PSIHOLOGIJA, 1999, 3-4, 277-286 Prikaz

Prikaz knjiga: "Mape uma" i "Savreno pamenje" TONIJA BUZANA Brzo itanje - iluzija, talenat ili vetina koja se ui Privatno izdavako preduzee "Finesa" iz Beograda ponudilo je domaoj italakoj javnosti tri nova naslova istog autora u ediciji "Um" ija je namera da objavljuje "dela svetskih autoriteta" iz oblasti psihologije. Knjige "Mape uma" i "Savreno pamenje" stigle su u izloge knjiara u oktobru 1999. godine, "Brzo itanje" predstavljeno je na Beogradskom sajmu knjiga 1998. Sve knjige objavljene su u tirau od po 500 primeraka, to je standard za popularniju psiholoku literaturu kod nas, i sve tri knjige opremljene su upadljivim dizajnom i krupnim podnaslovima koji itaocu obeavaju savreno pamenje, briljantno razmiljanje i fantastinu brzinu itanja od 200 strana na sat. S obzirom na poplavu jeftine kvazipsiholoke literature kod nas, jasno je da je prvi posao itaoca procena ozbiljnosti sadraja, kao i ozbiljnosti autora ponuenih naslova.

Autor knjiga za nas je relativno nepoznati Toni Buzan (koautor "Mapa uma" je Bari Buzan), roen 1942. godine u Londonu. Psihologiju je diplomirao 1964. godine na Univerzitetu Briti Kolumbija (British Columbia) i od tada se posvetio praktinom radu na reavanju pitanja i problema iz oblasti razvoja mentalnih sposobnosti. Nekoliko detalja iz njegove biografije svedoi da je Toni Buzan pragmatiar koji se moe pohvaliti sjajnim organizacionim sposobnostima i velikom energijom. Uglavnom je radio, naroito na poetku svoje karijere, sa osobama koje imaju problema u uenju definitivno se opredeljujui za razvoj mentalnih sposobnosti kao centralno podruje svojih interesovanja. Toni Buzan je savetnik u vladinim ministarstvima i nekim multinacionalnim kompanijama, ukljuujui i takve gigante kao to su Hewlet-Packard, IBM ili Electronic Data System. Savetnik je i meunarodnih olimpijskih trenera i sportista kao i britanskog olimpijskog veslakog i ahovskog tima. Iako ima jo puno zanimljivih detalja u njegovoj profesionalnoj biografiji, izdvojiu podatak da je poznat i po tome to ima najvii IQ kreativne inteligencije na svetu, meren po Sternbergovom konceptu inteligencije. Napisao je 42 knjige o kreativnosti, uenju i mozgu, koje su do sada objavljene u preko pedeset zemalja i prevedene na dvadeset tri jezika. Njegova najznaajnija knjiga "Koristite obe hemisfere mozga" prodata je irom sveta u vie od milion primeraka.

to se sadraja knjiga tie, ve pregled glavnih naslova i podnaslova kao i pregled koriene literature govore da se autor uglavnom oslanja na savremena neuroloka i psiholoka znanja o strukturi i funkcijama mozga, lokalizaciji modanih funkcija, grai onog aparata i fiziologiji uenja i pamenja, kao i na teoriju kognitivne obrade informacija. Meutim, ove teme nisu centralni problemi kojima se knjige bave i sadraj knjiga se ne iscrpljuje njima. Ove teme su predstavljene saeto i pregledno kao uvod ili opti saznajni kontekst kojim se italac uverava da "njegova brzina itanja ili sposobnost pamenja nisu, kao koeficijent inteligencije, telesna visina u odraslom dobu ili boja oiju, u osnovi nepromenljive". Sve tri knjige imaju prepoznatljive osobine jedne dobre kole

pisanja udbenika i prirunika koji nam dolaze sa engleskog govornog podruja: visoka struktuiranost i preglednost gradiva, meusobno povezivanje segmenata, obilje primera, razumljiv jezik i jednostavna reenica. Autor svoje teze izlae bez predugih elaboracija i nepotrebnih zadravanja, tako da se knjige itaju u jednom dahu, to nije esta karakteristika ozbiljnije psiholoke literature. Tome doprinosi i izvanredan prevod, posebno ako se ima u vidu da su neki delovi teksta zahtevali posebnu snalaljivost i vetinu prevodilaca jer ih nije bilo mogue prevoditi doslovno.

Iz ove trilogije psiholozima najinteresantnije je "Brzo itanje" koje predstavlja izvanredan i u psihologiji ne tako est primer kako moe da bude kratak put od psiholokih i neurolokih nalaza i teorija do njihove praktine primene, i to ne samo na institucionalnom, nego i na individualnom nivou.

Osnovna Buzanova postavka je da se poveanje brzine itanja ostvaruje aktiviranjem perceptivnih kapaciteta oiju ("kiklopska percepcija") i fantastinih mogunosti obrade, skladitenja i evociranja informacija u mozgu ("superkompjuter"). U njegov program ugraeni su, kao koraci ili kao vebe, i treninzi koji su korieni u ranijim kolama brzog itanja, npr. tahistoskopsko itanje, razvijeno poetkom veka u okviru kurseva Britanskog ratnog vazduhoplovstva, ili tzv. fotoitanje, usredsreeno na sposobnost oka da "fotografie" vee tampane povrine od uobiajenih, negovano u kolama dinamikog itanja.

Iako u knjizi nisu struktuirana, mogue je izdvojiti tri segmenta koja ine osnovni set znanja oslonac ove kole brzog itanja.

Prvi segment nazvala bih pozitivnim znanjima kojima raspolaemo o kapacitetima i grai onog aparata i nervnog sistema. Prvo, to su ve optepoznate injenice o aktivnosti onog aparata tokom itanja, koje je Vudvort saoptio daleke

1938. godine u svojoj "Eksperimentalnoj psihologiji". Jo je aval 1878. godine pokazao da oi ne klize preko redova, ve da se kroz liniju teksta kreu koordinisano ili binokularno kroz seriju zastoja i skokova. Zastoj se naziva fiksacija ili fiksaciona pauza, a eksperimenti su pokazali (Buswell, 1922; Robinson, 1933. prema Vudvort, 1964) da vebanje u brzom itanju u daleko veoj meri smanjuje

Prikaz

broj fiksacija nego njihovo proseno trajanje. Fiksacije se ne rasporeuju po geometrijskim pravilima, ve po zahtevima shvatanja smisla. Bek i Karpenter (Beck & Carpenter, 1968) utvrdili su da itai direktno fiksiraju oko 85% rei koje nose znaenje: imenice, glagole, prideve i priloge. Tek svaka deseta fiksacija pada na neku od ostalih vrsta rei. Proseni ita potroi oko 90% vremena aktivnog itanja na fiksacije, fluentni jo i vie, i do 95%. Pokreti oka izmeu fiksacija nazivaju se

sakade ili skokovi. Loi itai veoma esto prave i vizuelne ekskurzije, tzv. regresivne pokrete, ili pokrete unazad. Mogue je razlikovati dva tipa ovih pokreta: skretanje unazad (nesvesno vraanje unazad, obino je pokazatelj loe panje) i vraanje unazad (svesno vraanje na rei koje ita smatra proputenim ili pogreno shvaenim, slue proveri razumevanja proitanog). Buzanov trening usmeren je na potpunu eliminaciju regresivnih pokreta, ak i ovih svesnih. Time se znaajno tedi vreme, a eksperimenti su pokazali da u 80% sluajeva itai apsorbuju proputeno itanjem samo nekoliko narednih fraza. Drugim reima, veina tekstova je dovoljno redundantna da vraanje unazad radi provere smisla nije potrebno, smisao se moe proveriti ili rekonstruisati itanjem unapred. Ilustracije radi, evo jedne raunice koju ju izveo Toni Buzan o utroku vremena na pokrete unazad. "Ukoliko svako skretanje ili vraanje unazad oduzimaju otprilike sekundu, a ita im pribegava samo dvaput u jednom redu, onda on na prosenoj stranici od 40 redova gubi jedan minut i dvadeset sekundi. Na normalnoj knjizi od 300 stranica on gubi 1 minut i 20 sekundi 300 stranica = 400 minuta = 6 sati i 40 minuta (a to ne utie na razumevanje)".

Nije racionalizacija pokreta onog aparata jedina uteda vremena koja se moe ostvariti prilikom itanja. Tradicionalne metode uenja itanja vebaju nas da se oslanjamo samo na centralni, jasan fokus vida, koristei tako manje od 20% vizuelne sposobnosti koja nam stoji na raspolaganju i ograniavajui mozak na tzv. tunelski vidokrug. Podaci pokazuju da je preko 208 od ukupno 260 miliona svetlosnih receptora kojima raspolaemo posveeno perifernom fokusu. Korienjem tehnika meta-navoenja i dranjem teksta na veoj udaljenosti od oiju nego to je uobiajena, mogue je vebati korienje i proirivati opseg periferne percepcije tokom itanja i do te mere da se jednom ili minimalnim brojem fiksacija apsorbuju itavi pasusi.

I, najzad, u pozitivna znanja koja ohrabruju nastojanja za poveanjem brzine itanja svakako spadaju i znanja o neuronima i neuronskim vezama. Ruski neuroanatom Pjotr K. Anokin utvrdio je da svako od nas ima oko milion miliona modanih elija meu kojima se mogu stvoriti veze koje daju zapanjujui broj ema i permutacija. Svaki neuron sadri ogroman elektrohemijski kompleks i moan sistem za obradu i transmisiju mikropodataka. Sposobnost povezivanja i operisanja milijardama bitova navela je istraivae mozga da shvate da je mogue adekvatnim treningom naeg biokompjutera u ogromnoj meri ubrzati i poveati individualne kognitivne performanse.

Ima razloga da se drugi segment znanja kojima je inspirisana ova kola brzog itanja nazove pogrenim ili negativnim znanjima ili znanjima koja bi trebalo staviti u zagradu, jer obeshrabruju koncept poveanja brzine itanja vebanjem. To su laike teorije ili neka tradicionalna, ve zastarela psiholoka znanja koja se sa velikom ilavou uporno odravaju u (nastavnoj) praksi oblikujui obuku u itanju. Jedan od primera je instrukcija koju smo, kao aci, uli toliko puta u ivotu. "itajte polako i paljivo". Meutim, ove dve dimenzije nisu u pozitivnom korelativnom odnosu, naprotiv. Brojna istraivanja pokazuju da oni koji itaju bre imaju i vee postignue na testovima razumevanja proitanog. To je zato to sporo itanje ne angauje u dovoljnoj meri nae kapacitete, pa se javljaju "pukotine" u panji, dosada i skretanje misli na druge sadraje. Ili, kako to Toni Buzan formulie, "na mozak mnogo lagodnije radi pri veim brzinama itanja". Brzo itanje se odlikuje manjim brojem fiksacija to znai da tada jedna fiksacija sadri veu koliinu informacija, smisleniju informaciju koju je lake povezivati sa drugim informacijama, skladititi i kasnije evocirati. U vezi sa obukom je i uverenje da je dete pismeno i da zna da ita onda kada je sposobno da prepoznaje rei i da ita u sebi. Svaki sistematski trening u itanju zavrava se u ovoj fazi, tako da se u naim nastavnim planovima i programima itanje u sebi javlja kao nastavni cilj samo u I i II

razredu. Posle toga moda jo sporadino postoje neke provere brzine itanja, a akcenat se stavlja na "izraajno itanje naglas". Prepustiti dete samom sebi na ovom stadijumu razvoja italake vetine velika je greka sa dalekosenim posledicama. Jedna od dalekosenih posledica ovakve nastavne prakse je subvokalizacija, tendencija da se bezglasno izgovara tekst koji se ita. Drugim reima, subvokalizacija ograniava brzinu itanja na brzinu govora tako da veina knjiga i kurseva koji se bave brzim itanjem tvrde da se ova loa navika mora eliminisati. Praksa, meutim, pokazuje da je toliko univerzalna da je skoro nemogue eliminisati je u potpunosti. Ono to se moe postepeno je smanjivanje njenog udela (Pavlovi, 1995). Pozitivno je da se subvokalizacija moe koristiti kao pomono sredstvo za pamenje tokom itanja. Vani koncepti ili kljune rei subvokalizuju se (uzvikuju u sebi), ime se ta informacija istie u odnosu na ostale. I, najzad, poslednje pogreno uverenje kojeg se treba reiti odnosi se na korienje pomonog sredstva tokom itanja. Praksa je da dete obeshrabrujemo da koristi prst od njegovih prvih italakih koraka jer ta tehnika ometa i usporava itanje. A kada bismo videli odraslu, ozbiljnu osobu kako podvlai prstom dok ita, pomislili bismo da ne stoji ba najbolje sa inteligencijom. Uobiajeno je, meutim, da, sem pri normalnom itanju, koristimo prst ili olovku u svakoj italakoj situaciji (pretraivanje renika ili enciklopedije, korienje telefonskog imenika, itanje tabela i grafikona, sabiranje kolone brojeva, obraanje panje na vana mesta u tekstu...). Ko je u pravu? Toni Buzan smatra da je voenje oiju viestruko korisna tehnika jer smanjuje regresivne pokrete, poveava koncentraciju, omoguava da se proiri broj rei koje se primaju u jednoj fiksaciji i manje je naporna za oi.

Trei segment znanja koja pomau u postizanju veih brzina itanja odnosi se na ono to bismo mogli da nazovemo italaki kontekst, dakle na uslove koji olakavaju itanje. Nije re samo o fizikim uslovima, iako su oni veoma bitni. O znaaju definisanog radnog mesta, dobrog osvetljenja, poloaja tela, prikladne temperature, odsustva distraktora, ... nije potrebno posebno govoriti. U fizike

Prikaz

uslove itanje spadale bi i karakteristike teksta koji se ita: veliina strane, duina redova, veliina slova, kontrast slova i pozadine. Ali, u italaki kontekst spada, isto tako, i razvijenost i obim aktivnog i pasivnog renika itaa, jer je lini renik pokazatelj koliine materijala koju je ta osoba sposobna da asimilira. Rad na sopstvenom reniku je stalan i zahtevan posao, a ne jedna faza u obuci itanja. Najbolja strategija je proirivanje renika bazirano na prefiksima, sufiksima i korenima rei jer se tako ne samo usvajaju itave porodice rei ve se i ita osposobljava da rekonstruie znaenje i one rei sa kojom se prvi put sree. Kolika je mo ovih osnovnih renikih jedinica ilustruje podatak do kojeg je dola Doan Majninger (Minninger, 1994) sa Univerziteta Minesota. Ona je procenila da samo 14 prefiksa prua klju za tumaenje vie od 14000 rei. Naravno da je njihov znaaj neuporedivo izraeniji u engleskom, francuskom ili italijanskom jeziku koji potiu iz latinskog i u mnogo veoj meri su zasieni grkim korenima nego na jezik, ali je i na jezik dovoljno bogat elementima, pre svega, grkog i latinskog jezika da se ovakva vrsta rada na reniku isplati. Kvalitetu itanja, naroito evociranju zapamenog i razumevanju proitanog, u velikoj meri doprinose i beleke koje slue kao podsetnik ili rezime proitanog teksta. Buzan predlae mape uma kao posebnu tehniku voenja beleaka, o emu e kasnije biti vie rei. U kontekstu kvaliteta itanja, dovoljno je rei da pravilno voenje beleaka nije ropsko praenje svega to je napisano, ve selektivni proces koji treba da minimizira koliinu rei, a maksimizira koliinu zabeleenih

informacija. Najkrae reeno, dobre beleke bi trebalo voditi izborom kljunih rei, bazinih koncepata ili osnovnih ideja.

U knjizi je ukratko predstavljeno i devet tehnika meta-navoenja koje su poznate i od ranije (dvoredno krstarenje, multiredno krstarenje, retrogradno krstarenje, cik-cak, S, vertikalni talas, duplo navoenje...). Ideja je da se pomonim vizuelnim sredstvom oko tako vodi tokom itanja da se izbegnu regresivni pokreti i povea uloga vertikalnog i horizontalnog perifernog vida. Slinu funkciju ima i tzv. metronomsko itanje koje slui poveanju koncentracije (ita uhvati ritam koji mu pomae da odri brzinu itanja na konstantno visokom nivou). Ukratko, oigledno je da se "Brzo itanje" ne ita brzo. U ovaj prirunik ugraeno je mnogo vebi i sugestija za vebanje koje iziskuju, pored discipline i volje, i dosta vremena, bar, po slobodnoj proceni, 3-4 nedelje. Svaku predloenu fazu treninga prati i test brzine itanja sa testom razumevanja proitanog, ukupno 7, kao i grafikon napretka, za one stvarno uporne.

Znaaj koji brzina itanja ima, ne samo za akademskog oveka, u svetlu eksplozije informacija, nije potrebno posebno objanjavati. Autor ove kole brzog itanja ne nudi jeftinu recepturu po principu instant hrane. On itanje definie kao kompleksan, vieetapni proces koji se odvija na vie nivoa. Osnovni koraci ili elementi itanja su: prepoznavanje (znanje alfabetskih simbola), asimilacija (percepcija vizuelnog materijala i nervni putevi prenosa informacija do korteksa), intra integracija (meusobno povezivanje delova proitanih informacija), ekstra integracija (uklapanje onog to se ita u postojei sistem znanja, analiza, procena, selekcija i odbacivanje), retencija (osnovno skladitenje informacija), rekognicija (sposobnost evociranja potrebnih informacija) i komunikacija (upotreba informacija odmah ili u odreenom trenutku). Dakle, itanje je za njega proces koji je uvek i razumevanje proitanog i razmiljanje i upotrebna vrednost proitanog, a ne samo "prijem pisane rei", kako se esto tradicionalno definie ova sposobnost.

Za nekoga ko se bavi razumevanjem procesa itanja, ova knjiga je sigurno dragocen doprinos. Meutim, stil izlaganja i lakoa kojom se teorijska znanja pretau u konkretan individualni trening teko mogu da nas ostave ravnodunim. Nije lako zamisliti da e iko pregledati knjigu, a da odoli iskuenju da i sam ne proe bar kroz neku od sugerisanih strategija samoobuke u brzini itanja.

Treba rei i da smo na ovu ili neku slinu knjigu ekali predugo. Prvo izdanje knjige objavljeno je pre skoro 30 godina (1971) i do sada je u Velikoj Britaniji doivelo 4 ponovljena i adaptirana izdanja, od kojih je poslednje, ono koje je kod nas prevedeno, objavljeno 1997. godine. Nama za utehu je da je druga knjiga iz ove trilogije "Mape uma" mnogo sveija, njeno prvo i za sada jedino izdanje objavljeno je 1994. godine. Ali, mada je knjiga relativno nova, ideja je stara oko 30 godina. Mape uma su, kao tehnika pravljenja beleaka, predstavljene u nekim od ranije objavljenih Buzanovih knjiga.

Dve decenije duga istraivanja i analiza efektivnosti stilova pravljenja beleaka dala su odreen uvid u ovaj tako vaan elemenat nastave i svakog vida uenja. Preko 95% osoba u svim kolama i meu svim profesijama i uzrasnim grupama irom sveta koristi tri stila voenja beleaka: reenini ili narativni stil (jednostavno ispisivanje beleaka u narativnoj formi), stil spiska (zapisivanje ideja po

redosledu javljanja u svesti, ili po znaaju ili sluajnim redosledom) i stil numerike ili azbune skice (hijerarhijski niz sastavljen od glavnih kategorija i podkategorija). Ogroman procenat beleaka pie se samo jednom bojom, najee plavom ili crnom. Zajedniko ovim stilovima pravljenja beleaka je linearnost, potovanje gramatike i pravopisa, zatim upotreba slova, rei i brojeva od simbola i izvestan stepen analize. Osnovne mane ovih stilova pravljenja beleaka, po Buzanovom miljenju su:

Maskiranje kljunih rei. U standardnim belekama kljune rei su maskirane masom manje vanih rei, imaju ravnopravan tretman kao i sve ostale rei, razbacane su sluajnim redosledom po tekstu beleke to oteava da se prave odgovarajue asocijacije meu kljunim konceptima; Oteavanje pamenja. Jednobojne i linearno voene beleke su vizuelno dosadne, nepregledne i meusobno sline; Rasipanje vremena. Vreme se rasipa pravljenjem nepotrebno dugih beleaka, njihovim ponovnim itanjem, uenjem gotovih fraza i formulacija umesto kljunih koncepata; Neuspeh u kreativnom stimulisanju mozga. Linearna prezentacija informacija spreava mozak da pravi asocijacije, ime se oteava i kreativnost i memorisanje. Linearne beleke pravljene su kao dovrena razmiljanja, zaokruene ideje koje vie nije potrebno analizirati, evaluirati, sintetisati... Prikaz

Mape uma koriste princip organizovanja beleaka koji je inspirisan prirodnom arhitektonikom. Poto u prirodi nita nije organizovano monohromatski u linearni poredak, nema razloga da svoje (ili tue) misli organizujemo linearno, ve prirodno, putajui kljune rei da razvijaju glavne i sporedne asocijacije, da se ire i meusobno prepliu. I sama struktura mozga je zrakasta, kako bioloka, tako i pojmovna. Mapa uma uvek ima centralnu, sredinu taku i to je kljuna re, kljuni koncept ili bazina ideja. Mapa uma u sutini predstavlja asocijacije misli koje proistiu ili se vezuju za centralnu taku, predmet panje je kristalizovan u centralnoj slici iz koje se granaju glavne teme.

Lavovski deo knjige posveen je veoma detaljnim preporukama, uputstvima i sugestijama kako se prave mape uma kao i ilustracijama i primerima iz prakse. Osnovne sugestije je mogue rezimirati i veoma saeto. Prvo, dobra mapa uma trebalo bi da aktivira sve, ili to vie sposobnosti naeg mozga. To znai, koristi se jezik i drugi simboliki sistemi, brojevi, logika (niz, liste, linearnost, analiza, asocijacije), ritam, boja, slikovno izraavanje (sanjarenje, vizuelizacija), prostorno poimanje (trodimenzionalnost, getalt). Tradicionalne beleke poivaju na sposobnostima primarno lokalizovanim u levoj hemisferi, ostale su zapostavljene. Drugo, princip selekcije kljunih rei i njihovo hijerarhijsko i kolateralno ureenje mora da bude izvedeno dosledno i jasno. Kljuni koncepti su oni koji u sebi saimaju najvei broj informacija i za sebe vezuju najvei broj asocijativnih veza. Trea preporuka se odnosi na nain predstavljanja kljunih koncepata i celokupnu organizaciju mape uma. Poto je prevashodna funkcija pravljenja beleaka mnemonika, preporuka je da se u mapama uma koriste ee crtei nego rei. U sadrinskom smislu, njihov potencijal je isti. Meutim, eksperimenti sa vizuelnim stimulusima sugeriu da je prepoznavanje slika u sutini savreno. asopis "Scientific American" je 1970. godine objavio rezultate eksperimenta koji je sproveo Ralf Heber (Ralph Haber). On je svojim ispitanicima prikazao seriju od 2650 fotografskih slajdova. Vreme ekspozicije svake slike bilo je 10 sekundi. Ispitanicima je trebalo

oko 7 sati da pregledaju sve slajdove, ali je vreme prikazivanja podeljeno u nekoliko dana. U testu prepoznavanja, svakom ispitaniku su ponovo prikazani svi slajdovi, ali sada u parovima. Svaki par inio je jedan slajd koji su videli i drugi slajd, vrlo slian prvom, koji nisu prethodno videli. Tanost prepoznavanja je bila izmeu 85 i 95%. U narednim godinama, i sam Heber, ali i neki drugi istraivai (R. S. Nikerson, L. Stending) u ponovljenim eksperimentima varirali su broj izloenih fotografija, njihov sadraj i koloritnost, duinu izlaganja i svakog puta dobilali su veoma visok procenat prepoznavanja, sa ivopisnim slikama od ak 99%. Podseajui na staru izreku da je "slika vredna hiljadu rei", Buzan objanjava da vrednost slika lei u tome to one angauju irok opseg kortikalnih sposobnosti: oseaj za boju, oblik, liniju, trodimenzionalnost, strukturu, vizuelni ritam i, posebno, imaginaciju. Drugim reima, slike mnogo ee nego rei izazivaju podseanje. One su, takoe, i monije u pokretanju irokog spektra asocijacija, to pojaava kreativno razmiljanje i pamenje. Ukratko, preporuka je da se u mapama uma slike i boje koriste ee nego rei.

Pravljenje beleaka bilo koje vrste ili namene mapiranjem ima oigledne prednosti nad standardnim linearnim belekama. Takve beleke, pored mnemonike, oigledno ispunjavaju i analitiku, kreativnu, pa i konverzacijsku funkciju. Jer, podaci sadrani u njima lake se evociraju u razliitim situacijama, a mreasta struktura omoguava svaku vrstu doraivanja, usavravanja ili menjanja poetne pozicije. Ove prednosti nisu sporne. Ali, kako sami autori navode, "mapa uma je samo primarno predstavljala tehniku pamenja, dok je kasnije prirodno evoluirala u kreativnu vienamensku tehniku razmiljanja, uz teorijsku podrku Sperijevih (Sperry) istraivanja mozga i istraivanja Torensa (Torrance) i saradnika u oblasti kreativnosti". Posle paljivog itanja knjige ostaje utisak da je nategnuto i, na neki nain, preambiciozno nastojanje autora da nas ubede da su mape uma mnogo vie od jednostavnog mnemotehnikog sredstva. Pozivanje na kreativnost uglavnom je neopravdano, jer se pod kreativnou, u uem, stroem znaenju te rei, ne podrazumeva manipulisanje gotovim podacima, ma koliko ono bilo dobro organizovano i smisleno.

itaoca je lako ubediti da su mape uma veoma dobar nain organizovanja beleki i veoma dobro mnemoniko sredstvo. Sigurno je, takoe, da su mogunosti primene viestruke. Na primer, u obrazovnoj delatnosti, one mogu da koriste u pravljenju prikaza i pregleda, zatim u rezimiranju knjiga, tekstova i drugih pisanih materijala, pa u pripremama za nastavu i u konceptualizaciji ideja ili problema. Na linom planu, one mogu da pomognu u samoanalizi, reavanju problema, donoenju odluka, planiranju rasporeda... U poslovnoj komunikaciji na ovaj nain mogu da se pripremaju sastanci i prezentacije. I to sigurno nisu sva polja njihove primene. U svom komentaru knjige, Milorad Pavi napisao je: "Svet se, hteli mi to ili ne, kree od linearnosti ka ikoninosti. Budunost je u nelinearnoj komunikaciji. U komunikaciji koja se grana kao to to ine nae misli pre nego to ih zarobimo reju ili fiksacijom na hartiju, gde moraju suzbiti svoju prirodu i sabiti se u red jednog linearnog sistema".

Nije samo redosled publikovanja odredio da trea i poslednja knjiga u ovom prikazu bude "Savreno pamenje". U strogom smislu, ona ne spada u klasinu psiholoku literaturu. To, naravno, ne znai da ona nije atraktivna za itaoce. Naprotiv. Ona je u velikoj Britaniji posle objavljivanja 1984. godine, u relativno kratkom periodu od desetak godina, doivela etiri ponovljena izdanja.

Ova knjiga nema ambiciju da doprinese teorijskom ili primenjenom razmatranju problema pamenja. Njeni ciljevi sasvim su praktini i konkretni: ona nas obuava u primeni tradicionalnih i novih memorijskih sistema i sugerie naine formiranja sopstvenih.

Uvodno poglavlje objanjava poreklo laikih teorija o pamenju, po kojima su nai memorijski kapaciteti nedovoljni i skloni propadanju. Uvreeno je stanovite da sa godinama opada sposobnost zapamivanja, a ova uverenja potkrepljuju se na neki nain i saznanjima do kojih su doli psiholozi u oblasti pamenja i zaboravljanja. Autor podrava obrnutu, ne tako novu tezu, koja i meu psiholozima i neurolizima ima zagovornike, naime, da zaboravljanje ne postoji i da je ono to uobiajeno nazivamo zaboravljanjem u stvari samo nemogunost evociranja pohranjenih informacija. On je sistematizovao svedoanstva koja govore u prilog ovog stanovita:

Prikaz

Snovi. Veina ljudi ima ive snove u kojima se pojavljuju ljudi, ambijenti ili situacije o kojima nisu razmiljali godinama i desetinama godina, a slike su ipak savreno jasne sa svim bojama i detaljima kakvi su bili u stvarnosti. Ovo govori da negde u mozgu postoji skladite savrenih slika i asocijacija koje se ne menjaju tokom vremena i koje se mogu, nekim mehanizmom, aktivirati. Iznenadna spontana priseanja na dogaaje iz prolosti, takoe se deavaju veini ljudi. Ovo se esto dogaa kada posle dugog perioda posetimo, na primer, nau kolu. Okida koji moe da izazove itavu bujicu vrlo jasnih seanja moe da bude neki miris, predmet ili zvuk koji pamtimo iz tog perioda. Istraivanja pokazuju da su najbolji okidai memorijskih slika oni koji su najverniji originalu. Rus "" (ereevski). Ruski novinar ereevski koji je iveo u prvoj polovini XX veka i bio poznat po savrenom pamenju. Tokom trideset godina njega je redovno ispitivao i pratio A. Lurija koji je svoja iskustva i nalaze iz rada sa njim opisao u knjizi "Um mnemoniara". On, meutim, nije jedinstven. Istorija medicine, psihologije i obrazovanja poznaje jo slinih primera. Eksperimenti profesora Penfilda. Profesor Vilder Penfild iz Kanade doao je do svojih otkria sasvim sluajno. On je siunim elektrodama stimulisao pojedine regije mozga s namerom da lokalizuje oblasti odgovorne za epileptine napade, a pronaao je oblasti ijom se stimulacijom dobijaju izvanredno ive i detaljne slike iz prolosti. Pacijenti su naglaavali da to nije bilo samo priseanje, ve ponovno proivljavanje celokupnog iskustva koje ukljuuje mirise, zvuke, boje, ukuse i oseaj kretanja. Eksperimenti profesora Rozencvajga. Ovaj kalifornijski psiholog i neuropsihijatar je 1974. godine zakljuio da "ukoliko svake sekunde unosimo deset jedinica informacija u bilo koji normalan ljudski mozak tokom celog ivota, taj mozak bi bio do pola pun". Nalazi profesora Anokina. Profesor Pjotr Anokin, jedan od najbriljantnijih Pavlovljevih studenata doao je do podataka o broju neurona i neuronskih veza u naem mozgu, o emu je ve bilo rei. On je pokazao i da je pamenje verovatno zapisano u posebnim blokovima ili elektromagnetnim kolima, a zatim objedinjeno modanim elijama.

Iskustva na pragu ivota i smrti. Poznata su svedoanstva ljudi koji su se nalazili u situacijama opasnim po ivot da im se u momentima takozvanog poslednjeg razmatranja odvije film koji prikazuje ceo ivot i sva ivotna iskustva. Ove slike se nazivaju hipermnezijama. Fotografska memorija. Fotografsko ili ejdetsko pamenje je specifian fenomen koji ljudima omoguava da u kratkom roku savreno zapamte sve to ele. Eksperimenti sa pamenjem slika. Osnovni nalazi eksperimenata koji su radili Heber, Nikerson, Stending i drugi istraivai ve su navedeni ranije u tekstu. Memorijske tehnike, skup memorijskih ifara koje ljudima olakavaju zapamivanje. Preostalih 170 stranica knjige posveeno je objanjavaju memorijskih principa i praktinoj primeni memorijskih tehnika. italac se ui kako da razvije sopstvene ili da preuzme postojee memorijske sisteme. Knjiga ga vodi kroz razliite vebe memorisanja i testira njegovu sposobnost pamenja. Panja je usredsreena na zapamivanje nizova pojedinanih informacija, spiskova, telefonskih brojeva, rasporeda obaveza, imena i likova, istorijskih datuma, roendana i godinjica, karata iz pila. Mnogo manje panje posveeno je pamenju smislenih tekstova, gradiva i blokova gradiva.

I da se vratim dilemama postavljenim u uvodnom delu teksta. Oigledno je da je re o ozbiljnom autoru i praktiaru koji svoj rad bazira na savremenim dostignuima psihologije i neurologije. Za one koji se profesionalno bave ovim oblastima, knjige su zanimljive i upotrebljive, iako u saznajnom smislu ne donose nita novo. Novina koju one donose je stil praktine realizacije teorijskih i istraivakih naunih nalaza. Oni koji vole rad na sebi, dobili su tri dobro utemeljena vodia i obilje materijala za vebanje. Sve ove karakteristike preporuuju knjige kompetentnim itaocima.

Reference

Beck, L. J. & P. A. Carpenter (1986): Cognitive Approaches to Understanding Reading, American Psychologist, Vol. 41, 10, 1098-1105.

Minninger, D. J. (1994): Rapid Reading in Five Days, New York, Perigee Books. Pavlovi, D. (1995): Pedagoki i socijalni uslovi kvaliteta i brzine itanja u osnovnoj koli, Psiholoka istraivanja 7, Beograd, Institut za psihologiju, 191-249.

Vudvort, S. R. (1964): Eksperimentalna psihologija, Beograd, Nauna knjiga. Dragica Pavlovi-Babi