13

KERAMIKI MATERIJALI, STAKLO I METALURGIJA PRAHA

13.1 Keramiki materijali
Keramiki materijali su kristalna jedinjenja dobijena kombinacijama metalnih i nemetalnih elemenata. Osobine tako dobijenih keramika razliite su od poetnih sastojaka. Te osobine proistiu iz konfiguracije elektrona koja je svojstvena jakim jonskim ili kovalentnim vezama. Budui da nemaju slobodne elektrone pri sobnoj temperaturi, ovi su materijali dobri elektrini izolatori i slabi provodnici toplote. Keramike su krti, tvrdi i kruti materijali, po pravilu jai na pritisak nego na zatezanje. Kad se opterete praktino ne pokazuju plastinu deformaciju, ve samo elastinu, i ona je pre razaranja veoma mala. Otpornost keramika na hemikalije je vea nego metala i organskih materija. Temperatura topljenja keramika je veoma visoka i kree se od 1930-3870C; izuzetak je glina koja omekava pri oko 1100C. U irem smislu, u keramike materijale spadaju kamen, glina, vatrostalni materijali, tehnika keramika i staklo. Neke keramike i njihove karakteristike date su u tablici 13.1.

13.1.1 Kamen
Kamen je materijal koji su ljudi najpre poeli da koriste. I danas veliku primenu imaju kreni kamen (krenjak), peanik, kriljci, mermer, granit. Najei sastojci kamena su silicijum dioksid (SiO2), alumino-silikati (liskuni, nefelini, zeoliti), i kalcijum karbonat (CaCO3). Silicijum dioksid je postojan u svim sredinama izuzev fluorovodonine kiseline koja ga rastvara. Aluminosilikati, koji su osnova uljnih kriljaca, kriljaca feldspata i gline, manje su postojani od SiO2. Kalcijim karbonat je rastvorljiv u razblaenim kiselim rastvorima, to znai da e se raspadati u zagadjenoj vlanoj atmosferi (produkt sagorevanja primesa sumpora u uglju daje SO2 koji pomean sa vlagom iz vazduha obrazuje sumpornu kiselinu).

312
Tablica 13.1 Karakteristike nekih keramikih materijala Hem. formula Al2O3 B4C Naziv Glinica Bor karbid Temper. topljenja Tt, C 2038 2427 2204 1760 2800 1370 2732 2760 3150 2774 2704 Modul elasti., E, MPa 352000 295000 253000 70300 3500-12000 281000 175000 91000 478000 352000 563000 141000

Mainski materijali

Pritisna Zatezna Tvrdoa, jaina, Rcm, jaina, Rm, HV MPa MPa 282 155 35.2 3.5-10.6 141 317 14 176 457 915 70 2200 3700 2280 3500 3200 2300 2820 2955 3167 422 14-42 844 1055 106 1056 2111 4574 493

Cr23C6 Hrom karbid C MgO SiC SiC TiC WC ZrO2 Elektroporcelan Grafit Magnezijum oksid Liskun (muskovit) Silicijum karbid Presovan silicijum karbid Titan karbid Volfram karbid Cirkonija

Kreni kamen ili krenjak je sedimentna stena1 sastavljena uglavnom od CaCO3 i kalcijum-magnezijum karbonata (CaMg(CO3)2). Posle kalcinacije (peenja) krenjaka dobija se negaeni kre CaO. Pored primene u gradjevinarstvu, krenjak se koristi kao topitelj pri preradi gvodja i elika i za proizvodnju acetilena (pri sagorevanju CaO sa koksom dobija se CaC2, koji u daljoj reakciji sa vodom daje acetilen C2H2). Krenjak ima gustinu 2485 kg/m3, jainu na kidanje 63 MPa, a otporan je na temperaturama ispod 900C. Uljni kriljci se sastoje od finozrnog SiO2 i Al2O3. Manje su porozni od peanika, a u kalcinisanom (suenom) stanju pomeani sa kreom daju jednu vrstu cementa. Iz jedne tone uljnih kriljaca moe se dobiti 60-380 litara nafte po emu je ovaj kamen i dobio ime.
1

Sedimentne stene postale su taloenjem mineralnih materija iz vode ili vazduha; krenjak, peanik i uljni kriljci su sedimentne stene.

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

313

kriljci su nastali metamorfozom iz nataloenog mulja i gline, i to u uzanim slojevima raspuklih stena. Zato se lako seku i bruse u tanke ploe primenljive za kolske table, vatrostalne ploe, elektroizolacione ploe i za trotoare. Ove ploe imaju jainu na pritisak oko 100 MPa, gustinu oko 2820 kg/m3, i uz to su veoma otporne na vremenske promene i abrazivno habanje.

13.1.2 Glina
Glina je opti naziv za materijal sastavljen od veoma siunih estica (prenika 0.1-0.2 m) kaolina, kvarca, feldspata, turmalina, liskuna i dr. minerala. Kad su suve gline su jako higroskopne, a ako se zasite vodom postaju plastine i lepljive. Ilovaa je peskovita i ukasta glina koja sadri oksid gvodja i karbonat kalcijuma (pesak i glina su osnovni mineralni sastojci svih vrsta obradive zemlje). Glina je glavna sirovina keramike industrije. Termin gruba keramika odnosi se na izradu: crepova, raznog vatrostalnog materijala (amot), sinterovanog tvrdog kamena (klinker), glinenih sudova (grnarija), keramikih ploica i tsl. Fina keramika odnosi se na proizvodnju porcelana, fajansa (majolike - porozne keramike robe prevuene neprovidnom i neprozirnom glazurom - jevtina zamena porcelana). Glavni sastojak gline je Al2O3, zatim SiO2, neistoe i voda. Neistoe mogu biti oksid gvodja, kalijum, magnezijum ili kre. Za primene u tehnici najvanija je vatrostalna glina (amot) koja sadri oko 7.5% neistoa. To je sedimentna glina, dakle nastala dugotrajnim taloenjem iz vodenih nanosa. Razlikuju se: nisko kvalitetne, obine i super gline. Nisko kvalitetne gline sadre malo Al2O3 i SiO2 i mogu se upotrebljavati za temperature do 870C. Gline obine namene upotrebljavaju se do 1370C, a gline super namene do 1650C. Gledano prema strukturi, kao inenjerski materijali, upotrebljavaju se sledee vrste glina: aluminijumske, kaolin i korund. Aluminijumske gline, sastoje se iz boksita (Al2O35H2O) i kolonija (Al2O3H2O). Kaolin (Al2O32SiO22H2O), je u istom stanju bela glina i koristi se pri izradi porcelana, vatrostalnih cigli, papira, gume, pigmenata za boje i izolacionih materijala. Kaolin se u istom stanju topi na 1760C. Vatrostalni materijal (3Al2O32SiO2) dobija se dugotrajnim zagrevanjem u elektro pei u kojoj se tope kvarcni pesak (SiO2) i boksit. Dobijeni materijal koristi se za oblaganje pei za topljenje metala (tigl pei), za oblaganje ekstruderskih kalupa i za izolatore sveica benzinskih motora. Korund (Al2O3) u prirodnom stanju vadi se iz zemlje kao dragi kamen. Kad sadri hromnu kiselinu zove se rubin (osovinice satova), a sa oksidom gvodja i oksidom titana daje safir. Posle topljenja Al2O3, se moe izlomiti i granulisati radi upotrebe za abrazivno ienje, lepovanje i izradu tocila. U obliku briketa koristi se kao vatrostalni materijal za oblaganje pei.

314

Mainski materijali

13.1.3 Vatrostalni materijali

Materijal se smatra vatrostalnim ako se ne deformie pri temperaturi jednakoj ili vioj od 1600C. Procena vatrostalnosti zasniva se na zagrevanju uzorka oblika trostrane piramide, sve dok se zagrevanjem piramida savije tako da njen vrh dodirne osnovu (sl. 13.1). Vatrostalni materijali se koriste za izradu i podzidjivanje elinih pei koje rade na visokim temperaturama; uglavnom je re o visokoj pei, kupolnoj pei i peima za proizvodnju elika, kao i peima za termiku obradu. U metalurgiji se kao vatrostalni materijali najvie upotrebljavaju amotne, silikatne, dolomitne i magnezitne cigle. Osim navedenih materijala u primeni su i hromne cigle, silicijum karbid i upljikave cigle.
1

Slika 13.1 Odredjivanje temperature omekavanja vatrostalnih materijala: 1- nezagrejan (nedeformisan) uzorak, 2- zagrejan (deformisan) uzorak

Na osnovu hemijskih reakcija, odnosno dominantnih sastojaka, vatrostalni materijali mogu biti kiseli, neutralni i bazni. amot se najvie upotrebljava u tehnici, budui da se dobija iz lako dostupnih mineralnih nalazita i da se odlikuje slabo kiselim ili slabo baznim osobinama. Hemijski sastav amotnih cigli je 50-60% SiO2, do 42% Al2O3 i 1.5-3% Fe2O3. Izradjuju se od manje ili vie istog kaolina (2SiO2Al2O32H2O) i peene gline. Ove cigle nisu namenjene da nose veliko optereenje, ve samo za oblaganje visokotemperaturskih komora. Malter za podzidjivanje pravi se od vatrostalne gline i vode. Silikatne cigle zadravaju jainu i na povienim temperaturama. Hemijski se svrstavaju u kisele (96-98% SiO2) i koriste se za oblaganje topionikih pei u sluaju kad je rastopljena ara kisele prirode. Na radnim temperaturama niim od 540C silikatne cigle se habaju ili krune, te se i ne primenjuju ispod ove temperature. Dolomit je dvostruki karbonat kalcijuma i magnezijuma ija je hemijska formula CaCO3MgCO3. Posle peenja dolomita (pri 1700C) dobija se CaOMgO

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

315

koji se zatim melje i mea sa smolom i najzad presuje u cigle. One su namenjene za podzidjivanje Simens-Martenovih pei i elektrinih pei za proizvodnju elika. Magnezitne cigle su u hemijskom pogledu bazian materijal. Slue za oblaganje konvertorskih LD pei i Besemerovih kruki. Kao vezivno sredstvo izmedju cigli (malter) koriste se tanki elini limovi koji oksidiu na povienim temperaturama. Feri-oksid (Fe2O3) hemijski reaguje sa oksidom magnezijuma i tako uvruje cigle. Hromne cigle su vatrostalni materijali koji sadre 50% hromnih oksida, sa promenljivim sadrajem oksida Al, Mg, Si i oksida gvodja. Deklariu se kao hemijski neutralne. Kombinacije hrom-magnezijum oksida daju cigle pogodne za visoke temperature i otporne na habanje. Silicijum-karbid - SiC dobija se zagrevanjem kvarcnog peska pomeanog sa koksom u elektro pei pri oko 2000C. U istom stanju to su bezbojni kristali po tvrdoi gotovo jednaki dijamantu. Pri temperaturi iznad 2200C silicijum-karbid se raspada tako to Si isparava i C se pretvara u grafit, koji pomean sa uljem daje mazivo. Uobiajeni naziv za SiC je karborundum. Tehniki SiC je tamne boje usled neizbenih primesa. Zbog velike tvrdoe od karborunduma se prave tocila i brusevi, a zbog njegove dobre elektroprovodljivosti primenjuje se i za izradu delova elektro pei. Termo-izolacione (upljikave) vatrostalne cigle koriste se za pei kod kojih se trai odravanje konstantne temperature. To su lake i porozne cigle dobijene posipanjem umeene gline ugljenom prainom. U toku peenja cigle, dodate estice ugljenika sagorevaju i ostaju gasni mehurovi. Na taj nain dobijaju se porozne cigle lake za 1/3 od punih, ali sa priblino toliko boljom toplotnom izolacijom. Uglavnom se upljikave cigle upotrebljavaju za pei srednjih temperatura namenjenih za lemljenje i termiku obradu. Takodje slue za spoljanje obzidjivanje visoko-temperaturskih pei, da bi se umanjili toplotni gubici kroz njihove zidove.

13.1.4 Tehnika keramika

Pored ve navedenih tehnikih keramika Al2O3, SiC, jo treba pomenuti berilijumoksid (BeO) i barijumtitanit (BaTiO2). Tehnike keramike se presuju na toplo od materijala pripremljenog u obliku suvog praha. One su takodje dobri toplotni izolatori, ali su zbog svoje velike istoe izuzetno skupe. Za zatitu vasionskih brodova pri prolasku kroz zemljinu atmosferu koriste se keramike ploice izradjene od kvarcnih vlakana. Kad je re o mainstvu danas se keramike koriste kao abrazivni materijali, tvrdi metali za rezne alate i super tvrdi materijali. Pored gore navedene alatne keramike, keramika se u motornoj industriji upotrebljava i kao konstrukcioni materijal, uglavnom za termiki optereene delove motora (kouljice cilindara, ventile i dr.). U avio industriji koriste se i materijali izradjeni kombinacijom keramike i metala, tzv. kermetali (kermeti).

316

Mainski materijali

Abrazivni materijali od keramike slue za bruenje i poliranje drugih materijala manje tvrdoe. Keramiki abrazivi najee se izradjuju od topljenih jedinjenja Al2O3 i SiC. Proizvodi kao to su brusevi, tocila i brusne trake dobijaju se medjusobnim povezivanjem sitnih keramikih estica. Kao vezivni materijali koriste se organske smole, glina ili adhezivi na bazi gume. Veoma znaajan keramiki abraziv je bornitrid, tvrd gotovo kao dijamant, ali termiki znatno stabilniji od dijamanta. Kermeti su sinterovani materijali (dobijeni metalurgijom praha) koje ine dve vrste komponenti; jedna je keramika, a druga metalna, koja pored ostalog, deluje kao vezivo. Osobine kermetala objedinjuju svojstva metala (dobre mehanike osobine na sobnoj temperaturi, otpornost na termiki udar) sa svojstvima keramikih materijala (nevelika promena mehanikih osobina pod uticajem temperature, vatrostalnost, otpornost na koroziju). Kermetali se dele uglavnom prema keramikoj komponenti na: oksidne, karbidne, nitridne, boridne i silikatne. Primenjuju se kao vatrootporni i termo-postojani materijali i kao sinterovani delovi za obloge koionih papua, za obloge spojnica, mlaznice mlaznih motora i dr. Kermetali se proizvode meanjem prakova, presovanjem na hladno ili toplo, peenjem pod pritiskom i istiskivanjem kroz matricu. Od ostalih keramikih materijala u metalurgiji, mainstvu ili elektrotehnici, jo nalaze primenu: liskun, ugljenik (u razliitim oblicima), azbest, sapunski kamen, glina i drugi. vatrostalni materijali. Liskun je mineral koji se cepa u liske; najvaniji su biotit i muskovit koji ulaze u sastav mnogih magmatskih stena, kristalastih kriljaca i sedimentnih stena. Liskun se upotrebljava u obliku listia za izolaciju u elektrotehnici i radio industriji (sadri komponentu Al2O3) i kao termiki izolator, tzv. "ilibar" liskun (sadri Mg). Danas se uspeno proizvodi i sintetiki liskun. Ugljenik je jedan od najvanijih hemijskih elemenata. Sve ive materije bazirane su na ugljeniku, a industrija ga koristi za ogroman broj proizvoda. Veinom se ugljenik javlja u jedinjenjima sa drugim elementom. Krenjak, ugalj, drvo, umur i gorivi gasovi takodje sadre ugljenik. ist ugljenik javlja se u prirodi u etiri oblika: dijamant, grafit, amorfni ugljenik i fulerin (otkriven 1985. godine). Svi se oblici mogu dobiti i vetakim putem. Prirodni dijamant je verovatno nastao u stenama ispod zemljine kore, gde visoke temperature i pritisak dovode do kristalizacije atoma ugljenika. Vulkanske aktivnosti izbacivale su dijamant na povrinu. Danas se kombinacijom visoke temperature i ogromnih pritisaka proizvodi vetaki dijamant. Gustina dijamanta je 3.5 kg/dm3 a temperatura topljenja 3500C. Prirodan grafit se formira takodje ispod povrine Zemlje. Danas se proizvodi i sintetiki grafit zagrevanjem koksa u elektro peima. Amorfni ugljenik obrazuje se zajedno sa pepelom kad se materijal koji sadri ugljenik zagreva ili sagoreva bez dovoljno kiseonika potrebnog za sagorevanje. Na primer, adj u obliku praine stvara se kad prirodan gas ili nafta sagorevaju sa ogranienim dovodjenjem vazduha. Drveni umur takodje se dobija zagrevanjem

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

317

drveta, a koks (~90% C) zagrevanjem kamenog uglja, bez prisustva vazduha, tzv. suvom destilacijom. Glavni korisnici prirodnog i vetakog dijamanta su radionice za seenje i bruenje tvrdih metala. Samo mali procenat prirodnih dijamanata slui kao ukrasno kamenje. Grafit u obliku praka slui za izradu grafitnih maziva, a u vrstom stanju za "srca" za olovke (dodaci gline daju razliite tvrdoe). Grafit dobro provodi elektrinu struju, ne sagoreva lako pa se zato u presovanom stanju koristi za pokretne elektro kontakte (etkice elektromotora, generatora). Ispresovan u brikete koristi se za oblaganje pei za topljenje metala (vatrostalna obloga). Poto je otporan na kiseline, moe se upotrebiti za delove pumpi, ventila, sedita i prstenaste zaptivke u hemijskoj industriji. Koristi se takodje i za elektrino osvetljenje lunim lampama; tada se obino impregnira drugim elementima radi postizanja odredjenih svetlosnih karakteristika. Tako npr. fluoridi retkih zemalja daju blistavu svetlost luka, cerijum plavu boju, Fe ili Fe-Ni-Al proizvode nevidljive talasne duine od 3000 za medicinske potrebe. Uvodjenjem stroncijuma dobijaju se talasne duine koje odgovaraju infracrvenom zraenju. Atomi u amorfnom ugljeniku nisu pravilno rasporedjeni, pa zato ova supstancija ima mnogo siunih rupica u svojoj zapremini. Ova porozna mesta u umuru mogu zadrati sitne estice pa se zato aktivan ugalj (porozan umur) dosta koristi za filtriranje vode ili vazduha. Koks je takodje porozan materijal to omoguuje prodiranje vazduha i dodir kiseonika sa mnogim atomima ugljenika; zato je koks nezamenljivo gorivo za visoke pei. ist ugljenik ne reaguje hemijski na sobnoj temperaturi. Dijamant, grafit i amorfni ugljenik ne rastvaraju se u uobiajenim rastvaraima, dok se fulerini rastvaraju u takvim rastvorima kao to su benzen i toluen. Amorfni ugljenik se ne topi ve direktno prelazi iz vrstog u gasovito stanje pri oko 3550C. Isto tako se i grafit ne topi ve prelazi u gasovito stanje pri temperaturi oko 3370C. Azbestna vlakna su dugaki vlaknasti kameni kristali stvoreni iz starih metamorfnih stena. Ova se vlakna mogu nastavljati, presovati, sukati, a budui da su otporna na toplotu i hemikalije koriste se za vatrostalnu odeu i obuu, izolacione pregrade, pokrivae, crepove, obloge cevi. Azbestne termike pregrade prave se presovanjem azbesta pomeanog sa cementom. Pomean sa natrijum silikatom presuje se u tanke listove namenjene za termiku izolaciju (za oblaganje cevi, elektrinih provodnika i sl.). Azbest impregniran kauukom koristi se za pakovanje hemikalija, a kad se kao vezivo uzme glina dobijaju se listovi za elektro izolaciju visokog napona. Smatra se da je azbest kancerogen materijal, pa se njegova upotreba sve vie izbegava, naroito u sluajevima kad se usled trenja pojavljuju azbestne estice u vazduhu ili vodi. Sapunski kamen je mek viekomponentni materijal koji sadri i talk, i moe se lako sei. Koristi se za podzidjivanje rezervoara, grejnih uredjaja, elektrinih ploa i kao abrazivni materijal. Steatit (masnik) je mekana zemljana bela ruda koja slui za izradu raznih kreda i ukrasnih predmeta. Moe se samleti u prah i presovati u razliite oblike.

318

Mainski materijali

13.2 Staklo
Staklo je bilo poznato oveanstvu jo od davnina (3000. godina pre Hrista). Obino staklo dobija se topljenjem smee kvarcnog peska (SiO2), krenjaka (CaCO3) i kristalne sode (Na2CO3) u amotnim peima pri temperaturi oko 1400C, i laganim hladjenjem da se sprei kristalizacija. U sluajevima kad se postepeno hladjenje (temperiranje) ne moe tehniki izvesti neophodno je naknadno arenje gotovog proizvoda radi otputanja zaostalih napona. Sastav obinog prozorskog stakla izraava se formulom Na2OCaO6SiO2.

- Silicijum - Kiseonik

a)

b)

c)

Slika 13.2 Kristalne strukture kvarca (a, b) i amorfna gradja stakla (c)

Sam kvarcni pesak ima elementarnu reetku prema slici13.2a, kristalnu strukturu kao na slici 13.2b, dok je staklo amorfne strukture (sl. 13.2c). Da li e krajnja struktura stakla biti amorfna ili kristalna zavisi od brzine hladjenja rastopa. Kad se kvarcni pesak zagreva do prelaska u teno stanje (Tt = 1713C), njegovi atomi naputaju uredjen raspored (sl. 13.2a), i poinju da plivaju u viskoznom stanju. Naknadnim hladjenjem, viskozitet rastopa raste do take kad se staklo moe smatrati vrstim materijalom. U fizikom smislu staklo predstavlja pothladjenu tenost, poto ono zadrava neke osobine tenosti (amorfna gradja, teenje - posle dugogodinjeg (vekovnog) stajanja prozorsko staklo zadebljava pri dnu). Staklo je materijal koji ima vie korisnih osobina za razliite primene. Ono je providno, bezbojno, ima prirodan sjaj i glatku povrinu, nepropustljivo je za tenosti i gasove, otporno je na koroziju i hemikalije (izuzev fluorovodonine kiseline), ne gori i otporno je na poviene temperature. Najvee su mane stakla: krtost, lomljivost i mala otpornost na nagle temperaturske promene. Mehanike i fizike osobine mogu znatno varirati prema vrsti stakla i nainu optereenja. Tako je jaina stakla na pritisak veoma velika, ali izuzetno mala na zatezanje. Slab je provodnik toplote i elektrine struje, ali se moe prevui materijalima koji omoguuju premetanje jona pa i provodnost. Za proizvodnju raznih vrsta stakla koriste se kisele sirovine (minerali i hemijski proizvodi koji sadre SiO2, Al2O3, B2O3 i katkad ZrO2 i TiO2), alkalne sirovine (proizvodi koji sadre Na2O, K2O) i krene sirovine i stabilizatori (sirovine koje

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

319

sadre kre CaO, i za neke vrste stakla MgO, B2O3, PbO, ZnO). Sastojci CaO, Na2O, deluju kao topitelji, tj. omoguuju stapanje teko topljivih komponenata u homogenu providnu masu. Stabilizatori se uvode da staklo postane otporno na hemikalije. Stoga se moe rei da su stakla kombinacija silikata, kao osnovne komponente, krea (CaO) ili alkalnih sastojaka koji deluju kao topitelji, i metalnih oksida sa ulogom modifikatora. Sirovine se mogu topiti bilo u amotnim plamenim (gasnim) peima (loncima) za pojedinanu proizvodnju (jedna ara pa se lonac prazni) ili u regenerativnim peima pri masovnoj proizvodnji. Sirovine se najpre meaju te ubacuju u jedan kraj pei, tope i staklasta masa kontinualno izbacuje kroz odgovarajue otvore na drugom kraju pei da bi se dobilo ravno staklo, ipke ili cevi. U nekim staklarama teno staklo se preradjuje presovanjem, valjanjem, livenjem u kalupe ili duvanjem u odredjene oblike. Posebna tehnologija prerade stakla koristi se u automobilskoj industriji radi izrade sigurnosnog (nesalomljivog) stakla. Za stakla automobila upotrebljavaju se jednoslojna kaljena, vieslojna i specijalna stakla. Uglavnom su danas vetrobranska (prednja) stakla vieslojna, a bona i zadnja kaljena. Ova stakla podleu posebnim propisima u cilju poveanja pasivne bezbednosti putnika. Kod jednoslojnog stakla uslov sigurnosti ispunjava se zahvaljujui kaljenju. Visokovalitetno prozorsko staklo debljine 3-5 mm, najpre se obostrano brusi i potom polira i see na potrebne dimenzije. Samo kaljenje izvodi se zagrevanjem stakla u specijalnim elektrinim peima neto ispod njegove temperature topljenja (oko 540C) i zatim ravnomernim hladjenjem u struji vazduha sobne temperature ili u uljnom kupatilu. Poto se povrinski slojevi hlade bre od unutranjih, u spoljanjim slojevima se stvaraju veliki naponi pritiska, dok u unutranjim slojevima stakla zaostaju zateui naponi, to doprinosi tome da se kaljeno staklo pri udaru lomi u nebrojena sitna zrnca bez otrih ivica. Pored toga, kaljeno staklo odlikuje se velikom jainom i otpornou na habanje i nagle temperaturske promene. Kad su u pitanju automobilska stakla veoma je znaajna mogunost da se kaljeno staklo elastino savija i zajedniki vibrira sa koljkom. Mana je kaljenog stakla ugradjenog u vetrobrane to pri razaranju trenutno postaje neprovidno i to mu je jaina velika pa moe doi do povrede putnika pri sudaru. Vieslojno (laminirano) staklo pravi se od dve ploe visokokvalitetnog stakla debljine 1.5-2.5 mm, a izmedju njih se stavlja neprovidna plastina polivinil butirat folija. Ova tzv. sendvi konstrukcija prevodi se u jednu celinu toplim valjanjem u autoklavima, pri temperaturi oko 120C, pri emu prvobitno neprovidna folija postaje prozirna (transparentna) i adheziono se povezuje sa staklom. Slojevito staklo se ne raspada pri jednom udaru ve radijalno puca od centra udara. ak i pri lomljenju, krhotine stakla ostaju vezane za plastiku. Laminirano staklo moe se bez veih tekoa obradjivati. See se najpre sa jedne, pa sa druge strane i na kraju sredina plastina folija. Ivice se ravnaju bruenjem. U nedostatke vieslojnog stakla spada nevelika jaina, sklonost ka elastinim deformacijama i relativno visoka cena. Za prozore na bankama, blindiranim automobilima i tsl. izradjuje se

320

Mainski materijali

laminirano staklo od pet staklenih ploa povezanih plastinim ploama. One su neprobojne ak i za metke vatrenog oruja linog naoruanja. Trea klasa specijalnog stakla slui za izradu staklenih proizvoda koji proputaju ultraljubiaste ili infracrvene zrakove. Ponekad se ovo staklo ugradjuje na bonim prozorima turistikih autobusa da bi se postigao efekat vetakog (kvarcnog) sunanja. Pored neorganskog stakla proizvodi se i organsko staklo (pleksiglas) od metil polimetakrilata. Ovo staklo izdrava vee deformacije, veoma je lako i ima relativno dobre mehanike osobine te se moe iskoristiti i kao nosei element (npr. za pregrade u zamrzivaima, hladnjaama). Pleksiglas je providan, ali se po potrebi moe lako obojiti. Slaba strana organskog stakla je to je meko pa se povrina lako oteuje i to ne izdrava poviene temperature.

13.2.1 Vrste stakla

Obino natrijum-kreno staklo (Na2OCaO6SiO2) upotrebljava se za prozore, flae, ae, ogledala. Poveanjem udela Na2O na raun silikata umanjuje se otpornost stakla na hemikalije i opada mu temperatura topljenja. Daljim porastom sadraja Na2O dobija se rastvorljivo staklo, a njegov vodeni rastvor zove se vodeno staklo. Koristi se u tekstilnoj industriji (prerada svile), kao vezivo za podzidjivanje pei, za livenje u suvom pesku CO2-postupkom, kao punilac za sapune, za impregnaciju pozorinih kulisa (vatrostalnost). Olovno staklo (K2OPbO6SiO2) jako prelama svetlost pa se brusi i upotrebljava kao ukrasno, kristalno staklo. Poto olovo dobro apsorbuje nevidljive gama i rendgenske zrake, ova se stakla upotrebljavaju za zatitu oiju od zraenja. Odredjenom kombinacijom PbO, ZnO i K2O proizvode se stakla za optike uredjaje zvana kremen stakla (kremen je polukristalasti varijetet kvarca SiO2). Staklo sastava 90% PbO i 10% B2O3 ima veoma nisku temperaturu omekavanja (ispod 300C), te slui za lemljenje drugih vrsta stakla. Kvarcno staklo se dobija topljenjem komercijalno istog kvarca (gorskog kristala) na 1700-1800C u elektrinim peima (Tt = 1650C). Produkcija ovog stakla praena je nizom tehnikih tekoa, kako zbog visoke procesne temperature, tako i sklonosti rastopljene mase da se pri brem hladjenju kristalie, ak i pri malom sadraju alkalija. Kristalasto staklo je neupotrebljivo. Gustina kvarcnog stakla je 2.2 g/cm3, a koeficijent termikog irenja je 15 puta manji nego za obino staklo. Zato sudovi od kvarcnog stakla izdravaju nagle promene temperatura (moemo ga zagrejati do crvenog usijanja ( 1000C) i umoiti u vodu, a da ne pukne). Upotrebljava se za laboratorijsko posudje otporno na hemikalije, ali ne i na alkalije. Kvarcno staklo skoro nimalo ne zadrava ultraljubiaste zrake pa se koristi za kvarcne lampe. Borosilikatna (Pyrex) i Jenska stakla dobijaju se zamenom alkalija i krea boroksidom B2O3. Pyrex staklo obino sadri 80% SiO2 i 12% B2O3 sa primesama Na2O, H2O, CaO, Al2O3. Veoma je otporno na nagle promene temperature jer mu

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

321

je koeficijent irenja za 1/3 manji od obinog stakla. Moe se zagrejati do crvenog usijanja, a da pri tome ne prsne. Pyrex staklo se upotrebljava za soiva astronomskih teleskopa, za cevi u hemijskoj industriji, kao i za oblaganje rezervoara. Vrhunska stakla iz ove klase koriste se za soiva laboratorijskih instrumenata zbog njihove sposobnosti da proputaju svetlost bez skretanja (distorzije). Ova stakla zovu se i kraun i flint stakla. Alumino-silikatna stakla imaju povean sadraj Al2O3 i SiO2 pa stoga i visoku temperaturu topljenja. Malo se termiki ire, upola manje od obinog stakla, imaju dobru otpornost na temperaturske promene, mogu se upotrebiti do 650C. Od alumino-silikatnog stakla izradjuju se elektronske cevi, posudje za kuvanje, termometri za visoke temperature.

13.2.2 Specijalna stakla

Pored ve pomenutih sigurnosnih automobilskih stakala, proizvodi se i staklo ojaano icama (armirano staklo), vlaknasto staklo, porozno (penasto) staklo, staklena vuna, obojeno staklo, fotoosetljivo staklo i prevueno staklo. Vlaknasto staklo proizvodi se istiskivanjem tene staklene mase pod pritiskom vodene pare kroz perforiranu plou. Posle hladjenja obrazuje se mrea od tankih staklenih vlakana i zarobljenog vazduha. Tako se dobija odlian termoizolacioni materijal namenjen za oblaganje zidova, tavanica, hladnjaa, i dr. Porozno staklo dobija se ubacivanjem ugljenih estica u rastopljenu staklenu masu. Razvijanjem CO2 stvara se sundjerasta staklena pena koja je 10 puta laka od obinog stakla, pa se koristi umesto plute za izolaciju. Lake je od vode, ne gori i hemijski je otporno. Staklena vuna dobija se produvavanjem stopljene staklene mase pomou vodene pare pod pritiskom. Slui kao odlian toplotni izolator. Obojena stakla dobijaju svoju boju zahvaljujui razliitim metalnim primesama. Tako, npr. dodaci gvodje oksida i sumpora daju utu boju, hrom oksid zelenu, dodatak MnO daje ljubiastu ili plavu boju, oksid kobalta plavu, bakaroksid crvenu (kupro-oksid Cu2O). Mleno staklo dobija se dodavanjem SnO2 i CaF2. Obojena stakla upotrebljavaju se za titnike od bljetave svetlosti i nevidljivog zraenja, kao zatitna stakla i filteri za zavarivake naoari, maske ili kacige. Isto tako, obojena stakla se koriste za putnu signalizaciju (semafore). Fotoosetljiva stakla reaguju na ultraljubiastu svetlost i koriste se za izradu fotografskih slika od negativa. Posle izlaganja toj svetlosti, foto-ploe se potapaju u razvija koji selektivno nagriza njihovu povrinu. Stakla prevuena tankim filmom metalnih oksida postaju elektroprovodljiva to ih ini primenljivim u elektrotehnici.

322

Mainski materijali

13.2.3 Opte osobine stakla

Staklo kao inenjerski materijal moe biti valjano, vueno, duvano, liveno, presovano, zavarivano ili lemljeno (iz manjih komada). Hemijski je stabilno, nerastvorljivo u vodi, mada e ga voda posle dueg vremena erodirati i zamutiti. Ima vei otpor na habanje i abraziju nego elik, a manje irenje. injenica da jaina na zatezanje stakla raste smanjivanjem prenika, iskoriena je za ojaavanje plastika staklenim vlaknima (staklena ipka 12.5 mm ima Rm = 56 MPa, a staklena vlakna (fiber glass) prenika 1.25 mm imaju Rm = 21000 MPa). Kaljenjem stakla jaina na kidanje poveava se 5-10 puta, a pritisna jaina dostie 1000 MPa. Specifina masa (gustina) stakla je u proseku 2.5 g/cm3, dok mu je modul elastinosti 70000 MPa za kvarcno staklo i 127000 MPa za alumino-silikatno staklo. Olovno-alkalna stakla omekavaju pri temperaturi ispod 625C, kvarcna stakla iznad 1650C, a olovno-borno staklo ispod 300C. Prema tome kako proputa svetlost, staklo moe biti: neprozirno, mleno i potpuno bistro.

13.3 Metalurgija praha (sinterovanje)

Sinterovanje u uem smislu oznaava proces medjusobnog povezivanja estica zbijenog praha na visokoj temperaturi, ali u vrstom stanju. Prah koji se presuje moe biti samo od jednog metala ili ee od meavine vie metala, kao i nemetala. Na osnovu dominantnog sastojka razlikuju se gvozdeni sinterovani materijali, bakarni, aluminijumski i posebno keramiki (kermetali). Ovom tehnologijom mogu se izraditi proizvodi od elemenata koji ne grade klasine legure. Tako se npr. za potrebe elektrotehnike sinteruju bakar i grafit, ili W i Ag, tj. elementi koji nisu medjusobno rastvorljivi ni u tenom niti u vrstom stanju. Isto se tako metalurgijom praha izradjuju proizvodi od metala koji ne mogu da se liju zbog njihove visoke temperature topljenja (Mo, W). Sinterovanjem se postie velika dimenziona tanost to omoguuje izradu delova razliitih oblika bez dodatne mainske obrade (bitno za teko obradljive i dragocene metale). Poto su sinterovani proizvodi uvek porozni to omoguuje nalivanje uljem ili rastopljenim metalom, to daje samopodmazujue leine materijale, ili kontaktne spojeve u elektrotehnici (W-Cu, W-Ag, Mo-Ag). U stvari, u rastopljenu kadu sa bakrom ili srebrom ubacuje se porozan sinterovan volframski deo i zadrava onoliko dugo koliko je potrebno za impregniranje. U sastav gvozdenih sinterovanih legura, koje se i najvie primenjuju, pored Fe ulaze jo i C, Cu, Al, Ni ili Sn; neeleznim legurama pored Cu i Al, moe se dodati elini prah kao i prah mesinga, nikla ili bronze. isto gvodje (99.97%-dobijeno elektrolitikim putem) moe se samleti i sinterovati u eljeni oblik; ee se pored Fe i C, uvode i drugi sastojci, najee bakar, da bi se popravila jaina i leina svojstva. Jaina sinterovanih Fe-C-Cu legura moe se menjati promenom gustine (stepena sabijanja meavine praka) i sadraja ugljenika do 0.9%. Tako se npr. dodatkom 1-1.5% Cu i ugljenika do 0.9%

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

323

posle presovanja (do velike gustine), sinterovanja i kaljenja, moe postii Rm = 740 MPa. Ako se gvozdenom prahu doda praak od niskolegiranog Ni-Mo-Mn elika, znatno se poveava prokaljivost sinterovane legure. Uopte se meavina ugljenika i drugih legirajuih elemenata s jedne strane i gvozdenog praha s druge strane, smatra za elik, a ne za gvodje pod uslovom da je posle sinterovanja gustina vea od 6.2 g/cm3. Sinterovanjem gvozdenog praha i dodataka, mogu se proizvesti: meka gvodja (Fe-99.97%), elici srednje jaine (0.5-0.8% C, ostalo Fe), elici visoke jaine (0.8% C, 2% Cu; 0.5% C, 2% Ni, ostalo Fe) i nerdjajui elici (Cr-Ni). Poslednjih godina tehnologija sinterovanja je usavravana u cilju smanjenja poroznosti proizvoda, odnosno poveanja njihove gustine. Time se mehanike osobine sinterovanih proizvoda pribliavaju valjanim proizvodima. Ali, postoje i odredjeni sinterovani delovi kojima se namerno obezbedjuje poroznost. To znai da izmedju metalnih estica ostaju praznine odredjenog oblika, veliine i raspodele to finalnom proizvodu daje sundjerastu strukturu. Mnogi porozni delovi izradjuju se od nerdjajueg austenitnog Cr-Ni elika, tako da mogu da izdre rad i u korozionim sredinama. Od poroznih sinterovanih materijala prave se fini filteri, separatori, regulatori protoka fluida, priguivai vibracija (deluju kao gvozdeni filc), osigurai protiv povratnog plamena (prolazi gorivi gas ali ne i plamen). Neelezni sinterovani materijali su uglavnom kombinacija bakarnog i aluminijumskog praha. I ist bakar se moe sinterovati (spraiti, presovati, pei) da bi se dobili komplikovani delovi za potrebe elektrotehnike i termotehnike. Sinterovani mesing sa 10-30% cinka ima dobru mainsku obradljivost, duktilnost i korozionu otpornost. Olovo u iznosu do 2% moe se dodati da se obezbedi laka obrada i jo bolja istegljivost. Sinterovana bronza dobija se dodavanjem kalajnog praha samlevenom bakru. To je porozan materijal koji impregniran uljem slui za klizna leita namenjena za rad u korozionim sredinama i uslovima samopodmazivanja. Kombinacije Ni-Ag, Al i Ti, takodje se koriste za proizvodnju sinterovanih delova. Postupak izrade delova metalurgijom praha dat je u tablici 13.2. Razlikuju se tri faze pri izradi delova metalurgijom praha: meanje spraenih komponenata, oblikovanje meavine u eljeni oblik i sinterovanje. Posle ove tri faze delovi su u veini sluajeva gotovi za upotrebu, mada se po potrebi mogu dalje mainski obradjivati, kovati, kaliti, tj. tretirati svim konvencionalnim metodama. Pri obradi rezanjem nema razlike u odnosu na obine metale, dok pri termikoj obradi tj. kaljenju delova sa vie od 0.3% C treba koristiti uljna kupatila (voda ili slana voda prodiru u pore sinterovanih komada). elini sinterovani delovi sa manje od 0.3% C se kale u ulju posle cementacije, jer ugljenik prodire do velike dubine zbog poroznosti, pa je mogue skoro potpuno kaljenje. Sinterovanim delovima na bazi gvodja, za koje je predvidjena mainska obrada, dodaju se male koliine Pb, Cu ili S, a neeleznim delovima olovo.

324
Tablica 13.2 Shematski prikaz procesa metalurgije praha
Sirovina Metalni prah

Mainski materijali

Aditivi (grafit, mazivo)

Meanje

Meanje

Toplo sabijanje Oblikovanje Konstantnim pritiskom Ekstruzijom U kalupu Rasprivanjem Pritisnim sinterovanjem

Hladno sabijanje Zbijanje u kalupu Pod stalnim pritiskom Valjanje Injekciono oblikovanje Livenje mase

Sinterovanje

Sinterovanje U atmosferi ili vakuumu Mogue obrade Presovanje Resinterovanje Kovanje Valjanje Seenje Probijanje Infiltracija metala Uljna impregnacija

Mogue operacije obrade

Mogue zavrne obrade Termika obrada Ojaanje kotrljanjem Mainska obrada Platiranje Tretiranje parom Finalni proizvod Finalni proizvod

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

325

U veini sluajeva se najpre izvodi presovanje na hladno pa onda sinterovanje, odnosno zagrevanje formiranih komada radi medjusobnog povezivanja sastavnih estica. Pri presovanju na hladno praak u matrici smanjuje svoju poetnu zapreminu (dvostruko, trostruko) i podlee zgunjavanju. Tako presovani delovi imaju malu jainu i veliku krtost pa je neophodna operacija peenja. To se obavlja pri temperaturi T = (0.7 0.8)Tt , (gde je Tt - temperatura topljenja u K). Kod viekomponentnih materijala ova se temperatura odredjuje prema komponenti sa najviom temperaturom topljenja, to znai da e pri tome neki sastojci potpuno ili delimino prei u teno stanje. Za tvrde i teko topljive prakove (karbide, 3 boride, okside, dijamantsko-metalne smee) neophodno je presovanje na toplo (sl. 13.3) pri oko 1200C i visokom pritisku oko 1000 bara. 2 Alatni elici ovako proizvedeni imaju finozrnastu strukturu i bolju homogenost od 1 konvencionalnih alatnih elika. To doprinosi poveanju veka trajanja alata i otpornosti na habanje sinterovanih alata u odnosu na klasine. Dodatno poboljanje sinterovanih proizvoda 3 izvodi se po potrebi ispunjavanjem pora u gvozdenim delovima. Materijal za popunu moe biti bakar ili poliester. Impregnacija se izvodi da Slika 13.3 Presovanje na toplo: se obezbedi zaptivnost, glatkost, bolja mainska 1- elina aura, obradljivost i koroziona otpornost. 2- keramika matrica U celini, metalurgija praha obuhvata (izolator), 3- klipovi konstrukciju dela, izbor metalnog praha i aditiva, (elektroprovodljivi) sabijanje praka u briket i sinterovanje briketa u krajnji oblik. Na ovaj nain izradjuje se ogroman broj delova poev od automobilske industrije, razne opreme, poljoprivredne mehanizacije i povrtarskih maina. Od prve primene ovog postupka do danas, razvoj je bio usmeren, s jedne strane na poveanje gustine i smanjenje sadraja ugljenika, a s druge strane, na proirenje liste prahova da bi se dobile ne samo nove klase alatnih elika, ve i materijali kao to su kermetali i legure titana, nikla i aluminijuma. Iako se metalurgija praha koristi za fabrikaciju delova od gotovo svih metala, ipak su najvie u upotrebi metali na bazi gvodja. Delovi male gustine (5.6-6 g/cm3) i jaine (Rm = 110 MPa) su porozni pa upijaju ulje i obino su namenjeni za klizna leita. Sinterovani delovi od legiranih elika ponekad se kuju na toplo do visoke gustine bliske teorijskoj ime se posle termike obrade postie Rm do 1200 MPa. Zato se danas delovi kovani posle sinterovanja javljaju kao konkurencija klasinim otkovcima ili delovima dobijenim mainskom obradom valjanih proizvoda.

326

Mainski materijali

Jaina sinterovanog gvodja ili legure Fe-C moe varirati zavisno od gustine ili sadraja ugljenika, to se podeava prema konstrukcionim zahtevima.

DEFINICIJE I DOPUNE:
Keramiki materijali: neorganski, nemetalni materijali koji se dobijaju kombinacijom metalnih i nemetalnih elemenata medjusobno povezanih primarnim jonskim i/ili kovalentnim vezama. Vrste keramikih materijala: prirodni keramiki materijali (kamen, glina), tradicionalna keramika (cigla, crep, zidne ploice, elektroporcelan, porcelansko posudje i sanitarna roba), vatrostalni materijali, tehnika keramika, staklo. Tradicionalne keramike: keramiki proizvodi koji se izradjuju od gline, kvarca i feldspata. Glina daje sposobnost uobliavanja, kvarc je vatrostalna komponenta, a pri peenju proizvoda stvara staklastu fazu koja povezuje pojedine komponente. Vatrostalni (refraktorni) materijali: materijali koji bez deformacije izdravaju temperaturu do 1600C u gasovitoj ili tenoj sredini; ova se osobina objanjava jakim jonsko-kovalentnim vezama atoma. Tehnike keramike: ista ili gotovo ista oksidna, karbidna i nitridna jedinjenja. Proizvodi tehnike keramike presuju se na toplo od spraenih sirovina. Ostakljivanje: topljenje ili formiranje staklaste faze u keramikoj smei u toku peenja. Pri hladjenju tena faza ovrava i obrazuje staklastu osnovu koja medjusobno povezuje nerastopljene estice keramike. Staklo: obino staklo se dobija topljenjem pa zatim laganim hladjenjem kvarcnog peska, krenjaka i sode. Metalurgija praha (sinterovanje): proces medjusobnog povezivanja estica zbijenog praha u vrstom stanju na temperaturi neto ispod temperature topljenja. Vrste sinterovanih materijala: sinteruje se uglavnom gvodje, bakar, aluminijum i kermetali (kermeti); tu su ukljuena i meka gvodja, elici srednje jaine (0.50.8% C), elici visoke jaine (0.8-2% C) i nerdjajui elici (Fe-Cr-Ni). Kermeti: u najirem smislu to su materijali sa vie od 50% (zapreminski) keramikih estica sinterovanih sa nekim metalom. Tipian je primer TiC koji jo sadri do 20% Ni u svojstvu veziva, a namenjen je za rezne alate. Suvo presovanje: istovremeno sabijanje i oblikovanje granulisanih estica keramike i veziva u kalupu. Izostatiko presovanje (pod konstantnim pritiskom): istovremeno sabijanje i oblikovanje keramikog praha i veziva pod pritiskom koji deluje ujednaeno u svim pravcima. Livenje kaaste mase: proces oblikovanja keramike u kome se suspendovane estice u vodi ulivaju u porozni kalup tako da deo vode upijaju zidovi kalupa, a sama keramika ovrsne.

Keramiki materijali, staklo i metalurgija praha

327

Sinterovanje keramike: proces u kome se fine estice keramikog materijala medjusobno pribliavaju na visokoj temperaturi da bi nastala difuzija izmedju nekih sastojaka vrstih estica. Peenje keramike: zagrevanje keramikog materijala na dovoljno visokoj temperaturi da se estice hemijski poveu. Tvrdi metali: materijali izradjeni od fino usitnjenih karbidnih estica teko topljivih metala sinterovanih uglavnom sa kobaltom; od tvrdih metala izradjuju se ploice za obradu rezanjem. Alatna keramika: keramiki materijali na bazi estica istog aluminijumoksida; ploice se izradjuju toplim presovanjem, a namenjene su za obradu struganjem. Infiltracija metala: ispunjavanje pora u gvozdenim sinterovanim delovima ubacivanjem estica bakra ili poliestera. Platiranje tvrdih metala: postupak nanoenja tankog sloja karbida, nitrida ili karbonitrida titana kao i aluminijumoksida na ploice tvrdog metala radi poveanja otpornosti na habanje. Uljna impregnacija: porozni sinterovani delovi mogu da upiju ulje te su pogodni za samopodmazujua klizna leita; najpoznatija je sinterovana bronza koja se dobija presovanjem samlevenog bakra i kalajnog praha. Ojaanje kotrljanjem: sinterovani metali se mogu deformaciono otvrdnuti gnjeenjem obrtnim valjcima. Supertvrdi materijali: u ove materijale svrstavaju se prirodni i sintetiki dijamanti kao i bornitridi. Dijamant se koristi za najfiniju zavrnu obradu rezanjem, a tankim slojem bornitrida prevlae se ploice tvrdog metala.

PITANJA:
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. Definisati keramike materijale sa primerima i osobinama nekih keramika. Tradicionalne i tehnike keramike. Oblici ugljenika i njihova tehnika primena. Obino staklo, staklo za lemljenje i vodeno staklo. Specijalna stakla (armirana, vlaknasta, penasta, ..). Koji se metali najee preradjuju sinterovanjem? Komponente za sinterovanje mekog gvodja, elika srednje i visoke jaine i nerdjajueg elika. Naknadna obrada sinterovanih elinih delova. Sinterovana bronza i legure W-Cu, Cu-C i dr. Osnovne faze u produkciji sinterovanih delova. Presovanje spraenih materijala na hladno i toplo, odstakljivanje.

328

Mainski materijali

12. Pojam kermeta i impregnacije sinterovanih delova. 13. Vatrostalni materijali, glina i kamen i njihova upotreba u tehnici.