

nameravanje, i takvih kao to su znaenje i razumevanje, moe da se otkrije putem introspekcije, dok su drugi, a naroito psihologisti, pomou eksperimenata pokuavali da dospeju do nekog odgovora, imajui samo nejasne pojmove o tome ta su rezultati tih eksperimenata znaili. Wittgenstein je izmenio itav pristup rekavi da se ono to te reci znae pokazuje u nainu njihove upotrebe, i da se priroda razumevanja otkriva u gramatici, ne u eksperimentu. To je tada bilo pravo otkrovenje koje je njemu, koliko se seam, dolo iznenada. Ja ovde branim gledite da je ivotni vor svake filosofije vizija, i da na osnovu nje treba suditi o filosofiji. Istinsko vano pitanje o kojem u istoriji filosofije treba raspravljati nije da li su Leibniz ili Kant bili dosledni u argumentima koje su izloili, ve pre ta lei iza sistema koje su oni izgradili. I ovde u da zavrim sa nekoliko reci o metafizici. Rei da je metafizika besmislica jeste besmislica. To je nepoznavanje neizmerne uloge koju su, bar u prolosti, ti sistemi imali. Ovde neu da raspravljam zato je tako i zato su oni imali toliki upliv na ljudski um. Metafiziari su, kao i umetnici, antene svog vremena: oni imaju sposobnost da osete kuda se kree duh. (Postoji Rilkeova pesma o tome.6) Ima neto to velike metafiziare ini vizionarima, i oni kao da imaju mo da vide preko horizonta svog vremena. Uzmimo, na primer, Descartesovo delo. To to je ono dovelo do beskrajnih metafizikih doskoica sigurno je stvar koja mu ne ide u prilog. Ipak, ako smo upueni na duh pre nego na reci, ja sam u velikoj meri sklon da kaem da u tom delu ima neeg grandioznog to je proroanski aspekt razumevanja prirode, smela anticipacija onoga to je u nauci mnogo kasnije postignuto. Descartesovi istinski naslednici bili su oni koji su u dela preneli duh njegove filosofije ne Spinoza ili Malebranche, ve Newton i matema* To se verovatno odnosi na Die Sunette an Orpheus, deo I, br, 12; (prim. R. Harra, urednika VVaismannovih dela).

134

FRIEDRICH WAISMANN

tiki opis prirode. Baviti se donekle sitniarski time ta je supstancija i kako je treba definisati, znailo je ne shvatiti poruku. To je bila ogromna greka. Sa filosofijom treba iveti. Ono to je u recima umire, ono to je u delima ivi.
(1956) S engleskog prevela: Ljubica Doen

OPAANJE I SAZNANJE

Edmund L. Gettier

DA LI JE ZNANJE OPRAVDANO ISTINITO VEROVANJE?

Prolih godina injeni su raznovrsni pokuaji da se utvrde nuni i dovoljni uslovi za neije znanje izvesnog iskaza. Ti pokuaji su esto bili takvi da ih 1je mogue izloiti u nekom obliku slinom ovom: (a) S zna da P, ako i samo ako (i) P je istinito, (ii) S veruje da P, i (iii) S ima opravdanja da veruje da P. Na primer, Chishotm je smatrao da sledee izraava nune i dovoljne uslove za znanje:2 (b) S zna da P, ako i samo ako (i) S prihvata P, (ii) S ima adekvatno svedoanstvo za P, i (iii) P je istinito. Ayer je izloio nune i dovoljne uslove za znanje na sledei nain:5
1 ("ini se da Platon razmatra neku slinu definiciju u Theaetetus 201, i da je moda prihvata u Meno 98. 1 Roderick M. Chisholm, Perceiving: a Philosophkal Sluy, Corncll Univcrsrty Press {Ithaca, New York, 1957), str. 16. * J. Aver, The Problem of Knowtedge, Macmillan (London, 1956), str. 34. (Problem saznanja, Nolit, Beograd.)

138

EDMUND L. GETTIER

(c) S zna da P, ako i samo ako (i) P je istinito, (ii) S je siguran da je P istinito,, i (wi) S ima prava da bude siguran da je P istinito. Izloiu argumentaciju koja pokazuje da je (a) lano zato to tako izloeni uslovi ne predstavljaju dovoljan uslov za istinitost iskaza da S zna da P. Isti argument e pokazati da to ne predstavljaju ni (b) i (c) kad se ima adekvatno svedocanstvo za ili ima prava da bude siguran da svuda stavi umesto ima opravdanja da veruje da. Najpre da uoimo dve pojedinosti. Prvo, u onom smislu opravdanja u kojem je to to S ima opravdanja da veruje u P nuan uslov da bi S znao da P, mogue je da neka osoba ima opravdanje da veruje u iskaz koji je u stvari laan. Drugo, za bilo koji iskaz P, ako S ima opravdanje da veruje u P, i P za sobom povlai Q, i S dedukuje 0 iz P i prihvata 0 kao rezultat ove dedukcije, tada S ima opravdanje da veruje u Q. Imajui ove dve stvari na umu, sada u prikazati dva sluaja u kojima su uslovi izloeni u (a) istiniti za neki iskaz, a ipak istovremeno nije istina da osoba o kojoj se radi zna taj iskaz. Sluaj I Pretpostavimo da su se Smith i Jones javili na konkurs za izvesno zaposlenje. I pretpostavimo da Smith ima vrsto svedocanstvo u prilog sledeeg konjunktivnog iskaza: (d) Jones je ovek koji e dobiti to zaposlen je, i Jones u svom depu ima deset novia. Smithovo svedocanstvo u prilog (d) moglo bi da se sastoji u tome to mu je direktor preduzea jamio da e na kraju biti izabran Jones, i to je on.

DA LI JE ZNANJE OPRAVDANO ISTINITO VEROVANJE

139

Smith, pre deset minuta prebrajao novie u Jonesovom depu. Iskaz (d) za sobom povlai sledee: (e) ovek koji e dobiti zaposlenje ima deset novia u svom depu. Pretpostavimo da Smith uvia da (d) povlai (e), i da prihvata (e) na osnovu (d), u prilog kojeg on ima vrsto svedoanstvo. U ovom sluaju, jasno je da Smith ima opravdanje da veruje da je (e) istinito. Ali zamislimo, dalje, da e, to je Smithu nepoznato,, on sam, a ne Jones, dobiti to zaposlenje. T da, to je takoe nepoznato Smithu, on sam ima deset novia u svom depu. Iskaz (e) je tad istinit, mada je iskaz (d), iz kojeg je Smith izveo (e), laan. Tada je u naem primeru istinito i ovo: (i) (e) je istinito, (U) Smith veruje da je (e) istinito, i (iii) Smith ima opravdanje da veruje da je (e) istinito. Ali, isto je tako jasno da Smith ne zna da je (e) istinito; jer (e) je istinito na osnovu broja novia u Smithovom depu, a Smith ne zna koliko novia ima u svom, Smithovom depu i svoje verovanje u (e) zasniva na brojanju novia u depu Jonesa, za koga on pogreno veruje da je ovek koji e dobiti to zaposlenje. Sluaj II Pretpostavimo da Smith ima vrsto svedoanstvo u prilog sledeeg iskaza: (f) Jones poseduje kola marke Ford. Smithovo svedoanstvo bi mogla da se sastoji u tome to je Jones, u svim prolim vremenima koje Smith pamti, posedovao kola, i uvefc marke Ford, i da je Jones, vozei se u Fordu upravo ponudio Smithu da ga poveze. Zamislimo sada da Smith ima jednog drugog prijatelja, Brovvna, za koga on

140

EDMUND L. GETTIER

ne zna gde se trenutno nalazi. Smith sasvim nasumce uzima imena triju gradova i sastavlja sledea tri sa kaza: (g) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brown u Bostonu. (h) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brown u Barceloni. (i) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brovvn u Brest-Iitovsku. (f) Povlai za sobom svaki od ovih iskaza. Zamislimo da Smith uvida (f) i povlai svaki od ovih konstruisanih iskaza,, i da, potom, na osnovu (f) prihvati (g), (h) i (i). Smith je ispravno izveo (g), (h) i (i) iz iskaza u prilog kojeg ima vrsto svedoanstvo. Prema tome, Smith ima potpuno opravdanje da veruje u svaki od ova tri iskaza. Naravno, Smith nema ndkakvu predstavu o tome gde se Brovvn nalazi. Ali zamislimo sada da su ispunjena jo dva uslova. Prvo, Jones ne poseduje Forda, ve trenutno vozi iznajmljena kola. I drugo, pukom sluajnou i sasvim nepoznato Smithu, mesto pomenuto u iskazu (h) je zaista mesto gde se Brown nalazi. Ako vae ova dva uslova, tada Smith ne zna da je (h) istinito, ak i ako (i) (h) jeste istinito, (U) Smith veruje da je (h) istinito, i (iii) Smith ima opravdanje da veruje da je (h) istinito. Ova dva primera pokazuju da definicija (a) ne izlae dovoljan uslov za neije znanje izvesnog iskaza. Isti ovi sluajevi, uz odgovarajue izmene, bie dovoljni da pokau da to me uspevaju ni definicija (b) niti definicija (c).
(1963) S engleskog preveo: Rastko Jovanovi

John L. Austin

TUE SVESTI

Oseam da se slaem sa mnogim, a posebno sa vanijim, deloviraa onoga to je g. Wisdom napisao, i u ovom radu i u korisnom nizu lanaka o Tuim svestima i drugim problemima. Takoe, oseam alosnu sigurnost da ovek mora da bude ndka vrsta budale da bi srljao ko muva bez glave po oblasti kojom su ve proli aneli. U najboljem sluaju mogu da se nadam da uinim skroman doprinos jednom delu problema, gde se ini da malo vie marljivosti ne bi bilo na odmet. Mogao bih samo da poelim da se radilo o vanijem delu, bliem sreditu problema. Meutim, naao sam da nisam u slanju da pristupim sreditu, dok sam jo uvelk zaglibljen na periferiji. A moda e g. Wisdom da ima razumevanja za politiku da dlaku cepamo na troje, da se ne bismo poupali za kose. G. Wisdom, bez sumnje ispravno, uzima da je glavna tekoa u kojoj smo se nali izazvana pitanjima kao to je Kako znamo da je drugi ovek ljut?. On, takoe, navodi i druge oblike pitanja Da li (ikada) znamo?, Moemo li da znamo?, Kaiko moemo da znamo? misli, oseanja, osete, svest itd. drugog stvorenja. Ali izgleda verovatno da se svako od ovih daljih pitanja prilino razlikuje od prvog, koje je i samo bilo dovoljno da me prezaposli i koga u se drati do kraja.

142

OHM L. AUSTIN

stvari znamo na nain slian onom na koji znamo da voda u ajniku vri, da je u susedstvu zabava, ili koliko je teak iak? Ali kako je iao dalje, inilo mi se da nam moda nije dao sasvim taan opis (moda samo zato to je opis bio suvie letimian) onoga to bismo rekli kad bi nas neko upitao Kako znate? te stvari. Na primer, kazatii, u sluaju zabave, da za nju znamo po analogiji bilo bi, u najbolju ruku, suvie prefinjen odgovor (kome bi oni profinjeniji mogli da pretpostave frazu indukcijom), a uz to izgleda i neispravan, zato to, mislim, mi ne kaemo da znamo po analogiji, ve samo da neto dokazujemo po analogiji. Stoga sam bio naveden da razmotrim ta se stvarno dogaa ikad obine ljude upitamo Kako znate?. Oigledno, mnogo zavisi od vrste stvari za koju nas pitaju Kako znate?*, i sigurno je da postoje mnoge vrste sluajeva koje uopte neu obraditi, ili bar ne podrobno. Vrsta tvrdnji koje se ine najprostijim i istovremeno, na izgled, slinim tvrdnji On je ljut, jeste tvrenje kao to je To je eljugar (ajnik vri) tvrenje o pojedinanoj sadanjoj, empirijskoj injenici. To je vrsta tvrdnje u sluaju koje postoji mogunost da nas upitaju Kako znate?, i za koje, bar- povremeno, kaemo da ga ne znamo, ve samo verujemo. Ona moe da nam poslui isto tako dobro kao i bilo koja druga vrsta tvrdnje. Kad tvrdimo neto, kao U bati je eljugar ili On je ljut, postoji smisao u kojem impliciramo da smo u to sigurni ili da to znamo (Ali drao sam da to zna, reeno s prekorom), mada u jednom slinom ali stroem smislu impliciramo samo da u to verujemo. Prema tome, tvrdei neto slino neposredno smo izloeni pitanjima (1) Da li zna da je u bati?, Da li zna da je ljut? i (2) Kako zna?. Ako na (1) damo potvrdan odgovor, moe nam onda biti postavljeno drugo pitanje, a ak se i samo prvo pitanje obino uzima kao poziv da

Metod g. VVisdoma je da se dalje pita: da li ove

TUE SVESTI

J43

izloimo ne samo da li, ve i kako znamo. Ali s druge strane;, moemo lepo da odgovorimo odrecno na prvo pitanje: moemo da kaemo Ne, ali mislim da jeste, Ne, ali verujem da je ljut. Jer implikacija da znam ili da sam siguran nije stroga: nismo svi vaspitani u tako uasno ili povoljno strogom duhu. Ako ovako postupimo, onda se izlaemo pitanju, koje bi takoe moglo da nam bude postavljeno i bez ikakvog uvoda, Zato to veruje? (ili Sta te navodi da tako misli?, ta te navodi da to pretpostavi?). Postoji naroita razlika izmeu dva oblika prigovora: Kako zna? i Zato veruje? ini se da nikada ne pitamo Zato zna? i Kako veruje?. A u tom pogledu, isto kao i u drugima koje emo pomenuti kasnije, ne samo rei kao pretpostaviti, uzeti, ve i izrazi biti siguran,, biti u izvesnosti slede primeru verovati a ne primeru znati. Oba pitanja, Kaiko zna? i Zato veruje?, mogu da se sasvim lepo postave samo iz utive radoznalosti, iz istinske elje da se neto sazna. Ali isto tako, oba mogu da ise postave kao zajedljiva pitanja, i kad su tako postavljena, javlja se dalja razlika. Kako zna? sugerira da moda uopte ne zna, dok Zato veruje? sugerira da moda ne treba da veruje. Ne postoji sugestija1 da ne treba da zna, ili da u stvari ne veruje. Ako onaj ko nam prigovara smatra da odgovor na Kako zna? ili Zato veruje? ne zadovoljava, on u ova dva sluaja dalje postupa prilino razliito. Njegov sledei pirotivudarac e biti, na jednoj strani, neto kao Onda ti ne zna nita slino, ili Ali to nije dokaz: u tom sluaju ti to stvarno uppte ne zna, a na drugoj strani, neto kao To je vrlo
1 Ali u posebnim sluajevima i u naroitom smislu, postoji, na primci, nekoga ko je upravo rekao neto Sto predstavlja krajnje povcrljivu informaciju moemo prekorno da upitamo Kako ti znas?<.

144

JOHN L. AUSTIN

slabo svedoanstvo na koje se oslanja: ne bi tre2 balo da u to veruje samo na osnovu njega. Nije osporeno postojanje vaeg navodnog verovanja, ali postojanje vaeg navodnog znanja jeste. Ako elimo da kaemo kako su verujem, isto kao i siguran sam i u izvesnosti sam u pogledu ,.. opisi subjektivnih mentalnih ili kognitivnih stanja ili stavova ili ega ve ne, tada znam to nije,, ili bar nije samo to: ono ima drugaiju funkciju u govoru. Pa naravno, rei e se, ,znam' je oigledno neto vie od toga, vie od opisa mog sopstvenog stanja. Ako znam, onda ne mogu da ne budem u pravu. Uvek moe da pokae da neto ne znam, ako pokae da nisam u pravu ili da bih mogao da ne budem u pravu, ili da pokae da nisam znao, pokazujui da sam mogao da ne budem u pravu. Po ovome se znanje .razlikuje ak i od oseanja najvee mogue izvesnosti. Kad bude vreme, ovo emo morati da razmotrimo, ali prvo treba da razmotrimo tipove odgovora koji se mogu dati na pitanje Kako zna?. Pretpostavimo da sam rekao U dnu bate je pegavi bukavac,, i da ne pitate Kako zna?, moj odgovor moe da dobije vrlo razliite oblike: (a) Odrastao sam pored movare. (b) Cuo sam ga. (c) uvar mi je rekao. (d) Po njegovoj rici. (e) Na osnovu rikanja. (f) Zato to rie. Moemo da kaemo, priblino, da su prva tri odgovora odgovori na pitanja, razliito shvaena, Kako si to doznao?, Kako si se naao u poloaju da to zna?, Otkuda ti u poloaju da to zna?,
1 U sluaju znanja, zanimljiva varijanta bila bi Ne treba da kaieS (nisu to tvoja posla da kae) da to uopSte zna. Naravno, ovo je samo povrno slino sa Ne treba to da veruje: treba da kate da to veruj.: ma kako skromno bilo svedoanstva, ako u to zaista verujeS.

TUE SVESTI

145

ili Kako ti da to zna, dok su druga tri odgovori na pitanje Kako moe da raspozna bukavca?, shvaeno na razliite naine. To jest, mogu da uzmem da ste me pitali: (1) Kako sam dospeo u poloaj da znam neto 0 pegavim bukavcima? (2) Kako sam dospeo u poloaj da kaem da postoji bukavac sada i ovde? (3) Kako raspoznajem (mogu da raspoznam) bukavce? (4) Kako raspoznajem (mogu da raspoznam) da je ova stvar sada i ovde bukavac? Implikacija je da, da bih znao da je ovo bukavac, moram: (1) da budem vaspitan u okolini u kojoj sam mogao dobro da upoznam bukavce; (2) da u sadanjem sluaju, moram da se nalazim u izvesnim pogodnim okolnostima; (3) da sam nauio da prepoznajem ili raspoznajem bukavce; (4) da sam ovo ovde uspeno prepoznao kao bu'kavca. (1) i (2) znae da sam morao da imam iskustva izvesne vrste, da sam morao da se nalazim u izvesnim podesnim okolnostima; (3) i (4) znae da sam morao da prhnenim izvesnu vrstu i koliinu otroumnasti.3 Pitanja postavljena pod (1) i (3) odnose se na naa prola iskustva, na pogodne okolnosti i aktivnosti za uenje kako da razlikujemo ili razabiramo, 1 s tim u vezi, na ispravnost ili neispravnost jezikih navdka koje smo stekli. Od ovih ranijih iskustava zavisi koliko dobro poznajemo stvar, isto kao to u razliitim, ali srodnim, sluajevima znanja, od naeg ranijeg iskustva zavisi koliko iscrpno ili
J Znani, znam, video sam to sto puta, nemoj meni da pria i/razava obilje okolnosti pogodnih da se neto dozna, Ne ume da razlikuje ni kiobran od metle postavlja zahtev za minimumom pronicljivosti u prepoznavanju ili klasifikovanju. Znam to, kao to znam kako se zovem kae se da bi se dao primer neega io smo morali da saznamo i morali da nauimo kako da razlikujemo.

10 Svest i saznanje

146

J0HN L

- AUSTIN

koliko prisno nekoga ili neto znamo: neku osobu poznajemo iz vienja ili prisno,, grad s kraja na kraj, dokaz i kad je izloen unatrake, posao u svakoj pojedinosti, pesmu re po rec, Francuza aan ga vidimo. On ne zna ta je ljubav (ili ta je prava glad) znai da nije imao dovoljno iskustva da bi bio u stanju da je prepozna i razlikuje od onoga to joj je povrno slino. Prema tome koliko dobro poznajem neku stvar, i prema tome o kojoj vrsti stvari se radi, mogu da je prepoznam, opiem, reprodukujem, nacrtam, odrecitujem, primanim i slino. Tvrdnje kao to su Znam vrlo dobro da nije ljut ili Vrlo dobro zna da ovo nije svila, mada se, naravno, odnose na neto to se deava u sadanjosti, pripisuju izvrsnost naeg znanja preanjem iskustvu, isto kao i uobiajena fraza Dovoljno si odrastao da bi bio pametniji * Nasuprot ovome, pitanja postavljena pod (2) i (4) odnose se na sadanje okolnosti. Ovde nekoga moemo da pitamo Koliko odreeno zna?. Moe neto da zna izvesno, sasvim pouzdano, zvanino verujui mu na re, iz besprekornih izvora, samo posredno i tako dalje. Neki od odgovora na pitanje Kako znate? se, prilino neobino opisuju kao razlozi za znanje, ili razlozi da se zna, ili ponekad ak kao razlozi zato znam, uprkos injenice da nikada ne postavljamo pitanje Zato zna?. Ali sigurno, prema Oxford bictionary, razlozi su neto to se navodi u odgovor na pitanje Zato?, ba kao to u odgovor na pitanje Zato u to veruje? zaista navodimo razloge za verovanje. Meutim, ovde treba povui razliku: Kako zna da je kompanija AG Farben radila za potrebe Hitlerovog Vermachta? Imam sve razloge da to znam: bio sam lan istrane komisije; ovde se navoenje mojih razloga za znanje sastoji u iznoenju kako sam dospeo u po4 Priloga koje moemo da umetnemo u Kako . . . zna5? nema mnogo i oni pripadaju malobrojnim vrstama. Oni se, praktino, ne preklapaju sa onima koji mogu da budu umetnuti u Kako . . . veruje? (vrsto, iskreno, istinski Ud.).

TUE SVESTI

147

loaj da neto znam. Na ista nain upotrebljavamo izraze Znam zato to sam video da je to uinio, ili Znam uto to sam to pogledao pre samo deset minuta; ovi izrazi su slini sa Pazi stvarno: to jeste plutonijum. Kako si znao? Dugo sam studirao fiziku, pre nego to sam preao na klasinu filologiju, ili sa Trebalo bi da to znam: bio sam udaljen svega nekoliko koraka. S druge strane, razlozi za verovanje su normalno neto sasvim razliito (lista simptoma, argumenti u prilog neemu i slino), mada postoje sluajevi u kojima kao razloge za verovanje doista navodimo to da smo se nali u poloaju da steknemo pouzdano svedoanstvo: Zato veruje da je lagao? Posmatrao sam ga vrlo paljivo. Meu sluajevima kada navodimo nae razloge za znanje, naroitu i vanu klasu obrazuju oni sluajevi kada se pozivamo na neki autoritet. Ako me upitaju Kaiko zna da su izbori danas?, spreman sam da odgovorim Proitao sam to u The Timesu, a ako me upitaju Kako zna da su Persijatici poraeni kod Maratona?, spreman sam da odgovorim Herodot to izriito tvrdi. U ovim sluajevima Znam je ispravno upotrebljeno: znamo iz druge muke onda kada moemo da <sc pozovemo na neki autoritet koji je bio u 5 poloaju da zna (moda i sam samo iz druge ruke). Tvrenja nekog autoriteta ine me svesnim neega, omoguavaju mi da znam neto to inae ne bih znao. On je izvor znanja. U mnogim sluajevima, ovakve razloge za znanje suprotstavljamo drugim razlozima za verovanje u istu stvar: ak i da to nismo znaH, ak i da on to nije priznao, dokazi protiv njega bili bi dovoljni da ga poalju na veala.
Znati iz druge ruke ili na osnovu nekog autoriteta nije ilo Sto i znati posredno, ma ta ovaj problematian i moda izveStaea izraz mogao da znai. Ako ubica prizna*, onda, ma Sta mi mislili o vrednosti priznanja, ne moemo da kaemo da znamo (samo) posredno da je on to uinio, niti to moemo da kaemo ako je neki oevidac, pouzdan ili nepouzdan, tvrdio da je video kako je on to uinio. Prema tome, takoe nije ispravno ni da kaemo da sam ubica -neposredno zna da je to uinio, ma la tano neposredno znati moglo da znai.
10'

14g

JOHN L. AUST1N

Naravno, oevidno je da za znanje ove vrste postoji mogunost da bude pogreno, zahvaljujui nepouzdanosti ljudskog svedoenja (predrasude, greke, la, preterivanje itd.). I pored toga, neko ljudsko svedoemje korenito menja situaciju. Kaemo Nikada neemo znati ta je Cezar oseao tokom bitke kod Filipia zato to nam o tome nije ostavio pismen izvetaj: da jeste, tada rei Nikada neemo znati ne bi imalo isti smisao, mada jo uvek moemo da kaemo To ne zvui uverljivo: nikada stvarno neemo znati istinu i slino. Prirodno, mi smo razboriti: ne kaemo da znamo (iz druge ruke), ako imamo kakav naroit razlog da sumnjamo u svedoanstvo: ali mora da postoji neki razlog. U govoru (kao i u drugim stvarima),, od rundatmentalmog je znaaja to to imamo pravo da u druge ljude imamo poverenje, osim ukoliko ne postoji neki konkretan razlog za nepoverenje. Verovanje drugim osobama, prihvatanje svedoanstava, glavna je, ili jedna od glavnih poenti govora. Ne uestvujemo u (kompetkivnim) igrama, osim s verom da protivnik pokuava da pobedi: aiko to ne pokuava, onda to nije igra, ve neto drugo. Isto tako, ne razgovaramo (deskriptivno) sa ljudima, osim s verom da pokuavaju da nam prenesu neku informaciju.6 Vreme je da se okrenemo pitanju Kako moe da raspozna?, to jest,, smislu (2) i (4) pitanja Kalko zna?. Ako ste me pitali Kako zna da je to eljugar?, tada mogu da odgovorim Na osnovu njegovog ponaanja, Po njegovim arama, ili podrobnije, Po njegovoj crvenoj glavi, Na osnovu toga to jede bobice. To jest, navodim, ili iznosim sa izvesnim stupnjem preciznosti, one odlike situacije koje mi omoguavaju da je prepoznam kao situaciju koja treba da se opie onako kako sam je ja i opisao. Posle toga, jo uvek moete na
* Oslanjanje na tui autoritet je od fundamentalnog znaaja u raznim posebnim stvarima, na primer za potvrdu hipoteza ili za ispravnost nae sopstvene upotrebe rei, koju smo nauili od drugih.

TUE SVESTI

J49

nekoliko naina da mi prigovorite to sam rekao da je to eljugar, bez i najmanjeg osporavanja mojih injenica, to je dalji stupanj, kojim emo se baviti kasnije. Moete da prigovorite: (1) Ali eljugari nemaju crvenu glavu. (la) Ali to nije eljugar. Na osnovu tvog sopstvenog opisa mogu da vidim da je to senica* (2) Ali to nije dovoljno: mnogo drugih ptica imaju crvene glave. Ono Sto kae ne dokazuje da je to eljugar. Na osnovu svega to ti je poznato, to moe da bude i detli. Prigovori (1) i (la) tvrde da sam, na ovaj ili onaj nain, oevidno nesposoban da prepoznam eljugare. Moe da ise radi o (la) da nisam nauio pravo, (uobiajeno, popularno, zvanino) ime za ovo stvorenje (Ko te je nauio da upotrebi re 7 .eljugar'?) ili moe da se radi o tome da moja sposobnost razlikovanja, i time klasifikovanja, nikada nije bila dovoljno izotrena za primenu u ovim pitanjima,, tako da se kod mene javlja zbrka kad treba da raspoznam razliite vrste britanskih ptiica. Ili, naravno, moe da se radi pomalo i o jednom i o drugom. Kad me zbog ovoga optuujete, moda neete biti toliko skloni da upotrebite izraz Ti ne zna ili Ne treba da kae da zna, ve pre Ali to nije eljugar (eljugar) ili Tada grei to ga naziva eijugarom. Ali ipak, ako vas upitaju, naravno da biste porekli tvrdnju da ja znam da je to eljugar. Kad se radi o prigovoru (2), bili biste spremniji da odmah kaete Tada ti to ne zna, zato to ono to sam rekao ne dokazuje, nije dovoljno da
* Ali to nije goldfinch . . . To je goldcrest. (Prira. prev.) Pogreno imenovanje nije nita trivijalno ili neozbiljno: ako upotrebim pogreno ime, doveSu druge u zabludu, i takoe pogreno razumeti informacije koje mi oni saoptavaju. Naravno, znao sam sve o njegovom stanju, ali nisam shvatio da je to dijabetes: mislio sam da je rak i da je neizleiv; da sam samo znao da je dijabetes, odmah bih pomislio na insulin. Znati ita stvar jeste u velikoj meri znaci znati joj ime, i to koje je pravo ime za nju.
7

150

J 0 H N L

- AUSTIN

dokae da je to eljugar. Ovdc se javlja nekoliko vanih problema: (a) Ako kaete To nije dovoljno, tada morate da imate na umu neki manje-vic odreeni nedostatak. Da bi bio eljugar, pored crvene glave mora da ima i karakteristine are oko oiju, ili Kako zna da to nije detli? Detlii takoe imaju crvenu glavu. Ako ne postoji neki odreeni nedostatak, koji ste makar spremni da navedete ako se to od vas zatrai, tada je nepromiljeno (bezono) da samo nastavite da tvrdite To nije dovoljno. (b) Dovoljno je dovoljno: to ne znai sve. Dovoljno znai dovoljno da se pokae kako (s obzirom na ono to je razumno da se oekuje, i s obzirom na nae svrhe i namere) ne moe da se radi ni o em drugom, kako nema mesta ni jednom alternativnom opisu. To ne znai, na primer, dovoljno da se pokae kako se ne radi o prepariranom eljugaru. (c) Na osnovu njegove crvene glave, dato kao odgovor na pitanje Kako zna?, zahteva briljivo razmatranje: posebno., ono se bitno razlikuje od Zato to ima crvenu glavu, koje se, ponekad, takoe daje kao odgovor na pitanje Kako zna?, a obino se daje kao odgovor na Zato to veruje?. Ono je mnogo srodntje oigledno neodreenim odgovorima kao to su Na osnovu njegovih ara ili Na osnovu njegovog ponaanja, nego to to na prvi pogled izgleda. Ono to tvrdimo kad kaemo da znamo {tj. da moemo da raspoznamo) jeste da prepoznajemo: a prepoznavanje, bar u ovakvim sluajevima, sastoji se u vienju, ili opaanju na neki drugi nain, odlike ili odlika za koje smo sigurni da su sline neem to smo ranije zapazili (i obino imenovali) u nekom ranijem sluaju, u naem iskustvu. Ali ovo to vidimo, ili na neki drugi nain opaamo, ne mora nuno da bude neto to se moe opisati recima, jo manje opisati u svakoj pojedinosti, na neki neutralan nain, na nain koji nas ni na ta ne obavezuje, i da je bilo ko ko vam padne na pamet u stanju da to uradi. Skoro svako

TUE SVESTI

J5J

moe da prepozna nabusit izraz lica, ili miris katrana, ali malo njih moe da ih opie na takav neutralan nain, tj. nekako drukije a ne kao osoran izraz, ili miris katrana: mnogi mogu da prepoznaju,, i to sa izvesnou, vina iz razliitih godina, modele odee razliitih modnih kua, razne nijanse zelenog, modele automobila posmatranih otpozadi i slino, a da nisu u stanju da kau kako ih prepoznaju, tj. da nisu u stanju da o tome kau neto odreenije mogu da kau samo da ih raspoznaju po ukusu, na osnovu kroja i tako dalje. Tako, kad kaem da mogu da raspoznam pticu na osnovu njene crvene-glave, ili da prepoznam prijatelja po njegovom nosu, implicirani da ima neto osobeno u crvenoj glavi ili nosu, neto osobeno za eljugare ili za njega,, po emu moete (uvek) da ih raspoznate. Poto su klasifikatorni termini bilo kog jezika malobrojni i grubi u poreenju sa beskonanim brojem odlika koje u naem iskustvu prepoznajemo, ili bi mogli da ih izdvojimo i prepoznamo, nije nikakvo udo to stalno pribegavamo izrazima koji poinju sa na osnovu i po i to nismo u stanju da podrobnije i preciznije kaemo kako ih raspoznajemo. Cesto sasvim dobro neto znamo, a da smo jedva u stanju da kaemo na osnovu ega to znamo, jo manje ta je to toliko naroito u tome. Svaki odgovor koji poinje sa na osnovu i po namerno ima ovu spasonosnu neodreenost. Nasuprot tome, odgovor koji poinje sa Zato to je opasmo odreen. Kad kaem da znam da je to eljugar Zato to ima crvenu glavu, impliciram da je sve to sam o njemu zapazio, ili to je bilo potrebno da zapazim, to da je njegova glava crvena (nita naroito ili osobeno za nijansu, oblik itd., are): tako da impliciram da ne postoji nijedna druga britanska ptiica osim eljugara koja bi imala bilo kakvu vrstu crvene glave. (d) Uvek kad kaem da neto znam,, moe se smatrati kako izjavljujem da sam, u izvesnom smislu koji odgovara vrsti tvrdnje o kojoj se radi (i

152

JOHN L. AUSTIN

mojim svrhama i namerama), u stanju da to i dokaiem. U ovom vrlo obinom tipu sluaja, dokaz izgleda da znai tvrenje o tome koje su odlike situacije dovoljne da je ine situacijom koja se moe ispravno opisati onako kaiko smo je opisali, a ne na bilo koji drugi, relevantno razliit nain. Uopteno govorei, sluajevi kada mogu da dokaem da neto znam su sluajevi u kojima upotrebljavamo zato to formulu; sluajevi kada znamo ali ne moemo da dokaemo su sluajevi u kojima pribegavamo formulama na osnovu ili po. Verujem da su dosad postavljeni problemi oni koji se najistinskije i najnormalnije postavljaju pitanjem Kako zna?. Ali postoje j druga, dalja pitanja, koja se ponekad postavljaju pod istom rubrikom, i to naroito od strane filosofa, za koja se moe misliti da su vanija. To su nedoumice oko stvarnosti i oko biti siguran i biti u izvesnosti. Do sada,, kad ste mi prigovarali pitanjem Kako zna?, nije se smatralo da dovodite u sumnju veroostojnost mojih svedoanstava mada ste pitali kakva je ona, niti ste osporavali moje injenice (injenice na koje se pozivam da bih dokazao da je to eljugar), mada ste traili da ih podrobnije izloim. Sada se moe uiniti ova dalja vrsta prigovora, napad na pouzdanost navodnih svedoanstava ili navodnih injenica. Moete da pitate: (1) Ali da U zna da je taj eljugar stvaran? Kako zna da ne sanja? Najzad, zar to ne bi mogao da bude preparirani eijugar? I da li je njegova glava stvarno crvena? Zar ne bi mogla da bude obojena, ili moda da je osvetljena nekim neobinim svetlom? (2) Ali da li si siguran da je to prava crvena za eljugara? Da li si sasvim siguran da ne ide suvie u narandasto? Da to nije moda suvie toretav glas za pegavog bukavca? Ovo su dve razliite vrste nedoumice, mada je vrlo verovatno da mogu da se udrue, ili pomeaju, ili da se prelivaju jedna u drugu; npr,, Da li si

TUE SVESTI

153

siguran da je to stvarno crveno? moe da znai Da li si siguran da nije narandasto? ili Da li si siguran da se ne radi o neobinom osvetljenju? 1. STVARNOST Ako me zapitate Kako zna da je ovaj tap stvaran?, Kako zna da je stvarno prelomljen? (Da li si siguran da je on stvarno ljut?), tada dovodite u sumnju, na neki naroit nain, verodostojnost mojih svedoanstava ili mojih injenica (esto je neizvesno ta). Moje sadanje doivljavanje ili stvar koju razmatram (ili neizvesno koje od ovoga) mogu da na razne naroito priznate naine koji sutinski zavise od prirode stvari za koju sam izjavio da je znam budu nenormalni, lani. Mogu ili da sanjam, ili da sam u delirijumu, ili pod uticajem meskalina itd.; ili opet, stvar moe da bude preparirana, naslikana, samo model, vetaka, neki trik, nakazna, samo igraka, simulirana, odglumljena itd.; ili opet, postoji neizvesnost (to je ostavljeno otvoreno) da li je krivica do mene ili do predmeta privienja, odrazi u ogledalu, neobini svetlosni efekti itd. Ove sumnje treba da se otklone pomou priznatih procedura (naravno vie ili manje priznatih) koje odgovaraju posebnom tipu sluaja o kojem se radi. Postoje priznati naini da se razlikuje san od jave (kako bismo inae umeli da upotrebljavamo ove reci i da ih jednu drugoj suprotstavljamo?), da se odlui da li je ptica preparirana ili iva, i tako dalje. Sumnja ili pitanje Da li je to stvarno? uvek ima (mora da ima) neku naroitu osnovu, mora da postoji neki razlog za pretpostavku da to nije stvarno, u smislu netkog specifinog naina,, ili konanog broja specifinih naina, na koje se sugerie da ovaj doivljaj ili predmet mogu da budu lani. Ponekad (obino), iz konteksta je jasno ta se sugerira: eljugar bi mogao da bude prepariran, ali se ne sugerira da je privienje, oaza u pustinji bi mogla da bude privienje, ali ne i preparira-

154

JOHN L. AUSTIN

na. Ako ovo nije jasno iz konteksta, tada sam imam pravo da upitam Kako to misli? Da li misli da moe da bude prepariran ili ta? Sta to sugerira? Metafiziareva ujdurma se isastoji u tome da pita Da li je ovo stvarni sto? (vrsta objekta za koji ne postoji oigledan nain da bude laan), a da ne speoifiikuje ili ne odreuje ta s njim moe da ne bude u redu, tako da se oseam izgubljenim kako da dokaem da je sto stvaran.* Ovakva upotreba reci stvaran nas dalje vodi ka pretpostavci da stvarno ima samo jedno znaenje (stvarni svet,, materijalni objekti), i to veoma duboko i zagonetno. Umesto toga, treba uvek da zahtevamo da se specifikuje ono emu se stvarno suprotstavlja ta moram da pokaem da stvar nije da bih pokazao da je stvarna; a tada emo obino da naemo neku specifinu, manje fatalnu, re koja odgovara ovom pojedinom sluaju, da zamenimo re stvarno. Kada u obinom sluaju kaem da znam da je ovo eljugar, ne dovodi se u pitanje to da znam da je ovo stvarni eljugar: preduzete su samo razumne mere predostronosti. Ali kada se u naroitim sluajevima to dovede u pitanje, tada mogu da se uverim da je to stvarni eljugar na nain sutinski slian onom na koji sam se uverio da je to eljugar, mada u nekim sluajevima potvrda od strane drugih svedoka dgra naroito vanu ulogu. Jo jednom, preduzimaju se samo razumne mere predostronosti, zavisno od naih svrha i namera. I jo jednom, u nairoitim sluajevima, isto kao i u obinim, vae dva dalja uslova: (a) Nikako ne znam uvek da li je eljugar stvaran ili nije. Moe da odleti pre nego to uspem da to proverim, ili da ga dovoljno temeljno pregledam. To je dovoljno prosto: ipak su neki skloni
1 Opsenari i maioniari to taleoe koriste. Da H bi neko izaSao i uverio se da je ovo savreno obian SeSir? To nas ostavlja sasvim zbunjenim: stidljivo se slaemo da zaista izgleda sasvim obino, a svesni smo da nemamo pojma na Sta zapravo da obratimo panju.

TUE SVESTI

J55

da dokazuju da, zato to ponekad ne znam ili ne mogu da otkrijem, nikada ne mogu da znam. (b) Biti siguran da je neto stvarno nije nita bolji dokaz protiv uda (ili neobinih dogaaja) u prirodi nego to ma ta drugo jeste, ili sub specie humanitatis moe da bude. Ako smo se uverili da je to eljugar, i to stvarni eljugar, a potom on uini neto neobino (eksplodira, citira V. Woolf ili ta ve ne), ne kaemo da nismo bili u pravu kad smo rekli da je to eljugar, ve ne znamo ta da kaemo. Reci nas bukvalno izdaju: Sta misli da je trebalo rei?, ta sad da kaemo?, Sta bi ti rekao? Kad sam se uverio da je to stvarni eljugar (da nije prepariran, da i drugi nezainteresovani posmatrai potvruju njegovo postojanje itd.), tada ne dolazim do predvianja kad kaem da je to stvarni eljugar, i bilo ta da se dogodi, u jednom vrlo dobrom smislu te reci, ne moe se dokazati da nisam bio u pravu. ini se da je vrlo ozbiljna pogreka ako pretpostavimo da je jezik (ili najvei deo jesdka^, jezik o stvarnim predmetima) prediktivan na takav nain da budunost uvek moe da dokae da nismo u pravu. Ono to budunost uvek moe da uini jeste da nas navede da preispitamo nae ideje o eljugarima ili stvarnim eljugarima ili bilo emu drugom. Moda bi normalan razvoj jezika mogao da se shematizuje na sledei nain. Prvo, ugovoreno je da, kad nam je u iskustvu dat kompleks odlika C, treba da kaemo Ovo je C ili Ovo je jedno C. Posle toga, bilo C, bilo neki njegov vaan i karakteristian deo, jednom ili vie puta, biva u odreenim okolnostima praen nekom drugom naroitom i izrazitom odlikom ili kompleksom odlika, to nas navodi na pomisao da bi bilo poeljno da preispitamo nae ideje; taiko da povlaimo distinkciju izmeu Ovo izgleda kao C, ali je samo neki model itd. i Ovo je stvarno C (ivo,, istinslko, itd.). Otad moemo da se uverimo da je ovo stvarno C, samo uverivi se da jeste, u odgovarajuim okolnostima, prisutna naroita odlika ili kompleks odlika. Stari

156

JOHN L. AUSTIN

izraz Ovo je jedno C imae tendenciju da, kao i dosad, ne pravi bilo kakvu razliku izmeu stvaran, iv itd. i model, prepariran itd.. Ako je naroita razluujua odlika takva da ne mora da se manifestuje u bilo kakvim odreenim okolnostima (kada se primcni neki specifian test, posle nekog konanog vremena itd.) tada to nije odlika pogodna da na njoj zasnujemo razlikovanje izmeu stvaran i samo model, imaginaran itd.. Sve to tada moemo da uinimo jeste da kaemo Neki C jesu a neki nisu, neki se ponaaju ovako a neki ne,, i moe da bude veoma zanimljivo ili vano da li jesu ili nisu, da li se ponaaju ovako ili ne, ali su, i 9 pored svega, svi C, stvarni C. Ali ako je naroita odlika takva da mora da se pojavi u (manje-vie) odreenim okolnostima, tada Ovo je stvarno C nije nuno prediktivno: u povoljnim10 okolnostima moemo, da se u to sigurno uverimo. 2. SIGURNOST I IZVESNOST Drugi nain da se moja svedoanstva i dokazi dovedu u sumnju (Da li si siguran da je to prava crvena?) sasvim je razliit. Ovde nam se suprotstavljaju g. Wisdomova gledita o osobenosti ovekovog znanja o svojim sopstveni-m osetima koja moemo da naemo u njegovom lanku Other minds, VII (Mind, vol. 5I>, N. S. No. 207) odeljak sa kojim uviam da se ne slaem. G. Wisdom na tom mestu kae da, iskljuujui sluajeve kao to su biti zaljubljen i druge sluajeve koji sadre predvianje, ii razmatrajui samo tvrdnje kao to su Oseam bol koje, u smislu
* To je ona nezgoda o nekim snarks koji su boojums. (IzmiSljene ivotinje Lcwisa Carrolla; prim. prev.) 10 Ponekad, na osnovu nove naroite odlike, razlikujemo ne C i stvarno C, ve C i D. Postoji razlog zato izabiramo jedan postupak a ne drugi: svi sluajevi u kojima upotrebljavamo stvarno* formulu ispoljavaju (sloenu i zapletenu) slinost, kao i svi sluajevi u kojima upotrebljavamo pravi, re koja se na mnogo naina ponaa slino kao i stvarno, i nije niSta manje, niti vise, duboka.

TUE SVESTI

157

koji se ovde zahteva, ne sadre predvianje, ovek koji ih tvrdi ne moe da ne bude u pravu u sada prihvaenomi smislu te reci; to jest, mada je mogue da lae (tako da Oseam bol moe da bude lano), i mada je takoe mogue da pogreno imenuje, tj. da upotrebi re voli umesto boli,, to bi moglo da zavede druge ali ne bi zavelo njega samog, bilo zato to on stalno upotrebljava voli umesto boli, bilo zato to se radilo o trenutnom lapsusu, kao kad Johna nazovem Albort, dok sasvim dobro znam da je on John mada je mogue da on ne bude u pravu u ova dva smisla, nije mogue da ne bude u pravu u sada prihvaenom smislu. G. Wisdam kae dalje da sa ovom klasom tvrdnji (koje na drugom mesitu naziva ulnim tvrdnjama), neposredno znati da me boli znai rei da me boli, i Tei to na osnovu toga to oseam bol; i da je osobenost ulnih tvrdnji u lome to kad su ispravne, i kad ih X tvrdi, tada X zna da su one tane. Ovo mi izgleda pogreno,, mada je to gledite koje je, u manje ili vie suptilnom obliku, bilo osnova velikog dela filosofije. To je moda istoni greh (Berkeleveva jabuka, drvo u dvoritu) kojim je filosof samog sebe prognao iz sveta u kojem ivimo. Jasno i podrobno izloeno, to je gledite da, maikar samo u izvesnom prihvaenom tipu sluaja, mogu da, skoro sasvim bukvalno, kaem ta vidim (ili na neki drugi nain oseam). Po ovom gleditu, kad bih rekao Ovde je neto crveno, moglo bi se smatrati kako impliciram ili tvrdim da je to stvarno neka crvena stvar,, stvar koja bi izgledala crvena pod normalnim osvetljenjem, ili i drugim ljudima, ili takoe i u drugo vreme, ili jo neto pored toga; to sve sadri u sebi predvianje (ako ve ne pretpostavlja i metafiziki supstrat). aik i kad bih rekao Ovde je neto to izgleda crveno, moglo bi jo uvek da se smatra da impliciram ili tvrdim da ono izgleda crveno i drugim ljudima, i tako dalje. Meutim, ako se ograni-

158

JOHN L. AUSTIN

im i tvrdim samo Ovde je neto to mi sada izgleda crveno, tada, najzad, ne mogu da ne budem u pravu (u sada prihvaenom smislu). Meutim, Neto to mi sada izgleda crveno je dvosmisleno. Moda se to moe istai upotrebom kurziva, mada nije toliko stvar naglaska, koliko tona i izraza, pouzdanosti ili oklevanja, sa kojima govorimo. Uporedite Ovde ie neto to (nesumnjivo) meni izgleda (u svakom sluaju) crveno sa Ovde je neto to mi izgleda (otprilike) crveno (rekao bih). U prvom sluaju sam sasvim ubeen da, ma kako ono moglo da izgleda drugima, ma ta ono moglo stvarno da bude itd. meni nesumnjivo izgleda crveno u ovom trenutku, U drugom sluaju, uopte nisam siguran; izgleda crvenkasto, ali ranije nisam video nita sasvim slino, ne mogu sasvim da ga opiem ili,, ne prepoznajem najbolje boje, nikada se ne oseam sasvim siguran, uvek su me hvatali kako tu greim. Naravno, ovo zvui glupo u sluaju crvenog; crveno je toliko oigledno, svi znamo da je neto crveno im ga vidimo, ono je nepogreivo.11 Sluajeve u kojima se ne bismo oseali sigurni da je neto crveno nije lako (mada nije nemogue) pronai. Ali uzmimo magentu (boju trule vinje): Meni izgleda pre kao magenta aii ne bih mogao da sigurno razlikujem magentu od boje sleza Bi od limun ute. Naravno, znam da na neki nain ide i ljubiasto, ali stvarno ne znam da li da [kaem da je magenta ili ne; prosto ne mogu da budem siguran. Ovde nisam zainteresovan da iskljuim razmatranje kako bi ono moglo da izgleda drugima (meni izgleda), ili razmatranje o tome koja je njegova stvarna boja (izgleda); to to iskljuujem jeste da sam siguran ili da mi izgleda izvesno kako mi ono uopte izgleda. Uzmite ukuse ili zvukove: oni su bolji primer od boja, zato to se nikada ne oseamo tako sigurni sa drugim ulima kao sa ulom vida. Svaki opis nekog ukusa, ili
11 A ipak je uvek mislila da je njegova koulja bela, sve dok nije videla onu Tomovu, opranu Persilom.

TUE SVESTI

159

zvuka, ili mirisa (ili boje), ili nekog oseanja sadri (jeste) iskaz da je ono slino nekom ili nekima koje smo ranije imali prilike da iskusimo. Svaka opisna re je istovremeno i klasifikatorna, ukljuuje prepoznavanje i u tom smislu pamenje, i jedino kad upotrebljavamo takve reci (ili imena, ili opise, to se svodi na isto) neto znamo ili verujemo. A pamenje i prepoznavanje su esto nepouzdani i nesigurni. Moemo da razlikujemo dva prilino razliita naina dvoumljenja: (a) Uzmimo sluaj gde probamo neko jelo. Moemo da kaemo Prosto ne. znam ta je to: nikada ranije nisam probao nita sa priblino slinim ukusom... Ne, nema svrhe, Sto vie mislim o ovom ukusu, sve sam zbunjeniji; savreno je izrazit, i savreno izuzetan, sasvim jedinstven u mom iskustvu. Ovo ilustruje sluaj gde u svom prolom iskustvu ne inogu da naem nita sa ime bih uporedio sadanji ukus; siguran sam da nije slian niemu to sam ranije probao,, da nije dovoljno slian bilo emu to poznajem, da bi zasluio isti opis. Ovaj sluaj, mada se lepo moe razlikovati, pretapa se u obiniji tip sluaja gde nisam sasvim siguran, ili sam samo priblino siguran, ili praktino siguran da je to ukus, recimo, Torbera. U ovim sluajevima, nastojim da sadanji ukus prepoznam tragajui u svom prolom iskustvu za neim slinim njemu, za nekom slinou usled koje zasluuje da bude, vie ili manje odreeno, opisan istom deskriptivnom reju12; i u tome uspevam u razliitoj meri. (b) Drugi sluaj je razliit, mada se vrlo lako kombdnuje sa prvim. Ovde pokuavam da se uivim u sadanje iskustvo, da se udubim u njega, da ga ivo osetim. Nisam siguran da je to ukus ananasa: zar u njemu nema neto, otar ukus, gorina, nedostatak gorine, peckanje po jeziku, to ne oda Ili, naravno, u nekom drugom odnosu pored slinosti (u bilo kom obinom smislu slinosti), koji je jo uvek dovoljan razlog da ga opiScm istom reju.

J60

JOHN L. AUSTIN

govara sasvim ananasu? Ili, zar u ovoj boji ne postoji osoben zelenkasti preliv,, to bi iskljuilo boju sleza, i ne bi odgovaralo limun utoj? Ili je to pomalo neobino; moram da ga paljivije pogledam, da ga podrobno razgledam; prisutan je moda samo nagovetaj nekog neprirodnog odbleska, tako da ba i ne izgleda kao obina voda. Nai opaaji mogu da ne budu otri, to moe da se otkloni ne razmiljanjem (ili ne samo njime), ve otrijim zapaanjem, raspoznavanjem putem ula (mada je, naravno, istina da razmiljanje o drugim, izrazitijim, sluajevima koje smo ranije imali u iskustvu, moe da pomogne13 i zaista i pomae naoj sposobnosti razabiranja). Sluajevi (a) i (b) vode tome da nismo sasvim sigurni ta neka stvar jeste, ta da kaemo, kako da je opiemo (ili da u pogledu toga nismo u izvesnosti): ta stvarno oseamo, da li je peckanje ba bolno, da li sam stvarao ljut na njega ili samo neto slino tome. Oklevam, naravno, da ne bih to pogreno nazvao, ali ne brinem se samo ili toliko to u moda da zavedem druge, koliko zbog toga da ne obmanem sebe samog (to je sada prihvaen smisao ne biti u pravu), ini mi se da dva izraza biti u iavesnosti i biti siguran, mada se po prirodi stvari esto upotrebljavaju bez ikakve razlike,, imaju tendenciju da se odnose na sluajeve (a) i (b), po tom redu Biti u izvesnosti tei da nagovesti pouzdanje u naa seanja i u preanju sposobnost raspoznavanja, biti siguran da nagovesti pouzdanje u sadanje opaanje. Moda se to pokazuje u naoj upotrebi koncesiva Sigurno i Izvesno, i u upotrebi takvih izraza kao izvesno da nije i sigurno da nije. Ali moda nije pametno da se jezik natee preko grubljih nijansi znaenja. Moe se rei da, ak i kad ne znam ikako neto tano da opiem, ipak znam da ja mislim (i, otprilike, sa koliko ubeenosti to mislim) da ono ima
11 Cini se da ovo pokriva sluajeve ravnodunog ili ncbriiljivog ili neupuenog opaanja, nasuprot opaanja pod uticajem droga ili bolesti.

TUE SVESTI

161

boju sleza. Tako, ipak neto znam. Meutim, to je irelevantno: ja ne znam da ono ima boju sleza, da mi nesumnjivo izgleda da sada ima boju sleza. Pored toga, postoje sluajevi u kojima stvarno ne znam ta mislim: stvar me je potpuno zbunila. Naravno, postoji bezbroj ulnih tvrdnji o kojima mogu da budem, i jesam, potpuno siguran. U obinim sluajevima, obini ljudi su skoro uvek siguimi kada neka stvar izgleda crvena (ili crvenkasta, ili u -svakom sluaju pre crvenkasta nego zelenkasta), ali kada oseaju bol (osim kada je to prilino teko da se kae, kao kad ih neto golica): u obinim sluajevima, strunjak, bojadija ili modni kreator, bie sasvim siguran kada neto izgleda (njemu,, pod ovim osvetljenjem) pairisko plavo ili prusko plavo, mada oni koji nisu strunjaci nee biti taiko sigurni. Skoro uvek, ako ne i apsolutno uvek, moemo da budemo sasvim ili prilino sigurni, ako pribegnemo dovoljno grubim opisima naih oseta: grubost i sigurnost imaju tendenciju da variraju u obrnutoj sraznieri. Ali i manje grubi opisi, isto koliko i grubi, spadaju u ulne tvrdnje. Mislim da problemi sigurnosti i izvesnosti, koje filosofi tee (ako se ne varam) da zanemare, u velikoj meri obuzimaju naunike, dok ih problem stvarnosti kojim su se bavili filosofr, ostavlja ravnodunim. itav arsenal mera i standarda je smiljen da suzbije nesigurnost i neizvesnost i da, istovremeno, povea moguu preciznost jezika, koja se, u naukama, isplati. Ali, umesto reci stvarno i nestvarno naunik tei da stavi neto odreenije, izmiljajui i definiui sve vei broj rei, da bi pokrio sve vei broj sluajeva: on se ne pita Da li je ovo stvarno?, ve pre Da U je ovo alotropska forma?, Da li je ovo denaturisano? i slino. Nije mi jasno ta predstavlja klasa ulnih tvrdnji, ili u emu je njena osobenost. Neki koji govore o ulnim tvrdnjama (ili ulnim datama) izgleda da prave razliku izmeu govora o prostim
U Svest i sauianj?

162

JOHN L. AUSTIN

stvarima kao to su crveno ili bol i govora o sloenim stvarima kao to su ljubav ili stolovi. Ali oigledno da g. Wisdom to ne ini, jer on postupa sa tvrdnjom Ovo ini sada izgleda kao ovek koji jede kokice kao da je ona u istoj klasi sa Ovo mi sada izgleda crveno. Tu on sigurno ima pravo: prepoznavanje oveka koji jede kokice moe da bude sloenije, ali esto nije primetno tee nego ono prvo. Ali, s druge strane, ako kaemo da su ne-ulne tvrdnje one -koje ukljuuju predvianje, zato je to tako? Istina, ako kaem Ovo je (stvarno) oaza, a da se prvo nisam uverio da to nije privienje, tada se izlaem riziku, ali ako sam ustanovio da nije privienje, i ako sigurno mogu da prepoznam da nije (ako^ na primer, pijem iz nje vodu), tada sigurno vie ne postoji neki rizik. Verujem, naravno, da e ona i dalje da se ponaa onako kako (stvarne) oaze to normalno ine; ali ako se dogodi lusus naturae, udo, i ona vie to ne ini, to ne bi znailo da nisam imao pravo da je prethodno nazovem stvarnom oazom. U pogledu formula koje je izabrao g. VVisdom, ve smo videli da nije tano da je osobenost ulnih tvrdnji u tome to kad su ispravne, i kad ih X tvrdi, tada X zna da ,su ispravne; jer X moe da misli, a da ne bude mnogo ubeen,, da to za njega ima ukus mangoa, i da ne bude nimalo siguran, a da zatim postane siguran, ili sigurniji, da to ima ili nema taj ukus. Druge dve formule bile su: Znati da me boli znai reci da me boli, i rei to na osnovu toga to me boli, i da je jedina pogreka mogua kod ulnih tvrdnji oliena sluajem u kojem znajui da je on Jack, ja ga zovem ,Alfred', mislei da je njegovo ime Alfred,, ili uopte ne dajui ni pet para za to kako se on zove. U oba sluaja, neoekivana tekoa se javlja u izrazima na osmovu toga to me boli i znajui da je on Jack. Znajui da je on Jack znai da sam ga prepoznao kao Jacka, oko ega mogu da se dvoumim i/ili da pogreim; istina je da nisam morao da ga prepoznam pomou imena Jack (i stoga mogu da ga

TUE SVESTI

163

zovem Alfred), ali bar moram da ga ispravno prepoznam kao, na primer, oveka koga sam poslednji put video u Jerusalimu, ili u inae sebe dovesti u zabludu. Slino, ako na osnovu toga to me boli znai samo kad me boli (ono to bi tako bilo ispravno opisano), tada da bih znao da me boli potrebno je neto vie a ne samo da kaiem Boli me; a oko toga, poto to obuhvata i prepoznavanje, mogu da se dvoumim i/ili da pogreim, mada, naravno, nije verovatno da e se to desiti u sluaju tako oiglednom kao to je bol. Moda je tendencija da se previde problemi prepoznavanja podstaknuta tendencijom da se posle reci znati upotrebi direktni objekt. G. VVisdorn s pouzidanjem upotrebljava izraze kao to su znati oseanja druge osobe (ono to je naumila, njene osete, njenu ljutinu, njen bol) na nain na koji ih ona zna. Ali, mada ispravno upotrebljavamo izraze Poznata su mi vaa oseanja o tome ili On zna ta je naumio, Mogu li da znam ta ste naumili?, ovo su pre naroiti izrazi koji ne opravdavaju neku optu upotrebu. Oseanja ovde imaju smisao koji imaju u vrlo snana oseanja za ili protiv neega; moda znae gledita ili miljenja (vrlo odluno miljenje), kao to je u ovoj upotrebi ono to ste naumili, po reniku, ekvivalentno nameri ili elji. Nekritino proirenje ove upotrebe bilo bi kao kad bismo na osnovu izraza poznafvati neiji ukus poeli da govorimo poznavati neije zvukove ili poznavati neiji ukus ananasa. Ako se, na primer, radi o telesnim oseanjima, kao to je oseanje umora ili gladi, mi ne upotrebljavamo izraz Znam tvoja oseanja. Prema tome, kad g. VVisdom govori uop-teno o znanju neijih oseta, moemo da pretpostavimo da on pod tim podrazuineva znati ta on vidi, mirie itd., ba kao to znati pobednika Wimbeldona znai znati ko je pobedio u Wimbeldonu. Ali ini se da se ponekad uzima, nesvesno i pogreno, da izraz znati ta prua podrku obiaju da se posle znati stavi direktni objekt; jer ta moe

164

JOHN L. AUSTIN

da se razume kao odnosna zameniica ono to. To je gramatika greka,, ta moe, naravno, da bude odnosna zamenica, ali u znati ta osea i znati ta je pobedilo, ono je upitna (latinsko quid, a ne guod). U tom pogledu Mogu da pomiriem ono to on mirie razlikuje se od Mogu da znam ta on mirie. Znam ta on osea ne znai Postoji neko x koje je takvo da ja znam x, i on osea x, ve Znam odgovor na pitanje: 'Sta on osea?'. A slino je i sa Znam ta oseam: ovo ne znai da postoji neto to ja i znam i oseam. Izrazi kao Mi ne znamo ljutinu drugog oveka na nadn na koji ga on zna ili On zna svoj bol na nain na koji mi to ne moemo da znamo izgledaju varvarski. ovek ne zna svoj bol; on osea (a ne zna) ono to prepoznaje kao, ili ono to zna da jeste, ljetina (ne njegova ljutina), i on zna da osea ljutinu. Uvek pod pretpostavkom da on prepoznaje svoje aseanje, to u stvari, iako ga on akutno osea, ne mora da bude sluaj: Sada znam ta je to bilo, to je bila ljubomora (ili jeza, ili angina). U to vreme uopte nisam znao ta je to, ranije nisam osetio nikada nita sasvim slino tome; ali od tada sam je sasvim dobro upoznao." Nekritina upotreba direktnog objekta posle znati je neto to, izgleda, vodi gleditu da sensa, to jest stvari, boje, zvui i ostalo, govore ili da su prirodno nekako, oznaeni, tako da ja mogu bukvalno da kaem ta (ono to) vidim: kao da mi ono govori ili kao da predstavlja tekst koji mogu da proitam. Kao da se sensa u bukvalnom smislu same najavljuju ili ne same identifikuju na nain koji nagovetavamo kad kaemo To se ubrzo pokazalo kao veoma lep primerak belog nosoroga.
" Postoje, naravno, legitimne upotrebe direktnog objekta posle znati, i prisvojnih zamenica ispred reci za oseanja. On dobro poznaje grad, Upoznao je patnju, Moja stara taStina, kako je dobro znam!> ak i pleonazam Gde on osea svoj (ovaj) bol? i tautologija kojom se sluimo da nekoga pouimo *On zna svoj bol. Ali nita od ovoga ne pruia stvarnu podrku metafizikom On zna svoj bol (na nain na koji mi ne moemo da ga znamo).

TUE SVESTI

165

Ali ovo je samo nain govora, refleksivni idiom koji francuski jezik doputa vie od engleskog: sensa su nema i samo nam prethodno iskustvo omoguava da ih identifikujemo. Ako vie volimo da kaemo za njih da se identifikuju (a sigurno da prepoznavanje nije neka naa voljna aktivnost), tada moramo da dopustimo da ona dele uroeno pravo svih govornika, pravo da govore nejasno i neistinito, AKO ZNAM, NE MOGU DA NE BUDEM U PRAVU Poslednji problem u vezi sa izazovom Kako zna?, upuenim onome ko upotrebljava izraz Ja znam, treba da izloimo razmatranjem iskaza Ako zna, ne moe da ne bude u pravu. Sigurno, ako je ono to je do sada bilo reeno ispravno, onda esto imamo prava da kaemo da znatno, ak i u sluajevima kad se zatim pokae da smo pogreili i doista, ini se da uvek, ili praktino skoro uvek, postoji mogunost da pogreimo. Mi smo savreno, a treba da budemo i iskreno, svesni te mogunosti koja se, meutim, u praksi ne pokazuje isuvie tekom da se ne bi mogla podneti. Ljudski razum i ula su doista inherentno, ali ne i na nain koji se ne moe izleiti, podloni pogrekama i obmanama. Maine su inherentno podlone kvarovima, ali dobre maine se ne kvare (esto). Uzaludno je uputati se u teoriju saznanja koja porie ovu mogunost: takve teorije stalno zavravaju time to, na kraju krajeva, tu mogunost doputaju, a poriu postojanje saznanja. Kada zna, onda ne moe da ne bude u pravu ima sasvim razumljiv smisao. Zabranjeno vam je da kaete Znam da je to tako, ali moda nisam u pravu, ba kao to vam je zabranjeno da kaete Obeavam da u to da uinim, ali mogu i da ne odrim obeanje. Ako ste svesni da moda greite, ne treba da kaete da znate, upravo kao to, ako ste svesni mogunosti da prekrite svoju

166

JOHN L. AUSTIN

re, ne treba ni da obeavale. Ali, naravno, biti svestan da moete da pogreite ne znai prosto biti svestan da ste ljudsko bie pogreivo kao svako drugo: to znai da imate neki konkretan razlog da pretpostavite da ste u ovom sluaju mogli da pogreite. Isto kao to Ali mogu da ne odrim obeanje ne znai prosto Ali ja sam slabo ljudsko bie (u kom sluaju ne bismo rekli nita uzbudljivije nego da smo dodali D. V.): to znai da postoji neki konkretan razlog da pretpostavim da u prekriti svoju re. Prirodno da je uvek mogue (ljudski mogue) da mogu da pogreim ili da prekrim svoju re, ali to samo po sebi ne spreava upotrebu izraza Ja znam i Ja obeavam onako kako ih stvarno upotrebljavamo. Po cenu da budem dosadan, razviu dalje para15 lelu izmeu znam i obeavam. Kad kaem S je P, najmanje to impliciram jeste da u to verujem, i ako sam vaspitan u strogom duhu, da sam u to (sasvim) siguran; kad kaem Uiniu A, najmanje to impliciram jeste da se nadam da u to uiniti, i ako sam vaspitan u strogom duhu, da (vrsto) nameravam da to uinim. Ako samo verujem da S je P, mogu da dodam Ali naravno, mogu (isto tako) i da ne budem u pravu; ako se samo nadam da u uiniti A, mogu da dodam Ali naravno, mogu (isto tako) i da ne uinim. Kada samo verujem ili se samo nadam, prihvaeno je da su dalja svedoanstva i nove okolnosti u stanju da me navedu da se predomislim. Ako kaem S je P onda kada ak i ne
i: Ovdc razmatramo jedino upotrebu izraza -Znam i 'Obeavam* (prvo lice jednine, sadanje vreme. indikativ). Da sam znao ne bih mogao da ne budem u pravu ili Ako ona zna, ne moje da ne bude u pravu ne stvaraju nam probleme na isti nain kao Ako ja (ti) znam. ja (ti) ne mogu da ne budem u pravu*. Takoe, obeavam je sasvim razliito od on obeava; ako kaem Obeavam, ne kaem da ja kalem da obeavam, ve ja obeavam, isto kao to ako on kae da obeava, on ne kae da kae da obeava, on obeava; dok ako ja kaem On obeava, ja (samo) kaem da on kale da obeava u drugom smislu obeavati, smislu u kome ja kaem da ja obeavam, samo on moe da kae da obeava. Ja opisujem njegovo obeavanje, ali inim svoje sopstveno, kao to on ini njegovo.

TUE SVESTI

167

verujem u to, ja laem; ako to kaem kada u to verujem ali nisam siguran, mogu da obmanem druge, ali, strogo uzevi, ne laem. Ako kaem Uiniu A kada nemam ak nikakvu nadu, niti najmanju nameru da to uinim, tada svesno varam druge; ako to kaem kada nemam vrstu nameru da to uinim, tada obmanjujem, ali ne varam svesno na isti nain. Ali sad, kad kaem Obeavam, preduzeo sam odluujui korak: nisam prosto objavio svoju nameru, ve sam se, upotrebivi ovu formulu (vrei ovaj ritual), obavezao i stavio na kocku svoj ugled na jedan nov nain. Slino, kazati Znam znai preduzeti nov odluujui korak. Ali to ne znai rei Izvrio sam posebno zadivljujui in spoznaje koji se, na istoj skali na kojoj su verovati i biti siguran, nalazi ak iznad onoga biti naprosto sasvim siguran; jer na toj skali nema niega to bi se nalazilo iznad onog biti sasvim siguran. Isto kao to obeanje nije neto to se, na istoj skali sa nadom i namerom, nalazi iznad ak i onog imati vrstu nameru; jer na toj skali nema niega to bi se nalazilo iznad onog imati vrstu nameru. Kad kaem Ja znam, dajem drugima svoju re: ovlaujem ih da kalu S je P. Kad kaem da sam samo siguran, i kad se dokae da sam pogreio, ne izlaem se tome da se drugi okrenu protiv mene na isti nain kao da sam rekao Znam. Siguran sam to se mene lino tie, a vi to moete da primite ili odbijete: prihvatite ako mislite da sam otroumna i paljiva osoba, to je vaa stvar. Ali ne mogu da znam to se mene lino tie, kad kaem Ja znam, tada ne mislim da vi to moete da primite ili odbijete (mada, naravno, moiete da primite ili odbijete). Isto tako, kad kaem da vrsto nameravam, to inim to se mene lino tie, i prema tome da li mislite povoljno ili nepovoljno o mojoj odlunosti i izgledima, izabraete da se po tome upravljate ili ne, ali ako kaem da obeavam, imate pravo da se po tome upravljate, izabrali vi ili ne da tako postupite. Ako

168

JOHN L. AUSTIN

sam rekao da znam ili da prihvatam, vi me vreate na naroit nain kad odbijete da to prihvatite. Oseamo veliku razliku izmeu Ja sam apsolutno siguran i Ja znam: slinu razlici izmeu Ja vrsto i neopozivo nameravam i Ja obeavam. Ako mi je neko obeao da e uiniti A, tada imam pravo da se na to oslonim, i mogu i sam da dajem obeanja na osnovu toga: i stoga, ako mi neko kae Ja znam, imam prava da kaem da i ja takoe znam, iz druge ruke. Pravo da se kae Ja znam je prenosivo, onako kako su i druge vrste autoriteta prenosive. Stoga, ako to kaem olako, mogu da budem odgovoran to sam Vas doveo u nepriliku. Ako kaete da znate neto, najneposrednija primedba ima oblik pitanja Da li si u poloaju da to zna?; to jest, morate da se prihvatite toga da pokaete ne samo da ste u to sigurni, ve da je to u vaoj moi saznavanja. Postoji slian oblik primedbe i u sluaju obeavanja: vrsta namera nije dovoljna morate takoe da se prihvatite toga da pokaete kako ste u poloaju da obeate, to jest, da to to obeavate moete i da ispunite. Sve ovo, meu filosofima, vodi pravoj zarazi sumnje na osnovu toga to ne mogu da predvidim budunost. Neki od njih smatraju da ne treba nikad, ili praktino nikad, da kaem da znam bilo ta moda jedino ono to oseam u ovom trenutku; drugi, da ne treba nikad, ili praktino nikad, da neto obeam moda samo ono to, trenutno, stvarno mogu da uradim. U oba sluaja radi se o opsesiji: ako znam, onda ne mogu da ne budem u pravu, stoga nemam prava da kaem da znam, a ako obeavam, onda ne mogu da ne uinim to to sam obeao, stoga nemam prava da ita obeam. A u oba sluaja, ova opsesija se grevito dri moje nesposobnosti da predviam, podrazumevajui pod predvianjem tvrenje da poznajem budunost. U oba sluaja, ovo je dvostruko pogreno. Kao to smo videli, moemo imati savreno opravdanje da kaemo da znamo ili da obeavamo, uprkos inje-

TUE SVESTI

Jgg

nici da stvari mogu da ispadnu naopako, to je vie ili manje ozbiljna stvar. I dalje, previa se da uslovi, koji moraju da budu zadovoljeni da bih pokazao da je neto u mojoj moi saznavanja ili delanja, jesu uslovi koji se odnose ne na budunost, ve na sadanjost i prolost: dovoljno je da imam samo verovanja u pogledu budunosti." Meutim, oseamo da rei da znam obavlja istu vrstu funkcije kao obeavam moe da izazove sledeu primedbu: Pretpostavljajui da su stvari pole naopako, tada kaemo, s jedne strane, Dokazalo se da nisi u pravu, prema tome nisi znao, a sa druge, Nisi to uinio, mada si obeao. Verujem da je ova suprotnost vie prividna nego stvarna. Smisao u kojem ste obeali je taj da ste kazali da obeavate (rekli Ja obeavam): a rekli ste i da znate. To je osnov za optubu protiv vas, kad nas izneverite, poto smo vam poveravali. Ali moe da se pokae da nikad niste ni imali vrstu nameru da to uinite, ili da ste imali konkretan razlog da pretpostavite da neete biti u stanju da to uinite (to je ak moglo da bude i oigledno nemogue), i u drugom smislu obeanja, tada niste mogli ni da obeate da ete to uiniti, tako da niste obeali. Razmotrimo upotrebu drugih izraza analognih izrazima Znam i Obeavani. Pretpostavimo da sam umesto Znam rekao Zaklinjem se. U tom sluaju, kad se desi ono suprotno, rekli bismo, tano kao i u sluaju obeanja, Zakleo si se, ali nisi bio u pravu. Pretpostavimo, opet, da sam, umesto Obeavam, rekao Garantujem (npr. da u vas tititi od napada): u tom sluaju, kad se desi da vas izneverim, moete da kaete, tano kao i u sluaju znanja, Rekao si da garantuje, a nisi
'* Ako uzmemo da Smokve ne rastu na jabukama znai Nijedna nikada nije, i nikada nee, tada impliciramo da znam da nijedna nije. ali da samo verujem da nijedna nikada i nee da izraste.

170
17

J O " N L. AUSTIN

garantovao. Moda moemo da situaciju rezimiramo na sledei nain: U ovim ritualnim* sluajevima, prihvata se onaj sluaj kad, u odgovarajuim okolnostima, izgovorim izvesnu formulu: npr., Da, kad stojim, neoenjen ili udovac, pored ene, neudate ili udovice, sa kojom nisam u zabranjenom stepenu srodstva, pred svetenikom ili matiarcm itd., ili Dajem, kad stvar pripada meni itd., ili Nareujem, kad imam ovlaenja da to uinim, itd. Ali sad, ako se pokae da situacija na neki nain nije bila u skladu sa prihvaenim uslovima (bio sam ve oenjen, stvar nije pripadala meni, nisam bio ovlaen da nareujem), tada smo skloni da prilino oklevamo ta o tome da kaemo, kao to su to bili i oni na nebesima kad je svetac blagosiljao pingvine. oveka zovemo bigamistom, ali njegov drugi brak nije bio brak, nitavan je i bez efekta {formula korisna u mnogim sluajevima da bismo izbegli da kaemo bilo uinio je ili nije uinio); naredio mi je da neto uinim, ali poto nije imao nikakav autoritet nadamnom, nije mogao da mi naredi; upozorio me je da e me neto napasti, ali me ono nije napalo, ili sam, u svakom sluaju, znao o tome mnogo vie nego on, tako da, na neki nain, nije mogao da me upozori, nije me upozorio.18 Dvoumimo se izmeu Nije mi naredio, Nije imao prava da mi naredi, Nije trebalo da kae da mi nareuje, ba kao i izmeu Ti nisi znao, Nisi mogao da zna, Nisi imao prava da kae da zna (ovi izrazi moda imaju neznatno razliita znaenja, prema tome ta je tano bilo to to nije bilo u redu). Ali sutinski inioci su: (a) Rekao si da zna; rekao si da obeava; (b)
17 Zaklinjem se, garantujem, dajem re, obeavam, sve ove i sline rei vafe i za sluajeve i -znanja i obeavanja, sugerirajui da su oni analogni. Naravno da postoje tanane razlike, na primer, znati i obeavati su u izvesnom smislu neogranieni' izrazi, dok kad se zaklinjcm, zaklinjem se na neSto, a kad garantujera, ga ran tu j em da u, ako nastanu neke nepovoljne i manje-viSe oekivane okolnosti, preduzeti neku manje ili vie odreenu akciju da ih otklonim. 11 Ne moe da upozori nekoga na neto Ito se nee dogoditi paralelno je sa Ne moe da zna ono Sto nije istina.

TUE SVESTI

y]\

Pogreio si: ti to nisi uinio. Nedoumica se odnosi samo na nain na koji tano treba da se okrenemo protiv prvobitnog Znam ili Obeavam. Pretpostavka da je Ja znam izraz koji neto opisuje samo je jedan primer deskriptivne greke, tako rairene u filosofiji. ak i ako je neki jezik danas isto deskriptivan, jezik to prvobitno nije bio, i velikim delom to jo uvek nije. Izgovaranje isto ritualnih fraza u odgovarajuim okolnostima nije opisivanje akcije koju obavljamo, ve njeno vrenje (Zaklinjem se); u drugim sluajevima ono ima funkciju, kao i ton ili izraz, da nagovesti da jezik koristimo na neki naroit nain (Upozoravam, Pitam, Definiem). Takve fraze ne mogu, u strogom smislu, da budu lai, mada mogu da impliciraju lai, kao to Obeavam implicira da imam vrstu nameru, to moe i da ne bude istina. Ako do ovih problema dolazi u dobro poznatim sluajevima kad pitamo Kako zna da je to sluaj tog-i-tog?, moemo isto tako da oekujemo da se jave i u sluajevima u kojima kaemo Znam da je on ljut. Ako u ovom sluaju postoje, kao to bez sumnje postoje, naroite tekoe, moemo bar da teren malo oistimo od onoga to ne predstavlja naroitu tekou i da doemo u bolji poloaj za razmatranje tog problema. Prethodno, moram da kaem da u raspravljati samo pitanje o oseanjima i emocijama, uzimajui za primer oseanje ljutine. ini se verovatnim da su sluajevi u kojima znamo da druga osoba misli da su dva i dva etiri, ili da vidi pacova itd., u relevantnom pogledu razliiti, od sluaja kad znamo da je on ljut ili gladan, mada su im, bez sumnje, takoe i slini. Pre svega, izvesno je da ponekad kaemo da znamo da je drugi ovek ljut, i da takoe razlikujemo te situacije od onih kada kaemo samo da verujemo da je on ljut. Jer, naravno, ni za trenutak ne

172

J 0 H N L

- AUSTIN

pretpostavljamo da uvek znamo, niti o svim ljudima, da li su ljuti ili ne, niti da smo u stanju da to otkrijemo. Postoje mnoge situacije u kojima uviam da nisam u stanju da kaem ta on osea; i postoje mnogi tipovi ljudi, i takoe mnogi pojedinci, za koje (budui da su onakvi kakvi su, i da sam ja ovakav kakav sam) to nikada ne mogu da kaem. Oseanja kraljeva, na primer, ili fakira, ili Bumana, ili Vikemovaca, ili prostih ekscentrika u njih moe biti veoma teko da se pronikne; ukoliko ih niste dugo vremena prisno poznavali, uopte niste u poloaju da znate koja su njihova oseanja, posebno ako, iz ovog ili onog razloga, oni ne mogu ili nee da vam to kau. Ili opet, oseanja nekog pojedinca koga nikada ranije niste sreli mogla bi da budu bilo kakva: uopte ne poznajete njegov karakter, ni njegov ukus, niste upoznali njegove manirizme i tako dalje. Njegova oseanja su nedokuiva i lina: ljudi se toliko razlikuju. To su okolnosti koje nas navode da kaemo Nikad se ne zna, Nikada nisi siguran. Ukratko, u ovom sluaju ak i vie nego u sluaju eljugara, mnogo zavisi od toga koliko dobro smo se u prolom iskustvu upoznali sa ovim tipom osoba, i sa ovim pojedincem, u ovakvim situacijama. Ako nismo dobro upoznati, tada oklevamo da kaemo da znamo; i doista, ne moe se oekivati da kaemo (ili da raspoznamo). S druge strane, ako smo imali potrebno iskustvo, tada moemo, u pogodnim okolnostima, da kaemo da znamo: sigurno moemo da prepoznamo kada je neki na blizak roak ljui nego to smo ga ikad videli. Dalje, takoe smo morali i sami da doivimo oseanje ili emociju o kojoj se radi, u ovom sluaju ljutinu. Da bih znao ta Vi oseate, moram oigledno da budem u stanju da zamislim (pogodim, razumem, cenkn) ta Vi oseate. ini se da se zahteva vie nego da sam samo nauio da razlikujem ispoljavanja ljutine kod drugih: morao sam i

TUBE SVESTI
19

J73

sam da budem ljut. Ili, u svakom sluaju, ako nikad nisam osetio izvesnu emociju, recimo ambiciju, tada oseam dodatnu nedoumicu, kad kaem da je njegov motiv ambicija. A ini se da se ovo moe pripisati naroitoj prirodi (gramatici, logici) oseanja i emocija, naroitom nainu na koji se ona odnose prema svojim okolnostima i ispoljavanjima, koji treba dalje razjasniti. Na prvi pogled, moe da izgleda primamljivo da sledimo g. Wisdoma i da napravimo razliku izmeu (1) fizikih simptoma i (2) oseanja. Tako, kad me, u ovom sluaju, upitaju Kako moe da raspozna da je ljut?, trebalo, bi da odgovorim Na osnovu fizikih simptoma, dok ako njega upitaju kako on moe da raspozna da je ljut, trebalo bi da odgovori Na osnovu oseanja. ini se da ovo predstavlja opasno uproavanje. Pre svega, simptomi (i fiziki) ovde se upotrebljava na nain razliit od prihvaene upotrebe, koji nas dovodi u zabludu. Simptomi, termin preuzet iz medicinske terminologije,20 ima tendenciju da se upotrebljava jedino, ili prvenstveno, u sluajevima u kojima je ona stvar iji su to simptomi neto nepoeljno (simptomi bolesti u zaetku, pre nego ozdravljenja, oajanja pre nego nade, tuge pre nego radosti): i stoga je izraeniji nego znaci ili indikacije. Ovo je, meutim, relativno trivijalno. Vanija je injenica da nikada ne govorimo o simptomima ili znacima osim u sluajevima gde impliciramo da se ne radi o neposrednom vienju same stvari. Bez sum" Kaemo da ne znamo kako izgleda bili kralj, dok kaemo da znamo kako su morali da se oseaju nai prijatelji dok su bili prestraeni. U ovom obinom (nepreciznom i oevidno necclovitom) smislu >znati kako bi izgledalo esto znamo kako bi izgledalo biti sused koji vadi svoj ma, dok ne znamo (ne moemo ak ni da pogodimo ili zamislimo) kako bi izgledalo biti maka ili bubajvaba. Ali, naravno, da ne znamo ta kod naeg suseda prati njegovo vaenje maa u g. Wisdomovom osobenom smislu znati Sta koji je ekvivalentan imali neposredno iskustvo e onom Sto. > Danas lekari razlikuju simptome i (fizike) znake; ali ova distinkcija ovde nije relevantna, a moda nije ni sasvim jasna.
10

174

JOHN L. AUSTIN

nje, esto ne bi bilo lako da tano kaemo gde se znaci ili simptomi zavravaju a gde poinje sama stvar: ali se uvek implicira da postoji ova podela. I stoga reci simptom i znak ne mogu da se upotrebe nigde osim u sluajevima gde je mogue da stvar, kao to je sluaj sa boleu, bude skrivena, bilo u budunosti, u prolosti, ispod koe ili pod nekim manje ili vie izvikanim zastorom: a kada je sama stvar pred nama, vie ne govorimo o znacima i simptomima. Kad govorimo o znacima oluje, mislimo na znake oluje koja nastupa, ili koja je prola, ili koja je iza horizonta, ne mislimo 21 na oluju koja besni nad naim glavama. Ove reci funkcioniu kao i reci tragovi ili nagovetaji. Kad jednom znate ko je ubica, vie ne dobijate nove nagovetaje, ve samo ono to su bili ili bi mogli da budu nagovetaji: priznanje ubice ili izjava nekog svedoka koji je prisustvovao zloinu nisu posebno dobar nagovetaj oni su neto potpuno drugo. Kad se sir ne moe nai ili videti, tada mogu da postoje njegovi tragovi: ali ne i kad nam je pred nosom (mada se, naravno, tada ne radi ni o nepostojanju tragova). Iz ovog razloga, strpati zajedno sve karakteristine odlike neke stvari kao njene znakove ili simptome je, kao opti obiaj, pogreno: mada je, naravno, ponekad sluaj da neto to bi u odgovarajuim okolnostima moglo da se nazove karakteristikama, ili efektima, ili manifestacijama, ili ulovima, ili posledicama, ili im ve ne, izvesnih stvari, moglo takode da se (u odgovarajuim okolnostima) nazove njihovim znacima ili simptomima. ini se da je to ono to je stvarno pogreno u g. Wisdomovom paradoksu (Other Minas III) o tome
u Postoje sloeniji sluajevi, kao to je sluaj inflacije, gde su znaci nastupajue inflacije iste prirode kao i SLUHU inflacija, ali su slabiji ili sporiji. Naroito u ovakvim sluajevima, gde znaci ili tendencije prestaju, a gde poinje sama stvar, to odrediti je stvar nae odluke; taviSc, kod inflacije, kao i kod nekih bolesti, moemo da u nekim kontekstima produimo da govorimo O znacima ili simptomima kad je sama inflacija ve jasno prisutna, zato Sto ona nije neSto Sto se moe otkriti prolim opaanjem.

TUE SVESTI

175

kako gledamo u ostavu i naemo sve znakove hleba u sluaju kad vidimo veknu, dodirujemo je probamo i tako dalje. To uraditi uopte ne znai nai (neke) znake hleba: ukus ili dodir hleba uopte nije znak ili simptom hleba. Nije jasno kako bi trebalo da se shvati izjava da sam naao znake hleba u ostavi, jer hleb nije neto to je od nas obino skriveno nekim neprozirnim zastorom (a ako je na polici, ne ostavlja nagovetaje), a poto nije neki prolazan dogaaj (nastupajui hleb itd.) nema nikakve normalno prihvaene znakove: a znakovi, osobeni za stvar o kojoj se radi, moraju da budu, manje ili vie, normalno prihvaeni. Moglo bi se smatrati da mislim da kaem da sam naao ostatke hleba, kao mrvice, ili znake da se hleb nekada tu nalazio, ili neto slino tome; ali ono to ne bi moglo da se smatra da mislim jeste da sam video, probao ili dodirnuo (neto kao) hleb. Ono to stvarno kaemo, ako je izgled neeg u redu ali ga jo nismo okusili, jeste Ovde je neto to izgleda kao hleb. Ako se posle svega pokae da to nije bio hleb, mogli bismo da kaemo Imalo je ukus hleba, ali u stvari to je bio samo surogat za hleb ili Pokazivalo je mnogo karakteristine odlike hleba, ali se u vanom pogledu razlikovalo: bila je to samo sintetika imitacija. To jest, uopte ne upotrebljavamo reci znak ili simptom. Sada, ako znaci i simptomi imaju ovu ogranienu upotrebu, oevidno je da rei da dospevamo samo do znakova ili simptoma neega znai implicirati da nikad ne dospevamo do njega samoga (a to takoe vai i za svi znaci). Tako da, kad kaemo da ja dolazim u dodir samo sa simptomima njegove ljutine, to nosi vanu implikaciju. Ali da li mi ovako govorimo? Sigurno da ne smatramo da nikad nismo neposredno svesni nieg osim simptoma ljutine kod drugog oveka? Simptomi ili znaci ljutine imaju tendenciju da znae znake rastue ili potisnute ljutine.

176

JOHN L. AUSTIN

Kad je ovek jednom ve eksplodirao, govorimo o neem drugom o izrazu, ili manifestaciji, ili ispoljavanju ljutine, o izlivu temperamenta i tome slino. Trzanje obrva, bledilo, podrhtavanje glasa, sve to mogu biti simptomi ljutine, ali besomuna grdnja ili amar to nisu, oni su inovi u kojima ljutina nalazi oduka. Simptomi ljutine se ne suprotstavljaju, bar ne normalno, ovekovom sopstvenom unutranjem linom oseanju ljutine, ve pre njegovom stvarnom ispoljavanju. Normalno, kada su nam pristupani samo simptomi, trebalo bi da kaemo da samo verujemo da je ovek ljut, dok 22 kad se jednom oda, kaemo da znatno. I re fiziki, kako je g. Wisdom upotrebljava u kontrastu sa mentalno, meni izgleda zloupotrebljena, mada nisam siguran da, u ovom sluaju, ova zloupotreba moe da nas dovede u zabludu. On oevidno ovekova oseanja, koja navodi kao tipian primer mentalnog, ne eli da nazove fizikim. Ipak, mi to obino esto inimo. Postoje mnoga fizika oseanja, kao vrtoglavica, glad ili umor: neki lekari ih svrstavaju meu fizike znake razliitih tegoba. O najveem broju oseanja ne govorimo ni kao o fizikim ni kao o mentalnim, pogotovu ne o emocijama kao to su ljubomora ili ljutina: mi ih ne pripisujemo svesti nego srcu. Kada opisujemo neko oseanje kao mentalno, to je zato to upotrebljavamo re koja se normalno upotrebljava da se opie fiziko oseanje, u posebnom prenosnom smislu, kao kad govorimo o mentalnoj nelagodnosti ili mentalnom zamoru.
12 Ponekad, kae se, upotrebljavamo znam tamo gde bismo bili spremni da stavimo Verujem, kao kad kaem <Znam da je kod kue, zato Sto je njegov eir u predsoblju*; znati se tako slobodno upotrebljava umesto verovati*, zato bi onda trebalo da pretpostavimo da meu njima postoji fundamentalna razlika? Ali pitanje je ta tano podrazumevamo pod spremni da stavimo umesto* i slobodno*? Spremni smo da stavimo verovati umesto znati ne kao ekvivalentan izraz, ve kao slabiji izraz koji je stoga poeljniji, ako imamo na umu ozbiljnost sa kojom, to je postalo oevidno, ova stvar treba da se razmatra; prisustvo eira, koje bi u mnogim kontekstima sluilo kao dokaz prisutnosti njegovog vlasnika, moglo bi samo uz krajnju nemarnost da se navede kao dokaz na suenju.

TUE SVESTI

177

Jasno je da biti ljut predstavlja neto vie nego prosto ispoljavati simptome i imati oseanje. Jer postoji i ispoljavanje ili manifestacija. I treba da primetimo da se oseanje na jedinstven nain odnosi prema ispoljavanju. Kad smo ljuti, imamo impuls koji oseamo i/ili po kome postupamo da vrimo radnje posebne vrste, i ukoliko ne potisnemo ljutinu, mi ih stvarno i inimo. Postoji osobena i vrsta veza izmeu emocije i prirodnog naina da joj se da oduke, koju, poto smo i sami bili ljuti, poznajemo. Naini na koje se ljutina normalno manifestuje su prirodni za ljutinu, ba kao to postoje tonovi glasa koji prirodno izraavaju razliite emocije (negodovanje itd.). Normalno ne smatramo 23 da postoji tako neto kao biti ljut nezavisno od nekog impulsa, ma kako neodreenog, da se ljutini da oduka na prirodan nain. Stavie, pored prirodnih izraza Ijutine, postoje takoe i prirodne prilike za ljutinu, koje smo takoe upoznali, i koje su na slian nain vrsto povezane sa biti ljut. Bilo bi podjednako besmisleno svrstati ih u uzroke, u nekom pretpostavljeno oiglednom i spoljanjem smislu, kao to bi bilo i svrstati izliv Ijutine u posledicu, u pretpostavljeno oiglednom i spoljanjem smislu. Isto tako, bilo bi besmisleno rei da postoje tri potpuno odvojena fenomena, (1) uzrok ili prilika, (2) oseanje ili emocija i (3) posledica ili manifestacija, koji su dovedeni u vezu po definiciji kao nuni za ljutinu, mada bi ovo moda manje navodilo na pogrean zakljuak. ini se da je ispravno rei da je biti ljut u mnogim aspektima slino sa imati zauke. To je opis celog obrasca povezanih dogaaja, koji obuhvata prilike, simptome, oseanje i manifestaciju, a moda i druge inioce pored toga. Podjednako je nepromiljeno pitati ta je stvarno, sama ljutina?, kao i pokuati da se bolest svede na jedan
u Nov jezik prirodno postaje neophodan ako treba da dopustimo ne"svesna oseanja, ili oseanja koja se izraavaju na paradoksalan nain, kao to su oseanja koja opisuju psihoanalitiari.

12 Svest i saznanje

J7g

JOHN L. AUSTIN

izdvojen element (funkcionalni poremeaj). Da sam ovek osea neto to mi ne oseamo jeste, u 24 odsustvu g. Wisdomove vrste telepatije, dovoljno oevidno i, uzgred, ne predstavlja neto na ta se treba aliti kao na ljudsku sudbinu, ali nita ne iziskuje od nas da kaemo da to (samo osea25 nje) jeste Ijutina. Obrazac dogaaja, ma kako tano izgledao, jeste neto, oigledno, osobeno za sluaj oseanja (emocija) nikako nije potpuno slian sluaju bolesti: ova osobenost nas, ini se, navodi da kaemo da, ukoliko to oseanje nismo i sami doiveli, ne moemo da znamo kada ga neko drugi doivljava. tavie, nae pouzdanje u opti obrazac ini nas spremnim da kaemo da znamo da je drugi ovek ljut i onda kada smo opazili samo neke delove tog obrasca: jer su delovi meusobno povezani mnogo vre nego to su, na primer, novinari koji trkaraju 26po Brightonu povezani sa poarom u Fleet-streetu. Mo obrasca je tolika da e, ponekad, sam ovek da od spoljanjih posmatraa prihvati ispravke 0 svojim sopstvenim emocijama, tj. o njihovom ispravnom opisu. Moemo ga navesti da se sloi kako nije stvarno bio ljut, koliko, pre, ozlojeen ili ljubomoran, pa ak i da nije oseao bol, ve da je to samo uobrazio. Ovo ne predstavlja nikakvo iznenaenje, naroito u svetlosti injenice da je on, kao 1 svi mi, prvenstveno nauio da upotrebljava izraz Ja sam ljut time to je (a) zapazio prilike, simptome, manifestacije itd. u sluajevima kad druge
M Pustoji, izgleda mi, neSto Sto se stvarno dogaa, Sto je prilino razliito od g. Wisdomove telepatije, i Sto ponekad doprinosi naem znanju oseanja drugih ljudi. Govorimo, na primer, Oseam njegovo nezadovoljstvo ili Moete da osetite njegovu ljutinu, i ini se da u tome ima neke istine. Ali oseanje koje mi oseamo, mada istinsko oseanje, nije, u ovim sluajevima, nezadovoljstvo ili Ijutina, ve neko naroito oseanje dvojnik ovom prvom. u *Oseanja, tj. oseti, koja moemo da opazimo kod sebe kad smo ljuti, jesu stvari kao to su lupanje srca ili grenje miia, koje se po sebi ne moe opravdano nazvati oseanjem ljutine. u Prema tome, dovodi nas u zabludu ako pitamo Kako mogu da od natmurenog izraza doem do Ijutine?.

TUE SVEST!

179

osobe za sebe kau Ja sam ljut, (b) time to mu drugi, koji su zapazili sve to se o njemu moglo opaati u izvesnim prilikama, kau Ti si ljut, tj. da bi trebalo da on kae Ja sam ljut. Uopte, veoma je teko biti potpuno siguran o pukim oseanjima i emocijama, ako se takve stvari uopte mogu otkriti, ak tee nego, recimo, o ukusima koje, normalno, opisujemo samo po njihovim uzrocima (ukus ananasa, katrana itd.). Pored toga, sve reci za emocije su pomalo neodreene, to vodi daljim nedoumicama da li znamo kada je neko ljut. One tee da pokriju prilino irok skup nedovoljno odreenih situacija: a obrasci na koje se odnose obino su prilino sloeni (mada vrlo esto, opte poznati i ne tako teki za prepoznavanje), tako da je lako da jedna od vie ili manje nunih odlika ne bude prisutna, izazivajui tako nedoumicu ta tano da kaemo u takvom, nepravilnom, sluaju. Uviamo, prilino dobro, da ako kaemo da znamo moe se od nas traiti da to i dokaemo, i u tom pogledu, neodreenost terminologije predstavlja veliku smetnju. Moda smo ve dovoljno toga rekli da pokaemo kako se najvei deo tekoa, koje nam stoje na putu kad kaemo da znamo da je neto eljugar, javlja u mnogo veoj meri kada elimo da kaemo da znamo da je neko drugi ljut. Ali postoji oseanje, koje je, smatram, opravdano, da u ovom drugom sluaju postoji jo jedna, sasvim naroita tekoa. Ova tekoa izgleda da pripada onoj vrsti koju je g. Wisdom istakao na samom poetku svog niza lanaka Other Minds. Pitalo se ne moe li neko da pokazuje sve simptome Ijutine (ispoljavanje i sve ostalo), ak ad infinitum, a ipak da ne bude (stvarno) ljut? Setiemo se da on tu tekou uzima, bez sumnje provizorno, kao tekou slinu onoj koja se moe javiti u pogledu stvarnosti bilo kog materijalnog objekta. Ali, u stvari, ona ima svoje sopstvene naroite odlike.
12*

jgQ

JOHN L. AUSTIN

Izgleda da tu mogu da nastanu tri razliite sumnje: 1. Kad je po svemu sudei ljut, zar ne bi mogao stvarno da bude pod uticajem neke druge emocije, tako to, mada normalno osea istu emociju koju bismo i mi oseali u prilikama kada bismo, na njegovom mestu, oseali ljutinu, i mada se normalno ponaa kako se i mi ponaamo kad smo ljuti, u ovom posebnom sluaju on postupa neuobiajeno? 2. Kada je po svemu sudei ljut, zar ne bi mogao stvarno da bude pod uticajem neke druge emocije, tako to, u prilikama kada bismo mi, na njegovom mestu, oseali ljutinu, on normalno osea neku emociju koju bismo mi, da je doivimo, razlikovali od ljutine, a ipak se ponaa onako kako bismo se i mi ponaali kad bismo oseali ljutinu? 3. Kad je po svemu sudei ljut, zar ne bi mogao stvarno da ne osea nikakvu emociju? U svakodnevnom ivotu, ovi problemi se javljaju u naroitim okolnostima i predstavljaju istinsku tekou. Moemo da budemo u nedoumici: (1) da li nas neko obmanjuje, suzbijajui svoje emocije, ili glumei emocije koje ne osea, (2) da li pogreno razumemo nekoga (ili on nas), pogreno pretpostavljajui da on osea kao i mi, da ima emocije sline naima, ili (3) da li je neka radnja druge osobe stvarno promiljena ili moda samo, na neki nain, nehotina ili nepaljiva. Ove vrste nedoumica mogu da se jave, i esto se javljaju i 27 pogledu u radnji osoba koje vrlo dobro poznajemo. Bilo koja od njih, ili sve tri zajedno, nalazi se, moda, u osnovi citata iz Virginiae Woolf28: sve one su prisutne u oseanju usamljenosti koje povremeno obuzima svakog od nas.
17 Takoe, postoji naroit nain na koji moemo da sumnjamo u stvarnost svojih sopstvenih emocija, moemo da sumnjamo da ti moda sami sebi ne glumimo. Profesionalni glumci mogu da se nau u stanju kad vie ne znaju stvarno Sta su njihova istinska oseanja. n (Koji je Wisdom citirao u svom prilogu.)

TUE SVESTI

181

Nijedna od ovih naroitih tekoa sa stvarnou ne javlja se u vezi sa eljugarima ili hlebom, kao to se, na primer, naroite tekoe sa oazama ne javljaju u vezi sa stvarnou emocija druge osobe. eljugar nije neto to moe da se izigrava, niti je hleb neto to moe da se potisne: moemo da budemo obmanuti izgledom neke oaze, ili da pogreno protumaimo predznake oluje, ali oaza ne moe da nas lae, niti moemo pogreno da razumemo oluju onako kako pogreno razumemo nekog oveka. Mada su tekoe naroite, naini na koje postupamo sa njima su, u poetku; slini onima primenjenim u sluaju eljugara. Postoje (vie ili manje grubo) utvreni postupci za sluajeve u kojima podozrevamo obmanu, ili pogreno razumevanje, ili nepanju. Tim sredstvima vrlo esto uspevamo da ustanovimo (mada ne oekujemo da to uvek uinimo) da neko glumi, ili da smo ga pogreno razumeli, ili da nije voljno delao, ili da prosto nije podloan nekoj emociji. Ovi posebni sluajevi, u kojima se javljaju sumnje koje zahtevaju reenje, suprotstavljeni su normalnim sluajevima kojih se drimo29 sve dok ne postoji neki naroit nagovetaj da se radi o obmani itd., i to obmani neke, u datim okolnostima, razumljive vrste, to jest vrste koja se moe shvatiti zato to je motiv itd. nagoveten na naroit nain. Ne postoji ak ni sugestija da nikada ne znam kakve su emocije drugih ljudi, ili da bih u pojedinim sluajevima mogao da ne budem u pravu ni iz kakvog posebnog razloga ili ni na kakav poseban nain. Neobini sluajevi obmane, nerazumevanja itd. (koji nisu pravilo) ne dogaaju se, ex vi termini, uobiajeno: posedujemo praktino znanje o podesnim prilikama i iskuenjima za obmanu, ili nerazumevanje, njihovim praktinim granicama i normalnim tipovima. Pa ipak, oni mogu da se dogode i mogu da postoje njihovi iroko rasprostranjeni ob** Ne mofci da varai sve ljudi sve vremc je analitiki Iskat,

182

JOHN L. AUSTIN

lici, a da mi te injenice jo nismo svesni. Ako doe do toga, u izvesnom smislu nismo bili u pravu, jer naa terminologija ne odgovara injenicama, i od tada emo morati da budemo obazriviji kad kaemo da znamo, ili emo morati da preispitamo nae ideje i terminologiju. Ovo smo stalno spremni da uinimo, u oblasti tako sloenoj i zagonetnoj kao to su emocije. Meutim, preostaje jo jedna naroita odlika ovog sluaja koja ga, takoe, radikalno razlikuje od sluaja elj ugara. Celjugar, materijalni objekt, jeste, kako smo ranije insistirali, neispisan i nem: a ovek govori. U kompleksu dogaaja koji nas navode da kaemo da znamo da je drugi ovek ljut, u kompleksu simptoma, prilika, ispoljavanja i ostalog, posebno mesto zauzimaju njegove sopstvene tvrdnje o tome ta su njegova oseanja. U obinim sluajevima, mi bez pogovora prihvatamo ove tvrdnje i tada kaemo da znamo, tako rei, iz druge ruke, ta su njegova oseanja: mada, naravno, iz druge ruke ovde ne moe da se upotrebi da implicira da bi bilo ko, osim njega, mogao da zna iz prve ruke, i stoga se, moda, stvarno tako i ne upotrebljava. U neobinim sluajevima, gde se njegova tvrdnja sukobljava sa opisom sluaja koji bismo inae bili skloni da damo, ne oseamo se obaveznim da prihvatimo njegovu tvrdnju, mada uvek oseamo neku nelagodnost pri odbacivanju te tvrdnje. Ako neko neprestano lae ili obmanjuje samog sebe, ili ako postoje oiti razlozi zato bi on u ovoj prilici lagao ili sebe obmanjivao tada se mnogo ne dvoumimo, ali ako ovek, koji je celog svog ivota svime to je inio pokazivao da usvaja neko besmisleno verovanje, ostavi za sobom beleku u svom dnevniku da u to nikada nije verovao, tada verovatno ne bismo znali ta da kaemo. Zeleo bih da u zakljuku navedem jo neka zapaanja o ovoj kljunoj stvari, o naem verovanju onome to sam ovek kae o svojim oseanjima. Mada vrlo dobro znam da mi ovde sve nije ba sasvim jasno, ne mogu a da se ne oseam sigurnim

TUE SVESTI

Jg3

da je to od fundamentalnog znaaja za problem tuih svesti, i da mu nije posveena panja koju zasluuje, moda ba zato to je toliko oigledno. ovekovo sopstveno tvrenje nije (ne smatra se primarno kao) znak ili simptom, mada moe (sekundarno i vetaki) da se takvim smatra. Njemu je obezbeen jedinstven poloaj meu injenicama koje navodimo. Pitanje je tada Zato mu verovati?. Postoje odgovori koje moemo da damo na ovo pitanje, koje ovde treba da shvatimo u optem smislu Zato da mu ikada verujemo?, a ne prosto kao Zato da mu verujemo u ovom sluaju?. Moemo da kaemo da smo u prolosti znali za mnoge njegove tvrdnje o drugim stvarima, a ne njegovim emocijama, i da smo uvek mogli da ih verifikujemo na osnovu naeg sopstvenog opaanja injenica o kojima je govorio: tako da u stvari imamo neku osnovu za indukciju o njegovoj optoj pouzdanosti. Ili moemo da kaemo da se njegovo ponaanje najjednostavnije objanjava pretpostavkom da on osea emocije sline naim, ba kao to psihoanalitiari, kad upotrebljavaju terminologiju nesvesnih elja, objanjavaju nastrano ponaanje analogijom sa normalnim ponaanjem. Meutim, ovi odgovori su opasni i beskorisni. Oni su toliko oigledni da ne zadovoljavaju nikoga, dok sa druge strane, ohrabruju onog ko postavlja pitanje da ide u dubinu, hrabrei nas, sa svoje strane, da ove odgovore preuveliavamo, sve dok ne postanu sasvim izopaeni. Pitanje, ako ga sledimo korak dalje, postaje prigovor samoj mogunosti verovanja drugom oveku, u uobiajenom smislu te reci. Kakvo opravdanje imamo za pretpostavku da uopte postoji tua svest sa kojom komuniciramo? Kako moete da znate ta to predstavlja za tuu svest da uopte neto osea, i stoga, kako moete da je razumete? Tada smo u iskuenju da kaemo kako pod verovati mu podrazumevamo samo da izvesne glasove uzimamo kao znake ponaanja koje tek to se nije

184

JOHN L. AUSTIN

javilo, i kako tue svesti stvarno nisu nita stvarnije od nesvesnih elja. Meutim, ovo je izopaen prikaz situacije. ini se, pre, da je verovanje drugim osobama, autoritetu i svedoenju, sutinski elemenat akta komunikacije, akta koji svi mi stalno vrimo. On je isto tako nesvodljiv deo naeg iskustva kao, recimo, davanje obeanja ili uestvovanje u takmiarskim igrama, ili ak opaanje mrlja boje. Moemo da izloimo izvesne prednosti takvih radnji i da razradimo neku vrstu pravila za njihovo racionalno obavljanje (kao to pravnici i istoriari i psiholozi stvaraju pravila za prihvatanje svedoenja). Ali ne postoji opravdanje za njihovo vrenje kao takvo.
ZAVRNA PRIMEDBA Jedan govornik na n a e m s k u p u u Manchesteru rekao je, otprilike, da s t v a r n a zagonetka ostaje jo uvek to da Ne t r e b a da k a e m da z n a m da je Tom ljut, zato to mi njegova oseanja nisu d a t a u introspekciji: i to je, bez sumnje, o n o o k o ega mnogi lupaju glavu. Sr o n o g to s a m p o k u a o da izloim jeste p r o s t o : 1. Naravno, T o m o v a oseanja mi nisu d a t a u introspekciji (bili b i s m o u lepoj situaciji da jesu). 2. Naravno, ja p o n e k a d znam da je T o m ljut. Stoga 3 . Pretpostaviti d a p i t a n j e Kako z n a m d a j e Tom ljut? t r e b a da znai Kako su mi T o m o v a oseanja data u introspekciji? (zato to, k a o to znamo, to je o n o to znanje j e s t e ili t r e b a da b u d e ) predstavlja p r o s t o presipanje iz upljeg u p r a z n o . (1946) S engleskog preveo: Rastko Jovanovi

Henry P. Grice KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

Kauzalnoj teoriji opaanja (KTO) neko se vrijeme poklanjalo razmjerno malo panje, vjerujem, uglavnom zbog toga to se openito pretpostavljalo da ona tvrdi ili ima za posljedicu iskaz da su materijalni objekti nezamjetljivi, i da je neprihvatljivost ovog iskaza dovoljan razlog da se teorija odbaci. Sklon sam ovaj stav prema KTO smatrati pristranim, ili barem pretjerano nenaklonjenim, pa u pokuati u osnovnim crtama izloiti tezu koja bi se moda mogla s pravom smatrati verzijom KTO i koja, ako i nije istinita, nije barem suvie oigledno lana. Sto treba da znai zastupati kauzalnu teoriju opaanja? (1) Drat u da je nedovoljno naprosto vjerovati da se opaanje materijalnog objekta mora uvijek kauzalno objasniti pozivanjem na takve uvjete, da se u bliem odreenju barem jednog od njih spominje opaeni objekt; na primjer, da je opaanje zavretak kauzalnog niza koji na ranijem stupnju ukljuuje neki dogaaj ili proces u historiji opaenog objekta. Ne ini se da je takvo vjerovanje po svojoj naravi filozofsko; njegov predmet izgleda kao veoma openit kontingentan iskaz. Meutim, ako je verzija KTO kojom u se prvenstveno baviti ispravna, valja rei da e se on (ili neto njemu slino) pokazati radije nunom nego kontingentnom

186

HENRY P. GRICE

istinom. (2) Moe se smatrati da e u razjanjenju pojma opaanja materijalnog objekta biti sadrano neko pozivanje na ulogu koju opaeni materijalni objekt ima u kauzalnom porijeklu opaanja (ili osjetilnog utiska, ili osjetilnog datuma koji je sadran u opaanju). Ova tvrdnja zauzima sredinje mjesto u onom to smatram standardnom verzijom KTO. (3) Moglo bi se smatrati da zadatak filosofa koji se bavi opaanjem nije da razjasni obian pojam opaanja materijalnog objekta, ili odredi njegova osnovna obiljeja, ve da prui neku njegovu racionalnu rekonstrukciju, da ga zamijeni nekim pojmom koji vie odgovara idealnom ili znanstvenom jeziku. Moglo bi se, zatim, predloiti da se takvo redefiniranje izvri pomou odredbe posljedica utjecaja objekta na osjetilni organ i nervni sistem onog koji opaa, ili pomou odredbe posljedica utjecaja na njegovo ponaanje, odnosno, tendencije ponaanja, ili, pak, pomou obje ove odredbe. Stanovite ove vrste moda zasluuje da bude nazvano kauzalnom teorijom opaanja, ali ja neu razmatrati teorije ovog tipa. (4) Razlikovat u prihvaanje KTO od pokuaja da se prui izvjesna vrsta kauzalne analize za ire ili ue polje iskaza kojim se pripisuju svojstva materijalnim objektima. Analiza na koju mislim je one vrste koju, mogli bismo smatrati, predlae Locke u jednoj moguoj interpretaciji za iskaze kojim se pripisuju svojstva, na primjer, boje i temperature. Njegovo stanovite moglo bi se shvatiti ovako takvi iskazi tvrde da bi objekt, u izvjesnim standardnim okolnostima, uzrokovao pojavu odreenih vrsta ideja ili osjetilnih utisaka u onom koji opaa. Uvodna formulacija KTO izloena u knjizi Perception1 profesora Pricea podvela bi ovu teoriju pod drugu toku navedenu u prethodnom odjeljku. KTO se odreuje kao tvrenje (1) da u sluaju svih osjetilnih data (ne samo vizuelnih i taktilnih) pripadati neemu jednostavno znai biti uzrokovan
> str. 66.

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

187

njime, tako da je iskaz M je dat mojim osjetilima ekvivalentan iskazu M uzrokuje osjetilni datum s kojim sam neposredno upoznat; (2) da je opaajna svijest u osnovi zakljuivanje od 2 uinka na uzrok. Budui da je, mislim, pravo reci da je izraz dat mojim osjetilima Prie uveo kao poseban termin da bi izdvojio jedan mogui smisao glagola opaati, moemo uzeti da prvi dio navoda iznosi tezu da izraz opaam M (u jednom njegovom smislu) treba smatrati ekvivalentnim izrazu imam (ili osjeam) osjetilni datum koji je prouzrokovan od M. (Na drugi dio navoda se zasad neu osvrtati.) Upustit u se sada u neto opirnije razmatranje obiljeja koje ova verzija KTO dijeli s drugim nekauzalnim teorijama opaanja, naime, u razmatranje tvrdnje da opaanje materijalnog objekta ukljuuje posjedovanje ili osjeanje osjetilnog datuma; jer ako se ova tvrdnja ne bi mogla odrati, ispitivanje posebnih obiljeja KTO bilo bi izlino. II Glavna tekoa s kojom se suoava tvrdnja da opaanje ukljuuje posjedovanje ili osjeanje osjetilnog datuma sastoji se u tome da se prui zadovoljavajue objanjenje znaenja tehnikog termina osjetilni datum. Jedan poznati nain prilaenja ovom zadatku je pokuaj da se dokae, pomou nekog oblika argumenta zasnovanog na iluzijama, postojanje objekata posebne vrste kojima je termin osjetilni datum ponuen kao vrsno ime. Drugi nain (koji je prihvatio Moore u uvenom odjeljku) jeste davanje uputa ija je namjena da omogue izdvajanje entiteta one vrste na koju treba primijeniti termin osjetilni datum. Poznata je, takoer, opa narav prigovora svakom od ovih postupaka, te u za sada pretpostaviti da ni jedan ni drugi ne zadovoljava.
* Cf. ibid. str. 2125.

188

HENRV P. GRICE

Razliiti su filosofi iznijeli miljenje da izraz osjetilni datum moe biti (i treba da bude) uveden kao tehniki termin, premda su svi pokuaji da se oznae posebni objekti koje bi trebalo nazivati osjetilnim podacima, ili da se dokae njihovo postojanje, bili neuspjeni. Njegova upotreba bila bi eksplicite definirana pozivanjem na ovakve, navodno standardne izraze: To i to mi izgleda < (npr. J > plavo), Izgleda mi (imam osjeaj) kao da je 4 > to i to, ini mi se da vidim neto 4*. i tako dalje. No, kako bi se prigovor na prijedloge o kojima govorim mogao nazvati naelnim, za sada mi nije cilj da razmatram kako bi se takva eksplicitna definicija pojma osjetilnog datuma mogla u pojedinostima formulirati. Moram, ipak, primijetiti da se ovaj program ni u kom sluaju ne moe provesti tako lako, kako moda sugerira nemaran nain na koji je ponekad izloen. Naime, razliiti izrazi natjeu se za glavnu ulogu u ovom pothvatu, na primjer, izgleda (osjea se itd.), ini se, javlja se, te bi trebalo ispitati manje ili vie tanane razlike meu njima. Zatim, ak i kad bismo jednog od njih pretpostavili drugima, ne bi sve njegove upotrebe bile podesne. Na primjer, ako odluimo upotrijebiti izraze tipa izgleda mi, moramo li smatrati legitimnim da nam reenica Ovo mi izgleda neprobavljivo daje reenicu o osjetilnom datumu Imam neprobavljivi vizuelni osjetilni datum? Openit prigovor predloenom postupku mogao bi tei ovako: Kad netko izrie primjedbu kao to je To mi izgleda crveno, u ovome je sadrana izvjesna implikacija, koja je po obliku disjunktivna. Implicirano je da govornik zna ili vjeruje da objekt na koji se upuuje nije crven, ili da je netko drugi porekao da je crven, ili da govornik sumnja u to da je crven, ili da je netko drugi izrazio sumnju u to da je crven, ili da je situacija takva da premda nikakva sumnja nije uistinu izraena, niti ikakvo poricanje uistinu izreeno neka bi osoba mogla biti sklona poricanju ili sumnji kad bi obratila panju na pitanje da li je objekt zaista

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

jgg

crven. Ovo moda i nije sasvim tono ili potpuno odreenje implikacije, ali je vjerojatno dovoljno dobro za nastavak razmatranja. Nazovimo uvjet koji je ispunjen kad je jedan od lanova ove disiunkcije istinit S-ili-P uvjetom (uvjetom sumnje ili poricanja). Moda emo se sada sloiti da bi bilo udno ili ak apsurdno koristiti izraz izgleda mi kada odgovarajui S-ili-P uvjet sasvim oigledno nije ispunjen; bilo bi neto barem prima facie udno kad bih rekao (ne u ali) To mi izgleda crveno, stojei pred britanskim potanskim sanduiem na normalnom dnevnom svjetlu, pri udaljenosti od nekoliko stopa. Na ovom mjestu .moj kritiar nudi dvostruku tezu: (a) da se upotreba, a moda i znaenje izraza poput izgleda mi odlikuje time to oni moraju sadravati implikaciju da je S-ili-P uvjet ispunjen, te kad bi ih izricao govornik koji ne pretpostavlja da je ovaj uvjet ispunjen, ogrijeio bi se o pravilnu upotrebu ovih izraza (ukoliko, naravno, ne bi namjeravao da obmane svoje sluaoce navodei ih na miljenje da je uvjet ispunjen); (b) da u sluajevima u kojima S-ili-P uvjet nije ispunjen, izriaj koji sadri izraz izgleda mi umjesto da bude istinit ali nezanimljiv nije ni istinit ni laan. Tako naoruan, moj kritiar sada napada suvremenog zastupnika teorije osjetilnih data. Na svakodnevni ivot pun je sluajeva u kojima osjetilne karakteristike stvari na koje nailazimo nisu predmet nikakve sumnje ili spora; bit e, prema tome, nebrojeno mnogo situacija u kojima bi koritenje izraza izgleda mi bilo neumjesno i ni istinito ni lano. Ali, zastupnik teorije osjetilnih data eli da njegovi iskazi o osjetilnim datama budu takvi da je neki od njih istinit, ili da je vie njih istinito, kad god je istinit iskaz o opaanju; jer on zatim eli dati opu analizu iskaza o opaanju pomou pojma osjetilnog datuma. Meutim, ovaj se cilj ne moe postii ako iskazi oblika izgleda mi (prema tome i iskazi o osjetilnim datama) mogu biti istiniti samo u manje uobiajenim

190

HENRY P. GRICE

opaajnim situacijama; a ako je ovaj cilj nedostian, KTO se ne moe odrati. Mogue je, naravno, zauzeti drukije stanovite prema jezikim pojavama naznaenim u prethodnom odjeljku. Kad bih rekao izgleda mi crveno u situaciji u kojoj S-ili-P uvjet nije ispunjen, moe se tvrditi da bi ono to kaem (uz izvjesne ograde) bilo istinito, a ne neutralno. Doputajui da bi to to kaem, premda je istinito, moglo navoditi na stranputicu i da bi istina koja se iskazuje mogla biti veoma nezanimljiva, a navoenje na stranputicu veoma vano, ipak bi se moglo smatrati da je suggestio fatsi mog iskaza sasvim spojiva s njegovom doslovnom istinitou. Zatim, moglo bi se dokazivati da bi se moda, u izvjesnom smislu, i ogrijeio o pravilnu upotrebu jezika onaj koji je, bez namjere da obmane, koristio izraz izgleda mi kada nije pretpostavljao da je S-ili-P uvjet ispunjen, ali da bi se ipak moglo rei da se nije ogrijeio o upotrebu ovog pojedinanog izraza. Naime, moglo bi se kazati, implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen povezana je s takvim izrekama ne kao osobito obiljeje znaenja ili upotrebe ovih izraza, ve na temelju opeg obiljeja ili naela upotrebe jezika. Pogrena pretpostavka da implikacija tvori dio znaenja izraza izgleda mi donekle je premda se lake potkrada - slina pogreci koju bismo poinili pretpostavljajui da je tobonja implikacija da netko vjeruje da pada kia dio znaenja izraza pada kia. Kratak i, doslovno uzeto, ne sasvim precizan odgovor na takvu pretpostavku mogao bi biti da se ta tobonja implikacija pripisuje izrazu zato to je on iskazanog oblika, a ne zato to je onaj pojedinani izraz iskaznog oblika koji sluajno jest. Sve doskora inilo mi se da je zaista veoma teko nai bilo kakve argumente koji bi izgledali i najmanje pogodni da rijee spor izmeu ova dva stanovita. Na primjer, mogue je predloiti da je poborniku teorije osjetilnih data slobodno tvrditi da bi reenica o osjetilnom datumu Imam ruias-

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

jgj

ti osjetilni datum izraavala istinu ako i samo ako su injenice onakve kakve bi trebalo da budu da bi bilo istinito rei, kad bi to bilo umjesno, Neto mi izgleda ruiasto, ak ako to moda i nije zaista umjesno rei (jer S-ili-P uvjet nije ispunjen). No, ovom pokuaju da se zaobie stanovite kritiara mogue je suprotstaviti se odgovorom da se za sigurno uzima neto nedokazano. Naime, pretpostavlja se da postoji neki nain odreivanja injenica odvojen od implikacije koju takvo odreenje standardno sadri, a to je upravo ono to kritiar porie. Uslijed frustracija ovakve vrste, poeo sam vjerovati da ni jedno ni drugo stanovite ne treba smatrati ispravnim ili pogrenim, a da bi se raike pojave mogle promatrati na oba naina, premda mogu postojati razlozi da se radije prihvati jedno gledite nego drugo; da nisu mogui nikakvi dokazi ili pobijanja, ve samo podsticaji za opredjeljenje. Pretpostavljajui ovo, bio sam sklon da presudim na tetu svog kritiara, djelomice radi toga to je stanovite njegovog protivnika bilo vie u skladu s onim to sam bio spreman rei o drugim jezikim pojavama koje su donekle uporedive, no uglavnom radi toga to kritiarevo odbacivanje osjetilnih data po kratkom postupku znai odbacivanje skepticizma u pogledu materijalnog svijeta po jo kraem postupku; ja, meutim, smatram da bi se skeptik mogao potuiti i rei da on mora barem biti u mogunosti da iznese svoje brige, ak i ako se pokae da ih se moemo lako rijeiti ako mu ne dozvolimo da ih iznese, ne moemo ukloniti stvarni izvor njegove nelagode. No, sada sam sklon miljenju da je spor mogue rijeiti, da je stanovite mog kritiara pogreno, a stanovite njegovog protivnika ispravno. Pokuat u razviti samo jedan argument u prilog ove tvrdnje (premda, nesumnjivo, postoje i drugi), a za poetak upustit u se u discursus o izvjesnim aspektima pojma ili pojmova implikacije, upotrebljavajui neke vie ili manje otrcane primjere.

192

HENRV P. CRICE

III
(Implikacija)
Uvest u etiri razliita primjera i primijeniti na njima, kao katalizatore, etiri razliite ideje. Sve su to sluajevi u kojima je u obinom, ili barem u filozofskom govoru, moe se rei, implicirano neto razliito od onog to je iskazano. (1) Smith je prestao tui svoju enu; ovdje je implicirano da je Smith tukao svoju enu. (2) Bila je siromana, ali potena; ovdje je implicirano (u vrlo grubim crtama) da postoji neka opreka izmeu siromatva i potenja, ili izmeu njenog siromatva i njenog potenja. ^ Prvi primjer je ve podosta navoen sluaj onoga to se ponekad naziva pretpostavkom, i esto se smatra da je ovdje istinitost onoga to je implicirano nuni uvjet da bi prvobitni iskaz bio istinit ili laan. Ovo bi se moglo osporavati, ali se barem mogu iznositi argumenti u prilog tome, i sama mogunost argumentiranja mogla bi biti dovoljna da ovaj tip sluajeva izdvoji od ostalih. Ipak u, jednostavnosti radi, pretpostaviti da je pomenuto ope gledite ispravno. Ovo shvaanje jasno razlikuje primjer (1) od primjera (2); ak i kad bi implicirani iskaz bio laan, to jest, kad ne bi bilo ba nikakvog razloga da se siromatvo i potenje stave u opreku bilo openito, bilo u njenom sluaju, prvobitni iskaz bi ipak mogao biti laan. Bio bi laan da je ona, na primjer, bogata i nepotena. Moda se ne bi moglo tako lagodno prihvatiti da je istinit ako implicirana opreka zapravo ne postoji; no mogunost lanosti dovoljna je za sadanju svrhu. Moj slijedei ogled na ovim primjerima bit e da ispitam to je to u svakom od ovih sluajeva za to bi se s pravom moglo rei da je nosilac implikacije (da djeluje koa impliciranja). Postoje barem etiri mogunosti, koje ne iskljuuju nuno jedna drugu. Kada pretpostavimo da je netko izrekao jednu ili drugu od mojih reenica-uzoraka, rao-

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

J93

emo pitati da li bi nosilac implikacije bilo: (a) ono to je govornik rekao (ili tvrdio); (b) govornik (da li je on time implicirao da...); (c) rijei koje je govornik upotrijebio; (d) njegovo kazivanje toga (ili, pak, njegovo kazivanje toga na takav nain), ili moda nekoliko ovih stvari zajedno. Mislim da se reenice (1) i (2) razlikuju u pogledu (a). Bilo bi, vjerujem, ispravno kazati u sluaju (I) da je ono to je govornik rekao (ili tvrdio) impliciralo da je Smith tukao svoju enu, dok bi u sluaju (2) bilo neispravno kazati da je ono to je rekao (ili tvrdio) impliciralo da postoji opreka, na primjer, izmeu potenja i siromatva. Test na koji bih se oslonio je slijedei: ako prihvaanje da implikacija postoji obvezuje na prihvaanje hipotetikog iskaza Ako p, onda q, gdje p predstavlja prvobitni iskaz a q ono to je implicirano, tada je ono to je govornik rekao (ili tvrdio) nosilac implikacije, a inae ne. Primijenimo ovo pravilo na date primjere: kad bih prihvatio implikaciju koja navodno postoji u sluaju (1), osjeao bih se prisiljenim prihvatiti hipotetiki iskaz Ako je Smith prestao tui svoju enu, onda ju je on tukao; meutim, kad bih prihvatio implikaciju koja navodno postoji u sluaju (2), ne bih se osjeao prisiljenim prihvatiti hipotetiki iskaz Ako je ona bila siromana, ali potena, onda postoji neka opreka izmeu siromatva i potenja, ili izmeu njenog siromatva i njenog potenja. Ostale mogunosti moemo razmotriti letimice. S obzirom na oba primjera bio bih sklon rei da se moe smatrati da je govornik implicirao ono to je implicirano, ma ta to bilo; da u sluaju (2) izgleda sasvim jasno da bi se moglo kazati da govornikove rijei impliciraju opreku, dok je mnogo manje jasno da U bi se u sluaju (1) moglo kazati da govornikove rijei impliciraju da je Smith tukao svoju enu, a da ni u jednom sluaju ne bi bilo oevidno prikladno rei da njegovo kazivanje toga, ili njegovo kazivanje toga na takav nain, implicira ono to je implicirano.
13 Svest i saznanja

194

HENRV P. CRICF.

Trea ideja s kojom elim suoiti svoja dva primjera ima, zapravo, dva vida: to je ideja odvojivosti, odnosno, opozivosti implikacije. (Ovi e termini biti objanjeni.) Razmotrimo primjer (1): nije mogue pronai takav sklop rijei koji bi se mogao upotrijebiti da iskae ili tvrdi upravo ono to bi mogla tvrditi reenica Smith je prestao tui svoju enu, a da implikacija da je Smith tukao svoju enu, kad taj sklop upotrijebimo, bude odsutna. Svaki nain tvrenja onog to se tvrdi reenicom (1) sadri implikaciju o kojoj je rije. Izrazit u ovu injenicu rekavi da u sluaju (1) implikacija nije odvojiva od onog to se tvrdi (ili, simpliciter, nije odvojiva). Zatim, nije mogue upotrijebiti takav sklop rijei u kojem je i ono to se tvrdi i ono to je implicirano isto kao u reenici (1), a zatim dodati drugi dio reenice kojim se odbija prihvaanje onoga to bi inae bilo implicirano, s pomilju da se poniti implikacija a da se ne poniti sama tvrdnja. Nije mogue na razumljiv nain rei Smith je prestao tui svoju enu, ali ne namjeravam time implicirati da ju je on tukao. Ovu injenicu izrazit u kazavi da u sluaju (1) implikacija nije opoziva (bez opozivanja tvrdnje). Ako pogledamo primjer (2) uvidjet emo, mislim, da postoji vrlo jak razlog da kaemo da implikacija ovdje jest odvojiva. Postoji, ini se, sasvim dobar razlog da se podri stanovite da bih, rekavi Ona je siromana i potena umjesto Ona je siromana, ali potena, tvrdio upravo ono to bih tvrdio da sam upotrijebio prvobitnu reenicu; sada pak ne bi bilo nikakve implikacije da postoji opreka, na primjer, izmeu siromatva i potenja. Meutim, pitanje da li je u sluaju (2) implikacija opoziva, neto je sloenije. Postoji smisao u kojem moemo rei da je neopoziva. Kad bi netko rekao Ona je siromana, ali potena, premda ne elim, naravno, implicirati da postoji neka opreka izmeu siromatva i potenja, ovo bi moglo izgledati kao zagonetna i neobina izjava. No, mada bismo tada eljeli prigovarati govorniku, ne mislim da bismo

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

195

otili tako daleko da kaemo da je njegov izriaj bio nerazumljiv; pretpostavili bismo da je izabrao veoma udnovat nain za saopavanje vijesti da je ona bila siromana i potena. etvrti i poslednji test kojem elim podvri svoje primjere jest pitanje da li bismo injenicu da je odgovarajua implikacija prisutna bili skloni smatrati zavisnom od znaenja neke pojedinane rijei ili izraza koji se pojavljuju u datoj reenici. Svjestan sam da ovo moda nije uvijek potpuno jasno i lako pitanje. Pa ipak, usudit u se tvrditi da bismo, u pogledu primjera (2), mogli prilino mirno rei da injenica da implikacija postoji zavisi od znaenja rijei ali; meutim, ukoliko je u pitanju primjer (1), bili bismo barem donekle skloni rei da je prisutnost implikacije u vezi sa znaenjem neke od rijei u reenici, ali bismo bili u neprilici kad bi trebalo tono odrediti koja je to rije, ili koje su rijei, u pogledu kojih je ovo istinito. Sada mogu neto krae razmotriti preostale primjere. (3) Dajem izvjetaj o uspjehu svog studenta na ispitu. Sve to kaem jest: Jones ima krasan rukopis i njegov je engleski gramatiki ispravan*. Moda emo se sloiti da bi ovdje postojala jaka, ak neodoljiva implikacija da Jones nema uspjeha u filosofiji. Jasno je da ne postoji ba nikakav razlog da se istinitost onoga to je ovdje implicirano smatra preduvjetom istinitosti ili lanosti onoga to sam tvrdio; poricanje istinitosti onog to je implicirano ne bi imalo nikakvog utjecaja na istinitost ili lanost onoga to sam tvrdio. Dakle, u tom pogledu, primjer (3) mnogo je blii primjeru (2) nego primjeru (1). Dalje, zacijelo bi se moglo rei da sam ja (govornik) implicirao da je Jones beznadan sluaj (pod uvjetom da sam namjeravao stvoriti upravo takav dojam). I moje kazivanje toga (u svakom sluaju, moje kazivanje upravo toga i nieg drugog) nesumnjivo je, takoer, nosilac implikacije. S druge strane, moje rijei i ono to kaem (tvrdim)
13"

jC)6

HENRV P, GRICE

ovdje nisu, mislim, nosioci implikacije. Prema tome, reenica (3) razlikuje se i od reenice (1) i od reenice (2). Implikacija je opoziva, ali nije odvojiva; ako dodam Naravno, ne namjeravam implicirati da on nema uspjeha u filosofiji, cio moj izriaj je razumljiv i jeziki besprijekoran, premda bi to moda bilo neobino ponaanje za jednog tutora; vie se ne moe rei da sam implicirao da on nema uspjeha u filosofiji, premda bi moda moje kolege, da nisam imao vie to rei, to zakljuile. Meutim, implikacija nije odvojiva; iskazana na bilo koji nain, u istom kontekstu izricanja, upravo ona tvrdnja koju sam izrekao sadravala bi istu implikaciju. Konano, injenica da implikacija postoji ne zavisi ni od koje pojedinane rijei ili izraza unutar reenice koju sam izrekao; u tom pogledu (3) je nesumnjivo razliito od (2), a moda razliito od (1). Moram spomenuti jednu oiglednu injenicu prije nego prijeem na posljednji primjer. Ovaj sluaj implikacije razlikuje se od drugih utoliko to izricanje reenice Jones ima krasan rukopis itd. standardno ne sadri implikaciju koja joj je ovdje pripisana; potreban je osobit kontekst (mora biti izreena na ispitu) da bi se implikacija pridaia njenom izricanju. (4) Kad netko kae: Moja je ena ili u kuhinji ili u spavaoj sobi, bilo bi normalno implicirano da on ne zna u kojoj se od te dvije prostorije ona nalazi. Ovaj primjer mogao bi se zaista smatrati veoma slinim sluaju o kojem je bilo govora, sluaju iskaza poput Ovo mi izgleda crveno, stoga moram paziti da ni o em ne stvorim preuranjen sud na utrb moga kritiara. Ipak, mislim da u sluaju primjera (4) mogu ponuditi jak argument u prilog miljenju da postojanje implikacije govornikovog neznanja nije preduvjet istinitosti ili lanosti disjunktivnog iskaza. Pretpostavimo: (a) da govornik zna da je njegova

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

197

ena u kuhinji, (b) da kua ima samo dvije prostorije (nikakvih hodnika itd). ak i kad (a) vai, govornik nesumnjivo moe, govorei istinu, rei: Moja je ena u kui; njegova izjava naprosto nije onoliko informativna koliko bi mogla biti kad bi to bilo potrebno. No, istinit iskaz da je njegova ena u kui, zajedno s istinitim iskazom da se kua sastoji samo od kuhinje i spavae sobe, povlae za sobom iskaz da je njegova ena ili u kuhinji, ili u spavaoj sobi. Ako bi izricati iskaz p u izvjesnim okolnostima znailo govoriti istinu, a p zajedno s drugim istinitim iskazom povlai q, tada bi, nesumnjivo, izricati q u istim okolnostima, nuno znailo govoriti istinu. Zato u smatrati da disjunktivni iskaz u primjeru (4) ne prestaje biti istinit ili laan ako implicirano neznanje zapravo ne postoji. Drugo, mislim da je sasvim jasno da bismo u ovom sluaju, kao u sluaju (3), mogli rei da je govornik implicirao da ne zna, kao i da je njegovo kazivanje toga (ili njegovo kazivanje toga radije nego neeg drugog, naime, u kojoj se prostoriji ona nalazi) impliciralo da ne zna. Tree, implikacija je u jednom smislu neodvojiva, to jest, ako bi u dalom kontekstu izricanje disjunktivne reenice sadravalo implikaciju da govornik ne zna u kojoj se prostoriji nalazi njegova ena, ova bi implikacija bila takoer sadrana u izricanju bilo kojeg drugog sklopa rijei koji bi iskazivao istu tvrdnju (na primjer, Dvije su mogunosti: (1).. .(2)... ili Jedna od slijedeih stvari je istinita: (a).. .(b)...). Meutim, u drugom moguem smislu, moglo bi se moda rei da je implikacija odvojiva. Naime, mogui su neki konteksti izricanja u kojima normalna implikacija nee postojati; na primjer, predstavnik koji izjavljuje: Idua konferencija odrat e se ili u Genevi, ili u New Yorku, moda ne implicira da ne zna u kojem gradu, moda naprosto ne kae u kojem. To ukazuje na injenicu da je implikacija opoziva. ovjek bi, u okolnostima u kojima bi implikacija bila normalno prisutna, mogao rei: Moja ena je ili u kuhinji, ili u spavaoj sobi, a

198

HBNRV P. GRICE

zatim nastaviti: Pazite, ja ne kaem da ne znam u kojoj; ovo bi moglo biti neljubazno (i, moda, gramatiki neispravno), ali bi bilo sasvim razumljivo. Konano, injenicu da izricanje disjunktivne reenice normalno sadri implikaciju govornikovog neznanja istinosnih vrijednosti disjunkta trebalo bi objasniti, rekao bih, pozivanjem na jedno ope naelo koje upravlja upotrebom jezika. Kakvo je tono ovo naelo, nisam siguran, ali prvi pokuaj da se ono dredi mogao bi biti ovakav: Nije dozvoljeno izricati slabiji iskaz radije nego jai, ako za to ne postoji dobar razlog. Ovo zacijelo nije primjerena formulacija, no vjerojatno e biti dovoljno dobra za sadanju svrhu. Pod pretpostavkom da ovakvo naelo ima opu primjenu, mogue je izvesti zakljuak da bi izricanje disjunktivne reenice impliciralo govornikovo neznanje istinosnih vrijednosti disjunkta, kada je dato (a) da je oigledan razlog to netko ne izrie iskaz koji se od njega zahtijeva, to to on nije u stanju da ovo uini; i kada je dato (b) logika injenica da svaki disjunkt povlai disjunktivni iskaz, ali ne i vie versa, zbog ega su disjunkti jai nego disjunktivni iskaz. Ako je skica koju sam upravo dao u osnovi ispravna imamo, rekao bih, razloga da u sluaju (4) odbacimo miljenje da je implikacija govornikovog neznanja dio znaenja rijei ili; netko tko poznaje logiki odnos izmeu disjunkcije i njenih disjunkta, i tko takoer poznaje ope naelo za koje smo tvrdili da upravlja govorom, mogao bi i sam zakljuiti da e disjunktivni izriaji sadravati implikaciju koju zaista i sadre. Meutim, moram naglasiti da mi je u razmatranju ovog posljednjeg problema cilj bio samo da naznaim stanovite koje bih elio prihvatiti, a ne i da ozbiljno izlaem argumente njemu u prilog. Moj glavni cilj u ovom pododjeljku bio je da uvedem etiri ideje koje namjeravam dalje koristiti, i da pruim jednu zamisao o nainima na koje se one primjenjuju, ili se ne mogu primijeniti, na razliite tipove implikacija. Ne tvrdim da sam iz-

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

J99

loio sistematsku teoriju implikacije; bio bi to veoma krupan pothvat koji ostavljam za neku drugu priliku. IV (Ponovno razmatranje prigovora) Vratimo se sada glavnom problemu ovog dijela mog rada. Nazovimo iskaze onog tipa koji se mogu izraziti reenicama kao to je To mi izgleda crveno /-iskazima. to da kaemo o odnosu izmeu /-iskaza i odgovarajueg S-ili-P uvjeta sluei se idejama koje sam uveo u prethodnom pododjeljku? Ili, radije, budui da bi ovo moglo biti sporno, to bi moj kritiar mislio da je o tome ispravno rei? Kako sam ja predstavio njegovo stanovite, on se eksplicite opredjeljuje za shvaanje da je ispunjenost odgovarajueg S-ili-P uvjeta nuan preduvjet da bi /-iskaz bio istinit ili laan. On se, takoer, vie ili manje eksplicitno opredjeljuje za gledita da implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen zavisi od znaenja rijei izgleda (ili izraza izgleda mi); da bi, na primjer, netko tko nije uvidio da tu postoji implikacija time pokazao da nije potpuno razumio znaenje te rijei ili izraza. Pojmljivo je da ova posljednja teza ne zavisi od svega ostalog u njegovom stanovitu i da bi je mogao, ako bi to bilo potrebno, napustiti a da ne razori ostalo. Stoga se neu, u onom to slijedi, izravno baviti ovim gleditem, premda se nadam da bi se ono moglo pokazati kao soluttim ambulando. On zatim, mislim, eli rei da implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen nije niti odvojiva niti opoziva; pa ako i ne bi to elio, on bi to svakako morao rei kako bi njegov prigovor bio od ikakvog znaaja. Jer, ako je implikacija odvojiva ili opoziva, sve to zastupnik teorije osjetilnih data treba da uradi jest da nae neki sklop rijei od kojeg je implikacija odvojena ili u kojem je opozvana, i da upotrijebi ovaj izraz kako bi definirao pojam osjetilnog

200

HENRV P. GRICE

datuma. Nije dovoljno da neki naini uvoenja osjetilnih data budu podloni njegovim prigovorima; bitno je da svi to budu. Konano, budui da nije jasno koje bi od izloenih mogunosti u pogledu onoga to se moe smatrati nosiocem implikacije on bio spreman poricati ili tvrditi, neu za sada ispitivati taj problem. Ipak, kasnije u ukazati na to da on moe ouvati svoje stanovite samo pruajui ono to je, zapravo, nesumnjivo pogrean odgovor na ovo pitanje. Dolo je vrijeme da preemo u napad, ini mi se neodrivom tvrdnja (barem kad je interpretirana na prirodan nain) da je ispunjenost S-ili-P uvjeta nuan uvjet da bi /-iskaz bio istinit ili laan, /-iskaz moe, naime, nesumnjivo biti laan ak i kad je S-i\i-P uvjet neispunjen. Pretpostavimo da se nalazim pred sasvim normalnim potanskim sanduiem na normalnom dnevnom svijetlu, pretpostavimo, dalje, da sam u drutvu s normalnim, skepticizmu nesklonim pratiocem. Obojica znamo sasvim dobro da je potanski sandui crven. Meutim, on ne zna da ja kronino patim od Smithove bolesti iji napadi drugima nisu oigledni; ovim je napadima svojstveno, vjerojatno izmeu ostalog, da mi za to vrijeme crvene stvari izgledaju sasvim drugaije boje. Ja znam da imam ovu bolest, i imam (i znam da imam) napad u tom trenutku. U ovim okolnostima kaem: Ovaj potanski sandui mi izgleda crven. Rekao bih da ovdje S-ili-P uvjet nije ispunjen; moj pratilac doekao bi moju primjedbu upravo s takvom mjeavinom zbunjenosti i poruge koja bi obradovala mog kritiara, pa ipak, kad bi moj pratilac saznao za napad Smithove bolesti, nesumnjivo bi mislio da je ono to sam rekao bilo lano. Na ovom mjestu moglo bi se moda primijetiti da, premda sam uspio dati primjer /-iskaza koji je laan, nisam uspio dati primjer /-iskaza koji je laan kad je S-ili-P uvjet neispunjen; jer, u stvari, S-ili-P uvjet je ispunjen. Naime, govornik u mojoj maloj prii, moglo bi se rei, ima neki razlog da sumnja u to da je potanski sandui pred njim

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA

201

crven, i to je dovoljno da osigura ispunjenost uvjeta, pa makar govornik takoer raspolagao obavjetenjem koje mu omoguuje da zanemari ovaj prima facie razlog za sumnju (na primjer, da je to potanski sandui koji gleda svakog dana ve godinama, da on nije ponovno obojen itd.). No, to uope nije dovoljno. to je, naime, ovaj prima facie razlog za sumnju u to da je potanski sandui zaista crven? To je, ako hoete. injenica da mu izgleda plav. Ali, ovaj specifian opis njegovog razloga nije potreban. To to mu izgleda plav smatra se suprotnim tome da je on stvarno crven samo zato to je to to izgleda plav jedan od naina da ne izgleda crven; ne mora biti nieg osobito vanog u tome to izgleda plav, dovoljno je da izgleda bilo koje druge boje osim crvene. Dakle, ini mi se da kritiarev pokuaj spaavanja vlastitog stanovita sadri pretpostavku da se jedan od naina ispunjavanja preduvjeta da bi /-iskaz uope imao istinosnu vrijednost sastoji u tome da on ima istinosnu vrijednost L, ili barem u nekom stanju stvari koje povlai za sobom istinosnu vrijednost L ovog iskaza. No, to to bi iskaz bio laan svakako ne moe biti jedan od naina ispunjavanja preduvjeta da on ima istinosnu vrijednost; puko ispunjenje tog preduvjeta treba da ostavi otvorenim (da bude odlueno na temelju neeg drugog) koju istinosnu vrijednost iskaz ima. Pretpostavimo da je ovaj pokuaj zatite od naeg napada propao. Tada je primamljivo izloiti slijedeu argumentaciju: budui da kritiar ne moe vie tvrditi da je ispunjenost S-ili-P uvjeta preduvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vrijednost, bie prisiljen priznati da je lo u najboljem sluaju djelomian uvjet istinitosti, premda osobite vrste (to jest, jednu od stvari koje su potrebne da bi iskaz bio istinit). To ne moe biti jedini uvjet istinitosti, dakle mora postojati neki drugi. U svijetlu prethodnog argumenta moemo ak i rei koji je to uvjet: on se sastoji u neispunjenosti jednog ili vie uvjeta lanosti iskaza (za koje smo upravo pokazali da

202

HENRY P. GRICE

su nezavisni od S-ili-P uvjeta); ili da se izrazim jasnije, sastoji se u tome to ne postoji nita to bi uinilo /-iskaz lanim. No sada, moglo bi se pomisliti, sve ostalo je lagan zadatak za zastupnika teorije osjetilnih data. On moe jednostavno tvrditi da e reenica o osjetilnom datumu izraavati istinu ako i samo ako je ispunjen drugi uvjet istinitosti odgovarajueg /-iskaza, bez obzira da li je prvi uvjet (S-ili-P uvjet) ispunjen. Vidjet emo da iza tog argumenta stoji ova ideja: kad je kritiar jednom prisiljen povui tvrdnju da je ispunjenost S-ili-P uvjeta uvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vrijednost, on moe biti prinuen povui i tvrdnju da je implikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta neodvojiva, a ovo obara njegovo stanovite. Dosad je sve teklo prilino dobro, no na alost, ne jo i dovoljno dobro. Jer, kritiar ima na raspolaganju na izgled moan odgovor. On moe rei: Vi opet, prikriveno, uzimate za sigurno neto nedokazano. Vi pretpostavljate, bez ikakvog opravdanja, da je implikacija ispunjenosti prvog (S-ili-P^ uvjeta odvojiva zato to je mogue, u nekom smislu, razlikovati drugi uvjet istinitosti od prvog, to jest, da mora postojati nain odreivanja drugog uvjeta koji ne sadri implikaciju da je prvi uvjet ispunjen. Ali Va argument svakako nije dokazao ovaj zakljuak. Razmotrite jednostavan paralelan sluaj: savreno je oigledno da predmeti koji nisu cinober boje mogu biti i ne biti crveni; stoga, ako je neto crvene boje, to nije nuan uvjet lanosti tvrdnje da je ono cinober boje. Takoer je istinito da injenica da je neto crveno jest samo djelomian uvjet istinitosti tvrdnje da je cinober boje, ako to znai da utvrditi da je neto crveno nije dovoljno da bi se utvrdilo da je boje cinobera. No, iz ovog ne slijedi (i doista, lano je) da postoji bilo koji nain formuliranja dopunskog uvjeta istinitosti tvrdnje da je predmet cinober boje koji bi bio slobodan od implikacije da je predmet o kojem je rije crven. Ovaj non sequitur gotovo je isti kao onaj za koji ste Vi odgovorni; ispunjenost S-ili-P

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

203

uvjeta moe zaista biti samo uvjet istinitosti /-iskaza, tovie, samo jedan od dva uvjeta istinitosti, a da implikacija da je on ispunjen ne bude odvojiva. On moe dodati i slijedee: Premda je tvrdnja da je ispunjenost S-ili-P uvjeta preduvjet istinitosti ili lanosti odgovarajueg /-iskaza neodriva kada je interpretirana na nain na koji ste to Vi uinili, ona se moe odrati ako se ponudi druga, ne tako neprirodna interpretacija. S obzirom na Va protuprimjer, ja ne mogu ustrajati u stanovitu da S-ili-P uvjet mora biti ispunjen da bi /-iskaz bio istinit, ili pak da bi bio laan. Ali, ja mogu braniti stanovite da je ispunjenost S-ili-P uvjeta uvjet istinitosti ili lanosti /-iskaza u slijedeem smislu ako S-ili-P uvjet jest ispunjen, tada su / i L dvije mogunosti izmeu kojih valja, s drugih razloga, odabrati jednu (to jest, N je iskljueno)*; meutim, ako S-ili-P uvjet nije ispunjen, tada moramo izabrati ne jednu od ovih mogunosti, ve jednu od mogunosti N i L (to jest, / je iskljueno). Ovom se napadu, vjerujem, moe doskoiti, premda po cijenu izvjesne modifikacije toka argumenta protiv kojeg je usmjeren. Mislim da bismo mogli dati slijedei odgovor: Postoji kljuna razlika izmeu dva sluaja koje smatrate paralelnim. Pokuajmo formulirati dopunski uvjet istinitosti za iskaz oblika ,x je cinober boje'. Mogli bismo predloiti uvjet da x ima obiljeje koje razlikuje stvari cinober boje od ostalih crvenih stvari. No, bilo bi logiki apsurdno pretpostaviti da x zadovoljava ovaj uvjet a ne zadovoljava prvi uvjet istinitosti, naime da x mora biti crveno; x se ne moe logiki razlikovati od crvenih stvari koje nisu cinober boje upravo na onaj nain na koji se stvari cinober boje razlikuju od crvenih stvari koje nisu cinober boje, a da x ne bude crveno. Prema tome, u ovom sluaju ne moemo tvrditi da je drugi uvjet istinitosti ispunjen a da nije implicirano da je ispunjen prvi, niti moemo poi dalje i opozvati ovu implikaciju.
* / oznaava islinitonosnu vrijednost istinito, lano* i *N* ni istinito ni lano*. (Prim. prev.)

204

HENRY P. GRICE

Ali, u sluaju /-iskaza ne postoji nikakva logika implikacija izmeu drugog uvjeta istinitosti i prvog. S jedne strane, kad bi postojala takva logika veza, ona bi morala postojati i izmeu samog /-iskaza i ispunjenosti S-ili-P uvjeta, a kad bi bilo tako, implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen morala bi biti sadrana u onom to je reeno ili tvrdeno izricanjem /-iskaza. No, da to nije tako, moe se vidjeti iz neprihvatljivosti hipotetikog iskaza poput ovoga: ,Ako mi ovaj potanski sandui izgleda crven, tada sam ja, ili je netko drugi sklon, ili bi mogao biti sklon da porekne da je crven ili u to posumnja'. S druge strane, kad bih sad rekao .Nema nieg to bi uinilo lanom moju izjavu da mi dlan njegove ruke izgleda ruiast, premda ne elim time implicirati da sam ja, ili da je netko drugi sklon, ili bi mogao biti sklon da porekne da je ruiast ili u to posumnja' zacijelo je jasno da bi to bila savreno razumljiva primjedba, premda bi se mogla smatrati i preopirnom i nezanimljivom. Doista sam spreman da to i kaem. Stoga, premda moete biti u pravu kad tvrdite da nije pokazano da je implikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta odvojiva (zaista, ona moe lako i biti neodvojiva), nikako niste u pravu kad mislite da nije opoziva. Istina, postoji bar jedan sluaj u kojem je implikacija, koja nije po naravi logika, barem u jednom smislu neopoziva; pronali smo ga razmatrajui primjer (2) .Bila je siromana, ali potena'. No pogledamo li malo bolje, vidjet emo da je razlog to implikacija ovdje, u jednom smislu, nije opoziva taj to ona jest odvojiva (upotrebom veznika ,i')- Potpunije reeno, razlog s kojeg bi bilo udno rei ,Bila je siromana, ali potena, premda ne elim implicirati da tu postoji bilo kakva opreka', lei u tome to bi svatko tko ovo izrie najprije dao sve od sebe da bi pronaao sklop rijei koji uvodi implikaciju, a zatim se potrudio da je ponovo iz tog sklopa iskljui. Zato je naprosto nije izostavio? Rezultat je ovaj; ako kaemo da implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen (a) nije po naravi logika, i (b) nije odvojiva,

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA

205

laa moramo priznati da je opoziva. A to je sve to je zastupniku teorije osjetilnih data potrebno. Ako i postoji odgovor na ovaj argument, meni zasad nije poznat. Zakljuit u uvodei tri pomona objanjenja. (1) Ako sam u pravu to smatram da je moj kritiar pogrijeio, mislim da mogu predloiti mogue objanjenje nastanka njegove pogreke. Njegov prvotni otpor pokuajima razlikovanja injenica koje se iznose u /-iskazu i ispunjenosti S-ili-P uvjeta potekao je, vjerujem, iz osjeaja da ne bi bilo injenica koje bi se mogle iznijeti, kad S-ili-P uvjet ne bi bio'ispunjen; ovaj osjeaj je, pretpostavljam, rezultat zapaanja zbunjujue naravi koju moe imati izricanje /-iskaza u odreenim okolnostima. No, koje su tono te okolnosti? ini mi se da bi jedan od zamiljenih primjera na koje misli moj kritiar mogao biti slijedei: Ja i moj pratilac stojimo pred potanskim sanduiem na normalnom dnevnom svijetlu. Svaki od nas ima sve razloge da pretpostavlja da je drugi savreno normalan. U ovim okolnostima on iznenada kae: Ovaj potanski sandui mi izgleda crven, a ja to ne smijem (po pretpostavci) smatrati alom. Stoga sam zbunjen. Ne znam kako da shvatim njegov izriaj. No, nesumnjivo, razlog s kojeg sam zbunjen je taj to ne mogu uvidjeti kakvu komunikativnu funkciju on namjerava dati svom izriaju. Izriaj ima takav oblik kao da je namijenjen da saopi informaciju; no koju to informaciju, koju ja ve ne posjedujem, on moda zamilja da e saopiti? Stoga ovaj izriaj, naravno, zbunjuje. Ali ono to moj kritiar moda nije primijetio jest da bi izriaj mog pratioca jednako ako ne i vie zbunjivao, da on u ovim okolnostima nije rekao: Ovaj potanski sandui mi izgleda crven, ve: Ovaj potanski sandui je crven. Moje stanovite moe se izloiti openitije. Kritiar eli pripisati / iskazima neka posebna obiljeja (na primjer, da u odreenim okolnostima nisu ni / ni L), koja ih razlikuju od barem nekih drugih iskaza. Ako je tako, injenica da bi u

206

HENRV P. GRICE

odreenim okolnostima izricanje /-iskaza zbunjivalo ne moe se navesti u prilog njegove teze kad su te okolnosti takve da bi (mutatis mutandis) uinile da bilo koji iskaz zbunjuje. On bi morao uzeti za svoje primjere ne /-iskaze izreene o objektima koje i govornik i sluaoci mogu savreno jasno vidjeti, ve /-iskaze izreene o objektima koje govornik moe vidjeti, a sluaoci ne mogu. No, kad su primjeri ovako izmijenjeni, njegovo stanovite izgleda mnogo manje prihvatljivo, (2) Ako se od mene trai da naznaim to bi bilo ispravno rei o /-iskazima i implikacijama sadranim u tim izriajima, odgovorit u: gotovo isto ono to sam ranije u ovom radu predloio u pogledu disjunktivnih iskaza. Ne elim ponavljati svoje ranije primjedbe, pa u ovo razmotriti sasvim ukratko, (i) Ispunjenost relevantnog S-ili-P uvjeta nije uvjet ni istinitost ni lanosti /-iskaza, premda izricanje /-iskaza moe lako navoditi na stranputicu (u svojoj implikaciji) ako ovaj uvjet nije ispunjen, (ii) Kao i u prethodnim primjerima (3) i (4), moemo ili o govorniku ili o njegovom kazivanju onog to je kazao govoriti kao o nosiocima implikacije. Druga od ovih mogunosti je znaajna utoliko to, ukoliko se ne varam, vodi toki (iii). (iii) Implikacija nije odvojiva u smislu koji sam ozvaniio. Naime, ako se moe smatrati da je implikacija sadrana u njegovom kazivanju toga (radije nego neeg drugog), na primjer u tome to on pominje ovu injenicu ili tobonju injenicu radije nego neku drugu injenicu ili tobonju injenicu, tada izgleda jasno da bi bilo koji drugi nain iskazivanja iste injenice ili tobonje injenice sadravao istu implikaciju kao i prvobitni nain iskazivanja, (iv) Slino primjerima (3) i (4), implikacija je odvojiva u drugom moguem smislu koji nisam ozvaniio, a na koji sam ukazao ranije u vezi sa (4); mogu postojati neke okolnosti izricanja u kojima implikacija vie ne postoji, na primjer, ako govorim svom okulisti o tome kako mi stvari izgledaju, (v) Implikacija je opoziva. (Nema potrebe da o ovome

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

207

kaem ita vie.) (vi) Kao i u sluaju primjera (4), razlog s kojeg je implikacija standardno sadrana treba traiti u djelovanju takvog nekog opeg naela kao to je naelo davanja prednosti izricanju jaeg pred izricanjem slabijeg iskaza kad ne postoji razlog da se to ne ini. Stoga implikacija nije dio znaenja izraza izgleda mi. Meutim, ovdje postoji znaajna razlika izmeu sluaja /-iskaza i sluaja disjunktivnih iskaza. Disjunktivni iskaz slabiji je i od jednog i od drugog svog disjunkta u isto logikom smislu, naime, svaki od njegovih disjunkta povlai ga za sobom, dok on njih ne povlai. Iskaz To mi izgleda crveno nije, meutim, slabiji od iskaza To je crveno u upravo ovom smislu, nijedan od njih ne povlai za sobom drugi. Mislim da ipak postoji jaka sklonost da se prvi od ovih iskaza smatra slabijim od drugog, no ja ovdje neu pokuavati da odredim za koji smisao rijei slabiji ovo moe biti istinito. (3) Problem kojim sam se uglavnom bavio moe se smatrati prilino tananim, ali on nesumnjivo nije usamljen. Ima nekoliko filosofskih teza ili izreka koje bi, mislim, trebalo ispitati da bi se vidjelo da li su dovoljno paralelne s tezom koju sam razmatrao da bi bile podlone postupku iste ove ope vrste. Primjeri koji mi padaju na pamet su slijedei: (1) Ne moete vidjeti noi, kao no, premda moete vidjeti ono to nije no kao no. (2) Kad je Moore rekao da zna da su objekti pred njim ljudske ruke, ogrijeio se o pravilnu upotrebu rijei znati. (3) Da bi se za dogaaj s pravom reklo da ima uzrok, on mora biti neto abnormalno ili neobino. (4) Da bi se radnja ispravno opisala kao radnja za koju je odgovoran onaj koji djeluje, to mora biti radnja takve vrste zbog koje se ljudi osuuju. (5) Sto je zbiljsko nije ujedno i mogue. (6) Ono to znam da jest, ne mogu takoer vjerovati da jest. Ne sumnjam da postoje i druge mogunosti pored ovih est koje sam spomenuo. Moram naglasiti da ne tvrdim da sv: ovi primjeri jesu na znaajan nain slini tezi koju sam izloio kritici,

208

HRNRY P. GRICE

ve samo da, koliko ja znam, to mogu biti. Reeno openitije, ini mi se da stanovite koje zastupa moj kritiar sadri manevar odreenog tipa, koji je svojstven vie nego jednom suvremenom nainu filosofiranja. Ne osuujem ovu vrstu manevra; samo upozoravam da upustiti se u to bez dunog opreza znai izlagati se opasnost: sukobljavanja s injenicama. Prije nego pohrlimo da iskoristimo jezike nijanse koje smo otkrili, moramo se uvjeriti da nam je dovoljno jasno kakve su te nijanse. V Nadam se da sam moda uspio ukloniti prigovor koji se, kako sam ustanovio, esto iznosi protiv zamisli da se pojam osjetilnog datuma razjasni pomou nekog lana ili nekih lanova predloene porodice izraza. Bilo bi potrebno dalje iscrpno ispitivanje da bi se pronaao najpodesniji lan porodice i da bi se, kada se on pronae, izdvojilo odgovarajue polje upotreba odabranog lana, a kao to sam napomenuo, ni jedan ni drugi zadatak nije lagan. Zasad u pretpostaviti da neko polje upotreba izraza oblika X-u izgleda (ini se, itd.) kao da ima najbolje izglede da bude ocijenjeno kao podesno. Pretpostavit u, dalje, da e najsigurniji postupak za zastupnika kauzalne teorije biti da ogranii stvarno pojavljivanje termina osjetilni datum na takve klasifikacione oznake kao to su iskaz o osjetilnom datumu ili reenica o osjetilnom datumu; ini mi se i nepotrebnim i opasnim dozvoliti da se terminologija osjetilnih data uvede i upotrijebi za ponovno izlaganje reenica koje sadre ove izabrane izraze. U ime KTO esto u, kratkoe radi, govoriti o osjetilnim datama ili osjetihr.m utiscima; no nadam se da e stroi, premda nezgrapniji nain izraavanja uvijek biti na raspolaganju.: Nadam se da e sada biti doputeno da, interpret rana na nain koji sam predloio, teza da opaanje ukljuuje posjedovanje osjetilnog da-

KAUZALNA TEORIJA OPAZAN.IA

209

tuma (to jest, ukljuuje injenicu da je istinit ovaj ili neki drugi iskaz o osjetilnom datumu izreen onom koji opaa) ima barem dobre izglede da se pokae prihvatljivom. Sada u se pozabaviti posebnim obiljejima 3 KTO. Prvi dio ranije navedene formulacije iz Priceove knjige Perception moe se interpretirati na slijedei nain: on predstavlja kao nuan i dovoljan uvjet da bi X opaao M to da X-ov osjetilni utisak bude uzrono zavisan od nekog stanja stvari koje sadri M. Ispitajmo prvo da li je predloeni uvjet nuan. Pretpostavimo da X-u izgleda kao da se sat nalazi na polici. to se jo zahtijeva da bi bilo istinito rei da X vidi sat na polici? Moglo bi se odgovoriti da na polici zaista mora biti sat koji je u X-ovom vidokrugu, pred X-ovim oima. No ini se da ovo nije dovoljno. Jer logiki je pojmljivo da bi mogao postojati izvjestan postupak pomou kojeg bi neki strunjak mogao uiniti da X-u izgleda kao da se sat nalazi na polici u prilikama kad je polica prazna; mogla bi postojati neka naprava pomou koje bi X-ov korteks bio na odgovarajui nain podraen, ili neka tehnika slina posthipnotikoj sugestiji. Kad bi takav postupak bio primijenjen na X-u u prilici kad sat zaista jest na polici, i kad bismo ustanovili da X-ovi utisci ostaju nepromijenjeni kad je sat uklonjen ili njegov poloaj izmijenjen, mislim da bismo bili skloni rei da X nije vidio sat koji je bio pred njegovim oima, upravo zbog toga to bismo smatrali da sat nije igrao nikakvu ulogu u nastanku njegovog utiska. No, ostavimo carstvo fantazija. Moglo mi je izgledati da se izvjestan stup nalazi u izvjesnom pravcu, na izvjesnoj udaljenosti, i takav bi stup zaista mogao biti na tom mjestu. No kad bi, a da ja to ne znam, izmeu mene i stupa stajalo ogledalo koje odraava neki numeriki razliit, premda slian stup bilo bi, sigurno, neispravno rei da sam vidio prvi stup, a ispravno da sam vidio drugi. Neobino je privlaI s t r . 122.

14 S v e s t i './.i,iiiji 1

210

HENRY P. GRICE

no objasniti ovu jeziku injenicu rekavi da je prvi stup bio, a drugi nije bio kauzalno irelevantan za nain na koji su mi stvari izgledale. Stoga postoji, ini se, dobar razlog da prihvatimo da je predloeni uvjet nuan; no takav kakav jest, teko bi mogao biti dovoljan. Naime, u svakoj pojedinanoj opaajnoj situaciji postojat e i drugi objekti uz one za koje bi se obino smatralo da su opaeni, a neko njihovo stanje ili nain djelovanja su kauzalno relevantni za pojavljivanje pojedinanog osjetilnog utiska: ovo bi moglo biti istinito za takve objekte kao to je oko onog koji opaa, ili sunce. Stoga e biti potrebno dodati neko ogranienje analizi opaanja koje se razmatra. Prie4 je predloio da treba primijeniti razliku izmeu stalnih i promenljivih uvjeta: tako su, na primjer, stanje sunca i oiju onog koji opaa stalni uvjeti, utoliko to bi (grubo govorei) svi vizuelni utisci onog koji opaa bili u nekom pogledu razliiti nego inae kad bi ovi uvjeti bili na odgovarajui nain izmijenjeni; meutim, stanje opaenog objekta je promjenljivi uvjet utoliko to bi promjena tog stanja utjecala samo na neke od vizuelnih utisaka onog koji opaa, moda samo na pojedinani utisak ije kauzalno porijeklo ispitujemo. Stoga se predlae da KTO treba da tvrdi da je neki objekt opaen ako i samo ako je neka okolnost u kojoj se taj objekt nalazi promjenljivi uvjet nekog osjetilnog utiska onog koji opaa. Ja, meutim, sumnjam u to da je postavljanje ovog ogranienja primjereno. Pretpostavimo da u mranoj noi vidim, u jedno te isto vrijeme, odreen broj objekata od kojih je svaki osvjetljen razliitom svjetiljkom; ako se jedna svjetiljka prigui, utjecaj na moje vizuelne utiske bit e ogranien, a ne openit; objekti osvjetljeni drugim svjetljkama i dalje e mi izgledati isto. Ipak, mi ne elimo biti prinueni da kaemo da je u takvoj situaciji svaka svjetiljka opaena; i skri* Op. cit., str. 70.

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA

211

vene svjetiljke mogu osvjetljavati. Ali, to je stanovite na koje bi nas primorala predloena revizija KTO. Sklon sam miljenju da bi mnogo povoljniji pravac za KTO bio da se formulira traeno ogranienje pomou naina na koji opaeni objekt pridonosi pojavljivanju osjetilnog utiska. Jedan mogui nain bio bi da se u specifikaciju ogranienja unese neto od strunog objanjenja, na primjer, da se ukae na prenoenje svjetlosnih valova do mreice. No, prigovor ovom postupku je oigledan; ako pokuavamo odrediti osnovna obiljeja obinog pojma opaanja, ne smijemo eksplicite uvoditi grau koja moe biti nepoznata nekom tko je savreno sposoban da upotrebljava ovaj obian pojam. Mislim da bi najbolji postupak za zastupnika kauzalne teorije bio da primjerima naznai vrstu uzrone veze; da kae: da bi X opaao objekt, dovoljno je da objekt bude kauzalno ukljuen u stvaranje nekog osjetilnog utiska kod X-&, na nain na koji je, na primjer, moja ruka kad je gledam pri dobrom osvjetljenju, kauzalno odgovorna za to to mi izgleda da preda mnom jest ruka, ili na nain... (i tako dalje), trta kakav taj nain bio; da bi to pitanje bilo bolje razjanjeno, potrebno je obratiti se strunjaku. Ne vidim nita apsurdno u ideji da nestrunjakov pojam moe sadravati, da tako kaem, prazan prostor koji e strunjak ispuniti. Slijedee razmiljanje moda pokazuje da to, na primjer, u sluaju pojma vienja: kad bismo se pitali da li je ispravno rei za neko bie sa neobinim osjetilnim organima da vidi predmete. Iako bismo mogli poeljeti da ujemo od strunjaka uporedan prikaz ljudskog oka i odgovarajuih osjetilnih organa bia o kojem je rije. Naravno, strunjakova pomo nam obino nije potrebna; mi moemo biti u stanju da kaemo da ista vrsta mehanizma postoji

14*

212

HENRV P. GRICE

u mnotvu sluajeva, a da nismo u stanju da kaemo kakav je taj mehanizam.5 Na ovom mjestu moram spomenuti prigovor kojim u se samo kratko pozabaviti, budui da on sadri manevar iste ope vrste kao to je onaj koji sam ranije u ovom radu opirnije razmatrao. Moglo bi se rei da KTO, kako sam je do sada izloio, zahtijeva da bude jeziki ispravno govoriti o uzrocima osjetilnih utisaka koji su sadrani u sasvim normalnim opaajnim situacijama. No, to je pogreka. Sasvim je neprirodno govoriti o uzroku, recimo, toga to X-u izgleda da se maka nalazi pred njim ukoliko situacija nije, ili se ne pomilja da jest, na neki nain abnormalna ili takva da obmanjuje. Budui da je tako, kad se uzrok bude mogao, a da se ne govori neprirodno, pripisati utisku, on e uvijek biti neto razliito od prisutnosti opaenog objekta. Ne postoji nikakva prirodna upotreba reenice poput ove: Prisutnost make bila je uzrok to je X-u izgledalo kao da se maka nalazi pred njim, a za KTO je apsolutno bitno da takva upotreba postoji. Na ovaj prigovor odgovorit u trima slijedeim primjedbama: (1) Ako KTO treba da razmatramo sa nekom naklonou, ne smijemo ograniiti zastupnika kauzalne teorije na glagol uzrokovati; moramo mu dozvoliti da upotrebljava, ako eli, i druge lanove iz porodice kauzalnih glagola ili glagolskih izraza. Ova porodica sadri izraze poput obrazlae, objanjava, dio je objanjenja, djelomino je odgovorno za, pa izgleda sasvim mogue da bi neka alternativna formulacija teorije mogla izbjei ovom prigovoru. (2) Ako smatram da sam u stanju da kaem Tu je maka ili Vidim maku ja se prirodno uzdravam od izricanja sla1 Moglo bi se pomisliti da nam je potrebno dalje ogranienje, Itoje bi odredilo dopustivi stepen divergencije izmeu naina na koji stvari izgledaju X-u i naina na koji one stvarno postoje. No. moe se rei da se objekti vide ak i kad se promatraju kroz grubo, debelo staklo ili naoale koje iskrivljuju, usprkos injenici da tada mogu biti neprepoznatljivi.

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

213

bijeg iskaza Izgleda mi kao da je maka preda mnom, i prema tome, a jortiori, uzdravam se od toga da govorim o uzroku zbog kojeg mi izgleda tako. No, ako sam bio u pravu ranije u ovom radu, izrei slabiji iskaz znailo bi rei neto jeziki ispravno i istinito, ak i ako bi to navodilo na pogrean put. Postoji li, dakle, bilo koji razlog protiv pretpostavke da bi moglo biti jeziki ispravno i istinito, ak i ako bi to bilo besciljno ili ako bi navodilo na stranputicu, pripisati pojedinanom uzroku stanje stvari izneseno u slabijem iskazu? (3) X stoji na ulici kojom se pribliava slon; on misli da ga oi zacijelo varaju. Znajui ova, mogao bih sasvim prirodno rei X-u: To to Vam izgleda da se slon pribliava treba objasniti injenicom da se slon pribliava, a ne time to ste skrenuli pameu. Rei istu stvar gledaocu koji sjedi do Vas u cirkusu nesumnjivo bi znailo rei neto istinito, premda bi se moglo smatrati provokativnim. Iz prvog dijela poetne formulacije KTO izluio sam skicu kauzalne analize opaanja koje, nadam se, nije neprihvatljiva, barem ne oevidno. Naravno, razmatrao sam predloenu analizu samo u odnosu na vienje, dok bi paljivije ispitivanje moralo obratiti panju i na nevizuelno opaanje. Pored toga, ak i unutar polja vizuelnog opaanja predloena analiza bi lako mogla biti nepodesna za neke upotrebe rijei vidjeti, koje bi traile uvjete stroe od onih to ih teorija nudi. VI Da li KTO, kako je dosad izloena, podlijee optubi da predstavlja materijalne objekte kao u naelu nezamjetljive i da, uslijed toga, vodi skepticizmu u pogledu materijalnog svijeta? Bilo mi je pomalo teko razumjeti tonu prirodu optube, budui da ni u kom sluaju nije oigledno to se u ovom kontekstu podrazumijeva pod nezamjetljiv,

214

IICNRY P. GRICE

(1) Ne bi bilo neprirodno pretpostaviti da nezamjetljiv znai takav da ga nije mogue opaziti. Tada bi bilo mogue, bez opasnosti od nedosljednosti, spojiti prihvaanje kauzalne analize opaanja s gleditem da se materijalni objekti u naelu ne mogu opaziti, ako bismo bili spremni da prihvatimo da je u naelu nemogue da materijalni objekti uzrokuju osjetilne utiske, ali da je ova nemogunost izmaknula panji zdravog razuma. ini se da bj ovo stanovite, ako i jest u sebi dosljedno, bilo izloeno ozbiljnom prigovoru. No, ako iskaz da se materijalni objekti ne mogu opaziti i jest suglasan s kauzalnom analizom opaanja, iz toga svakako ne proizlazi da je njena posljedica; a i izlaganje KTO je dosad ogranieno na iznoenje kauzalne analize opaanja. (2) Kritiar bi mogao izjednaavati rije nezamjetljiv sa ne izravno zamjetljiv; gledite da se materijalni objekti ne mogu neposredno zamjeivati moglo bi se, opet, interpretirati kao gledite da iskazi o materijalnim objektima podlijeu injenikim grekama, dok im barem neki iskazi o osjetilnim datama ne podlijeu (ili se pretpostavlja da ne podlijeu). Ali ako se rije nezamjetljiv ovako interpretira, ini mi se da je istina da su materijalni objekti nezamjetljivi, i teko bi se moglo smatrati da spoznaji ove istine treba neto zamjeriti. (3) Zamjeivanje se moe staviti u opreku sa zakljuivanjem kao izvorom spoznaje, te bi kritiar mogao smatrati da KTO tvrdi ili implicira da postojanje pojedinanih materijalnih objekata moe biti samo predmet zakljuivanja. No, na prvom mjestu, nije utvreno da prihvaanje kauzalne analize opaanja obvezuje na prihvaanje gledita da je postojanje pojedinanih materijalnih objekata nuno predmet zakljuivanja (premda se ovo eksplicite tvrdi u drugom dijelu Priceove poetne formulacije KTO); drugo, mnogi od kritiara bili su fenomenalisti koji bi sami bili spremni priznati da je postojanje pojedinanih materijalnih objekata u nekom smislu predmet zakljuivanja. Pa ako se za-

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

215

mjerka odnosi na to da KTO ne prikazuje zakljuivanje ispravne vrste, izgleda kao da se kritiar zapravo zamjera zastupniku kauzalne teorije to nije renomenalist. Pored toga to bi kritiku o kojoj je rije sada mogao iznijeti jedino netko tko je ne samo prihvatio fenomenalizam ve ga, takoer, smatra jedinim sredstvom izbavljanja od skepticizma, nije ni u kom sluaju jasno da prihvatiti kauzalnu analizu opaanja znai uskratiti sebi mogunost prihvaanja renomenalizma. ini se da nije oigledno apsurdna ideja da je mogue najprije ponuditi kauzalnu analizu iskaza X opaa Af, a zatim ponovo izraziti rezultat na fenomenalistiki nain. Ako KTO treba da bude suparnica fenomenalizmu (kakvom se esto i smatra), suprotnost moda zaista mora proizai iz drugog lana poetne formulacije teorije. Postoji i druga mogua interpretacija, koja je povezana s prethodnom. Ako je netko vidio mrlju na obzoru koja zapravo predstavlja bojni brod, bili bismo u nekom kontekstu voljni rei da je on vidio bojni brod, no ne mislim da bismo bili voljni rei da je zamijetio bojni brod, ukoliko nije prepoznao ono to je vidio kao bojni brod. Tada bi protiv KTO mogla biti uperena kritika da ona tvrdi ili povlai za sobom naelnu nemogunost znanja, pa i dovoljno vrstog uvjerenja da netko opaa pojedinani materijalni objekt, ak ako ga on zaista i opaa. U ovom trenutku moramo upraviti panju na drugi lan poetne formulacije KTO koji tvrdi da je opaajna svijest u osnovi zakljuivanje od uinka na uzrok. Pretpostavit u (nadam se, ne bez razloga) da je bit gledita koje se ovdje iznosi u tome da se od svakoga tko tvrdi da opaa pojedinani materijalni objekt M moe legitimno zahtijevati da opravda svoju tvrdnju, i da jedini nain na koji se moe udovoljiti ovom zahtjevu, u najosnovnijem tipu sluajeva, jeste da se iznese prihvatljiv argument u prilog tvrdnje da se postojanje M zahtijeva, ili vjerojatno zahtijeva, da bi postojei osjetilni utisci onog tko tvrdi da opaa bili

216

HENKY P. GRICE

objanjeni na primjeren nain. Iscrpno izlaganje KTO moe ovaj lan dopuniti pruajui opa naela koja, inei nas sigurnim u postojanje korespondencije izmeu uzroka i uinka, treba da omogue stvaranje zadovoljavajuih argumenata traene vrste. Jasno je da zastupnik kauzalne teorije, ukoliko proslijedi smjerom koji sam upravo naznaio, ne moe nikako biti optuen da tvrdi da su materijalni objekti nezamjetljivi u smislu o kojem govorimo; jer on se zaista trudio pokuavajui pokazati kako se moemo dosta dobro uvjeriti u postojanje pojedinanih materijalnih objekata. No, mogue je dokazivati (moda, u donekle posebnom smislu rijei posljedica) da ie neeljena posljedica KTO da su materijalni objekti nezamjetljivi. Naime, ako prihvatimo tvrdnje KTO (1) da opaanje treba da bude analizirano na kauzalan nain, (2) da znanje o opaenim objektima zavisi od kauzalnog zakljuivanja, i (3) da traeni kauzalni zakljuci nee biti dobro zasnovani ukoliko nije mogue pruiti prikladna opa naela korespondencije, morat emo tada priznati da je znanje o opaenim objektima nedostino: jer ponuena opa naela, pored toga to su sumnjiva kako u pogledu istinitosti tako i u pogledu statusa, ne mogu dati zakljuke kojima su namijenjena; druga naela koja bi ih uspjenije zamjenila nisu nam dostupna. Ako kritiku uperenu protiv KTO treba ovako shvatiti, neu je pobijati, premda moram priznati da sam donekle u sumnji da li je to ono to su stvarni kritiari zaista htjeli rei. Moja sadanja opaska na kritiku jest da je pretjerano nesklona teoriji, na nain koji je od znaaja za filosofiju. ini se da postoje dva mogua shvatanja KTO. Jedno se sastoji u tome da se pretpostavi poetna situacija u kojoj se uvia da se ne moe pretpostaviti iako je pojava na kraju krajeva jedini vodi ka stvarnosti da ono to izgleda da jest, odgovara onome to jest. Problem se, po ovom shvaanju, sastoji u prikazivanju legitimne metode argumen-

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

217

tacije od pojave na stvarnost. KTO se tada smatra sloenom konstrukcijom namijenjenom rijeavanju ovogo problema, i ako jedan dio strukture pada, ostatak vie nije od velikog znaaja. Drugo shvaanje KTO sastoji se u tome da se kauzalna analiza opaanja smatra neim o emu treba suditi prvenstveno na osnovu njegovih intrinsinih odlika, a ne samo dijelom rjeenja prethodnog epistemolokog problema; i da se uvidi da neka njena verzija moe vrlo lako biti ispravna. Potom se smatra da se ostatak KTO sastoji od (1) koraka koje je, ini se, onaj tko prihvaa kauzalnu analizu opaanja primoran da poduzme, i koji vode do skeptikih tekoa, i (2) ne ba uspjenog pokuaja da se ove tekoe rijee. U ovom shvaanju KTO uvia se mogunost da smo suoeni sa sluajem u kojem prirodna dijalektika izvodi neugodne posljedice (ili, radije, prividne posljedice) iz istinitih iskaza. Prihvatiti prvi stav prema KTO a iskljuiti drugi, znai zabaciti ono to bi zaista moglo biti prihvatljiv dio filosofske analize, i ujedno zanemariti ono to bi moglo biti povoljna prilika da izlaganje djelovanju prirodne dijalektike bude od neke koristi za filosofiju. Ovo je, vjerujem, ono to su kritiari smjerali uiniti no oni, nesumnjivo, mogu navoditi kao historijsko opravdanje to to je prvo shvaanje KTO moda i bilo shvaanje stvarnih zastupnika kauzalne teorije. Preostaje mi da pokaem kako se KTO moe promatrati na drugi nain izlaui argumentaciju, po naravi skeptiku, koja na prikladan nain povezuje elemente KTO. Nudim slijedei primjer: u osnovnom tipu sluajeva, bona fide tvrdnja da se pojedinani materijalni objekt M opaa zasniva se na iskazima o osjetilnim datama; samo na osnovu javljanja izvjesnih osjetilnih utisaka onaj tko tvrdi da opaa M smatrao bi sebe ovlatenim tvrditi postojanje hi. Budui da kauzalna analiza opaanja treba da bude prihvaena, tvrdnja da on opaa objekt M ukljuuje i tvrdnju da prisutnost M kauzalno objanjava javljanje odgovarajuih osje-

218

HF-NRY P. GRICE

tilnih utisaka. Sva ova razmatranja zajedno vode zakljuku da onaj tko tvrdi da opaa prihvaa postojanje objekta M na temelju toga to je ono potrebno radi kauzalnog objanjenja odreenih osjetilnih utisaka; to jest, postojanje M predmet je kauzalnog zakljuivanja koje polazi od javljanja osjetilnih utisaka. Sada bi obrazac kauzalnog zakljuivanja bilo zakljuivanje od dima na vatru. Prihvatljivost takvog zakljuivanja podrazumijeva mogunost utvrivanja uzajamne veze izmeu javljanja dima i javljanja vatre, a to je mogue samo zato to postoji i drugi nain da se utvrdi javljanje vatre osim kauzalnog zakljuivanja. No, pretpostavlja se da ne postoji nikakav nain da se utvrdi postojanje pojedinanih materijalnih objekata osim kauzalnog zakljuivanja koje polazi od osjetilnih utisaka; stoga takva zakljuivanja ne mogu biti racionalno opravdana. Naravno, blie odreenje naela korespondencije je pokuaj da se otkloni ova posljedica odbacivanjem obrasca dim vatra. [Ako bi ovaj obrazac bio odbaen moglo bi se pribjei svoenju materijalnih objekata na takve entitete kao to su elektroni, koji se smatraju prihvatljivim zbog (grubo reeno) njihove korisnosti za svrhe objanjenja i predvianja. Ali, ovo svoenje je nedosljedno zbog toga to se materijalni objekti, poto su najprije bili suprotstavljeni teorijskim konstruktima ili entia rationis znanstvenika, kao paradigmatski sluajevi entiteta koji nisu izmiljeni, zatim promatraju kao da su i sami entia rationis.} Jedan mogui odgovor na taj argument je, naravno, Tim gore po kauzalnu teoriju opaanja. No, postoji i druga mogunost da se ospori sam argument, pa u zavriti pominjui neke naine na koje bi se ovo moglo uiniti, ne pokuavajui da ih ocijenim. (1) Mogu se iznositi argumenti u prilog stanovita da je sasvim neispravno opisivati mnoga od mojih opaajnih uvjerenja (na primjer, da se stol sada nalazi preda mnom) kao zakljuke bilo kakve vrste, ako treba shvatiti da ovo implicira da bi, na zahtjev, bila moja dunost argumentom

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

219

opravdati tvrdnju (moda, nakon to dobijem jo neke podatke) da ono to mi se ini da jest, zaista i jest. Kada mi, u normalnim okolnostima, izgleda kao da se stol nalazi preda mnom, imam pravo izravno rei da stol i jest preda mnom, i odbaciti svaki zahtjev za opravdanjem svoje tvrdnje sve dok ne budu naznaene posebne osnove za sumnju. Za skeptika je bitno da pretpostavi da svaka tvrdnja o opaanju moe biti, bez ikakvih prethodnih razmatranja, izvedena pred sud, i da treba dokazati nevinost, a ne krivicu. No, ova pretpostavka je pogrena. (2) Sluaj koji je navodno osnovan (za koji se pretpostavlja da poiva-u osnovi sluajeva druge vrste), a u kojem se tvrdnja o opaanju moe ustanoviti samo na temelju nekog skupa iskaza o osjetilnim datama je mit; svako opravdanje pojedinane tvrdnje o opaanju oslanjat e se na istinitost jednog ili vie drugih iskaza o materijalnom svijetu (na primjer, o tijelu onog koji opaa). Uporno zahtijevati da osnovni sluaj bude izabran radi razmatranja znai zapravo pretpostaviti da je s pojmovne toke gledita legitimno da za sva naa uvjerenja o materijalnom svijetu smatramo da su odjednom podlona sumnji; meutim, skeptik nema pravo da zapone s ovom pretpostavkom. (3) Moe se dovesti u pitanje da li ako je dato da ja prihvaani postojanje M na osnovu svjedoanstva izvjesnih osjetilnih utisaka, i ako je, takoer, dato da mislim da je M kauzalno odgovorno za te osjetilne utiske slijedi da ja prihvaam postojanje M na temelju toga to se njegovo postojanje zahtijeva da bi se objasnili osjetilni utisci. (4) Upotrebu obrasca dim-vatra u skeptikom argumentu mogue je izloiti kritici s dvije razliite strane. Prvo, ako je prva primjedba u ovom odjeljku tona, postoje sluajevi u kojima postojanje opaenog objekta nije rezultat kauzalnog zakljuivanja, naime, oni u kojima se to postojanje uope ne moe ispravno opisati kao predmet zakljuivanja. Drugo, obrazac nije ni trebalo uvoditi. Naime, dok je iskaz da vatra tei da uzrokuje dim naizgled isto

220

HENRV P. GRICE

kontingentan, ovo nije openito istinito za iskaze koji kau da je prisutnost materijalnog objekta koji ima osobinu O sklona uiniti (ili ini u standardnim okolnostima) da pojedinim osobama izgleda kao da se tu nalazi objekt koji posjeduje osobinu 0. Stoga se skeptikom argumentu moe prigovoriti da prvo promatra nekontingentne veze kao da su kontingentne, a zatim prosvjeduje to se one ne mogu utvrditi na nain svojstven kontingentnim vezama. Nekontingentnost iskaza da je prisutnost crvenog (ili okruglog) objekta sklona uiniti da ovjeku izgleda kao da je pred njima neto crveno (ili okruglo), sama po sebi, naravno, ne iskljuuje mogunost da se pojedinana injenica da mi izgleda kao da je neito crveno preda mnom objasni prisutnou pojedinanog crvenog objekta. To da korozivne tvari tee da unite povrine na koje se nanose jest nekontingentno, pa ipak, sasvim je legitimno obrazloiti pojedinaan sluaj oteenja povrine time to emo rei da ga je prouzroila neka korozivna tvar. U oba sluaja do uinka je moglo doi i na neki drugi nain. VII Zakljuujem da nije sasvim nemogue da slijedea verzija KTO bude prihvatljiva: (1) Istina je da X opaa M ako, i samo ako, je istinit neki X-ov iskaz o osjetilnom podatku koji, u sadanjem vremenu, govori o stanju stvari za koje je Af, na nain koji treba naznaiti primjerima, kauzalno odgovorno, i (2) X-ova tvrdnja da opaa M, ako je uope treba opravdati, opravdava se time to e se pokazati da se postojanje M zahtijeva da bi stanje stvari o kome govore neki istiniti iskazi o osjetilnim datama od kojih se neki mogu odnositi na osobe razliite od X bilo kauzalno objanjeno. Da li ova dvostruka teza zasluuje da bude nazvana teorijom opaanja, ne uzimam na sebe da sudim. Ve sam primijetio da prvi dio teze niti oi-

KAUZALNA TEORIJA OPAANJA

221

glcdno povlai za sobom fenomenalizam, niti se s njim oigledno kosi; mislim da isto moe biti istinito i za drugi dio. Svjestan sam da je moja verzija, ma koliko bliska slovu, veoma daleko od duha izvorne teorije; no braniti duh, kao i slovo, bilo bi iznad mojih moi.
(1961) S engleskog prevela: Heda Segvi

J. M. Hinton

VIZUELNI DOIVLJAJI

I Jedna od stvari koje moemo rei i misliti jeste: (A) Vidim svetlosni blesak: pravu svetlost, fotiki blesak. Jedna druga je: (B) Imam iluziju svetlosnog bleska: ne vidim fotiki blesak ve se neto dogaa tako da mi je kao da ga vidim. To je istina, kada mi je, na primer, takva iluzija stvorena proputanjem elektrine struje kroz mozak. Trea stvar o kojoj moemo govoriti i misliti jeste: (A V B) ili vidim svetlosni blesak, ili imam iluziju svetlosnog bleska. Nita nas ne spreava da uvedemo neku reenicu kako bismo ovo izrazili na saetiji nain. To bi moglo biti (A V B) Vidim blesak, ili Tako mi je kao da vidim svetlosni blesak, ili ini se da vidim svetlosni blesak, mada se nesumnjivo ove reenice mogu takoe koristiti i na drugi nain. (A V B) je nuno istinito ako je (A) istinito a (B) lano i takoe ako je (B) istinito a (A) lano.

VIZUELNI DOIVLJAJI

223

(A V B) je neutralno u odnosu na (A) i (B). Naravno, lano je ako su i (A) i (B) lani. Druge stvari koje moemo rei i misliti su: ((A)) Sklon sam da verujem da je (A) istinito i ((B)) Sklon sam da verujem da je (B) istinito. Ako bismo meutim kazali ((A V B)) Sklon sam da verujem da je (A V B) istinito, time bismo ljude zgranuli. Zar se moe bilo kako sumnjati da li je to istina? Svakako, moe se biti u nedoumici da li je (A) ili (B) istinito, ali to je druga stvar. Ako bi neko rekao ((A V B)) naveo bi ljude da se upitaju, da li je on u nedoumici u pogledu znaenja nekih reci koje je upotrebio. (A V B) naravno ne kae ta se dogaa, za razliku od neobavezujue tvrdnje da se dogaa jedna od nekoliko stvari. Ovo poslednje, za razliku od onog prethodnog, jeste upravo to to (A V B) kae. (A V B) ne daje odreen odgovor na pitanje ta se dogaa?1 Ovo isto, dakle, vai i za (A V B)'. Neko e se pitati, da li (A), i ak moda da U (B), daje odgovor na to pitanje. Moja osnovna poenta u ovom radu nije da (A) i (B) to ine, ve da neto drugo to ne ini. Mada, u stvari, mislim da oni na to pitanje zbilja daju odgovor. Shvatanje da ga ne daju, proistie delimino usled toga to ovde nije podesna upotreba trajnog sadanjeg vremena u kazivanju ta se dogaa. Blesak proe pre no to ima vremena da se upitamo ta se dogaa; takoe, trajno sadanje vreme sugerie proces, niz promena, mada u kasnije da tvrdim da to ne mora da implicira. Kao primer bi se mogao uzeti niz bleskova. Takoe, ili umesto toga, ceo skup tvrdnji mogao bi se staviti u prolo vreme i/ili u tree lice.
1 Reenicu u trajnom sadanjem vremenu What is happening kao i reenice u svrenom sadanjem vremenu What happens? i njen arhaini oblik What happeneth? prevodimo istom reenicom Sta se dogaa?. U prolom vremenu je mogue napraviti razliku izmeu trajnog i svrenog oblika: tako je What was happening? Sta se dogaalo? a What happened? Sta se dogodilo?'. (Prim. prev.)

224

1. M. HINTON

Tada bi se moglo govoriti o odgovoru ili1 odsustvu odgovora na pitanje ta se dogodilo? Ovo bi raspravu stavilo izvan konteksta traganja za apsolutnom izvesnou, ali ne i izvan glavnog konteksta u koji elim da je postavim: onog u kome se na osnovu jedne posebne vrste relativno nepogreivih tvrdnji postulira jedna posebna vrsta dogaaja. Zato onda sve ne staviti u prolo vreme? I zato ne u tree lice? Zato to bi se izgubila izvesna neposrednost. Pored toga, elim da naglasim injenicu, da ako u vreme t niste unapred odgovorili na pitanje ta se dogodilo u *?, to bi neko mogao da vas pita nakon t, onda u vreme t niste odgovorili na pitanje o tome ta se dogaalo u t. Ovde se prolo trajno vreme namee ili sugerie ne idejom procesa, nizom promena, ve samo koincidencijom vremena u kome, i vremena o kome ste odgovorili ili to niste uinili. Slino tome, trajno sadanje vreme u ta se dogaa? ne mora implicirati proces, ve moe samo izraavati koincidenciju vremena u koje, i vremena o kome se postavlja pitanje. U drugim jezicima 1 se upotrebilo bi ta se dogaa? (What happens?) , ali na engleskom jeziku ta se dogaa sada? (What happens now?), ko zna zato, znai ta e se zatim dogoditi? Meutim, ako vam se vie svia, umesto da kaete da (A V B) i (A V B)' ne odgovaraju na pitanje ta se dogaa? (What happeneth)1, moete rei da oni unapred ne odgovaraju na pitanje o tome ta se dogodilo. Kad se razmatra (A), ne treba zaboraviti da je pravi svctlosni blesak, onakav kakav se moe pojaviti i kad ga niko ne posmatra dogaanje; tako da ak i alo (vidim) svetlosni blesak degenerie mada mislim da to nikad ne ini u prosto udovoljavanje zahtevu posluite se svojim oima i recite mi ta se tamo zbiva, ono jo uvek odgovara na pitanje o tome ta se dogaa. to se tie (B), rekao bih da bi malo ko poricao da (B) odgovara na pitanje o tome ta se dogaa za razliku od pitanja o tome koji se proces, koji niz promena tu

VIZUELNI DOIVLJAJI

225

javlja. (B) je ono to zovemo odgovor na to prvo pitanje za razliku od odbacivanja tog pitanja. Ipak, (B) je implicitno disjunktivno: iluzija vienja svetlosnog bleska je disjunkcija sluajeva koji nisu vienje svetlosnog bleska, ali subjektima izgledaju kao da jesu. Tako (B) ne prua odreen odgovor, za razliku od implicitno disjunktivnog odgovora ima li neeg to takav odgovor daje? mada daje odreeniji odgovor nego (A V B). Sto se tie iluzije, odreeniji odgovor nego (B) bio bi javlja mi se fosfen, ali nesumnjivo postoji mnogo vrsta fosfena. (Fosfen je iluzija bleska koja se dobija proputanjem elektrine struje kroz mozak.) Slino tome, (A) je implicitno disjunktivno: neki svetlosni bleskovi su munje, drugi su svetlosni signali, itd. Realnost vienja svetlosnog bleska je disjunkcija sluajeva vienja svetlosnog bleska. Ipak, rei da i (A) i (B) daju odreen odgovor na pitanje ta se dogodilo, a da (A V B) to ne ini, ima sasvim jasan smisao bez obzira na relativno trivijalnu razliku izmeu implicitne i eksplicitne disjunkcije. Budui da se (A) opredeljuje za realnost a (B) za iluziju, oni imaju a fortiori sledeu sloenu osobinu: ili se opredeljuju za jednu stranu ove dihotomije, ili to izbegavaju, bez ikakve dvosmislenosti i pri tom ne razdvajaju samo iluziju od realnosti. Re dvosmislenost upotrebljavam kako se, mislim, ona obino koristi, da oznaim neto nerazgovetno, nedovoljno razumljivo, sa nejasnim smislom. to se tie samo razdvajati iluzije od realnosti smatrao bih da neka subjektova izjava to ini, ako nema razlike izmeu iluzije i dogaaja na koji se izjava odnosi u sluaju iluzije, a ni razlike izmeu realnosti i dogaaja na koji se izjava odnosi u sluaju verodostojnog opaanja. Kad kasnije budem bez posebnih ograda govorio o tvrdnji koja u ovom kontekstu daje odreeni odgovor na pitanje o tome ta se dogodilo, imau u vidu odgovor koji ima tu sloenu osobinu. Moda e neko rei da pitanje ta se dogodilo? u kontekstu znai ta se dogodilo, pravi svet15 Svest i saznanje

226

J. M. HINTON

losni blesak ili iluzija bleska? i da samo iz tog razloga nita drugo osim (A) ili (B), ne moe da da odgovor na to pitanje. Ali ma koji odgovor oekivao onaj koji je pitanje postavio, on uvek moe dobiti odgovor koji nije oekivao, ako takav odgovor postoji i ako je on istinit. Moemo pitati blesak ili lani blesak?, ali ako moe da bude istinit slcdei oprezni odgovor ovim nisam kazao ta se dogodilo, ali svakako se dogodilo neto to se dogaa kad se jedna od tih stvari dogodi, naime psi-jao sam onda taj odgovor moemo dobiti, hteli mi to ili ne. Sporno je, meutim, da li u ono to moemo rei i misliti spada i neto kao: (Q) ja psi-jam to bi se moglo iskazati kao: vidim blesak, imam vizuelno iskustvo bleska. To daje odreen odgovor na pitanje ta se dogaa?, ali i lii na (A V B) na bar dva naina koja sam pomenuo: naime, ako je istinito ili (A) ili (B) onda je to nuno istinito i teko je razumljivo ako mu prethodi sklon sam da verujem da.... Za izvesna filosofska stanovita od ogromne vanosti je da postoji neto kao (Q). Ako tako neto ne postoji, onda, naravno, ne postoji ni moje psi-janje o kome se govori u sledeim tvrdnjama: (i) Moje je psi-janje isti dogaaj kao i neko dogaanje koje se moe opisati jezikom fizike i/ili fiziologije, ukljuujui i neurofiziologiju. (ii) To nije tano; no ipak nesumnjivo postoji neko takvo dogaanje iz kojeg bi se moglo izvesti moje psi-janje. (iii) Kad vidim fotiki blesak, deo onoga to se dogaa jeste da ja psi-jem. To je takoe deo onog to se dogaa kada imam iluziju svetlosnog bleska. (iv) Vienje fotikog bleska moe se definisati kao psi-janje usled fotikog bleska. Zasad ne vidim kako se moe, ili kako bi se moglo pokazati da postoji neto kao (Q). Usled toga, ne vidim ni kako se moe pokazati da postoji neto slino mom psi-janju o kojem bi govorile ove

VIZUELNI DOIVLJAJI

227

i druge tvrdnje; a kako sigurno ne bi trebalo izricati tvrdnje ako se ne moe pokazati da one o neemu govore, to znai da, koliko mogu da vidim, takve tvrdnje ne bi trebalo da se izriu. Moda ne mogu da vidim dovoljno daleko, ali bih voleo da mi se to i pokae. Ako sam ja kratkovid, ima i drugih koji pate od toga. To to, po mom miljenju, ne postoji neto slino mom psi-janju, ne spreava nas samo po sebi da izriemo tvrdnje iste kao i ove (i) i (ii) gore, izuzev to se moje psi-janje zamenjuje sa ili moje vienje fotikog bleska ili moje doivljavanje iluzije svetlosnog bleska. Skromno naravouenije je tertium non datur. To nas takoe ne spreava da tvrdimo da postoji neto to se deava i kad vidim fotiki blesak i kad doivljavam iluziju bleska; samo, ni to dogaanje niti bilo koje drugo, ne bi bilo moje psi-janje. Bilo bi apsurdno ne postulirati to dogaanje, ali to nije razlog da ga poistovetimo ili veemo sa nekom himerom. II Neki e prigovoriti: Ja mogu, a to i inim, da govorim i da mislim ,vidim blesak' koristei ovu formu reci ne u znaenju (A) ili ((A)) ili (B) ili ((B)) ili (A V B), ve koristei je na takav nain da ono to podrazumevam ima ba one osobine koje se trae od (Q). Kako moe biti tako siguran u to? To je u vezi sa onim to nameravam sa recima koje koristim. Ne plaim se da bih mogao da pogreim u pogledu svojih sopstvenih namera. Da li mi se tvoja namera pokazuje na bilo koji drugi nain izuzev ovom izjavom? Da. Kada kaem .Vidim blesak' (ili ,Imam vizuelno iskustvo tipa bleska' ili .Vidim blesak koji je, meutim, samo intencionalni predmet' ili ,BIesak!' ili ma kakvu formu reci da upotrebim) moe
15*

228

J. M. HINTON

me pitati da li bih povukao ovu tvrdnju kada bi se ispostavilo da nije postojao fotiki blesak. Ja bih rekao ne, i na taj nain se ustanovljava da ne podrazumevam (A). Tada me moe pitati da li bih je povukao kada bi se ispostavilo da je postojao fotiki blesak, da sam ga ja video, a da nisam video nita drugo to bi bilo relevantno. Ja bih opet rekao ne, i time e postati jasno da ne podrazumevam ni (B). I pored svega to se ovim pokazuje, mogao bi da ima nejasnu ili nepotenu nameru. Mogao bi da upotrebi Vidim blesak dvosmisleno, sa namerom da se misli da si podrazumevao (B) ili ((B)) u sluaju da se pokazalo da je (A) lano, a da se misli da si podrazumevao (A) ili ((A)) u sluaju da se pokazalo da je (B) lano. Dobro; da pretpostavimo da kaem ,Vidim blesak' i ti mi kae, i ja prihvatam, da nije bilo fotikog bleska. Ja meutim ne povlaim svoju prvobitnu tvrdnju. Ovim se utvruje da nisam podrazumevao (A), izuzev ako direktno ne protivreim samome sebi, i ja se slaem da nisam podrazumevao (A). Ali sada me ubeuje da si se alio sa mnom kad si rekao da nije bilo fotikog bleska; u stvari bilo ga je i ja sam ga video. Prihvatajui ovo, ja opet ne povlaim svoju prvobitnu tvrdnju. Pretpostavivi opet da ne protivreim sebi, ovim se utvruje da nisam podrazumevao ni (B). Moglo bi biti zanimljivo pitati se kako se moe proveriti pretpostavka da ne protivrei samome sebi. Ali, bilo kako bilo, ak i pod tom pretpostavkom, opisani dogaaji su u skladu sa pretpostavkom da si podrazumevao (A V B). Nisam podrazumevao (A V B), jer kada sam kazao ili mislio ,Vidim blesak' nije bilo oklevanja izmeu alternativa, niti sam bio u bilo kakvoj nedoumici. Tvrditi disjunkciju nije uvek oklevati izmeu alternativa, niti biti u nedoumici. U sutini, to je poricanje konjunkcije; dakle, rei ili misliti nije sluaj da nije ni p ni q.

VIZUELNI DOIVLJAJI

229

Takoe nisam kazao niti mislio nita slino. Moda se ovim utvruje da nisi tvrdio disjunkciju. Ali, time se ne moe ustanoviti da nisi tvrdio neto to ne znai disjunkciju. Ali ako moja misao nije bila ,p' onda svakako nije mogue da sam imao misao koja znai ,p'? Ovim se onemoguava definiciji i logikoj analizi da postignu ono, to je njen cilj. Nita vie ne vai. Prema ovom kriteriju to je krug ne znai to je geometrijsko mesto taaka koje imaju isto rastojanje od date take, kada to kae ili misli neko ko ne zna ovu definiciju. Nisam spreman da pretpostavim da postoji tako neto kao definicija ili analiza moje tvrdnje da vidim blesak. Od tebe se ne trai da to pretpostavi, niti da pretpostavi suprotno, ve da pobije predloenu analizu. Ne shvatam pojam definicije ili analize primenjene na celovite tvrdnje. Najvie to treba da tu razume jeste primena ovog pojma na predikate; predloena je analiza tvrdnje Vidim blesak pomou tvrdnje Ja A V B, gde je A-ovanje injenje onog to se spominje u (A), a B-ovanje, onog u (B). Kad razmislim, mislim da uopte ne razumem pojam definicije ili analize- Za ovo imam izvesno razumevanje, ali moram te podsetiti da nije sasvim tano da smatram da tvoja tvrdnja Vidim blesak znai, ili da se moe analizirati kao (A V B). Stvar je u tome da ne moe pokazati da se tvoja tvrdnja razlikuje od (A V B) na nain na koji bi se (Q) razlikovalo. Svakako je razuman preduslov da ti to pokae, da bi ti se dozvolilo da izrie bilo kakve tvrdnje o tome da vidi blesak, sline onima (i) do (iv) gore. esto se smatra da je analiza pobijena ako se moe pokazati da nema protivrenosti u pretpostavci da je analizandum istinit a analizans laan. Ali, stvarno nema protivrenosli u pretpostavci da vidim blesak imam vjzuelan doivljaj nazvan vi-

230

J. M. HINTON

enje bleska a da niti vidim fotiki blesak niti da imam takvu iluziju. Mogu da zamislim da imam vizuelan doivljaj u stanju bestelesnosti; u tom bi sluaju pitanje da li sam video fotiki blesak ili imao iluziju, teko moglo da se postavi. Koliko puno ima filosofskih naina da se duhovnim okom vidi neki X. Jedan je kad se taj in izvri i tim imenom i nazove. Drugi je kad to uinite i nazovete ga uoavanje transparentnosti svesti; zatim, moe se to uiniti i zvati zamiljanje da vidim X kad sam u bestelesnom stanju. .. Tvoje zamiljanje bleska dokazuje da to moe da uini, i nita drugo. (A V B) je neto za ta imam neke osnove; "Vidim blesak' nije. U stvari 'Vidim blesak' je moja osnova za tvrenje (A V B). Ti ima, ali i nema osnovu za tvrenje (AVB). Ima je u smislu da se neto dogaa to te u potpunosti opravdava da misli da je (AVB) istinito. ta je to to se dogaa i to te opravdava, ne mora znati. Kada je ono to se dogaa to da ti vidi fotiki blesak, to te opravdava, nezavisno od toga da li zna da je to ono to se dogaa; a kada je ono to se dogaa to da ima iluziju bleska, i to te opravdava, nezavisno od toga da li zna da je to ono to se dogaa. Osnova za (A V B), u smislu nekog iskaza za koji zna da je istinit i iz koga dedukuje (A V B), je neto to ti nema niti ti je potrebno. Ja imam neku takvu osnovu, treba li mi ona ili ne, a ta osnova je da vidim blesak: da psi-jem. Osnova je (Q). Kad bi (Q) postojalo, predstavljalo bi tu nepotrebnu osnovu; to nije dokaz da (0) postoji. (A V B) ne kae ta je zajedniko situaciji koju tvrdi (A) mom A-ovanju i situaciji koju tvrdi (B) mom B-ovanju. .Vidim blesak' tano to ini; ovim situacijama je zajedniko to da u obema vidim blesak. Na izvestan nain (A V B) zbilja kae ta je zajedniko mom A-ovanju i mom B-ovanju, mada

VIZUELNI DO2IVLJAJI

231

moje korienje razliitih slova A i B to skriva, radi drugih prednosti. (A V B) kae da je mom A-ovanju i mom B-ovanju zajedniko ono to je zajedniko iluziji i njenoj realnosti; nuno im je zajedniko da je jedno od njih neto na ta ono drugo samo lii. Da naglasimo ovu injenicu mogli smo koristiti (Ai) umesto (B), i (A V Ai) umesto (A V B). Ova disjunkcija kae da postoji iluzija ili realnost vienja nekog svetlosnog bleska. Ali u kom pogledu, odnosno pogledima iluzija vienja svetlosnog bleska lii na realnost vienja svetlosnog bleska? U sloenijim sluajevima ove vrste, kad se realnost XYZ uporedi sa svojom iluzijom XYZi, moemo odgovoriti da u oba sluaja postoji pojava, tj. iluzija ili realnost X-a (ili Y-a ili Z-a). U prostom sluaju, kao to izgleda da je ovaj, gde smo pitali ta je zajedniko iluziji X-a i realnosti X-a, moemo jedino odgovoriti da u oba sluaja postoji pojava, tj. iluzija ili realnost, X-a. Ali koji su predikati istiniti i za moje vienje bleska i za moju iluziju o tome? Pa, mora postojati neki dogaaj fi za koji se moe dati fizioloki opis da je predikat kad se dogodi x dogodi se fi istinit za oboje. Ali, naravno, ti ne eli takav predikat. Ti eli predikat ija primenljivost na ono to se deava meni ili u meni, meni postaje jasna ve samom injenicom da se ta stvar dogaa. Da, i predikat Jkad se dogodi x, vidim blesak' ispunjava taj uslov. Mom A-ovanju i mom B-ovanju je zajedniko to, da kad se oni jave, ja vidim blesak; a moje vienje bleska je sve to doivljavam od svog A-ovanja ili B-ovanja, ve prema tome ta je sluaj. Nije ba lako interpretirati ovo poslednje zapaanje. Ono ne znai da je moje vienje bleska, to to imam taj vizuelni doivljaj, neto to doivljavam u smislu da to trpim, ili bukvalno proivljavam, pri emu svest o tome kontingentno prati ovo proivljavanje, slino svesti o prelaenju na elez-

232

J. M. HINTON

niki trajekt u spavaim kolima, koja se moe a ne mora imati. Niti pak znai da je to to imam vizuelni doivljaj, moje psi-janje, neto to doivljavam u smislu da imam tu vrstu svesti o mom psi-janju: ovo je tanana i u ovom kontekstu moda zanemariva distinkcija. Takoe, to ne znai da doivljavam svoje psi-janje u smislu da mi je kao da psi-jem. To bi bilo besmisleno, moda stoga to moje psi-janje jeste to da mi je kao da vidim svetlosni blesak. Dalje, to ne znai da ja ne doivljavam svoje vienje svetlosnog bleska (za razliku od svog psi-janja) u smislu u kome smo malopre rekli da ga moda doivljavam u samom aktu psi-janja. Mislim da ovo zapaanje znai da je u pitanju isti doivljaj bilo da A-ujem ili da B-ujem; sa tim zapaanjem u pokuati da se kasnije pozabavim. Da se vratimo pitanju zajednikih osobina. Koji je razlog da se misli da moje A-ovanje i moje B-ovanje moraju imati neku zajedniku osobinu, koja je za mene potpuno oigledna? Jedna je mogunost da oni imaju takvu zajedniku osobinu jer im je zajedniko moje psi-janje, ali time onda pretpostavljamo ono to je u pitanju. Zajednika im je osobina, da je meni u oba sluaja kao da vidim svetlosni blesak, a ne mogu da verujem da ja samo kaem ,u oba sluaja u pitanju je ili jedan sluaj ili drugi'. Kada u datom sluaju kae Tako mi je kao da vidim svetlosni blesak to naravno moe znaiti Imam tu iluziju, ali tada ne bi izneo neku zajedniku osobinu. Ako zaista ne podrazumeva Ono to se dogaa ili jeste ili samo izgleda kao vienje svetlosnog bleska (= dogaa se ili neto to jeste ili neto to samo izgleda kao vienje svetlosnog bleska), onda moda podrazumeva neto to je veoma slino tome, naime (R) Ne bih umeo da kaem da li je ovo bilo ili je samo izgledalo kao vienje svetlosnog bleska, kad mi ne bi bile poznate okolnosti. Ovo moda nije prosta disjunkcija, ali se ne razlikuje od proste disjunkcije na nain na koji bi se (O) razlikovalo: ne daje odreen odgo-

VIZUELNI DOIVLJAJI

233

vor na pitanje ta se dogaa?, budui da uopte ne daje odgovor na to pitanje. U oba sluaja mogao bi tano da kae, (S) Sada, za razliku od ranije, moglo bi biti da vidim svetlosni blesak. Ali, ovaj pojam mogunosti ne izgleda da ima kategoriku interpretaciju, kao to to ima pojam logike mogunosti na osnovu neprotivrenosti. Izgleda nepogodno da se ovaj pojam uzme kao primitivan, i ne vidim kako bi se mogao objasniti, izuzev kao disjunkcija izmeu Zbilja, stvarno X-ujem (tj. X-ujem) i Iluzorno X-ujem (tj. imam iluziju X-ovanja). Moglo bi biti da vidim svetlosni blesak moglo bi znaiti ((A)) ,Sklon sam da verujem da je (A) istinito'. U zapaanju ,1 kad postoji A-ovanje i kad postoji B-ovanje, ((A)). U oba sluaja moe da postoji A-ovanje' onaj aspekt ((A)) kojim se tvrdi (A), bio bi poniten kontekstom, i ostao bi samo onaj aspekt ((A)) kojim se opisuje govornik. Ali takav opis govornika ne bi opisivao vizuelan doivljaj: to se po definiciji razlikuje od neega to si moda sklon ili nisi sklon da verujes. (Rav bi bio argument kazati da biti sklon da se veru je nije dogaaj, budui da postati sklon da se veru je jeste. Ili rei, On je postao sklon da veruje da p govori o jednom dogaaju, mada ne govori o procesu. Dogaaj o kome govori moe, a ne mora biti proces. To je sasvim druga stvar.) Da A-ovanje i B-ovanje nemaju nikakvu oiglednu zajedniku osobinu, kako bi mogao da pobrka jedno sa drugim? Ako bi stvari morale imali neku zajedniku osobinu da bih jednu brkao sa drugom, onda bi bode ili svetlosni blesak (koji se moe pojaviti ncopaen) morao imati zajedniku osobinu sa bodeom u svesti ili fosfenom: to je blesak koji se vidi kad se elektrina struja propusti kroz mozak. U suprotnom bi to morao biti, strogo uzev. ulni datum jedne stvari koji si pobrkao sa ulnim datumom druge. Zato bi, ako ne mislimo tako, dogaaji morali imati zajednike osobine da bismo ih

234

J. M. HINTON

brkali? Zato ne bi samo izgledalo da imaju zajednike osobine? Videti svetlosni blesak, i imati tu iluziju izgleda ali to tako samo izgleda da imaju zajedniku osobinu kad se javlja x, javlja se svetlosni blesak. Ali to je, ili to moe biti, isti doivljaj kada vidim svetlosni blesak i kada imam iluziju takvog bleska. U oba sluaja moe se javiti isti doivljaj. To zbilja moe biti isti doivljaj, ali to samo znai da on moe biti isti iskustveno ili subjektivno ili kvalitativno, tj. da moe biti sasvim nesposoban da uoi razliku. Pretvoriti subjektivno jednake dogaaje u jednake subjektivne dogaaje isto je tako nedozvoljivo kao pretvoriti subjektivno jednake devojke u jednake subjektivne devojke. III Ako stvar zbilja tako loe stoji zato to ne izgleda tako? Zato tako mnogo njih ele da za dogaaje urade ono to niko ne eli da uradi za predmete? Sigurno, sasvim je oigledno da ne postoje subjektivne devojke. Ideja na pola puta izmeu predmeta i dogaaja je naravno ona o jednakim subjektivnim devojkolikim ulnim datama. Dobro je poznata izuzetna privlanost ove doktrine dubok i razgranat sistem njenih korena. Ne shvatam sasvim kako to da je ova doktrina u toj meri van mode, dok jednaki subjektivni dogaaji uopte ne nameravaju da izau iz mode. Jedna ili dve stvari padaju mi na pamet kao delimino objanjenje. Na prvom mestu, moraju postojati jednaki, ili bar vrlo slini, subjektivni dogaaji; mada nikako na nain koji zahteva doktrina vizuelnih doivljaja, bar ne oni o kojima ja mogu neto rei. To smo ve pomenuli: bilo bi apsurdno ne postulirati, ne hipostazirati slina zbivanja u meni i kad vidim svetlosni blesak i kad imam tu iluziju. Lako je onda pobrkati ova postulirana zbivanja sa subjektivnim

VIZUELNI DOIVLJAJI

235

dogaajima koji nas na esprit faux podstie da uvedemo. On nas na to snano podstie kada, na primer, vidimo svetlosni blesak dok razmiljamo o injenici da u nama mora da se zbiva neto slino onom to se zbiva kad imamo fosfen. Ne samo da mora da se zbiva nego se i zbiva i to je ovo* to je onda naa misao. Ali, to je meutim bilo ta to se to ispostavi da jeste: ako zbilja vidimo svetlosni blesak to je nae vienje svetlosnog bleska, a ne neto to se dogaa kad vidimo svetlosni blesak; a ako imamo iluziju svetlosnog bleska, to je da imamo iluziju svetlosnog bleska, a ne neto to se dogaa kad imamo takvu iluziju. Ne elim da poriem da vienje jeste i da ukljuuje neki vizuelni doivljaj. Videti neto je doivljaj, dogaaj iji smo subjekt, ak i ako pojam subjekta nije ovde ba isti kao kod doivljaja prelaenja na elezniki trajekt u kolima za spavanje. Videti pravi X, gde je X neki optiki objekt, ukljuuje neki vizuelni doivljaj, u smislu da ako vidi pravi X tada ili ti je kao da vidi X, ili ti je (za neko Y) kao da vidi Y. Ova logika implikacija neodreenog iskaza od strane odreenog ne mora se shvatiti kao ukljuivanje neke vrste neodreenog dogaaja u odreeni. Nita ne bismo poboljali ako bismo tvrdili da je tu ukljuen neki odreeni dogaaj. Nadam se da dostiem do nekih od korenia koji odravaju uspravnim uzdrmano stablo vizuelnih doivljaja, mada je ono duboko potkopano, i mada su mu potkresane najvie grane, ulna data. Svakako je udno da se ljudi lako slau da se ne srne uvoditi privatna Poli-Ana koja se vidi kad god se vidi Poli ili Ana, a ipak i dalje uvode ili bar ne izbacuju privatno vienje-Poli-Ane koja se javlja kad god se vidi Poli ili Ana: kvazihalucinacija za koju se ne mora odrediti stvarni predmet, kao ni za pravu halucinaciju, ali koja se javlja kad god se ima neki verodostojni doivljaj.

236

' - HtNTON

Konano: moda je nekima primamljivo da izjednae nelegitimno hipostaziranje sa uvoenjem lanih predmeta, za razliku od dogaaja, osobina, itd. Moda se veruje mislim sasvim pogreno da nema opasnosti od uvoenja lanih dogaaja itd., budui da e se ionako izbaciti svi dogaaji itd. Ova ideja, da je dogaajnost ovde vrlo mala, svakako je pogrena. Lako moe biti da moje A-ovanje je u to vreme bilo stvarni dogaaj znai samo ja sam tada A-ovao (gde uzimam samo ono to je, nadam se, ideja iz knjige P, T. Geacha), ali ovo ne menja injenicu da ima neeg sasvim razliitog i posebno lanog u vezi sa tim dogaajem, dogaajem koji sad nepobitno nalazim da se javlja, nezavisno od toga da li sedim kraj treperave vatre ili spavam i sanjam. Ako bi mi bilo stalo da budem subjekt tog dogaaja, plaio bih se tvog pitanja, da li to uoptc lii na sedenje kraj vatre.
(1967) S engleskog preveo: Dejan Todorovi

MILJENJE

Gilbert Ryle

MILJENJE I RAZMILJANJE \X/

Kao Sto je nekad bila moda da se miljenje poistoveti sa jednostavnim ili manje-vie organizovanim povorkama slika, tako je sada u modi da se miljenje poistoveuje sa neim to se zaudo naziva jezik, odnosno sa manje ili vie organizovanim povorkama izraza ili delova francuskog ili engleskog jezika. Oba shvatanja su u potpunosti pogrena, i to ne zato to umesto s ovim povorkama miljenje treba poistovetiti sa jednostavnim ili organizovanim povorkama delova neeg drugog ve zato to je upravo ovaj program poistoveivanja miljenja sa nekom povorkom u korenu pogreno usmeren. Sigurno se esto deava skoro uvek pre nego to zaspemo da nam odjednom iskrsne jedna a zatim i neka sasvim druga misao. Meutim, ova serijska iskrsavanja ne ine misli kao misli; ako se samo to deava, onda ja ni o emu ne rasuujem niti bilo ta sraunavam. Da mislim mogu i onda kad se ne deava nita slino. Najpre u razmotriti kakvu to vrstu odreenja dobij amo kada kaemo da neko moda neki teniser misli ta radi ili kad kaemo da je za trenutak bio tako distrait, bez ikakvih misli, ili sanjiv, da nije mislio ta radi. Kada igraa opisujemo kao opreznog, ivog, divljeg, ludog, silovitog, domilja-

240

GILBERT RYLE

tog, sklonog eksperimentisanju, nematovitog, lukavog, stereotipnog, amaterskog i tako dalje ili kad tako opisujemo njegovu igru oigledno se time ukazuje i na to da on misli, odnosno ne misli ta radi. Sad mogu da objasnim zato u naslovu koristim i re miljenje i re razmiljanje. I teniser misli ta radi, a oigledno da i Rodinov le Penseur misli. Meutim, dok le Penseura moemo bez ikakve bojazni opisati tako to emo reci da on mozga, meditira, rasuuje, premilja, promilja i razmilja, ili da je zamiljen, tenisera mi ne bismo opisali na taj nain sem u pauzama, kad nije niim zaokupljen, izmeu serviranja lopte, gejmova i setova. Za vreme ovih pauza, teniser sigurno moe da radi ono to radi le Penseur; dok mu reket lenstvuje on moe da razmilja ili o svom tenis-mcu ili o neem drugom, kao to je Godelova teorema. Meutim, dok on uestvuje u igri, dok je na nju usredsreen, on izgleda kao da ne razmilja, kao da nije zamiljen, a uglavnom to i nije. Na osnovu onoga to on tada radi, prirodno ga ne bismo ni svrstali meu Mislioce ili Penseure. On se ne nalazi u nekom mrkom kabinetu niti pak u nekoj seriji iezavajuih mrkih kabineta. Nije potrebno da mu se skrene panja na let teniske lopte, kao to je moda le Penseuru potrebno skrenuti panju na poetak pljuska ili na trenutno stanje ulinog prometa oko njega. Le Penseur je u izvesnoj meri izdvojen od onoga to se oko njega deava. Miljenje tenisera, meutim, gotovo da se sastoji u tom to on svu svoju panju poklanja a za to je bar malo obuen inter alia letu lopte preko mree, poloaju svog protivnika, jaini vetra i tako dalje. Obojica su zaokupljeni ali teniser je zaokupljen svojom igrom, u tom trenutku, kao i igrom svog protivnika, dok je le Penseur zaokupljen neim to nije u vezi sa uanjem na steni, dakle onim to on u tom trenutku radi, niti sa kinim kapima koje ga u tom trenutku vlae. Hitre i prikladne reakcije tenisera na ono to se oko njega deava na teniskom

MILJENJE I RAZMILJANJE

241

igralitu, pokazuju da je on usredsreen. Ono to pokazuje ili pomae da se pokae da je le Penseur usredsreen jeste upravo odsustvo reakcija na ono to se oko njega deava. Ono Sto teniser ini ove i sada njegovi udarci, pokreti oiju i nogu itd. on ne bi mogao da radi kao to to radi a da se nije usredsredio. To to on radi ili jeste ili nije pravovremeno ili jeste ili nije meusobno usaglaeno, oprezno itd. Izgleda, meutim, da te Penseur ne radi nita, nita to bi se moglo opisati kao pravovremeno, usaglaeno, oprezno ili, uopte uzev, paljivo, osim to se bavi svojim problemom. Ako i radi neto to je vidljivo, to to mirno sedi, die ili se ee po obrazu, on svoju panju ne usredsreuje na ove radnje. Od svih tih radnji on je izdvojen, u njima on ne uestvuje, on je odsutan. I pored toga to je to prilino proizvoljno i neprecizno, za ovu priliku u zadrati glagol razmiljati da opiem ovako neangaovano miljenje le Penseura. Nesumnjivo da postoje i sluajevi miljenja izmeu ova dva, kada se javlja i neto od angamana tenisera i neto od neangaovanosti le Penseura. Neko ko neto radi dosta promiljeno, na primer neko ko se kugla i ko razgovara sa svojim advokatom, moda je tu negde na pola puta. Naravno, mi smo isuvie naobraeni da pretpostavimo da se, samo zato to je aktivan, svren glagol u odreenom vremenu u reenici u kojoj nominativ oznaava neku osobu, za tu osobu mora rei da vri neku radnju ili da neto radi. Glagoli nestati, naslediti, spavati, liiti na (neto), preiveti, podlei, znati, posedovati i zaboraviti predstavljaju jasne sluajeve aktivnih, ponekad i prelaznih glagola u odreenom vremenu, i uopte ne moemo da budemo ni dovedeni u iskuenje da ih smatramo za glagole delanja, 2eleo bih da vam ukazem na posebnu klasu klasu istina dosta tronih granica aktivnih glagola u odreenom vremenu koje lako moemo da budemo dovedeni u iskuenje da pogreno smatramo za glagole delanja. Ovim glagolima dau metaforiki naziv
16 Svest i saznanje

242

GILBERT RYLE

priloki glagoli, mada ovaj naziv ne treba uzeti previe ozbiljno. Evo jednog razloga zato taj naziv ne treba uzeti isuvie ozbiljno: koristiu taj naziv tako da s njim pokrijem iroko podruje stvari koje imaju veoma malo zajednikog osim jednog negativnog obeleja. Razmotrite aktivan glagol odreenog vremena, uriti. Ako kaete da neko uri, jo nije reeno ta on radi, ve samo da on radi ono to radi bilo ta da je to nenormalno velikom brzinom. On moe urno hodati, kucati na maini, itati, mrmoljiti ili jesti i tako dalje u beskonanost. Nareenje pouri samo je poetak jednog nareenja po njemu se, van nekog konteksta, ne moe ni postupiti ni ne postupiti. Glagol uriti nazivam prilokim glagolom delimino i zato to se svaka potpuna reenica koja sadri takav glagol moe parafrazirati pomou reenice sa nekim pravim glagolom delanja, koji blie odreuje prilog urno ili izraz u urbi. To mogu izraziti i na sledei nain: zurenje nije neka autonomna, nezavisna radnja ili aktivnost kao to su hodanje, kucanje na maini i jedenje. Nareenje, hodaj! kucaj! i jedi! nareenje je koje se moe izvriti: ta mogunost nije nikako umanjena prilinom neodreenou nareenja. Ukoliko zatim jedem bilo jastoga bilo hleb bilo on time sam ipak izvrio to nareenje da jedem. Kako bih izvrio ili odbio da izvrim nareenje da pourim, moram da radim neto autonomno X, na primer da jedem ili mrmoljim itd. To je neophodno da bi uopte i postojalo neko urno ili ne-urno X-ovanje koje bi ili bilo u skladu sa ve shvaenim nareenjem ili bi se o njega ogluilo bez obzira da li je nareenje odreeno ili neodreeno. Pokuavati, zabuavati, uspevati i neuspevati isto tako nisu autonomne aktivnosti. Mora postojati neko X-ovanje, da bi to bilo uspeno ili neuspeno, teko ili lako, marljivo ili smunano X-ovanje. Paziti ili biti paljiv, budan ili oprezan, nije iz istog opteg razloga autonomna radnja. Nareenje: pazi! (i nita dalje) ne moe da se poslua ili ne poslua ako se tu ne podrazumeva neki

MILJENJE I RAZMILJANJE

243

dodatak. Voziti i paziti ne znai raditi dve stvari kao to su voziti i pevati. Mogu da prestanem da vozim i da nastavim da pevam ili obratno. Prvo mogu da radim dobro a drugo ravo; prvo mogu da radim posluno a drugo neposluno. Ne mogu, meutim, da prestanem da vozim a da nastavim da radim sve ono to zahteva panja pri vonji. Kada izvrim Vae nareenje da paljivo vozim ne izvravam dva nareenja ujedno, pa tako i ne mogu da se 0 prvo nareenje ogluim dok izvravam ono drugo. Ako neko neto spontano otpone da radi ili se prihvati neto da uradi moda da iznese neku primedbu i ako to ini sa izvesnim stepenom obazrivosti u elji da izbegne i ispravi greke i neuspehe, i ako, dok to ini, on, na osnovu svojih uspena i neuspeha, tekoa i netekoa, poneto i naui, moe da tvrdi i mi emo mu to dopustiti da je mislio ta radi. Za razliku od nekog ko je u delirijumu, on je u tom trenutku hteo da neto kae, i to neto a ne bilo ta; on je pokuao da donekle zadovolji zahteve gramatikih pravila, utivosti, razumljivosti, relevantnosti itd. koje je ve nauio; pokuao je da ne ponovi svoje ranije greke i sluajeve neadekvatnog izraavanja kao i da iskoristi i pobolja ve postignutu sposobnost adekvatnog i uspenog izraavanja. Tako, uz pomo svojih u izvesnoj meri obuenih umnih sposobnosti, on prati ono to radi i upravo u toj meri ne obraa panju na neto to je van svega toga. On nije neto rasejano izgovarao, niti je buncao, ni mrmoljio ni neto sricao napamet. Neto od onoga to on radi ponekad bismo opisali i to samo u filosofskim krugovima rekavi da su njegovom delatnou u ovom sluaju delatnou kojom se uestvuje u razgovoru upravljala pravila. Postojala su, naime, inter alia i negramatinosti, grubosti 1 irelevantnosti, kojih se on klonio i koje bi on ispravio ili poricao upravo zato to su to greke takve vrste ili bi to one bile. Za njega se s pravom kae da je mislio ta radi, naime uestvuje u razgovoru, i to ne zato to je pored toga to je neto
16*

244

G1LBERT RVLE

izgovarao a to je uostalom upravo ono to je radio postojalo jo neto autonomno to je on takoe radio i to je mogao da nastavi da radi poto je prestao da izgovara. U njegovom govoru postojali su izvestan stepen inicijative, panje i poduavanja samog sebe. Ali, nijedan od ovih elemenata nije bio neka autonomna delatnost ili radnja. Nijedna od njih nije sa njegovim izgovaranjem rei stojala u onom odnosu u kojem stoje pevanje i voenje ili, ak, pokreti okretanja volana i pokreti pritiskanja na pedalu prilikom vonje. Njegov govor nisu pratili niti su s njim bili izmeani delii neeg drugog, to je on takoe radio; ako su ga i pratiU kao to se to esto deava to to ovakva pratnja postoji ne predstavlja onaj razlog zbog kojeg se za njega s pravom kae da misli ta govori. Ne postoje neke posebne hronike o njegovom miljenju, bez kojih njegov govor ne bi bio razgovor; isto tako, ni urni dorukovalac ne moe sa svoje strane da ispria jednu hroniku svog dorukovanja a drugu svog Zurenja. Moemo upitati da li je taj uesnik u razgovoru razgovarao na engleskom ili francuskom ili, ako se nalazi u nekoj bunoj fabrici, da li je moda razgovarao pomou pokreta i grimasa. Ne moemo, meutim, upitati da li je, kada je mislio ta da kae, kako i kada to da kae i kako i kada to da ne kae dakle kada je mislio i inio sve to je u pogoledu miljenja tu potrebno da li je to obavljao na ruskom, nemakom, pokretima ili predstavama. Ne postoji neko to koje tu dolazi na red posle onog to je izgovorio. Niti pak moemo pitati da li je neko ko je budno sluao, to svoje budnovanje obavljao pokretima ruke ili oiju ili pak na norvekom. Ne postoji neko posebno to koje se tu obavlja. Kada bismo se sluili mojim vetakim glagolom budnovati, bio bi to onda priloki glagol, koji bismo mogli zameniti naim ve poznatim prilogom budno. Naravno, ako neko ko neto radi misli ta radi, onda nam on, za razliku od rasejanog ili delirinog oveka, kasnije obino moe da kae ako za to

MILJENJE I RAZMILJANJE

245

ima odgovarajue obrazovanje ta je to to je pokuavao da uradi i zato je to inio, ta ga je dovelo to toga da se izvinjava, okleva ili zastane a zatim opet zapone i tako dalje. Ako to dopustimo, ne znai da istovremeno smatramo da kada je mislio ta radi, kada je X-ovao, onda je morao da radi i neto drugo pored toga, da K-uje, na primer da sam sebi, u glavi, govori neto sluei se pri tom, indikativnim, imperativnim ili optativnim engleskim ili francuskim reenicama; niti, naravno, to znai da smatramo da je morao da neto sebi, svojim unutarnjim okom, predstavlja. Moda je on u stvari neto od sveg tog Y-ovanja i radio, ali samo na osnovu toga to je to radio, on ne stie pravo da se za njega kae da je mislio ta radi. tavie, moda on i nije mislio ta radi, X-uje, upravo zato to je radio neto od ovog y-ovanja kako je to stonoga uvidela kada je pokuala da tri dok je razmiljala kako da tri. Ukratko, miljenje ne-rasejanog i ne-delirinog govornika nije neki poseban akt ili povorka akata niti pak posebna povorka bilo eg drugog. Kada se u cilju opisivanja ovakvog govornika u ovom kontekstu, koriste glagoli misliti, pokloniti mu svu panju itd., onda su to priloki glagoli, kao to je to moj vetaki glagol budnovati. Njegovo miljenje nije neko autonomno delanje ili delatnost; niti je to istovremena povorka autonomnog bilo eg drugog. To uostalom nije ni njegovo budnovanje ono je sigurno samo jedan element u njegovom miljenju u sluaju kada on misli ta govori. uo sam da se jedan deo mojeg stanovita prikazuje na sledei nain, koji ja odbacujem: kau mi, ponekad, da iako miljenje sigurno zahteva ovo ili ono prevozno sredstvo, ipak su neki filosofi toliko krti u pogledu vozila koje smatraju prihvatljivim da, ograniavajui taj broj, kau da miljenje kao svoje vozilo trai samo delove engleskog ili francuskog jezika itd., ili da su mu potrebne slike; ili da ono moe da se odvija ili samo u delovima bilo engleskog bilo francuskog jezika ili samo u

246

GILBERT RYLE

slikama (u svesti). Zatim se sugerira da filosofi treba da uvedu vie vrsta vozila, kao to su kod tenisera pokreti runog zgloba i oiju ili pokreti jezika i uljenja uiju uesnika u razgovoru; ili pokreti prstiju daktilografa i tako dalje. Ja u celini odbacujem ovaj model vozila i putnika. Priloki glagoli nisu glagoli za autonomne radnje, pa tako nisu ni autonomne radnje koje, kao vonja bicikla i udaranje u ice, zahtevaju ovaj ili onaj aparat. Zuriti sa dorukom zaista zahteva jedenje, ali ne kao svog prevoznika ve, grubo reeno, kao to prilog zahteva neki pogodan glagol. Borbenost i lukavstvo u tenisu zaista zahtevaju udarce lopte, ali ne na nain na koji nervoza zahteva neko zidanje ili tesanje ili nain na koji marmelada zahteva hleb ili dvopek. Zamor od planinarenja ili sklonost ka stihotvorenju na latinskom zaista ne mogu da postoje bez stena ili latinskih reci, ali to ne zato to su bez njih oni zaglibljeni ili ostavljeni na cedilu, ve zato to bez njih nema ni tog zamora ni tog stihotvorenja. Pre nego to nastavim, pomenuu samo da veliki broj glagola delanja koji mogu da se javljaju u potpunim nareenjima, delimino jeste a delimino i nije priloki. Glagol istraivati u sebi ve ukljuuje i pojam paljivo; glagol pogreno napisati1 ve ukljuuje pojam pogreno. Neko ko sprintu] e mora i da tri a i da uri; ako neko dere, on, mada mora jesti, ne moe da jede probiraki. Sada dolazimo do pitanja kakvim se radom le Penseur bavi. Ono to on radi, kratkoe radi, nazvau razmiljanje, iako ovaj naziv, razume se, ne obuhvata prilian broj stvari koje bi te Penseur mogao da radi, kao to su sanjariti, melanholino premiljati, presliavati u sebi ranije nauene datume vladavine engleskih kraljeva ili naravno, praviti se kao da se toboe razmilja.
1

mi spe 11* (prim. prev.).

MILJENJE I RAZMILJANJE

247

Kada o miljenju mislimo na apstraktan nain obino mislimo na razmiljanje, raunanje i odluivanje itd. Platona i Euklida smatramo za Mislioce na osnovu njihovih razmiljanja; tako ne mislimo o Bradmanu, Chaplinu i Tintorettu. Imenicom u mnoini misli obino ukazujemo na ono to razmiljanja le Penseura sadre ili pak na ono na emu e ona svriti, ako budu dalje napredovala. Upravo zato to nae razmatranje zapoinjemo od razmiljanja kasnije se oseamo prinueni da pretpostavimo da kada teniser misli ta radi, on mora kao u neki sendvi da ugura neke prolazne krike razmiljanja izmeu paradi tranja, zamahivanja reketom i praenja lopte. Poto razmiljanje stie pravo da bude jedna autonomna delatnost ili bar to tako izgleda, onda i priloki izrazi kao to su namerno, budno, paljivo, lukavo, probno, eksperimentalno, odluno itd. izgleda da trae da ih se shvati kao da oznaavaju neto posebno i autonomno to teniser mora da potajno radi, pored onoga to vidimo da autonomno i radi. Iako niko ne misli da se neko, ko se trudi da uhvati voz, istovremeno bavi i sprintovanjem a i zurenjem, svi padamo u iskuenje da pretpostavimo da teniser, da bi se sluio svojom pameu, mora da vri i miine pokrete a i mnotvo kratkih, otrih razmiljanja. Cilj mi je da pokaem, ako to mogu, da je pojam uestvujueg miljenja, kao to je miljenje tenisera ili uesnika u razgovoru, osnovni pojam, a da se pojam neuestvujueg miljenja i razmiljanja, kao to je miljenje le Penseura, na njega nadovezuje. Pojmovi biti zamiljen i imati misli ne objanjavaju pojam inteligentnog X-ovanja, gde X nije glagol miljenja, ve je neophodno da ih se pomou tog pojma objasni. Kada Platon kae da prilikom miljenja dua sama sa sobom raspravlja, on veoma grubo i mnogo uoptava, polazei ne samo od sluaja razmiljanja ve i od sluaja jedne ili dve posebne vrste razmiljanja, naime od filosofskog, a moda i od sudskog razmiljanja. Ako, na primer, te Penseur po-

248

GII.BERT RYLE

kuava da u stihu zavri neku poalicu ili pak da se seti broja telefona svoga prijatelja iako tada nesumnjivo razmilja on sigurno ne raspravlja sam sa sobom, osim per acciaens i en passant. A ako on i per accidens i en passant pomalo i raspravlja sa samim sobom, zavretak poalice ili broj telefona koje trai nije neto ako toga uopte i ima o emu se odluuje u okviru ove unutranje rasprave. Mi mislimo uvek kada raspravljamo, bilo unutra bilo spolia. Ne raspravljamo, meutim, uvek i kada razmiljamo. Ponekad filosofi i psiholozi, govorei s neto manje ograda od Platona, kau da u miljenju, to jest u onom to nazivam razmiljanje, mislilac mora, bilo u svojoj glavi bilo sotto voe bilo rtaglas, da samom sebi neto govori; u ovom sluaju njihova re govoriti ima mnogo iri domen nego to ima re raspravljati. Na primer, pripovedati jeste govoriti ali ne i raspravljati; a ni propovedanje u veini sluajeva nije raspravljanje. Ovi filosofi i psiholozi ponekad svoje stanovite izlau tako to kau da mislilac mora da misli na engleskom ili na francuskom, itd., ili ponekad, da on mora da misli u simbolima ma kakvi oni bili. Sigurno da ima mnogo zadataka kojima te Penseur moe da se bavi, mada to ne mora, zadataka koji su na ovaj ili na onaj jezike prirode ili obuhvataju takve zadatke. Na primer, on moe da pokua da sastavi neku pesmu ili zdravicu, da prevede neto od Horacijevih pesama na srpskohrvatski, da spremi predavanje za nestrunjake o neemu to iziskuje njima stranu, strunu terminologiju, da se pita da li da podvue neku re, kako da je napie i tako dalje. U tom sluaju njegov poseban problem jeste manje ili vie teak jeziki problem ta da kae i kako to da kae ili da napie. On mora da smisli pogodne francuske ili nemake izraze i reenice; a to bolje vlada francuskim ili nemakim, za njega je lake da to i smisli. On moe tako dobro da vlada francuskim ili nemakim da njegov zadatak, u veini sluajeva, ne samo da uopte nije

MILJENJE I RAZMILJANJE

249

teak, ve je lak, ak sasvim lak. Tada moemo rei, u vidu pohvale ili kao izraz zavisti, da nasuprot nama on moe da misli na francuskom ili nemakom. Da bi naao prave francuske ili nemake izraze ili reci koje su mu potrebne, on za njima ne mora da traga vie nego to mi, uglavnom, moramo da tragamo za engleskim recima ili izrazima koji su nam potrebni kada govorimo sa nekim kome je to maternji jezik. Kada se bavi izvesnim ex officio jezikim zadacima, on moe da nae potrebne nemake reci i izraze a da se uopte ne uputa u neko traganje. Ali, iako te Penseurov zadatak moe da bude zadatak pesnika, prevodioca, pozdravoslovca ili pak zadatak nekog korektora, on to sigurno ne mora da bude. On ne mora da se pita kako da neto kae ili napie. Njegov je problem moda problem istoriara, matematiara, mehaniara, ahiste, detektiva ili filosofa. To nije problem izraavanja, iako sa sobom moe da nosi i neke probleme izraavanja; ovi problemi izraavanja mogu da budu laki, dok je njegov problem zagonetan, i obratno. Resiti ove probleme izraavanja nije isto to i resiti njegov problem. Ako Smith moe da misli na nemakom znai da on obino nalazi da mu je veoma lako da na prikladnom nemakom izrazi ono to na nemakom eli da izrazi, onda time jo nita nismo rekli o njegovim filosofskim, matematikim i detektivskim razmiljanjima, ve samo o njegovim komunikacionim poduhvatima preko jezikih granica, naime, rekli smo da on dobro vlada nemakim. To za sobom ne povlai da on, dok se hvata u kotac sa filosofskim problemom, samom sebi govori neto na nemakom ili na njegovom maternjem jeziku, engleskom. Gledite po kojem on to mora da radi nuno se zasniva na naem drugom. Ne kaem da ne postoje takve osnove, za, mter alia, filosofsko razmiljanje. U stvari, mislim da neki, recima neiskazan, argument spada onamo gde spada i stih isto tako neiskazan nigde. Ali ovaj tok argumentacije neu dalje da sledim, jer le Pen-

250

GILBERT RYLE

seur moe da razmilja, iako nita ne dokazuje niti sastavlja neku pesmu, govor ili odgovor. Do sada sam otro protivstavio sluajeve kada neko misli ta radi, na primer razgovara ili igra tenis, sluajevima kada neko razmilja ime se, na primer, le Penseur bavi, dakle miljenje koje u neemu uestvuje, miljenju koje ne uestvuje. Le Penseur se na neto usredsreuje, ali ne na to gde on sedi ili kako sedi ili na to da pridrava svoju bradu rukom kojom je pridrava. On je, metaforiki reeno, miljama daleko, dok teniser ne moe da bude miljama daleko, a da ipak igra tenis. Ali, iako je usled ovog dranja na odstojanju ili neuestvovanja samo le Penseurovo miljenje u znatnoj suprotnosti sa teniserovim miljenjem, koje uestvuje u njegovoj igri, ono, kao i igranje tenisa, zahteva priloke odredbe kao to su pokuavanje, isprobavanje, eksperimentisanje, uvebavanje, inicijativu, izbegavanje ili ispravljanje omaki, otpor prema odvraanju panje, zainteresovanost, strpljenje, samopoduavanja itd. Bilo ta da je to ime se le Penseur bavi, a na osnovu ega tvrdimo da on razmilja, ni on kao ni teniser ne moe da se time bavi rasejano ili delirino ili infantilno. Kao ni teniser, ni on ne moe da bude rasejan ili da spava ili da bude neki apsolutni poetnik. Obojica moraju podjednako da budu qui vive. Le Penseur nita manje nego teniser mora do izvesnog stepena da se ovde i sada slui svojom, bar delimino obuenom, pameu. On ne moe a da ne misli ta radi, da ne X-uje budno, istrajno itd. I tako je ak i miljenje koje ne uestvuje ni u emu drugom, tj. razmiljanje kao i igranje tenisa vrsta uestvujueg miljenja. Glagol za aktivnost razmiljati pretpostavlja priloki glagol misliti. Ali, dok teniser mora da se slui svojom pameu pri inter alia pokretanju svojih nogu, praenju lopte, mahanju reketa i tako dalje, sasvim smo, izgleda, izgubljeni kada treba da predloimo neko odgovarajue autonomno X-ovanje ili X-ovanja, takva da le Penseur mora da X-uje manje ili vie ispitivaki, nesigurno,

MILJENJE I RAZMILJANJE

251

istrajno, borbeno, savesno ili lukavo. Kakvo je to X-ovanje koje te Penseur radi ne-rasejano, ne-sanjivo, i ne-delirino, a koje, da ga on radi rasejano ili sanjivo ili delirino, ne bi ni predstavljalo premiljanje, proraunavanje, itd.? Deo onoga to nas tu zbunjuje sigurno je naa uzaludna pretpostavka da e nae zahteve zadovoljiti samo jedno jednoobrazno X-ovanje. Ali usled toga se neu posluiti sada ve presvetim sredstvom porodine slinosti, pre nego to iscrpem sve druge mogunosti, samo tada ga i treba upotrebiti. Ali od poetka imajmo na umu da za le Penseura sigurno moemo rei da razmilja ili premilja ak i ako je u sred komponovanja muzike, pa i ako pokuava da sastavi ili opovrgne neku filosofsku ili skotlandjardovsku argumentaciju, ili ako pokuava da pronae da li je broj 1.000.001 paran ili pokuava da resi ahovski problem, ili da se priseti broja telefona ili da azbuku srie unutrake. Ovde treba primetiti da priloki glagoli mogu da budu piramidnog oblika a to e se, nadam se, moda pokazati relevantnim za nae istraivanje, i to na sledei nain: Ako jedem doruak, moete mi rei da se pourim sa dorukom. Ako vas posluam, to ne inim na taj nain to u krenuti da dorukujem poto to ve inim ve tako to u ubrzati tempo mog dorukovanja. U tom sluaju posluno urim s mojim dorukovanjem. Ako mi je vae nareenje mrsko, ali ne smem da ga ne posluam, onda se oklevajui pokoravam vaem nareenju da pourim sa dorukom. U tom sluaju dorukujem oklevajui a posluno urno. Tada ne dorukujem s oklevanjem niti nuno sa oklevanjem urim s dorukom; ja se sa oklevajuom poslunou urim s dorukom, iako sam mogao i ilo da pourim sa njim, da ste mi vi naredili da ne inim to to inim. I tako dalje, u principu, u beskonanost. Neophodno je zapaziti da nijedan od ovih priloga ne moe da se upotrebi ako onaj najnii na lestvici nije stavljen uz neki ne-priloki glagol ili delimino ne-priloki glagol, u ovom sluaju

252

GILBERT RYLE

glagol dorukovati. Ovo ne izlaem da vas podsetim na neto kolske gramatike; moj cilj je da iznesem jednu od posledica onoga to se moe imati na umu kada se jedan pojam nazove parazitski drugom pojmu. Pokoravanje moe da bude parazitsko zurenju, a ovo zatim parazitsko dorukovanju: velike buve imaju male buve... Pojam krae je parazitski pojmu posedovanja; pojam pretvaranja da se krade je parazitski pojmu krae; i pojam buntovnog pretvaranja da se krade je parazitski pojmu pretvaranja da se krade. I tako dalje. Kada je namera s kojom onaj koji dela izvodi X podreena nameri sa kojom e on da izvodi Y ili s kojom bi on to inio, moemo rei da je njegovo X-ovanje u pogledu namere parazitsko njegovom F-ovanju. On mora da ima na umu Y"-ovanje, kako bi na umu imao X-ovanje; a moda, da bi imao na umu F-ovanje, on mora da ima na umu i Z-ovanje. A sada da se pozabavimo neim sasvim drugim, ali ipak u vezi sa ovim. Setajui se po igralitu golfa vidimo mnotvo parova ili po etiri igraa kako jedan za drugim gaaju jednu rupu za drugom. Ali vidimo i jednog jedinog igraa kako sa est lopti ispred sebe, jednu po jednu udara u pravcu jednog te istog travnjaka. Zatim on odlazi, skuplja lopte i vraa se gde je bio ranije, i sve to radi ispoetka. ta on to radi? On ne igra golf; on nema protivnika; on loptu ne kei u rupu; on rukom reda lopte na travnjak sa kojeg e da ih udari. Oigledno, on veba poetne udarce. A po emu se razlikuje uvebavanje poetnog udarca od nekog pravog? Po vie stvari. S negativne strane, on ne pokuava da dobije me, jer nema nikakvog mea. Niti pri vebanju on izvodi poetne udarce i radi jo" neto pored toga. S pozitivne strane, on svaki od udaraca izvodi kao deo samoobuavanja. Obuavanja za ta? Obuavanja da izvodi poetne udarce u buduim natjecanjima. On ne moe da veba a da na neki nain nema na umu ne-vebovne poetne udarce u buduim stvarnim natjecanjima. Pun opis onog ime se on

MILJENJE I RAZMILJANJE

253

bavi mora da pomene i njegove misli, u nekom smislu, o buduim ne-vebovnim poetnim udarcima. Oni su to zata se on obuava. Njegova aktivnost, vebanje poetnih udaraca, parazitsko je izvoenju poetnih udaraca u meu. O vebovnim poetnim udarcima moemo primetiti sledee, to e nam kasnije biti od koristi: 1. Prvo, u njihovom punom opisu pominje se to da igra ima na umu mogue ili budue poetne udarce u meu. Uzaludno je vebao ako njegova igra u ovim natjecanjima ne pokae nikakvo poboljanje. 2. Drugo, uslovi pod kojima se moraju izvoditi poetni udarci u meu ne ukljuuju neke vebovne udarce: vebovni udarci su u izvesnoj meri izdvojeni od tih uslova. Veba moe da pone igru odakle hoe; moe da udari a da ne eka na svoj red; on ak ne mora da ima oznaku pred rupom da bi prema njoj ciljao, dovoljan mu je neki panj u polju. Potrebno mu je samo da ima mai. On ak moe da proe i bez maija i lopti za golf: njegove potrebe mogu da zadovolje i obian tap i maslaci. Kako se njegova zavisnost od spoljanjih okolnosti i zavisnost od opreme smanjuju, tako se i njegove radnje prilikom vebanja sve vie i vie pribliavaju istim slobodnim varijacijama, to jest, neemu to zavisi od njegove apsolutne inicijative i slobodnog izbora. Ve sad u da nagovestim da njegova delimina izdvojenost od okolnosti i opreme golf-meeva ukazuje na put ka le Penseurovoj potpunoj ili skoro potpunoj izdvojenosti od onog to postoji i to se oko njega deava. Ima mnotvo aktivnosti osim vebanja koje s njim dele ova dva kardinalna obeleja: parazitizam namera i izdvojenost od okolnosti, (a) Glumac koji uestvuje na probi ne glumi ve uestvuje na probi u cilju glumljenja. Ovoga jutra on pokuava da za premijeru dostigne savrenstvo u govoru i pokretima. On danas uzalud proba, ako te veeri zaspe. On moe da proba u muftiji, u svojoj sobi, bez publike, aptaa i kolega-glumaca, u mraku. Pri svo-

254

GILBERT RYLE

joj probi on je u veoj ili manjoj meri izdvojen od okolnosti i osloboen opreme. Ipak pun opis onoga to on radi, izraen pomou onog za ta on to radi, mora da pomene i pozorine predstave koje, ako se izvedu, nee biti izdvojene od okolnosti u kojima se odigravaju i osloboene od potrebne opreme, (b) Uitelj kuvanja poduava na taj nain to demonstrira kako se pravi voni kola. On moe, ako to hoe, da demonstrira sa solju umesto sa eerom, sa hladnom penicom, i to tako da proces peenja koji bi u sluaju pravog pravljenja kolaa trajao itav sat sada traje deset sekundi, i tako dalje. Njegov uspeh ili neuspeh sastoji se u kasnijem spravljanju dobrih i loih kolaa njegovih uenika. Ako i kada se oni budu bavili spravljanjem kolaa, oni e to raditi pod potrebnim kulinarskim uslovima. (c) Deak koji pokuava da preskoi aleju cvea moe biti da niti veba da bi se usavrio u preskakanju niti svojim prijateljima prikazuje svoju vetinu, ve samo eksperimentie, samo pokuava da utvrdi da li on moe da je preskoi ili ne. On se ljuti na odrasle koji ga gurnu da bi mu pomogli, poto mu to onemoguuje da utvrdi ono to je eleo. I on takoe ima izvesnu meni izdvojenosti od okolnosti. On sam moe da izabere kada e da skae i sa koje strane. Njemu gledaoci nisu potrebni. Potrebne su mu samo njegove noge, aleja cvea i moda dobro svetio. On moe da utvrdi da li je u stanju da preskoi aleju cvea iroku tri stope ak i bez aleje cvea, poto moe da odredi razdaljinu od tri stope bilo gde, na travnjaku ili na prolazu, i moe da pokua da nju preskoi, (d) Neke su radnje pripreme za druge radnje, kao to je to proiavanje grla pri pevanju ili napumpavanje guma bicikla pre odlaska na vonju biciklom. To pevanje ili vonja biciklom ne mora da se dogodi, ali punopis pripremne radnje zahteva da se pomene nameravano ili oekivano pevanje ili vonja biciklom. U skladu s tim, grlo mogu da proiavam kako bih stvorio laan utisak da u sad da zapevam. Ovo proiavanje grla nije pretvaranje da se pro-

MILJENJE I RAZMILJANJE

255

iava grlo: to je prethodno proiavanje grla kao priprema za pevanje. Njegov pun opis zahteva da se pomene na posredan nain i pevanje. Oigledno da grlo mogu u cilju pevanja proistiti i bez onog pratioca koji e mi biti potreban za pevanje. (e) Cimanje bezlisne grane drveta moe istovremeno da bude i eksperiment i priprema. Onaj koji bi se moda popeo na drvo eli da utvrdi da li je grana dovoljno jaka; on to ini da bi se, ako je dovoljno jaka, na nju popeo, a ako nije, da to ne ini. Nema niega to bi spreilo da to cimanje grane bude i prikazivanje nekom neupuenom, jedne od tehnika penjanja uz drvo. Onaj ko isprobava granu moe i da ne pokua da se danas popne na drvo. On eli da utvrdi njenu jainu za sutranje ili neko budue penjanje ili to ini za nekog drugog ko bi se hteo popeti na drvo. Penjanje na drvo zahtevae dvadeset minuta i pogodno odelo. Isprobavanje grane ne zahteva toliko vremena niti takvo odelo. (f) Pretvarati se da se X-uje nije i X-ovanje, ali u punom opisu onog to radi onaj ko se pretvara mora da se pomene i X-ovanje. Ako je pretvaranje da se X-uje kao to je to esto sluaj pokuaj da se neko prevari, uspeh je u tome to gledalac misli da onaj ko dela X-uje ili pokuava da X-uje. On se uzalud pretvara, ako gledalac nije prevaren. Oigledno onaj ko se pretvara da X-uje moe da bude osloboen raznih pomonih sredstava potrebnih za kovanje. Mogu da se pretvaram da sam bogat a da nemam mnogo novaca. Ili pak mogu da se pretvaram da poznajem Budimpetu, a da u njoj nisam bio. (g) Razmotrite na kraju pojam ekanja moda ekanja na voz. Uzalud ekam ako voz ne pristigne ili ako sam na pogrenom peronu ili ako uem u pogrean voz. Pun opis onoga to radim na peronu zahteva da se pomene moje mogue-hvatanje-voza. Ovde ne postoji neko posebno Xovanje koje moram izriito da vrim da bi za mene s pravom bilo reeno da ekam. Mogu da sedim ili da stojim ili da se etam, puim ili zaponem reavanje ukrtenih reci, mogu da razgovaram, zviduem ili da

256

GILBERT RYLE

utim. Sve to je potrebno jeste da ne inim nita to bi me spreilo da uhvatim voz ili da ne idem nigde ili da ne ostanem nigde gde bi to moglo da se desi. ekanje je uzdravanje od radnji koje se sukobljavaju sa ciljem. Stoga ekanje uopte ne zahteva nikakvu opremu, ve samo jednostavan uslov da se ostane u blizini mesta gde e voz da doe i da se ne zaspi. I tako je moda le Penseurova totalna izdvojenost, iskljuenost ili udaljenost od svega to se oko njega dogaa in excelsis slina nezavisnosti od mnotva pomonih sredstava, igraa koji veba golf; ili nezavisnosti uitelja kuvanja od mnotva kuhinjskih pomonih sredstava; ili nezavisnosti putnika od bilo kakvih pomonih sredstava sem, grubo reeno, samog perona. Svi mi znamo iz naeg sopstvenog iskustva na koji nain razmiljanje moe da zahteva eksperimentisanje, ispitivanje, probe, vebanje i dosta istog ekanja. Pretpostavimo da je le Penseur kompozitor koji pokuava da komponuje Maarsku rapsodiju, ma ta to znailo. Jue je sedeo za klavirom, isprobavajui razne note i melodije na dirkama. Note, koje je on da to nepotpuno opiemo stavio na hartiju bile su, kad bismo dali pun opis, razna brisanja, menjanja, saimanja, ponovna saimanja, pokuaji itd. onog to e budui trubai i violinisti, nadajmo se, jednom svirati. Danas, zbog velikog spremanja u njegovoj kui, on sedi na steni na brdu, upola pevui ariju melodije, brie ih i menja, vri probe itd. Danas, za razliku od juc, on ne koristi nikakav instrument i ak ne mora da se brine da li e da probudi bebu. Sutra e moda nastaviti da komponuje svoju rapsodiju i to e initi a da pri tom tiho ne pevui melodiju. On uje samo u svojoj glavi jo nedovrene odlomke i delove muzike. Melodije koje isprobava, odbacuje, menja, saima, ponovo proba itd. gotovo su sasvim izdvojene od spoljanjih okolnosti i nije im uopte potrebna nikakva oprema. One su njegove sopstvene stoprocentne slobodne varijacije.

MILJENJE I RAZMILJANJE

257

Meutim, ako le Penseur sastavlja ne muziku nego zdravicu, onda, bez obzira da li on pored toga i sasvim sluajno, rasejano, zvidue neke muzike odlomke, on mora, oslanjajui se na svoje sopstvene snage, da sastavlja rei-kandidate, izraze i reenice. Ali on je slobodan da ih sastavlja bilo glasno bilo sotto voe, bilo u svojoj glavi, bilo mastilom na hartiji, bilo duhovnim mastilom na duhovnoj hartiji, itd. Oigledno, njegovo sastavljanje u izvesnom trenutku jo nezapoetog i nezavrenog izraza nije sve ono to on pod punim opisom radi. On eksperimentalno i sa sumnjom isprobava, tako rei samo priblino, i esto odbacuje nekog kandidata za ono to e da odri sutra uvee u Grand hotelu. Ili, moda, on ima probu premijerne veeri sada ve prihvaenog kandidata za zdravicu, ili moda njega koristi kao odskonu dasku sa koje e da krene ka jo nekomponovanom delu; ili moda radi sve ovo zajedno ili samo neto od toga. Ali bilo ta da sada pokuava, njegova je namera osujeena ako se sutranja veera otkae; a ono to on sada radi probno i u vidu probe, ne zahteva nikakva spoljnja pomona sredstva, aparat, grau ili spoljanje okolnosti ili skoro nikakva, sem moda renika i antologije humoristinih anegdota. Ako le Penseur pokuava da resi neki ahovski problem, on ne mora da zvidue odlomke ni iz ega niti da sastavlja reci ili sledove reci. On moe eksperimentalno da pokree ili premeta figure na ahovskom polju ispred sebe, a da ne bude pod pritiskom nekog protivnika ili sata. Ili pak moe, kao to to ja inim, samo naravno mnogo efikasnije, da razmatra alternativne poteze vizuelno zamiljenih ahovskih figura na vizuelno zamiljenom ahovskom polju; ili moe na neki drugi nain da u mati eksperimentalno pravi alternativne poteze. Ali bilo ta da u tom trenutku nepotpuno radi, pod punim opisom on pokuava da da ah-mat u etiri poteza.
17 Svest i saznanje

258

GILBERT RYLE

Sada bih eleo da kaem da to to je le Penseur izdvojen od svega to postoji i to se oko njega deava, ne znai da on ne misli ta radi, dok teniser misli ta radi videli smo da on svakako mora da to ini. Bolje je rei da ono to on nepotpuno radi jeste u potpunosti ili u vrlo velikoj meri izdvojeno od spoljanjih okolnosti i osloboeno od bilo kakvog aparata. Ono to on radi nepotpuno, na primer tiho zvidue kratku melodiju, u potpunosti ili gotovo u potpunosti je u okvirima njegovog slobodnog izbora i inicijative. To je ista ili gotovo ista slobodna varijacija. On moe da proizvede tonove koje hoe kada to hoe i u kom redosledu hoe. On poseduje sve slobode onoga ko veba poetne udarce i jo vie. On ne mora da ima stopostotnu nezavisnost od okolnosti da bismo imali pravo da kaemo da razmilja. Za mene se s pravom moe rei da se bavim razmiljanjem kada pokuavam da resim ahovski problem i onda kada mi oi vidno preleu stranicu novina na kojoj se nalazi taj problem. Kompozitor moe da dodiruje dirke pravog klavira, a ipak se s pravom kae da je usred komponovanja kao i to da se nalazi u zamraenom kabinetu. Njegova zamiljenost ne zahteva totalnu odsutnost nekog X-ovanja koje se moe videti ili uti. Ali to X-ovanje mora biti potpuno njegovo spontano ad Hb. Pa i vie od toga. Ne samo da le Penseur mora da nepotpuno radi neto to uiva neki stepen izdvojenosti od spoljanjih okolnosti, pa prema tome i neki stepen slobodnog izbora samog autora; ve i ono to on nepotpuno opisano radi mora imati i neki puniji opis. Ono to on nepotpuno radi mora biti na jedan ili na vie naina ili za jedan ili vie stepeni parazit u pogledu namere, kao to su pokreti glumca na probi paraziti u pogledu namera njegovih pokreta na samoj premijeri. Ili kao to su cimanja grane onoga ko se penje na drvo paraziti u pogledu namere poverenju ili nepoverenju koje on ili njegov sin imaju sutradan prema jaini te grane. Fifosof koji nepotpuno u ovom

MILJENJE I RAZMILJANJE

259

trenutku izgovara reenicu ili deo neke reenice moe puno da tako kaemo cima neku privlanu premisu-granu, da bi je upotrebio ili, u protivnom, da je ne bi upotrebio u nekom argumentu koji jo nije gotov, a taj mogui argument moe sa svoje strane zatrebati da bi se pobio prigovor nekog cepidlake. Paraziti u pogledu namere mogu da stvaraju piramide. Velike buve imaju male buve. Na kraju eleo bih da sugeriram da su ovi elementi (a) izdvojenosti od spoljanjih okolnosti, slobodan izbor autora ili ad Hb-nost i (b) parazitizam u pogledu namera, jednostavni ili mnogostruki, ono to filosofi pokuavaju da ukrote kada kau, prokrustovski, da je razmiljanje, na primer, operisanje simbolima ili koridenje jezika, ili kada kau da mislei o mostu Folly Bridge kada se tamo ne nalazim, moram, umoeto njega da u mojoj prisutnosti imam neku vrstu zamene ili znaka za ovaj zakren most kao da jaz izmeu tenisera i le Penseura treba da se ispuni novom vrstom spoljanjih okolnosti ili novom vrstom opreme, samo su te vrste poteene ove grublje stvarnosti. Zeleo bih da kaem da ovaj jaz treba da se ispuni radnjama parazitskim u pogledu namere i autora slobodnog izbora; sastavljanje reci i reenica samo je jedna vrsta ovakvih radnji meu mnogim vrstama, mada je to posebno vana vrsta. Ali ovo nije prilika da se objanjava njihova posebna vanost.
(1966) S engleskog preveo: Aleksandar Pavkovi

17*

Peter T. Geach

IME MISLIMO?

Ovaj rad napisao sam jer su me zamolili da pruim doprinos dijalogu materijalista i antimaterijalista. Predloili su mi da piem u odbranu due, ali razmiljanja oko naslova sa reju dua nisu me dovela do nekog dobrog reenja. Na kraju sam predloio upravo dati naslov, jer on dovoljno jasno odeljuje materijalistike i antimaterijalistike poglede. Materijalisti bi rekli da svako od nas misli nekim svojim materijalnim delom odreenije, modanim sistemom, jer nema nijednog drugog dela tela za koji bismo imali i najmanjeg razloga da smatramo da je organ miljenja. Ja sam antimaterijalista. Jedna forma antimaterijalizma je imaterijalizam stanovite da svako od nas misli nekim svojim imaterijalnim delom, svojim duhom ili duom. Imaterijalizam u ispitivati kasnije; za sad samo ukazujem da materijalizam i imaterijalizam nisu logiki protivreni i oba mogu biti lani. Protiv materijalizma u argumente izlagati tako to u postaviti tri teze o miljenju. (I) Miljenje je aktivnost. Moemo, reeno Lockeovim recima, biti zauzeti prilikom miljenja. Miljenje je neto to nas moe posve obuzeti, neto od ega moemo biti odvraeni i to nas moe odvratiti od drugih stvari, itd. Svaki od ovih naina opisivanja aktivnosti odgovara miljenju koliko i

CIME MISLIMO?

261

fizikim aktivnostima kao to su igranje bilijara ili fudbala. U ovom pogledu glagol misliti je veoma razliit od nekih drugih psiholokih glagola kao to su podrazumevati i razumeti, koji se ne odnose na aktivnosti. Razumevanje nije aktivnost, jer tvrdnja da je X neto razumeo moe da se opravda jedino time to X ima izvesnu sposobnost, a sposobnost nije aktivnost. S druge strane, Sta si radio sve vreme? dozvoljava kao odgovor Mislio ali ne Razumevao: (pokuavao da razumem je moda prikladan odgovor sa odgovarajuim objektom razumevanja za razumem ali biti zauzet pokuajima razumevanja znai misliti, ne razumevati.) I najzad, neija bona fide izjava odluujui je kriterij za ono ta je on uistinu mislio, ali ne i za ono to je razumeo; moe, naime, izgledati kao da je neto razumeo i on moe bona fide tvrditi da je razumeo, a da se ipak ispostavi da nije razumeo. Ubaciu ovde malo istorije. Doktrina o aktima razumevanja sasvim se pogreno pripisuje srednjovekovnim sholastiarima. Mada u obinom latinskom intelligere znai razumeti, srednjovekovni latinski je esto, standardno vraanje Aristotelovom grkom, a intelligere je Aristotelovo noein, to je na grkom misliti o a ne razumeti. Tako homo actu intelligens lapidem kod Tome Akvinskog oznaava oveka koji stvarno misli o kamenu, ne oveka koji razumeva kamen (bez obzira to bi ovo znailo), niti ak oveka koji razumeva re 'kamen'. A actu intelligibile ne znai aktualno razumljivo, gde -ljivo i aktualno kao da se meusobno sukobljavaju a nejasno je koje pobeuje ve se actu intelligibile odnosi na energeiai noeton, aktualno miljeno (o), gde je energeidi, aktualno potrebno da bi se iskljuila sistematska dvosmislenost participa sa -ton, dvosmislenost izmeu stvarnog biti objekt aktivnosti 0 i mogunosti da se bude objekt ove aktivnosti (0-vljivosti). Smatram da je zloupotreba srednjovekovnog argona moda tokom istorije dovela do postuliranja akata razumevanja.

262

PETER T. GEACH

Neto podrazumevati je u prilino drugaijem poloaju. Ako neki ovek bona fide izjavi da je onim to je rekao neto podrazumevao on to jeste podrazumevao, ba kao to je, ukoliko bona fide izjavi da je o neemu mislio, zaista o tome i mislio. Mogue je ak podrazumevanje vezati za odreeno vreme Kad je rekao . . . , podrazumevao je ... Meutim, ima drugih naina da se kae da podrazumevanje nije neki akt, pa ni epizoda aktivnosti. Kad rasreni otac vidi kako njegov porodini gost ui decu da se kockaju i kae: Kada sam pominjao neku igru nisam podrazumevao takvu vrstu igre!, on pri tom ne ukazuje na akt podrazumevanja kojim je mislio na neku drugu vrstu igre u kojoj bi se deca poduavala. I ako vam neko kae da poavi od 1 sukcesivno ispisujete neparne brojeve sve dok vam ne kae da stanete, on moe ispravno rei da je pod tim podrazumevao da posle 101 napiete 103, a da sam nije izvrio nikakav akt podrazumevanja 103 posle 101. Na slian nain, mi ne moemo biti zaokupljeni podrazumevanjem, bilo da nam ono odvraa panju bilo da nas neto od njega odvraa, kao to to moemo kad je re o miljenju. Ovaj deo moga lanka u celini je preuzet od Wittgensteina, jer ja mislim da je on bio u pravu, a ja bih radije da budem u pravu nego da budem originalan, takoe smatram da ovo moe da poslui da se ispravi pogreno shvatanje o tome na ta je Wittgenstein ciljao. Za njega se pretpostavlja da je imao dugoroan program eliminisanja svih akata ili aktivnosti svesti, program koji je on gotovo u potpunosti ostvario to se tie podrazumevanja i razumevanja, dok je miljenje predstavljalo tei problem. Nasuprot ovome, jasno je da je on eleo da protivstavi psiholoke reci koje se odnose na stvarne doivljaje i aktivnosti onima koje se na to ne odnose: to je bila itava poenta ovakvih gramatikih istraivanja koje sam ovde sumirao. I tu se pokazuje smisao tvrdnje da miljenje jeste aktivnost

CIME MISLIMO?

263

ako kontrastiramo glagol misliti drugim psiholokim glagolima koji se ne odnose na aktivnost. Neu se zadravati na ideji redukcije prividno kategorikih iskaza o aktivnosti miljenja na hipotetike iskaze o tome ta bi ovek javno uradio pod izvesnim neostvarenim uslovima. To je samo jedan program, nikakva takva analiza nekog odreenog iskaza nije stvarno data i nijedna, mislim, ne bi uopte bila ni plauzibilna. ovek se zaelo moe pitati kakva je privlanost tog programa, posebno, kad su ve same pogodbene tvrdnje ije su apodoze neispunjene zagonetne za filosofiju. (II) Miljenje je jedna osnovna aktivnost. O vie ili manje osnovnim aktivnostima govorim na skoro isti nain kao to gospoica Anscombe govori o sirovijim i manje sirovim injenicama (u radu O sirovim injenicama u Analysis). Na primer, u datom kontekstu C, radnja (1), povlaenje izvesnih crta na papiru, predstavlja (2) pisanje izvesne reenice na engleskom, dok u kontekstu C (detaljnije odreenom od C) pisanje reenice na engleskom je (3) formulisanje izvesnog koraka u nekoj filosofskoj argumentaciji. Isto tako je, u datom kontekstu C, radnja (1), isputanje izvesnih artikulisanih glasova, (2) naruivanje robe kod bakalina, dok je, u jo blie odreenom kontekstu C, ovo naruivanje (3) dalje zapadanje u dugove. (Treba primetiti da bi u ovom sluaju kontekst radnje C delimino bio odreen i negativnim uslovima, na primer da ovek nije imao novca da plati dugove u koje je ve zapao i da nema izgleda da doe do novca.) U oba primera rei u da je radnja (1) osnovnija od radnje (2), a radnja (2) osnovnija od radnje (3). Izvrenje neke manje osnovne radnje sastoji se uvek u izvoenju osnovnije radnje, pod pretpostavkom odreenog konteksta delanja. Ako je radnja (1) osnovna s obzirom na radnju (2), a radnja (1) se obavlja nekim sredstvom N, nuno ne sledi da na slian nain moemo govoriti o izvoenju (2) pomou N. Isto tako, ako radnju (1) moemo da pripiemo sredstvu N isto koliko i

254

PETER T. GEACH

izvriocu, ne sledi da i radnju (2) moemo isto tako da mu pripiemo. Jer, recimo, dok moemo govoriti o pisanju engleske reenice perom, i dok moda moemo ak rei da pero ispisuje englesku reenicu, teko da moemo rei da je perom formulisan korak u argumentu, a sigurno ne moemo rei da je pero formulisalo argument. Isto tako, ako ovek proizvodi artikulisane glasove govornim organima, isto tako moemo rei da njegovi govorni organi proizvode artikulisane glasove, ali ne moemo rei da njegovi govorni organi naruuju robu kod bakalina, mada moda moemo da kaemo da on naruuje robu pomou svojih govornih organa; a nikako ne moemo rei da je zapao jo dublje u dugove pomou svojih govornih organa na nain na koji je nogama pobegao od svog Ijutitog zajmodavca, a jo manje moemo rei da su ga njegovi govorni organi odveli u dugove. Materijalisti bi greili dakle, kad bi bilo nemogue pripisati miljenje nekom odreenom sredstvu ili instrumentu zato to ono nije osnovna aktivnost. Meutim, otkrie jedne takve materijalistike greke ne mora znaiti da bi naa slika sveta bila znatno razliitija od njihove. U svakom sluaju, meni se ini da je miljenje osnovna aktivnost, da ne postoji neka osnovnija iz koje bi se, u datom kontekstu, aktivnost miljenja sastojala. Ako neko smatra da stvar drugaije stoji, na njemu je da pokae kako je miljenje ne-osnovna aktivnost. Nije mi poznato nijedno takvo objanjenje koje bi iole bilo plauzibilno. Moda bi neko mogao smatrati da u datom kontekstu misliti i imati neke misli znai imati mentalne slike, oseanja, neizgovorene reci itd. koje prolaze kroz svest. Protiv ovog postoje prilino oigledni prigovori, posebno, da se u mnogim sluajevima miljenja i imanja misli ne javlja nita slino to bi moglo biti relevantno. (III) Aktivnosti miljenja ne moe se pripisati poloaj u fizikim vremenskim, serijama. Ovoj tezi u prii postupno. Prvo elim da vam skrenem panju na karakter diskontinuiteta misli na potpu-

CIME MISLIM07

265

nu neprikladnost Jamesovog izraza tok misli. Izraz je neprikladan zato Sto svaka misao ima sadraj koji ne moe da postupno pree u neki drugi sadraj. Ako imam najpre misao da su lavovi opasni, pa onda preem na misao da su tigrovi opasni, to se ne deava postupnom promenom od misli 0 lavu ka misli o tigru. I ak ako misao ima kompleksan sadraj, to ne znai da se elementi u ovom kompleksu mogu javiti odvojeno ili sukcesivno; misao da su svi tigrovi opasni ne moe se sastojati u tome to prvo mislim o svim tigrovima a onda nastavim da mislim o opasnosti. Jer, ma ta B. F. Skinner mislio, svi tigrovi je izraz koji nema znaenja van konteksta neke reenice, jer svi je re ija se uloga sastoji u pokazivanju kako predikat prianja uz subjekat, a slino tome, nema nekog ina miljenja o svim tigrovima osim u kontekstu misli da su svi tigrovi takvi i takvi. Isto tako, iako sigurno mogu imati neku neodreenu misao o opasnosti, sled misli o tigrovima i misli o opasnosti ne bi dao misao da su svi tigrovi opasni. Ukoliko ceo sadraj misli da su svi tigrovi opasni nije istovremeno prisutan kod onog ko misli, takva misao se uopte ne javlja. Miljenje se sastoji iz serije misli, koje se kao diskretne mogu brojati prva, druga, trea,... koje se, ukoliko su kompleksne, moraju javiti tako da su svi njihovi elementi istovremeno prisutni i ne prelaze jedan u drugi postepeno. Istinitost ovog prikaza potvrena je, mislim, uzaludnim pokuajima Williama Jamesa (u poglavlju njegovih Principa na koje sam upravo ukazao) da se utvrdi suprotno. On pokuava da pokae da u misli (recimo) da je pil karata na stolu ima sukcesivnih faza u kojima su elementi koji odgovaraju razliitim recima ove reenice koja poinje sa da pojedinano i sukcesivno istaknuti; on pokuava da dokae da ak 1 formalne reci kao to su je i ako i ili imaju znaenje zato to odgovaraju oseanjima prelaza koja su deo toka svesti, i da sadraj misli nije neto to se u jeziku da izraziti i preneti, ve neto

266

PETER T. GEACH

to moete uhvatiti jedino ako reprodukujete misao kako je ona izreena, sa svim tim oivienim recima i elom reenicom utopljenom u onaj prvobitni oreol nerazgovetnih relacija. Oduzelo bi puno vremena da se pokae ta je sve pogreno u Jamesovom nainu posmatranja. Mogu samo kratko da kaem da Jamesov opis misli zamagljuje njena logika obeleja i ini nemogouim da se uvidi zato se ne moe misliti besmislica iako se moe govoriti besmisleno. (Ako napiete besmislenu reenicu koja poinje sa da, posle Smith ima misao ..., ela reenica e biti besmislena te ne moe biti istinit izvetaj o tome ta je Smith mislio; takve tekoe nema prilikom citiranja besmislica koje je Smith govorio.) Zaista, James izriito kae da je subjektivni smisao stvar oseanja racionalne relacije. Nije iznenaujue da je kasnije u svojoj karijeri James sveano izjavio: Odriem se logike. Pretpostavljam da je u slinom smislu Humphrev u svojoj knjizi o Miljenju govorio o osloboenju psihologije od okova logike. Ako se misli ne javljaju u dejmsovskom toku, ve onako kako sam ja tvrdio kao serija u kojoj se izvestan sadraj misli sukcesivno javlja, bez sukcesije unutar jedne misli i bez postepenog prelaza od jedne misli ka drugoj onda ove misli, ukoliko imaju poloaj u fizikoj vremenskoj seriji, moraju da se jave ili legato ili staccato ili tako to bi kraj jedne morao neposredno biti poetak druge, ili tako to bi izmeu misli morao postojati vremenski jaz bez misli. No, da li smo stvarno vezani za ove alternative? Bolovi i drugi slini senzorni procesi mogu biti dugi ili kratki, neprekidni ili sa prekidima, ali uprkos Longfellovvovih dugih, dugih misli ne mislim da misao (recimo da je pil karata na stolu, ili da je Geachov argument pogrean) moe smisleno da se nazove dugom ili kratkom, niti da u tom sluaju moramo da kaemo da svaka misao mora biti strogo uzev trenutna. Tekoa koja se osea kad treba rei da misao ne mora biti ni duga, ni kratka, ni trenutna, poti-

CIME MISLIMO?

267

e, mislim, iz (moda nepriznate) pretpostavke njutnovskog ili kantovskog shvatanja vremena. Za vreme se uzima da logiki prethodi dogaajima, dok dogaaji, s druge strane, moraju zauzimati deIjive intervale, ili u suprotnim, nedeljive trenutke vremena. Ako ovo shvatanje odbacimo i umesto toga govorimo o vremenskim odnosima, tada ono to ja predlaem jeste da misli nemaju sve vrste vremenskih odnosa koje imaju fiziki dogaaji i, po mom miljenju, i senzorni procesi. Moe se rei da se tokom pola asa izmerenih satom, nekom oveku javila ta i ta serija misli, ali mislim da je nemogue nai interval fizikih dogaaja koji bi bili istovremeni, ili bar priblino istovremeni, sa jednom iz serije misli. Mislim da je Norman Malcolm bio u pravu kad je rekao, na jednom skupu u Oxfordu, da bi neka mentalna slika mogla biti pred neijim duhovnim okom tano onoliko dugo koliko bi bubi trebalo da prepuzi sto. Ali mislim da bi bilo besmisleno rei da sam mislio* datu misao za vreme dok je buba puzila trajno prolo vreme od misliti nema takvu upotrebu. (Beli Vitez je mislio* o nekom planu tako to je mislio imajui izvesne misli sukcesivno: za svaku pojedinu misao izraz mislio je* ne bi se mogao primeniti. Obeleje miljenja za koje sam se upravo zalagao moglo bi vrlo lako dovesti do toga da se ponovo razmotri da li tezu (II) treba prihvatiti. Jer jedan od naina da se objasni zato je pojedinanim aktima miljenja nemogue pripisati poloaj na fizikoj vremenskoj skali jeste rei da miljenje uopte i nije osnovna aktivnost. Ako se neka osnovnija aktivnost moe meriti satom, ne mora isto da vai za manje osnovnu aktivnost koja je obavljena obavljanjem one osnovnije. Stavljanje otrova u pie svoje ene predstavlja akt ubistva u kontekstu koji ukljuuje i kasnije ispijanje otrova i smrt rtve. Stavljanje otrova je merljivo satom, ali kada je izvreno ubistvo? Da li onda kad je otrov stav* Was thinking, trajno prolo vreme u engleskom (prim. prev.).

268

PETER T. GEACH

ljen, ili onda kad je ispijen, ili moda onda kad je ena umrla? To je stvar pravnog odluivanja i pravno gledano to bi mogla biti vana stvar, ali filosofski uzev nema pravog odgovora ubistvo nije merljivo satom. Nema u tome nikakve misterije, nema nikakvog razloga da se kae da se ubistva javljaju u ne-fizikoj vremenskoj skali tad ili ne znam kad, jer ubistvo nije osnovna aktivnost, a osnovni dogaaji koji se tu javljaju stavljanje otrova, ispijanje otrova, bolest rtve i njena smrt svi su oni direktno merljivi satom. Slino tome, kada bi se pokazalo da je miljenje manje osnovna aktivnost u odnosu na neke satom merljive aktivnosti, moda bi prestala da nam izgleda zagonetnom injenica da su neka pitanja o vremenskim odnosima miljenja prema fizikim dogaajima takva da se na njih u principu ne moe odgovoriti. Ovo je taka u kojoj, smatram, moj argument treba da se najpaljivije ispita. No, koliko ja uviam, miljenje jeste osnovna aktivnost. Ako je miljenje osnovna aktivnost, istinitost teze (III) povlai za sobom netanost materijalizma, miljenje nije aktivnost mozga niti bilo kog telesnog organa. Jer osnovne atkivnosti bilo kog telesnog organa moraju biti merljive satom u Fizikom vremenu na nain na koji miljenje nije merljivo. Nikakva fizioloka otkria ne bi mogla utvrditi da su se misli javile upravo tada kad su se javili izvesni modani procesi; i, a jortiori, sugestija da bi modani procesi mogli biti identini s mislima ne zasluuje ak nikakvu dalju raspravu. Materijalizam je, dakle, neistinit. Ali ne sledi da je imaterijalizam istinit. Setiete se da je za sadanje svrhe imaterijalizam uzet kao doktrina da ovek misli nekim svojim imaterijalnim delom, svojim duhom ili duom. Nema neposrednog naina da se ovo izvede iz neistinitosti materijalizma. Ako ovek ne misli nekim svojini materijalnim delom, ne moemo zakljuiti da misli nekim imaterijalnim ukoliko prethodno ne pretpostavimo da ovek u svakom sluaju misli nekim svojim delom, materi-

CIME MISLIMO?

269

jalnim ili imaterijalnim. Zaista, teko je dati smisao izrazu imaterijalni deo, ak i ako umesto deo kaemo konstituent. Pretpostaviti da se ovek sastoji iz dva dela, tela i due, koji se razdvajaju posle smrti, predstavlja puku predrasudu, predrasudu koja se samo poveava pojmovnom zbrkom kad se duevni deo uzima kao imaterijalan. Platonova i Descartesova genijalnost omoguile su nezaslueno trajanje ove predrasude, koja je neke sluajne podrke dobila iz jezika Svetog pisma, onog o telu i duhu recimo, sluajne, jer je platonistiko-kartezijansko tumaenje odgovarajuih delova Svetog pisma pogreno, oko ega se sad ve skoro svi tumai Biblije slau. Uistinu, ovek jeste vrsta tela, ne telo plus neko imaterijalno neto, jer ovek je ivotinja, a ivotinja je neka vrsta ivog tela, dok je miljenje ovekova ivotna aktivnost, ne aktivnost nekog njegovog dela, materijalnog ili imaterijalnog. Jedino odrivo shvatanje due je aristotelovsko shvatanje due kao forme ili aktualne organizacije ivog tela. Tako moete rei da ovek misli duom ako pod tim pozitivno podrazumevate da je miljenje ivotna aktivnost, aktivnost ivog bia, dok s druge strane, negativno izraeno, podrazumevate da se miljenje ne obavlja nikakvim telesnim organom. U sadanjem iskustvu misao upoznajemo kao aktivnost organizma. No poto se misao u principu ne moe locirati u fiziko-vremenski kontinuum kao to mogu vegetativne, a po mom miljenju i senzitivne aktivnosti organizma, ostaje logiki otvorena mogunost da se misao javi nezavisno, naime ne kao aktivnost organizma^ Mislim da ak moemo zamisliti i da postoje svedoanstva u prilog ostvarivanja takve mogunosti. Jer misao, koja je samo kontingentno povezana sa fiziolokim procesima u ljudskom telu, povezana je vie nego kontingentno sa karakteristinim tvorevinama i izrazom misli; posebno sa jezikom. Nekontingentna veza misli i jezika, intrinsina razumljivost jezike strukture, pokazuje se u injenici koju Wittgenstein

270

PETER T. GEACH

s pravom istie a psiholozi esto zanemaruju da starim recima moemo izraziti nove misli i da moemo razumeti neki impromttt. Nita ne bi bilo neprikladnije nego smatrati da su govor ili razumevanje jezika stvar nauenih reakcija. Ova intrinsina razumljivost jezika jeste ono to omoguava rad maina za prevoenje. Nastanak logike strukture otelovljene u jeziku nije neko svedoanstvo u prilog miljenju, to jeste miljenje; odnos miljenja prema jeziku je uzronost formalne a ne eficijentne vrste. (Ne kaem da je to jedina vrsta miljenja.) Pretpostavljajui sve ovo, zamislimo da toak ruleta tokom izvesnog vremena daje kao rezultat samo brojeve od 1 do 26 i da ova sekvenca brojeva predstavlja izraavanje reenica na engleskom prema oiglednom kodu (A=l, B = 2, itd.). Zamislimo dalje da se sve to nastavlja uprkos najobazrivijeg predupreivanja bilo kakvog fizikog uticaja na kretanje ruletnog toka. Svakako, sve je ovo mogue i ne stvara nikakve pojmovne potekoe. Priznajem da bismo u ovom sluaju imali nepobitno svedoanstvo da tu nastaju misli koje se normalno mogu izraziti ovim engleskim reenicama i jako svedoanstvo da one nisu proizvedene od strane nekog ivog organizma. Pitanje kako bi misli mogle uticati na toak ruleta meni izgleda neopravdano. Ve sam dovoljno opisao kako bi misli bile otelovljene u brojevima koje je pokazao toak i obina je greka pretpostavljati da moramo dodati neku priu o paramehanikom transferu paraenergije, ili da bi takav jedan dodatak bio shvatljiv. Ovaj i slini primeri mogu da pokau mogunost misli van tela, misli koja nije povezana ni sa kojim ivim organizmom. I neko izvantelesno miljenje moglo bi biti u takvoj vezi sa mislima koje imam ja, kao ivi ovek, da takvo miljenje predstavlja produetak ivota kao preivljavanje odvojene due. Sigurno je da takvo preivljavanje mora izgledati dosta oskudno i nezadovoljavajue, naroito ukoliko, kao sto sam sklon da smatram, nema govora o osetima i toplim ljudskim oseanjima

CIME MISLIMO?

271

i mentalnim slikama, koji bi postojali odvojeno od ivog organizma. Ja lino ne elim da nai izgledi budu tako sumorni. Delim miljenje Tome Akvinskog u pogledu preivljavanja odvojenih dua, kad u komentaru prve poslanice Korinanima kae da moja dua nisam ja i da ukoliko mi je jedino dua spaena, ja nisam spaen, niti bilo koji ovek. ak i da hriani veruju da ima odvojenih dua, hrianska vera je slavno uskrsnue tela, ne preivljavanje neke odvojene due. Dosad nita nisam rekao o pripisivanju miljenja mainama. to se toga tie biu kratak. Maine su oigledno beivotne, bez ula, bez oseanja, bez ciljeva sem onih koje im odrede njihovi tvorci, pa se i ne postavlja pitanje o tome da im se pripie aktivnost miljenja. Od mene se moe traiti da, recimo, definiem ivot, poto kaem da su maine beivotne. Ali s logike take gledita ja nisam obavezan da odgovorim na taj zahtev; misliti da jesam znai jednostavno poiniti staru greku mogli bismo je nazvati Sokratovom grekom koja se sastoji u zakljuivanju da ne postoji znanje o tome da li data stvar jeste X ili nije, samo na osnovu nesposobnosti da se prui kriterij X-osti koji bi se mogao primeniti i u neobinim i marginalnim sluajevima. Mi jednostavno znamo da maine nisu ive, kao to znamo da kraljica Ana nije iva, i tu sluaj nije neobian ni marginalan. Dokazivao sam da je miljenje takva aktivnost koja se ne moe obavljati nijednim organskim delom ivog organizma. No i kad bi to bilo mogue, miljenje bi ostalo ivotna aktivnost koju jedino ivo bie moe da obavlja. I mada ovek moe da hoda pomou vetake noge, bila bi apsurdna fantazija zamiljati ga kako misli pomou vetakog Denkapparata koji mu je zamenio oteen mozak. ak i da je mozak taj koji misli, protetiki mozak ne bi mogao misliti. Argumenti koji se koriste u prilog suprotne teze esto su lakomisleno ravi. Na primer, navodi se da maine neki put iznenade svoje tvorce, to

272

PF.TER T. GEACH

bi da navue na pretpostavku da imaju vlastiti um. Ili, kae se kako nita ne smeta to su maine neorganske stvari, poto, ukoliko je to prepreka da ih smatramo ivima, mogu da se za delove maina iskoriste drvo i plastika. Najzad, ukazuje se na injenicu da maine pokazuju neto nalik na tato ponaanje kada se, konstruisane da trae svetlosne izvore, kreu tamo-amo ispred ogledala (zbog slike u ogledalu). Takvi argumenti ostavljaju utisak hotiminog samoobmanjivanja. I zaista deluje zloslutno kad oni koji se tako zavaravaju stvaraju slike budunosti u kojoj je ovek ne samo konstruisao maine koje stvarno misle, ve u kojoj one misle mudrije od nas i mogu se na koristan nain konsultovati u pogledu tako vanih stvari kao to su broj beba koje smeju da budu roene i trenutak kad treba poeti masakr neprijatelja. To predstavlja pravu Nemezu ljudske oholosti, da se ljudi tako pripremaju za dela surove idolatrije, da se poniavaju pred superiornim umovima za koje veruju, poput neznaboaca, da ih mogu navesti da nastane neive vetake tvorevine.
(1969) S engleskog preveo: Milo Arsenijevi

SLOBODA I DELANJE

1S Svest i saznanje

Stuart Hampskire

SLOBODA DUHA

Moja je teza da bez obzira na to koliko je eksperimentalnog znanja sakupljeno o prethodno nepoznatim uzrocima koji odreuju ovekova verovanja, ono to ovek veruje, a takoe i ono to cilja i preduzima da postigne, ostaje na njemu da odlui uzimajui pri tom u obzir datu argumentaciju. Drugo, elim da ukazem na jednu opte nepriznatu posledicu zastupanja uenja da fizika stanja organizma jedinstveno odreuju odgovarajua stanja duha. Naveu razloge koji pokazuju da, kada se sazna da ova uzrona zavisnost stanja duha od fizikih stanja organizma postoji, onda zavisna stanja duha postaju, na osnovu saznanja ove zavisnosti, jedan oblik opaanja. Neu pokuavati da opovrgnem, ili da osporavam, bilo ta to bi se s pravom moglo nazvati tezom determinizma: npr. iskaz Svaki dogaaj ima uzrok ili Svaki dogaaj potpada pod neki prirodni zakon koji objanjava to to se on javio ukazivanjem na izvestan skup poetnih uslova. 0 ovim iskazima rei u samo to da mi izgledaju nedopustivo opti, i da su zbog toga prazni. Zato to ne postoji nita to bi vailo kao njihov protivprimer, ne postoji nita to bi vailo kao dobar razlog da se veruje da su ovi iskazi istiniti ili da su lani. Prema tome oni, kao i njihove negacije, nee igrati nikakvu ulogu u mom argumentu. Ipak spreman sam da
18*

276

STUART HAMPSHIRE

se sloim da, ako imamo bilo koje istinito tvrenje o injenici o nekom stanju duha, npr. da Jones veruje da u susednoj prostoriji ima govornica, onda mi uvek moemo potraiti, i moemo oekivati da emo napokon i nai, jedno objanjenje ove injenice tako to ukazujemo na izvestan skup poetnih uslova, koji e, u normalnim okolnostima, initi dovoljne uslove za ovo Jonesovo verovanje. Takoe sam spreman da se sloim da e ovaj zahtev za objanjenjem psiholoke injenice, ako dovoljno i uspeno insistiramo na tom objanjenju, uvek ukljuivati, kao jedan element celokupnog objanjenja, jedan eksperimentalno potvreni obuhvatni zakon. Spreman sam da se sloim da ne postoji apriorni razlog zato ne bismo pod uslovom da je dato da je neka psiholoka injenica blie odreena jednom deskripcijom, i pod pretpostavkom da smatramo da je ova deskripcija eksplikanduma konstantna nali neko objanjenje koje bi potpadalo pod jedan eksperimentalno potvren obuhvatni zakon. Uzmimo da je moje ime Jones i da govorim. Kaem: injenica je da verujem da u susednoj sobi postoji govornica. Mogu vam navesti svoje razloge za to verovanje, za koje, u normalnom sluaju, verujem da su dobri razlozi, ili barem da nisu sasvim ravi. Navedem vam svoje razloge i zatim kaem: Sada znate zato ja verujem da u susednoj prostoriji postoji jedna govornica; imate objanjenje mog verovanja. Ja vam nisam rekao sve to biste eventualno hteli da saznate kada ste pitali zato to Jones veruje. Nisam tvrdio da sam dao objanjenje koje bi bilo dovoljno da blie odredi dovoljan uslov za to verovanje. Tvrdio sam samo da sam naveo jedan zanimljiv uslov za koji drim da je nuan uslov za taj zakljuak, ili barem u ovom sluaju jedan uzrok. Obavezao sam se da prihvatim tvrdnju da bih da skoro nisam bio u toj prostoriji i tamo video neto to lii na govornicu bio manje siguran u postojanje govornice u susednoj sobi nego to sam u stvari siguran, barem za

SLOBODA DUHA

277

izvestan period vremena. Navodei svoj razlog da neto verujem, i tvrdei da je taj deo moje autobiografije istinit, iznosim jedno drugo verovanje i skicu argumenta koji je u izvesnom smislu ve bio prisutan u mojoj svesti, ili koji bi mi se u svesti pojavio da su mi zatraili razlog za to moje verovanje; obavezao sam se takoe da prihvatim hipotetiku tvrdnju da bih, ako bi se ovo verovanje i/ili skica argumenta pokazali pogrenim, u stvari preispitao, ili oslabio, to verovanje koje je njihova posledica. Kada sam vam ponudio razlog za svoje verovanje nisam se obavezao da prihvatim nita vie od ovoga. Ali takoe, nisam se obavezao da prihvatim nita manje. Prema tome, implicitno poriem da se dovoljni razlozi za moje verovanje o govornici u susednoj prostoriji u to vreme, mogu nai u onim stanjima organizma, ili sredine, koja ne ukljuuju verovanje i/ili skicu argumenta, koji pak predstavljaju razlog za ovo moje verovanje. Nisam se obavezao da poriem da u stanju organizma, i sredine, postoje uslovi koji su nuni da bi se objasnilo to to zastupam verovanje koje ga podrava ili to to argument koji ga podrava sledim do njegovog zakljuka. Ako ste, na primer, zainteresovani za uzrono objanjenje Jonesove zablude o predmetima u susednoj sobi, vi ete moda nai adekvatno objanjenje u nekom stanju njegovog organizma. Isto tako ako vas zanima Jonesova iznenaujua sposobnost da doe do istinitih verovanja o predmetima u susednoj sobi, vi biste mogli nai neko adekvatno objanjenje u odreenom stanju njegovog organizma i njegove okoline. Manipulisanjem i menjanjem relevantnih stanja organizma i okoline, vi biste time mogli menjati njegova istinita verovanja u lana i njegova lana verovanja u istinita. Ali ako je Jonesov prikaz razloga za njegovo verovanje istinit, onda su stanja organizma i okoline bili nuni, ali ne i dovoljni, uslovi za njegovo verovanje. Kako Jones zna ta je, ili ta je bio, razlog za njegovo verovanje da u susednoj prostoriji postoji

278

STUART HAMPSHIRE

govornica? Ponekad, naravno, on to ne zna, i to posebno u ovakvim opaajnim situacijama; ali ponekad on to zna. U jednom jedinstvenom tipu sluajeva on zna razlog za svoje verovanje upravo zato to prihvata neki iskaz pod izvesnim uslovom ili ogradom, i, ako ga upitamo, taj e uslov on navesti kao svoj razlog. Ako ga upitamo da li u susednoj sobi postoji govornica, on bi mogao odgovoriti: Da, postoji, ako je prostorija iz koje sam upravo doao susedna ovoj, kao to verujem da jeste, i ako je ona visoka stvar koju sam video u uglu govornica, kao to verujem da jeste. Ovde je on tano u pogodbenom obliku izloio svoje verovanje zajedno sa razlogom za to verovanje. Uopte uzev, mi dolazimo do verovanja koja smo spremni da promenimo ako se za druga verovanja koja zastupamo pokae da su lana. Jedno verovanje je uslovljeno drugim verovanjem i nekim procesom zakljuivanja, koji na svakom koraku opet ukljuuje jedno verovanje. U izvesne svrhe svoja verovanja mogu izloiti kao lanac verovanja koja su povezana zakljuivanjem, prema tome u pogodbenom obliku, i bez odvajanja konsekvensa od antecedensa. Kada dolazim do svojih verovanja u uslovima neizvesnosti, ona mi se predoavaju zajedno sa nekim od svojih uslova. Ako se od mene trai da iznesem svoj razlog za neko verovanje koje zastupam, i koje sam sam izdvojio, onda se od mene trai da rekonstruiem deo lanca uslova od kojih to verovanje zavisi. Da bih se, u ovoj rekonstrukciji, uverio da sam pronaao nuan uslov mog izdvojenog verovanja ne moram da se pozivam na neki opti obuhvatni zakon. To je zato to znam da je ovo verovanje nastalo u zavisnosti od drugih verovanja. Isto to moe biti sluaj kada stvaram neku nameru ili kad prihvatam neki cilj. Mogu stvoriti neku nameru ili prihvatiti neki cilj pod izvesnim uslovima koje mogu, ili blie odrediti u pogodbenom obliku, ili pak navesti kao svoje razloge za stvaranje te namere ili prihvatanje tog cilja. U sluaju kada imam uslovnu nameru da ako bude padala kia krenem rano,

SLOBODA DUHA

279

kia moe biti moj razlog za rani polazak, ako je to bilo ono to sam napokon uinio. Slino je i u sluajevima kad se neto ustanovi na osnovu posmatranja, onda se zapaanja koja otuda nastaju mogu navesti kao moji razlozi za verovanje. To su jednostavni sluajevi, koji pokazuju mogunost da se bez pozivanja na obuhvatni zakon sazna da je implicirani pojedinani hipotetiki iskaz istinit. Ne tvrdim da ovek ne moe da pogrei u izlaganju svojih razloga za verovanje ili za prihvatanje izvesnog cilja. On moe pogreiti i on esto grei. Argument na osnovu paralelnih sluajeva moe nas dovesti do zakljuka da njegove tobonje razloge treba smatrati racionalizacijama, koje uopte ne objanjavaju njegovo verovanje ili njegovu nameru. Argument na osnovu paralelnih sluajeva moe biti dovoljan da nas uveri da verovanje i/ili zakljuivanje koje prua podrku ovom verovanju, nije nuan uslov za verovanje koje iz toga nastaje: da on u ovom sluaju ni za trenutak ne bi napustio ili ublaio svoje verovanje koje tu nastaje ako bi se verovanje i/ili zakljuivanje koje ovom prua podrku pokazalo pogrenim. Samo tvrdim da nam nije potreban induktivni, eksperimentalni dokaz da bismo s pravom bili sigurni da je to-i-to razlog za neko verovanje ili nameru. Ova gruba skica opisa onoga to ini moj razlog da verujem p moe se uoptiti, i u jednakoj meri primeniti na moje razloge za elju, moje razloge za delanje, i moje razloge za to to imam izvestan stav prema nekom predmetu, ili za to to prema tom predmetu imam izvesnu emociju. Kad god tvrdim Ovo je moj razlog, i to je moj jedini razlog, onda to uvek povlai za sobom jedan pojedinaan hipotetiki iskaz. Pretpostavimo da je moj razlog za neku radnju odreen verovanjem o nekim karakteristikama te radnje, npr. njenim posledicama: To inim zato to e to pomoi mom prijatelju. U tom sluaju hipotetiki iskaz koji se ovde implicira jeste Ako ne bih verovao da e to pomoi mom prijatelju, kolebao bih se barem za

280

STUART HAMPSHIRE

izvesno vreme da to uradim; razmotrio bih stvar ponovo. Ako se navodi kao moj razlog u prolosti (Moj razlog da to uradim bio je...), onda je implicirani hipotetiki iskaz sledei: Da nisam verovao da e to pomoi Jonesu, ponovo bih razmotrio da li da to uradim; to jest, barem izvesno vreme bih se vize kolebao da li da to uradim. Ovaj se hipotetiki iskaz moe dovesti u sumnju ukazujui na neko induktivno svedoanstvo; ali subjekt moe biti u pravu kada tvrdi da zna da je on istinit samo na osnovu toga to se sea svojih procena u to vreme. Tako X je njegov razlog da uini < povlai hipotetiki iskaz Ako bi mu se pokazalo da X ukljuuje neko pogreno verovanje, on bi postao neodluniji da li da uini 4 ili ne ili on bi ponovo > razmotrio da li da uini 4 ili da to ne uini. > Proces razmiljanja kojim postajem neodluan da H da uinim ili ne uinim 4>, kada su razlozi na svom mestu, isto je to i ponovno razmatranje. Naime, postati siguran da hou da uradim to-i-to, da verujem to-i-to, da se toga-i-toga plaim, zapravo znai odluiti; odluiti, u tom smislu da, ako sam prvo bio nesiguran da li hou da uradim to-i-to, da li i to verujem, da U elim to-i-to, da li se plaim toga-i-toga, a zatim to i razmotrim, injenica da, iz nekog razloga, postajem siguran, dovodi do toga da nameravam da uradim to-i-to, da elim to-i-to, da se plaim toga-i-toga, da verujem to-i-to. Tako dobijamo niz hipotetikih iskaza: ako u izvesnoj meri izgubim pouzdanje u valjanost razloga koji objanjavaju moje verovanje, moju nameru, stav ili emociju, onda donekle gubim pouzdanje da je to moja namera, elja, stav ili emocija. Gubei pouzdanje prestajem da nameravam, da elim, da verujem, da se plaim, itd. Razlozi za nameru, elju, strah, verovanje, mogu, u ovim sluajevima promiljanja, ui u potpuno odreenje namere, elje, straha ili verovanja. U tom smislu je razlog sastavni deo stanja duha, iako on takoe moe biti i delimino objanjenje stanja duha. Klasifikovati moje stanje kao strah od toga-i-toga, ili gnev zbog

SLOBODA DUHA

281

toga-i-toga, u sutini ve znai delimino objasniti to poremeeno stanje duha. Nejasna je tvrdnja da objanjenje stanja duha pomou razloga predstavlja razliitu vrstu objanjenja od objanjenja pomou uzroka, a, onoliko koliko je jasna, ona je nedokazana. Ali postoji razlika izmeu dveju vrsta hipotetikih iskaza koji se mogu uvesti u objanjenje; prva vrsta ne zahteva podrku nekog obuhvatnog zakona kad god neko tvrdi da zna istinito objanjenje, mada ovakvi iskazi mogu dovesti u sumnju pozivanjem na dovoljno utvren obuhvatni zakon. Druga vrsta objanjenja zahteva pozivanje na obuhvatni zakon, ili barem na svedoanstvo paralelnih sluajeva, da bi se tvrdnja da se tu radi o saznanju uopte mogla opravdati. Razmotrimo sledee iskaze: 1. Ta osoba mi se ne bi sviala da nema to posebno svojstvo. 2. Ako su uklonili kasino ne bih tamo eleo da odem. 3. Jue ne bih otiao u operu da nije pevala Callasova. 4. To ne bih verovao da nisam imao njegov izvetaj kao oevica. 5. Ne bih se plaio da se vozim tim liftom kada bi on bio vei. U svakom od ovih sluajeva uslov koji se izlae u reenici sa ,ako' prua razlog koji e posluiti kao delimino objanjenje. U isto vreme, za uslov koji se tvrdi moe se smatrati da potpunije odreuju nameru, elju, strah, verovanje, stanje duha. Mogu se naprosto prisetiti da je moja namera da odem u operu bila uslovna na taj nain. Ali moe se i pokazati da su razlog i delimino objanjenje samo jedna racionalizacija. Induktivni dokazi na osnovu paralelnih sluajeva mogu me navesti da posumnjam da je iskaz o mom razlogu prihvatljiv, to jest da je implicirani hipotetiki iskaz istinit; isto tako induktivni dokaz na osnovu paralelnih sluajeva moe me navesti da posumnjam da je neuslovljeni iskaz o nameri istinit, ak i ako u

282

STUART HAMPSHIRE

prilog tvrdnje o nameri ne moram da navedem induktivno svedoanstvo koje pokazuje da u stvarno pokuati da izvrim dotinu radnju kad za to doe vreme. Pitanje Kako zna da je to bio tvoj razlog?, pa ak i pitanje Kako zna da je to tvoj razlog?, neobino je i zahteva poseban kontekst u kojem bi se moglo postaviti; ali su pitanja Da li si siguran da je to bio tvoj razlog? i Da li si siguran da je to tvoj razlog? normalna. Vredno je primctiti da u ovom kontekstu mogu unapred navesti ono to bi bilo moj razlog da neto uinim i pre nego to sam odluio da li da to uinim ili ne uinim, a slino je i u sluaju verovanja. Odmeravajui razliite razloge za verovanje ili neverovanje u priu koja mi je ispriana, mogu rei da bi oni bili moji jedini razlozi za verovanje u tu priu ak i onda kad nisam siguran da li verujem ili ne. U sluajevima ove vrste razlozi za verovanje, ili za delovanje, ili za oseanje, jesu nepotpuna objanjenja; uvek se moemo pitati zato su u odreenom trenutku ti razlozi delovali na tebe a nisu uticali na druge koji su ti slini u relevantnom smislu, ili zato na tebe nisu uticali u drugim relevantno slinim situacijama. Razmotrimo situaciju nekoga ko neko verovanje ima upravo tad kad postoji svedoanstvo da u stanju fizikog organizma postoje dovoljni uslovi (sa svim uobiajenim ogradama koje se moraju postaviti u vezi sa ovim izrazom) da se zastupa to verovanje. Postoje dve mogunosti: prvo, da on ne zna da se njegovo verovanje moe adekvatno objasniti fizikim stanjem organizma; drugo, da on saznaje da se njegovo verovanje moe adekvatno objasniti fizikim stanjem organizma. Verovanje koje se moe objasniti pomou hipnoze bilo bi primer prvog, kada bismo poznavali mehanizam od koga zavisi uspeh hipnotike sugestije. Pretpostavimo da posedujemo ovo znanje. Svaki razlog koji medijum nudi kao delimino objanjenje svog verovanja pod hipnozom bie racionalizacija. Ovi razlozi nee biti deo objanjenja njegovog verovanja, i nee se desi-

SLOBODA DUHA

283

ti da e, ako se pokae da njegovi razlozi sadre zabludu, on za trenutak preispitati ili da e za trenutak postati nesigurniji u svoje verovanje. On e taj razlog jednostavno zameniti nekim drugim razlogom, vrsto se sve vreme drei sugerisanog verovanja. Ostaviu po strani pretpostavku da sva naa verovanja, kao i sve nae namere, mogu na ovaj nain, da poivaju na racionalizacijama i neu postaviti pitanje da li je to koherentna pretpostavka. U najmanju ruku znamo za neke oigledne sluajeve racionalizacije. Vratimo se sluaju kada subjekt zna adekvatno objanjenje svog verovanja. U tom sluaju se za njega neizbeno postavlja pitanje da li postoji korelacija izmeu fizikog stanja organizma i njegovog verovanja da je odreeni iskaz o kojem je re istinit; to jest, on se mora pitati da li postoji racionalna veza izmeu izvesnog stanja njegovog organizma i injenice da u susednoj sobi postoji govornica. Drugim recima, on mora da odredi vrednost otkrivenih uzroka svog ve postojeeg verovanja kao svedoanstva za istinitost tog verovanja. Za vreme dok procenjuje vrednost uzroka svog prethodnog verovanja kao svedoanstva o istinitosti, njegovo verovanje je privremeno ukinuto i postalo je samo sklonost da se veruje. Naime, ako on kae (sebi ili drugima) Sada znam zato sam to verovao, ali jo uvek ne znam da li su ti uzroci razlozi za verovanje ili nisu, on ne izraava sadanje verovanje. Pretpostavimo da on smatra da doista postoji korelacija izmeu dcjstva ovih uzroka i njegovog prihvatanja nekog istinitog verovanja; u tom sluaju on je shvatio kako zna, ili zato veruje, da u susednoj prostoriji postoji govornica, poto je shvatio koji mehanizam ovde dejstvuje. Tako ovek moe celog svog veka biti u stanju da procenjuje razdaljine i veliine predmeta, posmatranih sa velike visine, a da pri tom ne poznaje mehanizam koji tu dejstvuje i u tom smislu da ne zna kako zna, ili zato veruje, da je u izvesnom sluaju neki predmet udaljeniji od nekog drugog predmeta. On pre

284

STUART HAMPSHIRE

toga nije bio u stanju da navede svoj razlog za verovanje da je toranj dalje nego most, i, poto nije bio u stanju da navede taj razlog, ima smisla rei da on nije imao razlog za to verovanje; naime da nije postojao nijedan istiniti hipotetiki iskaz kojeg je on svestan ili koji bi na zahtev mogao blie odrediti i koji bi imao sledei oblik: Da nisam verovao to-i-to, ja bih bio ponovo razmotrio da li je toranj dalji od mosta. Mi ovde imamo mogunost izbora: jezik nam podjednako doputa da kaemo da on naprosto ima odreeno verovanje bez ikakvog razloga, a takoe i da kaemo da tu zapravo postoji razlog za koji on nije znao i koji je sada doznao. Tako se za nekog poznavaoca umetnina koji na prvi pogled moe da odredi starost izvesnih umetnikih dela, ali ne moe da kae na osnovu ega to ini, moemo rei da ima razloga, koji bi se mogli otkriti uskraivanjem podataka koje on prima. Uskraujui mu neke podatke koje je ranije dobijao tako da on nije jasno svestan ni tog uskraivanja ni njegovog dejstva, moemo otkriti karakteristike koje koristi a da nije svestan da ih koristi. Ili se, pak, moe rei da on moe da proceni a da uopte nema nikakav razlog za to. Ali zanimljiva razlika jeste ona koja se pojavljuje njegovim dolaenjem do saznanja o tome kako stvara svoja verovanja, ili odakle izvodi svoja saznanja. Pred njega se tada opet postavlja pitanje o proceni vrednosti svedoanstva, kao i pred onog koji je otkrio da postoji jedno fiziko stanje organizma koje je dovoljan uslov za njegovo verovanje. Poznavajui sada taj mehanizam, on mora postaviti pitanje da li postoji pouzdana korelacija izmeu odreenog fizikog stanja organizma i istinitosti odgovarajueg verovanja. Ako otkrije da postoji neka takva korelacija, onda je on stekao razlog da sada, i ubudue, sledi sklonost da veruje, kad god je ova praena prisustvom odreenog fizikog stanja organizma. Ako u onoj meri u kojoj on to moe otkriti, ne postoji nikakva takva pouzdana korelacija, onda njegova sklonost da veruje, koja e sada

SLOBODA DUHA

285

biti stanje njegovog duha, nee za njega vie biti razlog za stvarno verovanje. rtva hipnotizera, koja se podjednako moe dovesti do toga da veruje i u lane kao i u istinite iskaze, ne zna, budui da je hipnotizirana, adekvatno objanjenje svog verovanja. Ako bi ona, za vreme dok je pod uticajem hipnotizera, znala da se njena verovanja adekvatno objanjavaju hipnotizerovim sugestijama, kao po sebi dovoljnim uslovima, i da te sugestije nisu dovoljna svedoanstva za njihovu istinitost, onda bi njena verovanja bila samo sklonosti da veruje. Naime, iskazi Verujem p i Sklon sam da verujem p razlikuju se, kao izvetaji o stanju duha, upravo po implikaciji (ne logikoj implikaciji) koju ima upotreba glagola u prvom licu, ali ne i upotreba u drugom i treem licu naime, implikaciji p treba verovati. Razmotrimo sledeu skicu jednog eksperimenta. Neko ko se bavi reklamom eli da svojim pokuajima da utie na verovanja neke klase potroaa da izvesne naune temelje. On eli da sazna koji su dovoljni, ili, pod normalnim uslovima, skoro dovoljni, uslovi da potroai poveruju da pate od izvesne fizike slabosti i da im je potrebna izvesna vrsta sredstva za okrepljenje. On prema tome priprema jedan paljivo razraen eksperiment da bi procenio delotvornost svojih metoda ispiranja mozga. Njemu je doputeno da varira nadraaje okoline i stanja organizma, pod jednim jedinim uslovom da ne dovede do onog stanja stvari za koje eli da njegovi ispitanici veruju da postoji. Moja pretpostavka je da ako zatim zatrai od grupe izloene ovim nadraajima da saopti promene u svojim verovanjima, poto je ve promenio stanje njihovog organizma i nadraaje iz okoline, on mora da se uzdri od toga da im kae ta ini. Ako im kae ta ini onda e oni moi izvestiti samo o promenama u svojim verovanjima, u jednom prenesenom smislu, i njihova promenjena stanja duha bie prikladnije opisana kao njihove sklonosti da veruju. Eksperiment drugaije ne bi mogao da se

286

STUART HAMPSIIIRr

sprovede do kraja. Ispitanici su prinueni da, prema smislu pojma verovanja, svoje izvetaje o verovanjima smatraju izvetajima o sklonostima da veruju, ukoliko ne veruju da se za promene u njihovim organizmima i okolini moe pokazati da su sredstvo izotravanja njihove moi otkrivanja. Prisustvo karakteristika ijom upotrebom nesvesno dolazimo do svojih istinitih verovanja o fizikim predmetima bie, uzeto zajedno sa normalnim stanjem organizma, dovoljan uslov za stvaranje ovih verovanja. Kada sam na osnovu naunog ispitivanja opaanja upoznao ovaj mehanizam, mogu to saznanje upotrebiti da se zatitim od greke, i tako da primenim metod zakljuivanja koji mi ranije nije bio dostupan. Moja verovanja, ak i u normalnim sluajevima, imae onda razliito objanjenje od onoga koje su imala pre, samo na osnovu ove nove predostronosti protiv greke: ovde se javio jo jedan inilac. Da nisam ve verovao da je ovaj mehanizam delovao normalno, i to svojim standardnim putem do otkria istine, sada ne bih prihvatio tu sklonost, koja je posledica dejstva mehanizma, da verujem; da je ovaj hipotetiki iskaz istinit mogu neposredno znati. Kada je moje verovanje zasnovano na zakljuivanju, i kada sam do njega doao posle mera predostronosti za otklanjanje mogunosti greke, onda uvek postoji hipotetiki iskaz koji se moe navesti u cilju odreenja jednog od nunih uslova za moje verovanje. Prema tome, moemo videti zato izraz uzroci verovanja zvui udno, ako se uzroci ovde tumae kao dovoljni uslovi (sa neophodnim ogradama). Cim subjekt postane svestan tih dovoljnih uslova i veruje da nisu pouzdani pokazatelji istine, dovoljni uslovi za verovanje se odmah preobraaju u dovoljne uslove za jednu sklonost da se veruje; ili, pak, kada subjekt postane svestan tih uslova i uzima ih za pouzdane pokazatelje istine, tada dotadanji dovoljni uslovi za verovanje postaju razlozi za verovanje. Ali to ne znai da je izraz uzroci verovanja neprikladan ili da ne mogu postojati

SLOBODA DUHA

287

dovoljni uslovi za pojedinana verovanja, kako istinita tako i lana. Posmatrajui nanovo verovanja koja sam ranije zastupao, ili koja sada zastupaju drugi, svakako da mogu nastojati da ih adekvatno objasnim, kao to mogu nastojati da objasnim bilo koju drugu pojavu. Ali uvek se mora uzeti u obzir injenica da e porast subjektovog saznanja o iniocima koji odreuju, i koji objanjavaju njegova sadanja verovanja, sam po sebi promeniti opis razloga koji e biti navedeni kao objanjenje zato se to veruje. Slina sloenost prati objanjenje ovekovih intencionalnih radnji. Ako je dato odreenje namere nekog oveka da u neko odreeno vreme dela na odreen nain, i pod pretpostavkom da smatramo da je ovaj opis konstantan, moemo ii za tim da naemo adekvatno objanjenje ove injenice u nekom obuhvatnom zakonu koji e takvu nameru dovesti u vezu sa izvesnim poetnim uslovima, a ti poetni uslovi normalno obuhvataju i one elje i verovanja koje bi subjekt naveo kao svoje razloge. Ali porast subjektovog saznanja o iniocima, razliitim od onih razloga koje bi on sam izneo, koji objanjavaju njegove namere, na ovaj ili onaj nain mora njegove namere da uini jo sloenijim. Pretpostavimo da je subjekt saznao da, pored onih razloga koje bi on bio naveo u objanjenju svoje namere, postoje i izvesni drugi nuni uslovi koji se mogu uoiti kako u stanju njegovog organizma tako i u podacima koji objanjavaju ovo stanje organizma. On je saznao da na nain na koji je postupio ne bi postupio da se ovi uslovi nisu ispunili. Na osnovu ovog saznanja moe se dati bar jedan opis njegove namere, koji se moe primeniti ak i u sluaju da se njegova prvobitna namera nije promenila na neki drugi nain: a to je, da on namerava da dopusti da njegovo ponaanje bude odreeno ovim iniocima. Ako se prihvati, kao to to ja prihvatam, da se u opsegu naunog objanjenja ne mogu postaviti nikakve apriorne granice, mora se jo primetiti da

288

STUART HAMPSHIRE

opis pojave koja treba da bude objanjena mora da bude nepromenljiv od poetka istraivanja do njegovog zakljuenja. Ako neko doe do uverenja da je njegovo stanje pouzdanja u kvalitet svog izvoenja u potpunosti objanjeno pilulom za postizanje pouzdanja koju je popio, on nee i dalje biti tako siguran u kvalitet svog izvoenja. Stanje spokojstva e ostati; ali promena u subjektovom verovanju o njegovim uzrocima predstavi jace i pramenu u stanju njegovog duha. Osobenost objanjenja intencionalnih stanja verovanja, namera, stavova svesti, elja sastoji se u tome da subjektovo sticanje saznanja o objanjenju, ili promena u njegovim verovanjima o objanjenju, menja opise primenjive na objanjavane pojave, a menja takoe, i samo objanjenje. Ovo ne daje osnova za obustavljanje traganja, ili obeshrabrenje u traganju za naunim razumevaniem mentalnih stanja bilo koje vrste. Naprotiv, ukoliko vie saznajemo o mehanizmima koji mogu objasniti prole pojave ovih stanja, utoliko vie sam u stanju da ih anticipiram, pa onda i da ih ublaavam ili pojaavam, ve kako izaberem. Ovu sloenost objanjenja intencionalnih stanja shvatiemo najjasnije ako u potpunosti izloimo implikacije jedne tradicionalne devetnaestovekovne materijalistike hipoteze. Pretpostavimo da za svako posebno stanje duha, i naroito za svako posebno oseanje, oznaeno u svakidanjem govoru, postoji jedno posebno fiziko stanje organizma koje je u nepromenljivoj vezi sa njim. Bilo bi neobino kada bi se ispostavilo da je ova hipoteza istinita, ili ak priblino istinita, makar i samo zato to su razlike izmeu oseanja oznaenih u svakidanjem govoru stvorene, i to postepeno, da slue u razne, sasvim razliite, izvanteorijske svrhe. Ali nemojmo se obazirati na neverovatnost ove hipoteze, formulisane ovako grubo. Dovoljno je, naime, razmotriti jedan jedini mogui sluaj koji potpada pod ovu optu hipotezu: na primer, da je sa oseanjem ljutnje nepromenljivo povezano jed-

SLOBODA DUHA

289

no stanje organizma, koje se moe izazvati izvesnim fizikim nadraajem ili se pak otklanjati nekim drugim fizikim nadraajima, i koje izaziva odgovarajue neposredne efekte na to oseanje. Ove korelacije sa ljutnjom subjekta bi se morale pretpostaviti i pored varijacija u samim objektima i u odredljivim razlozima subjektove ljutnje. U svim sluajevima u kojima su izvrene odgovarajue fizike promene nali bismo da subjekti prestaju da se ljute na x, i to da se ljute na x zbog v; oni y smatraju za razlog da se ljute samo onda kada se nalaze u odgovarajuem fizikom stanju; a kada se nalaze u takvom fizikom stanju, oni uvek nau neki razlog da budu ljuti na nekoga. Kada bi otkrili da su injenice upravo takve kao to je pretpostavljeno to je, naravno, krajnje neverovatno morali bismo rei da su razlozi koje su ljudi prethodno navodili, kao objanjenje zato su ljuti, bili zapravo racionalizacije. Jer mi bismo bili otkrili da su implicirani hipotetiki iskazi Da se takva-i-takva uvreda nije, kao to smatram da jeste, desila, ne bih, barem neko vreme, bio tako ljut lani; bio bih isto tako ljut ako i samo ako postoji odgovarajue fiziko stanje, i odmah bih naao neki drugi razlog da budem ljut. Hipoteze radi, pretpostaviemo, iako je to neverovatno, da se ljutnja sastoji samo u posedovanju izvesnih oseanja i sklonosti prema odreenim nainima ponaanja, i da za sobom ne povlai i neko subjektovo verovanje u naroite razloge za tu sklonost. Tako smo otkrili da se stanje ljutnje, kad god se pojavi, ne menja u skladu sa promenama u subjektovim verovanjima koje je on nezavisno od toga utvrdio o toj situaciji, ve se menja samo sa promenom u njegovom fizikom stanju. Zanemarite, ako hoete, ogroman broj svedoanstava, dobijenih iz iskustva, koja imamo i koja nam govore protiv ove hipoteze: svedoanstava dobijenih iz iskustva da se naa ljutnja ponekad zaista menja kao rezultat neke argumentacije koja nas uverava da ne postoji nita zbog ega bi se tre19 Svest i saznanje

290

STUART HAMPSHIRE

balo ljutiti, i to se menja na takav nain da predstavlja dobar razlog da verujemo da je neko verovanje bilo nuan uslov za pojavu ljutnje. Ako bi se ona ncverovatna hipoteza potvrdila, rekli bismo da je stanje, koje smo nazvali ljutnja opaanje izvesnog fizikog stanja; kada smo ljuti, mi u stvari opaamo neku modifikaciju naeg tela u njegovoj interakciji sa okolinom. Mi opaamo, ili oseamo, ovo stanje u istom smislu u kome oseamo udarac ili teak predmet na naim leima; a oseanje ove vrste je isto to i opaanje, u onoj meri u kojoj smo u stanju da odmah i pouzdano na osnovu iskustva zakljuimo da postoji neka promena u stanju tela. Ukoliko je postojao fiziki uzrok promene u telesnom stanju, ije prisustvo je odmah i neposredno izvedeno iz jednog unutranjeg oseaja, moemo govoriti o opaanju nekog spoljanjeg predmeta. Utoliko ukoliko se miris cvea koji oseamo u sobi smatra opaanjem da tu ima cvea, bilo koji slian neposredni i pouzdani zakljuak na osnovu nekog oseta o odreenom fizikom uzroku, koji deluje na telo putem jednog razumljivog, pravilnog procesa, smatrae se opaanjem tog uzroka. Ako smo nali da je izvesno oseanje, koje smo prethodno povezivali sa izvesnim verovanjima i razlikovali kao jednu od emocija, bilo u stvari pouzdano povezano sa fizikim nadraajem odreene vrste fizikog predmeta, trebalo bi da kaemo da opaamo tu vrstu predmeta, onda kada se to oseanje javi: opaamo u jednom irem smislu reci u kome je i mirisanje opaanje. Kada razumemo fiziki mehanizam kojim se proizvodi ovaj efekat, imamo pouzdan metod neposrednog zakljuivanja o prisustvu njegovog uzroka; a zakljuivanje vremenom postaje navika do tog stepena da se to vie i ne smatra za zakljuivanje. Opirno sam se zadrao na ovoj spinozistikoj posledici ozbiljnog shvatanja jedne verzije materijalistike hipoteze zato to ona otkriva posledice uenja i saznavanja mehanizma od kog zavisi javljanje odreenog stanja duha. Neko je moda ube-

SLOBODA DUHA

291

en da bi posledica takvih otkria bila bespomonost, ili oseaj bespomonosti: kao da bi ljudi otkrili obeshrabrujuu injenicu da je njihova sposobnost da menjaju i kontroliu svoja vlastita verovanja, elje i oseaje, kako to smatraju za shodno u stvari ravna, ili skoro ravna, nuli. To je pogreno. Saznanje o mehanizmu uzroka izvesnih odredljivih vrsta stanja duha omoguava jedan metod zakljuivanja koji kao premise ima stanja duha a kao zakljuak neki spoljanji uzrok. Saznanje uzronog mehanizma pretvara se u saznanje stvarnosti izvan duha. Linost je instrument koji belei efekte nadraaja i promene koje slede u telesnim stanjima, u iskustvu psihikih stanja; ali linost je takoe instrument koji ita, i tumai, svoje vlastite zabeleene rezultate, a, itajui i tumaei ih, ona te rezultate u izvesnom smislu menja. Jer, zabeleen rezultat u jednom pshikom stanju, koji subjekt tumai u svetlu novog saznanja o objanjenju tog stanja, ima za subjekta drugaiji znaaj, i prema tome predstavlja, zbog misli koje ga prate, jedno drugaije stanje; upravo to je intencionalna komponenta u psihikim stanjima. Stanje koje poinje kao ljutnja na Jonesa zbog neega to je ovaj uinio, postalo je sada svest o promenjenom fizikom stanju, za koje je Jonesov postupak bio samo jedan nebitni povod. Budui da subjekt ne veruje vie da je Jonesov postupak nuan element u objanjenju njegovog stanja, sasvim je smisleno rei da on nije vie ljut na Jonesa zbog onog to je ovaj uinio; u tom smislu saznanje objanjenja promenilo je stanje duha. Ali naunik moe posmatrati stanje duha prosto kao jedan doivljaj, apstrahujui od subjektovih vlastitih verovanja o njegovom objanjenju; i moe se desiti da on eksperimentalno dokae da ovaj doivljaj, identifikovan kao doivljaj koji ovek ima kada zbog neznanja pretpostavlja da je ljut, treba objasniti kao jasno odredljivo fiziko stanje. Subjekt e, im postane ubeen u istinitost naunikovog objanjenja, jo
19*

292

STUART HAMPSHIRE

jednom preispitati svoj stav p r e m a Jonesovom postupku. Zbog toga postoji izvesna nejasnoa, ili ak dvosmislenost, u inae prihvatljivom tvrenju da se pojava bilo kojeg stanja d u h a u principu moe objasniti kao i svaka druga p r i r o d n a pojava, upuivanjem na eksperimentalno potvren o b u h v a t n i zakon, koji j e d n u takvu pojavu dovodi u vezu sa nekim skupom poetnih uslova. Ova tvrdnja moe biti istinita kada se d o d a j e d a n uslov koji se moe zahtevati iskljuivo kod intencionalnih stanja: da e i samo subjektivno saznanje objanjenja na osnovu obuhvatnog zakona p r o m e n i t i objanjavano stanje, ak i ako se ne p r e k i n e z a k o n o m e r n a veza izmeu poetnih uslova i istog tog stanja d u h a kako je o n o identifikovano prvobitnim opisom upotrebljenim u odgovarajuoj nauci; ali intencionalni opis, koji ukljuuje subjektovu m i s a o o uzroku, nee se promeniti, ako se subjektova verovanja promene. Otkriveni fiziki uzroci ljutnje su uzroci onog stanja koje se moe nezavisno identifikovati i koje je subjekt p r e toga klasifikovao k a o ljutnju, objanjavajui time to stanje na nain za koji sada zna da je bio pogrean. Uzroci onog stanja koje je on p r e toga klasifikovao k a o ljutnju nee vie biti uzroci ljutnje. To je razlog zato uzrono objanjenje intencionalnih stanja i procesa nije prosta stvar. Refleksno saznanje uzronog mehanizma predstavlja j e d n u p r o m e n u u efektu. A ta sloenost stvara mesto, k a o to je sugerisao Spinoza, za slobodu duha. (1965) S engleskog preveo: Jovan Babi

G. E. M. Anscombe

NAMERA

Po emu se razlikuju namerne radnje od onih koje to nisu? Odgovor koji se sam namee jeste da su to radnje za koje se vezuje izvestan smisao pitanja Zato?; taj smisao se odreuje kao onaj kod kojeg odgovor, ako je pozitivan, navodi razlog za delanje. Meutim, time gotovo nita nismo objasnili, jer su pitanja: Koji je relevantan smisao pitanja 'zato' i Sta se podrazumeva pod 'razlogom za delanje'? jedno te isto pitanje. Da bismo razumeli o kakvim je tekoama ovde re, razmotrimo pitanje: Zato si sruio oljicu sa stola? na koji sledi odgovor: Uinilo mi se da vidim neije lice na prozoru i zato sam naglo poskoio. U ovom sluaju ne moemo rei da e to to se u odgovoru pominje biti uzrok a ne razlog samo zato to to prethodi pomenutoj radnji, jer ako postavimo pitanje: Zato ste ga ubili?odgovor: On je ubio moga oca svakako predstavlja pre razlog nego uzrok, pa ipak ono to se pominje prethodi naznaenoj radnji. Tano je da kada govorimo o razlogu za delanje obino ne mislimo na sluaj kada nas neto iznenada trgne. Moe se rei da iznenada se trgnuti nije delanje u onom smislu na koji nas upuuje izraz razlog za delanje. Stoga, mada obino kaemo, na primer: Koji je razlog to ste se tako jako trgnuli?, to je potpuno razlici-

294

G. E. M. ANSCOMBC

to od: Koji je razlog to ste tog i tog oveka iskljuili iz testamenta?, ili Koji je razlog to ste pozvali taksi?. Ali, u emu je ta razlika? Zato sluaj kada se zbog neega trgnemo ili ubrzano diemo nije radnja, dok pozvati taksi ili prei ulicu jeste? Ne moemo odgovoriti: Zato to se odgovorom na pitanje 'zato?' u poslednjem sluaju navodi razlog, jer se i odgovorom u prethodnom sluaju isto tako moe navesti razlog; isto tako, ne moemo rei: Da, ali ne razlog za delanje, jer bismo se vrteli ukrug. Treba da utvrdimo razliku izmeu ove dve vrste razloga nezavisno od razmatranja delanja, i ako to moemo, moda emo onda otkriti i ta se podrazumeva pod delanjem kada o njemu govorimo sa tim posebnim naglaskom. Gotovo nita neemo razjasniti ako kaemo da je u sluaju iznenadnog trzaja 'razlog' uzrok. Ako govorimo o uzronosti, dolazi do velike zbrke; sve to znamo jeste da je to jedan od sluajeva u kojima upotrebljavamo re uzrok. Ali mi isto tako znamo da je to donekle neobian sluaj uzronosti; subjekt moe da navede uzrok misli, oseanja ili telesnog pokreta na isti nain kao to moe da utvrdi mesto gde osea bol ili poloaj svojih udova. Takvi iskazi se ne zasnivaju na posmatranju. Isto tako, ne moemo da kaemo: 'Razlog* pokreta je uzrok, a ne razlog u smislu 'razloga za delanje', kada je pokret nehotian, ali je razlog nasuprot uzroku, kada je pokret voljan i nameran. To je delimino zbog toga to je predmet celokupnog istraivanja da se odrede takvi pojmovi kao to su voljno i namerno, a delimino zbog toga to neko takoe moe da navede razlog koji je samo uzrok za ono to je voljno i namerno. Na primer: Zato hoda gore-dole? Zbog vojne muzike; uzbuuje me. Ili: ta vas je navelo da ipak potpiete taj dokument? Misao 'to je moja dunost' me je stalno saletala sve dok nisam sebi rekao: 'Ne mogu drugaije da postupim', i tako sam potpisao.

NAMERA

295

Sada vidimo da su sluajevi u kojima nastaje ova tekoa upravo oni u kojima sam uzrok, qua uzrok (ili bi se moda pre reklo samo uzrokovanje), spada u klasu stvari koje ne saznajemo na osnovu posmatranja. Ovu vrstu uzroka o kojoj je re nazvau mentalni uzrok. Mentalni uzroci postoje ne samo za radnje (vojna muzika me uzbuuje i zato hodam gore-dole), ve i za oseanja, pa i misli. Kada razmatramo radnje treba razlikovati mentalne uzroke od motiva, a kod razmatranja oseanja, kao to su strah ili bes, treba razlikovati mentalne uzroke od objekta oseanja. Da bismo ovo bolje razumeli, razmotriemo sledee sluajeve: Neko dete je ugledalo komad crvene tkanine na zavijutku stepenita i upitalo ta je to. Ono je mislilo da mu je dadilja rekla da je to bio Satana i zbog toga se strano uplailo. (Ona mu je bez sumnje rekla da je to bilo pare satena.) Ono od ega se dete uplailo bilo je pare tkanine, a uzrok njegovog straha bila je dadiljina opaska. Objekt straha moe da bude uzrok straha ali, kao to Wittgenstein primeuje,1 on kao takav nije uzrok straha. (Neko uasno lice koje se pojavi na prozoru bi naravno moglo da bude i uzrok i objekt i zato se to dvoje lako brka.) Ili opet, moemo biti ljuti zbog neijeg postupka, pri emu je ono to nas ljuti neto to nas podsea na taj postupak ili ono to nam neko o njemu kae. Ovu vrstu uzroka oseanja ili reakcije moe da saopti sama osoba, kao to moe da je prepozna i neko drugi, ak i onda kada taj uzrok nije isto to i objekat. Treba zapaziti da ova vrsta uzronosti ili smisao uzronosti do te mere nije u skladu sa Humeovim objanjenjima, da bi je ljudi koji veruju da je Hume prilino dobro obradio pitanje uzronosti potpuno ispustili iz svojih raunica. Ako bi ovu vrstu uzronosti uopte zapazili, oni bi mogli da tvrde da je re uzrok tu ne1

Fitosofska istraivanja

296

G. E. M. ANSCOMBE

podesna ili prilino dvosmislena, ili bi moda pokuali da daju hjumovsko objanjenje tog sluaja uzronosti bar to se tie prepoznavanja uzroka od strane nekog drugog posmatraa. Ali teko da bi to uinili i u sluaju prepoznavanja uzroka od strane samog subjekta. Neko e moda misliti da se o mentalnom uzroku radi i onda kada se na pitanje Zato? odgovori time to se navede namera s kojom neka osoba neto ini. Naime, zar se to ne bi moglo ovako preinaiti: Zato to sam hteo ... ili Iz elje da...? Ako oseam elju za jabukom i ustanem i odem do kredenca gde mislim da ih ima, mogao bih da odgovorim na pitanje ta me je navelo na tu radnju pominjui elju koja me je na to navela... i tako dalje. Meutim, ne moe se u svim sluajevima Uinio sam to-i-to u nameri da... dopuniti sa Oseao sam elju da.... Na primer, ujem da neko kuca na vrata i siem dole da ih otvorim a da pri tom ne oseam nikakvu elju te vrste. Ili pretpostavimo da iz oseanja zlobe prema nekome unitim poruku koja je ovome ostavljena, tako da on propusti neki sastanak. Ako ovaj svoj postupak objasnim rekavi: Htela sam da ga spreim da ode na taj sastanak, to nuno ne znai da je moja misao bila Ako uinim to, on e... i da je to potaklo u meni elju da izazovem to to je dovelo do moje radnje. To se moe dogoditi, ali nije nuno. U ovom sluaju se moglo dogoditi samo sledee: proitala sam poruku i pomislila: Taj uasan ovek! s oseanjem mrnje, a zatim sam pocepala poruku i nasmejala se. Ako bi mi tada postavio pitanje: Zato ste to uinili? neko ko jasno trai od mene da mu navedem mentalne uzroke to jest, ta se deavalo u mojoj svesti i proisteklo u mom postupku ja bih moda dala takvo objanjenje. Ali u obinoj situaciji odgovor ne bi bio takav. Ovakvo podrobno ispitivanje se ne vri tako esto i neu da tvrdim da uvek i postoji odgovor u sluajevima gde je ono mogue. Neko bi slegao ramenima ili rekao: Nije mi poznato da se tu

NAMERA

297

radilo o nekoj tako odreenoj situaciji o kojoj Vi priate, ili Prosto mi je palo na pamet... Mentalni uzrok, naravno, nije nuno mentalni dogaaj, to jest, misao, oseanje ili predstava; on moe biti i kucanje na vratima. Ali ako nije mentalni dogaaj on mora biti neto to osoba kod koje se javlja moe da opazi na primer, kucanje na vratima mora da se uje tako da ako neko kae da je on uvek mentalni dogaaj u ovom smislu, nemam ta tu da zamerim. Mentalni uzrok je ono to bi neko opisao ako bi mu postavili specifino pitanje: Sta je izazvalo tu radnju, misao ili oseanje kod vas, to jest, ta ste videli. uli ili oseali, ili koje su se ideje ili predstave javile u vaoj svesti i dovele do te radnje? Izdvojila sam ovaj pojam mentalnog uzroka zato to postoji ovakvo pitanje sa ovom vrstom odgovora i zato to hou da razlikujem mentalni uzrok od uobiajenog znaenja motiva i namera, a ne zato to on sam po sebi ima neku veliku vanost. Ja lino smatram da ima veoma malu vanost. Meutim, vano je imati jasnu ideju o mentalnom uzroku delimino zbog toga to je sama prirodna koncepcija motiva da je on ono to pokree (sama re na to ukazuje) ono to uzrokuje ovekove radnje itd. A o tome ta ih uzrokuje onda se moe misliti kao o dogaaju koji izaziva odreenu posledicu. Meutim, kako se to dogaa to jest, da li ga treba smatrati nekom vrstom potiskivanja u nekom drugom medijumu, ili na neki drugi nain ostaje naravno potpuno nejasno. U filosofiji se ponekad pravila razlika izmeu motiva i namere kod delanja a oni se odnose na potpuno razliite stvari. Covekova namera je ono na ta on cilja ili ono ta izabere, a njegov motiv je ono to odreuje taj cilj ili izbor. Pretpostavljam da ovo odreuje ovde mora biti druga re za uzrokuje. Obino se ne smatra da su motiv i namera toliko razliiti po svom znaenju. Na primer, govori se o motivu za sticanjem. Neki filosofi su tvrdi-

298

G. E. M. ANSCOMBE

li da je takav izraz eliptian sticanje je namera, a elja za sticanjem motiv. Upitan za motiv, neko bi mogao da kae Hteo sam to..., to bi zadovoljilo te filosofe, ili Uinio sam to s namerom da ..., io ih ne bi zadovoljilo. Meutim, znaenje ove dve reenice je ovde identino. Kada neije motive proglasimo za dobre, to moe biti isto to i proglasiti njegove namere za dobre na primer, On je samo hteo da izmiri svoje roake. Pri svem tom, postoji i popularno razlikovanje izmeu znaenja motiva i znaenja namere. Na primer, ako je neka osoba ubila oveka, za nju se moe rei da je to uinila iz ljubavi i saaljenja ili iz mrnje, to se zaista moe izraziti i u ovom obliku: da bi ga oslobodila tih uasnih muka ili da bi se otarasila te svinje. Meutim, iako su ovo oblici izraavanja koji ukazuju na ciljeve, oni moda pre ukazuju na stanje u kome je ovek poinio ubistvo nego to opisuje cilj za koji je ubistvo bilo sredstvo ono budue stanje stvari koje ubistvo proizvodi. Ovo nam pokazuje deo razlike koja postoji izmeu popularnog znaenja motiva i namere. Mi bismo rekli: u popularnom smislu, motiv za neku radnju ima stvarno iru i raznovrsniju primenu nego namera s kojom je radnja izvrena. Kada neko kae kakav je bio njegov motiv, govorei popularno i u smislu u kome se motiv ne moe zameniti sa namerom, on ne navodi mentalni uzrok u smislu koji sam ja dala tom izrazu. injenica da su mentalni uzroci bili takvi i takvi moe doista da doprinese razumljivosti njegove tvrdnje. Zatim, mada on moe da tvrdi bez razmiljanja i laganja da je njegov motiv bio ovakav ili onakav (to jest, da pri tom ne kae ta on zna ili delimino zna da je neistinito), razmatranje razliitih stvari, u koje mogu da spadaju i mentalni uzroci, bi moglo da navede i njega i druge ljude da prosude da je njegova izjava o sopstvenom motivu bila lana. Meutim, ini mi se da mentalni uzroci esto predstavljaju veoma trivijalnu stavku meu stvari-

NAMERA

299

ma koje ima smisla razmatrati. to se tie vanosti razmatranja motiva neke radnje, za razliku od razmatranja namere, drago mi je to se ovde ne bavim etikom niti knjievnom kritikom, gde ovo pitanje zapravo spada. Motivi mogu da nam objasne radnje, ali to ne znai da oni odreuju radnje u smislu da ih uzrokuju. Mi govorimo: Njegovo istinoljublje je uzrok to on ... i sline stvari, i nema sumnje da zbog takvih izraza mislimo da je motiv taj koji stvara ili uzrokuje izbor. Meutim, ova reenica pre znai: On je to uinio zato to je voleo istinu ona tumai ovekovu radnju. Neko ko uvia tu zbrku pri radikalnom razlikovanju izmeu motiva i namera i kod odreivanja motiva kao determinanti izbora, moe biti sklon da negira da postoji neto kao to je mentalna uzronost, a da motiv ne znai nita drugo osim namera. Meutim, to je pogreno. Mi emo napraviti zbrku ako ne uoimo a) da postoje fenomeni koji zasluuju da se nazovu mentalna uzronost, jer mi moemo da pitanje Zato? pretvorimo u zahtev za onom vrstom odgovora koju sam razmatrala pod nazivom mentalna uzronost; b) da mentalna uzronost nije ograniena na izbore, voljne ili namerne radnje, ve da ima iru primenu; ona se odnosi na iru oblast stvari koje ovek saznaje ne kao posmatra, tako da ukljuuje i neke nevoljne radnje; c) da motivi nisu mentalni uzroci, i d) da postoji primena reci motiv koja se razlikuje od primene izraza namera s kojom ovek dela. Osveta i zahvalnost su motivi; ako ubijem oveka iz osvete, mogu da kaem da sam to uinila da bih se osvetila, ili da je Osveta bila moj cilj. Meutim, osveta nije neka naknadna stvar koja se postie ubistvom oveka, ve je sam in ubistva osveta. Na pitanje zato sam ubila oveka, odgovaram: Zato to je on ubio moga brata. Mogli bismo da uporedimo ovaj odgovor, koji opisuje konkretan proli dogaaj, sa odgovorom koji ponekad dajemo u iskazima o ciljevima, a koji opi-

300

G. E. M. ANSCOMDE

suje konkretno budue stanje stvari. Isti je sluaj sa zahvalnou, kajanjem i saaljenjem povodom neke odreene stvari. Ovi motivi se razlikuju, recimo, od ljubavi, radoznalosti ili oajanja upravo na ovaj nain: neto to se dogodilo (ili se sada dogaa) navodi se kao razlog za delanje ili uzdravanje od delanja koje je dobro ili loe za osobu (to moe da bude i sam ovek kao u sluaju kajanja) na koju je usmereno. Ako hoemo da objasnimo na primer osvetu, rei emo da je nekome naneto zlo zato to je on nekome naneo zlo. Nije potrebno da tome dodamo neki opis oseanja koja su izazvala tu radnju ili misli koje su je pratile. Meutim, rei da neko neto ini, recimo, iz prijateljstva, ne moe se objasniti na taj nain. Osvetu, zahvalnost, kajanje i saaljenje u nazvati na prolost usmereni motivi za razliku od motiva-uopte. Motiv-uopte predstavlja veoma teak problem, koji neu detaljno da razmatram. Razmotrimo tvrdnju da je jedan od motiva za moje potpisivanje peticije bilo divljenje prema njenom pokretau, X. Upitana: Zato ste je potpisali?, mogla bih da kaem: Pa, zato to je X, koji je pokrenuo, uradio... i da sa divljenjem opiem ta je uradio. Mogla bih da dodam: Naravno, znam da to nije razlog za potpisivanje peticije, ali sigurna sam da je to bila jedna od stvari koja je na mene najvie uticala to ne mora da znai: Na to sam izriito mislila pre potpisivanja. Kaem: Razmotrimo ovo u stvari s namerom da kaem: Ne razmatrajmo to ovde. Suvie je komplikovano. Objanjenje motiva koje je popularizovao profesor Ryle ne izgleda zadovoljavajue. On preporuuje da se On se hvalisao iz tatine protumai kao on se hvalisao... i takvo njegovo ponaanje zadovoljava postavku koja ima oblik zakona i koja glasi da kad god ima prilike da kod drugih izazove divljenje ili zavist, on ini sve 2za ta smatra da e izazvati to divljenje ili zavist. Ovaj navod je pri1

The Concept of Mind, str. 89.

NAMEKA

301

lino neobian i na okolian nain saoptava ono to izgleda da tvrdi; ali, ja ga ne razumem osim ako ne implicira da se za nekoga ne bi moglo rei da se hvalie iz tatine ako se on uvek ne ponaa razmetljivo, ili je bar to veoma esto inio. Meutim, izgleda da to nije istina. Navesti motiv (onu vrstu koju sam oznaila kao motiv-uopte za razliku od na prolost usmerenih motiva i navika) znai rei neto kao: Osmotrite tu radnju u ovom svetlu. Objasniti svoje sopstvene radnje razlozima koji ukazuju na motiv znai prikazati ih u izvesnom svetlu. Pitanje Zato? esto izmamljuje ovu vrstu objanjenja. Pitanje da li je svetio u kome neko prikazuje svoj postupak istinsko svetio jeste, kao to je opte poznato, teko pitanje. Motivi divljenja, radoznalosti, zlobe, prijateljstva, straha, istinoljubivosti, oajanja i mnotvo drugih su ili ove izuzetno sloene vrste ili su na budunost usmereni motivi, ili su pak meoviti. Motiv nazivam na budunost usmereni ako je on namera. Na primer, rei da je neko neto uinio iz straha o d . . . esto je isto to i rei da je to uinio da se ne b i . . . ili u cilju d a . . . se ne bi dogodilo. Ostavimo sada pitanje motiva-uopte ili interpretativnog motiva i vratimo se na prolost usmerenim motivima. Zato je kod osvete, zahvalnosti, samilosti i kajanja proli dogaaj (ili sadanja situacija) razlog za delanje, a ne samo mentalni uzrok? Ono to najvie pada u oi kod ova etiri motiva jeste nain na koji se dobro i zlo sadre u njima. Na primer, ako sam nekome zahvalna, to je zato to mi je uinio neko dobro, ili ja bar mislim da jeste, i svoju zahvalnost ne mogu da pokaem neim ime nameravam da ga povredim. Kod kajanja, mrzim neto to je za mene dobro; ne bih mogla da izrazim kajanje time to u sebi priutiti mnoga zadovoljstva, ili zbog neega to nisam smatrala ravim. Ako neto uinim iz osvete to je u stvari vie korisno nego tetno za mog neprija-

302

C. E. M. ANSCOMBE

telja, moj postupak, s obzirom da je opisan kao koristan za njega, jeste nevoljna radnja. Ove injenice predstavljaju klju naeg sadanjeg problema. Ako za neku radnju njen izvrilac mora da smatra da je dobra ili rava na neki nain i da je stvar u prolosti dobra ili rava, da bi ta stvar u prolosti bila razlog za tu radnju, onda ovaj razlog ne pokazuje mentalni uzrok ve motiv. To e se pokazati u detaljnijim odgovorima izvrioca radnje na pitanje Zato?. Moe izgledati da to nije najvanije, ve da je vano to to se o naumljenoj radnji mogu postavljati pitanja i to se u odgovorima pominje neto prolo. Ubiu ga Zato? On je ubio moga oca. Ali, da li mi ipak znamo kakav je naum tog postupka? Drugaiji od predvianja koje opravdava onaj ko predvia, ako ga opravdava, time to pominje razloge za delanje? A znaenje izraza razlog za delanje mi upravo sada pokuavamo da razjasnimo. Moe li se desiti da se mentalni uzroci i njihove posledice ne predvide? Ili da se ne predvide ak ni njihove posledice i nakon javljanja uzroka? Na primer: To e me naljutiti. Ovde je vredno zapaziti da je pogreno misliti da ne moemo da izaberemo da li emo delati iz motiva ili ne. Ono to Platon kae svom robu: Izudarao bih te da nisam besan, predstavljalo bi takav sluaj. Ili, neiji stav moe biti da nikada ne pravi opaske o izvesnoj osobi, jer o njoj ne bi mogao da govori bez zlobe ili divljenja. Napravili smo razliku izmeu motiva usmerenog na prolost i mentalnog uzroka i nali da je ono to izvrilac radnje navodi u odgovoru na pitanje Zato? u svakom sluaju razlog za delanje ako ga on, smatrajui ga kao razlog za delanje, shvata kao neto dobro ili ravo, a za svoj sopstveni postupak da ini dobro ili ravo. Ako bismo, na primer, mogli da pokaemo da je radnja zbog koje se on osvetio, ili pak ona u kojoj se osvetio, bila sasvim bezopasna ili korisna, on vie nee nuditi razlog, izuzev onog koji poinje sa Ja sam mislio.

NAMERA

303

Ako je to naumljena osveta, on onda ili odustaje od nje ili menja svoje razloge. Nijedno takvo otkrie ne bi uticalo na tvrdnju o mentalnoj uzronosti. Da li uopte dobro i zlo igraju bitnu ulogu u pojmu namere, to je neto to tek treba otkriti. Do sada smo o dobru i zlu govorili kao o onome po emu se jasno razlikuje na prolost usmeren motiv od mentalnog uzroka. Kada se na pitanje Zato? u pogledu neke sadanje radnje odgovori opisom nekog budueg stanja stvari, ovo se ve razlikuje od mentalnog uzroka upravo po tome to je budue. Sve do sada izgleda nije bilo potrebe da se namera okarakterie kao ono za ta je bitno dobro ili zlo. Meutim, razmotrimo ovaj sluaj: Zato ste to uradili? Zato to mi je on to rekao. Da li je ovo uzrok ili razlog? To izgleda umnogome zavisi od toga kakva je bila radnja ili kakve su bile okolnosti. Mi bismo esto odbili da pravimo bilo kakvu razliku izmeu toga to je neto razlog i toga to je to uzrok u smislu o kome je re. Naime, uzrok je ve objanjen kao ono to se trai kada se onaj ko dela zapita ta je dovelo do njegovog postupka i u njemu proisteklo a to bi moglo da bude navoenje razloga za delanje i njegovo prihvatanje. A kako bismo razlikovali uzrok od razloga u sluaju kada obesimo eir na kuku zato to je domain rekao: Obesite eir na kuku? Isto tako, ne bi bilo ispravno rei da je to razlog a ne mentalni uzrok, zato to je razumevanje tih reci proisteklo u povinovanje tom predlogu. Ovde bi neko pokuao da razlikuje ovaj sluaj od, recimo, sluaja kada se okrenemo poto smo uli da neko kae Bu!. Ali, ovaj sluaj se u stvari ne bi mogao svrstati ni na jednu ni na drugu stranu. Kada bismo bili prisiljeni da kaemo da li je taj zvuk bio razlog ili uzrok, verovatno bismo se odluili na osnovu toga koliko je nagla bila reakcija. Zatim, pitanje razumevanja same reenice ne postavlja se u sledeem sluaju: Zato si kaiprste stavio pored slepoonica kao rogove? Zato to je on to

304

G. E. M. ANSCOMBF.

radio. Ali ovo se ne razlikuje m n o g o od sluaja kada smo okaili eir zato to je d o m a i n r e k a o : Okaite eir. G r u b o reeno, ako b i s m o bili prinueni da i dalje p r a v i m o n e k u razliku, ukoliko se radnja vie opisuje kao p r o s t a reakcija, u t o l i k o vie naginjemo reci uzrok. M e u t i m , ukoliko se radnja vie opisuje kao odgovor na n e t o to i m a neki znaaj o kome razmilja izvrilac radnje, ili kao njegova reakcija koju okruuju njegove misli i pitanja, utoliko vie naginjemo reci razlog. Ali u mnogim sluajevima ovo razlikovanje ne bi imalo smisla. To, m e u t i m , ne znai da o n o n i k a d a n e m a smisla. Sluajeve na kojima s m o isprva zasnivali ovu razliku mogli b i s m o nazvati jasno odreenim, na primer, sluaj osvete s j e d n e s t r a n e i sluaj u kojem m e j e n e t o n a t e r a l o d a p o s k o i m s a stolice i sruim oljicu sa stola, s druge s t r a n e . G r u b o reeno, t i m e se ustanovljava n e t o kao razlog da se prigovori o n o m e to se ini, ali ne t a k o to bismo rekli: Zvui te ne bi naterali da t a k o skoi; zar ne bi bilo d o b r o da ode k o d lekara?, ve na nain na koji tu r a d n j u povezuje sa m o t i v i m a i namcrama. To si u r a d i o z a t o to ti je on to rekao? Ali zato radi to to on kae? Odgovori k a o to su: On je m n o g o uinio za mene, On je moj otac, Bilo bi gore po m e n e da to nisam uradio obezbeuju p r v o b i t n o m odgovoru m e s t o m e u razlozima. Tako su j a s n o o d r e e n i sluajevi u p r a v o oni koje treba r a z m a t r a t i da bi se uoila razlika izmeu razloga i uzroka. Meutim, valja p r i m e t i t i da nije istina ono to se o b i n o kae, da su razlog i uzrok svuda strogo razgranieni pojmovi. (1957) S engleskog prevela: Mirjana Joanovi

David F. Pears

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

Postoje tri problema u vezi sa htenjem i delanjem koji su tako usko povezani da bi reenje prvog sadralo reenje drugog, a ovo, opet, reenje treeg problema. Prvi problem se odnosi na vezu izmeu htenja da se neto uradi i same radnje. Da li je ta veza kauzalna? Ako jeste, moe se pretpostaviti da mora biti mogue opisati uzrok bez pominjanja posledice, a posledicu bez pominjanja uzroka. Ali, da li se zaista uzrok i posledica mogu opisati nezavisno jedno od drugog? Drugi problem se odnosi na razlog koji onaj ko dela ima za svoju radnju. Kada subjekt iznosi razlog svoje radnje, da li njegov iskaz povlai za sobom neki opti iskaz koji obuhvata i taj pojedinani sluaj? Ako je to iskaz o kauzalnoj vezi, trebalo bi da ga povlai, mada je, u stvari, teko nai ma kakav opti iskaz za koji bi subjekt smatrao da ga obavezuje. Trei problem je u tome to onaj ko dela skoro uvek neposredno zna ta hoe da uini ili, pak, zato je uinio ono to je uinio, a nije lako shvatiti kako se ova injenica moe uskladiti sa injenicom da ono to on zna nije ogranieno na sadanji trenutak, ili sa teorijom prema kojoj ono to zna ukljuuje i uzronost. Izgleda da ove tekoe proizlaze iz pokuaja da se znanje onog ko dela uklopi u kauzalni sistem. Moda je to pogreno. Svaka stvar je to to jeste,
20 Svest i saznanje

306

DAVID F. PEARS

a ne neto drugo. Veza izmeu elje i radnje nije isto to i veza izmeu sile i kretanja. Subjektovo predvianje vlastitih radnji nije isto to i njegovo predvianje vremena pomou barometra, niti je njegovo naknadno saznanje o razlogu vlastite radnje isto to i njegovo saznanje o uzroku poara. Zar onda ne bi bilo bolje da se sve ove stvari opiu onakvim kakve jesu, da se one ne izjednaavaju sa drugim stvarima, da se o njima ne teoretie? Ali, ovo je isuvie uproena dijagnoza, i to zato to jedan od navedenih problema nije svojstven samo kauzalnoj teoriji, ve je neraskidivo vezan za injenice ma kako ih tumaili. Neposredno znanje o neemu, koje nije ogranieno na sadanji trenutak, samo po sebi teko je razumeti. Tano je da ostali problemi proizlaze iz kauzalne teorije. Ali, svaki pokuaj da se injenice shvate neminovno vodi nekoj teoriji, a na nekim kljunim mestima izgleda da nema nijedne teorije alternativne u odnosu na kauzalnu. Ako veza izmeu elje i radnje nije kauzalne prirode, kakva bi ona mogla da bude? Moda usvajanje kauzalnog sistema nije pogrean izbor, ne zato to je valjan, ve zato to nema druge mogunosti izbora, i moda bi u stvari trebalo razmotriti kako bi se injenice uklopile u taj sistem. U tom smislu razmotriu tri navedena problema. Tamo gde kritiari dokazuju da kauzalni sistem ne odgovara, ja u pokuati da dokaem suprotno, da je odnos izmeu injenica i kauzalnog sistema sloen i da su sve tekoe u tome da se ta sloenost paljivo i detaljno ispita. Neu pokuavati da razmotrim sve tekoe, ve samo one tri koje su pomenute. Tako je ovo to se izlae samo skica kauzalne teorije. Celovita teorija trebalo bi da sadri kauzalnu analizu veze izmeu htenja i delanja. Ova skica nastoji da utvrdi samo to da, uprkos trima navedenim tekoama, ta veza mora da odgovara izvesnom kauzalnom obrascu. Ali opis kauzalnog obrasca koji u dati nee biti potpun. Opis se nee odnositi samo na onu vezu izmeu htenja i delanja koja je karakteristina za

SKICA KAUZALNE TEORIJE IITENJA I DELANJA

307

namerno delanje, ve i na druge vrste veza meu njima. Neu pokuavati da upotpunjujui tu analizu iskljuim te druge vrste veza. Niko jo nije resio taj problem koji je slian problemu kauzalne teorije opaanja. Ali, izgleda da nema razloga da se on smatra nereivim.
DEO I

Da li je ovekova elja da izvri odreenu radnju uzrok izvrenja te radnje? Ako bi se ovo isto pitanje odnosilo na vezu izmeu bioloke potrebe nekog nieg organizma i pokreta tela koji dovodi do njenog zadovoljenja, odgovor bi bio potvrdan. Ali ovekova delatnost je sloenija, pa, prema tome, ako je i u ovom sluaju veza uzrona, onda e to biti sloeniji sluaj uzronosti. Ova izuzetna sloenost potie uglavnom otuda to proces ne otpoinje sa potrebom, ve sa eljom da se izvri odreena radnja. Jer takve elje su gotovo uvek svesne ili potencijalno svesne, pa su tako i podlone uticaju premiljanja o njima. Subjekt zna ta hoe da uini i on je u stanju ponovo da razmotri svoju zamisao i da je eventualno izmeni. esto se dokazuje da se sloene pojave ovakve vrste ne mogu kauzalnu objasniti. S druge strane, ovo preispitivanje je retko kada beskonano i, kada se ono okona, zaista izgleda da je poslednja elja subjekta uzrok njegove radnje. Jer, ini se da ne postoji nijedna druga veza koja bi mu pruila znanje da on hoe da izvri tu radnju. Ovo znanje je najupeatljivije kada je zasnovano na odluci, jer je u takvim sluajevima elja konana, bilo zato to se pretpostavlja da je nesumnjiva, bilo zato to ie promiljena, pa je tako izvesnost subjekta u pogledu njegove budue radnje vea. Ali, kako on moe da bude tako siguran u svoju buduu radnju ako nju njegovo sadanje stanje na neki nain ne uzrokuje? Njegova sigurnost se oigledno, za razliku od predoseanja, za20*

308

DAVID F. PEARS

sniva na neemu sadanjem. Moglo bi se sugerisati da je odluka subjekta nekauzalno povezana sa njegovom buduom radnjom. Ali, ak i kad bi bilo jasno kakva je to nekauzalna veza, ovaj opis izostavlja neke znaajnije veze. Zelja subjekta izaziva i njegovu odluku i njegovu radnju, a bez toga veza izmeu njegove odluke i njegove radnje bila bi vrlo slaba. Tano je da vi moete da uinite neto samo zato to ste u svom podsetniku pribeleili svoju odluku da to uinite. Ali takav sluaj bio bi izuzetak, a normalno je da linija koja povezuje odluku sa radnjom otpoinje sa prethodnom trajnom eljom. Prerna tome, osnovno je pitanje kako subjekt zna da je ona jo uvek dovoljno jaka i da e takva i ostati. Ne moe se odgovoriti tako to bi se reklo da je to znanje subjekta zasnovano na naknadnoj odluci da svoju radnju usaglasi sa svojom prvobitnom odlukom to bi vodilo u beskonaan regres. Zapaanje da je za ljude karakteristino da neposredno znaju ta e uiniti nije nikakvo objanjenje. Prema tome, ini se da smo prisiljeni da zakljuimo da mora postojati kauzalna veza izmeu elje i radnje, zato to, izgleda, nema druge teorije koja odgovara pojmovima. Ovaj zakljuak zasniva se na argumentu pojmovne prirode: veza izmeu elje i radnje moe se shvatiti jedino pomou pojma uzroka. Najsnaniji prigovor tom zakljuku je isto tako pojmovnog karaktera: teorija do koje na taj nain dolazimo nije koherentna. U tom pravcu idu oni koji dokazuju da bi, ako je elja da se izvri odreena radnja stvarni uzrok te radnje, trebalo da bude mogue da se uzrok opie nezavisno od posledice, a posledica nezavisno od uzroka i da, poto takve opise nije mogue dati, ta veza ne moe da bude kauzalna. Prihvatljivost ovog prigovora zavisi od toga ta je precizni smisao zahteva na kome se on zasniva. Kakva vrsta nezavisnosti se tu zahteva? Pretpostavimo da je navodni uzrok opisan kao elja da se uini A, gde A oznaava odreenu rad-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

309

nju. Tada je A navodna posledica koja se pominje u opisu vlastitog uzroka, to znai da uzrok i posledica nisu opisani nezavisno jedno od drugog. Ali, mada se u teoriji koja se ovde osporava A posmatra kao posledica, u opisu elje za koju se tvrdi da je uzrok toga A, ono nije odreeno kao posledica. Ono je odreeno samo kao objekt te elje. Postavlja se pitanje da li nas ovaj neuspeh da se uzrok i posledica opiu nezavisno jedno od drugog onemoguuje da ono to je opisano smatramo uzrokom stvarnog javljanja objekta te elje. Odgovor je, izgleda, negativan. Jer, nije teko pronai sluajeve psiholokih stavova .koji su opisani tako da se u opisu pominju njihovi objekti, a za te stavove se ipak tvrdi da su uzrok javljanja samih tih objekata. Na primer, tvrdi se da kod nekih ljudi strah od mucanja izaziva mucanje, a u nekim bajkama elja za izvesnim objektom, propraena odreenim ritualom, stvara taj objekat. Ono to se u tim primerima navodi kao posledica pominje se u opisu psiholokog stava koji se navodi kao uzrok, ali se odreuje samo kao objekt tog stava. Sve dok se psiholoki stav tako odreuje nema nieg pogrenog u tome to se tvrdi da je on uzrok predmeta koji je na taj nain odreen. Ako razmotrimo razlog kojim se rukovodi protivnik kauzalne teorije kada postavlja zahtev da uzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno od drugog, moemo da uoimo da on u jednom smislu trai premalo, a u drugom previe. On tvrdi da se pomenuti psiholoki stavovi mogu smatrati uzrocima stvarnog javljanja objekata na koje se odnose samo ako se ti stavovi mogu opisati tako da se ne pominju njihovi objekti. Ali njegov zahtev moe da se shvati dvojako. Moda se htelo rei samo to da kada elimo da ukaemo na psiholoke stavove moemo da koristimo mnoge odreene opise u kojima se uopte ne pominju objekti tih stavova i da, kad to ne bi bilo mogue, ne bismo mogli da ih smatramo uzrocima stvarnog javljanja njihovih objekata. Na primer,. strah bismo mogli

310

DAVID F. PEARS

da opiemo kao oseanje koje je dominiralo kod govornika dok se penjao na govornicu. Ali, ako je to smisao zahteva protivnika kauzalne teorije, onda se njime trai premalo. Naravno, svaki psiholoki stav se moe opisati sa vie takvih odreenih opisa, a neki od njih e nam biti poznati. Ali, psiholoki stav koji je uzrok stvarnog javljanja objekta na koji se odnosi mora da zadovolji stroiji zahtev. Naime, mora biti mogue da se taj stav opie tako da pripada klasi ijeg svakog lana prati lan samo jedne klase kojoj pripada posledica. Ova interpretacija ini zahtev interesantnijim zato to ga obrazlae. Ideja je u tome da bi bilo samoprotivreno pretpostaviti da uzrok ne mora da pripada nekoj takvoj klasi i da, ako neko ne bi mogao da ga odredi kao lana takve klase, on ne bi mogao da ga prepozna niti da predvidi njegovu posledicu u drugim sluajevima. Kad bi ostao ovakav, zahtev bi bio prihvatljiv. Ali, protivnik kauzalne teorije dodaje uslov da se u tom opisu psiholokog stava koji se moe uoptiti uopte ne sme pominjati objekt tog stava. A time se zahteva previe. Jer X-ov strah od mucanja moe da bude jedini uoptljiv opis koji odgovara psiholokom stavu X-a. i, to je jo oiglednije, to moe da bude jedini uoptljiv opis poznat psihologu koji na osnovu tog stava predvia napad mucanja kod X-a. Prema tome, ni jedan ni drugi razlog da se navedenom zahtevu doda ovaj uslov nije valjan. Ako modif ikuj emo dodatni uslov, dobij amo prihvatljiviju formulaciju zahteva prema kojem uzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno od drugog. Umesto zahteva da se uzrok moe uoptljivo opisati tako da se uopte ne pominje njegova posledica traimo samo to da se uzrok moe uoptljivo opisati tako da se u tom opisu ne implicira da je on uzrok svoje posleice. Ovaj zahtev je prihvatljiviji, jer on doputa da se u uoptljivom opisu uzroka pominje njegova posledica pod uslovom da se ona pri tom ne odreuje kao njegova posledi-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

311

ca. Dva primera koji protivree ekstremnoj verziji zadovoljavaju ovu verziju zahteva, jer se u tim uoptljivim opisima psiholokih stavova posledice opisanih stavova odreuju samo kao njihovi objekti, pa se tako zadovoljava umereniji zahtev. Postoje i uverljivi razlozi za usvajanje ovog umerenog zahteva koji se odnosi na nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Ako je sugestija da uzrok ne mora da pripada klasi ijeg svakog lana prati lan samo jedne klase kojoj pripada posledica samoprotivrena, onda ne bismo nita dobili ako pokuavamo da tu protivrenost otklonimo tako to tvrdimo da se uzrok moe pripisati klasi stvari koja uzrokuje svoju posledicu. ak i ako veza izmeu izvesnog uoptljivog opisa uzroka i izvesnog uoptljivog opisa njegove posledice treba da bude samo generalna, a ne univerzalna, takvim odgovorom ne bismo nita dobili. Na to se, u stvari, misli kada se za uzrok kae da je okultan. Kad bi ovo tvrenje znailo samo to da opti opis uzroka sluajno nije poznat onome ko govori ili moda njegovim savremenicima, to ne bi bila tako ozbiljna stvar. Jer uzrok bi se, po svoj prilici, mogao netrivijalno opisati nekih uoptljivim opisom, a jedina tekoa bila bi u tome to onome ko govori, a moda i njegovim savremenicima, taj opis ne bi bio poznat. Ali jo uvek bi postojali odreeni opisi za koje se zna da odgovaraju uzroku. U protivnom, ljudi ne bi mogli ak ni da ga identifikuju, a uzrok koji bi bio okultan u tom smislu, bio bi naprosto nepoznat uzrok. Na primeru se moe pokazati prihvatljivost ove umerene verzije zahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Razumljiv nam je sud istranog sudije da je ovek umro od smrtonosne doze barbiturata zato to se ona moe odrediti tako da se time ne implicira da ona uzrokuje smrt kod ljudi, moda kao koliina od dvadeset grena. Naravno, osoba koja je nala mrtvog oveka mogla bi da kae da je taj ovek umro zato to je uzeo sve pilule iz flaice kraj svoga kreveta, a ni ona ni bilo

312

DAVID F. PEARS

ko drugi ne mora da zna koja je doza tih pilula smrtonosna. Ali, ako ne bismo verovali da je neka nezavisno odredljiva doza barbiturata smrtonosna, mi bismo sud istranog sudije smatrali lanim, a ako bi se pokazalo da ni on sam ne veruje u istinitost svog suda, smatrali bismo da je njegovo miljenje o tom sluaju samoprotivreno i, stoga, neshvatljivo. Ako se dogodilo samo to da je uzrok smrti okultan za oevica dogaaja u tom smislu to mu nije poznato koja je nezavisno odredljiva doza barbiturata smrtonosna, on u drugim prilikama ne bi mogao da prepozna uzrok i predvidi njegovu posledicu. Ovo bi bila ozbiljna praktina tekoa, ali to ne bi imelo nikakvu nekoherentnost u miljenje oevica dogaaja. Ovaj prikaz funkcionisanja umerenog zahteva moe se proveriti pomou dva primera koji protivree ekstremnom zahtevu. X-ov strah od mucanja je opis u kome nema ak ni prikrivene implikacije da taj strah izaziva mucanje. ak i kad bismo ovu implikaciju tvrdoglavo uneli u znaenje opisa poto smo primetili da kod X-a. strah od mucanja zaista izaziva mucanje, mogli bismo jo uvek da se vratimo prvobitnom znaenju opisa i da tako zadovoljimo umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Isto tako, nema nikakve sumnje u to da opis u svom prvobitnom a ne prenosnom smislu prua psihologu adekvatnu osnovu za predvianje. Oigledno je da elja propraena magijskim ritualom isto tako lako zadovoljava pomenuti umereni zahtev. Moglo bi se pomisliti da je drugi deo razloga kojim se opravdava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice manje znaajan od prvog. Jer sve dok postoji nezavisan uoptljiv opis uzroka, teorijski nije vano da li ga je ve neko otkrio. U stvari, nauni realizam polazi od toga da su poetne identifikacije stvari esto povrne, a tek kasnije se otkrivaju njihova bitnija i moda sutinska svojstva. Ali, izgleda da se ova ideja ne moe primeniti u nekim oblastima filosofije duha. Bez

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

3J3

sumnje, kauzalna teorija elje i radnje zasniva se ne samo na injenici da postoji, ve i na tome da je subjektu dostupan uoptljiv opis njegove elje da uini A koji zadovoljava pomenuti umereni zahtev. Naravno, subjektovo predznanje o vlastitoj buduoj radnji je neposredno, ali po ovoj teoriji ono bi bilo neshvatljivo ako on ne bi mogao da induktivno oredvidi svoju radnju na osnovu svoje elje koju je identifikovao nekim nezavisnim uoptljivim opisom. Meutim, ovaj deo kauzalne teorije je sporan, pa emo ga kasnije braniti. Sada bi valjalo zapaziti da postoji opti razlog za pretpostavku da se svojstva koja se pominju u nekim obinim identifikacijama mentalnih entiteta ne mogu smatrati povrnim. Razlog je u tome to neka od tih svojstava ine osnovu prednaune teorije o prirodi oveka, koja funkcionie tako dobro da je stvorila (pojmovni) okvir u kojem se odvija na ivot. Sto se tie psihikih svojstava kojima se identifikuju elje, ovo je oigledno tano. Ova svojstva nam omoguuju da sistematiemo sva ispoljavanja elja onog ko dela, ukljuujui i njegove radnje, i da ih u mnogim sluajevima po veemo sa njegovim potrebama. Ako je ovaj sistem nedovren i neureen, neke nepravilnosti se mogu ukloniti time to bi se pretpostavile nesvesne elje. Moda bi neuroloka teorija, koja uzroke radnji subjekta utvruje na nain koji nam jo nije dostupan, pruila jo jasnije objanjenje tih radnji. Ali, ako bi take na kojima se pokazuje da je za neuroloku teoriju nemogue da se podudara sa psiholokom postajale sve brojnije, mi bismo se sve vie protivili tome da neuralne uzroke radnji izjednaimo sa eljama i da tvrdimo da smo otkrili pravu prirodu elja. Ovo protivljenje ne bi izraavalo samo neku konzervativnu naklonost prema prednaunim kriterijima za identifikaciju elja koji su, (moda zajedno sa nesvesnim eljama) nerado primljeni u sistem. Jer, postoji ubedljiviji razlog da se subjektova identifikacija vlastitih elja

314

DAVID F. PEARS

smatra osnovnom identifikacijom tih elja, koja otkriva njihovu sutinu i koja se, prema tome, ne moe napustiti. elje subjekta stalno upravljaju njegovim radnjama i ako mu te elje ne bi bile dostupne (ako on ne bi mogao da ih sazna), to upravljanje bi bilo uspeno samo u stereotipnim nizovima radnji, i to samo onda kada ne bi bilo potrebe za saradnjom sa drugim ljudima. Ali, do tih elja subjekt moe da doe jedino posredstvom psiholokih opisa. Kada se elje tako identifikuju, subjekt moe da planira svoje radnje, drugi mogu da raunaju na njih i svako ih moe razumeti. Prema tome, prednauni kriteriji za identifikaciju elja su manje podloni promenama od prednaunih kriterija za identifikaciju zlata. Da li odista postoji upeatljiv opis elje subjekta da uini A koji je dostupan subjektu i koji zadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice? Ovo pitanje je sloeno, pa bi moda bilo bolje otpoeti sa pitanjem o onome to se navodi kao posledica. Jer, to pitanje je jednostavnije, a njegovo razmatranje moe da osvetli probleme koji se odnose na navodni uzrok. Ako je radnja A posledica subjektove elje da izvri tu radnju, ona e moi da se opie i na neki drugi nain. Postavlja se pitanje: Na koji drugi nain mora biti mogue opisati tu radnju da bismo je mogli smatrati posledicom subjektove elje? Prvo, oigledno je da mora postojati opis te radnje koji zadovoljava najblau verziju zahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Jer posledica mora da ima i neka druga svojstva uz to to je posledica svoga uzroka. A ovaj zahtev se lako zadovoljava iz mnotva raspoloivih fizikalnih opisa radnje A. Ona je odreeni pokret tela koji taj subjekt vri u odreeno vreme i na odreenom mestu. Ali, da li mora da postoji fizikalni opis radnje A koja je, pored toga to zadovoljava najblau verziju navedenog zahteva, uoptljiva i poznata subjektu? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, mora-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

315

mo da razmotrimo opte iskaze koji, prema kauzalnoj teoriji, osiguravaju vezu izmeu elje i radnje. Ako je ova veza kauzalna, onda e elju izvesne vrste (Ki) uvek pratiti radnja odgovarajue vrste (K2). Prema prethodnom argumentu, Kj mora da bude opis koji je poznat subjektu i koji zadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, iako nije bilo pokuaja da se pronae opis koji zadovoljava postavljene uslove. Da li se moe upotrebiti slian argument da bi se dokazalo da i opis K: mora da bude poznat subjektu? Prvo moramo da odredimo kakav treba da bude opis K2. Na sreu, to nije tako teko kao to je bilo kod opisa Ki. Poto se opis Kj pojavljuje u optem iskazu kojim se osigurava kauzalna veza, on mora da zadovolji umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Prema tome, K2 e biti fizikalni opis one vrste pokreta tela i njihovih posledica koji bi se smatrali radnjama tipa A kad bi bili prouzrokovani eljom da se izvri radnja tipa A. Prirodno, esto e postojati znatna fleksibilnost u opisu K2, jer e pokreti tela i njihove posledice koji bi se, ako je data kauzalna veza, smatrali radnjama tipa A, varirati od situacije do situacije. Prema tome, nee uvek biti neophodno da se K2 u potpunosti izrazi. Ali, uvek mora biti mogue da se izrazi onaj deo opisa Kj koji je relevantan za situaciju u kojoj se nalazi onaj ko dela. Ali, da li onaj ko dela mora da bude u stanju da izrazi taj deo opisa K2? Po svemu sudei, ne mora. Jer kada on planira svoju radnju i izvrava taj plan, njegove zamisli o fazama te radnje obino nee odgovarati opisima kao to je K2, opisima koji zadovoljavaju umereni zahtev za nezavisno utvrivanje uzroka i posledice, ve onom tipu opisa radnje koji implicira da e njegove elje izazivati faze te radnje. U stvari, u mnogim sluajevima onaj ko dela ne bi mogao da prui opis kao to je K2 ili bar ne bi mogao da iznese takav opis a da svoju radnju ne analizira mnogo detaljnije no to je to po pravilu potrebno. Prema tome.

316

DAVID F. PEARS

argument koji je upotrebljen da se dokae da opis Ki mora da bude poznat onom ko dela ne dokazuje da mu i opis K2 ili relevantni deo K2 takoe mora biti poznat. Pa ipak, ako se radnja ne bi mogla opisati tako da se zadovolji umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, bilo bi neshvatljivo tvrenje da je ona posledica elje onog ko je vri. Prema tome, ma kakve opise radnji da koristi onaj ko dela ili ma ko drugi, osnovu tih opisa moraju da ine opisi kao to je K2. Sada bismo mogli predloiti dalju razradu zahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Poto odreeni pokret tela moe da bude prouzrokovan na dva naina ili eljom da se uini takav pokret ili neim sasvim drugaijim, refleksnim lukom moglo bi se pretpostaviti da se uvek, kao to se razlikuju uzroci, moraju razlikovati i posledice i da mora biti mogue da se ta razlika opie bez pominjanja uzroka. Ali, izgleda da nema nikakvog razloga da se pretpostavi da zaista mora postojati ta razlika meu posledicama. Istina, navedena razlika moe da postoji i esto e postojati, a kada postoji mora biti mogue da se opie bez pominjanja uzroka. Ali, ta razlika ne mora da postoji zato to je, uopteno reeno, mogue da dva ili vie nezavisnih prethodno dovoljnih uslova izazovu istu posledicu. Pa ipak, kada je posledica neki pokret tela koji (u zavisnosti od toga to ga je prouzrokovalo) moe, a ne mora da bude radnja tada e se u navedena dva sluaja posledice skoro uvek razlikovati, a neki nizovi telesnih pokreta su tako sloeni da njih mogu da uzrokuju jedino elje. Ali postojanje razlika meu posledicama nije nuno, a kada ta razlika zaista postoji ni onaj ko dela ni bilo ko drugi ne mora da je bude svestan. Kauzalna teorija, bez sumnje, ne implicira da se na osnovu posledica uvek moe zakljuiti o uzroku. Prema tome, u kauzalnoj teoriji o odnosu elje i radnje postoje tri nesumnjive razlike izmeu opisa uzroka i opisa posledice. U optem iskazu kojim se osigurava njihova veza opis Kt se odnosi

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

317

na uzrok, a opis K2 na posledicu. Razlika je najpre u tome to isti uzrok ne moe da izazove razliite posledice, dok razliiti uzroci mogu da imaju istu posledicu. Prema tome, ne moe da postoji bilo kakva razlika meu posledicama elja koje u potpuno slinim okolnostima zadovoljavaju uslove opisa Ki, a moe postojati razlika izmeu uzroka pokreta tela koji u potpuno slinim okolnostima zadovoljavaju uslove opisa K2. Jer uzrok moe da bude ili elja da se izazove pokret tela ili refleksni luk. Drugo, ako se telesni pokreti K2 u ova dva sluaja ne razlikuju, niko nee moi da na osnovu posledice zakljui o uzroku, dok e svako ko zna za elju Ki moi da zakljui o njenoj posledici. Tree, subjekt je u stvari najee svestan svojim vlastitih elja, pa na osnovu tih elja moe da zakljui o njihovim posledicama, a te posledice svako moe da opazi. Prema tome, iako su i Ki i K2 neophodni i iako oba zadovoljavaju umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, Ki mora, a K2 ne mora da bude poznato onom ko dela. Kada se poe od navedenih razlika, tee je da se shvati kakvoj e vrsti opisa pripadati Ki no to je to sluaj sa opisom K2. Prema kauzalnoj teoriji, Ki je opis elje onog ko dela, opis koji ne samo da ispunjava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, ve je i poznat onom ko dela. Ova druga odredba oteava iznalaenje odgovarajueg opisa. Umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice bez ove dodatne odredbe mogao bi da se ispuni pozivanjem na neuroloke injenice koje tek treba otkriti. Jer, po svoj prilici, postoji neki neuroloki opis subjektove elje koji ispunjava postavljeni zahtev, iako ga jo niko ne zna. Ako je tako, onda je to dovoljno da nam kauzalna teorija postane razumljiva. Ali, taj opis ne ispunjava naredni zahtev prema kome Ki treba da bude poznat subjektu. Izgleda da bi jedini nain da se ispuni ovaj zahtev bio da se opis Ki izvede iz onoga to se dogaa u psihi subjekta. Ali, nevolja je u tome to je to mnogo ogranieniji

3)8

DAVID F. PEARS

izvor podataka od fizikalnog aspekta telesnih pokreta subjekta. U stvari, postoje dva vida ogranienosti ovog izvora. Prvo, u svesti subjekta se zbiva malo tog to bi bilo relevantno za taj opis. Drugo, i ono to se zbiva izgleda da obuhvata tzv. posledice te elje kao kriterij svog sopstvenog postojanja, tako da izgleda nemogue da se zadovolji umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Kritiari one verzije kauzalne teorije koja se ovde zastupa esto su smatrali da je ova tekoa nereiva. Ta tekoa bi bila umanjena, a moda bi ak i nestala kad teorija ne bi sadrala poseban zahtev da opis Ki treba da bude poznat onom ko dela. Da li moe da se zadri ovaj poseban zahtev a da se savlada tekoa koja iz tog proizlazi? Ovde postoje tri stvari o ijim je meusobnim odnosima re: (1) Iskrena izjava onog ko dela da on, poto je sve uzeo u obzir, eli da uini A. (2) Njegova elja da, poto je sve uzeo u obzir, uini A. (3) Njegovo izvrenje A. Postoje tekoe oko kriterija za (1), ali sam subjekt skoro uvek zna da li je njegova izjava iskrena. A kakav je odnos izmeu (1) i (2)? Prema teoriji koju u oznaiti sa Ti, iskrenost subjektove izjave povlai za sobom istinitost te izjave, pa, prema tome, kada postoji (1) postoji i (2), A prema drugoj teoriji, koju e oznaiti sa T2, postojanje (2) nuno povlai za sobom da e, pod odreenim uslovima, uslediti (3). Ako su uslovi navedeni u T2 pojedinano odreeni i ako se pokae da svakom od uslova odgovara nezavisan kriterijum, oigledno je da se teorije Ti i T2 onako kako su ovde predstavljene ne mogu objediniti. Jer, uzete zajedno, one bi implicirale da je pojmovno nemogue da, pod datim uslovima, (1) postoji, a da ga ne prati (3). Ali, to bi bilo apsurdno. Vie to bismo mogli uiniti u tom pravcu bilo bi rei da je to u stvari mogunost koja se

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

319

nikada ne ostvaruje. Jer, iako je moda osnovna odlika ljudske prirode da, pod datim uslovima, (3) uvek prati (1) i mada na pojmovni sistem moda poiva na njoj, sam sistem teko da moe da je garantuje. Ali, da li je realno da se u tom pravcu ide tako daleko? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je da tano odredimo uslove koje bi trebalo navesti u teoriji T2. Ovi uslovi su trojaki. Prvo, ako se (1) javlja znatno pre izvrenja radnje, oito je da se kao uslov mora postaviti to da subjektova elja da, uzevi sve u obzir, uini A ne srne u meuvremenu da oslabi, bilo zato to .je subjekt potpuno promenio svoje miljenje bilo iz nekog drugog manje oiglednog razloga. Drugi uslov odnosi se na mogunost radnje: ne smeju da postoje bilo fizike bilo psihike nepremostive prepreke subjektovom izvrenju radnje. Treim uslovom obezbeuje se injenika obavetenost subjekta: on mora da bude svestan toga da je u stanju da izvri radnju, i kada nastane povoljna prilika za njeno izvrenje, mora da bude svestan da je to ta prilika. Pojedinosti u vezi sa ovim uslovima mnogo su sloenije no to to nagovetava ovaj veoma ematski prikaz provere (2) na osnovu ponaanja. Ali, iz tog prikaza proizlazi neto to ima poseban znaaj. Postoje nezavisni kriteriji na osnovu kojih se moe utvrditi da li je ispunjen svaki od tri navedena uslova i, mada je ponekad teko ustanoviti da su ispunjena prva dva, ima mnogo sluajeva kada se, van svake razumne sumnje, moe nezavisno od (3) utvrditi da su ispunjena sva tri uslova. Pitanje je onda da li je moda realno tvrditi da u svim takvim sluajevima (3) uvek prati (1) (mada je to i dalje samo jedna kontingentna injenica). Oigledno je da (3) prati (1) u velikom broju takvih sluajeva, ali je isto tako oigledno da se to ne deava uvek. Da se to ne deava uvek najlake je pokazati navoenjem primera kada subjekt ne vri radnju A, pa se na osnovu toga zakljuuje da je on preuveliao jainu svoje elje da uini A, mo-

320

DAVID F. PEARS

da zato to je eleo da ostane dosledan izvesnoj predstavi koju ima o sebi, mada to ne mora da ini neiskreno. Ali, vredi postaviti pitanje na osnovu ega se pretpostavlja da ljudi znaju da je ovakva interpretacija tih primera tana. Jer sve to im je poznato u ovakvom sluaju jeste injenica da uprkos tome to su ispunjena sva tri uslova (3) ne prati (1). Zato oni ne bi mogli da zakljue da je prekinuta veza izmeu (2) i (3), a ne veza izmeu (1) i (2)? Ako je Ti dvostruko netana teorija zato to porie pojmovnu mogunost neega to ne samo da nije nemogue s pojmovne take gledita ve se i stvarno dogaa, moda je i T2 dvostruko netana teorija. Moe se nekome uiniti da ova sugestija sasvim razvodnjava kriterij na osnovu kojeg se utvruje da li postoji (2). Ali ponovno razmatranje postupka ublaavanja tog kriterija moe da pokae da to zaista nije tako. One dve teorije od kojih smo poli, naime teorije Ti i T2, bile su tako krute da je njihovo objedinjavanje dovelo do apsurda. Otuda bi svako ko bi se pridravao obeju morao da modifikuje bar jednu od njih, zamenjujui vezu pojmovne prirode kontingentnom vezom. Jer, u najboljem sluaju, kontingentna je istina da (3), ako su ispunjena tri navedena uslova, uvek prati (1). Ali, u stvari, to nije ak ni kontingentna istina bez izuzetka, a izuzeci nalau temeljnije menjanje bar jedne od ovih dveju teorija: jedna od tih dveju veza ne moe da bude univerzalna, ve samo generalna kontingentna veza. Ali, zar ne postupamo sasvim proizvoljno ako ne izvrimo isto tako temeljnu promenu i druge teorije? Moglo bi se odgovoriti da (2) mora da bude pojmovno vezano ili za (1) ili za (3). Inae, (2) bi klizilo du linije koja oznaava kontingentnu vezu izmeu (1) i (3), pa izjava subjekta o (2) ne bi imala jasan smisao. U stvari, moglo bi se tvrditi da je oigledno da je veza izmeu (2) i (3), a ne izmeu (1) i (2), pojmovne prirode. Jer, ako subjekt ima svu relevantnu injeniku informaciju, njegova e-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

321

lja se toliko sukobljava sa injenicama da je jedini uzrok nedelanja koji se moe zamisliti nemogunost tog delanja. Time se objanjava zato ljudi, kada se dogodi (1) bez (3), a (3) nije nemogue i subjekt ima neophodnu informaciju, zakljuuju da je on bez sumnje netano izjavio da postoji (2). Ali, ovaj odgovor je isuvie jednostavan. Prvo, trebalo bi razlikovati sluajeve (2) u kojima subjekt ima relevantnu injeniku informaciju, a u kojima ipak ne dolazi do (3), to moemo da objasnimo time to na osnovu nezavisnog kriterija utvrujemo da je radnja nemogua, od sluajeva (2) u kojima subjekt takoe ima relevantnu injeniku informaciju i u kojima ne dolazi do (3), ali koje moemo da objasnimo jedino tako to emo rei da je radnja svakako bila nemogua na neki nain koji jo uvek ne moemo da utvrdimo na osnovu nezavisnog kriterija. Ova druga vrsta sluajeva ne daje upotrebljiv pojmovno nuan uslov za (2). Hipoteza prema kojoj je radnja na neki nain bila nemogua je neodreena i ono to ona prua nije kriterij kojim se moe utvrditi da je radnja nemogua, samo jedna obveznica koju emo moda, jednogo dana, moi da zamenimo za jedan takav kriterij. Ali, ako protivnik pribegne prvoj vrsti sluajeva (2) u kojima subjekt ima relevantnu injeniku informaciju, a u kojima ne dolazi do (3), on ne moe da tvrdi da je na osnovu nezavisnog kriterija pojmovno nuno da (3) bude nemogue. Jer, to je kontingentno neistinito. Prema tome, ako se ograniimo na ono to sada moemo da upotrebimo kao kriterij, evidentno je da mi, pod datim uslovima, vezu izmeu (2) i (3), kao i vezu izmeu (1) i (2), smatramo za generalnu, a ne za univerzalnu. S druge strane, stalni izgovor, tj. pretpostavljena nemogunost radnje, nam odista doputa da sluajeve (1) u kojima subjekt ima relevantnu injeniku informaciju, a u kojima ne dolazi do (3), objasnimo tako da ne okrivljujemo subjekta da nas je pogreno obavestio o svojoj elji; na izbor izmeu ove dve alternative naime pogrenog subjekto21 Svest i saznanje

322

DAVID F. PEARS

vog saoptenja o vlastitoj elji i nemogunosti radnje ako se uopte oseamo sposobnim da ga izvrimo zavisi od naeg znanja o konkretnom sluaju. Izgleda da nema nikakvog opteg prigovora pojmovima iji su kriteriji slini onim koji su ovde izneti kao kriteriji pojma (2). Newtonov pojam sile moe da klizi du linije koja oznaava vezu izmeu drugih promenljivih u njegovim zakonima, a znaenje tog pojma je ipak dovoljno odreeno. Tano je da psiholoki pojam ima svojstva koja nema fizikalni pojam. Jer, psiholoki zakon koji, pod datim uslovima, povezuje (1) sa (3) ne vai bez izuzetaka, kada je mogunost delanja utvrena nezavisnim kriterijom. Sem toga, psiholoki pojam je ugraen u prednaunu teoriju koja je stvorila pojmovni okvir naeg ivota, tako da je manje verovatno da e nova otkria dovesti do usavravanja starog pojma no to je to sluaj sa fizikalnim pojmovima. Ali, ovo obrtanje normalnog redosleda vanosti je razumljivo, a izuzeci u odnosu na psiholoki zakon nisu tako brojni da bi pojam uinili neupotrebljivim, mada ga je ponekad mnogo tee upotrebiti no fizikalne dispozicionalne pojmove. Ako je ovaj prikaz kriterija za (2) taan, onda moemo da identif i kujemo opis Ka koji se odnosi na (2), koji je poznat subjektu, a pojavljuje se u optem kauzalnom iskazu kojim se, pod datim uslovima, povezuje (2) sa (3) i koji, ipak, zadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Ki je psihiko stanje subjekta koje gotovo uvek izaziva (1). Postoje dva razloga to se izraz gotovo uvek unosi u ovaj opis. Naime, (1) moe da bude netano ili, pak, (2) moe da postoji, a da subjekt toga ne bude svestan. U toku prethodnog razmatranja iskoriena je mogunost da nas subjekt netano obavetava o svojoj elji da uini izvesnu radnju, ali i ova druga mogunost je isto tako znaajna. Nije nam bila namera da injenicom da Ki izaziva (1) pruimo analizu znae-

SKICA KAUZALNE TEORIJE UTENJA 1 DELANJA

323

nja (1). To bi, u najmanju ruku, zahtevalo da se podrobnije odredi priroda veze izmeu (Kj) i (1). Jasno je da postojanje Ki omoguuje da se tvrdi da pod datim uslovima (2) uzrokuje (3) i da poznavanje tog opisa, onom ko dela omoguuje da on, pod datim uslovima, na osnovu (2) induktivno predvidi (3). Tako je teorija prema kojoj je odnos izmeu (2) i (3) kauzalne prirode usklaena ne samo sa injenicom da je (3) objekt (2), ve i sa injenicom da je (3) jedan od momenata koji slue da se na osnovu datih kriterija utvrdi povezanost (2) sa svetom- [ . . . ] DEO II Do sada uopte nije pominjana mogunost da onaj ko dela moda eli da uini A zbog nekih drugih razloga, ve je iskaz Zelja subjekta da, poto je sve uzeo u obzir, uini A bio jedini opis njegove elje koji je korien. Ali, subjekt moe da vodi rauna o vie stvari i da ne ini A samo zato to eli da uini 4, a njegova razmiljanja o vlastitom projektu mogu da budu vie od oglednih proba u mati. Premiljanje esto unosi jedan ili vie posebnih opisa projekta od kojih se svaki odnosi na neki dalji cilj subjekta. Te opise nazivani dijagnostiki zato to se u njima navode razlozi subjektove radnje i daje ono objanjenje koje esto nazivamo racionalnim objanjenjem. Naravno, moe da se dogodi da subjekt nije imao nijedan drugi cilj i da je uinio A samo zato to je eleo da to uini. U tom sluaju sam opis A bie dijagnostiki, i ma ko da je dao, trebalo je da navede da iskljuuje druge dijagnostike opise. Jer, zapaanje On je uinio A zato to je eleo da to uini ne treba da izraava nita vie sem da je A bilo radnja, a ne samo pokret tela, i da je, prema opisu A, ona izvrena namerno i moda slobodnom voljom subjekta. Ako bi se htelo rei neto vie, to bi trebalo naznaiti umetanjem reci samo ispred
2\*

324

DAVID F. PEARS

rei zato to ili nekako slino i tada bi bilo jasno da opis A sjedinjuje dve funkcije: identifikuje pojedinanu namernu radnju i racionalno objanjava tu radnju. Meutim, uobiajenije je da razliiti opisi imaju ove razliite funkcije, kao to je u opisu Uinio sam A zato to sam eleo da postignem B (jer sam verovao da je postizanje B-a ono to sam eleo)*. Ima mnogo problema u vezi sa razlikom izmeu dijagnostikih i nedijagnostikih opisa radnji. Ako je A opis prema kome je radnja izvrena namerno, u emu je onda razlika izmeu dijagnostikog i nedijagnostikog opisa A? Dokle sve treba da ide praktiko rasuivanje pa da doe do onoga to se smatra ciljem i do koje mere dijagnostiki opis treba da povee radnju sa ciljem? elim da se usredsredim na pitanje o optim iskazima koje objanjenja povlae za sobom, a navedena pitanja u izbei tako to u birati one opise koji bi se pri svakom razmatranju pokazali kao dijagnostiki. Na primer, neko glasa za laburistikog kandidata ili, pak, upoljava najsposobnijeg oveka. I u prvom i u drugom sluaju opis je dijagnostiki zato to se trenutne radnje povezuju sa daljim ciljem onog ko dela. On glasa za Smitha zato to eli prisustvo laburista u parlamentu; on se odluuje za Jonesa zato to eli da uposli najsposobnijeg oveka. Postavlja se pitanje: Da li ova racionalna objanjenja radnji povlae za sobom neke opte iskaze koji se odnose na pojedinani sluaj? Pre no to se moe razmotriti ovo pitanje neophodna je izvesna preliminarna analiza. Subjekt kae Uinio sam A zato to sam eleo da postignem B. Ali, kako se ova njegova elja odnosi prema njegovoj elji da uini A, u sluaju koje je on uzeo u obzir sve to je relevantno? Da je rekao ... zato to sam eleo da postignem B i C, on bi pod tim podrazumevao da su te dve elje komponente njegove elje da uini A, u sluaju koje je uzeo u obzir sve to je relevantno. Prema tome, kada subjekt kae ... zato to sam eleo da postig-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

325

nem B, on navodi jedinu komponentu te elje. U graninom sluaju, kada subjekt ini A samo zato to eli da to uini, elja u sluaju koje je u obzir uzeo sve to je relevantno da uini A je jedina komponenta te njegove elje, pa je ona, prema tome, atomska elja. Neophodno je takoe da se pojam elja-komponenta proiri kako bi se njime obuhvatili i sloeniji sluajevi u kojima subjekt kae Uinio sam A zato to sam hteo da postignem , uprkos tome to nisam hteo da postignem D. To znai da je druga komponenta umanjila intenzitet njegove ukupne elje da uini A. Jer, kada je odbojnost komponenta neke elje, ona je minus a ne plus deo u elji. U oba sluaja injenika obavetenost subjekta uvek povezuje komponentu elje sa ukupnom eljom subjekta. Iako je ova preliminarna analiza samo priblina, ona nam omoguuje da razlikujemo vie tipova racionalnog objanjenja radnji. Na primer, ako subjekt izjavi uinio sam A samo da bih postigao , on hoe da kae da je njegova elja da postigne B bila jedina komponenta njegove ukupne elje da uini A, i ako je on zaista uinio A, da je ta komponenta bila dovoljna da njegovu elju da uini A intenzivira onoliko koliko je bilo potrebno. Ali to ne implicira da je samo ta komponenta bila dovoljna da izazove datu radnju bez iije pomoi. Jer, subjektivno izvrenje radnje zavisi i od toga da li su ispunjena ona dva uslova koji su odreeni u I delu, tj. od toga da li je radnja mogua i od toga da li subjekt ima relevantnu injeniku informaciju. Ali, izjava subjekta zaista implicira da njegova elja da postigne B nije bila pojaana nekom drugom eljom i da je, prema tome, ona sama bila dovoljna da izvri ulogu koja je namenjena eljama-komponentima. Da je subjekt rekao Ne bih uinio A da nisam eleo da postignem B, on bi pod tim podrazumevao da je ta komponenta bila nuna za njegovo izvrenje radnje A. Prema tome, ova dva tipa racionalnog objanjenja imaju precizan smisao. Oni, meutim, nisu tako esti kao

326

DAVID F. PEARS

iskaz Uinio sam A zato to sam eleo da postignem B koji je prikladno neodreen i moda ne znai nita vie no da bi u datom kontekstu najvanije bilo pomenuti komponentu B. AH ak i ovakva tvrenja moraju da budu u saglasnosti sa izvesnom shemom u kojoj funkcioniu pojmovi dovoljnog i nunog uslova. Na primer, ova neodreena tvrdnja esto znai da je elja da se postigne B bila najvanija, nedovoljna, ali nuna komponenta skupa elja-komponenti koji nije bio nuan, ve dovoljan da bi subjekt uinio A (tj. poseban sluaj J. L. Mackieovog I. N. U. S. uslova1). Ovaj prikaz smisla racionalnih objanjenja radnji ukazuje na to da ta objanjenja za sobom povlae opte iskaze koji su nam poznati i koji se mogu svakodnevno koristiti. Jer, ako je elja-komponenta dovoljna da u jednoj prilici izazove radnju, trebalo bi da ona bude dovoljna za to i u nekoj drugoj, slinoj prilici; trebalo bi takoe da bude mogue da se odredi ta se smatra slinom prilikom i da se na taj nain proveri subjektovo objanjenje vlastite prvobitne radnje uoavanjem onoga ta on ini u novini slinim prilikama. Sem toga, bilo bi mogue da se na simetrian nain proveri navodna nunost elje-komponentc. Sa T3 oznaiu onu teoriju prema kojoj su ove mogunosti i ostvarene. Ti opti iskazi ponekad pruaju odluujui argument protiv subjektivtnog racionalnog objanjenja vlastite radnje. ak i kad nije odluujui, taj argument je esto dovoljan da nas uveri da je izjava subjekta bila lana. Bez sumnje, ima isto tako mnogo sluajeva kada je na zakljuak samo verovatan. Ali, zadatak nam je da postavimo najverovatnije racionalno objanjenje niza radnji koje je izvrio odreeni subjekt i, ako smo se esto morali zadovoljavati najverovatnijom hipotezom, to je potekoa na koju smo se ve navikli.
1 Causes and Conditions, American Phitosophicat Quarterty, 2. U 1965. g.

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DEIJVNM

327

Pa ipak, u osnovi predimenzioniranog stava protivnika ovog gledita postoji neto to predstavlja valjan prigovor. Postoje, naime, mnoga racionalna objanjenja radnji koja se na taj nain ne mogu proveriti i mnoga objanjenja u prilog kojih ovakav argument moe pruiti veoma slabo svedoanstvo. ak i kod onih povoljnih primera koji su opisani postoje dva znaajna izvora neizvesnosti kojih nema prilikom istraivanja isto fizike uzronosti. Prvo, nemogunost radnje je granini sluaj tekoe u nastojanju da se ona izvri, i kada je teko izvesti radnju trebalo bi uzeti u obzir injenicu da subjekt to zna i da moda misli da projekat nije toliko vredan, dok kod isto fizikih zbivanja budue prepreke ne umanjuju, ve samo ometaju delovanja postojeih uzroka. Drugo, kada proveravamo ponaanje subjekta, kako znamo da se njegove elje nisu u toj meri promenile da bi ta provera bila bezvredna? Na primer, moda je ovek koji vri izbor u periodu izmeu prijema prvog i odbijanja drugog kandidata prosto promenio svoje principe izbora. U primerima koji nisu tako povoljni, u kojima subjekt nije naveo kako e se ponaati u tipu situacije, koji se ponavlja postoje i drugi izvori neizvesnosti. U mnogim takvim sluajevima nije jasno ak ni to ta bi trebalo da znai potpuno navoenje onih elja-komponenti koje deluju u subjektu, a u mnogim drugim sluajevima ne bi bilo mogue izgraditi koherentnu teoriju o stalnim vrednostima koje on pridaje objektima tih elja. Slina tekoa moe da se pojavi u nekim sluajevima isto fizike uzronosti, ali, ako se zaista pojavi, ta tekoa ne mora da bude nesavladiva. Jer, uvek se mogu pronai novi naini identif i kovanja i merenja fizikih inilaca, a retko kada to isto moemo da uinimo i sa psihikim iniocima; ponekad se to moe uiniti, a da se ne promeni karakter prvobitne teorije. To su ti valjani prigovori; teorija T3 moe se braniti jedino ako se oni usvoje i ako se uini pokuaj da se objasne, a da se pri tom ne

328

DAVID P. PEARS

napusti teza prema kojoj racionalna objanjenja radnji za sobom povlae opte iskaze izgraene na osnovu poznatih, prednaunih injenica. Nije potrebno objasniti to to se racionalna objanjenja ne uklapaju u prepoznatljiv deterministiki okvir, jer to ne ine u potpunosti ak ni najistija objanjenja isto fizikih zbivanja. Ono to treba objasniti jeste injenica da se racionalna objanjenja radnji mnogo vie zasnivaju na utisku subjekta o njegovoj sopstvenoj motivaciji, nego to se objanjenja isto fizikih zbivanja uopte zasnivaju na neposrednoj svesti posmatraa o uzronosti. Bez sumnje, da bismo objasnili tu injenicu, bie neophodno da se pokae zato su, kada je re o motivaciji, opti iskazi koje povlae objanjenja nesigurniji i neodreeniji. Ali, klasini argumenti protiv psiholokog determinizma ovde nisu relevantni. Na primer, ak i kad bi subjekt, poto je uo za predvianje vlastite budue radnje, uvek mogao da pokae da je ono netano, to gotovo uopte ne bi doprinelo reavanju ovog problema poto u stvarnom ivotu na subjekte retko utie nemogunost predvianja njihovih radnji. Ovde bi trebalo opisati brojne jasno uoljive razlike izmeu uobiajenog kauzalnog objanjenja isto fizikih dogaaja i uobiajenih racionalnih objanjenja radnji. To e biti opis razlika izmeu dva tipa objanjenja onakva kakve ih znamo i koristimo pre njihovih eventualnih poboljanja. Opis mora da se zasniva na poznatoj grai racionalnih objanjenja radnji i ne srne da se oslanja na neuroloke podatke ili na spekulacije. Jer ovde nema razlike izmeu spoljanjeg i sutinskog. Prva i moda najoevidnija razlika izmeu ova dva tipa objanjenja je u tome to kod racionalnog objanjenja postoji posebna tekoa da se utvrdi da li subjekt, kada se proverava dejstvo njegove elje na njegovu radnju, ima sve potpuno iste relevantne elje-komponente ili se one bar nisu toliko promenile da bi obezvredile tu proveru. Kako znamo da se, u navedenom primeru, kod onoga ko vri

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

329

izbor izmeu primanja prvog i odbijanja drugog kandidata nije pojavila neka nova odbojnost? Zato on ne bi tvrdio da je u prvom sluaju zaista naveo sve svoje elje-komponente, tako da bi njegova sadanja odbojnost morala da bude neto novo? Ili, uzmimo drugi oblik iste tekoe, pretpostavimo da subjekt, umesto tvrenja da ima novu odbojnost, daje drugaije objanjenje, po kome je jedna od njegovih prvobitnih elja-komponenti oslabila. Kako moemo da ustanovimo da li je ovo objanjenje istinito ili lano? I u isto fizikom svetu ima sluajeva kada je prilikom krucijalnog eksperimenta teko ustanoviti koji- uzroni inioci deluju i u kom stepenu deluju. Ali, u toj oblasti ne postoji opti izvor neizvesnosti, dok izgleda da smo, kada se radi o ponavljanju subjektovih elja-komponenti, u veini sluajeva nesigurni. Moda se ak i ini da bi se negativan ishod provere ponaanja subjekta uvek mogao objasniti hipotezom da su se njegove elje promenile do te mere da je provera besciljna. ak i ako bismo esto bili protiv usvajanja takvog objanjenja. [...] Meutim, sva ova svedoanstva su dvojako posredna, pa, prema tome, ona ne vrede onoliko koliko vredi najbolje svedoanstvo o delovanju isto fizikih kauzalnih inilaca prilikom krucijalnog eksperimenta. Prvo, intenzitet elje-komponente uvek se procenjuje prema njenim posledicama poto je ona dispozicionalni entitet za koji nema ne-dispozicionalne osnove koja nam je ve poznata. elja-komponenta se po tome razlikuje od uzronih inilaca u fizikom svetu koji su ili ne-dispozicionalni ili pak imaju ne-dispozicionalne osnove, kriterije pomou kojih se moe dokazati da ti inioci postoje. Drugo, svedoanstva se ne smeju sakupljati za vreme provere, jer bi se tada do njih moglo doi jedino postavljanjem pitanja subjektu, a njegov odgovor ne bi bio nezavisan od rezultata te provere. U sluajevima isto fizike uzronosti nema ovakvog ogranienja.

330

DAVID F. PEARS

Navedena razlika izmeu motiva i fizikih uzroka delimino objanjava zato se mi vie oslanjamo na utisak subjekta o njegovoj vlastitoj motivaciji nego na neposrednu svest posmatraa o fizikoj uzronosti. Slabost provere izjave onog ko dela o razlogu njegove radnje je u tome to je teko utvrditi kako bi trebalo interpretirati njen negativan ishod, a to nam omoguuje da pridamo vei znaaj utisku onog ko dela. Meutim, ovo ne objanjava zato se na to odluujemo i stvarno pridajemo vei znaaj njegovom utisku. Jer, mogli bismo se sloiti sa tim da vrlo esto ne znamo ta motivie nae vlastite radnje, a ni radnje drugih ljudi. [...] Objanjenje ove injenice zasniva se na doivljaju motivacije. Ovo je, svakako, grub opis pojave budui da sugerie suvie blisku analogiju sa doivljajem fizike uzronosti. Ali, ako subjekt osea da njegova radnja proizlazi iz njegove elje, on osea da se to dogaa u njemu, pa je otuda njegov iskaz o dogaaju neposrednije vezan za sam dogaaj no to je to sluaj kod fizike uzronosti. To nas, ipak, ne spreava da razlikujemo dogaaj i svest subjekta o tom dogaaju, niti nas, naravno, injenica da on esto ne zastane da razmisli spreava da razlikujemo automatsku reakciju od dobro promiljene izjave. Moda je re doivljaj esto suvie nejasna da bi bila prikladna. Ali, to bi se isto moglo rei i za izraz doivljaj fizike uzronosti. Ako se, pak, s druge strane prigovori da je uzrok radnje nuni deo opisa same radnje, odgovor je ve poznat: radnja se moe (ponovo) opisati kao pokret tela ili se, pak, elja moe (ponovo) opisati tako to bi se navele njene komponente. Izgleda da ne postoje opravdani prigovori tezi da subjekt osea da njegova radnja proizlazi iz njegove elje, a prosta injenica da se to deava u subjektu delimino objanjava nae poverenje u njegov utisak o sopstvenoj motivaciji. Na taj utisak se ne oslanjamo samo faute de mieux, ve za to imamo stvarni razlog.

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

33 J

Ali, stvarni razlog to u t i s k u subjekta o vlastitoj motivaciji p r i d a j e m o poseban znaaj mnogo je jai od o n o g a to je r e e n o . J e r , k a d a subjekt osea da njegova r a d n j a proizlazi iz njegove elje, on skoro uvek svoju elju identifikuje na nain kojim se objanjava povezanost te elje sa njegovom radnjom. Tano je da se to ne dogaa uvek, j e r elja moe da b u d e prikrivena, a njen identitet nepoznat s a m o m subjektu. Ali u veini sluajeva, elje koje deluju s u b j e k t identifikuje t a k o da se njima objanjavaju radnje, kao elju da se uini A ili kao elju da se postigne J3, gde je B neki dalji cilj za koji s u b j e k t misli da se moe postii ako se uini A. T a k o su elje r e t k o k a d a nedokuivi uzroci, za razliku od u z r o k a u fizikom svetu koji su esto takvi z a t o to p o s m a t r a moe da ih identifikuje samo na nain k o j i m se ne objanjava veza tih uzroka sa njihovim posledicama. Ovo poveava verodostojnost subjektovog u t i s k a o vlastitoj motivaciji. J e r , ne m o r a m o s a m o da se oslanjamo na neubedljiv a r g u m e n t p r e m a k o m e je taj utisak vrlo verovatno taan zato to je to u t i s a k o uzronosti koja postoji u subjektu. T o m e moemo da d o d a m o da u sistemu elja i r a d n j i i povrni opisi su opisi koji n e t o objanjavaju. Ovde je spoljanost sutina, a redosled vanosti odgovara redosledu otkria, dok je u fizikalnim n a u k a m a o b r n u t o . [ . . . ] 2 (1974) S engleskog preveo: Zlatko MiloSev

Rad je skraen sa dozvolom autora. (Prim. ured.)

PAMENJE I LINI IDENTITET

C. B. Martin i Max Deutcher

PAMENJE

I UVODNA RAZGRANIENJA Ovde elimo da odredimo ta to znai pamtiti. Na pregled obuhvata neposredno pamenje dogaanja, pamenje informacija i pamenje kako se neto radi. Izmeu ove tri vrste pamenja postoje razlike. Neko se moe seati kako se pliva a da ipak ne pamti one okolnosti pod kojima je nauio da pliva. ovek dvadesetoga veka moe stvarno da kae da se sea da je Julije Cezar napao Britaniju. Nemogue je, meutim, da on pamti Cezara kako napada Britaniju. Postoje razlike izmeu On pamti izlaske na plivanje, On pamti da je bio na plivanju i On pamti kako se pliva. Pamenje kako

Rei da neko pamti kako se pliva je, u najmanju ruku, i rei da je nauio kako se to radi. Moda je bio samouk, ili ga je neko nauio. To isto znai, poto je uio kako se pliva, da on jo uvek poseduje odgovarajuu vetinu potrebnu za plivanje. On ne mora biti u stanju da pliva; moe biti paralizovan ili nesposoban da upranjava nauenu vetinu. Objanjenje ovim obuhvaene uzrone veze ne bi bilo isto kao ono koje emo dati za pamenje, ali o tome sada neemo raspravljati. Neki ljudi insistiraju na tome da se za osobu, koja na

336

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

primer, moe dati dobar opis naina kako se pliva, moe rei da pamti kako se pliva, iako za to ne poseduje nikakvu vetinu. Moda je ovde bolje govoriti o pamenju pokreta ruku pri plivanju, nego o pamenju njihovog izvoenja. Razlika izmeu pamenja i pamenja kako se neto radi najbolje se moe videti u sluaju kada je samo plivanje primer pamenja a ne, kao to je to obino, primer pamenja kako se neto radi. Recimo da neko nije nikad kuei plivao. Vizuelno predstavljanje mu ne ide od ruke a nikada nije nauio reci kojima bi se plivanje moglo opisati. Da bi predstavio oveka koga je jednom prilikom video da pliva kuei, on bi, u stvari, morao i sam tako da zapliva. Moemo ga zamisliti kako pokuava da se seti udnih pokreta koje je ovaj izvodio u vodi. On to ne moe ni da opie a ni da sebi stvori predstavu toga. To ne moe prizvati u seanje. Ulazi u vodu, malo eksperimentie, dok odjednom ne pogodi pravi nain i ne usklikne: Hej, pa to je to! Svakome ko ima neku primedbu da ne postoji neki nain proveravanja da je pokret upamen, ukoliko taj proces ne moe da se vizuelno predstavi ili opie, ukazujemo da istovetna tekoa prati i odgovor na pitanje: Cime neka osoba utvruje da su njen opis ili vizuelna predstava u mislima tane?
Dva tipa pamenja Da

Neko moe pamtiti da se neto desilo iako je to bilo pre nego to se rodio, ili se pak desilo za njegova ivota, ali to sam nije doiveo. U istom smislu moemo rei za nekog da pamti da je prvu godinu ivota proveo u odreenom gradu mada je u ovom sluaju doiveo ono to pamti. Ipak, treba odvojiti ova dva sasvim razliita tipa pamenja da p. U prvom sluaju dovoljan razlog zato za nekoga moemo rei da samo pamti da se X desilo jeste to da on sam to X nije doiveo. Drugi dovo-

PAMENJE

337

ljan razlog bi bio da njegovo predstavljanje dogaaja nije (na nain koji emo opisati u VI i VII delu) rezultat njegovog doivljavanja istog. U takvom sluaju on je to prethodno zakljuio ili je uo o tome sasvim nezavisno od njegovog prvobitnog opaanja dogaaja. Kada govorimo o ovom prvom tipu sluaja, rei emo da neko pamti da\ neto. U drugom tipu sluaja, razlog zato moemo rei da neko pamti jedino neto to se desilo, samo je nedostatak detalja u njegovom neposrednom pamenju. Stoga je drugi tip sasvim razliit od pamenja dai, gde izvor informacija nije njegovo vlastito prolo iskustvo onoga o emu govori. Sada emo govoriti o tome da on pamti da2 neto. Neko, upitan da li pamti ta je radio prolog petka u vreme ruka moe biti u stanju da kae da je iao ulicom. Teko da on moe biti u stanju da kae kako pamti stvarno hodanje ulicom. Ono to mu je potrebno da bi bio u stanju da kae da pamti etnju ulicom jeste, u najmanju ruku, detaljnije pamenje da2 su se izvesne stvari desile dok je iao ulicom. Kao to emo kasnije tvrditi, i ovo dodavanje detalja mora da proizlazi iz sopstvenog prvobitnog opaanja. Ali, nikakvo detaljno pamenje raznih dogaaja koji su se desili za vreme etnje nema veze sa pitanjem da li on pamti etnju ukoliko ovo pamenje tih dogaaja nije pamenje drugoga tipa. Sasvim analogni smisao moemo nai u vezi sa konstrukcijom pamtiti ta se desilo ili pamtiti kako je neto bilo, tako da emo na isti nain kao oznake upotrebiti brojeve t i 2. Druga primena pamenja da (ili ta) doputa nam da opiemo sluajeve pamenja u kojima se moemo prisetiti veoma malo detalja, iako ono nije ogranieno samo na takve sluajeve. Prilian deo pamenja da2 sadran je u pamenju dogaaja. Rei da neko pamti neku injenicu kao to je Cezarov napad na Britaniju znai rei vie od toga da je on ispravno predstavlja (kasnije emo razmatrati predstavljanje). To znai isto to i rei da je
22 Svest i saznanjs

338

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

ta injenica ili njena predstava ula u domen njegovog iskustva, ili da je do nje sam doao. To znai i vie od ovoga, jer to to je on uio neku injenicu u prolosti, moe da nema nikakve veze sa sadanjim predstavljanjem te injenice. Coveku ne mora nita ostati od kolskih gradiva i da do toga on doe na osnovu razliitih stvari koje je nedavno proitao. Tako se prilikom pamenja injenica nauenih u koli ipso facto ne seamo procesa njihovog uenja, njihov sadanji opis mora se dati na osnovu prethodnog uenja. Zanimljivo je da osoba moda nije morala da prihvati (kao tano) ono emu su je uili, ili to je doivela ili do ega je sama dola u prolosti, ali kasnije moe pamtiti da je to bilo tano. Na primer, moda je bila tako raspoloena da iracionalno odbaci ono emu su je uili. Kasnije jednostavno moe da se toga seti a da nije dobila nikakvu novu informaciju. Tvrdimo da se za osobu moe rei da pamti neto to se desilo, ili uopte, da neto neposredno pamti, samo ako je to zapazila ili doivela. Ovo ne treba meati sa pogrenom doktrinom da uvek pamtimo samo ono to nam se desilo.1 Svakako da neko moe da se sea kako se njegov brat enio iako se to nije njemu samom dogodilo. Ali, ipak, ukoliko on to nije video. uo, ili na neki drugi nain opazio kako se to dogaalo, pogreno bi bilo rei da pamti kako mu se brat enio. Ako neko pamti dai p, onda je neki drugi izvor informacija osim njegovog sopstvenog opaanja toga p, deo uzroka njegovog sadanjeg opisa onoga to je saznao. Ukoliko mu je neto pogreno reeno, onda se za njega prirodno ne moe rei da pamti da je to bilo tako. To niukom sluaju nije kod njega nedostatak pamenja (vidi u delu III analogno i potpunije razmatranje ove vrste problema) za njega sasvim ispravno moemo rei da pamti ono to mu je reeno, bilo to tano ili ne.
1 Cf. A. Flew. (1951), 56.

Locke and Personal Identity<, Phitosophy, XXVI

PAMENJE

339

Obino se niko ne trudi da razgranii da li pamti ono to mu je reeno dan ranije ili pre godinu dana, ukoliko je u pitanju ista injenica. Ipak, ukoliko bismo eleli da ga podvuemo, osnova za takvo razgranienje postoji, i tavie, moe postojati i razlog da insistiramo na tom razgranienju i to tada kada uzimamo u obzir i odgovornost za prihvatanje onoga to je reeno. Na primer, pre godinu dana nekom je iz pouzdanih izvora saoptena neka injenica, a pre nedelju dana prihvatio je istu tu injenicu od nekoga kome nije imao razloga da veruje. U ovom sluaju pitanje da li on pre pamti ono ta mu je reeno pre godinu dana, ili isto tako pamti i ono to mu je reeno pre nedelju dana, uticae na odgovor na drugo pitanje: Da li on sada neodgovorno prihvata ono to mu je reeno pre nedelju dana?. Ako bismo napravili predloeno razgranienje, onda, ako ova osoba treba da upamti ono to joj je u odreeno vreme reeno, tada saoptenje dato u to vreme mora da stoji u uzronoj vezi (koju emo odrediti u V, VI i VII delu) sa njegovim predstavljanjem onoga to mu je reeno. Ovde moramo istai ta se zahteva od predstavljanja sadranog u pamenju onoga ta je bilo reeno. Nije nuno imati predstavu saoptavanja, niti injenice koja je saoptena, jer lo uopte ne mora biti injenica. Pamenje da2 je neposredno pamenje, i stoga e naa rasprava o uzronoj vezi u V, VI i VII delu automatski obuhvatiti i ovaj pojam. Proivljavanje onoga to se desilo u prolosti i uloga mentalnih predstava Iako je pogreno insistirati na tome da osoba mora imati mentalne predstave onoga to pamti, one su znaajne iz vie razloga. Kao prvo, ljudi kod kojih je imaginacija veoma iva i dobro razvijena insistiraju na tome da se oni stvarno ne seaju neega ukoliko to u mislima ponovo ne mogu da
22*

340

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

vide ili da uju. tavie, izvesne stvari koje pamtimo bilo bi izuzetno teko i opisati. Na primer, ako neko u sebi ne moe da stvori mentalnu predstavu zvuka cor anglais, ili izraza brine panje na neijem licu, ili predstavu ukusa avokada, tada ne bi uopte bio u stanju da se slinih stvari priseti na bilo koji nain. Stoga se moe pomisliti da je pojam proivljavanja prolih dogaaja, kao neto vie od samog seanja na njih, koekstenzivan sa javljanjem ivih mentalnih predstava ovih dogaaja, pod pretpostavkom da su ispunjeni ostali uslovi za pamenje. Ovo ipak nije tano. Za dve osobe koje ivo raspravljaju o neemu u emu su obe uestvovale, moe se rei da proivljavaju dogaaj, iako pri tom nemaju mentalne predstave o dogaaju. Neto od njihove prole povezanosti sa dogaajima koje pamte probija u njihova trenutna oseanja i nain opisivanja dogaaja. Ipak, iako proivljavanje neega ne predstavlja i pamenje toga, proivljavanje ne mora u sebi da sadri bilo kakav povratak prolih emocija i oseanja koje smo upravo opisali. U najmanju ruku, izgleda da bi moralo doi bilo do javljanja mentalnih predstava ili povratka starih emocija o dogaaju, od kojih bi svaki pojedinano bio dovoljan da moemo da govorimo o proivljavanju kao o neem viem od samo pamenja. Za dva stara ratna druga moe se rei da proivljavaju prole dogaaje kada o njima priaju ili kada prave ale na raun stranih stvari koje su zajedno proiveli. Ovi stari ljudi ne moraju imati ni mentalne predstave dogaaja a ne mora postojati ni onaj prvobitni uas. U takvom sluaju, vie smo skloni da kaemo da se oni samo priseaju. Treba napraviti i jedno poslednje malo razlikovanje pre nego to ponemo sa glavnom raspravom. U naoj analizi tvrdimo da je pamtiti, u najmanju ruku, initi neto. Ipak, za osobu koja spava neko moe rei: Njegovo pamenje je veoma dobro. Sea se detalja svih kola koja je ikad imao. Razlika izmeu ovog znaenja pamenja i onoga o

PAMENJE

341

kome raspravljamo nije razlika izmeu dve vrste pamenja. Ona samo odraava razliku izmeu pamenja i sposobnosti za pamenje. Kako razumevanje takve opte sposobnosti neposredno zavisi od razumevanja stvarnih sluajeva kada se javlja pamenje, najvie panje pokloniemo analizi ovih drugih. Nae razmatranje e se prvenstveno baviti sluajevima pamenja. S vremena na vreme emo, ipak, istai kako neka od naih zapaanja vae i za sluajeve pamenja da su se izvesne stvari dogodile.
II PREDLOENA ANALIZA

Ako neko neto pamti, bilo da je to javno kao to je saobraajna nesrea, ili lino kao svrabe, moraju biti ispunjeni sledei uslovi: 1. Da unutar izvesnih granica tanosti on predstavlja proli dogaaj. 2. Ako je dogaaj bio javan tada je opazio to to on predstavlja. Ako je bio privatan* tada 2 se njemu desio. 3. Njegovo prolo iskustvo toga delotvorno je u izazivanju stanja ili niza stanja u njemu koja su konano dovela do izazivanja njegovog predstavljanja dogaaja. Ove tri tvrdnje izlau uslove za koje smatramo da je svaki posebno nuan a zajedno dovoljni da bi dogaaj bio sluaj pamenja. Glavni deo ovog rada posveen je razjanjenju i argumentaciji u prilog nunosti i dovoljnosti ovih uslova. Videemo da se treem uslovu moraju dodati jo dva odreenja koje emo uvesti i objasniti, kada se za to ukae potreba. Oigledno da je potrebno i objanjenje prvog kriterija, a tom prilikom emo takoe, govoriti i o granicama tanosti, predstavljanju, podsticanju i delotvornom.
1

Vid. Deo IV, 2 par.

342

MARTIN I MAX DEUTCHER

III VEROVANJE I PAMENJE

u svom Ogledu o ljudskom razumu (Knj. II, pogl. X, odelj. 2) i Russell u The Analysis oj Mind (Analizi svesti; odelj. IX) tvrde da ako osoba neto pamti tada mora i da veruje da se to desilo. Isto tako, Furlong u svojoj nedavno objavljenoj knjizi A Study in Memory (Studija o pamenju; str. 73, 75, 93) i Harrod u* lanku Memorv (Pamenje; Mind LI, 1942, 53) smatraju neophodnim da osoba verujc da se neto desilo pre nego to se za nju moe rei da to pamti. Ovi filosofi dre se toga kao neega oiglednog a ne neega to bi trebalo tvrditi i dokazati. Izgleda da i Hume takoe zahteva verovanje kao kriterijum. Russell i Harrod se oslanjaju na verovanje kao na jednu od potreba logikog razlikovanja imaginacije i pamenja. B. Benjamin
(Remembering Pamenje; Mind LXV,

Moe se rei da ova lista nije potpuna. Locke

321, 322) jedan je od retkih koji je osporio gledite da ako se pamti onda se mora i verovati. Nedavno je J. T. Saunders (Does Ali Memory Imply Factual Memory Da li ovo pamenje implicira pamenje injenica?; Analysis, Supplement, 1965, 109), kritikujui gledite profesora Normana Malcolma tvrdio da je pamenje moguno i bez verovanja. Ako se filosofi nau u solipsistikim tekoama i introspektivnom raspoloenju pri pokuaju da definiu pamenje, tadaeosetiti da razliku izmeu pravog i obmanjujueg pamenja moraju nai unutar svog sopstvenog iskustva. U tom sluaju gotovo sigurno e pretpostaviti da nije moguno da neko neto pamti ukoliko ne veruje da se to dogodilo. Zajedno sa Humeom, pitae se koja od njihovih prividnih mentalnih predstava stvarno predstavlja prolost, ali nijednu od predstava nee izabrati kao primer pamenja akof u najmanju ruku, ne veruju da je to kopija prolog dogaaja ili da ga ona predstavlja. Ovo oigledno ne pokazuje da filosofi ija stanovita kritikujemo nisu u pravu, ali to adekvatno objanjava njihovu pretpostavku.

1956,

PAMENJE

343

Moe izgledati oigledno da se osoba ne sea neega ukoliko ne veruje da se to desilo. Ovo oigledno stvara neprilike. Ako nita drugo, ljudi sigurno kau Ne znam da li to pamtim ili samo uobraavam, sugeriui time da moda pamte neto, iako niti veruju niti ne veruju da se to desilo. Moe izgledati jo oiglednije da, ako i verovanje nije nuno pri pamenju, odsustvo neverovanja to sigurno jeste. Ali, razmotrimo naredni sluaj: Recimo da neko zamoli slikara da naslika neku izmiljenu scenu. Slikar se sloi i, smatrajui da slika neku sasvim izmiljenu scenu, naslika detaljnu sliku seoskog dvorita, ukljuujui i izvesnu obojenu kuu odreenog oblika, likove raznih ljudi, odreene delove odee, itd. Roditelji slikara tada prepoznaju sliku kao veoma vernu predstavu zbivanja koje je on samo jedanput video u detinjstvu. Likovi i boje su isti kao oni koje je slikar samo jednom video na farmi koju je sada prikazao na slici. Moemo pruiti jo vei broj dokaza koji ukazuju na zakljuak da se ono to je slikar uradio nije desilo istom sluajnou. Iako slikar iskreno veruje da je njegova slika sasvim izmiljena, i da ne predstavlja neku pravu situaciju, zapanjeni posmatrai imaju sve to je potrebno da se utvrdi da on u stvari pamti scenu iz detinjstva. ta drugo bi moglo da objasni to da je njegova slika toliko slina onome to je video? Pristupimo sada pitanju sa druge strane. U svakodnevnom ivotu je sasvim uobiajeno opisati dogaaj a onda ne biti siguran da li je to opis neega to pamtimo, ili se on zasniva na neemu to nam je reeno posle dogaaja. Da je nemogue pamtiti a istovremeno verovati da ne pamtimo, izbegli bismo neugodnu pomisao da smo autori neke melodije ili argumenta i kada to nismo. Sada moemo dokazati da ako neko moe da pamti X, ali i da ne veruje da pamti X, tada je mogue i da neko pamti X a da ne veruje da se X desilo. Recimo da: 1. A pamti X, i A ne veruje da pamti X.

344

- B. MARTIN I MAX DEUTCHER

U nastavku moemo lako pretpostaviti da je A pripravan da veruje da se proli dogaaj desio samo ako on veruje da ga pamti, ili, veruje da mu je neko rekao da se desio, ili je do toga sam doao na osnovu neega to mu je reeno. (Da bismo skratili, recimo da u poslednje dve alternative veruje da mu je to bilo reeno.) To znai: 2. A veruje da se X desilo jedino ako, ili on veruje da pamti X, ili, ako veruje da mu je reeno da se X desilo. Sada: A pria neto iz svoje prolosti, i ta pria je, u stvari, istinita, iako on to ne zna. Pita se da li se stvarno sea toga to pria, ali mislei da je to malo verovatno, odbacuje tu mogunost. Iz istog razloga, odbija i pomisao da mu je to neko ispriao. To moemo izloiti kao: 3. A niti veruje da pamti X, niti veruje da mu je reeno da se X desilo. Iz (3) i (2) dedukcijom dolazimo do toga da A ne veruje da se X desilo. Povezavi to sa (1) moemo zakljuiti da A ne veruje da se X desilo, ali, da to ipak pamti. Uzevi da ove tri premise mogu izraavati kontingentne istine, i da su uzajamno konzistentne, ne moemo porei da moe biti tano da A neto pamti, ali ne veruje da se to desilo. Isto tako je nemogue porei da svaka premisa moe da izraava kontingentnu istinu. Ovaj skup, kao to stoji, formalno je konzistentan i ne pretpostavlja nita o analizi pamenja. Samo neko ko prosto pretpostavlja da iz (1) sledi da A veruje da se X desilo, moe da dokae njegovu nekonzistentnost. Sugerisali smo da bi introspekcija kao sredstvo otkrivanja prirode pamenja, najverovatnije navela na pomisao da je ideja da je pamenje, u najmanju ruku verovanje, neizbena. S druge strane, ako usvojimo nekritiki lingvistiki pristup tom predmetu, moemo isto tako biti navedeni na pogrean put, jer rei Ja pamtim X ali ne verujem da se X desilo mora biti nekoherentno. Sa

PAMENJE

345

takvim izrazima verovanja u prvom licu sadanjeg vremena kao to je Imam izme na sebi, ali verujem da ih nemam moramo biti oprezni. Ovo je isto tako nekoherentno, ali nekoherentnost ne dokazuje da, ako na sebi imam izme, ne mogu da verujem da ih nemam. Nekoherentnost bilo kog izriaja te reenice vaan je problem koji zasluuje znatno razmatranje. U ovom radu, meutim, moramo se zadovoljiti 3 sledeim zapaanjima: Opte je prihvaeno da A pamti dogaaj X, za sobom povlai Dogaaj X se desio. Otuda nekoherentnost tvrdnje Ja pamtim X ali X se nikad nije desio ne xahteva posebno objanjenje; to je nekoherentnost same protivrenosti. Stoga, kada neko tvrdi da pamti X, ono to kae moe biti istina samo ako se X desilo. Od ovoga moemo nastaviti sa objanjenjem zato je nekoherentno Ja pamtim X, ali verujem da se X nije desilo. Kada neko kae da veruje u neto, postoje dva iroka puta da se sa njim raspravlja a to su, ili da on ne veruje u to to kae da veruje, ili, alternativno, da grei, verujui u ono u ta veruje. Verujui neto osoba moe samo biti u pravu, ili, ne biti u pravu. Nekoherentnost u Pamtim da sam iao u etnju, ali ne verujem da sam iao u etnju sasvim je oigledna. Samo ako se X desilo osoba moe biti u pravu kada tvrdi Pamtim X. Samo ukoliko se X nije desilo, ona moe biti u pravu kada veruje da se X nije desilo. Stoga je nemogue da je neko istovremeno u pravu i u svojoj tvrdnji da pamti X i u verovanju da se X nije desilo. Ma kakve da su injenice, ta osoba ne moe nikako da bude u pravu. Poto ono to ta osoba govori moe da bude istina, iako ona neizbeno grei, to nije isto to i protivrenost, mada na nju veoma lii. Stoga moemo objasniti zato je Pamtim da sam iao u etnju, ali verujem da nisam iao u etnju nekoherentno a da
1 Za dalje primedbe o ovoj temi videti: Max Deutscher, A note on Saying and Disbelieving (Napomena o iskazivanju i neverovanju), Analysts (1965), 5357.

346

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

se ne pretpostavi da pamtim znai, u najmanju ruku, i verovati. Kako u nau analizu pamenja nije ukljueno verovanje, izbegavamo zagonetke one vrste koje gica Anscombe pravi u svome lanku The reality of the Past (Stvarnost prolosti, u Philosophical Analysis, urednik Max Black). Ona izlae sluaj nekoga ko je jednom video votanu figuru za koju je smatrao da je ovek. Kasnije kae a da ne lae da pamti da je tada video nekog oveka. Ono to kae mora biti pogreno. Ali, kao to gica Anscombe kae, za to nije krivo njegovo pamenje. Von Levden, u svojoj nedavno objavljenoj knjizi Remembering (Pamenje; New York, 1961), opisuje slian sluaj (str. 60) i nastoji da ovu veoma zagonetnu stvar rei tako to dolazi na pomisao da niko ne moe da pamti fizike stvari, ve samo svoje sopstvene doivljaje. Poto mi ne zahtevamo da osoba ako pamti X, treba da veruje da se X desilo, ne traimo ni da njeno verovanje bude ispravno. Tvrdimo da ovek, u sluaju gice Anscombe, moe da pamti kako je video votanu figuru, iako veruje da je video oveka. Bilo kako bilo, jedan takav sluaj za nas stvara sledei problem: Da li je ispravan prvi na kriterij? Da li osoba ispravno predstavlja ono to pamti? Moe se pomisliti da nije tako. Sloili smo se da, ako neko kae da je video oveka, iako je, u stvari, video votanu figuru a ne oveka, to nije greka u njegovom pamenju. Ali, iako njegovo pamenje ne grei, za njega se ne moe rei da pamti kako je video oveka, iz prostog razloga to u to vreme tamo nije bilo oveka kojeg bi on mogao da upamti. Na kriterij zahteva samo da osoba ispravno predstavlja ono to ona pamti. ta moemo rei da ovde osoba pamti? To bi zavisilo od drugih detalja ovog sluaja koji nisu pomenuti ni kod gice Anscombe ni kod von Levdena. U zavisnosti od toga kako je to videla, mogli bismo rei da osoba pamti kako je izgledala votana figura naime, kao ovek pretpostavljajui da je kasnije ispri-

PAMENJE

347

ala da je videla oveka. Dalje, moglo bi se rei da ona pamti oblik nosa onoga to je videla, oi, poloaj figure, itd. Pa ipak, nema li tu neke tekoe za prvi kriterij? On moe rei i: Seam se oblika ovekovog nosa. Bio je kriv i dosta kratak. On ne predstavlja tano ono ta je video, jer ono to je video bio je nos votane figure, i prema prvom kriteriju, on to ne pamti. Ovo bi, meutim, bio nesporazum. Ono ega se taj ovek sea jeste oblik nosa neega to je u stvari bila votana figura. Ako to kaemo, moemo isto tako rei da on ispravno predstavlja oblik nosa neega to je u stvari votana figura. To to on moe ispravno da predstavi oblik nosa nije ni na koji nain ugroeno injenicom da on nije u pravu to se tie materijala od koga je nos napravljen, ili prirode njegovog vlasnika.
IV ZAKLJUAK UVODNIM RAZGRANIENJIMA

Moe se pomisliti da nam na postupak u sluaju gice Anscombe dozvoljava da govorimo o nekom ko pamti vie nego to je ikada video. (Ovo bi bilo u suprotnosti sa naim drugim kriterijom.) Moe se tvrditi sledee: Ako A vidi B pokrivenog aravom i kasnije se seti toga, iako to ne mora da veruje, ono ta on pamti jeste da je B bio pokriven belim aravom. Ali, od svega toga A je video samo beli arav. Meutim, to je samo ekvivokacija rei ta u izrazima ta on pamti i ta je video. Isto kao to moemo rei da je ono to on pamti ovek pokriven belim aravom, iako u to ne veruje, moemo rei i da je ono ta je video, iako u to ne veruje, bio ovek pokriven belim aravom. Jednako tako striktno govorei moemo rei da je u oba sluaja ono to je video ili ta pamti bio beli arav. Sve dotle dok se ne primenjuje dvostruki standard, kriterij nije ugroen. Za dovoljnost nae liste kriterija ne moemo ponuditi druge argumente sem da ne uspevamo.

348

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

posle ispitivanja sluajeva, da naemo za potrebno da imamo neku duu listu. Zatim, pokuavamo da dokaemo nunost uslova koje smo naveli. Kriterijem (1) se tvrdi: on predstavlja proli dogaaj unutar izvesnih granica tonosti. Neispun javan je ovog kriterija je najtipiniji neuspeh pamenja. Neko je moda video dogaaj, ali dok ga ne predstavi sam sebi, priajui drugima ili predstavljajui ga na neki drugi nain, on to, grubo reeno, ne pamti. ak i da je tano, kao to to neki psihoanalitiari tvrde, da smo u pogodnim okolnostima u stanju da se setimo svega to smo ikada doiveli, niko u stvari ne pamti nita dok ne doe do trenutka predstavljanja na neki nain onoga to je doiveo ili zapazio. Naa je namera da izraz predstavljati proli dogaaj bude neodreen. U vezi sa pamenjem bez verovanja, opisali smo ve primer gde je slikanje bilo sluaj pamenja. Na samom poetku ovog lanka predloili smo da ak i plivanje moe biti oblik predstavljanja. Ono to smo rekli o nainima predstavljanja prolosti nije dovoljno, i ovo je pre tvrdnja nego priznanje, jer elimo da ukaemo na to da nijedno filosofsko delo o pamenju nije ak ni primetilo postojanje ovog problema. Nijedno shvatanje pamenja ne porie da za pamenje nije dovoljno to je neko zapazio ili doiveo neto u prolosti. On mora da uini neto i u sadanjosti. ta bi to osoba trebalo da uradi u sadanjosti da bi se za nju moglo rei da pamti? teko je i vrlo opte pitanje. Ono je slino pitanju ta bi to osoba trebalo da uradi da bi u neemu imala, ili nemala pravo?, i samo za sebe, to pitanje zahteva potpunu obradu.
V KAUZALNI KRITERIJ

U svom lanku The Empiricist Theory of Memory (Empiristika teorija pamenja; Min, LXIII, 1954, 474), Holland tvrdi da su sledei uslovi dovoljni da odrede da li neko neto pamti:

PAMENJE

349

(a) Ono o emu neko govori stvarno se desilo, postoji, itd. (b) U isto to vreme nije bio obavetavan o tome ta se desilo, ta postoji, itd. (c) Bio je svedok onoga to sada iznosi. Oigledno je da (b) nije nuan uslov za pamenje, jer neko moe da pamti a i da bude obaveten o dogaajima koje pamti. Isto tako, mora biti jasno da Holland nije dao adekvatnu analizu. Treba samo pomisliti na sluaj oveka koji vam moe rei ta mu se desilo kada je imao tri meseca, a to moe da uini samo zato to mu je to majka ispriala. Kao i- Hollandovo i Rvleovo shvatanje pamenja (The Concept of Mind Pojam duha; New York, 1949, str. 272279) ne ostavlja mesta pravoj sumnji u to da li neko pre pamti dogaaj nego to pamti ono to mu je o tome reeno, do ega je sam doao ili to je izmislio. Ve smo pokazivali da nije nuno da osoba veruje u ono to pamti ili da veruje da to pamti, ak i da su takvi uslovi nuni, oni, zajedno sa prva dva kriterija, ne bi bili dovoljni za pamenje. U daljoj argumentaciji u prilog nunosti treeg kriterija, poinjemo sa njegovom odredbom (a). Kasnije emo pokazati zato se moraju dodati i odredbe (b) i (c). Odredba (a). Da bi pamtio dogaaj neko mora ne samo da ga predstavi i da ga je doiiveo, ve i njegovo iskustvo toga mora biti delotvorno za izazivanje onih stanja ili niza stanja u njemu, konano delotvornih za izazivanje njegovog predstavljanja dogaaja. Covek, koga emo nazvati Kent, doivljava saobraajnu nesreu i, zbog mesta na kome se nalazi, vidi razne njene detalje. Kasnije, Kent doivljava jo jedan udes u kome dobije teak udarac po glavi, usled ega zaboravi odreeni deo svog ivota, ukljuujui i prvu nesreu. On vie ne moe da ispuni prvi kriterij pamenja te nesree. Neko vreme posle druge nesree, popularni i prilino neodgovoran hipnotizer ima predstavu. On hipnotie vei

350

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHttl

broj ljudi i sugerie im da e verovati da su u odreeno vreme i na odreenom mestu imali saobraajnu nesreu. Hipnotizer nije nikada nita uo ni o Kentu, niti o detaljima njegovog udesa i, sasvim sluajno, vreme, mesto i detalji koje iznosi poklapaju se sa onima iz Kentovog prvog udesa. Kent je jedan iz grupe hipnotisanih. Sugestija uspe, i nakon zavretka, Kent ponovo zadovoljava kriterij (1). vrsto veruje da je doiveo udes. Udes, kako on to veruje, potpuno je slian prvom udesu koji je stvarno doiveo. Naravno, on sve vreme zadovoljava i kriterij (2). Tako, iako je sasvim jasno da on zadovoljava prva dva kriterija, veoma je neizvesno da on to pamti. Da je Kentov gubitak pamenja nastao iz psiholokih razloga, lako bi bilo pretpostaviti da je u sluaju opisane hipnoze u stvari povratio svoje pamenje. Ali ipak Kent ne ponavlja nita drugo iz izbrisanog perioda svog ivota; on ponavlja samo ono to i ostali iz grupe ponavljaju. Kent sigurno tano opisuje prvu nesreu, kao i svi ostali, ali njegova pria o prvoj nesrei, ak ni delimino, ne proishodi iz onoga to je video. Kao i ostali, to to govori on govori samo usled hipnotike sugestije. Iz tog razloga za njega se ne moe rei da pamti udes, uprkos injenici da tano iznosi ono to je video. Stoga su prva dva kriterija neadekvatna. Ako opis onoga to je neko video bar delimino ne proishodi iz toga to je on video, za njega se ne moe rei da pamti ono to je video. Ako neko pamti ta je video, njegovo izlaganje mora delom proizlaziti iz toga to je on to video. Svako ko odbacuje ovo kauzalno tumaenje mora da objasni njegovu snagu. Na kraju ovoga lanka izneemo razloge protiv Malcolmovog pokuaja da to i objasni. Ryle u The Concept oj Mind (str, 278) i Benjamin (op. cit., str. 323, 324) izriito su porekli da je bilo kakav kauzalni kriterij deo definicije pamenja. Autori kao Harrod (op. cit.), i Furlong (op. cit.), i Holland (op. cit.) ga prenebregavaju. Jasno je da mi ne tvrdimo da je neka kauzalna veza logika

PAMENJE

351

veza. Sve to tvrdimo jeste da postoji uzrona veza izmeu prolog opaanja nekog X od strane A i njegovog sadanjeg predstavljanja Xt i logika veza izmeu Prolo opaanje nekog X od strane A je kauzalno povezano sa njegovim sadanjim predstavljanjem A i A pamti X. T Malcolm (Knowledge and Certainty Znanje i izvesnost; Englewood Cliffs, 1963, str. 237, deo 2) smatra da bi onaj ko daje kauzalno objanjenje pamenja morao da kae da neka tvrdnja o stvarnom kauzalnom mehanizmu o kojem je re sledi iz A pamti X. On kae da nae korienje jezika pamenja ne implicira nita o naoj unutranjoj fiziologiji. Moemo se s njim sloiti, jer ono to mi tvrdimo u naem kauzalnom objanjenju jeste da naa upotreba jezika pamenja implicira samo da postoji neki stalni kauzalni proces. Isto tako, da se posluimo Benjaminovim izrazom, mi ne zahtevamo da ta stvarna kauzalna veza koja postoji bude poznata ogromnoj veini ljudi. Benjamin kae da je neobino da su ljudi sigurni da se neki proces odigrava a da ne znaju kakav je to proces. Nama takvo tvrenje ne izgleda nimalo udno. To je upravo ono to mnogi rade kada kau da okretanje broja telefona dovodi do toga da telefon zazvoni na drugom kraju linije. Oni misle da postoji neki proces koji povezuje njihovu radnju sa posledicom, ali imaju samo malo ili nimalo pojma kakav je to proces. I sledee argumente iznosimo u prilog opte verzije kauzalnog kriterija. Uzmimo primer slikara koji smo ranije izneli. Oni koji su videli sliku bili su prinueni da zakljue da slikar pamti neto to je video u detinjstvu. Bilo bi nerazumno da misle da bi slikar uradio ono to je uinio a da nije bilo nekog posebnog zapaanja u prolosti. Kriteriji (1) i (2) bili su ispunjeni, ali ovo samo po sebi nije pokazalo da je to sluaj pamenja. Ono to konano pokazuje da je to sluaj pamenja, to je jedino razumno objanjenje injenice da su detalji, boje, ljudi i ostale stvari na slici iste kao to ih je

352

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

slikar samo jednom video u detinjstvu, jeste injenica da on tu scenu pamti iz detinjstva. (Govorimo naravno, o jedinom razumnom objanjenju u opisanom sluaju. Ne elimo da kaemo da uopte uzev ne postoji alternativno objanjenje.) Kada bi pamenje nekog dogaaja bilo samo njegovo predstavljanje i ranije opaanje, tada bi bilo apsurdno pokuavati injenicu da je neko dao opis koji se poklapa sa onim to je video, objasniti tvrdnjom da on mora to i da pamti. Da bismo utvrdili ovaj tok argumentacije izneemo jedan od mnogih slinih sluajeva iz stvarnog ivota. Neko se prividno sea neega iz ranog detinjstva i pita se da li to stvarno pamti. Njegovi roditelji mu mogu rei da se ono to opisuje stvarno desilo, i da je on bio svedok toga, ali se rasprava o tome da li to stvarno pamti nastavlja. Pitaju se da li to to je bio svedok dogaaja ima neke veze sa njegovom sadanjom priom, ili se njegov opis moe potpuno objasniti onim to je kasnije uo. U donoenju odluke da li on stvarno pamti taj dogaaj uestvuje i to da li mu se u meuvremenu o tome prialo, koliko je bio tada star, i da li je vrlo sline situacije video vie puta. Ove injenice su istovetne sa onima koje se koriste pri odluivanju da li bi on, ili ne, to ispriao da to nije video u detinjstvu. Doneti odluku da on to ne bi uradio, znai i odluiti da je to to je on bio svedok toga u prolosti kauzalno nuno za njegov sadanji opis. (Videemo da uzrok ne mora da bude nuan uslov. Naravno, u takvim sluajevima je teko proveriti da li neko pamti ono to iznosi.) Jo jedan dodatni dokaz moe se izvesti iz sledeih razmatranja: Benjamin (op. cit., str. 324) tvrdi da ne postoje stroga pravila o odreivanju da li je dovoljan odreen stepen tanosti opisa opaenog dogaaja. Harrod (op. cit., str. 54, 56) kae da ne postoje stroga pravila za razgranienje izmeu mate, snova itd., i pravog pamenja. Nijedan od njih ne bi sasvim shvatio svu neodreenost pra-

PAMENJE

353

vila, kada ne bi postojali drugi kriteriji pamenja osim onih koje prihvataju u svojim analizama. Neko ko govori o dogaaju iz ranog detinjstva moe biti sasvim precizan u detaljima tog dogaaja. Ali, kao to smo videli, on ne mora stvarno da ga pamti, nego samo da pamti da su mu se tada desile izvesne stvari. Recimo da neko vidi neku scenu sa samo jednom neuobiajenom odlikom. Kasnije je zamoljen da opie ta je tada video. Jedino to tano opisuje jeste ta neuobiajena odlika. Ovde imamo dobar razlog da kaemo da on pamti tu jednu odliku, ak i kada je ostatak njegovog opisa pogrean. Ta odlika je bila neuobiajena, tako da je malo verovatno da bi je stavio u opis da je nije video. Korisno je primetiti da neto slino vai i u odnosu na prvi tip pamenja da. Ako nekome kaemo da zapamti broj telefona (prilagodimo tako primer iz Benjaminovog lanka) i on posle navede tano samo jednu cifru itavog broja, ne bi postojao razlog da mislimo da on pamti ak i tu jednu cifru. Pretpostavimo, ipak, da je bio u stanju da kae da je poslednja cifra 7, i da je to sve to moe da kae. Tada bismo moda dopustili da on stvarno pamti ono to kae, jer bi bilo srazmerno malo verovatno da je sluajno bio u pravu. Izgleda da su naa pravila o tome koliko neko treba da je u pravu da bi se za njega moglo rei da neto pamti sasvim zbrkana, ukoliko ne koristimo vie kriterija od onih koje koriste filosofi koje kritikujemo. ak i odredba (a) kauzalnog kriterija uvodi neki red u ovaj haos. Ona, na primer, reava Harrodove tekoe kod razlikovanja mate i snova od pravog pamenja. Ono to smatramo za izmiljeno nekad moe biti pamenje, ali obino nije. U onim sluajevima kada za sebe smatramo da neto zamiljamo, i uzrok naeg zamiljania je (na nain koji emo objasniti) neko prethodno iskustvo ili opaanje, i tada je to pamenje, bez obzira da li mi to smatramo ili ne. Ukoliko je Malcolm u svojoj knjizi Dreaming (Sanjanje) u pravu, snovi ponekad mogu isto tako biti i seanje. Ono to ho23 Sve si i saznanje

354

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

emo da pokaemo jeste da niko ne moe oekivati da uvek bude u stanju da sam za sebe napravi razliku izmeu ovih stvari.
VI NU2NI I DELOTVORNI USLOVI

Kada filosofi govore o nunim uslovima, uglavnom misle na opte nune uslove. Stoga, kada kau da je C nuno za E, oni govore o tipovima dogaaja, a ne o dogaajima. Rei da je C uglavnom nuno za E znai da bez dogaaja tipa C ne postoji neki drugi nain da se dovede do dogaaja tipa E. 0 veini se, ipak, govori kao o odreenim dogaajima nunim za druge odreene dogaaje. Za paljenje vatre nije opte nuno da neko upali ibicu. Ali ipak, u odreenoj situaciji, paljenje ibice moe biti nuno za paljenje neije cigarete u trenutku kada ne postoji drugi nain da se zapali cigareta. Gornje razgranienje se moe povui ak i ako je odreeni sluaj C nuan za E, samo ako neki opis C vai za C, a neki opis E' vai za E, tako da je univerzalni zakon Ako E' onda C. Zbog toga, kada razmatramo nune uzrone uslove u izuavanju zbivanja pamenja, nas interesuju samo uslovi zbivanja koji su uzrono nuni za druge uslove. Kada razmatramo pitanje da li prilikom pamenja prolo iskustvo mora biti uzrono nuno za njegovo kasnije predstavljanje, nee nas interesovati da li je to prolo iskustvo onog tipa koji je opte nuan za tipove dogaaja iji je ovo primer kasnijeg predstavljanja. Moe se pomisliti da smo, poto branimo kauzalni kriterij, prinueni da kaemo da je prolo iskustvo kauzalno nuino za kasnije predstavljanje, poto je jasno da prolo iskustvo nikad nije i dovoljno za to. Postoje, ipak, uzroni uslovi koji nisu ni nuni, niti dovoljni. Na primer, ako se neko upravo sprema da ispria neto a neko drugi ga prekine i sam ispria to isto, tada injenica to to je i on sam to isto

PAMENJE

353

opazio u istom trenutku nije nuno da bi on to i ispriao. Ovo jo uvek ne znai da on ne pamti proli dogaaj, ukoliko, poto je bio prekinut, ode i ispria ga nekom drugom. Samo onda kada ne bi ispriao ono to jeste, ili kada ne bi doiveo ono to je doiveo, njegovo prolo iskustvo bi bilo uzrono nuno za to to je sada ispriao. Da nije doiveo ono to jeste, jo uvek bi priao isto, jer bi prihvatio priu svog, poverenja dostojnog prijatelja. Ipak, izgleda malo verovatno da se on ne bi seao dogaaja poto ga je prijatelj prekinuo i da bi pamtio samo ono to mu je on rekao. Postoji drugi tip sluaja u kome se za nekoga moe rei da pamti neto, iako njegovo opaanje toga nije uzrono nutno za ono to on sada izlae. Recimo, desilo se da je neko pogledao unaokolo i primetio majmuna kako se prevre preko glave. Neko drugi je to isto primetio i mogao bi mu rei da se majmun prevrnuo preko glave, u sluaju da ovaj nije video kako to majmun ini. Pretpostavljajui da svi ljudi mogu kasnije da kau da se majmun prevrnuo preko glave (drugi tip pamenja da), bilo bi pogreno rei da je njegovo sopstveno vienje toga uzroni nuni uslov njegove sposobnosti da kasnije kae da se majmun prevrnuo preko glave. (Naravno, njegovo doivljavanje onoga to pria jeste uvek logiki nuni uslov za njegovo kasnije pamenje toga). U oba tipa opisanih sluajeva nije verovatno da bi osoba iznela ono to jeste, u sasvim isto vreme, da nije sama videla ono o emu je kasnije priala. Moe se pretpostaviti da bi se pri nekom stepenu tanosti moglo otkriti vremensko neslaganje. Bilo tano ili ne, to je sasvim irelevantno. Unutar istih granica tanosti koje koristimo da bismo odluili u kom trenutku su se desili dogaaji opisanog tipa, moemo rei da bi osoba ispriala to isto, i u isto vreme, ali da bi za to postojali drugi uzroci. Da bismo govorili o uzronom uslovu koji moe biti nuan ili dovoljan, ali ne mora da bude nijedno od toga, uvodimo termin delotvoran. Uslov

356

C, B. MARTIN I MAX DEUTCHER

moe biti delotvoran u izazivanju drugog uslova, ak kad bi se rezultat mogao postii u isto vreme nekom drugom metodom, da nije bilo tog delotvornog uslova. Da bismo potpuno razmotrili potrebu za ovim terminom treba razmotriti sluajeve u kojima izgleda da moda postoje dva istovremeno prisutna uslova sa sasvim istom kauzalnom ulogom. Sigurno se nijedan ne bi mogao opisati kao nuan. Ali, bilo bi veoma neugodno da moramo rei da su oba ili svaki od njih, delotvorni. Iz naih sadanjih razmatranja moramo iskljuiti raspravu o ovom teko reivom problemu. ak i ukljuivanje odredbe (a) da bi pamtio dogaaj neko mora ne samo da ga predstavi i da ga je doiiveo, ve i njegovo iskustvo toga mora biti delotvorno u izazivanju stanja ili niza stanja u njemu, konano delotvornih u izazivanju njegovog predstavljanja dogaaja u listu kriterija pamenja, dozvoljava uvoenje neeljenih sluajeva. Videemo da odredba (b), koju emo uvesti, iskljuuje ovakve sluajeve. U okviru druge prie o Kentu sklonom udesima, recimo da je on ispriao i svom prijatelju Grayu ono to je video od udesa koji je doiveo. Kent ima drugi udes u kome dobije udarac po glavi koji mu izbrie pamenje nekog perioda u prolosti, ukljuujui i prvi udes. Kada Gray otkrije da se Kent vie ne sea prvog udesa, ispria mu sve one detalje koje mu je Kent ispriao u vremenu izmeu prvog i drugog udesa. Posle izvesnog vremena Kent zaboravi da mu je bilo ko priao o prvom udesu, ali jo uvek pamti ono to mu je Grav rekao. Jasno je da on ne pamti sam udes. Zamislite kako bi Gray primio Kentove tvrdnje da ponovo pamti prvi udes. On zna da Kent, posle drugog udesa, nije uopte bio u stanju da kae neto o tome i kada mu je on, Gray, to ispriao, Kent nije pokazivao bilo kakve znake prepoznavanja. Kentu je prilian deo prolosti izbrisan i sada ne moe nita da kae o tom periodu osim onoga to

PAMENJE

357

mu je Gray rekao. Stoga nemamo razloga da kaemo da je Gravovo prepriavanje prvog udesa stvarno oivelo Kentovo pamenje. Kent je bio svedok prvog udesa, sada moe da ispria ono ta je tada video, ali ga ne pamti. Da su kriteriji (1) i (2) i odredba (a) dovoljni, trebalo bi da kaemo da on pamti prvi udes. U upravo opisanom sluaju, kauzalni lanac izmeu Kentovog doivljavanja i opaanja prvog udesa i njegovog kasnijeg tanog izlaganja (poto mu je Gray rekao) jeste ovaj: Kentovo opaanje prvog udesa je imalo za posledicu to to je Gray ispriao opis udesa kako ga je on opazio i doiveo. Grayovo sluanje Kentove- prie imalo je za posledicu Gravovu priu Kentu o prvom udesu, onako kako ga je Kent video. Kentovo sluanje Grayove prie o udesu imalo je za posledicu da Kent kasnije prepriava opis prvog udesa. To znai da je u opisanom sluaju Kentovo opaanje prvog udesa bilo delotvorno u izazivanju njegovog kasnijeg opisa dogaaja. Uprkos tome, Kent ne pamti, i stoga se mora uvesti neka dodatna odredba. Uslov da prolo opaanje treba da bude delotvorni uslov za sadanje prepriavanje dogaaja, za sada je ispravan, ali je isuvie slab. Pootravanje kriterija tako da prolo opaanje mora biti uzrono dovoljan uslov za sadanje iznoenje bilo bi isuvie jako. Bezbroj drugih inilaca i dogaaja uvek je nuno da bi dolo do predstavljanja neeg opaenog u prolosti. Da je sve to se o uzronim uslovima moe rei to da su oni prosto delotvorni ili dovoljni uopte, ili tek u odreenim okolnostima, ova tekoa bi bila nepremostiva. Najprostije pravilo kojim se moe otpisati nezgodni, upravo opisani sluaj, a koje odgovara injenicama naeg sveta, jeste da uzroni lanac izmeu opaanja iz prolosti i sadanjeg predstavljanja treba da se nastavi bez prekida unutar tela osobe o kojoj je re. U nezgodnom sluaju kauzalni lanac ide od Kenta do Graya i ponovo nazad do Kenta. Ovaj kriterij ipak iskljuuje neke sluajeve pam-

358

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

enja koje moemo zamisliti. Ne elimo da kaemo da moemo zamisliti da samo ljudi pamte. Sigurno je mogue zamisliti da emo moda pronai bia koja e biti u stanju da predstavljaju prolost isto tako efikasno kao i mi, na iste razne naine koje i mi koristimo, ali koja se od nas razlikuju u sledeem: ona sa sobom nose metalnu kutiju, i ako se od nje odvoje, ne pamte nita, ma kako skoro se to desilo. Sa tom kutijom se ne raaju. Kutije se prave u fabrici i daju im se prilikom roenja, posle ega ova bia postepeno razvijaju sposobnost pamenja. Ona ne pitaju kutiju o prolosti, ve povezani sa njom pamte na isti nain kao i mi. Ovaj sluaj pokazuje da predloeni kriterij nije strogo uzev nuan. Isto tako moemo da pokaemo da predloeni dodatni kriterij ne iskljuuje druge, lane sluajeve pamenja, i u tom smislu nije dovoljno jak. Recimo da student ne moe da zapamti2 za ispit ono to je proitao u udbeniku hernije, i sa zagrejanom iglom to utisne sebi na dlan. Na ispitu on ispie tane formule pratei prstima ureze na svom dlanu. Ovde se uzroni lanac ne protee izvan tela osobe, a ipak on ne pamti2 ono to je proitao u udbeniku hernije, ve samo ono to je upisao na svom dlanu. (Ideju za ovaj sluaj dugujemo profesoru J. L. Mackieu.) Promene koje predlaemo za kauzalni kriterij reavaju na odgovarajui nain i ove probleme. Iako su pravila, ono koje smo upravo ispitali, kao i sledee koje emo tek proveriti, samo kule od karata, vano je videti da ona nisu ispravna i razumeti zato. Da ispitamo dodatak kauzalnom kriteriju: Kasniji striktni ili potpuni podsticaj u vezi sa stvari koja se pamti nije uzrono nuan za njeno kasnije predstavljanje. Potpun podsticaj je tehniki termin i objanjava se na sledei nain:

PAMENJE

359

Podsticaj je potpun kada osoba, od onoga to se u prolosti desilo, ne moe da tano iznese nita vie od onoga to je dobila podsticajem. Recimo da je neka osoba podstaknuta kad god opaa ono to je ranije videla ili opaa predstavu toga, bilo da je neko namerno ili nenamerno podstrekava. Osoba je podstaknuta ako se desi da proita opis neega to je nekad uradila, ili ako proita izmiljenu priu koja se sluajno slae sa neim iz njene vlastite prolosti, ili ako vidi neki dogaaj koji je veoma slian neemu to je ranije videla, ili vidi predmet u istom stanju kao to ga je i ranije videla. Jedna veoma vana razlika postoji izmeu verbalnog podsticanja i podsticanja putem opaanja neeg to predstavlja neto ve ranije vieno. Ako neko vidi neto to je ranije ve video, tada, ak i ako ne moe da iznese nikakav detalj onoga to je ranije video, a to nije dobio podsticajem, njegovo podstaknuto iznoenje sadri ideju da je stvarno neto slino ranije video. Bez obzira koliko je detalja dobio posmatranjem kopije onoga to je ranije ve video, u takvim sluajevima uvek postoji dodatni detalj prepoznavanja. Samo ako je neko verbalno podstaknut, on moe u vrlo strogom smislu biti sasvim podstaknut. Ako je tako verbalno podstaknut, da mu je ak i reeno da je ranije doiveo ono o emu ga sada obavetavaju, moemo rei da je striktno podstaknut. Vano je shvatiti da, prilikom verbalnog podsticanja, subjekt ne mora da to predstavlja kao da se desilo u prolosti. Ako mu nije reeno da je to bilo u prolosti, i on to ne kae kada iznosi ono na ta je bio podstaknut, tada je sasvim, ali ne i striktno podstaknut. Ali ako mu je reeno da se to desilo nekad u prolosti i on tome ne moe vie nita da doda, tada je bio striktno podstaknut. Veza izmeu striktnog i lingvistikog podsticanja je sledea: samo lingvistiko podsticanje moe biti striktno podsticanje, ali ono moe biti i potpuno a da ne bude striktno. Predloeno pravilo se uk-

350

- B - MARTIN I MAX DEUTCHER

lapa u drugi sluaj udesa, jer Kent je mogao da ispria o prvom udesu tek poto mu je Gray ponovo rekao sve o tome, a i tada nije mogao da kae nita vie o udesu od onoga to mu je Gray rekao. Pravilo, takoe, doputa da bia sa kutijama pamte. Jo vie, ono se slae sa zdravorazumskim miljenjem da neko ko neto pamti ne mora to ponovo da vidi, ili da vidi neto slino, ili da uje potpun opis toga, da bi o tome mogao da govori.
VII RAZGRANIENJE IZMEU DELOTVORNOG U DATIM OKOLNOSTIMA I DELOTVORNOG ZA STVARANJE TIH OKOLNOSTI

Uprkos prividnog uspeha prethodno opisane modifikacije, ona je isuvie uska da bi se uzela kao opte pravilo. Sada nam je potreban kriterij koji doputa mogunost da neko ko je bio sasvim, ili ak striktno podstaknut, moe ili ne mora da pamti. Ako pronaemo takav kriterij, to e nam, u stvari, omogui da kaemo za osobu koja mora biti striktno podstaknuta da li pamti ili ne pamti kada iznosi ono na ta je podstaknuta. Sluajevi koje emo opisati da ovo pokaemo, u stvari e nas dovesti do tanog pravila. Vrlo esto se osoba mora podstaknuti pre nego to moe da se seti; ovu injenicu, izgleda, iskljuuju predloeni dodatni kriteriji iako se mnogi sluajevi podsticanja u ovo mogu uklopiti jer je potrebno da samo potpuni ili striktni podsticaj ne bude uzrono nuan. Bilo kako bilo, pravilo se ne moe koristiti iz razloga sledee vrste: Recimo da neko pokuava i ne moe da se seti koju je vrstu palainki jeo u restoranu gde slue pedeset vrsti palainki. Poto mu je reeno, ili sugerisano, da je jeo palainke sa bananama, on kae Ah, da, sada se seam*. AH, ne moe da doda nikakav detalj. Moda nas vara, moda vara samoga sebe, ali ta mogunost samo istie da je moda i u pravu i da nikoga ne vara. Moda pamti da2 je jeo palainke sa bananama, a ne pamti samo dai je jeo palainke sa bananama, iako je bio trik-

PAMENJE

361

tno podstaknut. Uzmimo drugi sluaj. Neko ne pamti ta je radio prethodnog popodneva. Tada mu se ispria dugaka pria o vonji kroz odreene gradove, o takvim i takvim jelima koje je jeo na izletu, itd. Na to on kae Sada mi se sve vraa i ispria elu priu. Pretpostavimo da mu je pria ispriana na tako potpun nain da ne postoji nita to bi razumno moglo da se doda. Mnogo ubedljivije bi bilo da on moe da doda vane detalje, ali sama injenica da je u stanju da ponovi tako dugaku priu, obino bi ukazivala da on stvarno pamti mnoge stvari koje je tog popodneva radio. Bilo bi malo verovatno da takvu priu moe da ponovi u detalje da sam, stvarno, nije bio na tom putu. (Naravno, ako ta osoba poseduje vrlo dobro kratkotrajno pamenje, njegova sposobnost da ispria priu re po re ne bi otklonila nau sumnju da on pamti bilo ta drugo osim prie koja mu je upravo ispriana.) ak i kada se osoba mora striktno podstaknuti malo je verovatno da bi ona sledila ovaj podsticaj sa svojom vernom kopijom opisa da nije postojalo njeno opaanje onoga o emu je re. U takvom sluaju obino imamo jake dokaze da osoba pamti dogaaj a ne podsticaj. ak i u tako jednostavnom sluaju kao onom gde neko pamti samo da2 je jeo palainke sa bananama, moemo nai dokaze i za i protiv pravog pamenja. Ako nekome damo spisak sa nazivima petnaest vrsti palainki, meu kojima se nalaze i one kojih pokuava da se seti, i on izabere ba te, onda to uzimamo vie kao dokaz pamenja nego kao stvar sluaja. Pojavie se i sluajevi striktnog podsticanja gde neemo znati da li bi, bez opaanja onoga to se opisuje, ovo podsticanje bilo praeno tanim opisom, ili ne bi, U takvim sluajevima neemo biti u stanju da odredimo da li osoba pamti, ali, to ne osporava nau teoriju, ve sasvim obrnuto. Jedna od greaka nedavno izloenih analiza pamenja jeste da one ne ostavljaju dovoljno prostora pravoj sumnji u pogledu toga da li neka osoba neto

362

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

pamti ili ne. Poznata je injenica da se moe sumnjati da li osoba koja daje istinit opis svoje vlastite prolosti u stvari pamti. Na primer, kao to smo to ve ranije izneli, ne moemo uvek imati dovoljno dokaza za odluku da li neko ko daje istinit opis dogaaja Iz svog detinjstva, to pamti, ili samo ponavlja ono to su mu ispriali roditelji. Sada koristimo odredbu (b) kriterija 3, koja glasi: U onim sluajevima gde je podsticaj delotvoran za predstavljanje, neiji proli doivljaj stvari koja se predstavlja delotvoran je u izazivanju stanja (ili sukcesivnog skupa stanja) u njemu, koja su konano dovela do izazivanja njegovog predstavljanja u uslovima u kojima je podstaknut. Proli doivljaj ne bi smeo biti delotvoran samo za podsticaj nekoga. Ovo moe da izgleda zastraujue. Ono to moramo da razjasnimo jeste razlika izmeu: E (doivljaj) koji je delotvoran za stvaranje uslova P (podsticaj), to doprinosi da doe do R (predstavljanja) i E .(doivljaj) koji je delotvoran u uslovu P (podsticaj), to doprinosi da doe do R (predstavljanja). Ako je A delotvorno za B a B delotvorno za C, tada moemo rei da je A delotvorno za uslov B koji je delotvoran za C. Ako je A delotvorno z a B i B delotvorno za C, a meutim, jednako kao to je ovo A delotvorno za faktor B' razliit od B koji deluje zajedno sa B da doe do C, tada emo rei da je A delotvorno za C u (kao i za) uslov B, koji je delotvoran za C. Oigledno, A moe biti delotvorno kako za uslove B koji doprinosi pojavi C, tako i delotvorno u tim uslovima. Odredba (b) na sledei nain reava problematinu verziju sluaja udesa: Kent je bio ukljuen u prvi udes i zato je Grayu priao o tome. Poto mu je bilo ispriano Gray je priu preneo nazad Kentu kada je ovaj u drugom udesu izgubio pam-

PAMENJE

363

enje. Tako je Kentovo prvobitno opaanje udesa bilo inilac koji je doveo do konanog opisa koji on prua. Njegovo opaanje udesa, ipak, nije bilo delotvorno za iznoenje (kroz sukcesivni niz stanja) njegovog opisa nesree, u uslovima kada je bio podstaknut. Iz tog razloga ne kaemo da on pamti udes. Stvar moemo postaviti i na drugi nain. Moemo rei da njegovo prolo opaanje udesa nije bilo delotvorno u izazivanju njegovog predstavljanja udesa, na podsticaj. Isto tako, moemo to i ovako predstaviti: njegov proli doivljaj nije delotvoran u izazivanju njegovog predstavljanja udesa pod uslovom da je on podstaknut.
VIII IDEJA 0 TRAGU PAMENJA

ak i kada neko iznosi neto iz sopstvene prolosti i kad je njegovo prolo iskustvo deo uzroka njegovog predstavljanja toga uz podsticaj, ipak, on ne mora da pamti bilo ta od toga. Recimo da neko vidi neto i kao rezultat toga postane sugestibilan za sve vrste podsticaja pravih ili lanih, u odnosu na ono to je opazio ili uradio. Da skratimo, rei emo da je ovaj njegov proli doivljaj izazvao u njemu sugestibilno stanje. On je striktno podstaknut za neto to je stvarno video, i usled sugestibilnog stanja koje je u njemu izazvalo to prolo opaanje, on prihvata taj podsticaj. Prema svim kriterijima koje smo do sada postavili, on pamti ono to je video. Ali svakako, upravo iz opisanog sluaja ne proizlazi da on pamti bilo ta drugo osim prie kojom je bio podstaknut. Ako prihvatimo ovo gledite, moe izgledati oigledno da iz opisa sluaja sledi da on ne pamti nita osim prie kojom je bio podstaknut. Moe se pomisliti da, ako neko neto pamti, on mora biti u stanju da razlikuje tane od netanih podsticaja. Ako u njemu postoji sugestibilno stanje tada on podjednako spremno prihvata i ispravne i pogrene podsticaje. Suoen i sa jednim i sa drugim on ne

364

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

mora biti u stanju da izabere, i podloan je da prihvati kako pravi tako i pogrean podsticaj. Ako se nalazi u takvom stanju, onda, iako on moe tano da neto predstavlja jer je to video, iz toga ne proizlazi da on to i pamti. Videemo, meutim, da iz toga ne sledi ni da on to ne pamti. Ova poslednja tekoa proizlazi iz sluaja u kojem neije predstavljanje ukljuuje i verovanje u neto iz prolosti. U stvari, sasvim analogan problem nastaje u onim sluajevima u kojima neije iznoenje neega ne ukljuuje verovanje, kao to je to bio sluaj slikara u III delu ovog rada. Logiki je mogue da neko neto vidi i kao rezultat toga stekne sposobnost vrlo vernog kratkotrajnog pamenja. Tada moe ispriati priu kojom je bio podstaknut, zahvaljujui sposobnosti stvorenoj u njemu njegovim sopstvenim prolim opaanjem toga o emu pria. Na taj nain on bi zadovoljio sve kriterije koje smo do sada utvrdili. Ali, iz toga ne proizlazi da on pamti bilo ta izvan prie kojom je bio podstaknut. Dokazi za pretpostavku da on pamti samo priu a ne i proli dogaaj mogli bi se dobiti ako utvrdimo da istina o dogaajima iz njegove prolosti nije imala nikakvog uticaja na njegovo iznoenje tih pria, poto je njima prethodno bio podstaknut. Moramo da pazimo i da kaemo da iz takvog sluaja ne sledi da on pamti; ali ne smemo da kaemo da iz toga sledi da on ne pamti. Nae reenje problema izazvanog sugestibilnim stanjem resice ujedno i ovaj problem. Lako je videti zato bi bilo pogreno rei da neko ne moe da pamti u sluaju ako je proli doivljaj koji mu je isprian izazvao u njemu sugestibilno stanje. Ponekad, da je ostavljen na miru, mogao bi sasvim dobro da pamti. Njegovo prolo iskustvo moda mu je ostavilo dobro pamenje onoga to je doiveo, ali je isto tako moglo da izazove sugestibilno stanje usled koga on prihvata svaki verovatni podsticaj. Stoga je moguno da, kada mu je potreban potpun podsticaj, taj podsticaj oivi njegovo pamenje, iako bi, usled svog sugestibil-

PAMENJE

365

nog stanja, podjednako spremno prihvatio i laan podsticaj. Izgleda da to ini na problem nereivim. Ako ne iskljuimo sugestibilno stanje kada definiemo pamenje, mi smo, izgleda, prinueni da prihvatimo i neprihvatljive sluajeve. Ako, pak, postavimo pravilo da osoba ne sme biti u sugestibilnom stanju iskljuujemo i prihvatlijve sluajeve. Moe se misliti da pravilo koje sledi reava stvar: Ako podsticaj izazove neije predstavljanje neega na osnovu stanja pamenja (pre nego iz sugestibilnog stanja), tada bi A i u sluaju kada bi laan podsticaj u to vreme izazvao pogreno predstavljanje dogaaja, stanje kome bi odgovarao ovaj laan podsticaj moralo biti razliito od stanja koje je dovelo da neko tano predstavlja dogaaj, nakon ispravnog podsticaj a. Iz ovog zdravorazumskog reavan j a tekoe ipak proistie jedna druga tekoa. Nazovimo stanje pamenja, zajedno sa sugestibilnim stanjem, stanjem M'. Tada moemo rei da je M' osnova neijeg predstavljanja vlastite prolosti, poto je na to bio podstaknut, iako bi osnova za neije pogreno iznoenje prolosti, na osnovu lanog podsticaja, bilo isto to stanje M'. Stoga, predloeno pravilo nije svrsishodno, jer neko moe da pamti i kada njegovo predstavljanje prolosti, uz podsticaj, proizilazi iz M\ Po predloenom pravilu on to ne bi mogao da pamti. Besmisleno je pokuavati braniti ovo pravilo i stoga: Ne budimo glupi! Ako je deo pamenja u stanju M' odgovoran za neije predstavljanje prolosti, a sugestibilno stanje nije delotvorno za to predstavljanje, tada on pamti, a obrnuto, ne. Odbrana je besmislena, jer pravilo jednostavno ne uspeva da prui efikasni prikaz razlike izmeu dva dela M' stanja stanja pamenja i sugestibilnog stanja.

356

- B - MARTIN I MAX DEUTCHER

Sada normalno sledi pokuaj protivinjenikog opisa stanja pamenja: Stanje pamenja za neko X je ono stanje u nekome, izazvano njegovim prolim doivljavanjem X, koje ga navodi da prihvati ili izabere taan podsticaj, i koje je takvo da ukoliko ne bi postojalo nikakvo drugo stanje koje bi ga navodilo da prihvati laan ili taan podsticaj za X, on bi prihvatio ili izabrao samo taan podsticaj za X. Ovo pravilo u najmanju ruku izbegava tekoe izazvane uvoenjem tog stanja M'. M' nije stanje pamenja, jer nije tano da bi neko, ukoliko u njemu ne postoji nikakvo drugo stanje znaajno za prihvatanje podsticaja, izabrao taan umesto lanog podsticaja. To je zato to je M' kombinacija stanja pamenja i sugestibilnih stanja. Ovo pravilo, meutim, ima mnogo korenitiji nedostatak od prethodnog, koje je bilo samo neadekvatno. Ko moe da kae ta bi ovek uradio da u njemu ne postoji nikakvo drugo stanje odluujue za njegov izbor podsticaja, bilo tanih ili lanih? Nije neverovatno da bi bio imbecil. Problem se moe resiti pribegavanjem ideji o tragu pamenja. Ova je ideja nerazdvojni deo nae predstave pamenja. Kada ve jednom prihvatimo kauzalni model pamenja isto tako moramo prihvatiti i postojanje neke vrste traga, ili strukturnog analoga, onoga to je bilo doivljeno. ak kad bi neko i savladao mnoge raznovrsne tekoe koje okruuju predstavu dejstva na udaljenosti, ne bi bilo tano rei da neko pamti neki dogaaj ako ga njegovo prolo doivljavanje tog dogaaja, i pored vremenskog razmaka, navodi da ga on ispria. Postoji neminovno pribegavanje metaforama o skladitenju naeg prolog iskustva, u naim idiomima i miljenju o pamenju, tavie, ako bi nae prolo iskustvo sada moglo neposredno da deluje na nas, vie ne bi postojao nikakav razlog da pretpostavimo da moemo da pamtimo samo ono to smo sami iskusili. Sve dok se drimo opisa pamenja

TA M KN J E

367

kao skladita ili traga, iz toga proizlazi da moemo pamtiti samo ono to smo doiveli, jer u naem prozi vi javan j u tih dogaaj a, oni ulaze u skladite. Da to ne smatramo, zato ne bismo pretpostavili da bi dogaaji koji su se desili godinama pre nego to smo se rodili mogli da prouzrokuju da priamo o njima? Neki filosofi su skloni da misle da se zastupanjem shvatanja da je kauzalna veza deo predstave o pamenju, jednovremeno zastupa i gledite da je stvarna kauzalna veza deo predstave o pamenju. (Vidi sledei deo, o profesoru Normanu Malcolrau.) Shodno tome oni bi, bez sumnje, mislili da nas na poslednji potez jo vie vezuje za ideju da opte shvatanje pamenja sadri ideje koje se mogu nai samo u specijalizovanim oblastima znanja, kao to je neurofiziologija. Ali, to nije sluaj. Opti zahtevi za neki trag pamenja mogu se shvatiti iako ljudi imaju malu ili nikakvu predstavu o specifinoj prirodi takvog traga. Oni se mogu osloniti na tako prosto objanjenje kao to je otisak novia u vosku, ili mogu da, kao VVittgenstein, koriste primere strukturne analogije izmeu muzike i leba na gramofonskoj ploi. Za svaki vii ton postoji vei broj ureza po jedinici duine leba. Za svaki glasniji deo postoji poveanje nagiba leba, itd. Jedino bi savreni strukturni analog imao sistem razlika koje bi odraavale kao u ogledalu svaku pojedinanu razliku sa originala. Moda je besmislena ideja o odraavanju svih odlika neega, jer moda nema smisla u ideji o postojanju svih obeleja bilo ega. Ali za nau svrhu dovoljno je to moemo da osmislimo ideju o analogu koji sadri u najmanju ruku isto onoliko odlika koliko i detalja koje neka osoba moe da ispria o neemu to je doivela. Sada moemo izravno da se latimo problema razlikovanja izmeu sugestibilnog stanja i stanja pamenja. S jedne strane, mora biti jasno da neko moe da ne pamti neto, ako ga je proivljavanje nekog prolog dogaaja dovelo u sugestibilno stanje u kome je sklon da prihvati i istinite i lane

358

- B - MARTIN I MAX DEUTCHER

podsticaje, jer ovo sugestibilno stanje ne mora biti strukturni analog onoga to je opaeno od prolog dogaaja. U isto vreme, nae prolo iskustvo dogaaja moglo je da ostavi trag pamenja u nama, kao i sugestibilno stanje. (Ovo ima za posledicu da, ako smo dovedeni u oba stanja i ako nam je potreban potpun podsticaj, nije mogue proveriti da neto pamtimo na podsticaj, bez pozivanja na onu vrstu fiziolokih saznanja koje za sada niko ne poseduje. Isto tako, moe izgledati mogue da je i sam trag pamenja sugestibilno stanje. Ova sugestija ipak obiluje tekoama i ne nameravamo da je dalje razvijamo.) Stoga odredba (c) kriterija 3 zaokruuje nau analizu pamenja: Stanje ili skup stanja izazvanih prolim doivljavanjem mora predstavljati takav strukturni analog onoga to se pamti, u onoj meri da to moe tano da predstavi ono to se pamti. IX MALCOLM O PAMENJU Poto je vei deo ovog lanka ve bio napisan, profesor Norman Malcolm objavio je vaan doprinos o pitanju pamenja u tri poglavlja svoje knjige, Knowleage and Certanity (Znanje i izvesnost; Englewood Cliffs, 1963). Nae objanjenje razlikuje se od njegovog na vie naina. Malcolm tvrdi da osoba B pamti da p, ako, i samo ako B zna da p, jer je ve znala da p. Ova definicija ima tri elementa: sadanje znanje da p, prethodno znanje da p, i odnos izmeu sadanjeg i prethodnog znanja izraen tvrdnjom da B zna da p, jer je prethodno znao da p. Elementi su svaki za sebe nuni a zajedno i dovoljni uslovi za pravo pamenje injenica. Razmatraemo ova tri uslova, jedan za drugim. Prethodno znanje

Recimo da neko vidi neto ali pomisli da ima halucinacije. Neko vidi neto, ali stoga to ne pri-

PAMENJE

369

hvata da to stvarno vidi proputa da sazna da je to tu, ispred njega. Kasnije sazna da je u to vreme sa njim sve bilo u redu i da je stvarno video ono za ta je mislio da mu se privida. U stanju je da prui detaljan i veran opis onoga to je video. Pogreno je insistirati na tome da on ne pamti ono to je video prosto zato to tada nije verovao svojim oima. Pitanje da li pamti da nije imao poverenja u svoja ula, sasvim je razliito od pitanja da li on pamti ono to je video. Naravno, ovaj sluaj razlikuje se od onoga koji je opisao Malcolm kao moguu tekou za svoju analizu (str. 223). U sluaju koji mi predlaemo, osoba nije dobila nikakvu novu informaciju o onome to je videla. Kada otkrije da joj se tada nije nita privialo, sigurno e rei: Pa, svakako, u tom sluaju, pamtim da sam videla... Ovo ne moe da se shvati kao jedna od Malcolmovih eliptinih upotreba izraza ona pamti. Malcolm misli da neko moe znati da ima odreeni oseaj samo ako vlada jezikom kojim e izraziti tu injenicu. Raspravljanje o ovome bi nas odvelo suvie daleko, ali kako Malcolm zahteva prethodno znanje za pamenje, stoga u sledeem pasusu prihvata kao zanimljivu posledicu ono to mi smatramo za reductio ad absurdum, Ne verujem da bi se u bilo kom smislu moglo rei za psa, ili za malo dete da znaju da imaju neki oseaj. Prihvatam posledicu da se za psa ne moe rei da pamti da ga je bolelo uvo, i isto tako, jo zanimljiviju posledicu da se za ljudsko bie ne moe rei da pamti tako neto, ako je to bilo pre no to je znalo dovoljno jezika da bi bilo u stanju da to nekome kae. Ovo je u vezi sa onim to VVittgenstein kae o Ballardu VVilliama Jamesa. (Filosofska istraiivanja, paragraf 342). Pitamo se, ta bi Malcolm rekao za odraslu gluvonemu osobu.
24 Svest i sa/nanjV

370

- - MARTIN I MAX DEUTCHER

Sadanje znanje Ve smo raspravljali o tome da verovanje u sadanjosti nije nuan uslov za pamenje (deo III). Jasno je da se ovi argumenti odnose i na Malcolmovu tvrdnju da je sadanje znanje nuni uslov. Odnos oznaen sa jer Malcolm iznosi argumente protiv kauzalnog tumaenja jer u on sada zna da p, 'jer' je prethodno znao da p. Ako su ovi argumenti ispravni, tada je svaka kauzalna analiza pamenja pogrena. Malcolm izjavljuje da ne razume ta bi mogla da oznaava kauzalna zavisnost i pogledu pamenja. On kae: ta bi moglo da popuni prazninu? Spomenuo sam tri kandidata: trajno fizioloko stanje ili proces; neprekidno razmiljanje o onome to se pamti; neprekidno nesvesno razmiljanje o onome to se pamti. Vidimo da se iz razliitih razloga nijedan od ovih kandidata ne moe ubrojati u istinosne uslove za tvrdnje oblika: A pamti da p. Ne verujem da imamo koncepciju neeg drugog to bi moglo da popuni prazninu. Stoga, na neki nain i ne znamo ta ovde znai govoriti o nekoj praznini (str. 238). Izgleda da je Malcolm izneo sledei nevaljani argument: P ne povlai Q. P ne povlai JR. p ne povlai S. Dakle, P ne povlai Q ili R ili S. Bilo da je Malcolm u pravu ili ne, i bez obzira da li su njegova tri elementa u stvari jedini zamislivi, on nije pruio nijedan valjan argument da pokae da B pamti da p ne povlai i postojanje nekog neprekidnog kauzalnog procesa. Nae gledite je da odnos izmeu Postoji neki kauzalni proces i ovaj pojedinani proces postoji nije istovetan odnosu izmeu disjunkcija tvrd-

PAMCENJK

371

nji da ti pojedinani procesi postoje i bilo koje od ovih tvrdnji. On smatra da je ista matarija zahtevati da postoji neka (nepoznata) neprekidna kauzalna veza. On kae: Taj oseaj misterioznosti pamenja, ukoliko ne pretpostavimo trajno stanje ili proces izmeu prethodnog i sadanjeg znanja daje jedan metafiziki aspekt problemu pamenja. (str. 237, 238). Ovo je vrlo udno. Obina pomisao na automat u koji se ubacuje novi, logiki ukljuuje i pomisao na aparat u kome se neki mehanizam stavlja u pogon preko ubaenog novca i koji na neki nain isporuuje odreenu robu. Da li je ova pomisao samo jedna matarija? Iako veina obinih ljudi ne zna na koji nain radi automat, oni to ne bi zvali automatom kada bi se otvorio i utvrdilo da unutra ne postoji nikakav mehanizam. Da parodiramo Malcolma: Taj oseaj misterioznosti automata koji radi na novi, ukoliko ne pretpostavimo neprekidno stanje ili proces izmeu ubacivanja novia i pojavljivanja cigarete daje neki metafiziki aspekt problemu automata koji rade na novi. Dokazano je da Malcolm misli da i sama kauzalna tvrdnja X uzrokuje Y mora da povlai tvrdnju oblika U slinim okolnostima, kad god X tada i Y (str. 232, 236; ci. deo VI ovoga lanka). On zbog toga misli da je nemogu kauzalni opis pamenja. (Sto se toga tie, on sam prihvata kao stvarno kauzalan (str. 237) sluaj u kome nije nita lake formulisati zakonitost nego u sluajevima koje odbacuje. Ovaj njegov propust sugerira da je shvatanje uzroka koje on sada koristi, mnogo liberalnije od onoga koje izlae. On nigde ne kae da ne postoji zakon koji se odnosi na prolo i sadanje znanje, u sluajevima pamenja, u slinim okolnostima. S obzirom na neodreeni izraz u slinim okolnostima uopte nije oigledno da ne postoji zakon koji se odnosi na neije znanje neega u jedno vreme i znanje toga istog u kasnije vreme, u slinim okolnostima.) On isto tako ne prua nikakve svee argumente u prilog reavanja dobro
24*

372

- - MARTIN 1 MAX DEUTCHER

poznatog spora o tome da li se kauzalne tvrdnje mogu uopte analizirati kao vid regularnosti. Malcolmov stav, B sada zna da p, jer je znao da p jeste: Osoba B pamti da p iz vremena t, ako i samo ako B zna da p, i da je B znala da [p u t, a ako B ne bi znala u vremenu t da p, tada ne bi znala da p. Ova tvrdnja je istovremeno i suvie jaka i suvie slaba. Suvie je jaka iz razloga navedenih u VI delu (str. 355). Osoba koja neto pamti moe imati i drugi nezavisni izvor informacija. Na ovo je nedavno skrenuo panju Stanlev Munsat (A Note on Factual Memorv, Philosophicat Studies, XVI, 1965, 33). Ovaj razlog je suvie slab iz razloga slinih onima koji su dati u VI delu (str. 356). Uzmimo sluaj u kome osoba zna da p u vremenu t, i to zapie u dnevnik, zatim to potpuno zaboravi i posle ponovo sazna da p iz onoga to je zapisala u dnevnik. Da tada nije imala drugi izvor informacija ne bi znala da p, da nije znala da p u vremenu t. Ali iz toga ne sledi da ona pamti da p od vremena t. esto e samo da pamti da p od vremena kada je to kasnije proitala u dnevniku.

X ZAKLJUAK

U zakljuku moramo da se uvamo izvesnih pogrenih tumaenja nae analize pamenja. To je ovo: Uzmimo bilo koji sluaj u kome A opaa dogaaj E, P je podsticaj, a i? je A-ovo predstavljanje E; P je deo uzroka R. U takvom sluaju, kada A iznosi R on ne samo da pamti E nego se, prema datoj kauzalnoj analizi pamenja za njega moe rei da pamti P isto kao i E stoga to je bilo koje predstavljanje E ipso facto predstavljanje bilo kog predstavljanja E. Stoga neko pri pamenju dogaaja, hteo ili ne hteo,

PAMENJE

373

pamti i svaki podsticaj koji je deo uzroka njegovog sadanjeg predstavljanja prolog dogaaja. Ali, to je apsurdno i stoga je analiza na neki nain neispravna. Takva primedba se zasniva na nerazumevanju. Razmotrimo sluaj ljubitelja ptica koji je pri posmatranju ptica video uto-ubastu senicu. Takvu pre nikada nije video i stoga je opie u svom dnevniku. Recimo da je njegovo itanje dnevnika mnogo godina kasnije deo uzroka njegovog potonjeg opisa onoga to je prvobitno video. Takva pretpostavka ni najmanje ne implicira da je njegovo itanje dnevnika deo uzroka njegovog predstavljanja svog itanja dnevnika, iz prostog razloga to on ne predstavlja sopstveno itanje dnevnika. Postoji razlika izmeu pamenja okolnosti kada je prvi put video uto-ubastu senicu i njegovog pamenja kako ita ono to je zapisao u dnevnik. Neko moe vrlo jasno da pamti kako je video pticu, a da ipak ne pamti itanje onoga to je zapisao u dnevnik. Ili, moe sa velikom tanou da pamti ono to je zapisao u dnevnik, a da, ipak, ne pamti kako je video pticu. Rezime Kao i uobiajena razlikovanja izmeu pamenja kako se neto radi, pamenja da se neto desilo i pamenja zbivanja ili predmeta, mora se napraviti razlika izmeu dva razliita naina korienja pamtiti da. I pored ovih raznih primena pamtiti one lie jedna na drugu po svome zahtevu za prolim opaanjem, po tanosti onoga to je bilo opaeno ili saznato i po kauzalnoj vezi izmeu prolog opaanja i kasnijeg predstavljanja onoga to je opaeno, ili to je dobijeno opaanjem. Izuzetak je, da pri pamenju kako se neto radi, zahtev u sadanjem vremenu pre moe biti da se ono to je naueno ponovo izvede a ne da se verbalno predstavi. Paljivo ispitivanje svega to je potrebno za kauzalnu vezu na povrinu iznosi sloenu i

374

C. B, MARTIN 1 MAX DEUTCHER

delimino teoretsku prirodu naeg uobiajenog shvatanja pamenja. Analiza pamenja koju smo dali moe da se koristi kao odgovor na neka skeptina pitanja o pamenju, a i od vanosti je i za druge probleme o saznanju, ali bi istraivanje ovih implikacija predstavljalo poduhvat sasvim razliit od ovog naeg.
(1966) S engleskog preveo: Slavoljub Mileki

Bernard Williams

JA I BUDUNOST

Pretpostavimo da postoji neki proces kome bi dve osobe, A i B, mogle da budu podvrgnute a to bi imalo za posledicu to da bi za njih moglo da se kae uzimajui kao dokazano ono to tek treba da se dokae da su razmenile tela. To e rei uzimajui manje toga kao dokazano da postoji izvesno ljudsko telo koje je takvo da, kad smo prethodno bili s njim suoeni, bili smo suoeni s osobom A, izvesni iskazi koji su poticali od njega izraavali su seanja na .A-ova preanja iskustva, izvesni njegovi pokreti delimino su konstituisali A-ove radnje i smatrani su izrazima A-ovog karaktera i tako dalje; ali sada, poto je proces obavljen, iskazi koji potiu od tog tela izraavaju ono to se ini da su upravo ona seanja koja smo prethodno identifikovali kao seanja na prola iskustva 5-a, njegovi pokreti delimino konstituiu radnje koje izraavaju S-ov karakter i tako dalje; a obrnuto je sluaj sa B-ovim telom. Ima izvesnih vanih filosofskih ogranienja nainu na koji se ovakvi imaginarni sluajevi konstruiu i kako da se shvate kad se konstruiu na razne naine. Pomenuu dva glavna ogranienja, ne da bih ih ovde dalje sledio, ve upravo da ih sklonim sa puta.

376

BERNARD

VVILLIAMS

Postoje izvesna ogranienja, posebno u pogledu karaktera i manira, nae sposobnosti da zamislimo takve sluajeve ak i u najuem smislu nae spremnosti da potonje radnje onog tela koje je prethodno bilo A-ovo smatramo izrazima B-ovog karaktera; ako su preanji A i B bili fiziki i psihiki meusobno krajnje razliiti, i ako su, recimo, uz to bili i suprotnog pola, moglo bi da bude veoma teko da se B-ove dispozicije otkriju u ma kojim moguim radnjama A-ovog tela. Zaboravimo na ovo i u sadanju svrhu uzmimo samo da su A i B dovoljno slini (ma kolika slinost trebalo da bude) da do ove tekoe ne doe; posle eksperimenta, osobe koje dobro poznaju A i B zaprepaene su B-ovskim karakterom postupaka povezanih sa onim to je prethodno bilo A-ovo telo, i obratno. Pokuaj da se zamisli razmena tela pretpostavlja se tako kao moguan u najuem smislu. Ali, postoji jo jedno ogranienje koje mora da se prevazie, ako pokuaj treba da bude ne samo mogu u najuem smislu, ve takoe i da ima ishod koji smo, posle ozbiljnog razmiljanja, spremni da opiemo kao zamenu tela izmeu A-a i B-a to jest, ishod gde smo, suoeni sa onim to je prethodno bilo A-ovo telo, stvarno spremni da kaemo da smo sada suoeni sa B-om. ini se da bi, da tako postupimo, bilo nuno da se iskazi koji potiu od tog tela smatraju istinskim izrazima seanja na Bovu prolost. Ali seanje je kauzalan pojam; i onako kako ga stvarno upotrebljavamo, da bi sadanje znanje o X-ovim ranijim iskustvima predstavljalo seanje na ta iskustva, ini se da je nuan uslov da kauzalni lanac koji povezuje iskustva i znanje ne srne da izae van X-ovog tela. Stoga, da bi se iskazi koji potiu od datog tela smatrali izrazima seanja na B-ova iskustva, mora da postoji neka podesna kauzalna veza izmeu odgovarajueg stanja tog tela i prvobitnog deavanja tih iskustava B-u. Jedan radikalan nain da ovaj uslov obezbedi u zamiljenom sluaju zamene tela jeste da se pretpostavi, kao to je

JA I BUDUNOST
1

377

uradio Shoemaker , da su mozgovi A-a i B-a premeteni. Tako radikalan uslov ne mora da nam bude neophodan. Tako, pretpostavimo da je mogue da se iz mozga nekog oveka izvuku informacije i smeste u neku napravu, dok se njegov mozak popravlja ili ak obnavlja, i zatim da se vrate natrag. Insistirati da tako dobijeni ovek ne moe da ima seanja koja je imao pre operacije izgledalo bi preterano. S obzirom na nae znanje o vlastitoj prolosti, povlaimo razliku izmeu toga da li se prosto priseamo neega, ili nas neko na to podsea, ili to ponovo saznajemo, i ova razlikovanja odgovaraju (otprilike) razlikama izmeu odsustva novog inputa, delimino novog inputa i potpuno novog inputa u pogledu informacije o kojoj je re; i ini se da je jasno da se upravo zamiljen sluaj vraanja izvaene informacije ne bi raunao kao primanje novog inputa u smislu nunom i dovoljnom za ponovno saznavanje. Stoga moemo da sluaj zamene tela zamislimo pomou ideje o informacijama koje su izvuene iz mozgova A-a i B-a u takve naprave i vraene u tui mozak; ovu vrstu modela u imati na umu, a ini mi se da to nee biti pristrasno u pogledu sadanjeg argumenta. Zamiljamo sledee: Postoji napred pomenuti proces; recimo, dve osobe mogu da uu u neki aparat i da izau na odgovarajui nain promenjene. Ako s u > l i B osobe koje ulaze, nazovimo osobe koje izlaze osoba-sa-telom-A i osoba-sa-telom-B: osoba-sa-telom-A je ona osoba (ma ko to bio) s kojom sam suoen kad sam, posle eksperimenta, suoen sa telom koje je prethodno bilo i4-ovo telo to e rei, ona osoba za koju bi neko, ko upravo vidi tu osobu, ko je dobro znao kako A izgleda i ko ne zna da se eksperiment odigrao, prirodno smatrao da je to A. Opis eksperimenta koji nita ne bi uzimao kao dokazano dok se to ne dokae, ostavie otvorenim pitanje koja je od osoba A i B osoba-sa-teIonwl (ukoliko je to i jedna od njih); osobe za' SelfKiwwledge and Se!f-Identiiy (Ithaca, N, Y., 1963), str. 23 i dalje.

378

BERNARD V/ILLIAMS

menjuju tela kao opis eksperimenta implicira, naravno, da je osoba-sa-telom-A u stvari B. Uzeemo dve osobe na kojima e se obaviti ovaj proces. (Moemo da pretpostavimo, prilino neodreeno, da su one voljne da im se ovo dogodi; u ovoj fazi, podrobnije ispitivati zato bi bile voljne ili nevoljne, ega bi se plaile i tako dalje, anticipiralo bi neka kasnija sporna pitanja.) Dalje, objaviemo da e, posle eksperimenta, jedna od dve tako dobijene osobe, osobe-sa-telom-A i osobe-sa-telom-5, dobiti 100.000 dolara, dok e druga biti podvrgnuta muenju. Tada emo traiti od A i -a da izaberu kako da se postupi sa osobama koje nastaju iz eksperimenta, s tim da one to izaberu (ako je mogue) iz razloga sebinosti. Pretpostavimo da A izabere da osoba-sa-telom-B treba da dobije prijatan tretman, a osoba-sa-te\om-A neprijatan; a da B bira obrnuto (to bi moglo da naznai da oni misle da je zamena tela zaista dobar opis ishoda ovog eksperimenta). Eksperimentator ne moe da postupa u skladu sa oba skupa preferencija, onih koje je izrazio A i onih koje je izrazio B. Stoga postoji jasan smisao u kojem A i B ne mogu oboje da dobiju ono to ele: naime, ako eksperimentator, pre eksperimenta, objavi A-u i B-u da namerava da tretira (na primer) osobu-sa-telom-B neprijatno, a osobu-sa-telom-A prijatno, tada A moe s pravom da kae To nije ishod koji sam ja izabrao, a B moe s pravom da kae To je upravo ishod koji sam ja izabrao. Oevidno, svako od njih dvoje moe tako da dozna, pre eksperimenta, da li e se ishod koji je izabrao desiti ili ne, i u tom smislu A i B mogu da dobiju, ili da ne uspeju da dobiju, ono to su eleli. Ali, kad posle eksperimenta eksperimentator postupi u skladu sa jednom od preferencija a ne sa drugom, da li je isto tako istina da e tada jedan od njih dobiti ono to je eleo, a drugi nee? ini se da postoje vrlo dobre osnove da odgovorimo potvrdno. Jer pretpostavimo da eksperimentator, poto je od A i B dobio njihove preferencije,

JA I BUDUNOST

3-79

nita ne saopti A-u i B-u o tome ta e da uini; pretpostavimo, da izvede eksperiment; i tada, na primer, osobi-sa-telom-B, da neprijatan tretman a prijatan tretman osobi-sa-telom-A Tada e se oso* ba-sa-telom-B ne samo aliti na neprijatan tretman kao takav, ve e se (poto ima A-ova seanja) aliti kako to nije ishod koji je izabrala, jer je izabrala da se sa osobom-sa-telom-B treba lepo da postupa; i poto je A svoj izbor izvrio iz sebinih razloga, moe da doda da je tako izabrao upravo zato to nije eleo da se neprijatne stvari dogode njemu, U meuvremenu e osoba-sa-telom-A da izrazi zadovoljstvo otud to je primila 100.000 dolara, a takoe i zato to je eksperimentator odluio da postupi na nain koji je on, B, tako mudro izabrao. Ove injenice pruaju vrstu osnovu da se kae da je eksperimentator doveo do toga da B na kraju dobije ono to je eleo, a da A to ne dobije. Prema tome, to je vrsta osnova da se kae da je osoba-sa-telom-B stvarno A, a da je osoba-sa-telom-,4 stvarno B; i prema tome, da se kae da je sam eksperiment stvarno proces zamene tela. Iz istih razloga bi se inilo da su A i B, u naem eksperimentu, stvarno mudro izabrali i da A nije imao sree jer ono to je on ispravno izabrao nije bilo ostvareno, a B je imao sree jer se ono to je on ispravno izabrao ostvarilo. ini se da ovo pokazuje da briga oko toga ta mi se deava u budunosti nije nuno briga oko toga ta se deava ovom telu (ovom koje sada imam); a ovo bismo, sa svoje strane, mogli da smatramo kako pokazuje da smo, u nekom smislu Descartesove nejasne fraze, ja i moje telo stvarno razliiti (mada, naravno, nita u ovim razmatranjima ne bi podralo ideju da bih mogao da postojim uopte bez ikakvog tela). Kad razmotrimo sluajeve u kojima A i B vre drugaije izbore u pogledu ishoda eksperimenta, ove sugestije izgledaju jo ubedljivije. Pretpostavimo da A bira da osoba-sa-telom-^4 treba da dobije novac, a osobi-sa-telom-B da se nanese bol, i da B bira obrnuto. Ni ovde ne moe da postoji ishod ko-

380

UP.RNARD \V1LUAMS

ji bi odgovarao izraenim preferencijama obojice: ne mogu obojica da dobiju ono to ele. Pre eksperimenta, eksperimentator objavljuje da e osoba-sa-telom-A da dobije novac, a da e osobi-sa-telom-B da se nanese bol. Tako A sada dobija ono to eli (ishod koji je objavljen odgovara njegovoj izraenoj preferenciji). Posle eksperimenta, podela se vri onako kako je objavljeno. I osoba-sa-telom-A i osoba-sa-telom-B e morati da se sloe da je ono to se deava u skladu sa preferencijom koju je A prvobitno izrazio. Osoba-sa-telom-B prirodno e da izrazi ovo priznanje (poto ona ima .4-ova seanja) rekavi da je to podela koju je izabrala; ona e se prisetiti izmeu ostalog, da je eksperimentator objavio ovaj ishod, da ga je ona potvrdila kao svoj izbor i tako dalje. Meutim, izvesno je da se njoj (osobi-sa-telom-B) ne svia ono to joj se sada deava i da bi vie volela da dobije ono to osoba-sa-telom-A sada dobija naime, 100.000 dolara. S druge strane, osoba-sa-telom-A e se prisetiti da je izabrala drugaiji ishod, a ne ovaj, ali e drati za svoju sreu da eksperimentator nije uinio ono to se sea da je izabrala. Tada izgleda kao da je osoba-sa-telom-A dobila ono to je elela, ali ne ono to je izabrala, dok je osoba-sa-telom-B dobila ono to je izabrala, ali ne ono to je elela. Tako jo jednom izgleda kao da su one ipak B i A, i da u ovom sluaju ni A-ov ni B-ov prvobitni izbor nije bio mudar. Pretpostavimo, najzad, da pri prvobitnom izboru A postupa kao u prvom sluaju, a B kao u drugom: to jest, A bira da osoba-sa-telom-A treba da dobije novac, a da se osobi-sa-telom-B nanese bol, a B bira upravo to isto. U ovom sluaju, inilo bi se da se eksperimentator nalazi u srenoj situaciji da obema osobama priuti ono to ele ili bar, kao to Bog to ini, ono to su izabrale. U ovom sluaju, osobi-sa-telom-B se svia ono to dobija, prisea se da je to izabrala i estita sebi na mudrosti (kako ona kae) svog izbora; dok se osobi-sa-telom-A ne svia ono to dobija, prisea se da

JA I BUDUNOST

381

je to izabrala i prisiljena je da prizna da (kako ona kae) njen izbor nije bio mudar. Tako se jo jednom ini da dobijamo rezultate u skladu sa sugestijama izvedenim iz prvog sluaja. Razmotrimo sada pitanje ne o tome da A i B biraju izvesne ishode koji e se odigrati posle eksperimenta, ve o njihovoj spremnosti da uopte uestvuju u eksperimentu. Ukoliko su od poetka bili skloni da prihvate zamenu tela kao opis eksperimenta, tada bi jedna od stvari koje bi ih interesovale bile osobine tela druge osobe. Takoe i u ovom pogledu, ono to bi se desilo posle eksperimenta izgledalo bi da navodi na zakljuak da je zamenjivanje tela dobar opis eksperimenta. Ako su A i B pristali na eksperiment, svaki od njih zadovoljan izgledom, telesnim oblikom i tako dalje, tela druge osobe, posle eksperimenta mogli bismo da zateknemo kako osoba-sa-telom-B kae otprilike: Kad sam pristao na ovaj eksperiment, mislio sam da je B-ovo lice sasvim privlano, ali sad, kad se pogledam u ogledalu, nisam vie tako siguran; ili bi osoba-sa-telom-yl mogla da kae: Kad sam pristao na ovaj eksperiment, nisam znao da A ima drvenu nogu; ali sad, poto je sve gotovo, otkrivam da imam tu drvenu nogu i hou da se vratim na stanje pre eksperimenta. Mogue je da bi osoba-sa-telom-4 mogla dalje da kae kako nalazi da je noga veoma neudobna, i da bi osoba-sa-telom-B mogla da odgovori, na primer, kako se sea da je u poetku noga i njoj bila veoma neudobna ali da se na to ovek privikne; ali moda bi o fiziologiji privikavanja na vetake udove trebalo znati vie od mene da bi se znalo da li bi osoba-sa-telonrM nala da je noga neudobna; najzad, to telo je tu nogu na sebi imalo ve neko vreme. Ali, ovakve pojedinosti na stranu, opti obris ishoda eksperimenta posmatranog sa ove take gledita, izgleda da potvruje nae prethodne zakljuke o ovom eksperimentu. Pretpostavimo sada da, kada se eksperiment predloi (na nain koji nita ne pretpostavlja kao dokazano), A i B vie razmiljaju o onom to je za

382

BERNARD WILLIAMS

njih u psiholokom pogledu povoljno ili nepovoljno. A prvenstveno misli na izvesnu vrstu strepnje kojoj je veoma sklon, dok B-a zaokupljaju zastraujua seanja na njegova prola iskustva koja ga jo uvek mue. Svaki od njih se nada da e eksperiment, na neki nain, imati za posledicu to da e biti u stanju da se oslobode ovih stvari. Na njih su ak mogoli da utiu filosofski argumenti o tome da je telesni kontinuitet u najmanju ruku nuan uslov za lini identitet; A, na primer, zakljuuje da, pod pretpostavkom da eksperiment uspe, osoba sa kojom je on u telesnom kontinuitetu nee patiti od strepnje, dok e druga osoba, nema sumnje, patiti od neke strepnje moda, u izvesnom smislu, njegove strepnje ali da barem ta osoba nee biti on. Eksperiment je obavljen i eksperimentator (kome su A i B prethodno u poverenju otkrili svoje tekoe i nadanja) pita osobu-sa-telom-v4 da li se oslobodila svoje strepnje. Ova osoba, smemo da pretpostavimo, odgovara da ne zna o emu eksperimentator govori; ona nikad nije patila od takve strepnje ali je imala neka veoma neprijatna seanja a sea se i da je uzela uea u eksperimentu da bi ih se oslobodila, i razoarana je to otkriva da ih jo uvek ima. Osoba-sa-telom-B e na slian nain reagovati na pitanja o svojim bolnim seanjima, skreui panju na to da jo uvek pati od te svoje strepnje. ini se kao da ovi rezultati jo vie potkrepljuju razmenu tela kao opis eksperimenta. A svi rezultati navode na zakljuak da bi jedino racionalno bilo da, suoeni sa ovakvim eksperimentom, sebe poistovetimo sa svojim seanjima itd. a ne sa svojim telom. ini se da su filosofski argumenti, zamiljeni da pokau kako je telesni kontinuitet ako nita drugo bar nuan uslov linog identiteta, prosto pogreni. Razmotrimo sada neto na izgled razliito. Neko, u ijoj se vlasti nalazim, kae mi da u sutra da budem podvrgnut muenju. Ja sam prestravljen i sa velikom zebnjom oekujem sutranjicu. On dodaje da se tada neu seati da mi je reeno da u

JA I BUDUNOST

3g3

biti muen, poto e, neposredno pre muenja, nada mnom biti uraeno neto to e uiniti da zaboravim to obavetenje. Izvesno je da me ni to nee uteiti, poto savreno dobro znam da mogu da zaboravljam, i da doista postoji mogunost da budem podvrgnut muenju koje ne oekujem zato to sam zaboravio ili to mi je uraeno neto to je uinilo da zaboravim predskazivanje muenja; to to, dokle god znam za predskazanje, sa strahom oekujem jo uvek e biti muenje. On tada dodaje da e moje zaboravljanje ove vesti biti samo deo jednog ireg procesa: kad doe vreme muenja, neu se seati nijedne od stvari kojih sam sada u stanju da se seam. Ni ovo ne moe da me utei, poto lako mogu da zamislim, na primer, da mi se desila neka nezgoda posle koje se budim u stanju potpune amnezije i sa tekim bolovima; izvesno je da bi to moglo da mi se dogodi, da ne bih voleo da mi se to dogodi, niti da znam da e mi se to dogoditi. On sada jo dodaje da, u trenutku muenja, ne samo da neu pamtiti stvari koje sam sada u stanju da pamtim, ve u imati drugaiji skup utisaka o prolosti, potpuno razliit od seanja koje sada imam. Ne mislim da bi me i ovo uteilo. Jer mogu da zamislim makar mogunost, ako ne i konkretnu realnost, da potpuno poludim i da moda mislim kako sam ja George IV ili neko takav; i to to bi mi se saoptilo da e mi se dogoditi neto slino uopte ne bi imalo tendenciju da smanji uas koji oseam jer mi je autoritativno saopteno da u biti muen, ve bi samo povealo grozu. Niti vidim kako bi me osoba u ijoj sam vlasti dovela u bolje raspoloenje dodavi na kraju da e utisci o prolosti, koje u dobiti uoi muenja, potpuno odgovarati prolosti neke druge, sada ive, osobe i da u te utiske doista stei tako to e (na primer) informacije koje su sada u njenom mozgu da budu prenete u moj. Sigurno je da bi strah jo uvek bio prava reakcija: i to strah ne zato to ne znam ta e se dogoditi, ve zato to, bar u jednom vanom pogledu, znam ta

384

BERNARD VVILLIAMS

e se dogoditi muenje koje mogu da oekujem da se doista dogodi meni samom i da mu takoe prethode izvesni mentalni poremeaji. Ako je ovo tano, elo pitanje se sada ini potpuno zagonetnim. Jer ovo to smo upravo pretresli je, naravno, samo jedna strana, drugaije prikazana, eksperimenta koji smo ve razmotrili; on je sada prikazan kao posve odvratna mogunost, dok su ga prethodna razmatranja prikazala kao neto to bi neko racionalno, moda ak sa radou, mogao da izabere iz pruenih opcija. Naravno, on je razliito prikazan, i to u dva znaajna pogleda; ali kad pogledamo ove razlike u prikazu, moemo li stvarno da se uverimo da je drugi prikaz eksperimenta netaan ili da nas obmanjuje, oslobaajui tako put prvoj verziji koja se u svoje vreme inila toliko ubedljivom? Sigurno je da ne moemo. Prva razlika sastoji se u tome to je, u drugoj verziji, muenje stalno prikazano kao neto to e se desiti meni: ti uporno ponavlja ovek u ijoj sam vlasti. Tako on nije sasvim neutralan. Ali da li bi trebalo da bude neutralan? Ili, da kaemo to drugaije, da li njegova upotreba drugog lica jednine ima samo emotivan i retoriki efekat na rnene, plaei me onda kad bi mi dalje razmiljanje pokazalo da nemam nikakvog razloga da se plaim? Izvesno je da ovo nije oigledno. Problem upravo i jeste u tome to se ini da sam u stanju da dobro razumem svako njegovo predskazanje. A ako razmislim o tome da li mi ono to je rekao prua osnove da se plaim da u biti muen, mogao bih da smatram da u osnovi mog straha lei neki princip slian ovome: moje trpljenje fizikog bola u budunosti nije iskljueno nikakvim psiholokim stanjem u kojem mogu u to vreme da se nalazim, sa trivijalnim izuzetkom onih psiholokih stanja koja po sebi iskljuuju doivljaj bola, na prvom mestu nesvesnost (ako je to uopte neko psiholoko stanje). Posebno, to koje utiske imam o prolosti nee imati nikakav uticaj na to da li trpim bol ili ne. Ovaj princip izgleda dovoljno pouzdan.

JA I BUDUNOST

385

Vana injenica je da nije sve ono to bih, kako stvari sada stoje, smatrao za neko zlo neto ega bih racionalno trebalo da se plaim kao nekog zla, kad bi mi predskazali da e mi se to u budunosti dogoditi i da u u meuvremenu pretrpeti znaajne psiholoke promene. Jer injenica da taj dogaaj smatram, kako stvari sada stoje, za zlo moe da zavisi od inilaca verovania ili karaktera, koji i sami mogu da budu modifikovani pomenutim psiholokim promenama. Tako, ako sam prekomerno podloan akrofobiji, i ako mi se kae da u se u bliskoj budunosti nai na vrhu strme litice, ja u se u toj meri i plaiti; ali ako mi se kae da u u meuvremenu biti psiholoki promenjen na takav nain da u se osloboditi svoje akrofobije (i ako, isto kao i u prvo predskazanje, ja u to verujem), tada nemam nikakvog razloga da se plaim predskazanog dogaaja, ili bar nemani isti razlog. Opet, ponovan susret sa izvesnom osobom mogu da oekujem bilo uznemiren, bilo uzbuen zbog seanja na nae preanje odnose. U izvesnoj meri, ova seanja, zajedno sa mojim oseanjem, deluju ne samo na sadanjost, ve i na ono to se nalazi u budunosti: sam susret obojen prisustvom ovih seanja je ono to oekujem. Ako sam ubeen da, u to vreme, neu imati ova seanja, tada nemam one iste razloge kao ranije, da taj susret oekujem sa jednim oseanjem a ne sa drugim. (Uzgred, ini se da spiritualizam sadri verovanje da imam te iste razloge koje sam imao i pre, za dati stav prema ponovnim susretima sa ljudima posle moje smrti: uz jednu izmenu, da mogu da budem siguran da e sve biti veoma Iepo.) Meutim, fiziki bol, primer koji sam uzeo zbog jednostavnosti (a ne iz nekog opsesivnog razloga), apsolutno minimalno zavisi od karaktera ili verovanja. ini se da nikakva promena mog karaktera ili verovanja ne bi sutinski uticala na neprijatnost muka koje trpim; u skladu sa tim, nikakav stepen predskazane promene mog karaktera i ve25 Svest i saznanje

386

BERNARD WILUAMS

rovanja ne moe da iskoreni strah od muenja koje mi se, zajedno sa tim promenama, predskazuje. Uopte ne elim da sugeriem da je jedina osnova, ili ak jedina racionalna osnova, za strah pred ovim predskazanjima to ta e se desiti i u kakvom e to odnosu biti sa psiholokim stanjem u kojem u se tada nalaziti. Prosto skreem panju da je ovo jedna komponenta, a ne i jedina. Jer izvesno je da emo se plaiti promena ili ih na neki drugi nain odbaciti, ili bismo, u mnogim sluajevima, to mogli da uinimo. Otuda jedan od starih paradoksa hedonistikog utilitarizma; kad bi neko imao jemstvo da bi mu podvrgavanje izvesnim operacijama i prikljuivanje na neki aparat pruilo, za ceo ivot, neprekidan niz divnih i raznovrsnih doivljaja, ipak bi mogao da tu opciju odbaci i da sa strahom reaguje, kad bi mu neko predloio da ovaj postupak prinudno primeni; i to to se ini da su u drugom sluaju strah i groza primerene reakcije, moe da pomogne da se diskredituje interpretacija (ako neko ima smelosti da je predloi) da bi razlog da se voljno odbaci ova opcija bila svest o dunostima prema drugim ljudima koje bi ovek, u svom hedonistikom stanju, ostavio neispunjenim. Mnogi (moda ne i svi) ljudi nalaze da je mogunost zadovoljnog ludila ili vegetiranja neto uasno, to oigledno nije u funkciji toga kako bi im stvari tada izgledale, jer im tada ne bi izgledale uasno. U sluaju o kojem sada raspravljamo, ini se da ova vrsta razmatranja samo razjanjava da predskazanja oveka u ijoj vlasti je subjekt pruaju dvostruku osnovu za grozu: od mogunosti muenja i od mogunosti promena u karakteru i u utiscima o prolosti koje e mu prethoditi. A izvesno je, da ponovimo ono to je ve bilo reeno, izgleda da mogunost ovog drugog sigurno ne prua nikakvu osnovu za odbacivanje ili nemanje straha od mogunosti onog prvog. Rekao sam da postoje dve vane razlike izmeu prvog i drugog prikaza nae situacije. Prva razlika, o kojoj smo upravo neto rekli, bila je da je

JA I BUDUNOST

337

taj ovek predskazao muenje meni, psiholoki veoma promenjenom meni. Tek treba da pronaemo razlog da kaemo da to nije trebalo da uini, ili da stvarno ne bih mogao da ga razumem kad bi to uinio; izgleda da mogu isuvie dobro da ga razumem. Druga razlika se sastoji u tome to taj ovek u tom prikazu ne pominje drugu osobu, osim u poneto sporednoj ulozi porekla utisaka o prolosti koje u ja na kraju imati. On je uopte ne pominje kao nekog ko e na kraju imati utiske o prolosti koji e poticati od mene (i, uzgred, takoe i 100.000 dolara neto to e me, u raspoloenju prikladnom ovoj verziji, samo uiniti zavidnim). Ali zato bi trebalo da pomene tu osobu i ono to e se sa njom dogoditi? Moja sebina briga jeste da mi se kae ta e se dogoditi meni, i sada to znam: muenje kome prethode promena karaktera, operacije na mozgu, promene u utiscima o prolosti. Znanje da e neka druga osoba, ili nijedna, ili vie njih, biti na slian nain zlostavljana moe da utie na mene na neki drugi nain: izazivajui simpatiju, poveavajui grozu od moi ovog tiranina i tako dalje; ali sigurno ne moe da utie na to to ja oekujem muenja? Ali rei e neko to znai izostaviti ba onu odliku u kojoj se, kako je prvi prikaz pokazao, i sastoji sva razlika: jer to znai izostaviti osobu koja e, kako je prvi prikaz pokazao, biti ti. To ne znai prosto izostaviti odliku koja bi na fundamentalan nain uticala na tvoja strahovanja, to znai izostaviti upravo onu osobu za koju osea strah. Naravno, rei e onaj ko ovo zamera, u tome i jeste sva razlika. Ali da li je tako? Razmotrimo ovaj niz sluajeva. U svakome treba da pretpostavimo da e, posle onog to je opisano, A, kao i ranije, da bude muen; takoe treba da pretpostavimo da je osoba A prethodno obavetena da e joj se ba te stvari, za kojima sledi muenje, dogoditi: (i) A je podvrgnut operaciji koja izaziva potpunu amneziju;
23*

338

BERNARD 1V1LLIAMS

(ii) kod A je izazvana amnezija, a drugi uticaji vode izvesnim promenama u njegovom karakteru; (iii) proizvedene su promene u njegovom karakteru, a istovremeno su u njemu izazvana izvesna verovanja o seanjima; ona su potpuno fiktivna i ne odgovaraju ivotu nijedne stvarne osobe; (iv) isto kao i (iii), osim to su karakterne crte i utisci o seanjima napravljeni tako da odgovaraju drugoj stvarnoj osobi, B-u; (v) isto kao (iv), osim to je rezultat ostvaren tako to su u .4-ov mozak unete informacije iz mozga B-a, metodom koji ostavlja -a onakvim kakav je bio i ranije; (vi) A-u se deava isto to i u (v), ali B nije ostao isti, poto se slina operacija izvodi i u obrnutom smeru. Drim da niko ne bi sporio da A ima razloge, i to sasvim neposredne razloge, da se plai bola kad se nalazi pred situacijom (i); ini se da se ne moe zamisliti nikakav razlog zato to ne bi vailo i za situaciju (ii), a situacija (iii) sigurno ne moe da uvede nikakvu razliku u pogledu principa ona upravo izgleda kao situacija za koju imamo vie nego jedan razlog da je se plaimo, kao to smo to ve sugerirali. Situacija (iv) barem uvodi osobu B, koja je bila u ii prigovora o kome sada raspravljamo. Ali ne ini se da se u ovoj situaciji B javlja na neki nain koji bi predstavljao materijalnu razliku; ako mogu da oekujem bol i pored transformacije koja obuhvata nove utiskescanja, ini se, u odnosu na ovo, kao isto sporedna injenica to to su utisciseanja imali neki model. Niti je u (iv) zadovoljen kauzalni uslov, koji sam na poetku lanka pomenuo, nuan da bi seanja stvarno bila seanja; mada moemo da primetimo da bih, kad bi posao bio temeljito obavljen, od osobe-sa-telom-A lako mogao da dobijem onu vrstu odgovora o njenim prethodnim oekivanjima o eksperimentu odgovore koji bi odgovarali prvobit-

JA I BUDUNOST

389

nom B-u koji su nas tako impresionirali u prvoj verziji prie. Slino, biu siguran da je to tako i u situaciji (v), u kojoj moe, tavie, plauzibilno da se primeni kauzalni uslov. Ali, o ovoj situaciji treba da primetimo dve stvari. Prvo, ako se usredsredimo na A i osobu-sa-telom-A, ne ini se da smo dodali bilo ta to je, sa take gledita njenog straha, od nekog stvarnog znaaja; kao to, u koraku od (iii) na (iv), nije bilo ni od kakvog znaaja to to su novi utisci seanja, koji prethode bolu, imali neki model, isto tako je, u koraku od (iv) na (v), sve to smo dodali samo to da oni imaju model koji je takoe i njihov uzrok: i jo uvek je teko videti zato bi to, za onoga ko iekuje bol, moglo da predstavlja razliku izmeu oekivanja bola i neoekivanja bola. Da ovo ilustrujemo na primeru karaktera: ako je A u stanju da oekuje bol, u stanju je da oekuje bol kome prethodi promena u A-ovim sklonostima a za ovo oekivanje ne moe da bude ni od kakvog znaaja da li je ta promena u njegovim sklonostima uobliena prema ili ak i posredno prouzrokovana sklonostima neke druge osobe. Ako A-ova strahovanja mogu, tako da kaemo, da se odnose na ono to je sa one strane promene, pitanje ime je ta promena izazvana izgleda kao puki ukras. Druga stvar koju treba da zapazimo o situaciji (v) jeste da, ako je kljuno pitanje za A-ova strahovanja o tome ta e snai osobu-sa-telom-.A to da li osoDa-sa-teIom.<4 jeste ili nije osoba B2, onda ovaj uslov jo nije zadovoljen u situaciji (v): jer ovde, pored osobe-sa-telom-A, imamo i neospornog B-a, i izvesno je da njih dvoje nisu ista osoba. Ali, u situaciji (vi), izgledalo je da mislimo, to je, konano, ono to on jeste. Ako su 4-ova prvobitna strahovanja mogla da se odnose na ono to je sa one strane oekivanih promena u (v), kao to su to mogla u (iv) i (iii), tada je izvesno da to mogu i u (vi). Doista, sa take gledita A-ovih oeki1 Ovo, naravno, ne mora da bude sredinje pitanje, alj izgled.^ kao dobar nain da se odgovori na ovaj prigovor

390

BERNARD VV1LLIAMS

vanja i strahovanja, postoji manja razlika izmeu (vi) i (v), nego izmeu (v) i (iv), ili izmeu (iv) i (iii). U tim prelazima, postojale su u najmanju ruku razlike mada nismo mogli da vidimo da su to stvarno relevantne razlike u sadraju i uzroku onoga to mu se dogaalo; u sadanjem sluaju nema apsolutno nikakve razlike u onom to mu se dogaa, budui da je jedina razlika u onome to se dogaa nekom drugom. Ako moe da se plai bola kad mu je predskazano (v), zato bi prestao da se plai kad mu je predskazano (vi)? Mogu da vidim samo jedan relevantan nain da se koraku od (v) na (vi) prida vei znaaj; i on sadri znatnu tekou. On bi se sastojao u tome da se porekne da, kao to sam to ja rekao, korak od (v) na (vi) sadri puko dodavanje neega to se deava nekom drugom; ono to taj korak sadri, rei e se, jeste ponovno uvoenje samog A kao osobe-sa-telom-B; poto se ponovo javio u ovom obliku, na tu e osobu, a ne na nesrenu osobu-sa-te\om-A, da se odnose A-o\a oekivanja. U stvari, to znai ponovno potvrditi gledite naglaeno u prvom prikazu eksperimenta. A sigurno je da ovo ima posledicu da A ne treba da strahuje za osobu-sa-te\om-A koja se javljala u situaciji (v). Jer, po ovom argumentu, osoba-sa-telom-A iz (vi) nije A; to je osoba-sa-telom-B. Ali, osoba-sa-telom-A iz (v) je po karakteru, prolosti, svemu, potpuno ista kao sofa a-sa-telom-A iz (vi); tako, ako ova poslednja nije A, to nije ni ona prva. (Nema sumnje da nas ovo ohrabruje da govorimo o razlici koja nastaje sa (vi) kao o po ovom gleditu ponovnom uvoenju A-a.) Ali niko drugi iz (v) nema vie prava da se smatra j4-om. Tako u (v), ini se, A zapravo i ne postoji. To bi, izvesno, objasnilo zato A ne bi trebalo da strahuje od stanja stvari u (v) mada bi lako mogao da strahuje od naina na koji se do ovog stanja stvari stie. Ali ranije je pre izgledalo kao da bi Iako mogao da strahuje od stanja stvari u (v). Meutim, dopustimo da je to bila iluzija i da A stvarno ne postoji u (v); da li on tada

JA I BUDUNOST

391

postoji u (iv), (iii), (ii) ili (i)? ini se veoma teko da se to porekne za (i) i (ii); da Ii moda da granicu povuemo izmeu (iii) i (iv)? Ovde e neko da kae: ne sme da insistira na otrom razgranienju granini sluajevi su granini sluajevi, i ne sme da nae pojmove natee preko njihovih granica. Ali ovaj dobro poznat savet, razuman kakav jeste u mnogim sluajevima, ini se da u sadanjem sluaju sadri jednu izvanrednu tekou. On moe da prui intelektualnu utehu posmatraima A-ove situacije; ali kako treba A da ga shvati? Kazati mi da je budua situacija granini sluaj za pitanje da li sam ja onaj kome e naneti bol, da je pojmovno neodluivo da li u to biti ja ili ne, jeste neto s ime, izgleda, ja nita ne mogu da uinim; posebno zato to se ini da to ne moe ni na kakav razumljiv nain da bude predstavljeno u mojim oekivanjima i emocijama koje s njima idu. Ako oekujem da e izvesna situacija, 5, da nastane u budunosti, naravno da postoji iroka skala emocija i briga, usmerenih na 5, koje mogu sada da doivim zavisno od mog oekivanja. Ukoliko nisam izuzetno egoistian, uslov da bih bio zabrinut zbog ovih oekivanja, nije to da ja sam budem ukljuen u S gde moja ukljuenost u S znai da se javljam u S kao neko ko tada nekako deluje, ili neto trpi, ili, opet, da S ima posledice po mene u to ili neko potonje vreme. Meutim, postoje neke emocije koje u oseati samo ako sam ukljuen u S, i jedan oigledan primer jeste strah. Opis pod kojim se S javlja u mojim oekivanjima nuno e da bude, na razne naine, neodreen; a jedan od naina na koji moe da bude neodreen jeste da ostavlja otvorenim pitanje da li u ja da budem ukljuen u S ili ne. Tako, mogu da imam dobar razlog da oekujem da e neko od nas petoro da bude povreen, ali da nemam nikakav razlog da oekujem da u to biti ja pre nego neko od ostalih. Ova neodreenost na odgovarajui nain utie na moje sadanje emocije. Tako, dr-

392

BERNARD VVJLLIAMS

ei se egoistine brige sadrane u strahu, verovatno u da budem neto bolje raspoloen nego kad bih znao da u to biti ja, neto loije raspoloen nego kad bih znao da u biti potpuno izostavljen. Strah e biti pomean sa zebnjom i njom uslovljen, i tako dalje. Ove emocije se vrte oko misli o eventualnom odreenju neodreenosti; momenti istog straha se usredsreuju na to da e se stvarno pokazati kako sam stvarno ja taj, momenti nade da e se pokazati da taj koji e biti povreen nisam ja. Sve emocije se odnose na stvarno zbivanje onoga to oekujem: a ono to oekujem u ovakvom jednom sluaju prosto ne moe da se dogodi a da se ne dogodi na ovaj ili onaj nain. Neodreena oekivanja mogu i na druge naine da budu povezana sa strahom. Tako, mogu da (moda neurotino) oekujem da e neto ravo da mi se dogodi, doista da oekujem da e, kad mi se to dogodi, da se dogodi na neki odreen nain, ali da ne budem u stanju da sada mislim o nekom otvorenom ili zatvorenom skupu mogunosti koje bi mogle da mi se tako dogode a o kojima bih sada mogao da razmiljam. Razliit od ovog sluaja bio bi strah od neeg radikalno neodreenog strah (moglo bi se rei) od neke bezimene strahote. Kad bi neko imao ovakav strah, moglo bi se ak rei da ima, u nekom smislu, savreno odreeno oekivanje: ako se ono to oekuje doista desi, o tome nee imati nita odreenije da se kae posle dogaaja od onoga to je reeno dok se dogaaj oekivao. Ali ovi sluajevi su, naravno, sluajevi straha zato to je usred sve te neodreenosti nepromenljivo verovanje da sam ja taj kome e se to dogoditi. U sreditu oekivanja situacije S je misao o tome kako e S da izgleda kad se jednom dogodi misao koja moe da bude neodreena, da se odnosi na razliite mogunosti i tako dalje. Kad sam ja ukljuen u S, postoji mogunost za naroit oblik te misli: misao o tome kako e to meni izgledati, imaginativna projekcija mene kao uesnika

JA I BUDUNOST
!

393

u S. O S ne moram da mislim na ovaj nain, kad sam u nju ukljuen; ali mogu da budem u stanju da to inim. (Moglo bi se ak sugerisati da jezik odslikava ovu mogunost razlikovanjem oekujem da budem povreen od oekujem da u ja biti povreen; ali ovo mi izgleda veoma sumnjivo i, u svakom sluaju, nevano.) Pretpostavimo sada da postoji situacija S o kojoj se iz pojmovnih razloga ne moe odluiti da li sam ja ukljuen u nju ili ne, kao to je argumentom o kome raspravljamo predloeno za eksperimentalnu situaciju. Vano je da oekivanje S-a nije neodreeno ni na jedan od naina koje smo upravo razmotrili. Ono nije slino bezimenoj strahoti, jer je u tome sluaju bilo jasno da e se to dogoditi subjektu, to njegovo stanje ini nedvosmisleno strahom. Niti je slino oekivanju oveka koji oekuje da neko od njih petoro bude povreen; njegov strah je zaista bio viesmislen, ali u ii straha, i u ii oekivanja, bilo je da e se, kad se S dogodi, sigurno dogoditi na ovaj ili onaj nain. U sadanjem sluaju, strah (od muenja, a ne od prvobitnog eksperimenta) ne izgleda ni prikladan, ni neprikladan, niti prikladno dvosmislen. S tim u vezi, subjekt ima nepremostivu tekou kako da misli o S. Ako se bavi projektivnim imaginativnim zamiljanjem (o tome kako e to njemu da izgleda), implicitno odgovara na pitanje na koje se nuno ne moe odgovoriti; ako misli da ne moe da se bavi takvim zamiljanjem, isto tako izgleda kao da na njega odgovara, mada u suprotnom smislu. Moda mora prosto da se uzdri od takvog zamiljanja; ali da li se on prosto uzdrava, ako je nepopravljivo neodluivo da li moe ili ne moe njime da se bavi? Moe se rei da je sve to ova razmatranja mogu da pokau to da, u ovom sluaju, strah svakako nema svoje pravo uporite, ali da bi mogao
J Za podrobniji prikaz 5 ovim povezanih problema, vidi Itnagination and the Self, u: Probkms of the Self (Cambridge, 1973), str. 38 i dalje,

394

BERNARD WILLIAMS

da postoji neki drugi, ambivalentni ji, oblik brige koji bi doista odgovarao ovom posebnom oekivanju, oekivanju pojmovno neodluive situacije. Moda ima analognih oseanja koja se stvarno dogaaju u stvarnim situacijama. Tako se materijalnim objektima povremeno deavaju zagonetne transformacije koje bacaju pojmovnu senku na njihov identitet. Pretpostavimo da sam sentimentalno vezan za neki objekat kome se tada dogodi neto slino; moglo bi se desiti da tada za njega ne bih mogao ni da oseam sasvim ono to sam prvobitno oseao, niti da prema njemu budem potpuno ravnoduan, ve da pre imam neka druga, ambivalentna oseanja. Slino, moglo bi se rei da za onog ko moe da oekuje bol a izmeu mene i njega su relacije identiteta pojmovno nejasne ne mogu da oseam ono to bih oseao kad bi on izvesno bio ja, niti ono to bih oseao kad on izvesno ne bi bio ja, ve bih pre oseao neku slinu ambivalentnu brigu. Ali ova analogija malo doprinosi da se otkloni onaj aspekt koji najvie zbunjuje u sadanjem sluaju aspekt koji se ve javio u onome to je reeno o tekoi subjekta da, bilo projektivno bilo ne-projektivno, misli o toj situaciji. Jer, smatrati onog ko moe da oekuje bol sasvim slinim preobraenom objektu oseanja, i zamisliti da je moie ambivalentno oajanje zbog njegovog budueg bola sasvim slino ambivalentnom oajanju zbog neke budue tete nanesene ovom objektu, znai, naravno, ostaviti mene i njega meusobno jasno razdvojenim i tako premostiti senku koja je dovela do pojmovne nejasnoe sa njenog pravog mesta. Moram da mu postanem blii jo vie. Ali mogu li blie da mu priem, a da ne oekujem njegov bol? Ako mogu, analogija nam to nije pokazala. Izvesno, ne moemo se vie pribliiti oekujui, da tako kaemo, ambivalentni bol; neem takvom uopte nema mesta. ini se da postoji tvrdoglava smetnja da u svojim oekivanjima predstavim situaciju u

JA I BUDUNOST

395

kojoj je pojmovno neodluivo da li se ja u njoj javljam ili ne. tavie, ini se da se zbunjenost pretvara u istu apsurdnost, ako preemo sa pojmovne neodluivosti na njenog bliskog prijatelja i suseda, konvencionalistiku odluku. To se pokazuje kad razmatramo drugi opis, otvoreno konvencionalisticki, niza sluajeva koji su dali povod sadanjoj raspravi. Ovaj opis bi odbacio ono na ta sam se oslonio u ranijem argumentu naime da, ako poreknemo da je osoba-sa-telom-A iz (vi), A (zato to je to osoba-sa-telom-B^, tada moramo da poreknemo da je osoba-sa-telom-A iz (v) A, poto su one potpuno sline. Ne moe se rei to znai upravo pretpostaviti da mi isto kaemo u razliitim vrstama situacije. Nema sumnje da, kad imamo vrlo dobrog kandidata za A naime, osobu-sa-telom-B, onda ga zovemo A-om, ali to ne znai da ne bismo zvali osobu-sa-telom-A A-om, u onoj drugoj situaciji u kojoj nemamo nikakvog boljeg kandidata. Razliite situacije zahtevaju razliite opise. Ovaj nain razmiljanja je ono to doista odgovara pravnicima koji odluuju o vlasnitvu nad predmetom koji je proao kroz neki zbunjujui skup transformaci'a; oni upravo moraju da donesu odluku na onoli:o razumnim osnovama koliko to injenice i zakon dozvoljavaju, zato to u svakoj situaciji, pretpostavimo, taj predmet mora nekome da pripadne. Ali kao nain da se izae na kraj sa strahovanjima ili oekivanjima neke osobe o njenoj sopstvenoj budunosti, ini mi se da uopte nema smisla. Ako ,4-ova strahovanja mogu da se protegnu na ono to e se dogoditi osobi-sa-telom-4 u (v), ne vidim kako njegov interes moe da se odvrati od sudbine potpuno sline osobe u (vi) time to e mu se rei da bi neko u drugoj situaciji imao razlog, koji ne bi imao u prvoj, da tu osobu nazove A-om. Tako, da zakljuimo, izgleda kao da postoje dva prikaza naeg zamiljenog eksperimenta i s njime povezanog izbora, od kojih je svaki uverljiv no koji vode suprotnim zakljucima. Stavie, ide-

396

BERNARD W1LLIAMS

ja da je situacija posle eksperimenta u relevantnom pogledu neodluiva ini se da nam ne pomae, ve pre da poveava zagonetnost, dok ideja (na koju se tako esto poziva u ovim stvarima) da je ona konvencionalno odluiva izgleda jo gora. Posle svega ovoga, nije mi ni najmanje jasno koju bi opciju bilo mudro izabrati, kad bi se one nekom ponudile pre eksperimenta. Nalazim da je to prilino uznemirujue. Ma u emu da je zagonetnost, postoji jedna odlika argumenata koji su do nje doveli, koju vredi izdvojiti, poto ona protivrei neemu to se, mislim, esto prilino nejasno pretpostavlja, esto se pretpostavlja da pitanja o osobama imaju dva aspekta: u prvom licu i u treem licu, i da postoje nedoumice o njihovom meusobnom odnosu. Takoe se priznaje da su mentalistika razmatranja (kako moemo nejasno da ih nazovemo) i razmatranja o telesnom kontinuitetu sadrana u pitanju o linom identitetu (to ne znai da postoje mentalni i telesni kriterijumi linog identiteta). Primamljivo je misliti da dve razlike teku paralelno: da, otprilike, pristup u prvom licu usredsreuje panju na mentalistika razmatranja, dok pristup u treem licu stavlja naglasak na razmatranja o telesnom kontinuitetu. Sadanja rasprava ilustruje upravo suprotno. Prvi argument koji je vodio mentalistikom zakljuku da bi A i razmenili tela i da svaka osoba treba da se identifikuje sa sudbinom svojih seanja i karaktera, bio je argument potpuno izveden u treem licu. Drugi argument, koji je sugerirao identifikaciju pomou telesnog kontinuiteta, bavio se problemima onog to A moe da oekuje, problemima koji su izloeni u prvom licu. ini mi se da ovo ima izvesnog znaaja (mada o tome neu ovde da raspravljam). Na kraju u da predloim jedan prilino nepouzdan nain na koji se moe pristupiti reavanju problema, koristei se samo ogranienim materijalom koji nam ve stoji na raspolaganju,

JA r BUDUNOST

397

Prividno odluujui argumenti u prvom prikazu, koji su navodili na pomisao da A treba da se identifikuje sa osobom-sa-telom-B, poivali su na krajnjoj jednostavnosti situacije koja je zadovoljavala, ako to ijedna moe, opis zamena tela. Ali ova jednostavnost je u osnovi vetaka; proizvod volje eksperimentatora da stvori situaciju koja bi od nas prirodno izmamila, sa minimumom oklevanja, taj opis. Vrste metoda koje je koristio omoguavale su mu da se ranije zaustavi ili da nastavi jo dalje. Mogao je da se zaustavi na situaciji (v), ostavljajui B-a onakvim kakav je i bio; ili da nastavi dalje i da proizvede dve osobe, obe sa karakterom i seanjima slinim A-ovira, isto kao i jednu ili dve osobe sa karakteristikama slinim B-ovim. Da je uradio neto od ovoga bili bismo u jo veoj nedoumici ta da kaemo; on je upravo izabrao da nam to je mogue vie olaka da naemo neto da kaemo. Sada, da imamo na raspolaganju neki model osoba-sablasti koje se nalaze u telima i, u nekom smislu, stvarno pokreu ta tela koristei se izvesnim postupcima, mogli bismo da posmatramo na jednostavan eksperiment upravo kao efektivan eksperiment: metod koji stvarno ima za posledicu to da osobe-sablasti zamenjuju mesta, bez opasnosti da budu unitene, razvejane ili ta ve ne. Ali ovakav model ne moemo ozbiljno da upotrebimo. Eksperimentator nije izazvao zamenu tela u smislu koji daje ovaj model; on je pre proizveo jednu od situacija, iz lepeze podjednako moguih situacija, koju bismo najrae nazvali zamenom tela. Nasuprot tome, princip da se ovekova strahovanja mogu protegnuti na budui bol ma kakve mu psiholoke promene prethodile, izgleda sasvim jasan. Doista, moda on to nije, ali potrebno je da nam se pokae ta s njim nije u redu. Dok nam se ne pokae ta s njime nije u redu moda bi trebalo da

398

BERNARD \V1LLIAMS

odluimo: kad bismo mi bili osoba A, i kad bi odluka trebalo da se donese iz sebinih razloga, onda bi bol trebalo da prepustimo osobi-sa-telom-B, To bi moglo da bude rizino: jedna od glavnih odlika ovog problema jeste upravo da ovde ima mesta za pojam rizika.
(1970) S engleskog preveo: Rastko Jovanov;,;

PODACI O AUTORIMA

Gilbert Ryle (Gilbert Raji) (1900 1976) bio je profesor zadubine Waynflet na Univerzitetu u Oxfordu i urednik poznatog filosofskog asopisa Min. Pored radova iz filosofije duha, u kojima pokuava da pobije kartezijanski dualizam duha i tela, pie veoma znaajne radove o kasnijim Platonovim dijalozima i prikaze radova nekih njemu savremenih filosofa. Dela: The Concept of Mind (London, 1949), Dilemmas (Cambridge, 1954), Plato's Progress (Cambridge, 1966), Collected Papers (London, 1971. dva toma). On Thinking (uredio K. Kolenda, Oxford, 1979). Zbornik radova o Ryleovoj filosofiji, Ryle: A Collection of Critical Essays (London, 1970) uredili su O. P. Wood i G. Pitcher. Prevodi na srpskohrvatski: Filosofski argumenti. Pitanja, br. 78 (1978, Zagreb), Oset, Ideje, br. 2/1980 (Beograd), Teorija znaenja, Theoria (Beograd, 1980. u tampi). Predavanje pod naslovom Filosofski argumenti (Philosophical Arguments) je inauguralno predavanje profesora zadubine VVavnflet koje je Ryle odrao na Univerzitetu u Oxfordu 1945. godine. Esej Miljenje i razmiljanje (Thinking and Reflecting) prvi put je objavljen u zborniku The Human Agent predavanja Kraljevskog instituta za filosofiju u Londonu (Macmillan, London, 196667, tom 1). Prevodi oba eseja raeni su prema tekstovima objavljenim u Collected Papers (London, 1971, II tom). Friedrich Waismann (Fridrih Vaisman) (1896 1959) roen je u Beu gde je studirao matematiku. Od 1929. do 1936. godine bio je asistent profesora Moritza Schlicka a tokom VVittgensteinovog boravka u Beu sa njim se redovno sastajao. 1936. godine odlazi u Veliku Britaniju gde kasnije postaje University Reader iz filosofije matematike

400

PODACI O AUTORIMA

na Univerzitetu u Oxfordu i lan Britanske Akademije nauka. Pored niza radova iz filosofije i matematike objavljenih za vreme njegovog ivota na nemakom i engleskom, posle njegove smrti objavljeni su i The Principles oj Lingutstic Philosophy (London, 1965) kao i zabeleke razgovora sa VVittgcnsteinom pod nazivom Wittgenstein und der Wiener Kreis (Oxford, 1967; prevod na engleski 1979). Posle njegove smrti objavljena su dva zbornika njegovih eseja How I see Philosophy and Other Essays (London, 1968, ur. R. Harr) i Philosophical Papers (Dordrecht, 1976, ur. B. McGuiness). Esej Kako shvatam filosofiju (How I see Philosophy) prvi put je objavljen u zborndku Contemporary British Philosophy, Third Series, (London, 1956. ur. H. D. Lewis). Prevod je raen prema tekstu objavljenom u zborniku How I see Philosophy and Other Essays. John L. Austin (Don Ostin) (1910 1960) jedan od najuticajnijih engleskih filosofa, posle II svetskog rata bio je profesor filosofije zadubine VVhitea na Univerzitetu u Oxfordu. Austinov nain nazmatranja filosofskih problema je, zajedno sa Rvleovim, verovatno najvie doprineo pogrenom utisku da se posleratna filosofij'a u Velikoj Britaniji bavi obinim ili svakodnevnim jezikom. Pored prevoda Grundlagen der Arithmetik, G. Fregea na engleski (1950) Austin je za ivota objavio samo nekoliko eseja. Njegovi su uenici, meutim, izdali njegove beleke za predavanja pod naslovom Sense and Sensibilia (Oxford, prvo izdanje 1962. i drugo, proireno izdanje 1978. ur. G. J. VVarnock) i How to do Things with Words (Oxford, prvo izdanje 1962. i drugo, proireno izdanje 1975. ur. J. O. Urmson i M. Sbisa). Pored ovoga pojavila se i zbirka njegovih ranije objavljenih eseja pod naslovom Philosophical Papers (Oxford, prvo izdanje 1961. i drugo, proireno izdanje 1972. ur. G. J. Warnock i J. O. Urmson). U Sense and Sensibilia Austin na sistematski nain podvrgava kritici teoriju ulnih data, dok u How to do Things with Words na srazmerno nesistematski nain izlae svoju teoriju govornih akata kao deo jedne teorije znaenja. Pored niza studija o Austinovoj teoriji znaenja, objavljeni su i zbornici radova o njegovoj filosofiji: A Symposium on J. L. Austin (London, 1969. ur. K. T. Fann) i Essays on J. L. Austin (Oxford, 1973). Esej Tue svesti (Other Minds) prvi put je objavljen u zborniku radova Ari totelijans kog udruenja u Londonu (Proceedings of Aristotelian Society, Supp(ementary Volume XX) 1946. godine. Ovaj esej, u stvari, predstavlja Austinov odgovor profesoru Johnu VVisdomu u okviru simpozija o tuim svestima; esej profesora VVisdoma je takoe kasnije bio objavljen u zborniku VVisdomovih eseja pod naslovom Other Minds (Oxford, 1962).

PODACI 0 AUTORIMA

401

novim Philosophical Papers. U vreme objavljivanja eseja Da li je znanje opravdano istinito verovanje?, Edmund L. Gettier (Edmund Getije) bdo je profesor filosofije na Wayne State University u saveznoj dravi Michigan, Sjedinjenih Amerikih Drava. Pored ovog rada koji se sada ve ubraja u klasike savremene teorije saznanja, urednik ovog zbornika nije uspeo da pronae nijedan drugi objavljeni rad ovog autora. Prema podacima iz radova drugih filosofa, profesor Gettier sada predaje na Masachussetts Univerzitetu u Amherstu, SAD, i dalje se bavi problematikom teorije saznanja. Esej Da li je znanje opravdano istinito verovanje? (Is JustifiedTrueBelief Knowledge?) prvi put je objavljen u asopisu Analysis, tom 23. 1963, Oxford. Prevod je raen prema tekstu objavljenom u zborniku Knowledge and Belief (Oxford, 1967. ur. A. P. Griffiths). Henry Paul Grice (Henri Pol Grajs) studirao je filosofiju na Univerzitetu u Oxfordu, gde je po zavretku studija neko vreme bio predava i tutor iz filosofije. Do odlaska u penziju, 1980. bio je profesor na Kalifornijskom Univerzitetu u Barkelevu, SAD. Pored radova iz teorije opaanja, profesor Grice je objavio i niz eseja u kojima brani veoma originalnu teoriju znaenja, po kojoj se znaenje nekog izraza svodi na veoma sloenu refleksivnu nameru onoga ko govori. O ulnim datama profesor Grice pie u eseju Some Remarks on the Senses, objavljenom u zborniku Analytical Philosophy (Oxford, 1962. ur. R, J. Butler). Osnovne elemente svoje teorije znaenja H. P. Grice izlae u esejima Meaning (asopis Philosophical Re~ view, 66/1957), Utterer's Meaning, Sentence Meaning and Word Meaning (asopis Foundations of Language, 1968; pretampano u Phiiosophy of Language, Oxford, 1971. ur. J. L. Searle), Utterer's Meaning and Intentions (asopis Philosophical Review, 1969) i Logic and Conversation (zbornik Syntax and Semantics, London, 1975. tom III, priredili P. Cole i J. L. Morgan). Prevod eseja Meaning na srpskohrvatski: Znaenje, Ideje 2/1979, Beograd. Esej Kauzalna teorija opaanja* (The Causal Theory of Perception) objavljen je prvi put u zborniku Aristotelijanskog udruenja u Londonu (Proceedings of the Aristotetian Society, Supplementary Valutne, 1961). Odgovor na ovaj rad je, u okviru simpozija o kauzalnoj teoriji opaanja, napisao A. R. White. Oba rada su pretampana u zbirci The Philosophy of Perception, (Oxford, 1967. ur. G. J. Warnock). Prevod je raen prema tekstu objavljenom u toj zbirci. 26 Svest i saznao}

Prevod je r a e n p r e m a t e k s t u objavljenom u Austi-

402

PODACI O AUTORIMA

J. M. Hinton je tutor i predava iz fUosofije Worcester Collegea Univerziteta u Oxfordu. Veina njegovih eseja bavi se problemom ulnih doivljaja: Experiences (asopis The Philosophical Quarterly, 17/1967), Perception and Identification (Philosophical Review, 76/1967). J. M. Hinton je 1973. godine objavio iscrpnu studiju o tom problemu Experience$ (Oxford). Esej Vizuelni doivljaji* (Visual Experiences) objavljen je u asopisu Mind, 1967. Peter T. Geach (Piter Gi), studirao je filosofiju na Univerzitetu u Cambridgeu a sada je profesor logike na Univerzitetu u Leedsu, Velika Britanija, i lan Britanske Akademije nauka. Od mnogobrojnih radova najpoznatiji su njegovi radovi iz filosofije logike i teorije znaenja: Reference and Generality (Ithaca, SAD, 1962) i zbirka eseja Logic Matters (Ojcford, 1973). Geach je jedan od prireivaa i prevodilaca na engleski Fregeovih eseja (Translations from the Philosophical Works of G. Frege, Oxford, 1952, i Logical Investigations, Oxfor, 1978). Pored filosofije logike Geach se bavi j filosofijom duha (Mentat Acts, London, 1957. i God and the Soul, London, 1969) kao i teologijom i etikom (The Virtues, Cambridge, 1977, i Providence and Evil, Cambridge, 1977). Zajedno sa svojom sup; rugom, profesor G. E. M. Anscombe, preveo je na engleski dela Descartesa (Philosophical Writings of Descartes, London, 1970) i napisao studiju o Aristotelu, sv. Tomi Akviuskom i Fregeu THree Philosophers (Oxford, 1961). Esej Cime mislimo? (What do we think with?) objavljen je 1969. u zbirci Geachovih eseja God and the Soul. Stuart Hampshtre (Stjuart Hempajr) je Warden Wadham Collegea Univerziteta u Oxfordu. Posle zavrSetka studija iz filosofije i klasine filologije jedno vreme radi na Univerzitetu u Oxfordu, zatim postaje profesor logike i filosofije na Univerzitetu u Londonu a kasnije i profesor filosofije i ef katedre za filosofiju na Univerzitetu u Princetonu, SAD. Doivotnu titulu viteza dobio je 1979. Najpoznatiji su radovi Stuarta Hempshirea iz filosofije duha, metaetike i teorije delanja: Thought and Action, (London, 1959), Freeom of the Individual (London, drugo izdanje, 1975), Fre&dom of Mind (zbornik eseja, Oxford, 1972), Two Theories of Morality (Oxford, 1977). Pored ovih radova, Stuart Hampshire je objavio i zapaenu studiju o Spinozi Spinoza (Penguin Books, 1957) kao i niz eseja sa podruja knjievne kritike. Predavanje Sloboda duha (Freedom of Mind) Stuart Hampshire je odrao u okviru serije Luidlev Lee-

PODACI O AUTORIMA

403

tures na Univerzitetu u Kansasu, SAD, marta 1965. godine. Prevod je raen prema tekstu objavljenom u zbirci Freedom of Mind. G. E. M. Anscotnbe (Enskomb), profesor filosofije na Univerzitetu u Cambridgeu, bila je Wittgensteinov student i jedan je od izvrilaca njegovog testamenta. Pored toga to prevodi i ureuje VVittgensteinova dela, profesor Anscombe je napisala i zapaenu studiju o Wittgensteinovoj ranoj filosofiji An Introduction to Wittgenstein's Tratat us (London, 1959). Profesor Anscombe je takoe autor jedne od prvih studija o problemu namere Intention (Osford, 1957) u kojoj razvija neke od ideja kasnije Wittgensteinove iilosofije; napisala je i niz eseja iz teorije saznanja i filosofije duha. Esej Namera (Intention) prvi put je objavljen u zborniku Aristotelijanskog udruenja (Proceedings of the Aristotelian Society, za 19561957. godinu); prevod je raen prema tekstu objavljenom u The Philosophy of Action (Oxford, 1968. ur. A. R. White). . D. F. Pears (Pers) je Universitv Reader iz filosofije na Univerzitetu u Oxfordu. Glavno podruje njegovog interesovanja su teorija saznanja i filosofija duha i delanja; jedan je od pobornika kauzalne teorije kako htenja tako d opaanja. Iz oblasti teorije saznanja objavio je uvod u teoriju saznanja What is Knowledge? (London, 1972) a iz filosofije duha zbiricu eseja Ouestions in the Philosophy of Mind (London, 1975). Pored toga, D. F. Pears je objavio studije o Bertrandu Russellv (Bertrand Russell and the British Tradition in Phitosophy, London, 1967) i Wittgensteinu (Ludwig Wittgenstein, London, 1971) a o Humeu je napisao nekoliko zapaenih eseja i priredio zbornik radova (Hume: A Symposium, London, 1963). Esej Skica kauzalne teorije htenja j delanja (A Sketch for Causal Theorv of VVanting and Action), doiveo je niz prepravki pre nego to je pod tim naslovom objavljen u zbirci Questions in the Phtlosophy of Mind, 1975. godme; prevod je raen na osnovu teksta u ovoj zbdrci. C. B. Martin je profesor filosofije na Univerzitetu u Sydneyu, Australia. Pored radova iz teorije saznanja objavio i studiju iz filosofije religije Retigous Belief (Ithaca, SAD, 1959). Max Deutcher (Dojer) je profesor filosofije na Macquarie univerzitetu u Australiji. Pored kauzalne teorije pamenja, profesor Deutcher je izloio i kauzalnu teoriju zakljuivanja (A Causal Account of Inferring, u zborniku Contemporary Philosophy in Australia, London, 1969, ur. R. Brown i C. D. Rollins). Esej Pamenje (Remembering) objavljen je u asopisu Philosophical Review, 1966.

404

PODACt O AUTORIMA

Bernard WiUiams (Viljams) je donedavno bio profesor filosofije zadubme Knightsbridge na Univerzitetu u Cambridgeu. Njegovi najpoznatiji radovi bave se problemima linog identiteta i filosofije duha- Pored zbirke eseja Probtems of the Self (Cambridge, 1973) objavio je i studiju o Descartesu (Descartes: The Project of Pure Enquiry, Penguin Books, 1978); iz oblasti etike objavio je uvod u probleme etike, Morality; An Jntroduction (Cambridge, 1972) i polemiku sa profesorom J. J. C. Smartom o utilitarizmu, U tilitariansim: For and Against (Cambridge, 1973). Profesor VVilliams je bio predsednik vladine komisije za ispitivanje tetnosti pornografije; jzvetaj ove komisije zapaen je kako po svojoj logikoj doslednosti tako i po sumnjama izraenim u pogledu neke stvarne tetnosti pornografije. Esej Ja j budunost (Self and the Future) prvi put je objavljen u asopisu Phitosophical Review 1970. a pretampan je u zbirci eseja B. VVilliamsa Probtems of the Self; prevod je raen na osnovu teksta objavljenog u toj zbirci.

GLOSAR

akt svesti in volje initi se ulni datum (mnoina: ulna data) delanje delotvoran dokaz dokazi (u prilog ...) doivljaj duh hotimian htenje imaginacija intencionalan iskaz iskustvo izriaj izgledati izvesan, izvesnost izvrilac lini identitet namera nehotian nepogreiv nepobitan neposredno upoznati neutralan

an act of mind an act of will to seem sense-datum (sense-data) action operative proof evidence (an)experience mind intentional volition, wanting imagination intentional proposition, statement experience utterance to look, to appear, to seem certain, certainty agent personal identity intention involuntary incorrigible conclusive to be acquainted with noncommittal, neutral

406 obuhvatan zakon odreen opis opoziv odvojiv opaanje onaj ko dela oseaj oseanje pamenje osjetilni datum poimati pojam predskazanje radnja siguran sklonost seanje stanje duha strepnja svest subjekt svedoanstvo svedoenje tvrdnja tvrenje uinak verodostojan zamjetiti

GLOSAK

covering law definite description cancellable detachable perception, observation (kod Austina i sensing) agent feeling emotion, feeling remembering, memory sense-datum (data) to apprehend concept prediction an action sure, certain inclination, disposition memory a state of mind anxiety mind, consciousness agent, subject evidence testimony statement assertion effect veridical to observe

1 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. . 47 4

E n h From: BEKSTVO OD SLOUODE LeSek Kolakovski: FILOZOFSKI ESEJI Pjer FrankaUel: UMETNOST I TEHNIKA Sergej M. Aj^cnStajn: MONTA2A ATRAKCIJA COVEK DANAS, zbornik ogleda H. Rajhenbah: RAANJE NAUNE FILOZOFIJE Nikola Miioevi: ANTROPOLOKI ESEJI Suzuki, From: ZEN BUDIZAM I PSIHOANALIZA Norbert Viner: KIBEKNETIKA I DRUTVO Roe Kajua: IGRE I LJUDI Dejvid Risman: USAMLJENA GOMILA Klod Levi-Stros: DIVLJA MISAO Bertolt Brechi: DIJALEKTIKA U TEATRU M. F n c h a n d : ETIKA MISAO MLADOG MARKSA Ernst Bloch: TOBINGENSKI UVOD U FILOZOFIJU Roman J a k o b i o n : LINGVISTIKA I POETIKA M Bahtin: PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG Adam Sat: MARKSIZAM I LJUDSKA JEDINKA Teodor Adorno: FILOZOFIJA NOVE MUZIKE Karl Manhajra: IDEOLOGIJA I UTOPIJA 2an Pijaie: PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJE Jovan Hristi: OBLICI MODERNE KNJIEVNOSTI Srelen Mari: GLASNICI APOKALIPSE F. de Sosir: OPSTA LINGVISTIKA 2. P. Sartr: EGZISTENCIJALIZAM I MARKSIZAM Luj Allise: ZA MARKSA R. Bart: KNJIEVNOST, MITOLOGIJA, SEMIOLOGIJA 2an Pija*c: MUDROST I ZABLUDE FILOZOFIJE Fung Ju-Lan: 1STORIJA K I N E S K E FILOZOFIJE MiScl Fuko: RIJECI I STVARI Noam Comski: GRAMATIKA I UM D. Bom: UZROCNOST I SLUAJNOST U SAVREMENOJ FIZICI V e m e r Hajzenberg: FIZIKA I METAFIZIKA Ranko Bugarski: JEZIK I LINGVISTIKA Boris Ejhenbaum: KNJIEVNOST Mikel Difren: ZA COVEKA Stefan Barker: FILOZOFIJA MATEMATIKE Jan Kol; J E D E N J E BOGOVA P. Francastel; STUDIJE IZ SOCIOLOGIJE UMJETNOSTI Tomas Kim: STRUKTURA NAUNIH REVOLUCIJA Walter Benjamin: E S E J I Stefan Moravski: PREDMET I METODA ESTETIKE Fredrik Dcjmson: MARKSIZAM I FORMA Anri Lefevr: URBANA REVOLUCIJA Pol dc Man: PROBLEMI MODERNE KRITIKE G. H. von Wright: OBJANJENJE I RAZUMHVANJB FENOMENOLOGIJA, zbornik i t i f c n Habffno*: SAZNANJE I INTERES

NOLIT