tamo gde su ko\u0161nice na\u0161eg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao ro\u0111enim krilatim
\u017eivotinjama i skuplja\u010dima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da \u2014 ne\u0161to
"donesemo ku\u0107i". Ina\u010de, \u0161to se ti\u010de \u017eivota, takozvanih "do\u017eivljaja" \u2014 ko se od nas sa
dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim
stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni na\u0161e srce nije tamo \u2014 pa ni na\u0161e
uho! Naprotiv, kao \u0161to se neki bogom zanesen i u sebe utonuo\u010dovek, u\u010dijim u\u0161ima tek \u0161to je
odjeknulo zvono ozna\u010duju\u0107i podne sa svojih dvanaest te\u0161kih udaraca, najednom budi i pita se
"\u0161ta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekadnaknadno trljamo u\u0161i i u\u010dudu se, pometeni,
pitamo "\u0161ta smo to zapravo do\u017eiveli? Jo\u0161 vi\u0161e: kosmo mi zapravo?" i naknadno, kako
rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca na\u0161eg do\u017eivljaja, na\u0161eg \u017eivota, na\u0161eg

Moje misli oporekl u na\u0161ih moralnih predrasuda \u2014 jer o njima je re\u010d u ovom
polemi\u010dkom spisu \u2014 na\u0161li su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirci
aforizama koja nosi naslov Ljudsko, odvi\u0161e ljudsko. Knjiga za slobodne duhove, i\u010dije sam
pisanje po\u010deo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao \u0161to zastane
neki putnik, i da pa\u017eljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je moj duh dotle
pugovao. Desilo se to u zimu 1876\u201477; same misli su starije. To su ve\u0107 bile uglavnom iste
misli koje u ovoj raspravi ponovo izla\u017eem: \u2014 nadajmo se da im je ovaj podu\u017ei interval
dobrodo\u0161ao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, ja\u010de, potpunije! A\u0161t o se njih danas jo\u0161

pro\u017eimale i srastale, to poja\u010dava moju radosnu uverenost da one u meni od samog po\u010detka
nisu nastajale pojedina\u010dno, proizvoljno niti sporadi\u010dno, ve\u0107 iz jednog zajedni\u010dkog korena, iz
jedne osnovne volje saznanja koja je u dubini zapovedala, sve odre\u0111enije govorila i
postavljala sve odre\u0111enije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikuje jednom filozofu. Mi

nemamo nikakvo pravo da u bilo\u010demu budemo zapojedina\u010dno: ne smemo pojedina\u010dno ni u
zabludu padati, niti pojedina\u010dno do istine dolaziti. Naprotiv, sa nu\u017eno\u0161\u0107u s kojom drvo donosi
svoje plodove izrastaju iz nas na\u0161e misli, na\u0161e vrednosti, na\u0161ada ine, na\u0161aako i da li \u2014 sve je
to srodno i me\u0111usobno povezano i sve su to svedo\u010danstva jedne volje, jednog zdravlja, jednog
podneblja, jednog sunca. \u2014 Da livama prijaju ti na\u0161i plodovi? \u2014 Ali \u0161ta se to drve\u0107a ti\u010de?
\u0160ta se to ti\u010de nas, nas filozofa!...

Pri jednoj meni svojstvenoj nedoumici koju nerado priznajem \u2014 ona se, naime, odnosi
namoral , na sve \u0161to se dosad na zemlji slavilo kao moral \u2014 nedoumici koja se u mom \u017eivotu
pojavila tako rano, tako neizazvano, tako nezadr\u017eivo, tako u protivre\u010dnosti sa sredinom,
mojim godinama, uzorima i poreklom, da bih gotovo imao pravo da je nazovem svojim "a
priori", morale su se moja radoznalost kao i moja sumnja prili\u010dno rano zadr\u017eati na pitanju
kakvog je p o rekl a na\u0161e dobro i zlo. U stvari, problem porekla zla po\u010deo je da me prati ve\u0107 kao
trinaestogodi\u0161njeg de\u010daka: njemu sam posvetio, u godinama kad je "srce ispunjeno upola
de\u010djim igrama, upola bogom", svoju prvu literarnu de\u010dju igru, svoj prvi probni filozofski
sastav \u2014 a \u0161to se ti\u010de mog tada\u0161njegre\u0161enj a problema, ja sam, kako je i pravo, iskazao\u010dast
bogu i u\u010dinio gaocem zla. Da li je upravotako tra\u017eilo od mene moje "a priori", ono novo,
nemoralno, ili bar imoralisti\u010dko "a priori" i, ah, tako antikantovski, tako zagonetan
"kategori\u010dki imperativ" koji je govorio iz njega i za koji sam s vremenom imao sve vi\u0161e sluha,
i ne samo sluha?... Sre\u0107om, na vreme sam nau\u010dio da razlikujem teolo\u0161ku predrasudu od
moralne, pa poreklo zla nisam vi\u0161e tra\u017eio i za sveta. Ne\u0161to istorijskog i filolo\u0161kog obrazovanja,
ra\u010dunaju\u0107i tu i uro\u0111en probira\u010dki smisao za psiholo\u0161ka pitanja uop\u0161te, pretvorilo je ubrzo moj
problem u drugi: pod kojim uslovima je\u010dovek do\u0161ao do toga da su oni vrednosni sudovi dobri
i zli i kakvu vrednost imaju oni sami? Da li su oni dosad ko\u010dili ili potpomagali ljudsko
napredovanje? Jesu li oni znak o\u010dajnog stanja, osiroma\u0161enja, izopa\u010davanja \u017eivota? Ili obrnuto,
ogleda li se u njima puno\u0107a, snaga, volja \u017eivota, njegova sr\u010danost, njegovo pouzdanje,
njegova budu\u0107nost? \u2014 Na to sam nalazio u sebi mnoge odgovore i odva\u017eio se na njih,
uo\u010davao sam razlike me\u0111u vremenima, narodima, polo\u017eajima pojedinaca, specijalizovao sam
svoj problem, iz odgovora su nikla nova pitanja, tra\u017eenja, naslu\u0107ivanja, verovatno\u0107e: dok
kona\u010dno nisam do\u0161ao do sopstvene zemlje, do sopstvenog tla pod nogama, do nekog\u010ditavog
skrivenog, rastu\u0107eg, rascvetalog sveta, kao vekih tajnih vrtova o kojima niko nije smeo ni\u0161ta

naopaku i neprirodnu vrstu genealo\u0161kih hipoteza, zapravo njihovuengles ku vrstu. Ta knji\u017eica
me je privukla \u2014 onom snagom koju poseduje svaka suprotnost, svaki antipod. Naslov
knji\u017eice je bio Poreklo moralnih ose\u0107anja, njen autor dr Paul Re, godina njenog objavljivanja
1877. Mo\u017eda nikad nisam\u010ditao ne\u0161to\u010demu bih tako dosledno, od re\u010denice do re\u010denice, od
zaklju\u010dka do zaklju\u010dka, u sebi odgovarao sane, kao \u0161to je bio slu\u010daj s ovom knji\u017eicom: pa
ipak bez ikakve zlovolje i nestrpljenja. U ranije pomenutom delu na kome sam tada radio
osvrtao sam se, i kad je bila i kad nije bila prilika za to, na stavove ove knjige, ne upu\u0161taju\u0107i
se u njeno opovrgavanje \u2014 \u0161ta me se uop\u0161te ti\u010de opovrgavanje! \u2014 nego, kako i prili\u010di jednom
pozitivnom duhu, stavljaju\u0107i umesto onog \u0161to je neverovatno ono \u0161to je verovatnije, u nekim
slu\u010dajevima umesto jedne zablude neku drugu. Tada sam, kako rekoh, prvi put na videlo dana
izneo one hipoteze o poreklu kojima su posve\u0107ene ove rasprave, izneo sam ih neve\u0161to \u2014

najmanje bih to pred samim sobom hteo da prikrijem, jo\u0161 neslobodno, jo\u0161 bez sopstvenog
jezika za ove sopstvene stvari i sa mnogo ponavljanja i kolebanja. Neka se, posebno, uporedi
ono \u0161to sam u Ljudskom, odvi\u0161e ljudskom, na str. 51, rekao o dvostrukoj predistoriji dobra i
zla (naime iz kruga otmenih i kruga robova); isto tako, na str. 119, o vrednosti i poreklu
asketskog morala; tako\u0111e na str. 78, 82, II, 35 o "moralnosti morala", onoj mnogo starijoj i
iskonskijoj vrsti morala koja jetoto coelo* izvan altruisti\u010dkog na\u010dina vrednovanja (u kojem dr
Re, poput svih engleskih pisaca o poreklu morala, vidi moralni na\u010din vrednovanja po sebi);
tako\u0111e na str. 74,Put ni k str. 29, Jutarnja rumen str. 99 \u2014 o poreklu pravednosti kao
izravnanju me\u0111u pribli\u017eno jednako mo\u0107nim (ravnote\u017ea kao pretpostavka svih ugovora,
sledstveno i svakog prava); isto tako o poreklu kazne uPut ni ku, str. 25, 34, za koju
teroristi\u010dka namera nije ni bitna ni izvorna (kao \u0161to misli dr Re: \u2014 ona joj je tek umetnuta,
pod odre\u0111enim okolnostima, i uvek kao ne\u0161to sporedno, kao ne\u0161to naknadno dodato).

U stvari, upravo tada mi je na srcu le\u017ealo ne\u0161to mnogo va\u017enije od mojih ili tu\u0111ih
hipoteza o poreklu morala (ili, ta\u010dnije: ovo poslednje samo radi jedaog cilja za koji je ono
jedno od mnogih sredstava). Za mene je u pitanju bilavredno st morala \u2014 i o tome treba da se
raspravim gotovo jedino s mojim velikim u\u010diteljem \u0160openhauerom, kome se kao savremeniku
obra\u0107a ona knjiga, strast i skrivena protivre\u010dnost one knjige (jer i ona knjiga je bila
"polemi\u010dki spis"). Re\u010d je, posebno, o vrednosti "neegoisti\u010dkih" instinkata, instinkata
sa\u017ealjenja, samoodricanja, samo\u017ertvovanja koje je upravo \u0160openhauer tako dugo pozla\u0107ivao,
obogotvoravao i prenosio u onostranost dok mu kona\u010dno nisu ostale samo kao "vredaosti po
sebi" na osnovu kojih je on\u017ei\u0107ot u, pa i sebi samom,rekao ne. Me\u0111utim, upravo protiv o vi h
instinkata govorila je iz mene sve na\u010delnija podozrivost, sve dublja i dublja skepsa! Upravo tu
sam videovel i ku opasnost za\u010dove\u010danstvo, njegovo najsublimnije mamljenje i zavo\u0111enje \u2014 a
kuda to? u ni\u0161ta? \u2014 upravo tu sam ugledao po\u010detak kraja, zastoj, zamor koji se osvr\u0107e
unazad, volju koja se okre\u0107eprotiv \u017eivota, poslednju bolest koja se ne\u017eno i setno najavljuje:
shvatio sam moral sa\u017ealjenja koji se nezadr\u017eivo \u0161irio, zahvataju\u0107i\u010dak i filozofe i povla\u010de\u0107i ih
u bolest, kao najneugodniji simptom na\u0161e sve neugodnije evropske kulture, kao njen
zaobilazni put ka jednom novom budizmu? Ka jednom budizmu Evropljana? ka \u2014

njegovu vrednost: filozofi su se dosad slagali upravo u tome da je sa\u017ealjenje bezvredno.
Navodim samo Platona, Spinozu, Laro\u0161fukoa i Kanta,\u010detiri duha ne mo\u017ee biti razli\u010ditija, ali
saglasna u jednom: u nipoda\u0161tavanju sa\u017ealjenja.

Na prvi pogled bi se reklo da je ovaj problemvredno sti sa\u017ealjenja i morala sa\u017ealjenja
(ja sam protivnik sramnog modernog razne\u017eavanja ose\u0107anja) ne\u0161to sasvim zasebno, neki
upitnik za sebe; ali ko jednom tu zastane, konau\u010di tu da postavlja pitanja, tome\u0107e se desiti
ono \u0161to se desilo meni: \u2014 otvara mu se \u0161irok novi vidik, jedna mogu\u0107nost ga spopada kao
neka vrtoglavica, izbija svaka vrsta nepoverenja, podozrenja i straha, vera u moral, u svaki
moral se koleba \u2014 i na kraju se ogla\u0161ava nov zahtev. Pa iska\u017eimo ga, taj novi zahtev: nama je
potrebnakri t i ka moralnih vrednosti, samu vrednost ovih vrednosti treba jednom staviti pod