okantno otkrie dragoljuba ivojinovia u londonu razboritost 20. jul 2011. u 15.10 , .

, . SVEDOANSTVA - ENGLEZI RADILI NA UNITENJU SRBIJE - OKANTNO OTKRIE DRAGOLJUBA IVOJINOVIA U LONDONU Iz dokumenata do kojih je doao poznati istoriar jasno se vidi da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve inila da nestane naa drava Tek objavljeno kapitalno delo akademika dr Dragoljuba ivojinovia Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front ozbiljno je uzdrmala itavu i ne samo nau savremenu istoriografiju. Dokumentacijom okantne sadrine ova knjiga neprocenjive vrednosti u paramparad raznela je dosadanje teze o naim saveznicima i prijateljima. Otkrila srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougraske 1914. godine, u Prvom svetskom ratu, svesrdno radila na unitenju Srba i srpske drave. Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku grau akademik ivojinovi poeo da otkriva upravo u londonskom arhivu pre trideset tri godine i to sasvim sluajno, bavei se Vatikanom i Srbima. Takoe, treba istai i injenicu, akademik ivojinovi je prvi otkrio u Londonu tu grau i prvi je saoptio svetu. Skoro vek u zabludi Od zavretka Prvog svetskog rata pa sve do pojave ove knjige, srpski narod iveo je u zabludi, nazivajui i Engleze svojim saveznicima i ak prijateljima. - Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za saveznitva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima e se tek sresti. A ove iluzije koje su pothranjivane gotovo jedan vek bile su u slubi ouvanja prijateljstva sa Francuzima kao jedinim prijateljima u Prvom svetskom ratu. A u stranu gurana jedina istina da nam je Rusija bila jedini prijatelj sve do njenog sloma. Prvi ste otkrili tu grau, prvi je saoptili svetu, kako to objanjavate?- Pretpostavljam, tu netaknutu, nefriziranu, neienu grau, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoriari ili zbog toga to je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili, ili to je veoma runo prikazivala loe odnose meu saveznicima tokom Prvog svetskog rata. Drugo, ta nedirnuta graa, nedvosmisleno je razbila nae iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo imali pravih prijatelja do jedne sile tokom itave te tragedije. Ti dokumenti otkrili su surovu istinu da ak i naa istoriografija nije znala ta se sve radilo iza naih lea. Na kraju otkrila je da su Srbi izneli glavni teret Prvog svetskog rata.

 Rekli ste, imali smo samo jednog prijatelja, o kojoj zemlji je re? - Govorim o Rusiji, zemlji na koju se nismo oslanjali. Naprotiv, bili smo bastion, barikada protiv irenja njenog uticaja na Balkanu. A ve od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj ili saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i naim neprijateljima da nee dozvoliti da Srbija bude poraena i pokorena i da e Srbiji pruiti svaku vrstu pomoi. Kako se Francuska drala? - Francuska je imala neto drugaiji stav. Nala se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju, ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki uloeni kapital. No, najvie zbog Rusije Francuzi su Srbiji pruili savezniku ruku. Ultimatum Francuza Jednog trenutka engleske podmetaine, razbijake namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su poeli otvoreno da protestuju. - Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i poslednje engleske pretnje da e povui svoje trupe reagovala je i vlada Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum, da ukoliko i dalje njene trupe budu minirale pokretanje ofanzive, Francuska e se povui iz rata. Englezi su se tada zaista uplaili, popustili su, ali su i dalje iza lea radili protiv tog fronta. Posle toga svoje elitne jedinice povukli su iz Grke, a uveli ealone dovuene iz Indije potpuno nesposobne za ratovanje na Balkanu. Do dananjih dana u naoj istoriji do kraja nije objanjeno dranje Engleske? - Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establiment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najrunije. Nije bilo ni dnevnog lista, ni gotovo politiara, ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili jo od 1903. godine. U naoj najtraginijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtraginijim trenucima ucenjivali i optuivali za poetak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas. Kako su onda Englezi postali i nai saveznici? - Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije prema kojoj su imali ugovornu obavezu jo iz 1830. godine. Drugo, sa briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari Srbija nije pokorena, a vojniki je opstala. Znai, postali smo faktor, potreban saveznicima. Oterali rusku brigadu

Koliko su Englezi sve inili da potkopaju i oslabe Srbiju akademik ivojinovi iznosi jo jedan primer. - Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomo srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strano smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su ak na istok Grke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom. Da li se posle tih bitaka engleski stav prema Srbiji promenio? - Upravo tada englesko neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku. Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najteem trenutku traili smo od njih finansijsku pomo od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoruanja, lekova i sanitetskog materijala. Odgovorili su ucenom - dobiete zajam, pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istonoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu. Kako je Vlada Srbije reagovala na tu bolnu ucenu? - Decidno je odbijen taj ultimatum. Englezi su ladno odgovorili - onda vam ne damo kredit. I nisu dali. to je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj uceni. Tokom itave mune 1915. godine pojaavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume zasnivali su na naoj nemoi i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo. I Mii rtvovan Da su Srbi bili rtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj. No, protiv tih iluzija ponajvie su se borili vojskovoe poput vojvode ivojina Miia. - Nikola Pai i regent Aleksandar Karaorevi bili su zagovornici ujedinjenja junih Slovena. Tome se otvoreno suprotstavljao vojvoda ivojin Mii. Govorio je da niko ne moe da tera srpske vojnike da ginu za osloboenje Hrvata i Slovenaca, ve da do slobode oni moraju doi sami. Mii je ubrzo oteran u penziju. Znai i takvu Srbiju krvljem zalivenu su kanjavali? - Ne samo da su ladno odbacivali sve nae molbe za vojnom pomoi, ve su iza lea radili na slabljenju naih poloaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeenja koridora Ni - Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, sruivi tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji nain, onemoguivi joj ak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pai u oaju odgovorio da e srpska vojska poloiti oruje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na raun

Srba. Posle toga Pai je konano shvatio da je Srbija ostala sama. Otkrili ste jo jedan detalj dugo skrivan od srpske javnosti? - Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kanjavanje. Grki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podravali Englezi. I taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najokantnije iznenaenje. Grka vlada zabranila je ulazak srpske vojske na njenu teritoriju, a samim tim i prebacivanje naeg naroda na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj otro pripretio da e sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu vie Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena. Prvi sam i tu istinu obelodanio. I na Krfu je bilo podvaljivakih inicijativa? - Krenulo se sa jo jednom podvalom. Pod platom reorganizacije, traeno je od nae komande da se srpska vojska rasporedi u est divizija i da se one poalju ne na Solunski, ve na zapadni front svaka za sebe. Naravno i ta podvala i taj pakleni plan je odbaen, a Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom itave 1916. godine slali su u London najrunije izvetaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokuaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da e povui svoje trupe. Tokom itave 1917. godine neprestano su radili iza lea Srbiji. Radili na ouvanju Austrijske monarhije, podravali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izala iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je dolo do francuskog zaokreta. Na elu njene vojske dolaze odlini poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat. U studiji napisanoj 1913 godine, direktor lista Evropski ekonomista, Edmon Teri (Edmond Thry), nagovetavao je Rusiji sjajnu budunost, obrazlaui da Ako stvari nastave ii tokom kojim su ile od 1900 do 1912 godine, sredinom veka, Rusija e dominirati Evropu, kako na politikom, tako i na financijskom te ekonomskom planu. Radovi istoriara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnolokog napretka. Engleski geograf Don Helford Makinder doao je do istih zakljuaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, odranom 1904 godine, pod naslovom Geografska osovina istorije nasluuje da e drava koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mreu transkontinentalne eleznice koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, to predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju. Preraspodela svetske moi bila je zaet proces u tom asu s obzirom da je transkontinentalna eleznica poela da

remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile. Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemake vojske, voljom provienja je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskoriavajui podesne uslove krajne pometnje, prouzrokovane boljevikim prevratom, zapadne sile su preduele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata. Engleska vojna misija generala Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, to bi omoguilo Britanskoj imperiji nesmetani i neogranieni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemaka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunistikom vladom, okupirala Ukrajinu i pribaltike zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomo saveznika belima je bila ogranienog karaktera, kako bi se postigla ravnotea snaga i zapreio Boljevicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru. Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje nezavisnosti novoosnovanih pseudo-dravica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije amerikog predsednika i opunomoenog predstavnika Njujorkih bankarskih kua, glasio je pod takom VI da je Rusija velika i jednorodna: Nju treba svesti na srednjorusku visoravan... pred nama e biti isti list hartije, na kojem emo skicirati sudbinu ruskih naroda. Aluzija na isti list hartije mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888 godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeleen natpisom ruska pustinja. Dalje se predlae priznanje de facto postojeih vlada i ukazivanje pomoi njima i kroz njih, kao i zahtev za povlaenje sa samoproglaenih teritorija svih inostranih vojski. Novoustanovljeno naelo, prava na samoopredeljenje potlaenih naroda je obrazovano u stratekim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma, sa nepritajenom namerom da se koristi kao orue za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, pukovnik Hauz i Lojd Dord (Lloyd George) su, u ime svojih vlada, probali da nagovore ostale uesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu caristike Rusije, emu se suprotstavila Francuska u ime svojih linih interesa. Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih saveznica Rusije, saglasivi se 10. januara 1920 da priznaju de facto Georgiju i Azerbejdan. Tih godina je uvedena u arsenal amerike spoljnje politike strategija ostvarivanja dravnih interesa posredstvom nevladinih organizacija. Primjerice, Fondacija Karnegi za meunarodni mir, koju je osnovao 1910 magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918 u Nju Jorku veliki skup potlaenih nacionalnosti na kom su uestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske drave i Austro-Ugarske. Dotine je predstavljao Hrvat Hinko Hinkovi, u ime Jugoslovenskog odbora. Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje ruska pustinja nisu urodile

plodom, poto su komunistike voe, silom prilika, napustile svoja nihilistika naela i usvojile dravotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivi se sa inom sakupljanja rasturenih delova ruske imperije pod komunistikim okriljem, britanska politika je nastojala da federalie i da stavi pod svoju upravu sve separatistike pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je saraivala na tom polju sa Abverom, (obavetajnom slubom nemake vojske), kao i sa francuskim i poljskim kolegama. U meuratnom periodu, britanska obavetajna sluba je uspostavila operativnu kontrolu nad Prometejskom ligom, organizacijom osnovanom 1923 pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podrku poljske vlade. Prometejska liga je sluila kao krovna struktura plejadi separatistikih pokreta sa podruja Sovjetskog saveza. U njenom okviru su saraivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, eeni itd... Uzgredno vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama amila, slavnog voe eenskog ustanka protiv Rusa u XIX veku. Progam Lige je postavljao svojim lanicama za zadatak oslobaanje svih neruskih potlaenih naroda bive imperije. Za dalji tok naeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je voa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa prometejcima. Prometejska liga je delila srodne geopolitike ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je teila da osnuje federaciju srednje evropskih drava na celom prostoru izmeu Baltikog, Jadranskog i Crnog mora i prieljkivala raspad Rusije na bezoblinu prainu slobodnih drava u svojim etnikim granicama. Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su drali na svom platnom spisku Prometejsku Ligu. Anti-komunistika fasada aktivnosti tih dveju organizacija sluila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom efa Abvera Amirala Viljelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici. U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije islamskog inioca protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu Indipendent (The Independent, 26 februar 1990) sadraj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939 godine u kom se sugerie korienje manjinske poluge, posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije. Sluajem okolnosti instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ula u praksu nacistike a kasnije i amerike strategije rastrojstva istone i jugoistone Evrope. Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemake agresije na SSSR predali javnosti formulaciju optih ciljeva anglo-amerike koalicije poznatu pod imenom Atlantska povelja, u kojoj izraavaju reenost da doprinesu vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lieni toga skrivenim putem. Izabrani renik je dovoljno bio neodreen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemaku, a poto je hrvatsko-komunistika propaganda irila meu saveznicima propagandne floskule o veliko-srpskoj Hegemoniji, Jugoslavija je takoe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva. Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene drave, tumaeni kao predznaci budue hegemonije srpskog inioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanine

politike, koja je gledala na Srbiju kao na mostobran Rusije u tom regionu i pretnju engleskim vlastitim interesima u Sredozemnom regionu. Optereena fobinim stereotipima o prodoru panslavizma, Engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitike ekspanzije na Balkanu. Britanska diplomatija, nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilakim tenjama, sklopila je u XIX veku nezvanino saveznitvo sa Turskom i Austrijom. U dotinom raspoloenju prema srpskom pitanju je nastupila na Berlinskom Kongresu 1878 godine. Engleski poslanik, Markiz Solzberi (Salisbury), opravdao je englesku podrku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu, pod izgovorom da bi se u suprotnom stvorila velika slovenska drava koja bi se pruila preko balkanskog poluostrva i ija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena .... Iz istih pobuda je podrala program Prizrenske lige, videi u pan-albanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma. Druga anti-srpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali otac engleske balkanistike R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed). Ta dva eksperta su predlagala uoi prvog svetskog rata unutranju reformu Austro-Ugarske imperije kojom bi se omoguilo obrazovanje federalne juno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katolike tvrave i karike novog engleskog poretka na Balkanu. Sa elnih poloaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, SitonVatson i Stid su kritikovali krfske obrise budue Jugoslavije, nazirui u njima zamenu za veliku Srbiju ili srpsku imperiju. Za ta dva strasna pobornika Jugoslovenske ideje, srpska alternativa modelu hrvatske Jugoslavjije do Drine je znaila trijumf orijentalne ideje nad zapadnom. Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim anti-srpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore. Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da e Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ii na ruku srpskoj hegemoniji. Pri emu su hteli podeliti srpski etniki prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. Line veze izmeu Stida, Siton-Vatsona, engleskih i amerikih delegata su bile od krupnog znaaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupama okruglog stola. Na ovom mestu naeg izlaganja potrebno je otvoriti parantezu. Idejni tvorac i osniva Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), iji se ivotni ideal sastojao u unapreenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju. Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Ameriki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodinim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, meu kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi. Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim idealom zamislili su da osnuju paradravne organizacije za dugorono planiranje spoljne politike. Engleski i ameriki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su veinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za meunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u Sjedinjenim

Dravama. Monopolom nad spoljnom politikom svojih drava ta drutva bi postepeno stvorila uslove za anglo-ameriko sadejstvo u meunarodnoj politici. Radilo se u stvari o jedinstvenoj anglo-amerikoj organizaciji za prouavanje i dugorono planiranje spoljne politike. Anglo-saksonska mesijanska ideja sadrana u ideologiji te vladajue metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinistikom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodatavala je njihova civilizacijska dostignua. U meuratnom periodu, uticajne linosti pripadajui drutvu Okruglog Stola i Kraljevskom institutu za meunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobliavanja velikosrpske hegemonije i traile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, uven po svojim simpatijama prema faistikim reimima, zahtevao je preko svojih glasila proirenje Maarske dravne teritorije na raun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uveane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom. U dublje namere ovih zahteva nije teko prozreti: trailo se od Srba ni manje ni vie nego da predaju jadransku obalu i Dunav katolikim iniocima kako bi se stvorio anti-ruski morski mostobran i zapreio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. Raunajui na podrku engleskih prijatelja Hrvatske, voa Seljake stranke Vladko Maek, predloio je 1932 godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpiu federalni ugovor. Oito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se napipa puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je poela da se zvanino opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine. Tajnim kanalima je podravala Hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Dzon Loftusa su utvrdili da je njena obavetajna sluba drala na platnom spisku vie elnih ljudi ustakog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglitvu i etnikom pokretu. Moe se zamisliti kakav je utisak ostavio na elnike Forin Ofisa, u veini sluajeva katolike sa pro-hrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski Ravnogorski nacionalni program ili Moljeviev projekat Homogene Srbije, sastavljen u junu mesecu 1941 godine, u se jasno nagovetava da Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji. Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemoguilo osnivanje takve pravoslavne tvrave na Balkanu. Ve u leto 1941, eril je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedniku anglo-ameriku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda. Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevievog plana Britanci su odredili zajedniku platformu sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. Britanci su obezbedili svom igrau Titu, vojnu i politiku legitimnost sa namerom da spree Srbe

da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporanvanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije. Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podrala Mihajlovia, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budunosti Jugoslavije. Po zapaanju Natalije Naronike bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih tenji poslije Naertanija Ilije Garasanina iz 1844... predstavlja strailo za zapadnu Evropu. Nasuprot bezbroju kritika izreenih na raun veliko-srpskih tenji, britanska zvanina politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevkse odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i ubaia o buduoj podeli Srbije na vie pokrajina i republika. Da li je uopte moglo biti drugaije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? Prevagu su opet odneli geopolitiki kriteriji kada je doao as da se zvanino uskrati podrka etnikom pokretu. Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), ef britanske Misije pri Titovom tabu je zakljuio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): to se tie generala Mihajlovia on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema vise interesa da podrava njegov pokret. Dravotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju praine dravica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u ire federacije. Moe li se jo sumnjati u tvdnju velikog engleskog istoriara A.J.P Tejlora da je izgradnja Tita bila isto engleska avantura? Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Dravnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942 predlog o stvaranju istonoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone izmeu Rusije i Nemake, pod anglo-amerikim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za studije o ratu i miru Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih lanova. Teritorijalni ogranak, na ijem se elu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni i bavio se izuavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istonog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da uestvuju predstavnici vlada u egzilu sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburki. Jezgro Savetodavnog odbora su inili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih lanova Saveta i lini predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim Dravni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburkim, je poslao 1943 kardinala pelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u iji bi sastav ule Slovenija i Hrvatska do Drine. U Americi, struja na ijem se elu se nalazio Majron Tejlor je branila posleratnu opciju povratka habzburke loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.

Sin Vinstona erila, Randolf, je uveravao svoje Hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da e federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da e se posle njenog raspada teritorije do Drine ukljuiti u podunavsku federaciju katolikih drava, naglaavajui da sve to se protee do Drine mora biti Evropsko... Generalni sekretar hrvatke Seljake stranke, Dr Krnjevi, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godinjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na est nezavisnih drava u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju. Autor izvetaja o skupu, ameriki obavetajac, je zabeleio da Poto dr Krnjevi odrava odline odnose sa Engleskom, moe se pretpostaviti da su britanski planovi to se tie Jugoslavije manje vie isti ali da e to ostati pusti snovi poto se zapadni politiari protive razgradnji Jugoslavije sve dok se odri Titov reim. Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odloe planove o katolikom intermarijumu za pogodnija vremena. Osnivanje 1944 u Londonu Centralnoevropskog federalnog kluba, ije su posleratne voe bile Miha Krek i Vladko Maek, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katolikom faistikom bloku na Istoku Evrope. Engleska tajna sluba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, je obrazovala i drala na uzdi niz organizacija slinih Federalnom klubu, kao to su bili Blok antibolevikih nacija, Slovenska konfederacija, koja je teila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljaka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Maeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Fakcija Abramik. U njihove redove su masovno stupali voe faistikih i separatistikih istonoevropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujui pacovskim kanalima Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu komunikacionih sudova. Razlike u stratekim ciljevima su bile neznatne a lanstvo im je esto bilo zajedniko. Uzgred budi reeno, za amerike i engleske tajne slube od posebnog interesa je bilo regrutovanje voa secesionistikih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i strunjaka za etnika pitanja, poput istraivaa Vanze (Wansee) Instituta, zaduenih od strane SD-a (tajna sluba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojanog stanja etnikih grupa na podruju istone Evrope i Sovjetskog saveza. Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa seditem u Minhenu, takoe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za ta su koristili iskustva bivih nacista. Izvetaje su dostavljali svome nalogodavcu i dobrotvoru CIA-i. Krajem 40-ih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni Blok antibolevikih nacija i prele pod nadlenost amerikih obavetajnih struktura, to je bilo u skladu sa vodeom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije. Od organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u slubu treeg rajha BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istono-evropskih faistikih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaa, galicijskih nacista itd... Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifaci, Dinko Saki i Ivan Jeli.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih oslobodilakih grupa bio je zaduen Biro politike koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju specijalnih operacija i za planifikaciju dugorone Amerike politike u svetu. Direktor Biroa za politiku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od amerike vlade zeleno svetlo za regrutovanje istonoevropskih izbeglica sa anti-komunistikim pedigreom i za njihovu politiku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih drava. Na tom poslu je radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji e 1952 primiti funkciju direktora CIA-e. Kao advokati velikih bankarskih kua, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. Amerika vlada je usvojila, na predlog Biroa politike koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC). Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala iroka ovlaenja tajnim slubama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom oslobodilakih grupa (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program financijske i druge pomoi oslobodilakim pokretima poreklom iz Istone Evrope. Kljunu smernicu Amerike strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948 koja izriito glasi Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeuju da ak i nekomunistiki te nominalno prijateljski reim; a) ne raspolae ubudue nikakvom vojnom moi, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi nita nalik na gvozdenu zavesu. Biro za politiku koordinaciju je ovlaen rezolucijom NSC/20 da stvara Ameriki odbor za oslobaanje naroda Rusije, u iji sastav su uli legitimni predstavnici manjina sa podruja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz oslobodilakih grupa poput Krstakog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) iji program preporuuje razbijanje federalnih komunistikih drava po republikim i etnikim avovima i oslobaanje malih pokorenih nacija istone Evrope Meu vanije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija. U pitanju je udruenje etnikih odbora naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunistikog bloka. Amerika vlada se odnosila prema etnikim odborima kao da se radilo o vladama u izbeglitvu, mada su se njihove voe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu amerikog pape kardinala Frencisa Spelmana. Na predlog Sabora, Kongres SAD je usvojio 1959 rezoluciju PL 86-90 o porobljenim nacijama koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih drava Kazakije i Idel-Urala. Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom vlada u izbeglitvu i etnikih odbora dostigla mo i svoj vrhunac. Uviajui da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977 postavio na dnevni red pitanje budunosti Jugoslavije. Naziralo se da e posle Titove smrti doi do promena ustavnog poretka i uruavanja dotadanjih nacionalnih ravnotea u korist srpskog faktora. U odeljku izvetaja Trilateralne Komisije posveenom situaciji u Jugoslaviji, privuena je panja na dugorone sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogunost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri emu se ukazuje na potencijalno iskoriavanje nacionalnih nesuglasica: Imajui u vidu

kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne moe biti siguran da e kriza oko nasledstva (Titovog) biti izbegnuta, to Sovjetima moe pruiti ansu za indirektnu intervenciju... Godinu dana kasnije u vedskom gradu Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale, Zbinjev Breinski, odredio je akcioni plan kojim bi se osujetilo mogue zbliavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istaknuo je potrebu da se prui zapadna pomo opozicionarima i disidentima, ukoliko oni imaju antikomunistiku orijentaciju i da se pomogne nacional-separatistikim snagama. Zatim su relej preduele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju znaajne karike zapadnih obavetajnih slubi u izvoenju skrivenih operacija (covert actions). Amnesty International je krenuo u odbranu Jugoslovensih disidenata Izetbegovia, Tumana, Dobroslava Parage i Vojislava Seelja. Fridom Hauz, jedna od glavnih poluga CIA-e, osnovala je 1987 Odbor za pomo demokratskim disidentima Jugoslavije. Odbor je sastavio apel predsednitvu SFRJ i stranim vladama na kom se nalazio Tumanov potpis. Na zadatku razbijanja Jugoslovenske Federacije su se takoe nale nezaobilazna Panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto von Habzburg. Ovaj uticajni lan konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemake Socijal hrianske unije (CSU), koji raspolae zamanom mreom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moi, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista. Zna se na primer da je nemaki ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu Hrvatski informacijski ured, osnovan 1985 od strane imigrantske krovne organizacije Hrvatsko Narodno Vjee sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar Evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske. Francuski analitiar erar Bodson je optuio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvrioca podele nasledstva titovog anti-srpskog teritorijalnog ureaja. Od svih ostavtina komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za ouvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji o Jugoslaviji E.Z sve federativne jedinice pozvane da se do 23 decembra 1991 izjasne da li ele da budu priznate kao nezavisne drave. EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje take i da onemogui opstanak ire dravne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obeavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviu i Momiru Bulatoviu kako bi se konano odluili za secesiju njihovih republika. O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori injenica da je u istom paketu sa Deklaracijom o Jugoslaviji usvojena i Deklaracija o rukovodeim naelima u pogledu priznanja novih drava u Istonoj Evropi i SSSR-u Ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza je preduzela Amerika 06. februara 1991, kada je guru amerike spoljne politike, Zbinjev Breinski, pozvao ameriku administraciju da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza. Na metaforini znaaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Breinskog, izloena u

listu Ukrainske slovo 1993 godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije: Slomijajui imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogunost za samu Rusiju da kao drava i nacija postane konano demokratska evropska zemlja. U istom duhu je njegov najrevnosniji ak i sledbenik Janusz Bugajski, inae direktor istonoevropskog programa u Centru za strateke i internacionalne studije u Vaingtonu, osudio sve pokuaje ouvanja dravne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da podseaju na ruske neoimperijalistike pozicije spram nezavisne Ukrajine i da Srbija jedino moe postati normalna i demokratska ako prekine sve dravne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: dravno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumai kao oblik imperijalizma. Sluei se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog reima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograujui na titovim ideolokim temeljima, Zapad je se trudio da dovri proces izgradnje juno-slovenskih sintetinih nacija, kao to su Makedonska, Bonjaka, Crnogorska, Kosovarska, sandaklijska. Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u Jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na ta ukazuje izjava uticajnog amerikog senatora Dosefa Bajdena (Biden): Da li to znai da mi interveniemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?: sigurno ! (Le Monde, 31 januar 2001) Posle uspenog sabijanja Srbije u ue avnojevske granice, na red je dola druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, poto, kako je objasnio Dord Soro u Vol Strit Durnalu posao je nedovren (Unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okonan proces, s obzirom da ostaju mnogi nereeni problemi, kao to su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema reima amerikog Podsekretara za evropske poslove Nikole Bernsa (Burns) zadnji delii balkanske slagalice. Izvrena je 1999 agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne Crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. je ulio zapadnim sponzorima otporaa velike nade da e njihovi tienici izvriti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda. Zapadni prijatelji su upozoravali da e Srbija lake ui u E.U kao federalna i decentralizovana drava; preporuivali su Srbiji teritorijalnu dijetu kao lek protiv tobonje grandomanije. Poto planovi federalizacije nisu urodili plodom E.U je se ponovo uhvatila tapa i pozvala Srbiju, rezolucijom evropskog Parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio de je pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da e pitanje autonomije Vojvodine biti u sreditu interesovanja, naroito ako doe do razlaza sa Crnom Gorom. Od Srbije se dakle trai da potuje konstituciju preminule dravne tvorevine (SFRJ). Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao multietnika provincija u kojoj etniki Srbi vre nasilje nad etnikim Maarima. S obzirom da se pojam etnija odnosi na male zajednice razbacane na dravnoj teritoriji veinske nacije, uoljiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje slue ponitavanju graanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i

podele na veinsko i manjinsko stanovnitvo. Za Breinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala posluiti kao eksperimentalno podruje i geopolitika metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom. Poto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na Rusiju u malom, razumljivi su pokuaji primene na ruski dravni prostor dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, etnikih i regionalnih separatizama. Ameriki dravni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izloio u Lisabonu 24 maja 1992 krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: Ono to elimo da dosegnemo su nezavisne drave, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka Zbinjev Breinski nije dakle izneo lini stav, nego zvanini, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poeljna bila otvorenija ruska konfederacija sastavljena od Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistone Republike, ije bi imperijalistike tenje bile manje izraene. Nadvojvoda von Hazburg opravdava rasparavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbene dekolonizacije: Moskva bi trebala da shvati da je u naim vremenima dekolonizacije nemogue odrati situaciju izmeu Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom asu. Poneke nacije vie ne toleriu ruski sistem i traie kad tad svoje samoopredeljenje Neposredna zapadna ekonomska pomo lokalnim vlastima i NVO severno-istonih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporuuje u izvetaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999 nezaobilazni Breinski, naslovljenom Amerika politika prema severno-istonoj Evropi. Prema dotinom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltike regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primeuje se da kako centralna vlast slabi, regije e postati sve vanije. Naime, poneke regije su ve poele da razvijaju linu spoljnu i ekonomsku politiku. Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraninih saradnji sa zemljama pribaltikog regiona, mogli podstai autonomistike i separatistike tenje, to izaziva zebnje Rusije. Savetuje se oprez i preputanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi uinilo da Sjedinjene Drave trae da podstiu separatizme. Italijanski geopolitiki asopis Limes, bez okolianja je objasnio te opasne igre kao pokuaj da se najzapadnija zona Rusije priblii Evropskoj Uniji kako bi se odvojila od ostatka zemlje. Sponzorisanje terorizma predstavlja znaajan sastojak strategije etno-inenjeringa, namenjene slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u potajnim akcijama datira od kraja 40-ih godina prolog veka, kada su zapadne obavetajne slube regrutovale i obuavale diverzantske grupe Kriara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutranjost neprijateljskih zemalja. U dananje vreme, osnovana su na Zapadu bezbrojna udruenja i organizacije zaduene za pruanje podrke eenskim i iptarskim borcima za slobodu. Jedna takva organizacija je Ameriki Odbor za mir u eeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na elu sa Zbinjevom Breinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), ija iskustva u

takvim vrstama rabota datiraju jo od vremena kada su regrutovali i naoruavali afganske dihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom Haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdrava fantomsku eensku Vladu u egzilu sa seditem u Londonu i Vaingtonu. O teroristiko-separatistikoj prirodi tobonje vlade govori injenica da je njen vice-ministar, islamistiki voa amil Basaiev, mozak teroristikog poduhvata u mestu Beslan, okonanog masakrom 186 dece. Ovaj kratak pregled destruktivnih strategija anglo-saksonskog i zapadno-evropskog sveta spram ruskog i srpskog nacionalno-dravnog prostora je sastavljen sa skromnom namerom da dokae postojanje hronine sprege izmeu teroristiko-separatistikih i centrifugalnih pojava na tim prostorima i zapadnih geopolitikih interesa. Potrebno je jednom za uvek razumeti da zapadna politika nije improvizovanog i reaktivnog karaktera, nego je zasnovana na stratekoj planifikaciji usklaenoj sa dugoronim interesima i globalistikim tenjama. S obzirom da e Srbija uvek biti mnogo velika za zapadne partnere, srpski dravni aparat bi trebao da se ugleda na ruski i da se pobrine o preduzimanju delotvornih kontramera za neutralisanje daljih zapadnih inicijativa usmerenih ka novim etnikim i regionalnim deobama.