Marsel Prust
O \u010cITANJU
(odlomak)

Mo\u017eda u na\u0161em detinjstvu nema dana pro\u017eivljenih s tolikom potpuno\u0161\u0107u kao
onih za koje smo verovali da smo ih propustili bez \u017eivota, onih koje smo
proveli uz omiljenu knjigu. Sve ono, \u010dinilo se, \u010dime su ispunjavali druge, a \u0161to
smo mi odbacivali kao prosta\u010dku prepreku za bo\u017eansko zadovoljstvo: igra
radi koje je prijatelj dolazio da nas potra\u017ei pri najzanimljivijem odlomku, p\u010dela
ili zra\u010dak dosadnog sunca koji nas sile da dignemo o\u010di sa stranice ili da
promenimo mesto, u\u017eina \u0161to su nas naterali da je ponesemo i koju smo
ostavili u blizini, na klupi, i ne taknuv\u0161i je, dok je, nad na\u0161om glavom, sunce
gubilo na snazi u plavetnilu neba, obed kada je trebalo vratiti se i kad smo
samo mislili kako da zavr\u0161imo, odmah nakon njega, prekinuto poglavlje, od
svega toga nam je \u010ditanje trebalo da dopusti da primetimo samo gnjava\u017eu,
dok je ono, naprotiv, u nas utiskivalo uspomenu toliko slatku (po na\u0161em sudu
sada dragoceniju nego ono \u0161to smo tada \u010ditali s takvom ljubavlju), te, ako
nam se i danas dogodi da ponovo prelistamo te davne knjige, \u010duvamo ih
samo kao jedine kalendare umaklih dana, i u nadi da je na njihovim
stranicama odraz mesta na kojima smo boravili i mrtvaja koje vi\u0161e ne
postoje.

Ko se poput mene ne se\u0107a \u010ditanja iz doba raspusta, kad sam se uzastopce
skrivao svih onih sati u danu koji behu dovoljno mirni i nepovredivi da mogu
da pru\u017ee uto\u010di\u0161te. Izjutra, po povratku iz parka, kad su svi drugi \u201eizlazili u
\u0161etnju", \u0161mugnuo bih u trpezariju, gde, sve do jo\u0161 dalekog \u010dasa za ru\u010dak,
niko nije zalazio osim stare, prili\u010dno \u0107utljive Felisije, i gde sam za drugare,
duboke po\u0161tovaoce \u010ditanja, imao jedino oslikane tanjire oka\u010dene na zidu,
kalendar sa nedavno istrgnutim listom za ju\u010dera\u0161nji dan, zidni sat i pe\u0107 koja
je govorila ne tra\u017ee\u0107i da joj se odgovara i \u010diji blagi \u017eamor li\u0161en smisla nije, za
razliku od re\u010di ljudi, na kraju podmetao naznaku re\u010dima koje \u010ditate. Sme\u0161tao
sam se na stolicu, uz malu pe\u0107 na drva, o kojoj je, tokom ru\u010dka, ujak
ranoranilac i ba\u0161tovan govorio: \u201eNije lo\u0161e! Malo vatre nije na odmet;
uveravam vas da je u \u0161est sati zdravo hladno u povrtnjaku. A eto, za osam
dana je Uskrs!" Pre ru\u010dka koji je, avaj, stavljao ta\u010dku na \u010ditanje, imao sam jo\u0161
dva zna\u010dajna sata. S vremena na vreme \u010duo bi se \u0161um \u0161mrka odakle je tekla
voda mame\u0107i o\u010di da se podignu k njoj i da je gledaju kroz zatvoren prozor, tu,
sasvim blizu, na jedinoj stazi ba\u0161tice ogra\u0111ene ciglama i fajansom, u
polumesecu ivi\u010dnih pojaseva danino\u0107i: ubrane danino\u0107i, kako se \u010dinilo, u
svojim prelepim baldahinima, nebesima raznobojnim i nalik na odraze vitra\u017ea
crkve koja se katkad videla izme\u0111u seoskih krovova, nebesima tu\u017enim \u0161to su
se pojavljivali pred oluju, ili nakon nje, suvi\u0161e kasno, kad se dan bli\u017eio kraju.
Na \u017ealost, kuvarica je dolazila prerano, da postavi sto; kad bi jo\u0161 to u\u010dinila

bez re\u010di! Ali mislila je da mora da govori: \u201eTako vam nije ba\u0161 udobno; da vam
pribli\u017eim sto\u010di\u0107?" I nije dovoljno odgovoriti: \u201eNe, hvala lepo", trebalo ju je bez
okoli\u0161enja zaustaviti i iz daljine vratiti svoj glas, koji je, unutar usana,
ponavljao bez \u0161uma, klize\u0107i, sve re\u010di koje su o\u010di pro\u010ditale; trebalo je
zaustaviti ga, pustiti ga da izi\u0111e, i, kako bi se uljudno reklo: \u201eNe, hvala lepo",
pridati mu izgled uobi\u010dajenog \u017eivota, ton odluke, koji je bio izgubio. Sat je
prolazio; \u010desto, dugo pre ru\u010dka, po\u010dinjali bi da pristi\u017eu u trpezariju oni koji su,
umoriv\u0161i se, skratili \u0161etnju, \u201epored Crkve", ili oni koji nisu tog jutra ni ulazili,
jer su \u201eimali da pi\u0161u". Lepo bi rekli: \u201eNe\u0107u da ti smetam", ali bi istog \u010dasa
po\u010deli da se pribijaju uz pe\u0107, da razgledaju \u010dasovnik, objavljuju kako ru\u010dak
ne\u0107e biti lo\u0161. Sasvim razli\u010dito bili su primljeni onaj ili ona koji su se \u201ezadr\u017eali
da pi\u0161u", pa se govorilo: \u201eZavr\u0161ile ste va\u0161u malu prepisku", sa sme\u0161kom, ili, u
slu\u010daju po\u0161tovanja, tajne, poroka i obzira, kao da je ta \u201eva\u0161a mala prepiska"
bila dr\u017eavna tajna, povlastica, sre\u0107a i nelagodnost u isti mah. Poneki su, ne
\u010dekaju\u0107i dalje, zauzimali unapred svoja mesta za stolom. Samo, to je bilo
\u017ealosno, jer bi zna\u010dilo lo\u0161 primer za ostale, koji bi otuda poverovali da je ve\u0107
podne, \u0161to bi smesta mojim roditeljima dalo izgovor za sudnju re\u010d: \u201eHajde,
zatvaraj knjigu, daj da se ru\u010da". Sve je bilo spremno, sav pribor za jelo
postavljen na stolnjak gde je jedino nedostajalo ono \u0161to \u0107e se doneti na kraju
obeda, staklena naprava u kojoj su ujak vrtlar i kuvar sami pripremali kafu za
stolom, cevasta i slo\u017eena kao kakav instrument iz fizike, koji lepo miri\u0161e, i u
kojem je prijatno gledati kako kroz stakleni poklopac iznenadno klju\u010danje
ispu\u0161ta u zamagljene cev\u010dice mirisni i tamni prah; tako\u0111e, kremu i jagode
me\u0161ao je isti ujak, uvek u podjednakim srazmerama, sve do istog potrebnog
rumenila postignutog s iskustvom bojad\u017eije i predvi\u0111anjem sladokusca. Kako
mi je ru\u010dak izgledao otegnut! Sestra moje bake okusila bi iz tanjira samo da
bi dala svoj sud, uz ljupkost koja je podnosila, ali nije prihvatala protivljenje.
Za roman, za stihove, stvari u koje se veoma dobro razumela, uvek se
oslanjala, s nekom \u017eenskom smerno\u0161\u0107u, na mi\u0161ljenja upu\u0107enijih. Verovala je
da je to klizavo podru\u010dje hira gde ukus pojedinca ne mo\u017ee da utvrdi istinu. Ali
u stvarima \u010dija je pravila i na\u010dela nau\u010dila od svoje majke, o na\u010dinu kako se
spremaju neka jela, kako se sviraju Betovenove sonate i prima sa
ljubazno\u0161\u0107u, ona je bila ube\u0111ena da ima ta\u010dnu predstavu savr\u0161enstva i da
mo\u017ee da proceni pribli\u017eavaju li se drugi tome manje ili vi\u0161e. Za tri stvari,
uostalom, savr\u0161enstvo je bilo skoro isto: bila je to neka vrsta jednostavnosti u
sredstvima, umerenost i ljupkost. S u\u017easom je odbijala da se za\u010dinjuju jela
koja to u krajnjem slu\u010daju nisu iziskivala, da se s prenemaganjem i
zloupotrebom svira pedalima, da se \u201epri primanju" iskora\u010di iz potpune
prirodnosti i govori o sebi s preterivanjem. Od prvog zalogaja, prvih nota,
obi\u010dne pozivnice, umi\u0161ljala je da zna da li ima posla s dobrom kuvaricom,
istinskim muzi\u010darem, lepo vaspitanom \u017eenom. \u201eMo\u017ee ona da ima mnogo vi\u0161e
prstiju od mene, ali nema ukusa kad ovaj jednostavni andante svira tako
naduveno." \u201eMo\u017ee biti da je ona sjajna \u017eena, puna kvaliteta, ali nedostatak je
takta govoriti o sebi u ovim okolnostima." \u201eTa je kuvarica mo\u017eda ume\u0161na, ali
ne zna da spremi biftek sa krompirima." Biftek s krompirima! komad s
idealnog takmi\u010denja, te\u017eak sa same svoje jednostavnosti, vrsta \u201ePateti\u010dne

sonate" kuhinje, gastronomski ekvivalent onome \u0161to je, u dru\u0161tvenom \u017eivotu,
poseta dame koja dolazi da vas pita za savet o ne\u010dem iz doma\u0107instva i \u0161to, u
tako prostom \u010dinu, mo\u017ee da u potpunosti poka\u017ee postojanje, ili nedostatak,
obzira i obrazovanja. Moj deda je bio tako samoljubiv da je \u017eudeo da svako
jelo uspe, a tako se malo razumevao u kuhinju da bi uop\u0161te i znao kad je
ispalo lo\u0161e. Pristajao je da je toga ponekad i bilo, uostalom vrlo retko, ali
samo usled \u010distog udela slu\u010dajnosti. Nasuprot tome, vazda osnovane
zamerke bakine sestre nagove\u0161tavale su da kuvarica nije znala da spremi
jelo, \u0161to se mom dedi \u010dinilo osobito nepodno\u0161ljivim. \u010cesto, da bi se izbegla
rasprava s njim, bakina sestra, nakon \u0161to je usiljeno okusila jelo, nije davala
svoje mi\u0161ljenje, stavljaju\u0107i nam smesta time do znanja da ono nije povoljno.
\u0106utala je, ali smo u njezinim blagim o\u010dima \u010ditali nepokolebljivo negodovanje,
\u0161to je imalo za u\u010dinak da je moj deda padao u jarost. Podme\u0161ljivo je tra\u017eio da
ka\u017ee svoj sud, bivao nestrpljiv od njezine \u0107utnje, navaljivao s pitanjima, ljutio
se, ali smo ose\u0107ali da \u0107e je pre pretvoriti u mu\u010denicu nego \u0161to \u0107e je prisiliti
da se ispovedi dedi: da me\u0111ujelo nije bilo dovoljno zasla\u0111eno.

Nakon ru\u010dka moje se \u010ditanje nastavljalo istog \u010dasa iznova; posebno ako je
dan bio pomalo vreo, penjao sam se da se \u201epovu\u010dem u sobu", \u0161to mi je
dozvoljavalo, da se tesnim, malim stepeni\u0161tem, na\u0111em brzo u sobi, na
jedinom spratu, tako niskom da se s prozora moglo detinjim skokom iskora\u010diti
pravo na ulicu. I\u0161ao bih da zatvorim prozor, ali nisam uspevao da izbegnem
pozdrav trgovca oru\u017ejem od preko puta, koji je, pod izgovorom da spu\u0161ta
tendu, dolazio svakoga dana posle ru\u010dka da popu\u0161i cigaretu ispred ulaza i da
ka\u017ee dobardan prolaznicima \u0161to su se, katkad, zaustavljali da popri\u010daju.
Teorije Viljema Morisa, koje su tako \u010desto primenjivali Mejpl i engleski
dekorateri, obznanjivale su da je soba lepa samo pod uslovom da su u njoj
stvari nama od koristi, i da sve korisne stvari, pa bio to obi\u010dan klin, ne smeju
biti sakrivene, ve\u0107 vidljive. Iznad kreveta u bakrenim trouglovima i sasvim
otkrivene, na golim zidovima higijenske sobe, nekoliko reprodukcija remek-
dela. Sude\u0107i po na\u010delima te estetike, moja soba nije bila ni najmanje lepa, jer
je bila puna stvari koje ne bi mogle ni\u010demu da slu\u017ee i koje su srame\u017eljivo
prikrivale, ote\u017eu\u0107i upotrebu do krajnjih granica, one \u0161to su jo\u0161 mogle biti
ne\u010demu na korist. Ali upravo usled tih stvari, koje nisu bile tu radi moje
udobnosti, ve\u0107 su, kako se \u010dinilo, tu stigle svog zadovoljstva radi, meni je
moja soba izgledala puna lepote. One visoke bele zavese \u0161to su skrivale od
pogleda le\u017eaj sme\u0161ten kao u dnu nekog svetili\u0161ta; gomila pokriva\u010da za noge
od marselina, jorgana s cveti\u0107ima, jastu\u010dnica od batista, pod kojom je
i\u0161\u010dezavao dan, poput oltara u maju pod vencima i cve\u0107em, a koju bih, uve\u010de,
da bih mogao da zaspim, s pa\u017enjom polagao na fotelju gde je mogla da
provede no\u0107; uz le\u017eaj, trojstvo \u010da\u0161e s plavom \u0161arom, sli\u010dne posude za
slatki\u0161e i boce (sasvim ispra\u017enjene drugi dan po mom dolasku po nare\u0111enju
tetke, koja se pla\u0161ila da me ne vidi kako je \u201eprosipam"), vrste kultnih
instrumenata - skoro isto tako svetih kao dragocena te\u010dnost od narand\u017einog
cveta, stavljena pored, u staklenu bo\u010dicu - \u0161to nisam verovao da mi je
dozvoljeno da oskrnavim, pa \u010dak ni da je mogu\u0107e da upotrebim u li\u010dnu korist,