Gospo\u00f1i\u010din dnevnik je omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama \u010dija
hrapava crvena presvlaka podra\u017eava zmijsku ko\u017eu i u gornjem desnom uglu
nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara
\u0161to se poklanjaju devoj\u010dicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih
najbli\u017eih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uo\u010di drugog svetskog rata, ovo
je jedina donekle ukusna i privla\u010dna, jedina intimna vrsta bele\u017enice do koje se
za novac mo\u017ee do\u0107i. U ovo se uverava i Ana Drentven\u0161ek, koju u\u010denici zovu
Gospo\u00f1ica, u\u0161av\u0161i jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na
Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato \u0161to je najve\u0107a,
najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, \u010dime njoj, Nemici, uliva poverenje
i \u010dini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u
obliku opu\u0161tenog lista paprati izrezanom kvakom, izme\u00f1u dvaju izloga u
kojima su skladno i pregledno raspore\u00f1ene poslovne knjige, sveske, nalivpera,
olovke, reza\u010di i po jedna pisa\u0107a ma\u0161ina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu,
dugu, kao apoteka sve\u010dano polutamnu prostoriju, koja miri\u0161e na drvo i lepak,
obi\u00f1e jednog de\u017emekastog kupca koji zami\u0161ljeno preme\u0107e na tezgi krute
fascikle \u0161to ih pred njega spu\u0161ta, stoje\u0107i na merdevinama u crnom za\u0161titnom
ogrta\u010du, mr\u0161av i dugonog kalfa kao \u0161afran \u017eute kose, da bi se zaustavila pred
drugim, znatno starijim kalfom s nao\u010darima u okvirima od srebrne \u017eice, s
lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "\u0160ta izvolite?" ka\u017ee
ovaj, jedva rastvaraju\u0107i usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju
nad trbu\u0161\u010di\u0107em koji zate\u017ee isti onakav za\u0161titni ogrta\u010d od crnog klota kakav ima
kalfa s kosom boje \u0161afrana; odnosno "Sie wunschen?", jer ve\u0107 zna da je ona
Nemica i osvedo\u010dio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, \u0161to nije
slu\u010daj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih
izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, ve\u0107 ose\u0107a dah rata, obra\u010duna. Tada ona
stidljivo, jer joj je \u017eelja potajna, podi\u017ee glavu osen\u010denu \u0161e\u0161irom sa \u0161irokim
obodom, pru\u017ea ka\u017eiprst u crnoj glase rukavici da poka\u017ee ka gornjim policama
vi\u0161e prodav\u010deve glave koje je boja\u017eljivo ve\u0107 preletela sivim o\u010dima, i odgovara:
"Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja,
kog zapravo nema, koje je \u0161iroko kao i oznaka tra\u017eenog predmeta, jer tako
zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznaju\u0107im
izrazom zadobija poverenje gospo\u00f1a koje ovako neodre\u00f1eno, ispoma\u017eu\u0107i se
kolebljivim pokretom tra\u017ee robu koja im je potrebna, i okrenuv\u0161i se, pri\u0161av\u0161i
rafovima i izviv\u0161i se gipko, po\u010dne spretnim prstima uvis pru\u017eene ruke da vadi i
drugoj dodaje i ovom na tezgu sla\u017ee dve, tri, sedam, osam razli\u010ditih svezaka i
sve\u0161\u010dica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa po\u0161to se, dobuju\u0107i
prstom srednjakom po dnu police, presli\u0161ao da je izlo\u017eio ceo izbor, okrene se
da ih rasporedi po tezgi, otvaraju\u0107i poneku i pu\u0161taju\u0107i kroz prste njene listove,
kao \u0161to prodavac cipela savijaju\u0107i im lub i \u00f1on pokazuje kako su meke i lake.
Gospo\u00f1ica me\u00f1utim brzo klizne pogledom preko sivih i za\u0161titno-maslinastih
korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko
\u010dijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori;
njeni kruti, \u017eu\u0107kasti listovi od delovodni\u010dke hartije zakrckaju padaju\u0107i jedan
preko drugog. "\u0160ta staje ova?" I po\u0161to prodavac saop\u0161ti cenu, spu\u0161ta svesku
na tezgu. "Uze\u0107u je". Kopa po torbici i pla\u0107a, dok on poletno uvija svesku u

belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je ku\u0107i. Onde
sve\u010dano razmota hartiju, okre\u0107e svesku, lista njene \u017eu\u0107kaste, \u010dvrste stranice,
vra\u0107a se prvoj, seda za sto i, umo\u010div\u0161i pero u mastilo, ispisuje prise\u0107aju\u0107i se
datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomo\u0107u Bo\u017ejom", razume se nema\u010dki.
Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni re\u010dima kojima Gospo\u00f1ica
poku\u0161ava da uobli\u010di i osmisli sve ono \u0161to se s njom zna\u010dajno zbiva. Dok jednog
dana, 1. novembra 1940. ne napi\u0161e re\u010di "Nova bolest", kao \u0161to je ve\u0107 mnogo
puta \u010dinila, ali kako vi\u0161e nikad ne\u0107e \u010diniti, jer \u0107e ovaj nasrtaj na njeno telo
prevazi\u0107i mo\u0107i pra\u0107enja razumom. Po\u0107i \u0107e lekarima; lega\u0107e na niske otomane
prekrivene belom mu\u0161emom i, s o\u010dima prikovanim za tavanicu, odolevati
bolnim i stidnim istra\u017eivanjima znala\u010dkih prstiju. U laboratoriji doktora
Korkhamera vadi\u0107e joj iz vene i prsta krv, uzeti u \u010da\u0161u mokra\u0107e; dobi\u0107e nalaze
i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovi\u0107a, hirurga u to vreme na
vrhuncu ume\u0107a, zdepastog, \u010dvrstog pedesetogodi\u0161njaka, koji \u0107e je pou\u010diti da
ima upalu \u017eu\u010di s kamenom i odmah joj predlo\u017eiti dan operacije. "Odgovara?"
podi\u0107i \u0107e na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene,
u salo urasle o\u010di. Ona \u0107e se zaprepastiti zbog kratko\u0107e roka, tra\u017ei\u0107e vremena
za odlu\u010divanje. Ali: "Znate \u0161ta", re\u0107i \u0107e joj on uz nakriv sa\u017ealjiv osmeh, "ako
budete razmi\u0161ljali, ja vas mo\u017eda uop\u0161te ne\u0107u primiti u moj sanatorijum, jer mi
je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena \u0107e, kao grom, delovati;
Gospo\u00f1ica \u0107e po\u0107i ku\u0107i da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spava\u0107ice, vi\u0161e
\u010distih ga\u0107ica, prslu\u010de. Ne\u0161to toplo u \u010demu se mo\u017ee le\u017eati s jorganom
povu\u010denim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao \u0161to je nedavno videla u jednoj
poseti bolesnici. Ali \u0161ta? D\u017eemper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni,
radni, pa juri u grad, izme\u00f1u \u010dasova, na kojima se ujedno opra\u0161ta za
neodre\u00f1eno vreme od u\u010denika, da kupi to nekakvo toplo a ipak ne\u017eno par\u010de
ode\u0107e. Svugde joj nude grubo tkanje, dre\u010dave boje. Pada s nogu obigravaju\u0107i
radnje dok kona\u010dno ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u
prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospo\u00f1e Ekmed\u017ei\u0107, kojoj se poverava
do kraja. To je svetloljubi\u010dasti vuneni kaputi\u0107, tanak, bez kop\u010danja, sa \u0161irokim
a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod ku\u0107e, sami povuku do
lakata: ali sad ima, ipak, poslednje \u0161to joj je nedostajalo. Uto se ve\u0107 spu\u0161ta
ve\u010de, do\u00f1e joj hladno u njenoj sobici, pod igli\u0107avom svetlo\u0161\u0107u sijalice koja
nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene be\u017eivotne stvari ba\u010dene na
krevet, spremljene za spu\u0161tanje u torbu, kao u raku. Spava\u0107ica, ru\u017ei\u010dasta, pa
malo tamnija liseuse, ga\u0107ice ru\u017ei\u010daste i bele, belo prslu\u010de na kom je malo\u010das
u\u010dvrstila dugme koje je ve\u0107 davno bilo labavo. Sve \u0107e to stati u putnu ta\u0161nu s
ru\u010dkama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomisli\u0107e da je
krenula u kupovinu (mo\u017eda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj
leti prema ormanu, gde ga dr\u017ei na samom dnu, u senci obe\u0161enih haljina i
napu\u0161tenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knji\u017eica se
zacrveni, ona se ma\u0161i da je podigne i priklju\u010di kao nepredvi\u00f1enu dragocenost
onom \u0161to je nu\u017eno. Me\u00f1utim, ho\u0107e li \u017eeleti i mo\u0107i i\u0161ta upisati u dnevnik, pred
o\u010dima lekara i \u010dasnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod
jastukom, mo\u017eda \u0107e je neko otkriti, u \u010dasu njene nepa\u017enje, ili dok bude na
operacionom stolu, pa \u0107e iz nje \u010ditati nepozvani. Ona ustrepti, kao zate\u010dena
gola. A \u0161ta ako ...? Dr\u0161\u0107u\u0107i, zami\u0161lja da je umrla, a dnevnik ostaje izlo\u017een ma
kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko \u0107e ga tu na\u0107i? \u0160imokovi\u0107ka, kojoj
namerava da ostavi klju\u010d od sobe, ili sestra, po\u0161to do\u00f1e, obave\u0161tena

telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi,
bilo bi u\u017easno. Ali i neizbe\u017eno, po\u0161to dnevnik vi\u0161e ne bi mogla braniti, skrivati.
I sad vidi sebe kako le\u017ei mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, le\u017ei
nepomi\u010dna i obezbojena, ne znaju\u0107i ni\u0161ta, a ovde stoji njen dnevnik, njena
tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na
grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakav\u0161i. Prvi put istinski shvata da \u0107e
mo\u017eda umreti, i \u0161ta to zna\u010di: potpunu samo\u0107u, potpunu prepu\u0161tenost, potpuno
neznanje, nemo\u0107 da za sebe bilo \u0161ta u\u010dini. Pla\u010de dugo, duboko u ve\u010de, sama u
svojoj sobi, gde se gvozdena pe\u0107kica davno ohladila. Zna da joj to \u0161kodi, ali ne
mo\u017ee druk\u010dije nego da pla\u010de i pla\u010de, sve dok se, oko pono\u0107i, iznurena, ne
zavu\u010de, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je jo\u0161 i u snu potresali iskidani
jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da zalo\u017ei, da se opere, obu\u010de, da raspodeli
kom\u0161inicama du\u017enosti koje \u0107e sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje
se i po\u00f1e. O dnevniku odluka jo\u0161 uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj
nagloj jutarnjoj vatri, pre no \u0161to je bude ugasila sipaju\u0107i na nju vode, kao \u0161to
namerava? Od tog \u010dina sujeverno se uste\u017ee, \u010dini joj se da bi njime prizvala
smrt: evo me, do\u00f1i, ni\u010deg vi\u0161e nemam. Onda pomi\u0161lja da u svesku ne\u0161to
upi\u0161e, pod dana\u0161njim datumom, ne\u0161to pribrano, obave\u0161tenje o svom odlasku,
da malo otupi ranije razne\u017eenosti koje je suvi\u0161e otkrivaju, bar kako ih pamti.
Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa vi\u0161e ne bi smogla snage da krene
(a mo\u017eda bi to i bilo bolje, pomi\u0161lja), i tako, jer vi\u0161e ni vremena nema za
dvoumljenje, odlazi iz stana nere\u0161ene brige, osvr\u0107u\u0107i se, javljaju\u0107i se jo\u0161
jednom \u0160imokovi\u0107ki, koja, zate\u010dena za koritom punim nakva\u0161enog rublja,
ovla\u0161 bri\u0161e ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospo\u00f1ici \u010dini da je ve\u0107
zaboravljena. To, me\u00f1utim, nije tako, jer za siroma\u0161ki kraj u kome stanuje,
\u010dija pa\u017enja ne dose\u017ee do op\u0161tih zbivanja, njen odlazak predstavlja doga\u00f1aj, o
kom se vest \u0161iri kao kolut na vodi, pa ubrzo sti\u017ee i do u\u010deni\u010dke matere Slavice
Bo\u017ei\u0107. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad
Gospo\u00f1icom izvr\u0161ena, da ju je obavio sam doktor Boranovi\u0107, te da se
Gospo\u00f1ica u propisano vreme probudila, \u0161to zna\u010di da je operacija uspela. U
njoj se budi \u010dastoljubiva misao da se ovim povodom, kad ve\u0107 ina\u010de zaostaje za
uglednijim u\u010deni\u010dkim roditeljima, istakne ako ne polo\u017eajem i bogatstvom a ono
pa\u017enjom; vadi iz ormana sinovljevo prazni\u010dno odelo da ga o\u010detka, pegla
njegovu belu ko\u0161ulju, bele \u010darape, i predvi\u00f1a kupovinu velikog-velikog buketa
koji \u0107e te krasote upotpuniti, od cve\u0107a kog u ovo doba godine ima, videla je
onomad na pijaci, narcisa i jesenjih ru\u017ea. Milinko, upitan za saglasnost, daje je
poslu\u0161no, kao uvek. U \u0161koli on se poverava Sredoju Lazuki\u0107u, a uve\u010de, na
sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne pre\u0107ute stvar kod svojih
ku\u0107a, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zami\u0161ljeni buket razgrana
se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih ru\u017ea), a Gospo\u00f1ici u belo obojenu
bolni\u010dku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma sti\u017ee \u010ditava \u00f1a\u010dka
delegacija. Ona nju prima, jer nema na\u010dina (nema snage) da je odbije, mada
se upravo od tog dana (\u010detvrtka) ose\u0107a slabo. Rana ju je sino\u0107 bolela, a danas
kao da se rasta\u010de, trunu\u0107i, po \u010ditavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska
te\u017eina, ne jede joj se, samo \u017eedni, ali joj voda ne prija, usne su joj i po\u0161to se
napije suve, trpke, nema mo\u0107i u sebi, ali je raspinje potreba da sko\u010di iz
kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okru\u017euju
krevet, pa joj se \u010dini da jo\u0161 te\u017ee dolazi do vazduha, \u010dasna sestra umesto da ih
pou\u010di odu\u0161evljava se silnim cve\u0107em i tr\u010di da prona\u00f1e ove\u0107i sud; deca grajaju,