Pretpostavimo da je istina \u017eena \u2014 kako? Zar se ne sumnja s razlogom da su se svi
filozofi ukoliko su bili dogmati\u010dari, slabo razumevali u \u017eene? Da su grozna ozbiljnost i
nespretna nametljivost s kojima su oni dosad obi\u010dno prilazili istini bile nezgrapno i
nepodobno sredstvo upravo za pridobijanje \u017eene? Izvesno je da se istina nije dala osvojiti \u2014
pa svaka vrsta dogmatike stoji danas beznadno smrknuta i obeshrabrena.A ko uop\u0161te jo\u0161 stoji!
Ima, naime, podrugljivaca koji tvrde da je ona pala, da svaka dogmatika le\u017ei na tlu, jo\u0161 vi\u0161e \u2014
da je svaka dogmatika na umoru. Ozbiljno govore\u0107i ima dobrih razloga za nadu da je
svekoliko dogmatisanje u filozofiji, ma kako se pravilo sve\u010danim, kona\u010dnim i
neprikosnovenim, bilo samo bezazlena detinjarija i po\u010detni\u0161tvo; i mo\u017eda je vrlo blizu vreme
kad\u0107e se opet, ko zna po koji put, shvatiti\u0161t a je zapravo bilo dovoljno da se polo\u017ei kamen-
temeljac za tako uzvi\u0161ene i bezuslovne filozofske gra\u0111evine koje su dogmati\u010dari dosad
podizali \u2014 neka narodna praznoverica od pamtiveka (kao ona o du\u0161i koja u vidu praznoverice
o subjektu i misaonomja ni danas jo\u0161 nije prestala da stvara pometnju), mo\u017eda neka igra re\u010di,
neka zabluda kojoj je kumovala gramatika, ili neko veoma smelo uop\u0161tavanje vrlo uskih, vrlo
li\u010dnih, vrlo ljudskih, odvi\u0161e ljudskih\u010dinjenica. Mo\u017eda je filozofija dogmati\u010dara bila samo
obe\u0107anje za naredne milenijume: kao \u0161to je u jo\u0161 ranije vreme bila astrologija za\u010dije je usluge
utro\u0161eno rada, novca, o\u0161troumnosti i strpljenja mo\u017eda vi\u0161e nego ranije za bilo koju stvarnu
nauku \u2014 njoj i njenim "nadzemaljskim" pretenzijama imamo zahvaliti za monumentalni stil
gra\u0111evinarstva u Aziji i Egiptu. Izgleda da sve velike stvari, da bi se s ve\u010dnim zahtevima
urezale u srce\u010dove\u010danstvu, moraju najpre pro\u0107i svetom kao\u010dudovi\u0161ne i grozne nakaze: jedna
od njih bila je dogmatska filozofija, na primer vedanta-u\u010denje u Aziji, platonizam u Evropi.
Ne budimo nezahvalni prema njoj i pored toga \u0161to se mora priznati da je dosad najgora,
najmu\u010dnija i najopasnija od svih zabluda bila zabluda dogmati\u010dara: naime, Platonova
izmi\u0161ljotina o\u010distom duhu i o dobru po sebi. Ali sada kad je ona savladana, kad je Evropa
odahnula od ove more i u najmanju ruku mo\u017ee da u\u017eiva u jednom zdravijem snu, sad smo mi,

sveta, na Platonu? Da ga nije pokvario opaki Sokrat? Da Sokrat ipak nije kvario omladinu?
Da nije zaslu\u017eio svoju kukutu?" \u2014 Ali borba protiv Platona, ili da ka\u017eemo to razumljivije, i
za "narod", borba protiv hiljadugodi\u0161njeg hri\u0161\u0107ansko-crkvenog pritiska \u2014 jer hri\u0161\u0107anstvo je
platonizam za "narod" \u2014 urodila je u Evropi divnim naponom duha kakvog na zemlji jo\u0161 nije
bilo: tako zategnutim lukom mo\u017ee se strela sad odapeti i na najudaljenije ciljeve. Istina,
evropski\u010dovek ose\u0107a taj napon kao nepodno\u0161ljivo stanje; ve\u0107 dvaput je u velikom stilu
u\u010dinjen poku\u0161aj da se luk popusti: jednom pomo\u0107u jezuitizma, drugi put pomo\u0107u demokratske
prosve\u0107enosti: ova je slobodom \u0161tampe i\u010ditanjem novina mogla zaista posti\u0107i da duh sebe
vi\u0161e ne ose\u0107a tako olako kao "muku"! (Nemci su prona\u0161li barut \u2014 svaka\u010dast! Ali oni su to
opet izravnali \u2014 prona\u0161li su \u0161tampu.) A mi, po\u0161to nismo ni jezuiti ni demokrati,\u010dak nismo

dovoljno ni Nemci, midobri Evropljani i slobodni, veo ma slobodni duhovi \u2014 mi je jo\u0161 i
danas imamo, svu tu muku duha i svu napetost njegovog luka! A mo\u017eda i strelu, zadatak, ko
zna?Cilj. . .

Volja za istinom koja\u0107e nas navesti jo\u0161 na mnoge smele poduhvate, ona\u010duvena
istinoljubivost o kojoj su svi filozofi dosad govorili s po\u0161tovanjem: kakva nam sve pitanja ova
volja za istinom nije ve\u0107 postavljala! Kakva\u010dudna, te\u0161ka, zagonetna pitanja! To je ve\u0107 duga
pri\u010da \u2014 pa ipak se\u010dini kao da je tek po\u010dela. Pa kakvo\u010dudo onda ako smo na kraju evo i
nepoverljivi, gubimo strpljenje, nestrpljivo se osvr\u0107emo? Da se imi kod ove Sfinge malo
pou\u010dimo kako se postavljaju pitanja? Ako je to zapravo \u0161to nam tu postavlja pitanja?\u0160ta je to
u nama \u0161to ho\u0107e "ka istini"? U stvari, podugo smo se zadr\u017eali pred pitanjem o uzroku ove
volje, dok najzad nismo sasvim stali pred jednim jo\u0161 temeljnijim pitanjem. Upitali smo se o

problem? Ko je od nas ovde Edip? I Sfinga? To je susret, kako se\u010dini, pitanja i upitnika. A
treba li poverovati da\u0107e nam se na kraju u\u010diniti da problem nije dosad jo\u0161 nikad ni postavljen
\u2014 kao da smo ga mi prvi put videli, uo\u010dili, usudili se na to? Jer to je veoma smeo poduhvat,
mo\u017eda\u010dak smelijeg i nema.

"Kako bi ne\u0161tomoglo nastati iz svoje suprotnosti? Na primer, istina iz zablude? Ili volja
za istinom iz volje za obmanom? Ili nesebi\u010dan\u010din iz koristoljubivosti? Ili\u010disto sun\u010dano
posmatranje mudraca iz pohlepnosti? Takvo nastajanje je nemogu\u0107no; ko o tome sanja,
budala je,\u010dak i ne\u0161to gore; stvari najvi\u0161e vrednosti moraju imati drugo,sopst veno poreklo \u2014
iz ovog prolaznog, zavodljivog, varljivog malog sveta, iz ovog spleta ludila i po\u017eude, one se
ne mogu izvesti! \u0160tavi\u0161e, u krilu bi\u0107a, u neprolaznom, u skrivenom bogu, u ,stvari po sebi' \u2014

po kojoj se uvek mogu prepoznati metafizi\u010dari svih vremena; ta vrsta ocenjivanja stoji iza
svih njihovih logi\u010dkih postupaka; iz te njihove \u201evere" proisti\u010du njihova nastojanja oko
"znanja", oko onog ne\u010dega\u010demu se na kraju sve\u010dano daje naziv "istina". Osnovna vera
metafizi\u010dara je vera u suprotnosti vrednosti. A ni najopreznijima me\u0111u njima nije palo na um
da ve\u0107 ovde na pragu, gde je bilo najpotrebnije, posumljaju:\u010dak i kad su se hvalili onim

zatim da one narodske ocene i vrednosne suprotnosti na koje su metafizi\u010dari udarili svoj pe\u010dat
nisu mo\u017eda samo povr\u0161ne ocene, samo privremene perspektive, pored toga mo\u017eda jo\u0161 samo iz
jednog ugla, mo\u017eda odozdo navi\u0161e, kao iz \u017eablje perspektive, da se poslu\u017eimo izrazom
uobi\u010dajenim kod slikara? Pri svakoj vrednosti koja se mo\u017ee pridati istinitom, pravom,
nesebi\u010dnom: bilo bi mogu\u0107no da se prividu, volji za obmanom, koristoljubivosti i pohlepi
pripi\u0161e za ceo \u017eivot vi\u0161a i osnovnija vrednost. Bilo bi\u010dak mogu\u0107no i to da seono \u0161to\u010dini
vrednost onih dobrih i cenjenih stvari sastoji ba\u0161 u tome da je na neki na\u010din srodno, povezano,

spleteno, mo\u017eda\u010dak su\u0161tinski jednako s onim lo\u0161im, prividno suprotnim stvarima. Mo\u017eda! Ali ko bi se jo\u0161 baktao takvim opasnim Mo\u017eda! Za to se mora sa\u010dekati da stigne nov rod filozofa, takav koji\u0107e imati neki druk\u010diji, suprotan ukus i druk\u010diju sklonost nego dosada\u0161nji \u2014 filozofi tog opasnog Mo\u017eda u svakom pogledu. I najozbiljnije govore\u0107i: ja vidim da takvi novi filozofi dolaze.

Po\u0161to sam dovoljno dugo gledao filozofima izme\u0111u redova i pratio ih od re\u010di do re\u010di
velim sebi: najve\u0107i deo svesnog mi\u0161ljenja jo\u0161 se mora svrstati u instinktivnu delatnost,\u010dak i
kad je re\u010d o filozofskom mi\u0161ljenju; moram druk\u010dije misliti o tome kao \u0161to druk\u010dije mislimo u
pogledu nasle\u0111ivanja i onog \u0161to je "uro\u0111eno". Kao \u0161to akt ro\u0111enja malo zna\u010di u celom procesu
i razvoju nasle\u0111ivanja, isto tako je "svest", u bilo kom presudnom smislu, malo

i na odre\u0111eni kolosek sateruju njegovi instinkti. Isto tako, iza svekolike logike i njene prividne
samostalnosti u kretanju stoje vrednosne ocene, jasnije re\u010deno, fiziolo\u0161ki zahtevi za odr\u017eanje
odre\u0111enog na\u010dina \u017eivota. Na primer, da odre\u0111eno vi\u0161e vredi od neodre\u0111enog, daje privid
manje vredan od "istine": takve ocene bi, pri svoj njihovoj regulativnoj va\u017enosti zanas, mogle
ipak da budu samo ocene na prvi pogled, neka vrstani ai seri e* koja mo\u017ee biti neophodna
upravo za odr\u017eanje bi\u0107a kakva smo mi. Pod pretpostavkom, naime, da nije ba\u0161\u010dovek "mera
stvari"...

La\u017enost jednog suda nije za nas jo\u0161 nikakav prigovor protiv suda; u tome na\u0161 novi jezik
zvu\u010di mo\u017eda naj\u010dudnije. Pitanje je koliko on doprinosi podsticanju i odr\u017eanju \u017eivota, odr\u017eanju
vrste, mo\u017eda\u010dak negovanju vrste; i mi smo u na\u010delu skloni tvrdnji da su nam najpogre\u0161niji
sudovi (u kakve spadaju sinteti\u010dki sudovi a priori) najpotrebniji, da bez prihvatanja logi\u010dkih
fikcija, bez merenja stvarnosti prema\u010disto izmi\u0161ljenom svetu bezuslovnog, samom sebi
jednakom, bez stalnog krivotvorenja sveta uz pomo\u0107 broja,\u010dovek ne bi mogao \u017eiveti \u2014 da bi
odricanje od la\u017enih sudova bilo odricanje od \u017eivota, poricanje \u017eivota. Neistinu priznati kao
uslov \u017eivota, to odista zna\u010di opasno suprotstavljanje uobi\u010dajenom ose\u0107anju vrednosti; a
filozofija koja se na to odva\u017ei, stavlja se ve\u0107 samim tim s one strane dobra i zla.

Ono \u0161to\u010doveka izaziva da na sve filozofe gleda pola nepoverljivo pola podrugljivo nije
to \u0161to ve\u0107 nebrojeno puta otkriva koliko su nevini \u2014 kako se\u010desto i lako zale\u0107u , i gre\u0161e,
kratko re\u010deno, njihove detinjarije i detinjastost \u2014 nego to \u0161to ne postupaju dovoljno po\u0161teno,
\u0161to svi skupa di\u017eu veliku i\u010dednu buku\u010dim se ma i izdaleka pokrene pitanje istinoljubivosti.
Svi se postavljaju tako kao da su sopstvena mi\u0161ljenja otkrili i do njih do\u0161li samorazvojem
neke hladne,\u010diste, bo\u017eanski nezainteresovane dijalektike (za razliku od misti\u010dara svake vrste
koji su po\u0161teniji od njih, i budalastiji \u2014 oni govore o "inspiraciji"): dok u stvari naknadno
tra\u017eenim razlozima brane neki unapred zauzet stav, neku pomisao, "nadahnu\u0107e", ve\u0107inom
neku intimnu \u017eelju, pre\u010di\u0161\u0107enu i prikazanu u apstraktnom ruhu; svi su oni advokati koji ne bi
hteli da se tako zovu, i to ve\u0107inom\u010dak prevejani zagovornici svojih predrasuda koje nazivaju