8

DOBIJANJE SIROVOG GVODJA, ELIKA I LIVENOG GVODJA

Tehniki isti metali dobijaju se iz njihovih ruda metodama pirometarulgije, elektrometalurgije, hidrometalurgije ili njihovim kombinacijama. Ova problematika je vie metalurke prirode1, pa se zato ovde daju samo neophodni podaci potrebni za bolje razumevanje razliitih postupaka sekundarne prerade metala kojima se bavi mainska (mehanika) tehnologija (livenje, kovanje, zavarivanje, mainska obrada, sinterovanje). Prvobitni zadatak metalurgije bio je pronalaenje sirovina za dobijanje metala, dok to danas pripada geologiji i rudarstvu. Neki metali nalaze se u zemljinoj kori kao prirodni (samorodni) isti metali (Au, Ag, Pt), a drugi su hemijski vezani sa razliitim elementima u obliku ruda. Gvodje je dosta rasprostranjeno u zemljinoj kori (4.7%) uglavnom u stenama, ilovai, glini, ali u malim koncentracijama, pa ne dolazi u obzir da se odatle eksploatie. Elementarno gvodje nalazi se u prirodi veoma retko; u sitnim zrncima kod nekih stena, kao meteorsko, tj. dolo iz svemira, koje redovno sadri 5.5-20% Ni. U ovejem organizmu ima 3 g gvodja, od toga 75% u hemoglobinu. U industrijske svrhe sirovo gvodje se dobija iz oksidnih, hidroksidnih i karbonatnih ruda gvodja: magnetita (Fe3O4) sa oko 65-70% Fe, hematita (Fe2O3) sa oko 30-50% Fe, limonita (Fe2O33H2O) sa oko 60% Fe i siderita (FeCO3) sa oko 45-50% Fe.

Metalurgija (latinski-grki), nauna grana bavi se nainom dobijanja metala iz njihovih ruda, teorijskim i praktinim ispitivanjima metala i legura kao i metodima za njihovo oplemenjivanje. 1500 godine pre Hrista sirovo gvodje je proizvodjeno duvanjem nonim mehovima, to spada u pirometalurgiju. Sutina je u redukciji oksidnih ruda pomou ugljenika iz umura ili koksa.

202

Mainski materijali

Slika 8.1 Shema visoke pei

Mnoge rude gvodja nisu podesne za direktnu preradu u sirovo gvodje, ve se iz njih najpre odstranjuje vlaga, ugljena kiselina, sumpor i druge neistoe ime se masa rude moe umanjiti za treinu. Ovaj se postupak zove obogaivanje rude (ispiranje, magnetna separacija, prenje). Ovako pripremljena i izlomljena ruda ubacuje se u visoku pe (sl. 8.1), da bi se iz zagrejane rude odstranio kiseonik i proizvelo sirovo gvodje. To se postie ne samo zagrevanjem rude i krenjaka (CaCO3) u pei ve i delovanjem redukcionog agensa, tj. supstancije koja se sjedinjuje sa oslobodjenim kiseonikom. Kao sredstvo za zagrevanje i redukciju od davnina je ko-

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

203

rien drveni ugalj (umur), a danas uglavnom koks1, i u poslednje vreme i prirodni gas. U metalurkom pogledu umur je bolji od koksa jer ne sadri sumpor, ali se pod teretom rude mrvi i gasi vatru te se moe upotrebiti samo za manje pei. Neznatan broj pei na umur i danas radi (vedska, Rusija) dajui proizvode visokog kvaliteta. I najstarije pei kao i savremene visoke pei pune se naizmenino gorivom (koks za visoke pei), gvozdenom rudom i krenjakom. Materije kojima se pe jednokratno puni zovu se ara, a samo punjenje zove se ariranje. Kad se krenjak pomea sa gvozdenom rudom, u visokoj pei deluje kao topitelj, tj. vezuje jalovinu2 iz rude, sniava temperaturu topljenja vezanih neistoa i omoguuje da one isplivaju iznad metala. Sirovo gvodje se isputa kroz otvor na samom dnu pei, priblino na svakih 45 h po 400-500 t tako da dnevna produkcija iznosi 1800-2000 t (za 24 h). Prethodno se kroz neto vii otvor isputa ljaka (zgura sastava SiO2, CaO, Al2O3 i dr.). Pe se odozgo povremeno dopunjuje naizmeninim ubacivanjem smese gvozdene rude i topitelja i posebno koksa. U visokoj pei odvija se redukcija oksidnih gvozdenih ruda postepeno tako to najpre vii oksidi prelaze u nie po shemi: Fe2O3 Fe3O4 FeO . Siderit se takodje prethodnim prenjem rude na 6501000C, ili u samoj visokoj pei u odgovarajuoj zoni, raspada prema jednaini: 3FeCO3 = Fe3O4 + 2CO2 + CO 238 kJ . To znai da se bez obzira na vrstu rude, redukcija zavrava razlaganjem najstabilnijeg oksida gvodja FeO prema jednainama: FeO + CO = Fe + CO2 i FeO + C = Fe + CO . Tako umesto rude, poto kroz nju prodje dovoljno CO, ostaje usijana vrsta sundjerasta masa - gvodje. Tada je gvodje jo u testastom stanju, jer u tom delu pei temperatura iznosi 980-1400C. Kad ara takvog gvodja sklizne nanie dospeva u zonu jo viih temperatura ( 1600C), te se sundjerasto gvodje topi pretvarajui se u tene kapljice koje cure u dno pei (tzv. peicu) dubine oko 1.2-1.5 m. U medjuvremenu je krenjak preistio rudu apsorbujui dobar deo neistoa (fosfor, sumpor, zemlju, pepeo i dr.) pretvarajui ih u tenu zguru koja kao laka od tenog gvodja pliva iznad njega. Zato se kae da krenjak ima ulogu topitelja. Redukuju se takodje i oksidne primese u rudi, najpre MnO na 1100C, a zatim SiO2 na neto vioj temperaturi (1450C) prema jednainama: MnO + C = Mn + CO 260 kJ i SiO2 + C = Si + 2CO 620 kJ . Ovako dobijeni Si i Mn rastvaraju se u tenom gvodju. Ostatak sumpora, koji nije preveden u zguru (u obliku CaS ), takodje se rastvara u gvodju, dok se fosfor gotovo u celini rastvara u tenom gvodju. to se tie ugljenika, on delimino sa1

Koksovani kameni ugalj ili koks je porozna masa koja sadri oko 90% istog ugljenika, dok je ostatak pepeo i isparljivi sastojci. Pepeo sainjavaju K2O, P2O5, CaO, CaS, a isparljive sastojke voda i jedinjenja iji molekuli pored ugljenika sadre i H, O i N. Koks se dobija suvom destilacijom kamenog uglja, slino kao i umur iz drveta, tj. arenjem bez prisustva vazduha. Kao sporedni proizvodi dobijaju se koksni gas, smole, amonijum-sulfid i benzol. Danas se proizvodi elezarski koks poroznosti oko 50% i livniki poroznosti do 40%. 2 Jalovinom se naziva zemlja i razni minerali koji prate rudu.

204

Mainski materijali

goreva prema reakcijama: 2C + O2 = 2CO i FeO + C = Fe + CO , a preostali ugljenik u obliku grafita pliva iznad rastopa jer je laki od gvodja. Zato na 10 tona rastopa sirovog gvodja dolazi oko 500 kg ugljenika. Proseno uzevi, proizvod visoke pei zvani sirovo gvodje sadri: 4-5% C; 1.5% Si; 1.0% Mn; 0.6% P; 0.1% S i ostalo Fe. Na tonu sirovog gvodja dolazi tona sporednog proizvoda - ljake; ona slui kao podloga za nasipanje pruga, za izradu mineralne vune, cementa, vetakog djubriva. Kao sporedan produkt dobija se i gorivi gas sastava 25-30% CO, 1015% CO2, 52-60% N2, 0,5-4% H2 i 0.5-3% CH4. Ovaj gas izlazi na vrhu pei i sadri jo primese estica vrueg gvodja i koksa. Ne upotrebljava se direktno ve se vodi u suve i mokre preistae (skrubere1), a zatim u Kauperove grejae kojima se vazduh zagreva do temperature 600-1000C. Vreo vazduh se pomou turbokompresora uduvava na dno pei to intenzivira sagorevanje koksa i poveava stepen iskorienja. Za ove svrhe troi se oko 20% preienog gasa, a ostatak za zagrevanje i druge energetske potrebe elezara. Ugljenik koji u vrstom stanju pliva po rastopu, rastvara se pri ovrivanju sirovog gvodja kad se ono ispusti iz visoke pei; moe se izluiti u slobodnom obliku kao grafit ili u vezanom obliku kao karbid gvodja (cementit Fe3C). Pri sporom hladjenju tenog sirovog gvodja i uz dodatak silicijuma, ugljenik se pojavljuje u vidu ravnomerno rasporedjenog grafita u metalu koji se zove sivo sirovo gvodje (zbog boje preloma). Koristi se za izradu odlivaka u livnicama gvodja. Suprotno tome, pri brzom hladjenju, i uz nii sadraj Si i vei Mn dobija se belo sirovo gvodje, namenjeno za preradu u elik. Najvei deo sirovog gvodja iz visoke pei, na godinjem nivou oko 90%, preradjuje se u elik, a ostalo u liveno gvodje. U savremenim elezarama, eliana je u blizini visoke pei, pa se belo sirovo gvodje prenosi u tenom stanju u pei za proizvodnju elika. Suprotno tome, sivo sirovo gvodje se sipa (prihvata) u livake lonce, i zatim izliva u peane kalupe. Tako se dobijaju liveni komadi od oko 20 kg namenjeni za pretapanje u kupolnim ili elektrinim peima u cilju izrade odlivaka od livenog gvodja. Pored proizvodnje sirovog gvodja topljenjem rude u visokoj pei, danas se u nekim zemljama bogatim prirodnim gasom ruda direktno redukuje u testastom stanju, tj. bez topljenja. Mada je razvijeno vie postupaka direktne redukcije, svi se oni u sutini svode na razlaganje prirodnog gasa na sastojke CO i H2 koji rudi oduzimaju kiseonik. Takodje se danas upotrebljavaju i elektrolune pei za dobijanje sirovog gvodja iz njegovih ruda. Luk se odrava izmedju grafitnih elektroda (3- komada) uronjenih u aru. Dodaje se mala koliina koksa ili umura, koji slue samo za dezoksidaciju rude. Primenom umura dobija se liveno gvodje sa minimalnim sadrajem sumpora (0.03-0.005% S).

Skruber (engl.) - limeni cilindar u kome je na reetastim pregradama naslagana drvena slama; odozgo se puta voda da prska u vidu sitne kie, a odozdo protie gas; voda upija sumpor-vodonik i deo CO2 ime isti i hladi gas.

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

205

8.1 Dobijanje elika

U sutini se proizvodnja elika svodi na preiavanje (rafinaciju) belog sirovog gvodja i dodavanje legirajuih sastojaka u vidu fero-legura ili istih elemenata. Za razliku od livenog gvodja, koje se izradjuje od davnina i proizvodnje manjih koliina kovnog gvodja, proizvodnja elika u veim koliinama novijeg je datuma. Smatra se da je industrijska proizvodnja elika od sirovog gvodja poela pronalaskom Besemerovog konvertora (1855.) i Simens-Martenove (plamene) pei (1865.), dok je prva elektrina pe konstruisana 1906. godine. Danas se uglavnom koriste tri postupka izrade elika: bazni kiseonini (LD), u elektrinoj pei i plamenoj pei (SM). Prema najnovijim podacima (2001. godina) svetska proizvodnja elika iznosi oko 800 miliona tona godinje, odnosno 160 kg po glavi stanovnika, dok je ta proizvodnja 1928. godine bila 98.6 miliona tona. Sutina pretvaranja sirovog gvodja u elik jeste sagorevanje vika ugljenika tako da se njegov sadraj snizi na oko 1%, ime liven elik dobija osobinu da se moe kovati. Najpre je, jo u drevnim vremenima, dobijano kovno gvodje iz gvozdenih ruda njihovim zagrevanjem do testastog stanja, a ne do tenog kako se to danas radi. Tako su dobijani porozni (sundjerasti) grumeni gvodja jer je rudi oduzet kiseonik. Grumeni gvodja su naknadno zagrevani na kovakoj vatri i iskivanjem istiskivane primese zgure i umura. Ovakav proizvod zove se varen elik, jer je dobijen iz testastog stanja viestrukim prekivanjem, tj. kovakim zavarivanjem (varenjem) prethodno preienih sitnijih komadia elika. Za preradu sirovog gvodja u elik korieno je otvoreno vatrite loeno umurom, u kome se sundjerasto gvodje dugo ari uz obilno duvanje vazduha (sagoreva viak C). U otvorenim ognjitima ne sme se koristiti ugalj, jer na povienim temperaturama gvodje upija sumpor iz uglja, te bi tako dobijen elik bio izuzetno krt. Veliki napredak u produkciji elika nastao je uvodjenjem procesa pudlovanja 1787. (engl. puddle = meanje). Proces se odvija u plitkoj plamenoj pei loenoj sitnijim kamenim ugljem. Dance pei se najpre prekriva slojem peska (topitelja), a zatim se sipa sirovo gvodje iz visoke pei. Usijani gasovi i vazduh struje preko loita, a radnik (pudler) mea rastop pomou gvozdene ipke i povremeno dodaje malo peska da bi se potpomoglo izdvajanje zgure. Pri tome, sagoreva veliki deo ugljenika iz sirovog gvodja, pa se tako dobija tzv. pudlovan elik. Ni proizvodnja elika pudlovanjem nije mogla da pokrije naraslu potranju, a pogotovu nije bilo mogue preraditi ogromne koliine sirovog gvodja iz visokih pei, ija se produktivnost naglo poveala primenom koksa i vrelog vazduha iz Kauperovih grejaa. Problem je reen Besemerovim konvertorom, ime poinje vreme topljenog elika.

206
Kiseonik

Mainski materijali

Besemerov postupak1 sastoji se u tome to se u metalni sud krukastog oblika obloen vatrostalnim maVazduh ili Rastop terijalom sipa teno sirovo kiseonik Rastop gvodje doneto iz visoke pei, a kroz reetkasto dno duva jaka struja vazduha (sl. Vazduh ili kiseonik 8.2a). Tom prilikom nastaje jako sagorevanje C, Si, Mn, a) b) a delimino i Fe, to je praSlika 8.2 Besemerov konvertor: a) uduvavanje vazduha, eno visokim stubom plab) produvavanje kiseonika (LD postupak) mena iz otvora konvertora. Ako se proces sprovede do kraja dobija se kovno gvodje (0.01-0.03% C, 0-0.1% Si, 0-0.25% Mn, 0.04-0.2% P, 0.02-0.04% S). Pri dobijanju elika Besemerovim postupkom duvanje vazduha se zaustavlja pre nego to ugljenik potpuno sagori, a to je trenutak kad pone sagorevanje gvodja. Egzotermnim reakcijama poveava se temperatura rastopa (za nekoliko stotina stepeni Celzjusovih) tako da nastali elik ostaje u tenom stanju i bez spoljneg zagrevanja. Poveanje temperature posledica je sagorevanja (oksidacije) Si i P, zatim Mn i najzad C. U roku od 20 min moe da se u konvertoru preradi 15-30 t sirovog gvodja u elik. Zbog kratkog vremena ne moe se kontrolisati sastav elika, pa je on promenljiv od are do are; sadri dosta O2 i N2. Danas se Besemerov konvertor (pretvara) koristi uglavnom za pripremu liva za eline odlivke. Za to su najpogodniji mali konvertori, kapaciteta 1-2 t, to odgovara pojedinanom livenju elinih odlivaka u peanim kalupima. Sem toga, konvertorski elik se upotrebljava za izradu ipki (bez dalje mainske obrade), valjanih pljosnatih elika, beavnih cevi, ica i za pripremu are za tzv. dupleks proces. To je postupak dodatnog rafinisanja (preiavanja) i legiranja ve rastopljenog ugljeninog elika, njegovim unoenjem u elektrinu ili plamenu pe. Pored tene are u pe se ubacuju i precizno dozirane koliine legirajuih elemenata u vrstom stanju kao i topitelj (krenjak). U novije vreme umesto vazduha za produvavanje se koristi isti kiseonik; to je LD - postupak (sl. 8.2b), nazvan po austrijskim elezarama (L'inz-Donawitz). U konvertor se sa gornje strane, kroz tzv. kiseoniko koplje uduvava ist kiseonik. Na ovaj nain postie se velika produktivnost (45 min po ari), cena postrojenja je niska, a kvalitet se pribliava Simens-Martenovom eliku. Mnoge nove eliane sve vie uvode ovaj postupak koji je izbio na prvo mesto u proizvodnji elika. Poznat je pod nazivom bazni kiseoniki proces ili LD - postupak.
Pored originalnog Besemerovog konvertora obloenog iznutra kiselom oblogom (kvarcom) koristi se znatno vie Tomasov konvertor sa baznom oblogom (peeni dolomit = CaCO3MgCO3). Kisela obloga odgovara samo za rude sa malim sadrajem fosfora, kojih je manje od 10%.
1

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

207

Simens-Martenov elik dobija se tako to se za oksidaciju ugljenika i drugih primesa u sirovom gvodju pored vazduha koriste i oksidi gvodja. Sirovo gvodje se topi pomeano sa hematitom (Fe2O3), starim gvodjem i otpacima oksidisanog gvodja stvorenim pri kovanju i valjanju (okalina, kovarina, cunder). Proces u Simens-Martenovim peima (sl. 8.3) dugo traje tako da se jedna uobiajena ara od oko 100-150 t elika dobija za 8-15 h. Zato je mogua precizna kontrola hemijskog sastava. Toplota za obavljanje procesa dobija se delom od gorivog gasa, a delom sagorevanjem sastojaka iz sirovog gvodja (C, Mn, Si, P, S). Gorivo je najee prirodni gas, koksni gas ili teno gorivo. Zato se Simens-Martenove pei esto nazivaju plamenim peima, peima sa otvorenim loitem, ili kratko - martinke odnosno SM-pei. Osnovna prednost u odnosu na konvertor, jeste to se u toku prerade sirovog gvodja u plamenoj pei moe uzeti proba iji hemijski sastav (C, S) pokazuje ta dalje treba preduzeti (ubrzati sagorevanje ugljenika, eleminisati viak S). Poto se proces zavri i tean elik pretoi u lonac, dodaje se Al i elementi za legiranje (Mn, Si i dr.). Najnoviji razvoj plamenih pei doveo je do uvodjenja kiseonika pomou tzv. kiseonikog koplja (cevi za dovod kiseonika). To doprinosi brem sagorevanju ugljenika, brem topljenju are (4-12) h, reju ubrzavanju procesa produkcije elika. U martinkama se proizvodi i tzv. armko gvodje, u stvari kovno gvodje sa niskim % C (~ 0.02%) i malo primesa (zajedno max 0.15%). Proces u plamenoj pei (SM) odvija se primenom skupih goriva (mazut, zemni gas) koja uz to emituju sagorele gasove koji se iz ekolokih razloga moraju pre1- plamena pe sa otvorenim loitem, 2- regeneratori toplote, 3- otvor za ulaz gasa, 4- otvor za ulaz vazduha u pe, 5- mesto paljenja smee gasa i vazduha, 6- plamen lie iznad metala u pei, 7 i 8- otvori za odvod sagorelih gasova i plamena u regeneratore toplote i 9- dimnjak

Slika 8.3 Shema Simens-Martenove pei

208

Mainski materijali

iavati. Sve to, kao i dugo trajanje procesa ini da SM elici budu skuplji od LD elika. Zato se u nekim dravama udeo SM elika u ukupnoj proizvodnji svodi na oko 5%. Elektro pei (EP) slue za dobijanje visokokvalitetnih elika iji se sastav odrava u uskim granicama. To so visokolegirani elici, alatni elici, elici za matrice, elici za leita, nerdjajui elici, elici za poviene temperature, elici za elektrode i elektrodne ice. U savremenim elianama najvie se koriste elektrolune pei, a redje indukcione (sl 8.4). U nekim zemljama (npr. SAD) vie od 35% elika proizvodi se u elektrolunim peima.

a)

b)

Slika 8.4 Shema elektrinih pei: a) elektrolune, b) indukcione

Elektrolune pei se grade za oko 200 t. Radi oksidacije sastojaka are, uvodi se O2 u pe, ili se dodaju rude bogate kiseonikom. U toku procesa obavlja se brza analiza hemijskog sastava i po potrebi dodaju odredjeni elementi da se postigne eljeni sastav odnosno da se elik legira. Pored ujednaenog sastava elika iz elektrinih pei, kod njih je smanjen i sadraj neistoa (S, P, H2, N2, O2). Visoko kvalitetni elici i plemeniti elici imaju najnii mogui sadraj neistoa - fosfora i sumpora. Elektroluna pe sastoji se od plitkog elinog cilindra podzidanog vatrostalnim ciglama. Kroz rupe (otvore) na poklopcu umetnuti su grafitni tapovi (dva ili ee tri) koji u stvari predstavljaju elektrode za paljenje i odravanje elektrinog luka. Luk se najpre uspostavlja izmedju svake elektrode i are, a potom izmedju elektroda. Toplota oslobodjena u luku brzo topi aru, i izaziva hemijske reakcije koje dovode do stvaranja elika. Kad se ara istopi, dodaje se kroz boni otvor topitelj i materijal za legiranje. Docnije se kroz isti otvor izbacuje ljaka posle naginjanja pei, a naginjanjem pei na suprotnu stranu izliva se teni elik u vatrostalne lonce. Elektrolune pei su se pokazale kao najpogodnije za proizvodnju nekih legiranih i alatnih elika, koji zahtevaju uvodjenje legirajuih elemenata velikog afiniteta

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

209

prema kiseoniku. Ovakvi elementi, kao npr. hrom i vanadijum, brzo bi se oksidisali u SM pei ili LD - konvertoru, i tako preli u ljaku. U elektrolunoj pei ljaka sadri malo kiseonika pa se legirajui elementi ne oksidiu, ve rastvaraju i zadravaju u eliku. Na kraju ovog poglavlja treba istai da se proces u konvertoru odvija samo sa toplom arom, tj. tenim sirovim gvodjem iz visoke pei, dok se procesi u plamenoj pei i elektro pei mogu sprovesti i sa hladnom arom.

8.1.1 Metodi dodatne rafinacije elika

elici proizvedeni LD postupkom, u elektropeima ili SM-peima mogu se po potrebi dodatno rafinisati. U najprostijem sluaju, prekomerni kiseonik iz istopljenog elika eliminie se u livakom loncu dodavanjem Si, Mn, Al (Si + Al 0.2% elik je umiren, Si + Al < 0.2% elik je poluumiren). Sloenija je dezoksidacija rastopljenog elika u posebnim posudama za rafinaciju. Kroz duvaljke, na tim posudama, produvava se rastopljeni elik smeom argona i kiseonika pri emu sagoreva viak ugljenika, a hrom biva sauvan od oksidacije. Ovaj postupak poznat je kao AOD, to je skraenica od Argon - Oxygen - Decarburization, tj. argonsko kiseonino razugljenisavanje. U mnogim elianama uvedeni su i razliiti postupci vakuumskog odstranjivanja vodonika, kiseonika, ugljenika i azota iz rastopljenog elika. Pored toga, ponekad se koriste i znatno sloeniji i skuplji procesi rafinacije koji se zasnivaju na ponovnom pretapanju ve ovrslog elika. Na ovaj nain postie se ne samo vea istoa ve i ravnomerniji kvalitet po preseku krajnjeg proizvoda. Medjutim, cena ovog tretmana i opreme je veoma visoka, te se tako preiavaju samo neki elici specijalne namene. Ukratko se ovde navode tri postupka rafinacije elika ponovljenim topljenjem. a) Postupak vakuumskog topljenja Slika 8.5 Elektroluno pretapanje ingota elektrinim lukom (sl. 8.5) zasniva se na topljenju elinog uloka (elektrode) u bakarnoj komori hladjenoj vodom. Kada se elektroda, i sama od kvalitetnog materijala, pretopi dobija se "zdrav", homogen i ist ingot. (Pod nazivom "kvalitet" podrazumeva se niska koliina tetnih primesa fosfora i sumpora). b) Proces u vakuumskoj indukcionoj pei odvija se u visoko frekventnoj indukcionoj pei smetenoj bilo u vakuumskoj komori ili pak u komori ispunjenoj

210

Mainski materijali

inertnim gasom (Ar, He). Na ovaj nain zadravaju se u eliku elementi velikog hemijskog afiniteta prema kiseoniku (tzv. reaktivni elementi Ti, V i dr.), dok se sadraj vodonika, azota i kiseonika moe svesti na veoma nizak nivo. Ovim postupkom proizvode se elici najvie klase za posebne namene. c) Postupak u lonastim peima zasniva se na pretapanju elika primenom gorivog gasa kao izvora toplote. U toku topljenja oslobadjaju se rastvoreni gasovi i nemetalni ukljuci, to znai da dolazi do rafinacije are. Ovim postupkom proizvode se alatni elici kako od visokougljeninih elika tako i od legiranih elika. ara se priprema od paljivo hemijski analiziranih i tano odmerenih udela starog elika koji je prethodno izlomljen ili iseen na sitne komadie. Pripremljena masa stavlja se u lonac koji se zatvara poklopcem. Lonci - obino ih je 6 - stavljaju se u jame koje se zagrevaju gorivim gasom; ara se posle odredjenog vremena topi, a zatim poinje da se peni. Kad penjenje gasova prestane, elik je postao umiren to znai da lonac treba izvaditi, ukloniti trosku i elik izliti u kalupe.

8.2 Dobijanje livenog gvodja

Trupci sivog sirovog gvodja iz visoke pei naknadno se pretapaju zajedno sa starim gvodjem da bi se dobio liv za izradu gvozdenih odlivaka. Za topljenje se koristi kupolna pe, jamske pei sa glineno-grafitnim loncima ili elektrine pei (uglavnom indukcione, katkad elektrolune). Kupolna pe je znatno manja od visoke pei, pa se moe smestiti u zgradu livnice. Cilindrinog je oblika, ozidana amotnim ili magnezitnim ciglama, spolja obloena elinim limom. Puni se odozgo livakim koksom ili umurom, odnosno njihovom meavinom, sirovim i starim gvodjem, kao i krenjakom. Kreni kamen u ulozi topitelja se dodaje radi stvaranja tene zgure i redukcije fosfora i tetnih primesa. U kupolnoj pei ubrzava se topljenje gvodja duvanjem vazduha pomou ventilatora ili kompresora; rastopljeno gvodje kaplje kroz uareni koks na dno gde se prikuplja i istie s vremena na vreme ili se kontinualno isputa u livaki lonac. Jamske pei se loe koksom, umurom, ugljem ili tenim gorivom koje se dovodi brizgaljkama i mea sa vazduhom. U sredini pei je zemljani lonac obloen grafitom i napunjen izlomljenim starim i sirovim gvodjem. Liv iz lonaca je istiji nego iz kupolne pei u kojoj gvodje moe primiti neistoe iz goriva (naroito sumpor). Elektrine pei za topljenje livenog gvodja mogu biti elektrolune i indukcione. Elektrolune uglavnom slue za nodularni liv, a niskofrekventne indukcione (f = 50 Hz) za ostale vrste livenog gvodja, mada to od livnice do livnice moe biti razliito. Odlivci od livenog gvodja najvie se izradjuju u peanim kalupima, a u manjoj meri kao kokilno liveno gvodje (kokilni "gus"). Kokilno liveno gvodje je veoma tvrdo u povrinskom sloju pa se tako liju gvozdeni valjci valjaonikih stanova1 i drugi delovi izloeni habanju.
1

Postrojenja za mehaniko valjanje elika u toplom ili hladnom stanju zovu se vajaoniki stanovi.

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

211

8.3 elini poluproizvodi primarna prerada elika

Tean elik iz pei ne moe se direktno iskoristiti u tom obliku. On se najpre mora izliti u kalupe standardnih oblika koji se potom metalurki preradjuju u razliite poluproizvode. Razlikuju se dva postupka: kontinualno livenje i livenje ingota. Poluproizvodi dobijeni kontinualnim livenjem (blumovi, bileti, slabovi) dalje se metalurki preradjuju uglavnom valjanjem, dok se ingoti mogu valjati, kovati ili presovati. Pored ova dva postupka livenja elika u poluproizvode za dalju plastinu preradu, u elianama se po narudbini izradjuju i veliki odlivci - finalni proizvodi koji se vie ne preradjuju plastinim deformisanjem. Kontinualno livenje je uvedeno da bi se omoguila produkcija polufabrikata iz rastopljenog elika bez posrednih operacija livenja ingota i njihovog ponovnog zagrevanja. Iz elektro pei, rastopljeni elik se najpre pretae u kazan (sa epom na dancetu), koji se prenosi do maine za livenje gde se elik polako izliva u livako korito (sl. 8.6). Odatle se liv kontinualno isputa kroz kalup ije su konture saglasne izlaznom proizvodu. Neposredno ispod kalupa smetene su cevi za vodeno hladjenje, a neto dalje valjci za obostrano valjanje elika. Prevaljani polufabrikati odsecaju se oksiacetilenskim gorionikom (O2 + C2H2) na standardne duine. Tako se proizvode grubo valjani polufabrikati zvani blumovi (kvadratni popreni presek), bileti (manji kvadratni presek, a vea duina) i slabovi (pravougaoni popreni presek). Pri daljoj Slika 8.6 Kontinualno livenje elika preradi ovi se poluproizvodi zagrevaju do belog usijanja (oko 1200C) i valjaju u limove i trake, ipke, eleznike ine i profilne nosae kao i ploe i druge sitnije delove (ice, eksere i sl.) (sl. 8.7). Limovi i trake su najmasovniji proizvodi eliana. Debljina im se kree od 0.25-5 mm, a dobijaju se toplim i hladnim valjanjem bileta ili slabova. Trake se razlikuju od limova po manjoj irini koja ne prelazi 250 mm.

212

Mainski materijali

Slika 8.7 Shema tehnolokog procesa dobijanja elika, poev od prerade sirovina pa do valjanja i vuenja

Toplo valjanje obavlja se izmedju niza valjaka rasporedjenih na dugakoj stazi (duine i do 1.6 km). Razmak izmedju grupe valjaka smanjuje se u pravcu valjanja, tako da lim postaje sve tanji i tanji na svom putu du valjaonike linije. U toploj valjaonici moe se slab debljine 1.3 m i duine 2.4 m prevaljati u lim debljine 1.6 mm i duine 430 m za samo nekoliko minuta. Pri naputanju zadnje grupe valjaka, lim se namotava na kalem. Veinom se limovi posle toplog valjanja dekapiraju radi otklanjanja oksidisanog sloja i potom hladno valjaju. Tako se proizvode tanji limovi (ispod 1 mm) glatkijih i istijih povrina, pogodnih za duboko izvlaenje i nanoenje zatitnih prevlaka.

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

213

ipke su po obimu proizvodnje odmah iza limova i traka. Izradjuju se toplim valjanjem sa presecima koji mogu biti okrugli, kvadratni, ovalni i estougaoni. Po potrebi npr. za alatne elike ipke se preradjuju i vuenjem na hladno (pri tempereturi ispod temperature rekristalizacije) kroz otvore (kalibre) na alatu. Ovom preradom nastaje deformaciono ojaanje, a povrine tapova postaju svetle i glatke. eleznike ine i profilni nosai valjaju se iz blokova primenom kalibrisanih valjaka. Ploe su po obliku ravne kao i limovi ali su debljine vee od 5 mm. Proizvode se toplim valjanjem slabova ili ingota tzv. reverzibilnim valjanjem gde se ingoti kreu napred - nazad izmedju samo jednog para valjaka. U vremenskom intervalu pojedinih hodova smanjuje se postupno razmak izmedju valjaka sve dok se ploa ne stanji na potrebnu debljinu. Tanje ploe mogu se proizvoditi i neprekidnim valjanjem slino kao limovi i trake. Ploe se uglavnom koriste u brodogradnji, mostogradnji, za transportna sredstva, razne vrste pretovarnih platformi i sl. Ingoti su liveni elini trupci kvadratnog, pravougaonog ili krunog preseka, mase od 100 kg do oko 40 t. Dobijaju se izlivanjem tenog elika u metalne kalupe - kokile od livenog gvodja ili elika (sl. 8.8).

a) Slika 8.8 Otkrivanje ingota a) i izgled ingota: umirenog b) i neumirenog c) elika sa razliitim stepenima umirenosti (dezoksidacije)

U procesu produvavanja sirovog gvodja vazduhom i pri izlivanju tenog elika u kokile rastvaraju se manje ili vie kiseonik ili azot. Zbog toga se u toku ovravanja elika izdvajaju gasovi CO, H2, CO2 i N2, od kojih je najtetniji CO jer

214

Mainski materijali

se delom izdvaja u vidu mehurova, a delom reaguje sa gvodjem po jednaini: CO + Fe = FeO + C + 314 kJ / mol . Gasni mehurovi dovode do poroznosti, a slobodan ugljenik (C) izluuje se kao grafit na unutranjim povrinama mehurova pa oteava zagrevanje elika pri daljoj plastinoj preradi i pogorava mehanike osobine elika. U cilju smanjenja sadraja kiseonika u eliku, u zavrnoj fazi topljenja ili u livakom loncu, ubacuje se mangan (u vidu fero-mangana) koji deluje ne samo kao dezoksidator ve razgradjuje i FeS. Na taj nain obrazuju se jedinjenja MnO, MnS koja kao laka plivaju u obliku troske iznad tenog elika, i lako se isputaju pre livenja elika. Ako dezoksidacija ostane samo na manganu elik se zove neumiren, a ako se dalje u livakom loncu doda aluminijum (0.01-0.05% Al) ili pak 0.12% Si preko fero-silicijuma, odnosno kombinacije Al-Fe-Si dobijaju se poluumireni ili umireni elici. Posebno je povoljna dezoksidacija pomou Al, jer se pritom stvara Al2O3 u obliku fine praine. Tako se stvaraju brojni centri kristalizacije, to posle ovrivanja daje povoljnu sitnozrnastu strukturu. Hemijska analiza neumirenog elika pokazuje da je u njemu malo silicijuma (Si < 0.05%), dok se u umirenom eliku nalazi u normalnoj koliini (0.12-0.3% Si). Sve se vie izradjuju poluumireni elici dezoksidisani sa Mn i Al koji sadre 0.05-0.1% Si. Kod ingota umirenih elika na vrhu se stvara upljina levkastog oblika (lunker, sl. 8.8a). Umireni elici odlikuju se ujednaenom strukturom i ravnomernim hemijskim sastavom i mehanikim osobinama. Sve to dovodi do porasta dinamike izdrljivosti, boljih osobina na niskim temperaturama, bolje zavarljivosti i termike obradljivosti. Poluumireni elici, su delimino dezoksidisani tako da su porozni u vrhu ingota i imaju manji lunker nego umireni elici. Zato su ekonominiji jer se deo oko lunkera (centralne upljine) odseca pre toplog valjanja ingota. Neumireni elici imaju veoma nizak sadraj ugljenika (C < 0.15%) i silicijuma. Gasni mehurovi se izdvajaju ka perifernim delovima ingota (sl. 8.8c), a povrinski sloj ostaje mek to je povoljno za obradu deformacijom na hladno. Zato se ovi elici upotrebljavaju za hladno valjanje tankih limova i vuenje ipki na hladno. Mana im je sklonost ka starenju, rdjavija zavarljivost i manja dinamika izdrljivost. Ingoti su osnovna sirovina za mehaniku preradu elika u elianama postupcima gnjeenja, kovanja i vuenja. Od ingota zagrejanih do belog usijanja (10501200C prema vrsti elika), daljom preradom dobijaju se razni elini poluproizvodi: eleznike ine, profilisani nosai, ipke, betonsko gvodje, cevi, ice itd. Valjanje je najei i najvaniji nain prerade elika, jer oko 80% ukupno proizvedenog elika prolazi kroz valjke u nekim fazama obrade. elini ingoti mogu biti razliitih veliina u zavisnosti od proizvoda koji se iz njih izradjuju. Na primer, ingoti za alatne elike ne prelaze nekoliko stotina kilograma dok ingoti za delove velikih maina dostiu 40 t. Pre dalje metalurke prerade deformisanjem (npr. valjanjem), ingoti se podvrgavaju dugotrajnom difuzionom arenju. Kad je re o meta-

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

215

lurkoj preradi ingota ovde e ukratko biti govora samo o kovanju, presovanju i valjanju, tj. mehanikoj (primarnoj) preradi elika. Kovanjem se daje oblik belo usijanom komadu bilo direktnim udarcima ekia u predmet na nakovnju ili posredno preko kalupa-matrice: u prvom sluaju re je o slobodnom kovanju, a u drugom o kovanju u kalupima-matricama. Liveni elik ingota je upljikav; naknadnim gnjeenjem na toplo upljine se privaruju pa komad dobija znatno bolje mehanike osobine. Slobodnim kovanjem izradjuju se okrugle ili kvadratne gredice (bileti), s tim to se u zadnjoj fazi kovanja mogu upotrebiti kalupi postavljeni izmedju ekia i nakovnja. Veoma je esto slobodno kovanje samo prva faza pri serijskom kovanju komplikovanih delova. Tako se npr. velika kolenasta vratila (radilice), najpre iskivaju na priblian oblik, a zatim se kuju u kalupu da bi poprimile definitivnu formu. Kovanje u matricama obavlja se u elinim kalupima sa gravurama u koje se stavlja belo usijan grubo prekovan ili valjan blok, koji se pod udarcima ekia raspljeskava i popunjava kalupnu upljinu (matricu). esto se komplikovani komadi kuju u vie matrica istih kontura, a razliitih dubina kao i vie radnih operacija. Tako se npr. vagonski toak izradjuje od usijanog, prethodno prevaljanog ili slobodno prekovanog elinog bloka; on se potom prebacuje u donji deo kalupa, dok se preko gornjeg dela kalupa prenose udarci kovakog malja. Kad se komad iskuje u kalupu - ponovo se zagreva i prenosi u mainu za valjanje koja mu daje krajnji oblik. Pre kovanja delovi se zagrevaju u peima do belog usijanja (1050-1200C), a posle kovanja se, jo vreli, zatrpavaju u jame sa pepelom i ljakom da bi se sporo hladili (5 sati do 6 dana, zavisno od veliine i oblika). Presovanje ingota obavlja se posle njihovog zagrevanja do belog usijanja, tako to se izlau mirnom pritisku pod kovakom presom. Presovanje se koristi i za relativno tanje delove (oko 200 mm), naroito kad je potrebno dobiti ravnomernu i potpuno prokovanu masu po celoj dubini, to se kovanjem ne moe postii. Pri radu presa (hidraulinih, parnih, pneumatskih), komad se sporo gnjei i menja oblik, a nepovoljnu upljikavu strukturu prevodi u kompaktnu presovanu strukturu na celom preseku. Najee se presuju usijani sirovi ingoti, a ponekad i ingoti koji su prethodno prevaljani. Treba istai da se presovanjem na toplo dobija bolja struktura nego kovanjem ili valjanjem; pri kovanju debelih komada moe se u sredini zadrati upljikava livena struktura. To je i razlog to se toplim presovanjem izradjuju najodgovorniji delovi kao to su npr. danca visoko optereenih parnih kotlova, topovske cevi, delovi termoenergetskih postrojenja i sl. Valjanje elika, za razliku od kovanja i presovanja, moe se kao to je ve reeno izvoditi kako na toplo tako i na hladno. Vee debljine se valjaju na toplo, a limovi i trake malih debljina (tanji od 1 mm) valjaju se na hladno. Klasifikacija elezarskih proizvoda daje se prema debljini: ploe s > 5 mm, b 20s (b-irina); limovi s = 0.25 do 5 mm, folije s < 0.25 mm. Valjaoniki stan za toplo valjanje ima najmanje dva horizontalna valjka u telu stana. Izmedju valjaka proputa se belo usijani elini blok, koji se pritiskuje i spljotava, tako da se pritom neznatno iri, a dosta izduuje. Pre narednih prolaza-

216

Mainski materijali

ka bloka izmedju para valjaka, njihov se razmak smanjuje te komad postaje sve tanji i dui. Ravne povrine valjaju se pomou ravnih valjaka, a za profilne nosae ili eleznike ine, u povrine valjaka usecaju se udubljenja koja izmedju para valjaka daju upljinu potrebnog profila. Odgovarajui oblik urezan u par valjaka zove se kalibar, a za valjke se kae da su kalibrisani. Za hladno valjanje traka uzima se kao polazni materijal toplo valjana traka, koja se za to posebno priprema. Cilj pripreme je da se odstrane tvrde oksidne pokorice stvorene na povrini lima ili trake pri toplom valjanju. Trake namotane u koture (rolne) odmotavaju se i najpre provlae kroz kadu sa rastvorom sumporne kiseline, a zatim kroz sud sa vodom u kome se spira preostala kiselina. Traka se zatim provlai kroz tople valjke, sui se, premazuje uljem i ponovno uvija u rolnu. Ova se operacija zove dekapiranje. Ovako pripremljena traka ide u valjaoniki stan za hladno valjanje. Kvalitet hladno valjane trake ili lima je ogledalo stanja povrine valjaka. Stoga oni moraju biti polirani (lepovani), a njihovo rastojanje treba da bude pravilno podeeno. Krajnja debljina lima uglavnom se dobija viestrukim provlaenjem izmedju valjaka sa sve manjim i manjim razmacima. Pri tome lim postaje sve tvrdji, pa se posle nekog broja valjanja lim mora ariti na visokoj temperaturi, pa tek onda vratiti na valjaoniki stan. Isto tako se i posle zavrnog valjanja traka ari i zatim namotava u rolnu. arenje se izvodi u peima sa zatitnom atmosferom azota da bi se speila povrinska oksidacija. Hladnim valjanjem popravlja se unutranja gradja elika, a time i njegove tehnoloke osobine koje su bitne za preradu lima dubokim izvlaenjem. Sem toga, valjanjem na hladno dobija se istija i glatkija povrina nego pri toplom valjanju, to je znaajno ne samo za nanoenje zatitnih prevlaka ve i za poveanje otpornosti na koroziju. Mnoge vrste elinih poluproizvoda posebno se povrinski obradjuju ili zatiuju prevlakama. Na primer, neki nerdjajui elici su u stanju isporuke brueni ili polirani. Za neke druge elike najvaniji postupci zatite su metod potapanja i elektrolitika zatita. Zatita potapanjem izvodi se u kadi sa rastopljenim zatitnim metalom. Uglavnom je re o pocinkovavaju cevi, oluka, zavrtnjeva i navrtki, rezervoara, limenih krovova i dr. Kada je re o trakama, specijalni valjci ih uvode u kadu sa rastopljenim cinkom, potom se traka provlai kroz komoru za hladjenje u kojoj nataloeni cink otvrdnjava. Finalni proizvodi se namotavaju u koturove ili seku na table limova. Elektrolitiko platiranje ili galvanizacija je pokrivanje jednog metala slojem drugog, elektrolitikim putem. eliane na ovaj nain proizvode velike koliine kalajisanih elika, od kojih se prave konzerve (limenke). Takodje se ovim postupkom izradjuju i hromiraju proizvodi koji se dalje upotrebljavaju za konzerve i druge proizvode. Treba napomenuti da je zatitni sloj dobijen potapanjem (na toplo) znatno deblji i grublji nego sloj dobijen galvanskim putem. elini odlivci izradjuju se preteno u peanim kalupima, a u manjoj meri u kokilama (valjci za valjanje elika). U livnicama elika liju se u pesku: valjci, ka-

Dobijanje sirovog gvodja, elika i livenog gvodja

217

lupi za livenje pod pritiskom, kovaki kalupi, ramovi kovakih presa i slini veliki i komplikovani delovi koji se ne mogu izraditi kovanjem ili presovanjem. elini odlivci se dalje ne preradjuju, ve se upotrebljavaju u stanju kako su izliveni, razume se uz manju mainsku obradu (struganje, bruenje).

DEFINICIJE I DOPUNE:
Primarna ili metalurka prerada elika: odnosi se na preradu u elezarama: toplo i hladno valjanje, presovanje, kovanje, livenje, povrinsku zatitu. Sekundarna prerada elika: odnosi se na preradu van elezara: livenje, kovanje, zavarivanje, sinterovanje, mainsku obradu. Rude gvodja: magnetit, hematit, limonit, siderit. Visoka pe: pe loena koksom za proizvodnju sirovog gvodja iz njegovih oksidnih ruda. ara visoke pei: materijali koji se ubacuju u visoku pe (koks, gvozdene oksidne rude, krenjak). Koksovani kameni ugalj: porozna masa dobijena suvom destilacijom kamenog uglja, koja sadri 85-90% istog ugljenika, manje od 9% pepela, manje od 4% vlage i manje od 1.5% sumpora. Topitelj: kreni kamen (krenjak CaCO3) namenjen da u procesu topljenja vee jalovinu iz rude i da je prevede u zguru. Sivo sirovo gvodje: gvodje koje se dobija sporim hladjenjem tenog sirovog gvodja sa poveanim sadrajem silicijuma; izliva se u peane kalupe ili u savremenim elezarama u gvozdene kalupe. Tako dobijeni odlivci (25-50 kg) prodaju se livnicama sivog liva. Belo sirovo gvodje: produkt visoke pei koji se u tenom stanju prenosi u elianu radi prerade u elik. Kovno gvodje: gvodje sa niskim sadrajem ugljenika (C < 0.03%) i primesa (Si < 0.1% i Mn < 0.25%); upotrebljava se za izradu ukrasnih delova, fasada gradjevina, ograda i sl. Varen elik: elik koji se od davnina proizvodio viestrukim iskivanjem gvodja u testastom stanju; za zagrevanje gvodja upotrebljavao se drveni ugalj, koji se produvavao vazdunim mehovima. Topljen elik: elik ija je proizvodnja poela u Besemerovom konvertoru da bi se danas ustalila proizvodnja baznim kiseonikim postupkom (LD), u elektro-peima i u plamenim peima (SM). Umireni elici: elici kod kojih je kiseonik zaostao iz proizvodnog procesa odstranjen (a time i poroznost) uvodjenjem u rastop dezoksidatora aluminijuma ili fero-silicijuma.

218

Mainski materijali

Poluumireni elici: elici koji su delimino dezoksidisani manjom koliinom dezoksidatora (aluminijum, fero-silicijum). Neumireni elici: elici sa niskim sadrajem ugljenika (C < 0.15%) koji su delimino dezoksidisani manganom: posle ovrivanja ingota zadravaju se gasni mehurovi u celoj masi tako da ona izgleda kao "vajcarski sir". Ovi su elici pogodni za duboko izvlaenje. Kontinualno livenje: ovim postupkom livenja proizvode se elini polufabrikati kvadratnog ili pravougaonog preseka namenjeni za dalju preradu valjanjem. Ingoti: liveni elini trupci koji se naknadno preradjuju valjanjem, kovanjem ili presovanjem.

PITANJA:
1. 2. 3. 4. Kako se dobija sirovo gvodje iz oksidnih ruda? Dobijanje i prerada sivog i belog sirovog gvodja. Metodi izrade varenog, pudlovanog i topljenog elika. Savremene pei za proizvodnju elika, i pojmovi neumiren, poluumiren i umiren elik. 5. Postupci dalje prerade polufabrikata kontinualnog livenja i ingota. 6. Postupci dodatne rafinacije elika (AOD i drugi). 7. Opisati izradu sledeih elezarskih proizvoda: profilnih nosaa, elinih odlivaka i povrinski zatienih limova. 8. Razlika u strukturi elezarskih proizvoda dobijenih plastinim deformisanjem i livenjem. 9. Hladno valjanje limova i traka, dekapiranje i medjuoperaciono arenje. 10. Kovanje, presovanje i valjanje ingota. 11. Umireni, poluumireni i neumireni elici.