Mene ta brescica dva, sto nadsrebruju vrleti mrazne Sitonskog gorja, taj plam, oci te - zvezdani sjaj mene

te kose ko zlato, taj vrat poput slonove kosti kretnje ti, otmena put pleni, oduzima dah. Lazljivi zavodnik? Ne - sad ne opevam njegove cari, opevam tvoje, sto pad ni greh ih ne dotace jos. Mene bezazlenost tvoja ko golubica pafskih, ta cedna plasnja, ta svetost i stid cednih ustasca, ko sneg cisto ti srce, ta ljupkost i cestitost koja te krasi, tvoja darovitost, duh, sve me to osvoji. - Ne, Nije to mogla ti mati za tih devet meseci da stvori, bogova stedrih si ti s takvim vrlinama dar. Sto da tu postavljam zamke? Da ti laskave prosipam reci? Zato, da place mi sva pesma, moj labudov poj? Ucene Palade zasto vestine da redjam, da pevam spretnih ti rucica let gitare dok prebiras splet? Poljupci tvoji, da pevam, kako odisu beharom sneznim? purpur da tirski je bled, usne da rujne su te? Palada, vecno bez muza, il' Venera uprkos muzu mogle su pricama tim i nasesti. - Drugo je sad. Da si se manula stida i primila izazov, naga, doline svoje da smes pastiru da poveris svom, da si pozelela pogled da nekaznjen grli te, isto kao sto boginje sve nage da pogledam smem. Besmrtan postacu ja, samo jednom da spadne halja, pa da te sagledam svu, izdajstvo da pocinis to. Obrvala me ceznja, oh, smrvi me, slomi - nijedna druga - njih gomila - ne, spasti me ne moze. - Ti, zavet moj tebi me drzi, moj pogled je u tebi uprt, boginjo, ne hrli on zvezdama, ziza si ti. Prizor bi mogao taj da sa vrhunskog prestola spusti Jupitra, bozima svim zudnjom da uzburka grud. Prizor je taj bio mocan, da i meni skrsi svu snagu, zamka carolije te zarobi dusu mi svu. Niti mi oholost tasta, ni gordost, ni prezir, ni stara patricijska mi krv, ugled, ni ponos ni cast, Niti mi Elegija valovite kose, ni Feb sam, Kaliopin vec promuk'o glas - ni on ne koristi sad. Sve pred ljubavlju pada, dostojanstvo i ponos i tvoji

Prestoli gordi su, znaj, devojko, sruseni svi. Cak i Apolon je negda na livade goveda Ferska gonio, kolibe krov ubogi bese mu dom, Jupitra natera ljubav da cak perje il rogove bika uzme, da promeni lik ( ako nas ne laze mit ). Ni meni moja Erato moj ponizan ne odbi pinos, devojce, Ljubavni igo necemo odbiti mi! Dole sva sujeta, gordost! Katoni, daleko vas bilo! Dole licemerje to s bradurinom gnusnom, o, ne! Nikakav ozbiljan savet, ubedjivanje, strogost ne vredi, krotkom pokornoscu tek ljubav svoj postize cilj. Prepliva bujicu plivac kad pokorno poda se toku, stihijom morskom svoj put savladjuje on, kroti, ona i hirkansku zver stisa, da podvije rep. Odvaja grane od stabla pokornost, da novim sad smerom rastu i cini da hrast tvrdi se svije. Ta moc tiha i blaga sta sve da ostvari kadra je? Kakve zasluge silne je sve stekla zaduzujuc svet? Veruj mi, kadra je ta, da i bogove savlada i ljude, trokraku munju i grom Jupitru otece ta. I ti ces tako, ko vosak pod ucinim ucenim palcem smeksati, podatna sva, zaslugom njenom, da znas! Neka si tvrdja od stene, o, Flavijo, ostra bar neces biti ( Pokornost mi to moja obecava sad ).