02 NPC3

Poglavlje 2
Unutranjost raunara: osnovne komponente

Ukratko: instaliranje procesora Matina ploa Specikacije i primene procesora Memorija raunara Magistrale za proirenja i kontroleri CMOS Uobiajeni konektori
UVOD
Raunar je modularan ureaj, tj. sastoji se od velikog broja standardnih delova kao to su grake kartice, diskovi itd. Modularnost odgovara i korisnicima i proizvoaima zato to omoguuje meusobnu kompatibilnost raunarskih sistema, a sistemi postaju jeftiniji (rezultat standardizacije). Svi ti delovi povezani su meusobno preko glavne centrale celog raunara matine ploe. Modularnost, takoe, znatno olakava pronalaenje i otklanjanje kvarova, pa i nadogradnju raunara. Poto je ceo sistem rasklopiv, lako ete zameniti samo odreenu komponentu. Jedino treba da znate gde da je prikljuite. Ukoliko hoete da unapredite sr raunara, verovatno ete zameniti matinu plou, zajedno s procesorom, memorijom i drugim komponentama. Pre nego to preemo na komponente koje se nalaze u raunaru, bitno je da razumete matinu plou ta s njom moete uraditi a ta ne moete. Zatim, vano je da shvatite procesore i nain njihovog rada. Tek posle toga moete zaroniti u pojedinane kartice koje se prikljuuju na matinu plou i omoguavaju vam da lako radite s raunarom. Iako su raunari oduvek bili sastavljeni od pojedinanih komponenata, u poslednjih 5 do 10 godina intenzivirana je njihova integracija, ili prenoenje veeg dela posla na dopunske kartice (npr. zvune i grake) koje se nalaze na samoj matinoj ploi. Na primer, matina ploa vaeg raunara moda ve ima integrisan zvuni ili graki ip umesto posebnih kartica o kojima se govori u narednim poglavljima. Matina ploa obino sadri sledee komponente ili konektore za njihovo prikljuivanje:

Procesor (CPU) Glavnu memoriju (DRAM, EDO, SDRAM) Utinice za proirenja, povezane s magistralama PCI, ISA ili AGP Osnovni ulazno-izlazni sistem (BIOS), sa sistemskim satom/kalendarom Adaptere (interfejse) za tastaturu i mia Kontroler disketne jedinice Primarni interfejs EIDE (Enhanced Integrated Drive Electronics), namenjen preteno vrstim diskovima i CD-ROM ureajima Sekundarni EIDE interfejs. Hladnjak za procesor Serijski (RS-232C) ili COM prikljuak Paralelni prikljuak (za tampa) Statiku privremenu (ke) memoriju FireWire prikljuke USB prikljuke Integrisanu graku karticu Integrisanu zvunu karticu Integrisanu mrenu karticu Integrisan modem Ventilatore
Mnoge matine ploe sadre i:

U ovom poglavlju pozabaviemo se procesorima, matinim ploama i uzbudljivim svetom osnovnih raunarskih konektora.
Instaliranje procesora
21
UKRATKO Instaliranje procesora

Uopte uzev, procesori su komponenta koja se relativno lako instalira i skida. Najtee je postii kompatibilnost procesora i matine ploe na koju ga instalirate. Ako pokuate da instalirate procesor Pentium III (PIII) na pentijumsku matinu plou, sigurno neete uspeti.
PRI PRE MI TE SE
Pre nego to ponete, pripremite nekoliko stvari koje vam moraju biti pri ruci:
Dokumentaciju za nov procesor i matinu plou. Za razumevanje orijentacije korisni su dijagrami (koji se esto mogu pronai na Web lokaciji proizvoaa). Odvija(e) za otvaranje raunara. Kutiju za smetanje zavrtanj. Narukvicu protiv statikog elektriciteta. Tanko i ravno pare metala, ili odgovarajuu alatku za vaenje procesora (ukoliko imate stari procesorski ip sa noicama).
1. Iskljuite raunar, izvadite utinicu iz napajanja i skinite sve zavrtnje koji privruju poklopac raunara. 2. Uzemljite se pomou antistatike narukvice. 3. Pronaite postojei procesor na matinoj ploi i paljivo ga skinite. Ukoliko je jo uvek upotrebljiv, stavite ga u antistatiku vreicu. 4. Prouite dokumentaciju matine ploe i novog procesora (proverite da li su kompatibilni, da li su potrebna podeavanja za umnoavanje takta i sl.), a zatim paljivo postavite procesor na odgovarajue mesto na matinoj ploi. 5. Vratite poklopac i zavrtnje, prikljuite napajanje i ukljuite raunar. 6. Pokrenite program BIOS Setup (tokom podizanja sistema, na ekranu e se verovatno pojaviti poruka To enter Setup, press <taster>) i proverite da li je novi procesor primeen.
22
Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente
Sistemska/matina ploa
Jo otkako su se pojavili 1971. godine, mikroraunari svih vrsta obino sadre sve glavne elektronske delove na jednoj tampanoj integrisanoj ploi, koja se zove matina ploa (engl. motherboard). Postoje i raunari koji su drugaije projektovani, ali je princip postavljanja to veeg broja elemenata na jednu plou najpopularniji, iako je i on prolazio kroz razliite faze. IBM je napravio prvi PC raunar, godine 1981. On je imao relativno jednostavnu matinu plou i mnotvo utinica za proirivanje. Moderniji raunari obino imaju sloenije matine ploe i manji broj utinica za proirivanje. (Integrisanjem komponenata na matinu plou smanjuje se ukupna cena raunara.) U budunosti e se verovatno desiti da glavnina raunara uopte nee imati utinice za proirivanje, poto e najpotrebnije funkcije biti potpuno integrisane u matinu plou. Zapravo, to je ve sada tako na nekim prenosivim raunarima, npr. na modelu Dell Inspiron 8100, na ijoj se matinoj ploi nalaze modem 56 K, Ethernet kartica 10/100, 16-bitna zvuna kartica, interfejs za palicu za igre i DVD ureaj. Visokointegrisane matine ploe mogu biti i dobre i loe: s jedne strane, one su neverovatno pogodne, ali s druge strane, nude samo pristup uzmi il ostavi. Neke integrisane matine ploe imaju komponente koje ne moete iskljuiti da biste instalirali posebne kartice. Kao primer nedostataka koje donose previe integrisane matine ploe: jednom mom kolegi stalno se prekida veza kada koristi Web ita, zato to integrisan skup video ipova na matinoj ploi odbija da se iskljui kako bi mogla da se koristi samostalna graka kartica. Ako se naete u takvoj situaciji, i graki adapter na matinoj ploi zakae, ne moete samo da bacite staru i instalirate novu graku karticu, ve morate da zamenite celu matinu plou. Na matinim ploama iz 1981. godine bilo je mesta za procesorski ip, 64 KB memorije, prikljuak za tastaturu i nekoliko utinica za proirivanje. Matine ploe iz 2004. godine na uobiajenim stonim raunarima takoe sadre interfejse za serijski prikljuak, paralelni prikljuak, vrsti disk i disketnu jedinicu, prikljuak za tastaturu i mia, 1 GB ili vie memorije na nekim modelima, nekoliko USB prikljuaka i, verovatno, jedan FireWire prikljuak i jedan serijski ATA konektor. Neki proizvoai ugrauju na matinu plou ak i ubrzivae za zvuk i graku, te mrene adaptere i modeme. Jedinstven je dizajn tzv. osnovne ploe (engl. backplane). Takav raunar ima samo utinice za kartice za proirivanje, a procesor se nalazi na jednoj od njih. Kada se proizvoai orijentiu na osnovnu plou, kao opravdanje obino navode da ona ini njihove raunare modularnim. Pod tim podrazumevaju da procesor raunara moete da skinete i zamenite ga novim. To je operacija koja traje pet minuta i trenutno pretvara va raunar Pentium II u raunar Pentium III. ta? Niste uli za to? Premda se ovaj dizajn tek nakratko zadrao u svetu PC raunara poetkom devedesetih, takvi su gotovo svi industrijski raunari montirani u ormarima irine 19 ina, kakve ima veina fabrika. Zato se ovaj dizajn najlaki za nadogradnju nije proirio? Zato to lepo zvui, ali u stvarnosti nije ba tako: poto kartica na kojoj se nalazi procesor maine ne odgovara nijednom standardu, ne moete tek tako da kupite bilo iji bri procesor, ve morate da ga kupite od originalnog proizvoaa. Moje iskustvo pokazuje da se kartice za nadogradnju procesora papreno naplauju, a esto kotaju i vie od novog, breg raunara. Ako elite modularnost, treba da znate da je za nadogradnju najpogodniji generiki raunar nepoznate marke. Takvi raunari se zasnivaju na matinoj ploi standardne veliine koja se uklapa u kuite uobiajenih dimenzija i prihvata standardne kartice
Sistemska/matina ploa
23
i diskove. Kada poelite da nadogradite takav raunar, samo kupite novu matinu plou i postavite je umesto stare. Matine ploe su obino skupe samo kada se prvi put pojave. Mnoge matine ploe za procesore Pentium 4 (P4) kotaju izmeu 100 i 200 dolara, u zavisnosti od marke, modela i posebnih mogunosti (broja utinica za proirenja, brzine glavne magistrale, ima li kratkospojnika koji oteavaju podeavanje itd.)
Napomena
Matina ploa se ponekad pominje i pod drugaijim imenima; moda ete uti da je zovu sistemska ploa (engl. system board), ravna ploa, (engl. planar board), ili osnovna (glavna) ploa (engl. mainboard).
Dosta prie o matinim ploama hajde da vidimo kako one izgledaju. Na slikama 2.1, 2.2 i 2.3 prikazane su tri vrste matinih ploa, a na slici 2.4 nalazi se procesor P4. PS/2 prikljuak PS/2 prikljuak Serijski za mia za tastaturu prikljuci
ISA utinice
PCI utinice
ATX napajanje AT napajanje Prikljuak za disketnu jedinicu Paralelni prikljuak AGP prikljuak EIDE prikljuci DIMM utinice (memorija) CMOS baterija Prikljuak za zvunik/ svetlee diode
Podnoje za procesor
Privremena (ke) memorija
Slika 2.1: Pentijumska matina ploa.
24
Memorija (DIMM moduli) Prikljuak za AGP grafiku ISA utinice Procesor
Slika 2.2: Matina ploa za Pentium II.
U/I prikljuci
PCI utinice za proirenja
Slika 2.3: Matina ploa za Pentium III.
Slika 2.4: Procesor Pentium 4.
Poto smo zavrili kratak uvod u matine ploe, vreme je da pogledamo ta se na njima nalazi. Poeu s najvanijom komponentom a to je procesor. Zatim emo videti ega jo tu ima.
Procesor
25
Procesor
Na matinim ploama nalazi se mnogo ipova, a svi su slini, zar ne? To je moda tano, ali su neki od njih svakako mnogo vaniji za rad raunara. Glavni gazda je procesor. To je deo raunara koji zna da rauna (i prilino je pametan zna ak i da izraunava logaritme, trigonometrijske funkcije i slino) i izvodi logike operacije, to su dva vana vida svih raunarskih programa. Jo od prvog IBM-ovog PC raunara koji se pojavio 1981, veina raunara koristi procesore rme Intel. Danas postoje jo dva proizvoaa iji se mikroprocesori nalaze u velikom broju raunara: Advanced Micro Devices (AMD) i Via Technologies, koja je pre nekoliko godina kupila proizvoaa ipova Cyrix. ipovi ovih proizvoaa zasnivaju se na procesorima koji su projektovani u Intelu. Poto svi pomenuti procesori mogu da rade pod Microsoftovim operativnim sistemom Windows, maine koje ih koriste esto se nazivaju Wintel raunari. U stvari, oni bi mogli da rade i pod drugim operativnim sistemima kao to su DOS, Unix i Linux. Intel je u meuvremenu projektovao i napravio mnoge mikroprocesore, ali oni koji nas sada zanimaju pripadaju porodici ipova koja poinje procesorom 8086, a zavrava se procesorima P4 i M. Zato postoje porodice procesora i zato se procesor 8086 vie ne koristi? Da skratimo, u pitanju su performanse. Performanse procesora najveim delom odreuju i performanse raunara. Moderan procesor P4 bri je nekoliko hiljada puta od prvobitnog procesora 8086, a tolika razlika u brzini odraava se i na korienje raunara. Poetkom osamdesetih poeli su da se koriste programi za tabelarna izraunavanja, koji su zahtevali veu snagu od one koju su im nudili tada aktuelni ipovi 8088. esto se deavalo da izraunavanje sloenije tabele potraje i nekoliko sati. Sada je ak i najjeftiniji raunar toliko brz da je proraunavanje tabela najee trenutno. Intel je poboljavao performanse raunara na dva naina. Prvo su neke mikrokomponente kvantitativno poboljavane tako to su zamenjivana i ubrzavana stara kola. Primer za ovo je brzina procesora, koja se meri u megahercima (MHz) ili gigahercima (GHz). Drugi nain da se procesor pobolja podrazumevao je kvalitativna poboljanja, npr. uvoenje novih postupaka proizvodnje koji poboljavaju kvalitet ipa. Bez obzira na to da li su poboljanja bila kvantitativna ili kvalitativna, procesori su se menjali na nekoliko naina koji su uticali na njihove performanse. Te promene su predstavljene u tabeli 2.1, u kojoj su prikazana svojstva procesora. Odvojite malo vremena i pregledajte je, da biste kasnije mogli da razumete poreklo mnogih ogranienja procesora.
Tabela 2.1: Svojstva procesora

Svojstvo Brzina procesora Ekasnost mikrokoda Broj instrukcija koje se paralelno izvravaju Podela instrukcija u cikluse Duina rei Magistrala podataka Opis Broj operacija koji moe da se izvri u jednoj sekundi. Broj koraka potrebnih da bi se pomnoila dva broja (na primer). Broj procesa koji se istovremeno izvravaju u ipu. Omoguuje procesoru da predvia budue naredbe ime na najbolji nain koristi svoju snagu. Najvei broj koji moe da bude operand u nekoj operaciji. Najvei broj koji se moe prebaciti u ip u jednoj operaciji.
26
Tabela 2.1: Svojstva procesora (nastavak)

Svojstvo Interna privremena (ke) memorija Numeriki koprocesor Maksimalna memorija Tip veze Opis Koliina ugraene, brze memorije koju ip sadri. Omoguuje procesoru da direktno rauna u pokretnom zarezu. Najvei kapacitet memorije koju ip moe da koristi. Nain povezivanja procesora s matinom ploom (postoji nekoliko standarda)
Brzina procesora (u megahercima ili gigahercima)

Raunari su poput mehanikih spravica. Kada sat otkuca, obavi se mali deo posla. Ba kao to oni koji ue da sviraju klavir sviraju po ritmu metronoma, tako i raunari rade po taktu. Ako podesite metronom da otkucava prebrzo, poetnik za klavirom e se zbuniti i muzika nee zvuati dobro. Muziar nee imati dovoljno vremena da pronae sledeu dirku na klaviru, a interpretacija e verovatno biti nikakva. Slino tome, ako je radni takt prebrz, raunar nee raditi pravilno, ali rezultat nee biti loa muzika, ve pad sistema. Prebrz radni takt raunara obino oteuje ip; u najboljem sluaju, raunar nee raditi pravilno, a inie se da problemi nemaju veze s procesorom. Na primer, javljae se greke pri upisivanju i itanju vrstog diska. Pri projektovanju raunara odreuje se i radni takt. On je veoma vaan jer mnogi ipovi rade po radnom taktu sata raunara. Takt procesora obino otkucava nekoliko miliona puta u sekundi. Sat koji otkucava tano milion puta u sekundi zadaje radni takt od 1 MHz. Raunar Apple II koristio je takt od 2 MHz. Rani personalni i XT raunari (prvi raunari sa vrstim diskom i procesorom 8088) imali su radni takt od 4,77 MHz. IBM je nakon toga proizveo seriju raunara AT, iji je prvi model radio na 6 MHz, a kasnije su se pojavili modeli na 8 MHz. Dananji sistemi rade na preko 1 GHz; jedan gigaherc je hiljadu megaherca. Poto se brzina raunara koristi kao mera kvaliteta njegovog rada, vrednost u megahercima/gigahercima je vaan pokazatelj njegove snage. Tako se i snaga automobila procenjuje na osnovu broja konjskih snaga. Ako su svi ostali parametri isti, bri radni takt omoguuje bre izvravanje i bolje performanse. Ipak, vredi pomenuti da parametri obino nisu isti. Procesor je samo jedan od delova raunara koji utiu na njegovu brzinu. Veoma brz procesor uparen s neverovatno sporim vrstim diskom dao bi osrednje performanse. To je zato to brzinu raunara odreuje njegova najsporija komponenta. Uzimajui u obzir brzinu dananjih procesora, sigurno je da oni nee predstavljati usko grlo. Zbog toga je moj savet sledei: ako kupujete jeftiniji raunar, moda ete morati da birate izmeu breg procesora ili brih periferija. Ja bih se odluio za bre periferije, zato to je i najsporiji dananji procesor sasvim dovoljno brz za sve to se radi na PC raunaru. Prema tome, usko grlo su druge komponente. Meutim, treba rei i to da istovremeno s vrtoglavim porastom brzine procesora proizvoai posle izvesnog vremena prekidaju proizvodnju starijih ipova na raun novijih. Prema tome, ak i kada vam je dovoljan stariji (jeftiniji) ip, verovatno neete moi da ga nabavite na tritu. Najsporiji novi procesori koji se mogu kupiti rade na uestalosti od priblino 1 GHz. Najbri dananji procesori imaju radni takt od 4 GHz ili vei. To je skoro 1000 puta bre od prvih IBM PC raunara!
Procesor
27
Kratka istorija brzine procesora

Dugo je maksimalna brzina procesora odreivala i mnogo ta drugo na raunaru. Proizvoa raunara obino je matinu plou projektovao tako da radi na radnom taktu procesora. Kada se brzina procesora poveala sa 5 na 8 MHz, i brzina matine ploe se poveala na 8 MHz. Svi ipovi na matinoj ploi, ukljuujui i one sloene kao to su memorijski ipovi, morali su da rade na 8 MHz da bi podravali radni takt matine ploe. Vremenom se pokazalo da je takav postupak prilino teko sprovesti za brzine iznad 8 MHz, pa se od 1984. godine matine ploe projektuju tako da njihovi razliiti delovi rade razliitim brzinama. Uparivanjem pueva s trkaima deo snage brih komponenata neminovno je ostajao neiskorien, ali je to bio jedini nain da se proizvedu ekonomski isplativi sistemi. Poev od 1984. godine, deo matine ploe koji podrava memoriju i utinice za proirivanje, poznate i kao prikljuci magistrale (engl. bus slots), razdvajaju se od ostatka matine ploe, da bi se poveala brzina. Meutim, memorija i prikljuci magistrale ine samo manji deo matine ploe. Najvei broj ipova i kola na matinim ploama iz sredine i s kraja osamdesetih morali su da se prilagoavaju njenoj brzini, pa su projektanti neprestano pravili sve bre ploe kad god bi Intel objavio bri procesorski ip. Izrada sve brih matinih ploa poela je da lii na osvajanje planine koja postaje sve strmija. Prelazak sa 5 na 8 MHz bio je lak, a sa 8 na 12 MHz ve tei. Prelazak sa 12 na 20 MHz bio je jo tei, da i ne pominjemo pojavljivanje matinih ploa na kojima je veina komponenata radila na 33 MHz 1989. godine. Krajem osamdesetih, Intel je poeo da najavljuje procesore koji e raditi na 50 i 60 MHz. Proizvodnja matinih ploa koje e raditi tolikom brzinom bila bi ekstremno skupa ili nemogua, pa je bilo krajnje vreme da se brzina procesora razdvoji od brzine matine ploe. To je postignuto zahvaljujui ipovima za udvostruavanje takta (engl. clock doubler chips).
ipovi za udvostruavanje takta

Intel je u periodu 1989-1990. morao da rei nekoliko problema u vezi sa ipovima s radnim taktom od 66 MHz. Prvo je bilo pitanje matine ploe: kome e uopte koristiti procesor na 66 MHz ako niko ne moe da napravi matinu plou koja bi ga podravala? Drugo pitanje postavljali su vlasnici postojeih sistema. Kako to jednostavnije dograditi sistem? Umorni od kupovine sistema koji su zastarevali im se pojave, korisnici su eleli da nadograuju sistem bez velikog truda. Zbog toga je Intel smislio drugi nain za ubrzavanje procesora: udvostruavanje takta. Prvi udvostruiva takta bio je specijalna verzija procesora 80486 koji je mogao da se postavi u podnoje za procesor na standardnim matinim ploama s taktom od 25 MHz. Ovaj specijalni procesor bio je projektovan da radi na 25 MHz sa stanovita matine ploe, ali je interno radio s dvostruko veim taktom 50 MHz. Sve interne operacije procesora, npr. numerika izraunavanja ili premetanje podataka iz jedne interne oblasti procesora u drugu, radile su se na 50 MHz. Meutim, spoljanje naredbe, kao to su uitavanje podataka iz memorije ili njihovo upisivanje u memoriju, obavljale su se znatno sporije, na 25 MHz.
Napomena
Intel ima imena za ta dva radna takta. Spoljanji takt (25 MHz u prethodnom primeru) zove se frekvencija sistemske ili glavne magistrale (engl. front side bus, FSB). Interni radni takt (50 MHz u prethodnom primeru) naziva se frekvencija procesora (engl. processor core frequency).
28
Imajui u vidu da je ovaj ip spoljanje naredbe izvravao na 25 MHz, a unutranje na 50 MHz, koji radni takt je trebalo da navede Intel? Radi se o marketingu. Zbog toga je novi ip dobio ime 80486DX2-50, pri emu 2 oznaava udvostruavanje takta, a 50 se odnosi na njegovu veu brzinu. Intel je ponudio i ip 80486DX2-66 koji se postavljao na matinu plou s radnim taktom od 33 MHz, ali je interno radio na 66 MHz. Oznaka DX se odnosila na kompletniji, snaniji sistem od sistema SX koji su predstavljali meunadogradnju (ip 486SX je neto izmeu ipova 386 i 486). U to vreme, pored ipa 80486DX2-50, Intel je napravio procesor 80486DX-25 (ip koji je radio i interno i eksterno na 25 MHz) i procesor 80486DX-50 (ip koji je i interno i eksterno radio na 50 MHz). Ljudi su esto pitali: Koliko je DX2 zaista brz da li je on pre nalik ipu na 25 MHz ili na 50 MHz? Odgovor je glasio da to zavisi od onoga ta se s njim radi. Operacije koje su zahtevne za procesor, poput izraunavanja tabela ili crtanja sloene grake, verovatno su vie liile na rad s radnim taktom od 50 MHz, dok su se programi orijentisani na ulaz i izlaz podataka poput baza podataka, verovatno izvravali kao na ipu s radnim taktom od 25 MHz. Performanse srednje zahtevnih aplikacija, npr. programa za obradu teksta, bile su u sredini. Pored toga, Intel je ponudio i pomenuti ip 80486DX-50. Mnogi korisnici su mislili da kupuju ip DX na 50 MHz, a zapravo su kupovali ip DX2 na umiljenih 50 MHz, pri emu je razlika u performansama bila primetna.
ipovi za utrostruavanje takta

Godine 1994. Intel je objavio jo jednu varijaciju linije procesora 486, ip 80486DX koji je bio utrostruiva takta (engl. clock tripler). Ovaj ip, koji je bio ponuen u verzijama na 75 i 100 MHz, radio je na matinim ploama s radnim taktom 25 i 33 MHz.
Napomena
Kako to da 33 MHz pomnoeno s tri daje 100, a ne 99 MHz? Ponovo se radi o marketingu. Konano, ako zaokruite 99 MHz dobiete ... skoro 100 MHz.
Intel je iskoristio priliku da pobolja internu strukturu novog ipa 486, tako to mu je pridruio brzu internu memoriju (zvanu interna privremena (ke) memorija), poveavajui njen kapacitet sa 8 KB (koliko je prethodno sadrao ip 80486) na 16 KB. Taj mali dodatni kapacitet ugraene memorije zaista je, pored utrostruavanja radnog takta, ubrzao rad ipa, to je Intel navelo da istrai nove mogunosti prodaje koristei za njega ime DX4. (I to samo DX4, bez pominjanja broja 80486.) Postoje i ipovi Pentium na 200 MHz sa utrostruenim taktom, koji rade na matinim ploama s taktom od 66 MHz.
Napomena
Moda ste zapazili jo jedan genijalan marketinki potez. Utrostruivai takta su imali oznaku DX4, pa je izgledalo kao da su etiri puta bri od originala, a ne tri puta. Ljudi su esto bili zbunjeni: zato DX4-100 nije kompatibilan s matinom ploom brzine 25 MHz, kada brojevi ukazuju na to da kompatibilnost postoji?
Mnoenje zaista velikim brojevima

Pomenuli smo ipove s udvostruenim i utrostruenim taktom. Postoje li i ipovi kod kojih je radni takt uetvorostruen? Postoje, a ima ak i ipova kod kojih je takt upetostruen: Pentium II na 333 MHz radi eksterno na 66 MHz, a interno na 333 MHz, to je pet puta vie. Dok je smiljao kako da napravi sisteme 4x i 5x, Intel je poeo da se igra i sa necelobrojnim umnocima. Nekim procesorima radni takt se poveava za 50 procenata, tj. jedan i po put. Prvobitni modeli Pentiuma imali su radni takt od 60 i 66 MHz. Kasniji pentijumski ipovi, iji je radni naziv u Intelu bio P54C, radili su na 90 i 100 MHz. Oni su koristili matine ploe na 60 i 66 MHz, a interni radni takt im je bio upola vei.
Procesor
29
Pre nego to zavrimo priu o megahercima, bilo bi dobro da objasnimo zato su se pojavile dve verzije Pentiuma iji su se radni taktovi veoma malo razlikovali. Zato je Intel ponudio modele i na 60 i na 66 MHz? Ta pria je sada stara, ali je vredi ispriati da bismo istakli ziku osobinu koja je esto presudna za uspeh ili neuspeh najnovijih, najbrih i najmanjih sistema toplotu.
Nije u pitanju vlaga, nego toplota

Originalni Pentium je bio s mukom projektovan ip. Sve Intelove projektantske timove sputavala je injenica da novi ip, bez obzira na to ta je sve u stanju da uradi, mora da izvrava stariji softver. Taj zahtev za kompatibilnou sa starijim softverom vai i za sloene ipove. Sloenost podrazumeva da ip sadri mnogo malih komponenata, ili, kako kau strunjaci, kompatibilnost unazad zahteva mnogo silicijuma. Toliki silicijum se zagreva ako mnogo silicijumskih komponenata radi na malom prostoru, one e se pregrejati i otetiti. Ako poveate radni takt, silicijum e se jo vie grejati. Zaposleni u Intelu su se zapravo borili protiv nekih zikih ogranienja u dizajnu ipa. Standardi za zagrevanje pentijumskog ipa objavljeni su u njegovim tehnikim specikacijama. Prema Intelovoj dokumentaciji iz tog vremena, Pentium na 66 MHz generisao je toliko toplote da se ip zagrevao do 85 C ! Na toj temperaturi moete da preprite hleb! Intel se zaista potrudio da ip Pentium na 66 MHz proradi, ali je to bilo toliko teko da su se proizvodili gotovo samo kartovi. Ti ipovi su, meutim, bili upotrebljivi kada su radili s neto niim radnim taktom, recimo 60 MHz. Dakle, ipovi na 60 MHz su zapravo neuspeli pokuaj; Intel im je snizio radni takt da bi mogao da ih proda. Pored radnog takta, na grejanje ipa utie i radni napon. Toplota koju ip oslobaa srazmerna je kvadratu napona. Ve due vreme napajanje veine procesora bilo je pet volti. Intel je odluio da napravi ipove P54C, iji je takt povean jedan i po put, tako da rade pod naponom od 3,3 volta. Pet na kvadrat iznosi 25, a 3,3 na kvadrat priblino 11. ip koji radi s naponom od 3,3 volta greje se mnogo manje, i zbog toga Intel na novijim Pentiumima i novijim ipovima koristi upravo toliko napajanje. Procesori Pentium Pro koriste napon od 1,5 volt. Napajanje procesora DX4 od 3,3 volta vodi do paradoksa: to je najbri ip 80486, a istovremeno je i najhladniji u radu. Mada je ovo pria o prilino starom ipu, njena poenta vai i za svaki novi ip s kojim ete se sresti. Jedini nain da napravite snanije ipove jeste da na njih postavite to vie elektronskih kola i da ih naterate da rade na veem taktu, a obe ove stvari dovode do problema sa zagrevanjem. Dodajte tome i injenicu da vie ljudi kupuje prenosne raunare nego stone, pa ete dobiti i trei problem vezan za zagrevanje veliinu. Procesori savremenih prenosnih raunara ne bi se toliko zagrevali kada bi elektronska kola mogla da se rasprostru na povrinu velikog tanjira, ali onda ti raunari ne bi bili ba lako prenosivi!
Dakle, koji je ip najbri?

im je ustanovljeno da se brzine matinih ploa mogu razdvojiti od brzina procesora, brzine procesora su poletele u nebo. U vreme pisanja ove knjige, nisam mogao da naem nijedan procesor sporiji od 1 GHz, a najbri su bili neto iznad 3 GHz, uz ipove od 10 GHz ugraene u table za crtanje. Skoro svi procesori se toliko zagrevaju da ak i prenosni raunari imaju ventilatore. (Da li ste primetili da se ventilator vaeg prenosnog raunara povremeno ukljuuje i iskljuuje? To je zato to sistemski programi za upravljanje potronjom energije registruju temperaturu sistema pomou veeg broja temperaturnih senzora. ak i najmoderniji vrsti diskovi imaju temperaturne senzore, i pomou njih se odreuje kada treba ukljuiti ventilator.)
30
Kad kupujete raunar, nemojte da vas fascinira najbri procesor. Razlika u brzini najbreg procesora na tritu i onog koji zauzima drugo mesto esto je veoma mala, ali razlika u ceni moe da bude znaajna. I ne zaboravite da Intel nudi itave familije procesora s razliitim oznakama brzine u GHz, ali sa istim efektivnim brzinama glavne magistrale. Razmiljajte ovako: Intel e jednog dana prodavati procesor BrzKaoMunja, s radnim taktovima 100, 200 i 300 GHz, ali e svi oni na glavnoj magistrali imati 50 GHz. Moda e ponuditi i modele BrzKaoMunja XL, od 150, 300 i 450 GHz, sa 75 GHz na glavnoj magistrali. (Brojeve sam izmislio, ali su oni sasvim mogui.) Drugim reima, kada va procesor treba da komunicira s nekom komponentom na matinoj ploi, kao to je disk, memorija ili neto tree, ip BrzKaoMunja radie na 50 GHz bez obzira na to da li ste platili razumnu sumu za model 100 GHz ili ste se poteno ispruili za model 300 GHz. Slino tome, procesor BrzKaoMunja XL komunicirae sa memorijom i diskom na 75 GHz. Koji je bri? Pa, ako uglavnom radite s bazama podataka, tj. s programom koji po ceo dan uitava podatke s diska i upisuje ih na njega, verovatno vas uopte nee zanimati interna brzina procesora mnogo e biti vanija njegova eksterna brzina, jer e najsporiji procesor BrzKaoMunja XL s bazama podataka raditi mnogo bolje od najbreg modela BrzKaoMunja. Jasno je da u tom sluaju kupovanje modela BrzKaoMunja na 300 GHz nee biti isplativo. Poenta je da se ne treba preterano zamajavati s brzinom procesora. Umesto toga, bolje je da razmotrite ta ete raditi na raunaru, analizirate sve njegove karakteristike, i zapamtite da je brzina procesora samo jedna od njih. Pre nego to krenem dalje, upitao bih vas da li sam vam probudio znatielju kada sam pomenuo ipove na 10 GHz? Oni se jo nee pojaviti, iako se, imajui u vidu rekordan tempo poveavanja brzine procesora, moe sa sigurnou tvrditi da e se to desiti. Ve smo stigli do take kada u svakodnevnom radu s raunarom ne primeujemo veliku razliku izmeu radnih taktova od 1 GHz i 3 GHz. Najee je usko grlo brzina komuniciranja preko Interneta (naroito ako se s njim povezujete preko standardnog modema i analognih telefonskih linija), dok je procesor sasvim dovoljno brz za posao koji treba da uradi.
Poveavanje radnog takta

Radni taktovi ipova i matine ploe su povezani. Ako je predvieno da matina ploa radi na 166 MHz, na njoj bi trebalo da se nalazi procesor koji moe da podnese radni takt od 166 MHz. (Obratite panju na to da ovde govorim o eksternom taktu, tj. o frekvenciji sistemske magistrale, a ne o internom taktu). Slino ovome, nije dobro na takvu matinu plou stavljati ip koji je projektovan da radi s mnogo veim taktom. Matina ploa i procesor treba dobro da se uklapaju. Zato je to tako? Razmislite ta bi se desilo kada biste nabavili ip koji je prespor za matinu plou. Na primer, ip Intel Pentium na 150 MHz ima eksterni radni takt od 50 MHz koji je utrostruen. Kada biste ga stavili na matinu plou projektovanu za radni takt od 66 MHz, procesor ne bi mogao da izdri taj tempo. Usled toga ip ne bi radio pravilno i pregrevao bi se, to bi ga verovatno trajno otetilo. U obrnutoj situaciji, pretpostavimo da se radi o matinoj ploi iji je radni takt 66 MHz, na koju ste instalirali procesor Xeon s radnim taktom od 400 MHz i spoljanjim taktom od 100 MHz. ip na 400 MHz nee raditi na 100 MHz, ve na 66 MHz. Radi se o uetvorostruivau radnog takta, koji e na uobiajen nain uetvorostruiti tu vrednost i time postii brzinu rada od 266 MHz. (I ovde imamo sluaj da 66 x 4 nije tano 266 dobro doli u svet raunarskog hardvera!) To bi bio protraen novac. Generalno pravilo za ipove i podnoja glasi: ako u podnoje stavite prespor ip, on e se pregrejati i pokvariti. Ako instalirate prebrz ip, on e raditi lepo, ali ste uzalud potroili novac na brzinu koju ne koristite.
Procesor
31
Sve to zvui logino, ali neki korisnici istiu da je izbor izmeu sporih i brzih ipova esto ista lutrija, jer njihovi proizvoai obino naprave nekoliko hiljada ipova koje potom testiraju da bi ustanovili koji su brzi, a koji spori. Prilikom testiranja, proizvoai ipova navodno primenjuju stroga pravila, pa ponekad ip koji radi brzinom od 1,3x i sl. oznae kao da ima radni takt od x MHz. Moderne matine ploe omoguuju izbor umnoavanja radnog takta, pa korisnici obino kupuju ip srednje brzine i podeavaju matinu plou na visok radni takt. Ako se sistem odmah ne srui, smatraju da su dobro proli, jer su dobili bri ip po ceni sporijeg. To se zove poveavanje radnog takta (engl. overclocking). Nipoto vam to ne preporuujem, a evo ukratko i zato: postoji znaajan rizik da ete unititi ip ili izazvati druge probleme. Simptomi preuveliavanja radnog takta esto umeju da budu neprimetni, ili prerueni u probleme izazvane vrstim diskom, tastaturom i sl., a mogu da izazovu i probleme s karticama. Pored toga, samo poveavanje radnog takta ponitava garanciju na procesor, pa ste preputeni sami sebi. Treba da znate i to da je Intel sada onemoguio poveavanje radnog takta najveeg broja svojih proizvoda, pa su se ljubitelji ove tehnike okrenuli drugim markama procesora.
Efikasnost mikrokoda i fazno izvravanje instrukcija

Kao to ste upravo proitali, jedan od naina da ubrzate ip jeste da mu na neki nain poveate radni takt. Drugi nain je da se ip projektuje tako da bolje koristi svaki ciklus radnog takta.
Poboljanja mikrokoda
Velika je prednost mikrokoda u tome to omoguava da se skup instrukcija procesora primeni kao niz mikroinstrukcija. Ova tehnika se zove i mikroprogramiranje. Poboljanja mikrokoda su vana strategija koju je Intel godinama primenjivao da bi ubrzao ipove. Na primer, nakon ipa 8088 pojavio se ip 80188, koji je radio isto to i 8088. U emu je bila razlika? Kod ipova 8088 i 80188 (kao i kod procesora 80386 i 80486), velike razlike su bile u ekasnosti mikrokoda. Ekasnost mikrokoda znai sledee: Koliko je ciklusa radnog takta potrebno procesoru da bi izvrio odreeni zadatak? Na primer, ip 8088 moe da izvrava celobrojno deljenje, tj. deljenje bez decimalnih mesta. Kada se broj 7 podeli sa 2, u ipu 8088 dobija se 3, a ne 3,5. Da sve bude jo gore, ipu 8088 treba 70 ciklusa radnog takta da bi to obavio. Nasuprot tome, procesor 80188 deljenje obavlja za 25 ciklusa takta. Ako uporedite dva istovetna raunara iz ranih osamdesetih, koji se razlikuju samo po tome to jedan sadri ip 8088 a drugi 80188, onaj s procesorom 80188 izvravae neke zadatke bre od raunara sa ipom 8088. Ovaj trend se zadrao i danas noviji procesori uvek imaju bolji mikrokod.
Kanalisanje naredaba
Dosad su zaposleni u Intelu iskoristili gotovo sve mogunosti poboljavanja ekasnosti mikrokoda. Stoga su im bili potrebni novi trikovi za poveavanje brzine novijih ipova. Poev od Pentiuma, Intel projektuje procesore sa sve pametnijom podelom izvravanja instrukcija na faze (engl. pipelining). ta znai fazno izvravanje instrukcija? Ako zavirite u unutranjost procesora, videete da ona lii na proizvodnu traku u fabrici, poput one na kojoj se montiraju automobili. Meutim, umesto da na kraju izbacuje gotov automobil, procesor izbacuje izvrene naredbe, a postupak se ne zove montana traka, ve fazno izvravanje naredaba. Pomou
32
ove tehnike, mala koliina podataka odlazi u prvu stanicu, zatim se pomera u sledeu, a njeno mesto zauzima sledea naredba. Izvravanjem instrukcija po fazama, u svakoj stanici se obavlja samo mali deo posla. Umesto da svaki bit eka da prethodni bit proe sve faze izvravanja pre nego to zapone njegovo izvravanje, bitovi se pomeraju u narednu stanicu im je prethodni bit napusti. Kada biste hteli da sastavite vei broj automobila u jednom satu, to biste mogli da postignete na dva naina. Jedan oigledan nain bio bi da naterate sve radnike da svoj posao obavlja bre, to bi ubrzalo i montanu traku. To bi liilo na poveavanje radnog takta postojeeg procesora, to nije lo pristup, ali postoji i drugi nain. Umesto da pokuavate da radite isto to i pre, samo bre, mogli biste da preuredite ceo postupak i da pojednostavite usputne korake. ta se dogaa tokom faza izvravanja naredaba koje obavlja procesor? To zavisi od ipa, ali izvravanje svih naredaba moe da se podeli na sledeih pet osnovnih koraka: Uzimanje naredbe Uzima se sledea programska instrukcija. Dekodiranje Naredbe se razlikuju po duini: neke su dugake jedan bajt, a neke po nekoliko bajtova. Odreena naredba, npr. komanda MOVE, postoji u nekoliko oblika: premetanje s lokacije unutar procesorskog ipa na neko mesto izvan procesora, premetanje s jednog mesta na drugo u procesoru itd. Iako su razlike u naredbama neznatne, one su vane i za njih je zaduena operacija dekodiranja. Uzimanje operanada Veini naredaba potrebni su podaci s kojima e raditi. Ako se navede samo MOVE, to ne znai nita; procesor mora da zna ta i kuda elite da premestite. ta i kuda su operandi. Dakle, ako procesoru kaete: Saberi 34 i 22, tada su brojevi 34 i 22 operandi. Izvravanje Sada je vreme da se uradi ono to se trai u naredbi sabiranje, premetanje, deljenje, poreenje i sl. Upisivanje rezultata Kada se izvri operacija, njeni rezultati dobijene vrednosti, i statusne informacije zapisuju se u registre procesora. Podelom zadatka izvravanja naredbe na manje korake, proizvoai ipova mogu da podele posao projektovanja ipova, to zauzvrat omoguuje ubrzavanje tih podsistema. Drugim reima, lake je napraviti procesor koji se sastoji od pet brzih delova nego procesor koji ima jedan brz deo. Postupak uzimanja naredbe, dekodiranja, uzimanja operanada, izvravanja i upisivanja rezultata naziva se podela izvravanja u faze, ili kanalisanje procesora (engl. CPU pipelining). Neki procesori imaju vie linija za izvravanje naredaba.
Ponovno pronalaenje toka: struktura kanala u Pentiumu

Pre pojave Pentiuma, Intelovi procesori su imali samo jedan kanal u svakom ipu, to znai da su procesor 486 i njegovi prethodnici mogli da rade samo jednu stvar u jednom trenutku. Nasuprot tome, u svakom pentijumskom ipu nalazi se nekoliko procesora. Prvi lii na 486DX, procesor sa ugraenim mogunostima obrade brojeva u formatu pokretnog zareza. Ostali lie na 486SX, tj. ne rade s brojevima u pokretnom zarezu. (Zato jednostavno nisu ugradili dva modula za brojeve u pokretnom zarezu? Zato to bi onda ceo procesor bio vei, skuplji i vie bi se grejao.) To znai da je Pentium, u osnovi, procesor za paralelnu obradu, sposoban da istovremeno radi vie stvari. Pomenuta dva procesora unutar Pentiuma zovu se U i V kanali (engl. U and V pipelines), a to to ima vie od jednog kanala, ini Pentium superskalarnim procesorom.
Procesor
33
Posebna pogodnost ovog, viestrukog kanalisanja jeste to to Pentium svaki kanal koristi automatski. On uzme bilo koji program, uita ga i podeli po kanalima. To nije uvek mogue, zato to neki programi sadre unutranje meuzavisnosti (to znai da neka naredba mora da se zavri da bi druga poela, pa postojanje dva kanala ne pomae), ali e Pentium obaviti posao najbolje to moe.
Struktura kanala u procesorima Pentium Pro/II/III/4/Celeron/Xeon

Ako vam dva kanala izgledaju mnogo, spremite se za iznenaenje budui da ipovi Pentium Pro, Pentium II, Pentium III, Pentium 4, Celeron i Xeon imaju jo sloeniji sistem koji se (zavisno od toga kako ga tumaite) sastoji od tri ili pet kanala. Kako oni rade? Izvravanje instrukcija u porodici Pentium Pro sastoji se iz tri glavna dela: dekodiranja, izvravanja i brisanja. Kanal za dekodiranje radi kao i na starijim ipovima. On uglavnom dohvata naredbe i tumai ta treba da se uradi celobrojno izraunavanje, izraunavanje u pokretnom zarezu, upis u memoriju ili itanje iz nje i sl. Postoje tri kanala za dekodiranje, to znai da Pentium Pro moe u svakom trenutku da pripremi tri naredbe. U fazi dekodiranja nema mnogo problema s meusobnom zavisnou. U drugoj fazi naredba se izvrava. Poto je to faza koja najdue traje, Intel je za nju predvideo pet kanala. Svaki od njih moe da obavi jednostavne operacije, ali za zahtevnije (ili vremenski due) zadatke postoje strunjaci. Dva kanala slue samo za celobrojna izraunavanja, kao kanal V u Pentiumu. Dva kanala mogu da raunaju i sa celim brojevima i u pokretnom zarezu, kao kanal U u Pentiumu. A jedan kanal je specijalizovan za prenos podataka u memoriju i iz nje. Kao i u dvokanalnom sistemu obinog Pentiuma, nema garancije da e svih pet kanala u svakom trenutku biti aktivino, zato to to mogu da onemogue meuzavisnosti naredaba u kodu. Pentium 4 je znatno poboljao dvokanalnu arhitekturu prvog Pentiuma. Njegova mikroarhitektura se zove NetBurst, a karakteristike su joj sledee: rad sa mnotvom kanala, dve aritmetiko-logike jedinice, sistemska magistrala na 400 MHz , i ke memorija posveena praenju izvrenja naredaba. Rad sa mnotvom kanala udvostruava stvarni broj kanala u Pentiumu 4, pa je interna frekvencija procesora znatno vea. Poto obe celobrojne aritmetiko-logike jedinice rade na internoj frekvenciji procesora i stalno su zaposlene, to se u jednom taktu izvravaju dve naredbe, odnosno za izvravanje jedne naredbe treba samo pola takta. Setimo se da su stariji Pentiumi morali da ispituju dolazee programske naredbe i da odreuju zavisnosti izmeu njih; to moraju da rade i Pentium Pro i noviji ipovi. Pri izvravanju koda koji nije optimizovan, porodica ipova Pentium Pro bila je bra, ali ne mnogo. Zapravo, februara 1996. godine asopis BYTE je objavio da je Pentium Pro izvravao 16-bitne aplikacije (ukljuujui i 16-bitne delove Windowsa 95) sporije od Pentiuma, zato to je podeen tako da samo 32-bitne aplikacije izvrava bolje od Pentiuma. Ako jo uvek radite s programima za Windows 3.1 ili DOS, ili koristite starije programe kao to je WordPerfect 5.1 for DOS pod Windowsom 95/98/NT, moda neete primetiti nikakvo poboljanje. Da bi se iskoristile poboljane performanse Pentiuma Pro, Pentiuma II/III, Celerona i Xeona potreban je pravi 32-bitni kd, optimizovan za izvravanje na procesorima porodice Pentium Pro (iako manjak ili nepostojanje ke memorije u ipu Celeron prilino pogorava njegove performanse u svim aplikacijama). Tuno je ali istinito da nema mnogo koda koji zaista moe da iskoristi 32 bita; ak i noviji, 32-bitni softver kao to je Ofce XP , pa i operativni sistem Windows 2003, jo uvek sadri dosta 16-bitnog koda. Prema mom iskustvu, za 32-bitni rad najbolje su podeene najsavremenije aplikacije za SQL baze podataka i serveri za datoteke i tampanje, kao i igrice.
34
Programi za linu upotrebu nisu prioritetni kada je re o poboljavanju performansi; umesto toga, njihovi autori su vie zainteresovani za dodavanje mnotva novih mogunosti. P4 teorijski ima tri puta veu propusnu mo od PIII. Sistemska magistrala na 400 MHz i rad sa mnotvom kanala (kojih ima 20, u odnosu na 10 koliko ima PIII) poveavaju celokupnu propusnu mo procesora na teorijski maksimum od oko 3,2 GB u sekundi, pa bi radni takt opet trebalo poveati. Jo jedno poboljanje koje je doneo P4 jeste mogunost istovremene obrade mnotva niti (engl. hyper-threading, HT). Ono omoguava vienitnim aplikacijama da paralelno izvravaju niti (redove izvrnog koda), to skrauje trajanje procesa. P4 s tehnologijom HT i Xeon trenutno su jedini ipovi koji podravaju paralelno izvravanje niti.
Duina rei
Raunari koriste interne radne oblasti, koje se nazivaju registri. Svaki raunar moe da se programira tako da radi s proizvoljno velikim brojem, ali to je taj broj vei, trebae mu vie vremena za izraunavanje. Najvei broj s kojim raunar moe da radi u jednoj operaciji odreuje duina rei (engl. word size). Ona moe da iznosi 8, 16 ili 32 bita. Ovo bih vam objasnio na sledeem primeru: kada bih vas upitao: Koliko je pet puta est, vi biste odmah odgovorili: 30, jer ste to izraunali u jednoj operaciji. Kada bih vas pitao: Koliko je 55 puta 66, doli biste do odgovora u nekoliko koraka. Broj 55 premauje vau duinu rei, a broj 5 ne. Kada biste imali vei radni prostor, mogli biste da obavljate sloenija izraunavanja u manjem broju koraka, to znai bre. To je jedan od razloga zato je procesor 386, iji su registri 32-bitni, bri od procesora 286 sa 16-bitnim registrima. Procesori 8088 do 80286 koristili su 16-bitne rei. ipovi od 80386 do Pentiuma Pro/ II/III/Celeron/Xeon koriste 32-bitne rei. I P4 koristi re duine 32 bita, ali su registri za operacije s pokretnim zarezom i za multimedijske operacije produeni na 128 bitova, da bi se poveala brzina prenosa.
Magistrala podataka
Bez obzira na to kolika je duina rei procesora, podaci se moraju preneti u njega. To je irina ulaznih vrata raunara, ili magistrala podataka (engl. data path). Ona takoe moe da bude 8, 16, 32 ili 64-bitna. Oigledno, to su vrata ira, kroz njih e moi da proe vie podataka za krae vreme. Uporedimo, na primer, procesore 8088 na 8 MHz i 8086 na 8 MHz. Jedina razlika izmeu procesora 8086 i 8088 bila je u tome to je 8088 imao 8-bitnu magistralu podataka, a procesor 8086 16-bitnu. I 8088 i 8086 imali su 16-bitne registre, pa bi programer koristio istu komandu za uitavanje 16-bitne vrednosti u registre. Na primer, komanda MOV AX, 0200 upisuje 16-bitnu vrednost 200 (heksadecimalno) u 16-bitni registar AX. To bi na procesoru 8088 trajalo dvostruko due nego na procesoru 8086, zato to 8086 to obavlja u jednoj operaciji, a 8088 u dve. Obratite panju na to to se deava iako su oba raunara radila na 8 MHz, maina 8088 je sporije obavljala neke operacije. Intel je 1985. predstavio sledeu generaciju svojih ipova, 80386, sa 32-bitnom magistralom podataka. U seriji 80386 postojao je i model 386SX, koji je imao 16-bitnu magistralu podataka da bi se zadrala kompatibilnost sa 16-bitnim matinim ploama kojih je tada bilo na tritu. Model 386DX bio je pravi 32-bitni ip.
Procesor
35
Magistrala podataka ipova Pentium, MMX, Pentium Pro, PII, PIII, P4, Celeron i Xeon ak je i ira od jedne rei. Ovi ipovi imaju 64-bitnu magistralu podataka, a 32-bitne rei. Kakva je korist od toga to su ulazna vrata dvostruko ira od radnog prostora? Pentium i noviji ipovi nisu bri samo zbog veeg broja megaherca, ve i zbog konstrukcije njihove unutranjosti; moglo bi se rei da oni ne rade vie, ve pametnije. Kada su u Intelu shvatili da su dostigli granice jednog 32-bitnog sistema, odluili su da ubrzaju proces tako to su Pentiumu dodali jo jedan 32-bitni sistem, tj. drugi kanal za izvravanje instrukcija. I tom drugom kanalu potrebno je dostavljati podatke, pa je magistrala podataka proirena.
Ugraena ke memorija
Kada se govori o radnoj memoriji raunara, misli se na ipove koje procesor koristi za uvanje programa i podataka s kojima radi; ti se ipovi nalaze izvan procesora. Poveavanje brzine procesora prouzrokovalo je potrebu za brom memorijom. Raunari mogu da koriste i superbrzu memoriju, tzv. ke memoriju, koja moe biti interna (ugraena u procesor) ili eksterna (prikljuena na matinu plou).
Zato se koristi ke memorija

Radna memorija (RAM) obino se projektuje tako da bude dinamika, jer je jednostavnija i jeftinija od statike radne memorije (SRAM). Ugradnja radne memorije na matinu plou, osnovna je odluka koju treba da donesu projektanti sistema:
Dinamika radna memorija (DRAM) relativno je jeftina, ali istovremeno i prilino spora. Zapravo, nijedan proizvoa ne pravi DRAM memoriju koja je dovoljno brza da prati brzinu modernih procesora. Statika radna memorija (SDRAM) brza je koliko i bilo koji Intelov ili AMD-ov ip. Meutim, ona je skupa, ak i 10 do 20 puta skuplja od DRAM memorije istog kapaciteta.
Trenutno jedini nain za pravljenje memorije jednako brze kao to je i procesor jeste da se u raunar stavi samo statika memorija, ali bi to bilo preskupo. Zbog toga raunari najveim delom koriste dinamiku memoriju, ime se naalost rtvuje brzina. Da bi delimino ubrzao raunare, Intel u procesor ugrauje neto brze statike memorije. Na taj nain, podacima koji se esto koriste ne mora da se pristupa preko relativno spore DRAM memorije, ve procesor najvanije podatke uva nadohvat ruke, u maloj ostavi. Zapravo, ova memorija se ba tako i zove ke memorija ili ostava. Ona se prvi put pojavila na nekim brim sistemima zasnovanim na procesoru 386, poto su projektanti matinih ploa stavili na njih malo SRAM memorije, za sisteme visokih performansi.
Ke memorija prvog i drugog nivoa, i porodica procesora 80486

Mnogi raunari koji su proizvedeni oko 1987. godine imali su ke memoriju na matinim ploama. Meutim, s procesorom 80486 ova ideja je dodatno razvijena, pa je to bila prva serija ipova u porodici x86 ija je ke memorija bila ugraena direktno u ip. Svi procesori ove generacije sadrali su 8 KB interne ke memorije, izuzev ipa DX4, koji je imao 16 KB. ak i tako mali kapacitet dodatne, brze memorije primetno je poboljao performanse procesora. Naravno, lepo je imati desetak kilobajta ke memorije, ali bi bilo lepe kada bi je bilo jo vie.
36
Veina savremenih stonih raunara sadri od 64 KB do 2 MB statike ke memorije u samom procesoru, umesto na matinoj ploi. Ona se obino naziva ke memorija drugog nivoa (engl. L2 cache).
Napomena
Ranije se ke memorija koja je bila ugraena u procesor zvala L1, ili interni ke, dok je ke memorija ugraena na matinu plou bila L2, ili eksterni (spoljni) ke. Kod novog P4 (i ostalih savremenih Intelovih ipova), L2 ke je ugraen u procesorski paket, tako da i dalje predstavlja spoljni ke. Samo to se sada nalazi u procesorskom paketu umesto na matinoj ploi, pa mu se bre pristupa.
Interna ke memorija u procesoru 80486 i novijim modelima zove se ke memorija prvog nivoa (engl. L1 cache). Ke memorija prvog nivoa ugraena je u procesor i njena brzina je priblino ili tano jednaka brzini procesora (koja se u Intelovoj terminologiji zove frekvencija jezgra procesora, engl. core processor frequency).
Neki raunari su nepotpuni

Ke memorija drugog nivoa odlina je za ubrzavanje rada raunara, ali proizvoai smanjuju trokove tako to izostavljaju skupi ke. Veoma je vano da to znaju svi oni koji pokuavaju da uporede snagu dva raunara. Ranije su posebno prenosni raunari bili oslabljeni jer nisu imali ke memoriju. Danas je to ree sluaj, ali konstrukcija prenosivih raunara i dalje negativno utie na njihovu brzinu u poreenju sa stonim raunarima, iji je hardver kompletniji. Iz slinog razloga, ni mnogi jeftini raunari (koji ne potiu od renomiranih proizvoaa) iz prvobitne pentijumske ere nisu imali ke memoriju drugog nivoa, kako bi im cena bila nia. Neki od njih su omoguavali naknadnu ugradnju ke memorije drugog nivoa (po dosta visokoj ceni), dok neki nisu ni nudili tu mogunost.
Savet
Privremeno uklanjanje ke memorije drugog nivoa (na starijim sistemima koji to omoguuju) ponekad moe da pomogne pri reavanju problema. Na primer, kada iskrsnu problemi pri instaliranju ili nadogradnji Windowsa na raunarima sa ke memorijom drugog nivoa, njeno privremeno iskljuivanje omoguie instaliranje ili nadogradnju Windowsa, nakon ega ona moe ponovo da se ukljui.
Kada kupujete raunar, nisu vani samo brzina procesora i koliina RAM memorije, ve i koliina instalirane ke memorije. Dodatna ke memorija moe znaajno da pobolja performanse raunara.
Ke memorija originalnog Pentiuma

Performanse procesora Pentium nadmaile su ip 486 delom i zbog ugraene ke memorije. Sistem privremene memorije na Pentiumu bio je bolji nego u procesoru 486 iz etiri razloga. Prvo, Pentium je sadrao ke memoriju dvostruko veeg kapaciteta imao je 8 KB za podatke i jo toliko za programski kd. (Kasnija varijanta Pentiuma, ip MMX, imao je dvostruko vie po 16 KB za podatke i naredbe.) Drugo, metoda organizacije ke memorije bila je ekasnija, jer je upotrebljen algoritam zakasnelog upisa (engl. writeback). Procesor 486 koristio je algoritam usputnog upisa (engl. write-through), koji je zahtevao da se podaci koji se upiu u SRAM ke memoriju odmah upisuju i u sporiju DRAM memoriju. To znai da ono to je oitano iz memorije moe brzo da stigne iz ke memorije, ali se upis u memoriju uvek odvija sporije, tj. tempom koji diktira sporija,
Procesor
37
DRAM memorija. injenica da sve informacije koje se u memoriju upisuju ne ostaju u njoj dugo primenjena je u algoritmu za ke memoriju Pentiuma, pa se upisivanje podataka iz SRAM u DRAM memoriju odlae dok god je to mogue. Tree, kontroler ke memorije gubi vreme proveravajui da li se neka informacija nalazi u ke memoriji, a u Pentiumu je to vreme smanjeno tako to je ke memorija izdeljena na manje delove, koji se mogu pretraivati bre. Takva memorija se zove dvosmerna asocijativna ke memorija. Da bih objasnio etvrti razlog zbog koga je ke memorija Pentiuma bolja od ke memorije na ipu 486, prvo moram da prikaem jednu od vanih uloga ove memorije. Moda ve znate da ke memorija treba da predoseti koji e podaci i programski kd procesoru uskoro zatrebati, i da ih potom pribavi pre nego to ih procesor zatrai. Meutim, nije ba jednostavno pogoditi ta e procesoru trebati, naroito kada se mora doneti odluka. Na primer, pretpostavimo da ke memorija vidi da procesor trenutno izvrava naredbe koje glase: Uporedi vrednosti a i B. Ako je a vee od B, dodeli vrednost a promenljivoj maksimum; u suprotnom, dodeli vrednost B promenljivoj maksimum. Ova jednostavna reenica obuhvata nekoliko naredaba, a bilo bi poeljno da se one premeste u ke memoriju, da bi procesor Pentium radio bez zastoja. Meutim, poto kontroler ke memorije ne zna da li e se procesor odluiti za varijantu A je vee od B ili B je vee od A, ne zna koji rezultat (A ili B) treba da stavi u ke memoriju. Godinama su kontroleri ke memorija velikih raunarskih sistema koristili tehniku predvianja grananja da bi pogodili kojim e se pravcem zaputiti procesor, a sada i Pentium i kasniji mikroprocesori imaju ugraene kontrolere s mogunou predvianja grananja. To je etvrti razlog zbog koga Pentium bolje koristi memoriju od ipa 486.
Ke memorija u procesorima Pentium Pro, Pentium II, Pentium III, Pentium 4, Celeron, Xeon, Itanium i Pentium M
Kako stoje stvari sa ipom Pentium Pro i njegovim roacima, procesorima PII i PIII, Celeron, Xeon, P4, Itanium i Pentium M? Tu ima i dobrih i loih vesti. Procesor Pentium Pro bio je revolucionaran po tome to je Intel prvi put napravio ip dvostruke veliine koji je izgledao kao dva procesora Pentium postavljena jedan pored drugog. Drugi ip, meutim, bio je ugraena ke memorija drugog nivoa kapaciteta 512 KB. Ovakva ke memorija odlino je komunicirala s procesorom polovinom interne procesorske brzine, a ne brzinom spoljanje magistrale. I matine ploe su mogle da prihvate vie ke memorije nego do tada, pa su se neki sistemi Pentium Pro prodavali sa ak 1024 KB spoljanje ke memorije. Radilo se, dakle, o kombinaciji ugraene ke memorije drugog nivoa i ipova na matinoj ploi. Pentium Pro ima 16 KB ke memorije prvog nivoa, isto koliko i prvi Pentium. Procesore PII, PIII i P4 Intel je smestio u veliki pravougaoni paket nazvan Single Edge Cartridge (SEC), koji ne dozvoljava postojanje spoljanje ke memorije. Na slici 2.5 prikazan je Pentium III.
Slika 2.5: Pentium III u SEC paketu.
38
Usled toga nije vie bilo mogue projektovati matinu plou za PII ili PIII koja bi sama sadrala ke memoriju. PII/III ima 512 KB ugraene ke memorije drugog nivoa, i to je sve. (PII/III ima i vie kea prvog nivoa od Pentiuma Pro 16 KB za podatke i isto toliko za naredbe, to ukupno iznosi 32 KB.) Moe se napraviti zanimljivo poreenje izmeu starijih procesora Pentium Pro i PII/III. Neke matine ploe za Pentium Pro imale su mesta za 1 MB ke memorije. Ako se uporedo testiraju Pentium Pro na 200 MHz (to je najvia frekvencija na kojoj su radili) i PII na 333 MHz, Pentium Pro bi verovatno bio bri, poto ima 1024 KB ke memorije, dok procesori PII i PIII imaju samo po pola megabajta. U ipu PII/III Xeon taj problem je reen i njegove su performanse znatno bolje iz dva razloga. Prvo, procesor Xeon i ke memorija drugog nivoa koja je u njega ugraena komuniciraju punom brzinom jezgra procesora: ako Xeon radi na 600 MHz, on i sa svojom ugraenom L2 memorijom pria na svih 600 MHz. Drugo, Xeon ima ak 1024 KB ke memorije drugog nivoa, pa ga moete slobodno koristiti za igranje Quakea. Jo uvek nisam pomenuo ip Celeron. On prvobitno nije uopte imao ke memoriju drugog nivoa. Meutim, Intelovim kupcima se to nije svidelo, pa tekui modeli Celerona imaju ke memoriju mada ne mnogo. ipovi na 1,2 do 1,4 GHz imaju 256 KB kea, dok oni na 1,7 do 2,6 GHz imaju samo 128 KB L2 kea.
ITA NI UM: KE ME MO RI JA TREEG NIVOA

Ve ste proitali poneto o procesoru Itanium IA-64. On ne samo da koristi snagu Xeona L1 i L2 memoriju ugraenu u sam ip ve ima do 4 MB ke memorije treeg nivoa (L3), i mogunost da originalni proizvoa doda L4 ke. Ke memorija treeg nivoa, ije su dimenzije manje od posetnice, ne nalazi se u samom ipu, ve u procesorskom paketu. Itanium ima i jedinstveno pakovanje, Slot M, a verzije na 733 i 800 MHz rade na matinim ploama od 100 MHz. ip Itanium 2 radi na ploama brzine 400 MHz i podrava do 6 MB L3 kea (pored ugraenih memorija L1 i L2).
Memorija koju procesor moe da adresira

Megabajti su jedinica za kapacitet; to je prostor potreban za smetanje milion znakova. Ovaj termin se koristi kada se govori o veliini primarne ili radne memorije (RAM) a to je vrsta memorije koja se ugrauje u dopunske kartice ili memorija koje moe da ponestane kada izraunavate veliku tabelu u Excelu. Va raunar ima i drugu vrsu memorije, a to su vrsti diskovi, koji se ponekad nazivaju sekundarna memorija. Kada se kae memorija, obino se misli na primarnu memoriju, tj. na ipove radne memorije. Kada se misli na sekundarnu memoriju, obino se kae samo diskovi. Memorija diska je trajna, to znai da pamti podatke i kada iskljuite raunar. Ako memorijskom ipu iskljuite napajanje (to se deava kad god se iskljui raunar), on zaboravlja sve. Zbog toga ono to ste radili morate da snimite na disk pre nego to iskljuite raunar. Mada izreka kae memorije nikad nije previe, ne moete beskonano poveavati kapacitet memorije raunara. Odreeni ip moe da adresira samo tano odreenu koliinu memorije. Zaj najstarije procesore taj kapacitet je iznosio 16.384 bajta, tj. 16 KB. Procesor na prvim IBM PC raunarima mogao je da adresira 1024 KB, ili 1 MB memorije. Kao to pretpostavljate, noviji ipovi mogu da adresiraju vie memorije. Savremeni procesori mogu da adresiraju nekoliko gigabajta radne memorije.
Procesor
39
Podnoja i utinice
Da li vas pomalo zbunjuju podnoja i utinice? Ako je tako, niste jedini. U proteklih nekoliko godina, kad god se pojavi drugaiji pristup razvoju procesora, pojavi se i nov nain pakovanja procesora za montau. Na novijim procesorima, utinica je mesto na matinoj ploi gde se prikljuuje procesor, tj. gde se noice smetaju u otvore. Standard Socket 7 koji je smiljen za prvobitne pentijumske raunare omoguavao je jednostavno umetanje (ili prikljuivanje) procesora na matinu plou. Takvi procesori imali su 321 noicu i one su bile poreane u pet redova. Utinica omoguuje procesoru da se postavi na mesto kao to se dopunska kartica prikljuuje u PCI utinicu. Proizvodnja procesora koji se postavljaju na podnoja ukupno gledano je jeftinija, dok su utinice pokuaj da procesor postane snaniji. Drugim reima, to je ke memorija blia procesoru, sistem bi trebalo da ima bolje performanse, a utinice pomau da se to i postigne. Iako je Intel napustio standard Socket 7 kada je preao na Pentium Pro (usvojen je standard Socket 8, sa 387 noica u pet dvostrukih redova, i ke memorija ugraena u procesorski paket), standard Socket 7 je opstao zato to su ga usvojili ostali proizvoai procesora, naroito AMD, koji ga je primenio u liniji procesora K6. Tek s procesorom Athlon kompanija AMD je skrenula s tog puta i uvela potpuno razliitu utinicu Slot A. U meuvremenu je i Intel uveo izmene. S pojavljivanjem procesora PII pojavilo se pakovanje Single Edge Contact Cartridge (SECC), u kome su procesor i ke memorija montirani na oveu sekundarnu tampanu plou (engl. daughterboard), koja se umee u utinicu na matinoj ploi. Procesori PII i PIII koriste pakovanje Slot 1, u kome 242 noice stoje u dva reda. Kada je Intel predstavio Itanium, ponovo je dolo do izmene, tako to se sa pakovanja Slot 1 prelo na Slot M. Standard Socket 370 uveden je tokom ere procesora PII, kao alternativno pakovanje za Celerone (koji u poetku nisu imali ke memoriju drugog nivoa). Meutim, kada su proizvedeni Celeroni sa 128 KB L2 kea, pakovanje je vraeno na standard Slot 1, kao na PII, uz adapter za smetanje Socket 370 Celerona na matinu plou Slot 1 procesora PII. U tabeli 2.2 nabrojani su procesori i njihove utinice ili podnoja.
Tabela 2.2: Procesori i odgovarajui tipovi podnoja i utinica

Procesor Pentium (klasian) AMD K6 (serija) Pentium Pro Celeron (original) Celeron (aktuelni) Pentium II Pentium III Pentium IV Pentium IV Mobile Pentium M Athlon Duron Oblik podnoja/utinice Socket 7 Socket 7 Socket 8 Socket 370 Slot 1 Slot 1 Slot 1 ili Socket 370 Socket 478 732-pinski Micro Flip-Chip Ball Grid Array (Micro-FCBGA) 732-pinski Micro-FCBGA Socket A Socket A
40
Tabela 2.2: Procesori i odgovarajui tipovi podnoja i utinica (nastavak)

Procesor Opteron Xeon Itanium Oblik podnoja/utinice Socket A Slot 1 Slot M
Savet
Kad nadograujete raunar ili kupujete novu matinu plou i procesor, najvanije je obezbediti da te komponente odgovaraju jedna drugoj. Pre nego to kupite matinu plou, u njenoj dokumentaciji pogledajte koje procesore podrava!
Detalji o procesorskim ipovima

Iako sam u ovom delu poglavlja opisao dosta razliitih procesorskih ipova, postoji jo nekoliko injenica koje jo nisam pomenuo, i njima u se ovde pozabaviti. Poeu s nabrajanjem Intelovih procesora i onih koji su kompatibilni sa njima, i sumiranjem njihovih karakteristika u tabeli 2.3. (Odrednice u tabeli su skraenice, ija objanjenja slede u legendi datoj iza tabele.)
Tabela 2.3: Specifikacije i primene procesora

Model Intel 8088 8086 80c86 80186 80286 80386DX 80386SX 80486SLC 80486DX 8 8 8 16 20 40 25 25 33 25 33 50 80486SX 20 25 33 8 8 8 16 20 40 25 25 33 25 33 50 20 25 33 32/32 1 4096 Ne 8 5 32/32 1 4096 Da 8 5 16/8 16/16 16/16 16/16 16/16 32/32 32/16 32/32 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 16 4096 16 64 Ne Ne Ne Ne Ne Ne Ne Ne 0 0 0 0 0 0 0 8 5 5 5 5 5 5 5 5 SURT UURT (MHz) (MHz) DR/MP (bit) KN M MK IKM (KB) N (V) KOMP (kom.) (MB)
Procesor
41
Tabela 2.3: Specifikacije i primene procesora (nastavak)

Model 80486DX2 SURT UURT (MHz) (MHz) 20 25 33 80486DX4 Pentium MMX 25 33 60 66 66 66 Pentium II Pentium III 66 100 66 100 133 Pentium 4 400 533 800 Pentium 4 Mobile Pentium M Celeron 400 66 100 400 Xeon 100 400 533 Itanium Itanium 2 NEC V20 V30 VIA/Cyrix 80486SLC 80486SLC 25 33 25 25 33 50 32/32 1 16 Ne 1 5 386SX 32/32 1 16 Ne 1 5 386SX 10 10 10 10 16/8 16/8 1 1 1 1 Ne Ne 0 0 5 5 8088 8086 266 400 9001700 32/64 2331200 32/64 8501400 32/64 17002600 32/64 350800 32/64 14003000 32/64 20003060 32/64 733800 64/64 13001500 64/64 3 3 3 3 3 3 3 3 3 65.536 65.536 65.536 65.536 65.536 65.536 65.536 65.536 Da Da Da Da Da Da Da Da 32 32 32 32 32 32 32 32 32 1,11,3 1,5 1,5 1,5 2 2 2 1,5 1,3 533 Pentium Pro 60 40 50 66 75 100 100 133200 200266 166 200 233 266450 500 4501000 5331400 20002600 32/128 22602800 32/128 24003200 32/128 24003060 32/128 3 3 3 3 65.536 65.536 65.536 65.536 Da Da Da Da 32 32 32 32 1,5 1,5 1,5 1,21,3 32/64 65.536 Da 32 1,5 32/64 3 65.536 Da 32 1,5 32/64 32/64 2 3 4096 65.536 Da Da 32 32 32/64 2 4096 Da 16 5 3,3 1,5 1,5 32/32 1 4096 Da 16 5 DR/MP (bit) 32/32 KN 1 M 4096 MK Da IKM (KB) 8 N (V) 5 KOMP (kom.) (MB)
131.072 Da
42
Tabela 2.3: Specifikacije i primene procesora (nastavak)

Model 80486DLC 80486DX SURT UURT (MHz) (MHz) 33 33 40 50 80486DX2 25 33 40 586 6x86 50 55 60 66 75 C3(Cyrix III) AMD 386SE 386DE 486DXLV 486SXLV 486DX 486SX 486DX2 486DX2-80 486DXL2 486SX2-50 Am5x86 Duron Athlon Opteron 25 33 33 40 33 33 33 40 33 40 25 33 40 25 33 25 33 200 266 200 253 3 334 0 33 33 334 0 334 0 506 6 80 50 66 50 133 600-1200 500-1600 32/32 32/32 32/64 32/64 3 3 3 1 4096 4096 4096 65.536 4096 Da Da Da Da Da 8 16 64 128 128 5 3,45 1,6/1,75 1,6 1,55 486SX Pentium 75 Celeron PIII/P4 Itanium 32/32 32/32 1 1 4096 4096 Da Da 8 8 5 5 486DX2 486DX2 32/32 1 4096 Da 8 5 486DX2 32/32 1 4096 Ne 8 5 486SX 32/32 32/32 32/32 1 1 1 4096 4096 4096 Da Ne Da 8 8 8 3,03,6 3,03,6 5 486DX 486SX 486DX 32/32 1 4096 Ne 0 35 386DX 32/16 1 16 Ne 0 35 386SX 400 33 33 40 50 50 66 80 100-120 100 110 120 133 150 700-800 32/64 1 4096 Da 64 1,6 Celeron 32/64 32/64 1 2 4096 4096 Da Da 16 16 3,455 3,35 Pentium Pentium 32/32 1 4096 Da 8 5 486DX2 DR/MP (bit) 32/32 32/32 KN 1 1 M 4096 4096 MK Ne Da IKM (KB) 1 8 N (V) 5 5 386DX 486DX KOMP (kom.) (MB)
8002600 64/64
Procesor
43
Legenda za tabelu 2.3

SURT spoljna uestalost radnog takta UURT unutranja uestalost radnog takta DR duina rei MP irina magistrale podataka KN broj kanala naredaba M memorijski adresni prostor MK matematiki koprocesor IKM interna ke memorija N napon KOMP kompatibilnost sa Intelom
Mnogi od ovih podataka su zastareli jer se brzine procesora danas menjaju veoma brzo. Na narednim stranama, dok budem detaljnije opisivao pojedinane procesore, ponoviu neke podatke koje sam ve naveo, i to namerno. Dosad sam vam spominjao mnogo pojmova, a u ovom odeljku imam nameru da rezimiram sve pojmove u vezi s procesorima, da bismo mogli da preemo na memoriju, magistrale i druge hardverske teme.
8088
Procesor 8088 je pradeda svih procesora PC raunara, iako se pre njega pojavio ip 8086, koji je bio i bri. Procesor se dobijao u DIP (Dual Inline Pin) paketu sa 40 noica, to znai da je u pitanju bilo pravougaono plastino kuite sa dva reda od po 20 noica. Stariji modeli procesora 8088 zvali su se 8088-1 zato to su imali nii radni takt (5 MHz ili manje). Raunari Turbo PC/XT radili su na 6,66, 7,16 ili 8 MHz. Da bi to bilo mogue, koristili su procesor 8088-2 koji je bio predvien za rad na 8 MHz. Ovaj procesor sadravao je priblino 29.000 tranzistora.
8086
Procesor 8086 pojavio se godinu dana pre ipa 8088 i bio je snaniji od njega, ali nije bio toliko popularan. On se razlikovao od ipa 8088 po tome to je pored internih 16-bitnih registara (16-bitnih rei) imao i 16-bitnu magistralu podataka, tj. vrata u spoljanji svet. Poto je zahtevao korienje skupljih 16-bitnih matinih ploa, nikada nije uao u masovnu upotrebu. Procesor 8088 je zapravo bio prepravljen ip 8086 sa 8-bitnom magistralom podataka. Meutim, to je omoguavalo korienje jeftinijih matinih ploa, a ostalo je istorija. Nekoliko manje poznatih proizvoaa raunara odluilo se za sisteme s procesorom 8086 zato to je taj procesor bio potpuno kompatibilan sa ipom 8088 i bri; jedan od takvih primera bio je veoma uspean Compaqov raunar Deskpro.
80186 i 80188
Ovi ipovi su prilino nepoznati, a zapravo su poboljane verzije ipova 8086 i 8088. Nisu imali mnogo novih mogunosti, ve su samo bili poboljani, jednako kao to ni 80486 nije bio mnogo bolji od ipa 80386, ve samo njegova uglancana verzija. Glavne razlike bile su u tome to su 186 i 188 bili pakovani u PGA pakete (detalje o ovome potraite u odeljku 80286) i imali ekasniji mikrokd. Kompanija Tandy je prodavala mikroraunar Tandy 2000 s procesorom 80186. On je mogao da bude konkurent raunaru Deskpro, ali je kompanija Tandy pogreno odluila da on bude samo ezdesetoprocentno kompatibilan s IBM PC raunarima, to je primoralo korisnike ovih raunara da kupuju specijalne verzije softvera. Poto nije bilo mnogo aplikacija napisanih za taj raunar, on je ubrzo propao. Procesor 80186 bio je poslednji lan prve porodice procesora za PC raunare, iji je osniva bio 8086.
44
80286
Procesor 80286, koji se pojavio 1981. godine, bio je veliki korak u tehnologiji x86. On je bio pakovan u keramiko kuite PGA, a postojao je i u jeftinijoj varijanti Plastic Leadless Chip Carrier (PLCC). Pakovanje PLCC se pokazalo kao trajnije i uglavnom se koristilo u prenosivim raunarima zbog pljosnatog oblika. Paket PGA imao je spoljanji i unutranji okvir od vrstih noica, dok je PLCC imao zakrivljene noice ispod obima. Paket PGA stoji na sopstvenim noicama. Tipove pakovanja ipa moete videti na slici 2.6. Malo pakovanje procesora 286 bilo je snanije od ipa 8088; procesor 286 u priblino istoj zapremini imao je 130.000 tranzistora. Zbog toga se vie i grejao, a neki modeli su zahtevali dodatne mere za hlaenje, npr. ugradnju hladnjaka. Hladnjaci su mali metalni poklopci koji se privruju na ip i omoguuju mu da bolje oslobaa toplotu koju stvara. Videete ih na modernim procesorima, npr. na Pentiumima, koji se jo vie greju. Procesor 80286 bio je jedini lan druge generacije procesora kompatibilnih sa PC raunarima. Po mnogo emu je predstavljao uvod u porodicu 386, treu generaciju procesora za personalne raunare.
Slika 2.6: Tipovi pakovanja ipova.
DIP (Dual In-Line Package)
PGA (Pin Grid Array)
Povrinska montaa (Surface Mount)
PLCC (Plastic Leadless Chip Carrier)
80386DX i 80386SX
Procesor 80386, ili 80386DX kako ga je Intel zvanino nazvao, bio je jo jedan veliki pomak u porodici x86. On se pojavio 1985. godine i dobijao se u PGA paketu s priblino 250.000 tranzistora. Omoguio je napredne tehnike programiranja, meu kojima i izvravanje vie poslova u DOS programima pomou operativnih sistema kao to je Windows. Magistrala podataka iroka 32 bita ubrzala je pristup podacima, to je dovelo do projektovanja magistrala kao to su Micro Channel, EISA, VESA i PCI (proitajte sledei odeljak posveen magistralama). Ovaj procesor razlikovao se od svojih prethodnika iz porodice x86 i po tome to je mogao da adresira 4096 MB memorije. Procesor 386SX razlikovao se od ipa 386DX samo po tome to je imao 16-bitnu magistralu podataka da bi mogao lake da se ugrauje u matine ploe tipa AT (prisetimo se da je i procesor 286 u AT raunaru imao 16-bitnu magistralu podataka), a dobijao se u PLCC pakovanju. U porodici 80386 primenjen je nov skup naredaba i 32-bitni programski model procesora raunara, koji je u osnovi ostao nepromenjen do danas. Veina modernih programa koji nisu pisani specijalno za 32-bitno Windowsovo okruenje (Windows 95/98/2000/ XP) radie i na sistemima s procesorima 386 iz 1985. godine, iako sporo.
Procesor
45
80386SL
SL je deo skupa od dva ipa koji su zapravo bili kombinacija procesora 386SX i matine ploe. Ta dva ipa zajedno su obrazovala gotovo sve to je potrebno za rad raunara SX. Naroito je zanimljivo to to je skup ipova mogao i da upravlja napajanjem. Na primer, sistem SL mogao je da iskljui procesor izmeu dva pritiska tastera, i da time utedi snagu. SL se uglavnom primenjivao u prenosivim raunarima, a proizvodio se u pakovanju PLCC.
80486DX
Procesor 80486 (zvanino 80486DX) bio je vrsta poboljanog ipa 386. U fazi projektovanja nosio je radno ime P4, a u osnovi je predstavljao poboljan procesor 386, s dva ipa koji su ga ubrzavali: kontrolerom ke memorije 385 i numerikim koprocesorom 387. Mikrokd je bio obimniji i bri, a ip je imao priblino 1,25 miliona tranzistora. U zavisnosti od toga ta je raunar radio, procesor 386 na 25 MHz uz ipove 385 i 387 (kontroler ke memorije i spoljanji matematiki koprocesor) u nekim sluajevima izvravao je upola manje instrukcija u sekundi u poreenju sa procesorom 486 na 25 MHz. to je jo bolje, ip 486 zapravo je bio bri od kombinacije ipova 386, 385 i 387, pa su raunari s procesorom 486 bili jeftiniji od kompletiranih raunara 386. DX se proizvodio u pakovanju PGA.
80486SX
ip 80486SX bio je prevashodno marketinki potez, a manje nov ip. Intel je ipove 486DX, koji prilikom provere nisu proli test s matematikim koprocesorom, prepravio i prodavao u novom paketu nazvanom 486SX. Maksimalan radni takt im je bio 20 MHz, a nisu imali matematiki koprocesor. Intel je zatim ponudio matematiki koprocesor 487SX koji je, verovali ili ne, bio potpuno funkcionalan ip 486DX sa koprocesorom. Kada se ip 487SX postavio u leite, on je nareivao ipu 486SX da se uspava, i zatim bi preuzimao sav posao (i opta i numerika izraunavanja), kao da je u pitanju uobiajeni sistem 486DX koji radi na 20 MHz.
80486DX2, DX4 i ip OverDrive

Pokazalo se da je ip 80487SX samo prethodnik raznih procesora koji su se potom pojavljivali. Od ipa 486 Intel je poeo da eksperimentie s raznovrsnom ponudom, tako to je u osnovi dobar proizvod (486DX) prepakivao na razne naine. Prisetimo se da procesor 80487SX nije bio koprocesor za raunanje u pokretnom zarezu, nego potpuno funkcionalan ip 80486DX, ali u neto drugaijem pakovanju noice na donjem delu ipa bile su drugaije rasporeene nego na ipu 80486DX, pa nije bilo mogue jednostavno postaviti 80486DX u podnoje za 80487SX. tavie, za razliku od starih koprocesora za raunanje u pokretnom zarezu (porodice 8087, 187, 287 i 387), 80487SX nije saraivao sa glavnim procesorom, ve ga je u potpunosti zamenjivao i sam sve radio. Lukav marketinki potez, zar ne? Kupite jeftin ip 486SX, poelite bri rad i zato kupite ceo procesor 486DX preruen u koprocesor, a Intel proda vie ipova nego da ste odmah kupili procesor 486DX. Sledea stanica na marketinkom putu 486 bio je prvobitni ip OverDrive. (Prvobitni zato to ga je Intel kasnije nekoliko puta prepravljao.) ip OverDrive je zapravo bio procesor 486DX napravljen za podnoje ipa 487SX, kao i do tada, ali je sadrao i kolo za udvostruivanje takta poput 486DX2.
46
Zbog toga je ip OverDrive radio brzinom jednakom brzini procesora 80486DX na 25 MHz, a u mnogim sluajevima ak i dvostruko veom, pa je OverDrive ubrzavao raunar za priblino treinu, ak i za polovinu. Da li je to bilo povoljno? ip OverDrive kotao je oko 300 USD, to nije bilo malo, ali ni previe. Intel se potom okrenuo korisnicima koji su imali procesor 486DX, a eleli su da ga ubrzaju, ponudivi im udvostruiva takta 486DX2. Podsetimo se da je ip 80486DX2, poput ipa OverDrive, spolja gledano radio na x MHz, ali je interno radio s radnim taktom od 2x MHz. Zbog toga je tzv. 80486DX2 na 66 MHz radio na matinoj ploi projektovanoj za ip koji radi na 33 MHz, ali je interno radio na 66 MHz. I ovde je namera bila da proizvoai raunara iskoriste neki od postojeih modela matinih ploa za 80486DX na 33 MHz, a umesto procesora 80486 na 33 MHz uzmu procesor 80486DX2 na 66 MHz i na taj nain dobiju raunar 486 na 66 MHz. Poslednji model u Intelovoj seriji procesora 486 bio je DX4, utrostruiva takta u iji je ip bila ugraena mogunost upravljanja napajanjem. U njemu je primenjena tehnologija nalik na onu u ipu 386SL i utrostruavanje takta, ime je dobijen veoma dobar procesor namenjen preteno prenosivim raunarima, na kojima je radio izuzetno dobro.
486SLC i 486DLC
Ovo nisu bili Intelovi ipovi, ak nisu bili ni ipovi 486. ip 486SLC je bio 386SX (bez numerikog koprocesora, setite se), sa samo 1 KB ke memorije i 16-bitnom magistralom podataka. Performanse dobijenog ipa bile su izmeu procesora 386SX i 486SX. Kapacitet ke memorije bio je prilino mali, pa se zbog toga moe rei da su performanse bile blie ipu 386SX nego 486. Postojao je i ip 486DLC, a to je bio procesor 386DX sa 1 KB ke memorije i bez koprocesora. Ti ipovi su bili kompatibilni sa ipovima 386SX i 386DX, a ne sa linijom procesora 486. Kod njih me je najvie nervirala reklama: ljudi su bili uvereni da kupuju tehnologiju 486, a zapravo su dobijali tehnologiju 386. im se tehnologija neznatno pobolja, reklamiranje pone na sav glas. Uvek moete lako da prepoznate kada tehnologija dozre: umesto inenjera, u prvi plan izbijaju prodavci.
386DRU2
Jo jedan Intelov konkurent. Imao je udno ime, ali tako su ga zvali u kompaniji. Ovaj Cyrixov ip bio je imitacija procesora 386, s tim to je imao i udvostruiva takta: pomou njega je bilo mogue naterati raunar 386 na 25 MHz da radi kao 386 na 50 MHz. To je, u osnovi, i bio cilj u Cyrixu: pogledati ta radi Intel i napraviti to isto, samo malo bolje. Ta strategija im je dobro sluila.
Pentium
Godine 1993. Intel je predstavio procesor ije je proizvodno ime bilo P5, a danas je poznat pod nazivom Pentium. Gledano iz jednog ugla, to je bio samo ulepan procesor 486, pa je veliki deo raunarske industrije oekivao da Intel nastavi tradiciju imena 80286/80386/80486 i novi procesor nazove 80586. Ipak, bio je i mnogo vie od 486-ice, o emu je ve bilo rei ranije u poglavlju. U sledeim odeljcima dat je kratak pregled osobina Pentiuma koje dosad nismo pominjali.
Vea sirova snaga

Pentium se proizvodio u vie varijanti s razliitim radnim taktovima: 60, 66, 75, 90, 100, 125, 133, 150 i 166 MHz, a njegova kasnija verzija MMX radi na 266 MHz. Intel je ponudio i OverDrive nadogradnju za ipove s radnim taktom od 100 MHz i manjim, koja ubrzava te ipove priblino za pola.
Procesor
47
Nadogradnja OverDrive na 120/133 MHz projektovana je tako da smanji napon koji koriste ipovi na 60 i 66 MHz sa 5 na 3,3 V , koliko koriste noviji ipovi u kojima je primenjena Intelova tehnologija za smanjivanje napona (Voltage Reduction Technology).
Napomena
Zvui neverovatno, ali je tako: Pentium na 133 MHz imao je bolje per formanse od istog procesora na 150 MHz, zato to je 133 zapravo ip na 66 MHz sa udvostruenim taktom, a 150 je ip na 60 MHz s taktom uveanim dva i po puta.
Pentium je bilo teko napraviti, iz prostog razloga to je mnogo vei od procesora 486. ip 486 sadrao je 1.200.000 tranzistora, a Pentium ih ima 3.100.000, to je priblino dva i po puta vie.
Otporan na krah
Pentium je projektovan tako da se mogao koristiti s jo jednim Pentiumom na matinoj ploi koja je posebno otporna na krahove (to znai da pokuava da radi i u situacijama koje bi prouzrokovale krah manje otpornog sistema). Drugi Pentium neprestano nadgleda prvi; ako se glavni Pentium pokvari, drugi odmah uskae i preuzima posao bez ikakvog primetnog zastoja. Jo jedna namena dva procesora na jednoj matinoj ploi jeste simetrino multiprocesiranje (SMP), tj. podela posla na vie procesora. Najvei deo dvojnih procesora projektovan je za SMP , a ne sa ciljem da budu otporni na krah.
Prva primena ipa MMX

Jo jedna novina Pentiuma bila je tzv. podrka za multimediju, tj. matrine funkcije u ipu MMX. To je bio Pentium koji je uz veu ke memoriju imao i MMX komande.
Porodica Pentium Pro: Pentium Pro, Pentium II, III, 4, Celeron, Xeon i Itanium
ipovi Pentium Pro, PII, PIII, Celeron i Xeon poznati su kao linija ipova P6. Ona se po mnogo emu razlikuje od svojih prethodnika. Meutim, jesu li ti ipovi zaista bri? Na neki nain jesu, ali poput svojih prethodnika, i porodica P6 je ograniena nasleem, tj. obavezom da bude kompatibilna sa linijom x86. I sam prikaz porodice P6 pokazuje koliko je ona raznovrsna. Uz izuzetak Celerona, svi ipovi ove porodice su prilino veliki, budui da imaju mnogo ke memorije. ip Pentium Pro, na primer, sastoji se od dva ipa. Unutar njega nalazi se jedan ip (tj. silicijumska ploica s elektronikom ipa) koji slui kao glavni procesor. On sadri priblino 5,5 miliona tranzistora. Pored njega se nalazi 256 KB ili 512 KB spoljanje ili L2 ke memorije, koja se sastoji od priblino 15 miliona tranzistora (slika 2.7). Pentium Pro ima tri kanala za izvravanje naredaba, umesto dva koliko je imao Pentium. Podelom izvravanja instrukcija u 14 koraka Intel je omoguio tzv. dinamiko izvravanje. Ovakav nain izvravanja koristi tri paralelne jedinice za dohvatanje i dekodiranje naredaba. Kada se pripreme za izvravanje, naredbe se smetaju u red instrukcija koje ekaju na izvravanje. Pri tom ekanje ne traje dugo, jer porodica P6 ima pet jedinica za izvravanje koje rade paralelno da bi se to obavilo najveom moguom brzinom. Ovo je veoma korisno, jer Pentium Pro moe da radi sa grupom naredaba po redosledu koji ne odgovara onome kojim su pripremane za izvravanje, to omoguuje najekasnije dohvatanje, dekodiranje i izvravanje u jedinicama koje rade s najveim moguim kapacitetom.
48
256 ili 512 KB ke memorije drugog nivoa
Glavna procesorska ploica
Slika 2.7: Ke memorija drugog nivoa ipa Pentium Pro.

Neobino je to to Pentium Pro ima ke memoriju prvog nivoa kapaciteta svega 16 KB, jednako kao i prvi procesor Pentium, a ak i manje od ipova Pentium MMX. To se nadoknauje velikom ke memorijom drugog nivoa ugraenom u ip. Ugraivanjem ke memorije drugog nivoa u ip omogueno je Pentiumu Pro da joj bre pristupa, ime to postaje bra spoljanja ke memorija od onih koje imaju Pentium i raniji ipovi. Meutim, 20 miliona tranzistora zvui impozantno, pa ip Pentium Pro zahteva solidan procesorski ventilator. Veina ima i ugraen ventilator, kao to vidite na slici 2.8.
Slika 2.8: Paket Pentium II s ventilatorom.
Ostali procesori porodice P6 Celeron, Xeon i PII imaju po 32 KB ke memorije prvog nivoa, i istovetan problem sa zagrevanjem (Xeon ima ak i senzor ugraen u ip koji otkriva pregrevanje). Ipak, problemi sa pregrevanjem ipova porodice P6 nisu bili toliko teki koliko su mogli da budu, poto je Intel ponovo smanjio tranzistore koji ine ipove. Za razliku od Pentiuma koji sainjavaju 0,8-mikronske i 0,6-mikronske komponente, Xeon je projektovan s 0,25-mikronskim komponentama. To procesoru Xeon omoguuje sasvim pouzdan rad na radnom taktu od 600 MHz.
Procesor
49
Procesori PIII veoma lie na procesore PII, ali su bri (450550 MHz), podravaju 70 novih naredaba i rade sa sistemskom magistralom na 100 MHz (prvobitna verzija), a noviji model Coppermine na 133 MHz (vie o procesoru Coppermine proitajte u nastavku odeljka).
Pentium II
Procesor PII je znatno poboljan u odnosu na prvobitni pentijumski procesor. S radnim taktom izmeu 233 i 450 MHz, PII ne samo to je bri, ve ima i bolje performanse. Ovaj ip ima interfejs za glavnu magistralu na 100 MHz (za ipove s radnim taktom od 350, 400 i 450 MHz), to mu omoguuje bre komuniciranje sa sistemskim resursima. U procesor PII takoe je ugraena tehnologija MMX, ime su zadovoljeni novi zahtevi korisnika i softvera za brom grakom. Originalan ip PII imao je 32 KB ke memorije prvog nivoa (16 KB za podatke i 16 KB za instrukcije) i 512 KB ke memorije drugog nivoa.
Pentium II Xeon
Procesor PII dodatno je poboljan uvoenjem porodice Xeon. Xeon PII je projektovan za poslovne aplikacije i brzo delovanje, jer omoguuje istovremeni rad do osam procesora. Ovaj ip postoji u varijantama na 400 i 450 MHz i radi sa vie ke memorije drugog nivoa. Varijante na 400 i 450 MHz imaju 512 KB ili 1 MB L2 kea, dok Xeon na 450 MHz moe da primi i itava dva megabajta.
Celeron
Procesor Intel Celeron postao je veoma popularan meu korisnicima PC raunara. Svoj uspeh u najveoj meri duguje relativno niskoj ceni. Intel je odluio da snizi cene procesora (to je prouzrokovalo i pojeftinjenje raunara) tako to je izmenio postojee porodice procesora. Podsetimo se da novi standardni pentijumski ipovi imaju 32 KB L1 kea i 512 KB L2 kea. Ke memorija drugog nivoa je skupa, pa ako joj se smanji kapacitet, opada i cena procesora. To je Intel i uradio. Procesor Celeron postoji u varijantama s radnim taktom od 300 MHz do 2,6 GHz (a radi s magistralom frekvencije do 400 MHz i ima 32 KB ke memorije prvog nivoa). Meutim, ovi procesori imaju samo 128 KB do 256 KB ke memorije drugog nivoa. Iako je to drastino smanjenje kapaciteta L2 ke memorije, pojeftinjenje procesora i raunara u kojima je primenjen uinili su ga omiljenim meu korisnicima koji su eleli da utede pri kupovini novog raunara. Celeron je pruao jo jednu mogunost privlanu za trite. Intel je oteao posao korisnicima koji poveavaju radni takt procesora PII i PIII na vrednosti vee od predvienih, pa je Celeron postao omiljeni medijum za ljubitelje poveavanja radnog takta. Ako se desi da poveavanje takta ne uspe, mnogo je lake podneti spaljivanje jeftinijeg Celerona nego mnogo skupljeg ipa PIII ili P4.
Pentium III
Intel je objavio procesor PIII uz nezapamenu medijsku pompu. Ipak, da li je novi ip opravdao oekivanja? Prvo se uoava da su brzine koje nudi PIII vee nego ikada ranije. Poeo je od 450550 MHz, sada se prodaju ipovi na preko 1 GHz, u kojima je takoe primenjena tehnologija MMX. Kapacitet ke memorije drugog nivoa od 512 KB je standardan, premda postoje i modeli sa 256 KB. Meutim, ima li drugih poboljanja osim poveanja brzine? Snaga procesora PIII lei u njegovoj sposobnosti da bre i lake radi s grakom od ranijih ipova. Seate li se procesora MMX? PIII bolje obavlja MMX obradu za novih
50
70 naredaba! Nove instrukcije su namenjene za obradu videa u realnom vremenu, digitalni video i bolje grake mogunosti. Vano je primetiti da se procesori PII i PIII najveim delom razlikuju po brzini (linija PII se zaustavila na 450 MHz), kao i po maloas spomenutih dodatnih 70 naredaba. U najveem broju sluajeva, procesori PIII se uklapaju u podnoje za PII na matinoj ploi, to je sluaj i sa ipovima Xeon II/III. Dodatne naredbe su korisne u odreenim oblastima: preuzimanju video sadraja sa Interneta (pri emu korisnik ne mora da eka da se preuzme sav audio ili video sadraj pre nego to on pone da se reprodukuje) i u igranju igrica. Razliite analize su pokazale da su performanse procesora PIII 10 do 15 procenata bolje od ipa PII u oblastima gde se primenjuje skup dodatnih naredaba. Postoje dva tipa procesora PIII. Prvobitni ip se zasniva na istoj tehnologiji kao i PII, samo to ima i dodatne naredbe. Promena je uvedena u Intelovom skupu ipova Coppermine 1999. godine, kada su uobiajeni konektori zamenjeni bakarnim, proces izrade komponenata sa 0,25-mikronskog promenjen na 0,18-mikronski, radni takt sistemske magistrale povean na 133 MHz (pre toga je bio 100 MHz), a kapacitet ke memorije drugog nivoa ugraene u ip je 256 KB, pri emu ona radi istom brzinom kao procesor. Jo jedna velika novina uneta u ipove Coppermine jeste dugo ekana podrka za 4X AGP , koja je presudna za poboljavanje video performansi. Pre toga je AGP video bio ogranien na brzine 12, to je onemoguavalo ovom standardu da zaista osvoji pasionirane igrae kojima je bilo potrebno ubrzavanje videa. Grake kartice AGP su se uglavnom koristile ne samo zato to su mnogo bre od PCI kartica, ve zato to su oslobaale PCI prikljuak za jo jednu dopunsku karticu.
Pentium 4
P4 je bio prvi zaista nov projekat Intelovog procesora od debija Pentiuma Pro na manje od 200 MHz. Verovali ili ne, Pentium Pro, PII, PIII, Xeon i Celeron zasnovani su na istoj arhitekturi, P6. Intel je tokom godina poneto dodavao, npr. MMX, SSE i integrisanu ke memoriju, i to je promenilo nain proizvodnje procesora, ali dizajn je u osnovi bio isti. P4 je zasnovan na potpuno novoj Intelovoj mikroarhitekturi NetBurst i sasvim je razliit. Ne zaboravite da je arhitektura P6 zastala na priblino 1 GHz; mikroarhitektura NetBurst je projektovana tako da lepo radi i na veoma velikim brzinama (1 GHz i veim). Ne samo to, nego su Intelovi inenjeri imali jo jednu prepreku. Da bi NetBurst opstao onoliko godina koliko i prethodna arhitektura P6, morae ubudue znatno da pobolja performanse kako radna uestalost bude rasla. Zato je trebalo napraviti procesor znatnih mogunosti proirenja i velike skalabilnosti. Mikroarhitektura NetBurst je obeleena Intelovom projektnom lozojom. Primera radi, jedno od pravila je da broj naredaba koje se izvravaju u jednom radnom taktu mora biti nizak, a radna uestalost visoka. P4 ima ke memoriju za praenje izvravanja naredaba (engl. execution trace cache). Savremeni x86 procesori, kao to su PIII i Athlon, rastavljaju x86 naredbe na manje operacije (veliine jednog bajta) pre nego to ih izvre. (Intel ih zove mikrooperacije.) Zato x86 procesori lie na ekasne RISC (Reduced Instruction Set Computing) procesore, ali se vreme troi na rastavljanje x86 naredaba. NetBurstova ke memorija za praenje izvravanja naredaba preuzima ulogu klasine ke memorije prvog nivoa za naredbe, ali pamti mikrooperacije, a ne x86 naredbe. Intel je suzdran kada su u pitanju izjave o veliini tog kea, ali tvrdi da u njega stane oko 12.000 mikrooperacija. Manje je bre. P4 sadri i malu, brzu ke memoriju prvog nivoa. Veliina NetBurstove ke memorije prvog nivoa iznosi samo 8 KB, to je samo polovina koliine u procesoru
Procesor
51
PIII, odnosno osmina od 64 KB koliko ima AMD Athlon. Intel je odabrao ovako malu ke memoriju zato to su manje memorije i bre. Dok za uitavanje podatka iz kea prvog nivoa Athlon i PIII troe tri takta, P4 troi samo dva. Sve se to radi samo da bi duboki i razgranati kanali za izvravanje naredaba bili dobro nahranjeni u svakom trenutku. P4 ima 256 KB ke memorije drugog nivoa, kao Athlon i PIII, ali je njegov ke mnogo bri, jer podatke alje u svakom taktu sistemske magistrale, a interfejs mu je irok 256 bita. Na procesoru P4 brzine 1,4 GHz, to daje 44,8 GB protoka u sekundi, to je etiri puta vie od protoka L2 kea procesora PIII na 1 GHz. Athlonov ke drugog nivoa je jo sporiji, pa AMD-ovim inenjerima nije preostalo drugo nego da izjave kako Athlonov ke drugog nivoa zapravo ne ograniava propusna mo. ta god to znailo, L2 ke procesora P4 je zaprepaujue brz. NetBurstova sistemska magistrala alje podatke etiri puta u svakom taktu, pa svi kau da ona radi na 400 MHz. Da ne bi sve bilo tako jednostavno, ona se ponekad oznaava i kao magistrala na 100 MHz sa etvorostrukim pumpanjem podataka. Kako god je zvali, sigurno nije spora, jer proputa 3,2 GB u sekundi na 400 MHz. Intel je Pentiumu 4 dodao skup od 144 nove instrukcije i nazvao ih SSE2 (engl. Streaming SIMD Extensions 2), dakle drugo proirenje istovremenog izvravanja jedne naredbe na vie podataka koji struje sa Interneta. (SIMD je akronim od Single Instruction, Multiple Data, dakle istovremeno izvravanje jedne naredbe na vie podataka.) Naredbe skupa SSE2, kao i originalni SSE, izvravaju matematike operacije dvostruke preciznosti u pokretnom zarezu sa podacima irine 128 bitova. Mogunost preciznijeg izraunavanja brojeva zapisanih u formatu pokretnog zareza, ini od naredaba SSE2 pravu alatku za ubrzavanje brojnih multimedijskih zadataka, 3D grake, inenjerskih prorauna i poslova koji se obavljaju na radnim stanicama ali tek kada se napiu programi koji e tu mogunost iskoristiti. Numeriki koprocesor ugraen u P4 nije moan kao Floating-Point Processor Unit (FPU) u procesoru PIII, a pogotovo onaj u Athlonu. Prosto reeno, manje moe da uradi u svakom trenutku, a u nekim sluajevima je i sporiji. Programi optimizovani za skup naredaba SSE2 esto mogu da zaobiu taj numeriki koprocesor, ali bez tog optimizovanja P4 e teko drati korak. Kada se sve sabere, ove promene u projektu su zaista korenite. Razgranatost njegovih kanala za izvravanje naredaba, u kombinaciji sa ne tako sjajnim numerikim koprocesorom, uinie da P4 izvrava malo instrukcija u radnom taktu. U starim programima koji mnogo koriste uobiajene aritmetiko-logike jedinice i numerike koprocesore porodice x86, Pentium 4 nee mnogo odueviti. Ali sama platforma je veoma upeatljiva, sa mnogo propusne moi na svakom koraku. Ako su optimizovane za SSE2, multimedijske aplikacije na procesoru P4 prosto lete.
Pentium 4 Mobile i Pentium M

Najvei deo ovog odeljka knjige posveenog procesorima bavio se stonim raunarima to je i logino kad se uzme u obzir istorija PC raunara. Ipak, povremeno se pojavljuju i procesori razvijeni namenski za prenosive raunare, koji takoe zavreuju panju. Jedan od takvih je i procesor 386SL; noviji primeri su P4 Mobile i Pentium M. U dananje vreme, sve vie dominiraju prenosivi raunari. Izgleda da su stoni raunari krenuli putem dinosaurusa. Svestan toga, Intel je uloio dosta napora i sredstava u istraivanje ipova namenski projektovanih za prenosive raunare. Oba procesora namenjena mobilnim ureajima slinih su karakteristika kao stona verzija P4, samo to su malo sporiji. P4 Mobile radi bre od Pentiuma M, ali ima i manje kea drugog nivoa (512 KB, za razliku od 1 MB u modelu M).
52
O Pentijumu ve znate dosta, ali Pentium M je projektovan specijalno za prenosive raunare. Njegov maksimalan interni radni takt nee vas ostaviti bez daha iznosi svega 1,7 Gz ali radi na magistrali sa eksternim taktom od 400 MHz. Pored toga, Pentium M ima 1 MB L2 kea, to je zaista odlino za prenosni raunar. Ke obezbeuje i napredno upravljanje potronjom energije da bi se produio vek baterije.
Napomena
Moda niste uli ba za Pentium M. On je obino deo Intelovog skupa ipova Centrino, koji je kombinacija tri zasebna skupa ipova: procesora Pentium M, skupa ipova Intel 855, i mrene veze Intel PRO/Wireless 2100.
Intelovi skupovi ipova iz porodice 855 proiruju mogunosti Pentiuma M time to upravljaju memorijom (do 2 GB DDR 226/200 radne memorije), USB 2.0 ureajima, grakom i drugim ulazno-izlaznim funkcijama. A, kao to mu ime govori, PRO/Wireless 2100 upravlja beinim umreavanjem. Koji je od ova dva procesora bolji za vae potrebe? Dobro pitanje, na koje u detaljnije odgovoriti u poglavlju 31, Prenosivi raunari.
Itanium i Itanium 2: 64-bitni giganti

Itanium je prvi Intelov 64-bitni procesor najvie klase, rodonaelnik porodice procesora IA-64 (ranije ime Merced) koji ide ukorak s najpoznatijim profesionalnim serverskim procesorima kao to je veoma popularna serija procesora UltraSparc III kompanija IBM i Sun Microsystems. To su najsavremeniji RISC procesori koji izvravaju najtee zadatke koji se postavljaju pred raunare. Na testiranju je ovaj procesor dobro radio pod osam operativnih sistema, meu kojima su Windows NT 4, Linux i razliite varijante Unixa. Mogunost rada pod platformama koje ne spadaju samo pod Windowsovo okruenje ine procesor Itanium ozbiljnim Intelovim pokuajem osvajanja trita snanih procesora. Intelovi procesori su obino, sluajno ili smiljeno, bili projektovani tako da rade pod Microsoftovim Windowsom, bio to kuni Windows 95/98 ili snaniji Windows NT/2000/XP . Podrka za vie platformi u Itaniumu privukla je panju najvanijih distributera Linuxa, koji su osnovali grupu Trillium Project za podrku Itaniumu. Zato Itanium nije ni projektovan za tipine kune ili kancelarijske stone raunare. Namenjen je serverima i poslovima koji zahtevaju intenzivno korienje procesora, o emu govori i duina njegove rei od 64 bita. Windows XP i Windows 2003 namenjeni su upravo za takve poslove. Intel se vodio sledeom idejom: poto zahtevi koji se postavljaju pred procesore rastu nezadrivim tempom, neophodno je pronai naine da se isplativost (niska cena) i iroka upotrebljivost linih raunara objedine sa snagom tehnologije koja se koristi za servere. Poetno trite bilo je elektronska trgovina, gde se trenutno ulae u veoma jake RISC raunare ili u mnogo slabije servere. Kada se sve to ima u vidu, moda e vas iznenaditi injenica da ovaj snaan procesor sledee generacije nije mnogo bri od PIII, a kada izvrava postojee 32-bitne aplikacije, sporiji je od Pentiuma 4 i Athlona XP . To je sasvim u redu, poto se u velikim poslovnim okruenjima gde se radi sa desetinama hiljada, ako ne i sa milionima zapisa i datoteka, i gde se izvravaju mnoge funkcije, ubrzavanje rada postie korienjem vie procesora koji dele posao da bi se on bre uradio. Zbog toga Itanium radi s velikim bazama podataka i memorijama mnogo veeg kapaciteta od Intelovih 32-bitnih procesora koji se standardno koriste u uobiajenim stonim sistemima. Proizvoai nude Itanium raunare u dve osnovne konguracije: kao radne stanice i kao servere (obe varijante su najvie klase znai veoma snane). Radne stanice su opremljene sa dva procesora, dok serveri imaju po etiri ili vie procesora.
Procesor
53
to se tie tehnikih karakteristika, postoje dve varijante Itaniuma: na 733 MHz i na 800 MHz. To deluje sporo, ali zahvaljujui svojoj 64-bitnoj arhitekturi ovi procesori rade sasvim lepo. Spoljna frekvencija magistrale im je 266 MHz, a podravaju do 4 MB L3 kea, uz standardnih 32 KB L1 kea i 96 KB L2 kea. Moda je najbolje osobina Itaniuma njegova proirivost (potrebna za velike servere); moe se proiriti na ak 512 procesora. Itanium 2 je jai roak Itanijuma. Osnovni dizajn je isti, uz nekoliko znaajnih poboljanja. Brzina magistrale je poveana na 400 MHz, obezbeujui propusni opseg od 6,4 GB/s. Trenutne brzine su od 1,3 do 1,5 GHz, a Itanium 2 podrava do 6 MB L3 kea, uz 32 KB L1 kea i 256 KB L2 kea. Ovaj procesor je projektovan sa jednim ciljem: da eliminie potrebu za RISC ipovima.
Konkurenti drugih proizvoaa: M1/M2, Nx586, K5/K6, C3, Athlon, Duron, Sempron i Opteron
Ve mnogo godina kompanije koje proizvode ipove takmie se s Intelom tako to imitiraju njihove ipove. Meutim, Pentium je sasvim druga pria, jer se nije mnogo razlikovao od procesora 486 on je brz, ali nije mnogo bri od procesora 486. Kada se to udrui sa katastrofalnim Intelovim potezima u aferi oko celobrojnog deljenja u pokretnom zarezu u novembru 1994. godine (primeeno je da se matematika izraunavanja na Pentiumu ne vre pravilno), proizvoai raunara su se lake odluivali da u svoje modele ugrauju ipove koji nisu Intelovi. To je bio podsticaj koji je naveo Cyrix da proizvede ip M1, NexGen da objavi model Nx586 i AMD da objavi ip K5. Sva tri ipa proizvedena su tako da budu ono to je Pentium trebalo da bude. Oni su kompatibilni sa softverom za procesor 486, ali se svaki od njih po neemu razlikuje od Pentiuma.
Cyrix 6x86
Oktobra 1995. godine kompanija Cyrix je najavila svog konkurenta Pentiumu, ip 6x86 (iji je radni naziv bio M1). Iako je 6x86 superskalarni ip sa dva kanala za instrukcije poput Pentiuma, on nudi i mnoge druge mogunosti koje ima Pentium Pro (koji je objavljen posle procesora 6x86). Meutim, Cyrix 5x86, iji je raniji naziv bio M1sc, nije bio konkurent Pentiumu, iako bi se to moda moglo zakljuiti po njegovom imenu. ipovi 5x86 su kompatibilni sa Intelovim procesorima 486, a ipovi 6x86 sa Pentiumima. ip 6x86 je udvostruiva ili utrostruiva takta (u zavisnosti od modela). On uva naredbe za izraunavanja i njihove rezultate u ke memoriji kapaciteta 16 KB da bi se one po potrebi ponovo brzo uitale u memoriju. Cyrix je proizveo i procesore M2 koji je trebalo da konkuriu Intelovoj liniji procesora Celeron po snazi, ali nisu uspeli da ih ugroze u pogledu broja prodatih komada.
AMD-ov K5/K6
K5 je peta generacija procesora kompanije AMD. On se razlikuje od ipa 5x86 istog proizvoaa, koji je samo poboljana verzija ipa 486. Procesor K5 vie lii na Pentium, pojavio se u prodaji u junu 1996, a njegova najvanija prednost jesu etiri kanala za izvravanje naredaba (dvaput vie nego u Pentiumu). Najvea razlika izmeu procesora K5 i Cyrix 6x86 lei u arhitekturi. Cyrixov ip ima arhitekturu CISC (engl. Complex Instruction Set Chip, stariji pristup projektovanju procesora), dok K5 ima arhitekturu RISC (engl. Reduced Instruction Set Chip, noviji pristup). Zbog toga K5 mora da prevodi sloene naredbe u prostije koje se bre izvravaju.
54
Serija procesora K6 ima velike prednosti nad ipovima K5 i pokazala se kao dosad najpopularniji AMD-ov dizajn, naroito otkako je uvedena podrka za 3DNow! Technology da bi se poboljalo krstarenje Webom i igranje, to je i Intel uinio u PIII (AMD je u tome bio bri). Poto se radni takt procesora K6 moe poveati iznad nazivnog, dok sa procesorima PII i PIII to nije mogue, a uz to je i jeftiniji od pomenutih ipova, K6-II i K6-III su glavna alternativa za mnoge korisnike i proizvoae raunara.
Nx586 proizvoaa NexGen

Ovaj ip je sasvim neobian u grupi procesora koju razmatramo. Prvo, on ne podrava operacije u pokretnom zarezu, to ga ini nekompatibilnim ak i sa nekim programima koji rade na procesoru 80486DX. Drugo, njegovi prikljuci ne odgovaraju pentijumskim, pa zahteva potpuno originalnu matinu plou da bi mogao da se koristi. Tree, on se napaja sa etiri volta, dok prethodna dva procesora ispunjavaju standard Pentiuma sa napajanjem od 3,3 volta. Ovaj procesor ima dva kanala za instrukcije i moe da ih izvrava proizvoljnim redosledom. Kompanija NexGen kvalikuje ipove ne prema njihovoj brzini, ve prema ekvivalentnim brzinama Pentiuma. I ostali proizvoai primenjuju slian princip. Na primer, ip 6x86 na 100 MHz zapravo radi na 93 MHz, ali Cyrix tvrdi da se ponaa istovetno kao i Pentium s radnim taktom od 100 MHz, i neki testovi performansi su to potvrdili. Nx586 je bio prvi od poslednja tri pomenuta ipa koji se komercijalno proizvodio.
Napomena
Kompaniju NexGen kupio je AMD.
C3 proizvoaa VIA (Cyrix)

Posle nekoliko neuspenih godina, kako u pogledu razvoja novih procesora, tako i u pogledu prodaje postojeih, izgledalo je da Cyrix ne moe da prati trku. Za razliku od AMD-ovih procesora ija je popularnost poela da raste, Cyrix je zaostajao sve do 1999. godine, kada je objavljeno da se ujedinio sa proizvoaem skupova ipova, kompanijom Via Technologies i da e proizvoditi jeftine zamene za Intelove procesore. Poslednji ip tog proizvoaa je C3, koji se ranije zvao Cyrix III. (Cyrixov planirani proizvod imao je radno ime Gobi, a kompanija Via ga je nazvala Joshua.) On je projektovan na temeljima Cyrixovih modela M1 i MII. C3 je kompatibilan sa procesorom Celeron, ima 128 KB ke memorije prvog nivoa i samo 64 KB drugog nivoa. Ima konektor tipa Socket 370 (poput Intelovog Celerona sa smanjenim napajanjem). Za razliku od Celerona, C3 podrava poboljanu tehnologiju 3DNow! Glavna magistrala mu radi na 133 MHz, a procesori su poeli od 533 MHz. VIA tvrdi da je C3 najhladniji procesor na tritu.
AMD-ov Athlon (K7)

Procesor Athlon, koji se pojavio 1999. godine, ponekad se opisuje kao prvi procesor koji AMD nije projektovao u potpunosti prema Intelovom uzoru. Poput nekoliko procesora koji su mu prethodili, Athlon se pojavio pre matinih ploa koje bi ga podrale. Slinosti izmeu Intelovih procesora PII, PIII, P4 i ipa Athlon izvesno su velike, ali su i neophodne, poto isti programi treba da se izvravaju bez obzira na to koji je procesor u pitanju. Poput Pentiuma, Athlon je montiran na modul koji sadri posebne SRAM ipove ke memorije drugog nivoa, sa specijalnim konektorima koji ih spajaju. Kao i Pentiumi, Athlon nudi 512 KB ke memorije drugog nivoa, koja radi sa dvostruko manjim radnim taktom od procesora.
Procesor
55
Meutim, primetne su i razlike. Prvo, Athlon se zasniva na potpuno novom procesorskom jezgru, koristi utinicu Socket A (umesto Slot 1) i ima osnovnu magistralu na 200 MHz. Ke memorija prvog nivoa je etiri puta vea od iste memorije u procesoru PIII, a Athlon u svakom trenu moe da dekodira tri x86 instrukcije. On ima i mogunost rasporeivanja devet internih instrukcija u jednom ciklusu radnog takta na jedinice za izvravanje, dok PIII moe da rasporedi samo pet naredaba. Athlon takoe bolje mnoi i sabira u formatu pokretnog zareza, to poboljava performanse aplikacija, servera i igranje igara. Pojavio se i nov Athlon sa bakarnim vezama unutar procesora, nazvan Thunderbird, ija ugraena ke memorija drugog nivoa radi istom brzinom kao procesor, a ne s polovinom njegove brzine. Procesori Thunderbird su manji i bri od prethodnih modela, a cena im je ista ili neznatno manja. AMD je svoj poslednji procesor nazvao Athlon XP . Taj XP ima arhitekturu QuantiSpeed, koja obuhvata mnogo kanala za izvravanje naredaba, numeriki koprocesor, hardversko dohvatanje naredaba i bafere koji bez ekanja snabdevaju procesor sledeim naredbama. XP moe da obavi vie prorauna u sekundi, pa je njegova ekasnost rada vea nego kod Thunderbirda. AMD tvrdi da je Athlon XP idealno prilagoen radu pod Windowsom XP , i da ga je zato i nazvao XP , to treba uzeti sa zrnom soli; i AMD je promenio nain reklamiranja procesora XP , pa ih vie ne oznaava po radnoj uestalosti, nego prema Intelovim procesorima slinih performansi.
AMD-ov Duron
Duron je AMD-ov procesor za jeftine PC raunare. Kota kao Celeron, premda se po performansama nalazi blizu Pentiuma 4 i AMD-ovog skupljeg ipa Athlon. Kao i noviji Athlon, Duron se montira u utinicu Socket A. Arhitektura mu je ista kao kod Athlon Thunderbirda, osim to ima manji ke drugog nivoa (64 KB). Radi na neto niem naponu od Thunderbirda, pa se manje zagreva. Ako uporedimo Duron i Intelov Celeron, Duron ima bru sistemsku magistralu (200 MHz prema 66 MHz), vei ke prvog nivoa(128 KB prema 32 KB), i manji ke drugog nivoa (64 KB prema 128/256 KB). Po performansama je blii procesorima Athlon/PIII/ P4 nego Celeronu, pa predstavlja izvrstan izbor za kupce koji hoe jeftin raunar.
AMD-ov Sempron
Uz neznatno viu cenu od Athlon XP procesora, Sempron donosi novu Athlon 64 arhitekturu, bez mogunosti izvravanja 64-bitnog koda. Nabavkom ovog procesora korisnik dobija tehnologiju HyperTransport, skup instrukcija SSE, napredno upravljanje temperaturom, i druge pogodnosti. Sempron postoji u varijantama za utinicu Socket A i za noviju utinicu Socket 754, koja nudi ekasniji interfejs za komunikaciju sa memorijom i bolje performanse. Sempron postepeno zauzima mesto koje su do skoro na tritu imali Athlon XP i Duron procesori.
AMD-ov Opteron
Intel oajniki pokuava da pomou svog ipa Itanium uniti trite RISC procesora, pa biste oekivali da i drugi najvei proizvoa PC ipova radi isto to je tano. Opteron je najjai model procesora koji nudi kompanija AMD. Namenjen je serverima i radnim stanicama, a projektovan je tako da se rame uz rame sa Itaniumom bori za ruenje RISC carstva. Opteron je pravi 64-bitni procesor, kompatibilan s postojeim 32-bitnim softverom. Sledi lista jo nekih njegovih osobina:
56
esnaest 64-bitnih registara za cele brojeve esnaest 128-bitnih SSE/SSE2 registara Tri HyperTransport ulazno-izlazne veze, od koji svaka podrava prenos brzinom 6,4 GB/s (3,2 GB/s u svakom smeru) 128 KB kea prvog nivoa (L1) 1 MB kea drugog nivoa (L2)
Ovaj moan procesor moe da obavlja dve 64-bitne operacije po ciklusu, uz kanjenje od tri ciklusa, a pakuje se u kuite sa 940 kontakata. Bitka izmeu Opterona i Itaniuma traje, pa ostaje da se vidi ko e pobediti.
AMD-ov Athlon 64
Da bi 64-bitnu arhitekturu ugraenu u Opteron uinio pristupanijom, AMD je napravio i varijantu ovog procesora za manje zahtevne korisnike. Opteron je pre svega namenjen serverima i snanim radnim stanicama u koje moe da bude ugraeno 1, 2, 4 ili ak 8 procesora, dok je Athlon 64 prilagoen jednoprocesorskim raunarima. Athlon 64 se najpre pojavio u dve varijante: Socket 754 sa jednokanalnim pristupom memoriji i Socket 940 sa dvokanalnim (engl. dual-channel) pristupom. Ova utinica je bila ista kao i za procesore Opteron, pa je AMD ubrzo promovisao i jeftiniju verziju, Socket 939, koja takoe ima dvokanalnu memorijsku arhitekturu. Matine ploe sa Socket 754 utinicom mogu da prime i odgovarajue Sempron i Athlon 64 procesore, pa se oekuje da uskoro potpuno zamene zastarelu tehnologiju Socket A.
Memorija raunara
Procesor je najvanija komponenta matine ploe, a memorija je po znaaju odmah iza njega. Procesor je mozak raunara, dok memorija uva informacije tako da im procesor moe odmah pristupiti kada mu zatrebaju. Neki ljudi se pitaju zato raunari uopte imaju memoriju. Na kraju krajeva, kada se raunar iskljui, sve informacije koje su bile u memoriji nepovratno se gube. vrsti diskovi ne funkcioniu na taj nain. Pored toga, vrsti diskovi mogu da skladite neuporedivo vie informacija od memorije iste cene. Odgovor je: brzina. Brzina pristupa radnoj memoriji meri se nanosekundama (milijarditim delovima sekunde), dok se brzina pristupa vrstom disku meri milisekundama (milionitim delovima sekunde). Moda vam se ini da razlika nije velika; na kraju krajeva, ljudi ni ne mogu da registruju tako male razlike vremena. Ali kada su u pitanju raunari, i kada se uzme u obzir da procesori mogu da obavljaju milijarde operacija u sekundi, navedena razlika u vremenu pristupa podacima postaje ogromna. Ukoliko raunar nema dovoljno memorije, programi e raditi sporo, a neki nee uopte moi da rade. Memorija je toliko vana da sam joj posvetio celo esto poglavlje tu ete o memoriji saznati vie detalja nego to e vam ikada zatrebati. Ali, poto se tekue poglavlje bavi matinim ploama, dobro je predstaviti najvaniji savet koji se odnosi i na memoriju i na matine ploe: obezbedite da vam memorija bude kompatibilna s matinom ploom. Kao to ste nauili dok ste itali o procesorima, matine ploe rade na odreenoj frekvenciji koja se zove brzina magistrale (engl. bus speed). Procesori moraju da budu usklaeni s brzinom matine ploe (spoljna brzina magistrale procesora), ili nee raditi zajedno. Isto vai i za RAM memoriju. Ako imate plou koja radi na 100 MHz, treba vam i RAM na 100 MHz.
PC magistrale
57
Mnoge novije matine ploe podravaju nekoliko brzina RAM-a (na primer, 100 MHz, 133 MHz, 166 MHz, 200 MHz, 266 MHz, 333 MHz, 400 MHz i 533 MHz). Pre nego to kupite memoriju, pogledajte dokumentaciju matine ploe. Meutim, ak i ako matina ploa podrava vie brzina RAM-a, ne moete meati memorije razliitih brzina u istom raunaru. Prema tome, ukoliko vaa ploa podrava 400 MHz i 533 MHz, moete upotrebiti jednu ili drugu vrstu memorije, ali ne obe u istom trenutku.
PC magistrale
Uobiajen oglas za prodaju raunara glasi: Prodaje se raunar Pentium III, 128 MB, s diskom od 18 GB i AGP videom. Re Pentium se oigledno odnosi na procesor. Kapacitet 128 MB je RAM memorija, o emu ste upravo itali, a gotovo svi (ili barem oni koji itaju ovu knjigu) znaju ta je vrsti disk ostala je jo skraenica AGP . AGP je naziv jedne vrste magistrale za proirenje (engl. expansion bus). U odeljcima koji slede objanjeno je ta je magistrala za proirenje, emu ona slui i zato uopte treba obraati panju na magistrale.
ta je magistrala?
Da bi neemu sluio, procesor mora da komunicira s memorijom, dopunskim karticama, tastaturom i sl. On s drugim ureajima na matinoj ploi komunicira pomou metalnih provodnika na tampanoj ploi, tj. pomou (odozgo lakiranih) bakarnih linija koje se vide na kolu. Na taj nain SIMM (Single Inline Memory Module) i DIMM (Double Inline Memory Module) moduli koji verovatno postoje i na matinoj ploi vaeg raunara komuniciraju s procesorom, koji se takoe verovatno nalazi na matinoj ploi vaeg raunara; oni razmenjuju poruke putanjem struje u oba smera du tih tankih metalnih linija. Meutim, kako se dopunske kartice (engl. expansion boards), koje nisu deo matine ploe, povezuju s procesorom, memorijom itd? Preko magistrale (engl. bus) tanije, pomou jedne od magistrala, jer na modernim raunarima postoji nekoliko magistrala za proirenje. ta su magistrale? Magistrale su pojam iz elektrotehnike (kao i dobar deo raunarske terminologije) koji oznaava skup ica ili provodnika za povezivanje raznih delova raunara. U ranim danima mikroraunara, neki raunari nisu mogli lako da se proire, npr. prvi modeli Macintosh raunara. Da bi se nadogradio Mac od 128 ili 512 KB, trebalo je uloiti veliki trud, pa je to verovatno i bio razlog to veina korisnika nije elela da aka po unutranjosti tih raunara. Sve integrisane kartice koje je trebalo dodati obino su se montirale u Macovo kuite. Instaliranje vrstog diska, na primer, obuhvatalo je rasklapanje raunara, lemljenje veza na matinoj ploi i ponovno sklapanje maine. Sreom, nadogradnja PC raunara vie nije toliko komplikovana. PC raunari imaju utinice za proirivanje koje pojednostavljuju taj postupak. (Uzgred, i dananji Macintosh raunari sreom imaju ista podnoja za nadogradnju. Zapravo, Mac raunari proizvedeni nakon 1995. godine imaju istu magistralu kao neki PC raunari PCI magistralu, o kojoj e uskoro biti rei.) Jo jedan nedostatak starog pristupa na Macintoshima bilo je to to prosean korisnik raunara nije mogao sam da ih nadograuje. Zamislite samo da morate svaki put da buite rupu u zidu da biste pronali glavnu liniju napajanja i prikljuili neki ureaj. Bez standardnih konektora za interfejse (tj. zidne utinice) morali biste da traite kuda ide glavno napajanje i da na njega prikljuujete ureaj.
58
Ovo je, naravno, prilino glupo, zato to postoje standardne zidne utinice. Meutim, ovaj scenario nije uvek bio nezamisliv: kada je uvedena elektrina struja, dodavanje bilo kog ureaja zahtevalo je polaganje novog kabla (u cevima) na zid. Danas, meutim, postoji jednostavan, standardan nain za korienje novih ureaja. Svi proizvoai koji ele da vam prodaju ureaj koji zahteva elektrino napajanje, treba samo da osiguraju da on koristi standardno mreno napajanje i da obezbede odgovarajui utika. Nadogradnja kue, tj. dodavanje novog ureaja, sada je jednostavna: treba samo da prikljuite ureaj, dakle utakni i koristi. U mnogim raunarima primenjuje se slian princip. Usvojeni su standardi za konektore: svi proizvoai koji nude dopunske kartice za takve raunare treba samo da slede specikaciju za konektore, ime e obezbediti da kartica radi kada se stavi u raunar. ak i veoma stari raunari imali su takav konektor, koji se u poetku zvao omnibus konektor, zato to je omoguavao pristup gotovo svim vanim kolima u raunaru. Omnibus je ubrzo skraeno na bus, tj. magistrala, i taj naziv se odrao do danas. Magistrala raunara je sastavni deo standarda za komunikaciju raunarskog hardvera, usvojenog da bi se znalo kako se prave kartice koje mogu da rade na standardnim raunarima. Meutim, iz raznih razloga, u raunarskom svetu postoji vie od est razliitih standarda.
Prva PC magistrala
Prvi raunar zasnovan na mikroprocesoru (procesoru u jednom ipu) pojavio se osam godina pre IBM-ovog raunara PC. Prvi komercijalno dostupan mikroraunar bio je Altair, koji se sastojao od kuita i reda utinica za proirivanje. To je bio raunar s pasivnom matinom ploom koja je sadrala samo sistemsku magistralu, na koju se ak i procesor dodavao u obliku dopunske kartice. Magistrala koju je koristio Altair godinama je bila standard u industriji, a ak i danas se primenjuje u nekim mainama. Zvala se S-100 ili Altair magistrala. Iako je ova magistrala bila standard, nije primenjivana u svim mikroraunarima. Apple II je koristio sopstvenu, tzv. Apple magistralu. Prvi model PC raunara iz 1981. godine koristio je drugaiju magistralu, sa 62 provodnika. Ona je postala poznata pod nazivom PC magistrala. Pomenuta 62 provodnika sa okolinom se povezuju preko standardnog konektora, o emu je ve bilo rei. Ti konektori se zovu i utinice za proirivanje, zato to na njih moraju da se postave dopunske kartice. Neki raunari uopte nemaju utinice za proirivanje, pa se ne mogu proirivati; drugi modeli raunara imaju tri, a najee se sreu raunari s osam utinica. Neki raunari nude ak i deset utinica. to je vie utinica, to bolje: one istovremeno omoguuju i prilagodljivost i mogunost nadogradnje. Stoga odvojimo malo vremena da bismo objasnili emu slue pomenute 62 linije.
Magistrala podataka
Setimo se da su se prvobitni PC i XT raunari zasnivali na ipu 8088. Taj procesor je imao magistralu podataka od samo osam bitova, pa je i PC raunar imao osmobitne linije podataka. To znai da je magistrala bila iroka osam bitova i da su se podaci prenosili u paketima od po osam bita. Utinice za proirivanje na raunarima s takvom magistralom zovu se osmobitne utinice. Prema tome, osam linija od 62 slui za prenos podataka u raunaru. Razmotrimo kakav je znaaj magistrale za podatke. Osam bitova podataka, koliko je odvojeno u prvobitnim PC magistralama, bilo bi nedovoljno za pentijumski sistem (prisetimo se da Pentium koristi 64-bitnu magistralu podataka).
PC magistrale
59
Da li bi neko mogao zaista da napravi pentijumski raunar sa osmobitnim utinicama za proirivanje? Naravno, ali kad god bi Pentiumu zatrebalo da proita kompletan, 64-bitni podatak, taj zahtev bi morao da se ispuni u obliku osam zasebnih osmobitnih oitavanja, to bi bilo veoma sporo. Meutim, to bi moglo da se uradi, a u nastavku odeljka saznaete da postoje ak i tako loe projektovani raunari; veina P5 i P6 sistema i dan-danas imaju 16-bitnu magistralu, a slina je i ISA magistrala o kojoj ete itati na stranama koje slede, uz 32-bitnu PCI magistralu.
Kapacitet memorije
Prvobitna PC magistrala imala je 20 linija za adresiranje memorije. ta to znai za uobiajene korisnike memorije? Kako svaka linija za adresu moe da prenosi signale 0 ili 1, svaka od njih moe da ima samo jednu od dve vrednosti. Poto ima 20 adresnih linija, ukupan broj mogunosti je 222... I tako dvadeset puta. To je dva na dvadeseti stepen, ili neto preko milion. To ste na neki nain mogli i da pretpostavite, poto procesor 8088 moe da adresira samo 1 MB memorije. Sve te adresne linije ima PC magistrala, i one uestvuju u ukupnom broju od 62 linije magistrale.
Memorija ili U/I adrese?

Dvadeset adresnih linija zapravo je obavljalo dvostruki posao, poto postoje dve vrste adresa: memorijske i ulazno-izlazne (U/I) adrese. U/I adresama u se detaljnije pozabaviti u poglavlju 5, Instaliranje novih kartica. Sada u napomenuti samo da raunar mora da razlikuje kada se preko adresnih linija prenose memorijske adrese, a kada U/I adrese. Jedna linija magistrale je odvojena da bi to oznaavala. Pored toga, postoji jo nekoliko linija magistrale koje govore da li se podaci na magistrali itaju iz memorije (ili U/I ureaja) ili se upisuju u nju (ili U/I ureaj).
Posebne linije
Neke linije magistrale slue za prenos napajanja postoje linije napona od +5 volti, -5 volti, -12 volti i uzemljenje. Zato postoje te linije? Iz jednostavnog razloga da bi napajale kartice koje su postavljene u prikljuke magistrale. Postoji i nekoliko kontrolnih linija, kao to su Reset (pogaate, slui za resetovanje procesora), signali takta i Refresh, koji upravlja osveavanjem memorije (vie o tome saznaete u poglavlju 6, Sistemska memorija).
Prekidi i kanali za direktan pristup memoriji (DMA)

Dopunske kartice ponekad trae da im procesor posveti panju, a to se postie pomou hardverskih prekida ili razliitih nivoa zahteva za prekidom (engl. interrupt request, IRQ). Na PC magistrali postoji est IRQ nivoa, koji su oznaeni sa IRQ2 IRQ7. Svaki od njih ima svoju liniju na magistrali. Postoje i nivoi IRQ0 i IRQ1, ali oni nisu dostupni na magistrali. Neke dopunske kartice moraju brzo da prenose podatke u sistemsku memoriju, to se obavlja preko kanala za direktan pristup memoriji (engl. direct memory acccess, DMA). Na magistrali postoje tri DMA kanala, oznaena kao DMA1 do DMA3. Postoji i DMA kanal 0, kao IRQ 0 i 1, ali se njemu ne moe pristupiti preko magistrale. DMA i IRQ su veoma vane teme pri nadogradnji raunara, pa u ih detaljno obraditi u poglavlju 5. Detaljno sam opisao prvu PC magistralu, da biste shvatili kakva su poboljanja primenjena u magistralama koje su se kasnije pojavljivale i da biste lake odluili koja je magistrala odgovarajua za vae nove raunare. Prvo poboljanje PC magistrale primenjeno je u raunarima IBM AT. Pogledajmo kako je to izgledalo.
60
AT (ISA) magistrala
Projektujui raunar AT, u kompaniji IBM su shvatili da moraju da poboljaju magistralu. Jedan od razloga krio se u tome to je 80286 ip sa 16-bitnom magistralom podataka. Naravno, raunar AT je mogao da bude projektovan sa osmobitnom magistralom, ali bi bilo teta da ip 286 prenosi po osam bitova podataka preko magistrale, umesto da koristi svih 16 bitova magistrale podataka. Zbog toga su u ovoj kompaniji zakljuili da je potrebno uvesti 16-bitnu magistralu. S druge strane, trebalo je misliti i na kompatibilnost s ranijim modelima PC i XT: bilo bi teko prodati veliki broj AT raunara ako oni ne bi mogli da koriste hardver (i softver) postojeeg, standardizovanog sveta PC/XT. Zbog toga je IBM smislio prilino dobro reenje: zadrani su stari konektori sa 62 linije i dodat je jo jedan konektor sa 36 noica, koji je postavljen u produetku starog konektora sa 62 noice da bi mu se obezbedila sledea svojstva: Jo osam linija za podatke, ime je omoguena 16-bitna magistrala podataka. Jo etiri adresne linije, ime je adresna magistrala postala 24-bitna. Dva na dvadeset etvrti stepen iznosi priblino 16 miliona, pa su 16-bitni prikljuci raunara AT mogli teorijski da podre do 16 MB radne memorije. Jo etiri DMA kanala, od 4 do 7. Jo pet IRQ nivoa: IRQ 10, 11, 12, 14 i 15. Znam da pomalo urim i da e neke itaoce ovo sigurno zbuniti. Moda ve znate (a ako ne znate, saznaete u poglavlju 5) da na raunaru ovog tipa postoji osam dodatnih IRQ nivoa. Zato u prikljuku za noviji tip magistrale vidite samo pet? Prvo, IRQ9 je povezan tamo gde je ranije bilo mesto za IRQ2, ime se utedela jedna linija magistrale. ta se desilo s prekidom IRQ2? On se vie ne nalazi na magistrali, jer ukljuuje nove linije za prekide. Drugo, IRQ13 je predvien za matematiki koprocesor, pa nije bilo svrhe da mu se dodeljuje linija na magistrali. I na kraju, IRQ8 je povezan sa sistemskim satom/ kalendarom, pa mu nije potrebna linija na magistrali. Ovi konektori iz dva dela zovu se, kao to bi se i oekivalo, 16-bitni prikljuci. Na slici 2.9 prikazane su dve vrste konektora. Osmobitni prikljuci za magistralu
Matina ploa
esnaestobitni prikljuci za magistralu
Slika 2.9: Osmobitni i esnaestobitni prikljuci za magistralu.
PC magistrale
61
Neko vreme se 16-bitna magistrala zvala AT magistrala, a neki je tako zovu i dan-danas. Meutim, od 1988. godine, ovi prikljuci za magistralu se najee nazivaju ISA prikljuci (engl. Industry Standard Architecture). Osmobitne i esnaestobitne ISA kartice razlikuju se po konektorima s kontaktima na ivici koji se nalaze s njihove donje strane. Pogledajte osmobitnu karticu, koja je prikazana na slici 2.10. Obratite panju na to da ona ima jedan konektor s kontaktima na ivici s donje strane. Zatim uoite razliku na 16-bitnoj kartici, koja je prikazana na slici 2.11.
Slika 2.10: Osmobitna kartica.
Slika 2.11: esnaestobitna kar tica.
Poto su 16-bitni prikljuci samo proirenje osmobitne magistrale, osmobitne kartice lepo rade u 16-bitnim prikljucima, to je dobro, jer nijedan moderan raunar nema posebne, osmobitne prikljuke. Meutim, gotovo svi imaju 16-bitne prikljuke, to je dobro ako imate staru osmobitnu karticu koju elite da koristite. Pre mnogo godina, ponekad se viala matina ploa koja je sadrala i osmobitne i esnaestobitne prikljuke. Ako u 16-bitne prikljuke mogu da se postavljaju 8-bitne kartice, emu uopte slue 8-bitni prikljuci na mainama tipa AT? Razlog za to nije elektrine, ve zike prirode. Neke starije osmobitne kartice imaju produetak na zadnjoj strani, koji ziki onemoguuje prikljuivanje osmobitne kartice s produetkom u 16-bitni konektor. Kartica s produetkom prikazana je na slici 2.12.
Slika 2.12: Osmobitna kar tica s produetkom.
62
ISA magistrala i danas postoji na sistemima radi kompatibilnosti unazad. ak i neki raunari s najsavremenijom opremom jo uvek imaju ISA zvune kartice, ak i modeme i mrene kartice koje su instalirane ili slue za rezervu. No, svemu jednom doe kraj, pa tako i ISA magistrali. ISA magistrala je uklonjena da bi se magistrale konano ubrzale i da bi se napravilo mesta za USB i FireWire, iako su ponekad zbog projektnih zahteva podrani sporiji serijski i paralelni prikljuci. Od 1. januara 2000. godine ISA prikljuci se ne mogu ugraivati na matine ploe sistema na kojima se nalazi logotip potvreno kompatibilan s Windowsom, koji je ustanovljen u specikacijama za projektovanje raunara proizvoaa Microsoft-Intel. Iako operativni sistem Linux postaje sve vaniji u raunarskom svetu, potvrda za Windows je vana ako elite da prodate raunar.
Koliko je magistrala brza?

U odeljku posveenom procesorima nauili ste da razliiti procesori rade razliitim brzinama. Ako procesor koji je predvien da radi na 25 MHz naterate da radi na 66 MHz, on e se pokvariti. (Uvek moete da pokuate setite se da se to zove poveavanje radnog takta ali to nije ba pametno.) I magistrale imaju svoj radni takt, po kome rade kartice postavljene u utinice za proirivanje. Tu se namee pitanje: kako je mogue da gotovo sve kartice rade na skoro svim vrstama raunara? Kako to da ISA video kartica napravljena za raunar s procesorskim taktom od 12 MHz radi i na Pentiumu II-400? Deo odgovora, seate se, lei u tome da PII na 400 MHz s take gledita matine ploe izgleda kao ip na 100 MHz, tj. procesor radi na 400 MHz samo interno, unutar ipa. Dakle, najbra magistrala koja je potrebna za Pentium na 400 MHz jeste ona koja radi na 100 MHz. Da bismo saznali ostatak odgovora, vratimo se u 1985. godinu.
Prve magistrale imale su isti radni takt kao procesor

Pre 1985. godine, magistrale su radile sa istim radnim taktom kao procesor. Raunari koji su radili na 4,77 MHz imali su PC magistalu sa istim radnim taktom. Raunari Turbo XT koji su radili na 7,16 MHz imali su magistrale koje su radile na 7,16 MHz. Kada je IBM proizveo AT na 6 MHz, njegova magistrala je radila na 6 MHz itd. Meutim, razliite brzine magistrala prouzrokovale su velike probleme kupcima dopunskih kartica. Kartica projektovana za raunar s radnim taktom od 4,77 MHz moda nije mogla da radi na brim mainama (to se esto deavalo). Pri nadogradnji vano je bilo saznati na kojim magistralama moe da radi odreena kartica.
Compaq hvata korak

Onda je Compaq proizveo raunar Deskpro 286/12. Godine 1985. IBM je prodavao raunar AT, to ste ve uli, a njegova najbra verzija je radila na 8 MHz. Kompanija Compaq, koja je bila vodea meu IBM-ovim imitatorima, odluila je da ozbiljno prevazie IBM novim modelom Deskpro 286/12, gde broj 12 oznaava radni takt od 12 MHz. Naravno, danas 12 MHz zvui smeno, ali je tada to bilo kao kada bi danas Compaq ponudio Pentium na 80 GHz. Niko nije bio ni blizu tome. Meutim, postojao je problem s magistralom. Kada bi se raunar 286 na 12 MHz napravio s magistralom na 12 MHz, na njemu verovatno ne bi radila nijedna postojea kartica. Kome treba brz raunar u koji ne moe da se stavi nijedna postojea dopunska kartica? Compaq je na to odgovorio odvajanjem glavnog takta od radnog takta magistrale. Procesor i vei deo elemenata na matinoj ploi radili su na 12 MHz, dok je magistrala
PC magistrale
63
radila na svega 8 MHz. Dopunske kartice u prikljucima videle su samo okruenje koje radi na 8 MHz, pa je nov Deskpro mogao da bude i brz i kompatibilan. Otada svi prave ISA prikljuke za 8 MHz. Zbog toga danas ne morate da brinete da li je raunar prespor za odreenu karticu, jer s take gledita kartice svi raunari rade na 8 MHz. To zvui dobro, ali ... Veliki nedostatak uvoenja razliitih radnih taktova za produnu magistralu procesora i spoljanju magistralu matine ploe jeste to, to bi neke kartice trebalo da rade brzinom procesora (npr. memorijske kartice). Zamislite da imate Pentium na 100 MHz, koji s matinom ploom komunicira na 66 MHz, tj. za treinu sporije. Pretpostavimo da u sistem elite da dodate vie memorije, pa stoga kupujete ISA memorijsku karticu. (To ba i ne moete da uradite poto su ove kartice odavno zastarele ovo je samo primer.) Karticu umeete u jedan od 16-bitnih prikljuaka raunara, i na taj nain poveavate kapacitet memorije, ali e se toj memoriji pristupati na 8 MHz, a ne na 66 MHz. Kad god pristupite memoriji na toj kartici, va sistem e se usporiti na 8 MHz. Na mnogim raunarima i danas se svakodnevno koriste ISA kartice koje komuniciraju sa vrstim diskovima, monitorima i lokalnim mreama. To je glavni razlog zato nam je potreban neki drugi standard, a ne ISA magistrala, i zato postoji toliko razliitih vrsta magistrala.
ISA magistrala nije dovoljna: lokalna magistrala

Prva kompanija koja je pokuala da uvede nov standard za magistralu bio je ponovo Compaq, i to godinu dana kasnije. Godine 1986. Compaq je predstavio jedan od prvih stonih raunara s procesorom 80386. Poto je 80386DX 32-bitni ip, kompanija Compaq je elela da iskoristi tu snagu pomou novih prikljuaka za magistralu. Ne zaboravite da su oni bili odgovorni i za uvoenje prikljuaka za magistralu na 8 MHz. Prikljuci za magistralu standardne brzine i dalje su bili dobra zamisao, ali kako ponuditi kartice za proirivanje memorije koje imaju 32-bitnu magistralu podataka, a rade s taktom od 16 MHz, osim ako se ne uvede potpuno nova magistrala? Compaq je odluio da na matinu plou postavi nov, 32-bitni prikljuak, koji bi se koristio iskljuivo za posebnu memorijsku karticu koju je proizvodio Compaq, a kasnije i neki drugi nezavisni proizvoai. Neki proizvoai raunara s procesorom 386 usvojili su nov format magistrale, ali on nikada nije uao u masovnu upotrebu. Umesto toga, svi proizvoai su razvili sopstveni, 32-bitni standard. Intel je imao jedan takav koji je reklamirao izvesno vreme krajem osamdesetih, AT&T je imao drugi, Micronics etvrti itd. Sve te magistrale imale su nekoliko zajednikih odlika:

Imale su 32-bitnu magistralu podataka. Radile su s radnim taktom procesora 386, obino na 16, 20, 25 ili 33 MHz. Podravale su samo jednu dopunsku karticu, koju je obino prodavao proizvoa matine ploe.
Takve magistrale postale su poznate pod nazivom privatne ili lokalne magistrale, zato to su bile lokalne za procesor izmeu njih i procesora nije postojalo dodatno kolo za radni takt. Od 1986. do 1991. godine, glavna namena kartica za lokalne magistrale bila je da prihvataju memoriju za svoje raunare. To su bili daleki preci standarda koji danas nazivamo lokalna magistrala VESA (VLB).
64
PS/2 magistrala: Micro Channel Architecture (MCA)

Da ga Compaq ne bi pretekao u razvoju, IBM je ponovo pokuao da promeni pravila 1987. godine, kada je predstavljena linija raunara PS/2. Modeli PS/2 od 50 do 80 (a ne 25 ili 30) dobili su novu magistralu, nazvanu Micro Channel Architecture (MCA), da bi se omoguio bri prenos podataka unutar raunara i smanjenje nivoa uma. (ISA je standard koji je imao veoma veliki um, a to je jo jedan razlog to se tokom godina nije ubrzavao.) Ovaj standard nije uao u masovnu upotrebu, ali ga je IBM godinama uporno propagirao pre nego to je odustao sredinom devedesetih. Uvoenje nove magistrale bio je hrabar potez (iako moda ne previe pametan) kada se ima u vidu da je MCA magistrala bila potpuno nekompatibilna sa starijom ISA magistralom. Dopunske ISA kartice nisu mogle da rade s raunarima PS/2. Kupci PS/2 kartica morali su da proveravaju da li je kartica koju kupuju MCA kartica, a ne ISA kartica, zato to su ISA kartice bile potpuno beskorisne na MCA mainama. ta je nagnalo IBM na ovako otar potez? Neto sam ve pomenuo, a neto jo nisam. Standard MCA nikad nije uhvatio dubljeg korena (uskoro u objasniti zato), ali su neke njegove osobine postale obavezne za sve usavrene magistrale.
Vea brzina i poboljana magistrala podataka

Kao to bi se oekivalo, standard MCA je pokuao da potisne ISA tako to je udario na njegove slabe take. MCA magistrala radi na 10 MHz, a ne na 8 MHz. To nije veliko poboljanje, ali ipak jeste napredak. MCA je podrala i 16-bitnu ili 32-bitnu magistralu podataka. Ona je zapravo imala i ubrzan reim u kojem je istovremeno mogla da prenosi 64 bita.
Softversko podeavanje kartice

Izvesno je da se svako ko je instalirao stariju ISA karticu (instaliranje kartica je glavna tema estog poglavlja) skoro sigurno borio s malim DIP prekidaima i kratkospojnicima. Ti mali hardverski ureaji koristili su se za kongurisanje starijih ISA kartica. Rad s njima je zamoran jer se esto teko premetaju, a da biste uopte stigli do njih, prvo morate da skinete poklopac raunara. Kartice Micro Channel, nasuprot tome, kongurisale su se softverski nemaju kratkospojnike i DIP prekidae. Treba samo da se pokrene jedan centralni program za kongurisanje i da se podeavanje obavi putem nekoliko pritisaka miem, a ne eprkanjem po maini. Kada se pojavio, ovaj pristup je bio koristan, a danas je neophodan, i to je jedan od razloga zato hardver koji podrava tehniku utakni i koristi (Plug-and-Play, PnP) danas predstavlja standard.
Kartice koje dele prekide

Kada ponete da konguriete kartice, ustanoviete da vam najbre ponestaje linija za prekide. Karticu za mia ne moete da podesite tako da ima isti IRQ nivo kao kartica za lokalnu mreu, jer bi se u tom sluaju mrena veza prekinula im pomerite mia. Razlog za to je nain projektovanja ISA magistrale. Korienjem MCA magistrale mogue je napraviti karticu koja koristi liniju za prekide zajedno s drugim karticama. Veoma mali broj kartica Micro Channel je zaista delio liniju za prekid, ali je to bilo mogue. Za to treba kriviti autore upravljakih programa. Iako i neke dananje magistrale mogu da dele linije za prekide, to je jo uvek veoma retko, ak i na najmodernijim sistemima.
PC magistrale
65
Upravljanje magistralom se poboljava direktnim pristupom memoriji (DMA)

Jo nisam detaljnije objasnio pojam direktnog pristupa memoriji (DMA). Ukratko, treba znati da je to nain za brz prenos podataka izmeu dodatnih kartica i sistemske memorije. Glavni cilj uvoenja direktnog pristupa memoriji jeste ubrzavanje raunara. Meutim, DMA neto ne moe da uradi: kartice mogu da prenose podatke direktno u memoriju, a memorija u kartice, ali prenos podataka izmeu dve kartice nije mogu. To se ostvaruje pomou vrste super DMA prenosa koji se zove upravljanje magistralom (engl. bus mastering). ISA magistrala nije podravala ovakvo upravljanje (mogla je da postoji samo jedna kartica za upravljanje magistralom u celoj ISA maini), dok je MCA magistrala podravala upravljanje magistralom. Upravljanje magistralom bila je jo jedna mogunost koja je prvi put primenjena u MCA magistrali, a danas je obavezna za sve moderne, napredne magistrale. MCA magistrala je bila pogodnija jer je imala manji um, to sam ve pomenuo, pa je mogla da prenosi podatke bre od ISA magistrala na raunarima starim nekoliko godina. (Rekao sam mogla zato to je ona imala tu mogunost, ali ona nikada nije dola do izraaja.) Ova magistrala je nudila i mogunost izbora opcija koje se mogu programirati (engl. Programmable Option Select, POS). Omoguavala je integrisanim karticama da mnogo pametnije komuniciraju s raunarom. Ako nita drugo, znatno je smanjen problem podeavanja DIP prekidaa i kongurisanja kartica. Vie o tome saznaete u poglavlju 5.
Magistrala EISA
Naalost, MCA magistrala je izgubila znaaj najvie zbog toga to je IBM postavio stroge uslove za njeno korienje. Kompanije nisu smele da proizvode MCA magistrale ako ne uplate drakonskih pet odsto prihoda u IBM-ovu kasu za korienje patenta. Pet odsto prihoda je verovatno vie nego to iznosi dobit proizvoaa raunara, a za te pare nisu dobijali ak ni planove za MCA magistralu. Prvo je trebalo potroiti grdne pare na kopiranje MCA magistrale (jer IBM nije nudio nikakvu pomo za to), a zatim jo platiti IBM-u njegovih pet procenata! Zbog toga je kompanija Compaq nagovorila ostale velike proizvoae (grupu koja je dobila ime Watchzone, jer su je inile kompanije Wyse, AST, Tandy, Compaq, Hewlett-Packard, Zenith, Olivetti, NEC i Epson) da osnuju udruenje koje e ponuditi odgovor na MCA magistralu. Tako je nastala jo jedna vrsta magistrale, EISA (engl. Extended Industry Standard Architecture), koja je trebalo da sauva dobre osobine MCA magistrale, ne rtvujui pri tom kompatibilnost sa starijom AT (ISA) magistralom. Naravno, njeno projektovanje kotalo je manje od pet procenata zarade. Ona se pojavila 1989. godine, a i sada je moete videti na matinim ploama sistema koji sadre i PCI i EISA prikljuke. EISA magistrale se nikada nisu mnogo proirile, ali su to bile dobro projektovane, solidne magistrale koje su se koristile na mnogim snanim serverima. Bile su najpopularnije sredinom devedesetih, pre nego to ih je potisnuo novi, snaniji standard PCI. EISA magistrale imale su sledee osobine:

32-bitnu magistralu podataka dovoljno adresnih linija za 4 GB memorije vie U/I adresa (64 KB)
66
mogunost softverskog podeavanja kartica, bez kratkospojnika i DIP prekidaa, slino sistemu POS radni takt od 8 MHz (naalost) isti broj prekida i DMA kanala podrku za kartice veih dimenzija, ime je pojeftinjena njihova proizvodnja (projektovanje manjih kartica je skuplje) upravljanje magistralom.
EISA nije lokalna magistrala, poto radi na 8 MHz. Ona radi s tim taktom da bi se obezbedila hardverska kompatibilnost s ISA karticama zato su potrebni sporiji prikljuci za magistralu. EISA obavlja DMA prenos bre od ISA magistrala. Nepostojanje lokalne magistrale, meutim, znai da nije mogue postojanje EISA memorijskih kartica. Ili raunarima s EISA magistralom treba dovoljno SIMM modula na matinoj ploi, ili proizvoa matinih ploa mora da projektuje specijalnu utinicu za specijalnu memorijsku karticu. Korienje EISA kartica se podrava i danas, ali to nije standard budunosti.
Lokalna magistrala
U danima XT i AT raunara, memorija se proirivala kupovinom dopunske memorijske kartice, postavljanjem memorijskih ipova na nju i umetanjem kartice u jedno od podnoja za proirivanje na raunaru. Kada su raunari poeli da rade na 12 MHz, to jednostavno reenje vie nije bilo mogue. Ve sam pomenuo da su bez obzira na radni takt procesora 20, 25 ili 33 MHz utinice za proirivanje radile na samo 8 MHz. Bio sam prilino strog prema sporim magistralama, ali one zapravo i nisu toliko loe. Veina kartica u podnojima za proirivanje komunicira s komponentama koje su i inae dosta spore, kao to su disketne jedinice, tampai, modemi i sl. Samo mali broj kartica ima koristi od zaista velikih brzina. Pomenuo sam memoriju. Jo jedna kartica kojoj je zaista potreban brz prenos podataka jeste graka kartica. Izraunajte zaas koliko piksela (taaka na ekranu) postoji na video ekranu rezolucije 1024 768. Zatim uzmite u obzir to da procesor mora da ih iscrta desetine puta u sekundi, pa ete shvatiti zato je toliko vaan brz pristup grakoj kartici. I interfejsima za vrsti disk odgovara velika brzina, to naroito vai za SCSI vrste diskove. Kartice za snimanje videa jesu jo jedna vrsta brzih kartica, a kartice za lokalnu mreu su takoe jo jedan kandidat za lokalnu magistralu.
PCI: magistrala dananjice

Raunarski svet je vapio za boljom magistralom, zato to bez nje nije bilo mogue iskoristiti na pravi nain mogunosti novih procesora. Kompanija Intel je to shvatila i zabrinula se. Manje poboljanja novijih sistema znailo je manji broj prodatih sistema, tj. manji broj prodatih procesora. Poto svaki problem u raunarskom svetu bitno utie na Intelovu zaradu, ova kompanija je projektovala nov, bri prikljuak za magistralu nazvan PCI (engl. Peripheral Component Interconnect, meusobno povezivanje periferijskih komponenata). PCI je dobra magistrala iz nekoliko razloga, a oni su ukratko opisani u sledeih nekoliko odeljaka. Na slici 2.13 prikazana je PCI kartica, a na slici 2.14 prikljuak za PCI magistralu. Manji i svetliji (obino beli, be ili sivi) prikljuci jesu PCI prikljuci, dok su vei i tamniji (crni ili tamnosivi) prikljuci pored njih ISA prikljuci.
PC magistrale
67
Slika 2.13: PCI kar tica.
Slika 2.14: Prikljuci za PCI i ISA magistrale.
Nezavisnost procesora
PCI magistrala ne komunicira s procesorom u pravom smislu rei. Umesto toga, ona s procesorom opti preko posrednikog kola koje se ponaa kao most izmeu odreenog procesora i magistrale. Ako ste nekada gledali dijalog Device Manager u Windowsu i pitali se ta znai PCI bridge, sad ste dobili odgovor. ta ovo znai? To je zapravo sjajna vest za korisnike raunara koji se razlikuju od personalnih. Macintosh raunari i raunari sa RISC procesorima, kao to je DEC-ov procesor Alpha, sada se proizvode sa PCI prikljucima. To znai da je trite PCI kartica proireno i da njihovi proizvoai sada mogu da zadovolje korisnike PC, Macintosh i RISC raunara istovetnom karticom.
ira magistrala podataka

Standard PCI se najpre istakao svojom 64-bitnom magistralom. PCI podrava magistralu podataka pogodnu za novije, pentijumske raunare, koji zahtevaju 64 bita u svakom ciklusu takta. Meutim, standard PCI podrava i 32-bitnu magistralu podataka, pa se koristio i na poslednjim proizvedenim sistemima s procesorom 486.
68
Velika brzina
Poput magistrale VLB, i PCI magistrala je prvobitno projektovana tako da radi na 33 MHz. To je omoguilo da propusna mo PCI magistrale dostigne ak 132 MB/s na 32-bitnim karticama, odnosno 254 MB/s na 64-bitnim karticama. To je jo jedna prednost PCI magistrale: ona se moe kongurisati tako da bude i 32-bitna i 64-bitna, a u oba sluaja mogu se koristiti i 32-bitne i 64-bitne kartice. Godine 1998, uvoenjem nove specikacije takt PCI magistrale je povean na 66 MHz. Kada se 64-bitni ureaji koriste na 66 MHz, njihov propusni opseg se poveava na 524 MB/s. Tridesetdvobitni i 64-bitni PCI ureaji uglavnom se mogu koristiti na istim mestima (neke vrste BIOS-a razlikuju ove dve vrste kartica u programu za podeavanje CMOS parametara). (CMOS je akronim od complementary metal oxide semiconductor.) Proseni korisnici imali su izvesnih problema s kongurisanjem i korienjem nekih nestandardnih ureaja, koji obino ne potiu od poznatih proizvoaa, ali je, ukupno gledano, prelaz na PCI magistralu bio prilino bezbolan. PCI kartice na 66 MHz lepo su se uklapale u starije PCI magistrale, jedini gubitak je to nisu radile na 66 MHz. U meuvremenu, PCI kartice na 33 MHz odlino su se uklopile uz novije matine ploe radei sa standardna 32 bita. Promene hardvera koje su se odigrale u nekoliko proteklih godina preteno su bile usmerene na potiskivanje sporijih magistrala i arhitektura i njihovu zamenu brim tehnologijama i ureajima. Deo tog prelaza su i standardi USB i FireWire/IEEE 1394. Proizvoai raunara su eleli da proire PCI magistralu tako da postane trajnija, korisnija (i jeftinija od magistrale FireWire), i to su i uinili uvoenjem standarda PCIx, ili proirenog PCI (engl. PCI Extended). Ipak, nemojte oekivati da e se ureaji PCIx, s najavljenim propusnim opsegom od 1 GB/s, pojaviti na sledeem raunaru koji ete kupiti za male pare. Standard PCIx je namenjen za ozbiljnije poslovne primene, na serverima i najsavremenijim radnim stanicama. On e se kasnije moda pojaviti i na skromnijim sistemima, ali emo dotad verovatno svi ve koristiti FireWire i USB 2.
Kompatibilnost unazad
Iako ISA i EISA kartice ne mogu da se postave u prikljuke PCI, skup ipova koji podrava PCI obino podrava i standarde ISA i EISA. To znai da je lako napraviti raunar koji na istoj matinoj ploi ima prikljuke PCI, ISA i EISA. Tipina matina ploa obino podrava standarde PCI i ISA, ili PCI i EISA. Iz nekog razloga, matine ploe PCI/ISA podravaju samo jedan procesor, dok PCI/EISA matine ploe obino podravaju nekoliko procesora. Za to ne postoji inenjerski razlog; radi se samo o tome da Intelovi skupovi ipova za jednoprocesorske sisteme podravaju standard PCI/ISA, a skupovi ipova za vieprocesorske sisteme podravaju standard PCI/EISA.
Upravljanje magistralom
Poput standarda EISA i Micro Channel, a za razliku od VLB, PCI podrava adapterske kartice za upravljanje magistralom, ime otvara put zajednici procesora koju sam ranije pomenuo. Prenos podataka kojim ne upravlja magistrala oduzima procesoru mnogo vremena. Na primer, objavljeni su izvetaji da prenos datoteka u Ethernet mrei zahteva uee procesora od preko 40 procenata kada je Ethernet kartica ISA, a samo 6 procenata uz PCI Ethernet karticu. Upravljanje magistralom je dobra zamisao i bie detaljnije razmotrena u 5. poglavlju).
PC magistrale
69
Softversko podeavanje
PCI magistrala podrava standard utakni i koristi (engl. Plug-and-Play, PnP), koji su uveli proizvoai hardvera 1992. godine. Na PCI karticama obino nema kratkospojnika niti DIP prekidaa, ak ne postoji ni program za kongurisanje specian za karticu. PCI podeavanje je odlino za sistem koji koristi tehniku utakni i koristi, ali moe da prouzrokuje problem u sistemima koji ga ne podravaju (detalje o tome potraite u 5. poglavlju). PCI je dobra arhitektura, a proizvodnja PCI kartica je relativno jeftina. Stoga je jasno zato je ova magistrala postala glavna magistrala u raunarima.
AGP: povratak lokalne magistrale

Prvobitna magistrala na 33 MHz bila je VLB magistrala, a ono to je prouzrokovalo potrebu za brom magistralom bio je video. ini se da je upotreba brih magistrala uvek izazvana dvema komponentama raunara: memorijom i videom. Na primer, brzina od 33 MHz za graku karticu bila je prilino velika kada se ima u vidu da su tadanji procesori radili na 50 i 66 MHz. Naravno, i oni su ubrzo postali bri, pa ne iznenauje to je video zahtevao jo veu brzinu. I u to vreme Intel je eleo da bude na elu, pa je proizveo bru magistralu za graku da bi preduhitrio konkurente. Ona je nazvana magistrala za ubrzanu obradu grake (engl. Accelerated Graphics Port, AGP), premda je neki zovu magistrala za naprednu obradu grake (engl. Advanced Graphics Port). Pomou nje su ostvarena dva cilja:
Ona je od etiri do osam puta bra od PCI magistrale u prenosu podataka. Procesori u sistemima sa grakim karticama AGP zbog toga prilino brzo prenose slike u graku karticu. Omoguuje grakoj kartici da sopstvenu video memoriju dopuni sistemskom memorijom.
Ubrzanu obradu grake, tj. AGP magistralu, moete da posmatrate kao najnoviju lokalnu magistralu. Pored poveane brzine, AGP magistrala omoguuje procesoru da smesti bit mapu u standardnu sistemsku memoriju i da je zatim direktno koristi i prikazuje kao da se nalazi u memoriji grake kartice. Prikljuak za AGP magistralu prikazan je na slici 2.15. AGP prikljuak je onaj tamniji (obino braon), i malo pomeren od drugih, svetlijih PCI prikljuaka.
Slika 2.15: Prikljuak za AGP magistralu.
70
Intel je oigledno eleo da ova magistrala ima specinu primenu. AGP matine ploe imaju samo jedan AGP prikljuak, a koliko je meni poznato, i skupovi ipova podravaju samo jedan prikljuak, to je zaista teta. Ranije su nove lokalne magistrale poinjale kao video ili memorijske magistrale, ali su kasnije proizvoai SCSI adaptera iskoristili bre prikljuke za nove i zanimljive primene. Sve vie zanimljivih primena zahtevalo je sve bre magistrale, pa su uskoro veliki proizvoai ponudili odgovor u vidu nove magistrale opte namene. (Tako se pojavila PCI magistrala.) Poto po deniciji postoji samo jedan AGP prikljuak, pretpostavljam da AGP magistrala nee biti meukorak ka broj magistrali opte namene. Kada se AGP magistrala pojavila 1998. godine, njenu brzinu (1 ili 2) ograniavale su druge komponente sistema. Najvei problem predstavljao je ukupan propusni opseg. Meutim, poveavanje ukupne brzine sistema, kao i nove vrste memorija o kojima je bilo rei, konano su omoguile proizvodnju AGP kartica brzine 8. AGP kartice brzinme 8 lepo rade u postojeim AGP prikljucima za kartice brzina 1 i 2, ali njihova brzina i mogunosti nisu bolje od standarda 1/2 ukoliko ne postoji sistem koji e to da podri, ukljuujui i matinu plou/BIOS, aurirane za brzinu 8.
PC kartica (PCMCIA): magistrala za prenosive raunare

Prenosivi raunari su apsolutno neophodni profesionalcima koji esto putuju, a danas se prodaju bolje od stonih raunara. Oni su odlini i zato to su sto posto softverski kompatibilni sa svojim veim roacima, stonim raunarima. Sreom, sniavanje cena je omoguilo veem broju ljudi da kupi prenosive raunare, ali je njihov predvien ivotni vek obino krai, jer je vea verovatnoa da e se pokvariti (mogu se ispustiti, otetiti u prenosu i sl.), a sve vei problem postaje i kraa prenosivih raunara. Meutim, PC kartica (koja se pre 1995. zvala i PCMCIA) uklanja potekoe vezane s proirivanjem mogunosti raunara dopunskim karticama, dok veliki 17-inni LCD ekrani na prenosivim raunarima ine da se rad na njima ne razlikuje mnogo od rada na stonom raunaru. Tokom godina, ustalila se praksa da se prenosivim raunarima dodaju memorija, mrene kartice, FireWire adapteri i drugi komunikaciona proirenja. Meutim, poto prenosivi raunari nikada nisu imali standardne utinice za proirivanje, njihovi vlasnici su morali da kupuju odgovarajuu memoriju od proizvoaa prenosivog raunara, to je esto bilo veoma skupo. Meutim, visoka cena nije najgora strana nepostojanja standardne magistrale na prenosivim raunarima; zapravo, ona je manje vana od injenice da je nepostojanje standardne magistrale znailo i nepostojanje trita za dopunske kartice za prenosive raunare. Japanski prodavci memorija pokuali su da ree ovaj problem krajem osamdesetih tako to su osnovali udruenje Personal Computer Memory Card Industry Association, skraeno PCMCIA (ime koje se teko pamti i izgovara). elnik ove grupe jednom prilikom je izjavio: Da smo znali koliko e ta skraenica biti vana, sigurno bismo izabrali neko drugo ime. Neki ljudi ovu skraenicu tumae kao People Cant Memorize Computer Industry Acronyms (ljudi ne mogu da zapamte skraenice raunarske industrije). Nakon nekoliko godina nagovaranja, ovo udruenje je magistralu preimenovalo u PC Card, mada je neki i danas zovu PCMCIA, tako da se mogu uti oba imena. Kartica PC Card/PCMCIA veliine je kreditne kartice, ali je deblja.
PC magistrale
71
Podnoja za PC kartice tipa 1, 2 i 3

Ovaj standard je doiveo veliku popularnost, ak toliku da su proizvoai hardvera doli na ideju da PCMCIA magistrala treba da podri modeme i vrste diskove. Zbog toga je interfejs za memorijsku karticu postao prikljuak PC Card Type 1. Podnoje tipa 1 (ili release 1 u nekim referencama) debljine je 3,3 mm i ima konektor sa 68 prikljuaka. Mnoge kartice tipa 1 jesu memorijske kartice, standardne RAM ili e memorije, u koju je uitan neki softver. Potreba za unutranjim modemima prouzrokovala je pojavljivanje prikljuaka tipa 2. Prilikom projektovanja tipa 2, razvijeni su i vani softverski standardi Card Services i Socket Services, o kojima e biti vie rei u nastavku. Kartice tipa 2 projektovane su tako da se ponaaju kao objekat koji je postavljen direktno u adresni prostor memorije raunara. Po emu se kartice ovog tipa razlikuju od kartica tipa 1? Ako biste kupili softver koji je ugraen u karticu tipa 1, raunar bi morao da kopira podatke s kartice tipa 1 u memoriju pre nego to pokrene softver koji se nalazi u kartici. To je oduzimalo vreme, i koristilo deo memorije raunara. Na karticama tipa 2 to nije bilo neophodno, te se time ubrzavalo pokretanje programa i poveavao kapacitet slobodne memorije. Kartice tipa 2 bile su debljine 5 mm i obezbeivale su vie prostora za sloenija kola. Kartice tipa 1 mogle su da rade u otvorima za kartice tipa 2. Na slici 2.16 prikazane su neke PC kartice.
Slika 2.16: PC kar tice.
Nedugo zatim, udruenje PCMCIA je denisalo specikaciju Type 3, koja je bila dovoljno prilagodljiva da podri izmenjive vrste diskove. Glavna razlika tipa 3 u odnosu na tipove 1 i 2 sastojala se u tome to su kartice mnogo deblje, do 10,5 mm. Na veini prenosivih raunara postoji otvor za dve kartice tipa 2 ili za jednu karticu tipa 3. Kada kupujete kartice tipa 3, proverite da li one zadovoljavaju standard, jer postoje i vrsti diskovi tzv. tipa 3 ija je debljina 13 mm. Kompanija Xircom proizvela je dobru kombinaciju, karticu za modem/Ethernet na kojoj se nalaze konektori. Konektori poveavaju debljinu kartice, pa se ona uklapa u standard Type 3. Naravno, ona zauzima oba otvora za kartice tipa 2 (odnosno ceo otvor za kartice tipa 3), ali je zgodna zato to uz prenosivi raunar ne morate da nosite i kablove za povezivanje dopunskih kartica.
72
Socket i Card Services

Standard PC Card omoguuje usputno skidanje i instaliranje PC Carda. Sve ostale magistrale zahtevaju da iskljuite raunar pre nego to instalirate ili skinete karticu, dok PC Card omoguuje zamenu na ivo, tj. zamenu kartice dok raunar radi. Raunar podrava ovu mogunost u dva nivoa softverske podrke: Socket ser vices PCMCIA naziv za softver koji je nalik na BIOS, a obrauje hardverske pozive niskog nivoa upuene kartici. Oni se uitavaju kao upravljaki programi za ureaje. Najnovija verzija standarda za PC kartice (8.0), omoguava zamenu kartica bez iskljuivanja raunara. Card ser vices Skup procedura vieg nivoa koje upravljaju nainom mapiranja memorijskih oblasti PC Carda u memorijsku oblast procesora. One nude i interfejs visokog nivoa za podrku jednostavnih komandi koje se sreu u gotovo svim PC Card karticama, npr. operacije s podacima ERASE, COPY, READ i WRITE. U Windowsu 3.x i NT, raunar je obino morao da se ponovo podigne da bi se PC Card kartica ukljuila ili iskljuila. Meutim, poevi od Windowsa 95, moete da menjate veinu PC kartica po elji, da ih koristite i uklanjate ne podiui iznova raunar.
Osobine PC Card kartice

Uporedimo sve karakteristike kartice PC Card sa karakteristikama ostalih magistrala koje smo pominjali (tabela 2.4).
Tabela 2.4: Karak teristike kartice PC Card

Karakteristike Memorijski adresni prostor Opis PC Card omoguuje adresiranje 64 MB memorije. (Magistrala koristi 26 bitova za adresiranje, a dva na dvadeset esti stepen iznosi priblino 64 miliona.) To je sasvim dovoljno za dananje raunare, ali e u toku narednih godina postati malo, jer e se proiriti zahtevniji operativni sistemi poput Windowsa 2003. PC Card ne podrava upravljanje magistralom niti DMA. PC Card ne samo to omoguava, ve i zahteva da se podeavanje hardvera obavlja softverski. Zbog zike veliine kar tice PC Card, na njoj nikada neete videti kratkospojnike ili DIP prekidae. Veina ostalih magistrala podrava maksimalno 16 prikljuaka. Standard PC Card teorijski moe da podri 4080 prikljuaka za PC Card na jednom raunaru. Meutim, u praksi veina prenosivih raunara ima samo dva prikljuka tipa 2. Magistrala podataka za PC Card iroka je samo 16 bitova, to je velika greka, koja je ispravljena u novijoj verziji PC Carda nazvanoj CardBus. Poput ostalih modernih standarda za magistrale, i PC Card je ogranien na radni takt od 33 MHz.
Upravljanje magistralom Podeavanje tehnikom utakni i koristi (PnP)
Maksimalan broj PC Card kar tica
Magistrala podataka
Brzina
Pre nekoliko godina, inilo mi se da manje dimenzije i potronja snage ine PC Card privlanim za korienje ne samo na prenosivim raunarima, ve i na tzv. zelenim raunarima, tj. stonim raunarima koji su projektovani tako da koriste to manje snage. Zakljuio sam da bi usled toga kartice PC Card mogle da postanu vaan standard i za prenosive i za stone raunare. To se ipak nije desilo u svetu stonih raunara, ali zato moete biti sigurni da
PC magistrale
73
e svaki prenosivi raunar koji ete kupiti imati bar dva prikljuka za PC Card tipa 2. tavie, ako je to prenosivi raunar novijeg datuma, proverite da li ima dva prikljuka CardBus.
Mini PCI (PCI magistrala za prenosive raunare)

Pitate li se: Zato se sada vraamo na PCI magistralu, kada upravo objanjavamo standard PC Card? Zato to je to specijalan oblik PCI ureaja, ije su dimenzije znatno manje i projektovan je specijalno za prenosive raunare i druge prenosive ureaje. Mini PCI ureaji su male unutranje dopunske kartice (dimenzije tipa IB iznose npr. 45 70 5,5 mm) koje se koriste za komuniciranje pomou modema ili mrene kartice. Sigurno neete videti Mini PCI grake kartice, na primer. Ova tehnologija ima nekoliko prednosti nad standardom PC Card. Prvo, kartice su manje, a njihova proizvodnja je jeftinija (tehnologija PC Card jo uvek je skupa). Drugo, s obzirom na ogranien broj prikljuaka za PC Card na prenosivim raunarima, korienje kartice Mini PCI oslobaa prikljuak PC Card za druge potrebe. Za povezivanje Mini PCI kartica nisu potrebni specini U/I konektori. Najbolje je, meutim, to to za prepoznavanje i rad sa standardom Mini PCI operativnom sistemu raunara nisu potrebni nikakvi dodaci. On bi trebalo da prepozna karticu Mini PCI kao bilo koji drugi PCI ureaj i da glatko radi s njim. Razlog tome jeste taj to je Mini PCI funkcionalni ekvivalent standardne PCI kartice, koja koristi 32-bitnu lokalnu magistralu i isti interfejs za PCI BIOS i upravljake programe.
PCI Express
Posle deset godina neprikosnovene vladavine PCI magistrale, Intel je zakljuio da je korisnicima potrebna vea propusna mo, to jest bri protok podataka izmeu procesora i magistrale. Dok je brzina standardne PCI magistrale 132 MB/s, PCI Express dostie i 500 MB/s. Ova magistrala koristi dvosmerni protokol za komunikaciju od take do take (engl. point-to-point) koji ima zasebne veze sa jednim ili vie komunikacionih kanala. Svaka veza se sastoji od dva para signala (za slanje i prijem), to ini jednu traku (engl. lane). Dodavanjem traka poveava se propusna mo, pa razlikujemo x1, x2, x4, x8, x12, x16 i x32 trake. Metoda koju koristi magistrala PCI Express slinija je Ethernet mreama nego klasinoj PCI magistrali. Prava primena magistrale PCI Express je za RAID kontrolere vrstih diskova, brzu mrenu komunikaciju i za graku. Prve PCI Express grake kartice koriste x16 veze, to im omoguava propusnu mo od 4 GB/s u oba smera mnogo vie od AGP 8X grakih kartica i njihovih 2,1 GB/s.
CardBus
Ovo je sledea generacija standarda PC Card, koja se pojavila 1994. godine. Glavna prednost ovog standarda je 32-bitna magistrala podataka (umesto 16-bitne). CardBus je kompatibilan unazad, pa PC Card bez problema radi u prikljuku za CardBus. Njegove ostale osobine su sledee:
Napon napajanja je nii (3,3 volti i manje), u poreenju sa 5 volti i manje koliko koriste PC Card. Podatke prenosi tempom od 133 Mb/s (megabita u sekundi); podaci se prenose po etiri bajta odjednom, a radni takt iznosi 33 MHz. Teorijski je mogue upravljanje magistralom, a procesor se moe postaviti na karticu CardBus, mada te mogunosti jo nisu primenjene.
74
Ako va prenosivi raunar podrava standard CardBus, kupujte ovakve kartice kad god ste u prilici. U Ethernet mrei na 100 Mb, radio sam i sa karticama PC Card i sa karticama CardBus, i kartice CardBus su primetno bre. Proverite da li operativni sistem raunara podrava standard CardBus. Na sreu, skoro sve kartice CardBus rade pod Windowsom 98/2000/XP . U tabeli 2.5 sumirane su razlike izmeu magistrala.
Tabela 2.5: Tipovi magistrala

Tip magistrale PC ISA Maksimalna brzina 10 MHz 8 MHz i vie Broj bitova podataka 8 16 Broj adresnih bitova 20 24 Softversko podeavanje? Ne Ne Upravljanje magistralom? Ne Samo jedna od svih prikljuenih kar tica Da Ne Da Ne Da Da Da Ne
MCA VESA EISA PC Card PCI CardBus AGP Mini PCI
8 MHz 33 MHz 8 MHz 33 MHz 33 MHz 33 MHz 66 MHz 33 MHz
32 32 32 16 32 32 32 32
32 32 32 26 32 32 32 32
Da Ne Da Da Da Da Da Da
Kontroleri
Kontroleri su ureaji blisko povezani s magistralama. Dok magistrala podrazumeva putanju kojom se podaci kreu izmeu komponenata raunara, kontroler je ureaj koji omoguava perifernom ureaju da komunicira sa ostatkom raunara. U veini sluajeva, termin kontroler odnosi se i na konektor u koji neto prikljuujete. Na primer, Integrated Drive Electronics (IDE) kontroler veina ljudi zove IDE konektor na matinoj ploi, mada su u najvei broj IDE diskova ugraeni njihovi kontroleri. Termin predstavlja uobiajen nain da se imenuju konektori, i u tome nema nieg loeg. U istom smislu, postoji i tendencija ka zamagljivanju razlika izmeu magistrala i kontrolera. Uzmite, na primer, standard USB. Da li je to magistrala ili kontroler? Njegovo ime oigledno ukazuje na to da se radi o magistrali to je i tano. Ali, u isto vreme, vi svoje USB ureaje prikljuujete na USB kontroler, pa je na neki nain USB i jedno i drugo. Isto vai i za standard FireWire/IEEE 1394. Sve u svemu, ne treba da brinete mnogo o semantici. Moete slobodno nekom rei da prikljui tastaturu na USB prikljuak, USB kontroler, USB magistralu, ili na onu malu USB stvaricu; svi navedeni termini se makar kolokvijalno odnose na isto.
ta je kontroler?
Svakom periferijskom ureaju, bilo da je unutranji ili spoljanji, potrebno je neto to e posredovati izmeu njega i raunara. Taj posrednik se zove kontroler, interfejs, prikljuak ili adapter. Na primer, vrstom disku je potreban kontroler za vrsti disk, tastaturi
Kontroleri
75
treba kontroler za tastaturu, monitoru je potreban video adapter i sl. Glavni zadatak kontrolera jeste da izvrava sledee zadatke:
Primena dobro denisanih industrijskih standarda (ili prilino dobro denisanih standarda), tj. specikacija po kojima treba da se projektuju i rade sve kontrolerske kartice. Usaglaavanje brzine prenosa podataka izmeu periferija i procesora. Prevoenje podataka iz procesorskog formata u format koji koristi periferija, kao i pojaavanje elektronskih signala izmeu procesora i periferija.
Adaptecov PCI adapter za upravljanje SCSI magistralom 2942W razlikuje se od prvobitnog IBM-ovog kontrolera za vrsti disk tipa XT koliko i a od mercedesa, a ipak 99 procenata softvera koji je napisan tako da radi na starijem disku, radi lepo (ili bolje) i na novijem disku. Hardver koji ga podrava mnogo je bolji, mnogo drugaiji, pa bi se oekivali veliki problemi s kompatibilnou. Meutim, hardver je prilagoen tako da odgovara na zahteve procesora na isti nain kao i stari IBM-ov kontroler (ali bre). Slino vai i za video kontrolere kompanija ATI ili NVidia: oni odgovaraju na isti softver kao prvobitni IBM-ovi kontroleri CGA, EGA ili VGA, ali su jeftiniji i obino bri. Korienje kontrolera s dobro denisanim interfejsima omoguuje proizvodnju kompatibilnog hardvera. Setite se znaaja dobro denisanih interfejsa: zajedno, svi ti interfejsi deniu kompatibilnost raunara. Veina periferija je znatno sporija od procesora kada je re o prenosu podataka. ak je i vrsti disk nekoliko miliona puta sporiji od procesora. Veina mikroraunara (gde spadaju i PC raunari) projektovana je tako da kontrolie sve u sistemu, da obavlja sva izraunavanja, ali to nije neophodno. Jedan od prvih primeraka mikroraunara koji nema apsolutnu kontrolu proizvela je kompanija Cogent Data Systems. Pre mnogo godina, oni su napravili kontroler vrstog diska za AT raunare koji je sadrao memoriju i mikroprocesor: glavni procesor je trebalo samo da izda zahtev kontroleru diska, a zatim je uz pomo odgovarajueg softvera mogao da radi togod drugo dok eka da kontroler obavi posao. Kontroler je obavetavao procesor kada pribavi traene podatke, tj. kada ih prenese u memoriju procesora. Funkcija usaglaavanja brzine u raunarima, koju obavlja kontroler, jo uvek nije u pravom smislu iskoriena, zato to unutar PC-ja nije uvek bilo primenjeno distribuirano procesiranje. Bilo je predvieno da se to izmeni korienjem snanih magistrala kao to je PCI, ali se taj proces sporo odvija, delom i zbog toga to pojektanti kartica imaju obiaj da se stalno ponavljaju, a delom i zato to Intel ohrabruje korisnike da posao svaljuju na plea procesora. Zbog toga korisnici raunara zahtevaju sve bre procesore ili vieprocesorske sisteme. Druga funkcija kontrolera je pojaavanje. Procesor razgovara sopstvenim elektrinim jezikom sa ostalim ipovima na matinoj ploi. Meutim, to nije glasan jezik, jer procesor nije u stanju da vie dovoljno glasno da bi ga uli, recimo, ostali raunari u lokalnoj mrei na pristojnom rastojanju. Ureajima kao to su monitori trebaju signali koji su uoblieni tako da ovi mogu da ih razumeju, i tu funkciju obavljaju kontroleri. Tipian sistem ima kontrolere za tastaturu, monitor, i disk jedinice, kontrolere interfejsa za tastaturu i mia, paralelni i serijski prikljuak, pa ak moda i za mrenu karticu.
Kontroleri nisu uvek zasebne kartice

Nisu u pravu oni koji smatraju da svaki kontroler mora da bude zasebna kartica. Kontroler tastature obino nije kartica, ve jedan ip na matinoj ploi. Kontroleri vrstog diska i disketne jedinice nekada su bili posebne kartice na mainama tipa XT.
76
Na prvim raunarima AT, kontroleri vrstog diska i disketne jedinice objedinjeni su u istu karticu. Bilo je posebnih kartica za paralelni prikljuak, serijske prikljuke, palicu za igranje itd. Na dananjim matinim ploama sve pomenute funkcije, ali i jo neke, obavlja jedno integrisano kolo veoma visokog stepena integracije. Takve integrisane matine ploe mogu da budu izuzetno povoljne zbog niske cene i dobrih performansi. Razmotriemo ukratko uobiajene kontrolere u raunaru.
ZA ONE KO JI SU I TA LI RA NI JA IZ DA NJA:
Moda ste se zaudili kada ste proitali moj poslednji komentar. Da li ja to hvalim integrisane matine ploe? Zar nisam ranije itaoce odvraao od njih? Da, tano je: nekada sam bio veliki protivnik integrisanja svih komponenata na matinu plou. ta se sad promenilo? Sada mi se integrisane matine ploe sviaju iz istog razloga zbog kojeg mi se ranije nisu sviale u pitanju je kompatibilnost. Danas postoji nezvanini standard za matine ploe tipa sve u jednom, jer se lako moe kupiti zamena za integrisanu matinu plou ako se ona pokvari. Moja nekadanja primedba zasnivala se na injenici da su kompanije koje su koristile integrisane matine ploe (Compaq, Dell, Gateway i sl.) ugraivale takve ploe koje nisu mogle da se zamenjuju. Kad bi se takva Dellova matina ploa pokvarila, jedino reenje je bilo da se kupi zamena u Dellu, i to skuplje od modularne matine ploe. Novim proizvodnim tehnikama poboljan je kvalitet integrisanih matinih ploa, ime je smanjen rizik od kvara jedne integrisane komponente ili vie njih. Meutim, postoji i loija strana: mnogi analitiari raunarske industrije smatraju da su ovakve matine ploe samo nain da se smanji cena i da ne odgovaraju korisnicima koji nameravaju da nadograuju i prilagoavaju raunar umesto da se zadovoljavaju raunarima onakvim kakvi jesu. Procenat matinih ploa koje imaju integrisane komponente trenutno raste, ali one nailaze na otpor kod velikog dela publike koja smatra da one nisu dobre.
Video adapter
Da bi raunar mogao da komunicira s monitorom, koristi se video kontroler (adapter) integrisan na matinu plou ili smeten na posebnu karticu koja je utaknuta u utinicu za proirivanje. esto ete uti nazive video adapter, adapter za monitor i graka kartica svi oni oznaavaju isto. Osnovna vrsta grake kartice koja se i dan-danas koristi u raunarskom svetu jeste poboljana verzija starog video standarda iz 1987. godine koji se zove Video Graphics Array, ili skraeno VGA. Ovakav adapter moe da prikae ili samo tekst ili graku. Kako je mogue da je jo uvek aktuelan standard koji je star preko 15 godina? Razlog za to je uglavnom nepostojanje vodee marke na tritu. Godinama je grake standarde uvodio IBM, pa su tako nastale grake kartice s imenima MDA, CGA, PGA, 8514, EGA i dananje VGA. Graka kartica je prikazana na slici 2.17. Nepostojanje centralizacije u industriji grakih kartica onemoguilo je pojavljivanje novih standarda; umesto toga, postoji veliki broj grakih kartica koje imaju vee mogunosti od standarda VGA, a optim imenom se zovu super VGA (SVGA) kartice. Iako se trpaju u isti ko s VGA karticama, one su potpuno razliite, to ponekad oteava pronalaenje upravljakih programa (softvera koji upravlja video karticom) za odreenu karticu.
Kontroleri
77
Slika 2.17: Graka kar tica.
I pored razliitih vrsta, sve grake kartice imaju nekoliko zajednikih komponenata, kao to je prikazano na slici 2.18. RAM memorija: prima podatke o slici od procesora i uva ih
ROM memorija: sadri VGA BIOS Video procesor: trai podatke u RAM memoriji i prevodi ih u digitalnu sliku Digitalno-analogni pretvara (DAC): prevodi digitalnu sliku u analognu i alje je monitoru preko konektora DB-15
Slika 2.18: Komponente grake kar tice.
Graka kartica sadri video memoriju, to ste ve saznali u odeljku o memoriji. Procesor smeta sliku u video memoriju. Video ip na kartici potom ispituje podatke u video memoriji i formira signal digitalne slike, koji se zatim prevodi u analogni signal pomou digitalno-analognog pretvaraa ipa koji se takoe nalazi na grakoj kartici. Dobijeni signal odlazi u konektor na zadnjoj strani kartice, a preko njega u monitor. Grake kartice se razlikuju po rezoluciji (to je broj taaka piksela koje prikazuju na ekranu) i po dubini boje (to je broj boja koji prikazuju u odreenom trenutku). Vie taaka daje detaljniju sliku. Grake kartice se razlikuju i po broju boja koje prikazuju u tim takama i po delu posla koji mora da obavlja procesor da bi se slike prikazale.
78
Na starijim grakim karticama procesor je morao potpuno samostalno da napravi sliku, tj. da postavi sve piksele na ekran raunara. Savremene grake kartice imaju specijalno kolo koje se zove ubrzavaki ip i znatno ubrzava video operacije. Mnoge grake kartice imaju i hardversku podrku za 3D vizuelizovanje kojim se postie realistian izgled igrica, kakav pre desetak godina nije bio mogu na raunarima jeftinijim od milion dolara. Druge grake kartice sadre TV tjuner i/ili hardver za snimanje videa. Od svih komponenata koje se mogu integrisati na matinu plou, najvee podozrenje izaziva video kartica. To je zato to veina ljudi misli da im zasebna video kartica nudi veu eksibilnost to je i tano. Ako zasebnu karticu hoete da zamenite novijom, samo uklonite staru karticu, utaknite novu, i instalirajte odgovarajue upravljake programe (engl. drivers). Ukoliko je skup ipova zaduen za video ugraen na matinu plou, bie vam tee da nadogradite sistem. U veini sluajeva, kada je video kartica ugraena na matinu plou, proizvoa ploe e vam rei da samo treba da utaknete nov video adapter u utinicu za proirenja (verovatno u PCI utinicu poto mnoge matine ploe sa ugraenim videom zaobilaze AGP utinice), a matina ploa e je prepoznati i iskljuiti ugreen video ip. To dobro funkcionie u teoriji, ali u praksi ne ba tako dobro. Ova automatska funkcija prepoznavanja/iskljuivanja poboljana je tokom godina, ali i dalje moe da izaziva probleme ako imate integrisan video ip. Video kartice i njihovi terminali (monitori) bie detaljnije opisani u poglavlju 20.
Kontroler disketne jedinice

Disketna jedinica je veoma stara periferija, ali se i dalje zadrava na raunarima, zbog kompatibilnosti. Ovaj medijum za prenos 1,44 MB podataka postoji jo od sredine osamdesetih, i od tada se nije poboljavao. Kako je to mogue? Kao i u sluaju videa, ne postoji autoritet u oblasti raunarskog hardvera koji bi lupio akom o sto i rekao: Ovo e odsad biti novi standard za diskete. Postoje odline tehnologije koje omoguuju smetanje do 250 MB podataka na izmenjivi disk (disketu), u koje spadaju i popularni Zip ureaji, ali nijedna od njih nije ni priblino dostigla popularnost diskete. to je jo gore, u industriji moda nikada nee biti postignut dogovor o disketama velikog kapaciteta, zato to veina modernih raunara moe da se podigne pomou kompakt diska. Tako se kompanijama omoguuje da potpuno zaobiu diskete kao medije za distribuciju programa, isporuujui ih na kompakt diskovima, ak i kada su u pitanju operativni sistemi (koji moraju da se distribuiraju na nekom mediju da bi sistem mogao da se podigne). Osim toga, s pojavom upisivih CD-ova i DVD-ova (koji mogu da prime mnogo veu koliinu podataka), diskete brzo postaju potpuno prevaziene kao medijum za skladitenje. Poto su disketne jedinice periferije, potreban im je interfejs koji se zove kontroler disketne jedinice (engl. oppy disk controller). Ovi kontroleri su po pravilu veoma retko izvor problema. Naravno, i oni se ponekad kvare, pa morate da znate kako se to ustanovljava, poto skoro svaka matina ploa ima kolo za disketnu jedinicu. Ako se pokvari kontroler disketne jedinice, moraete da kupite novu matinu plou (kao izgovor za prelazak na noviji procesor!) ili da iskljuite kontroler i pokuate da pronaete posebnu karticu koja radi kao kontroler disketne jedinice. (Vie informacija potraite u poglavlju 14.) Mnogo povoljniji teren za kvarove jesu same diskete i disketne jedinice. Disketnim jedinicama moe da zatreba podeavanje brzine, poravnavanje ili ienje glave. Podeavanje brzine i ienje glave obavljaju se jednostavno i ne kotaju mnogo. Poravnavanje glave zahteva upotrebu specijalne opreme i nije jeftino. Disketne jedinice su danas tako jeftine da se njihovo popravljanje ne isplati, ali nikada nije na odmet znati poneto o nainu rada neke komponente.
Kontroleri
79
Pored podeavanja glave, postoji i problem kompatibilnosti razliitih tipova disketnih jedinica. Postoje tri vrste 3 -innih disketa, to treba da znate ako radite sa starim disketama. U poslednjih deset-petnaest godina diskete imaju kapacitet 1,44 MB. U 14. poglavlju govori se o instaliranju i odravanju disketnih jedinica.
IDE kontroleri
IDE kontroleri su ve dugo sastavni delovi raunara i sve to vreme ostali su manje-vie isti uz povremena poveanja brzine. Na IDE kontrolere najee ete prikljuivati vrste diskove, mada oni podravaju i CD-ROM ureaje, DVD ureaje, Zip i Jaz ureaje, i ureaje za izradu rezervnih kopija na trakama.
vrsti diskovi
Najvei deo softvera u sistemu i podataka koje ste napravili uvaju se na vrstom disku Pre mnogo godina, vrsti disk se kupovao uzimajui u obzir njegovu veliinu i interfejs koji koristi. Uobiajeni vrsti diskovi koristili su interfejs ST-506, dok su diskovi visokih performansi koristili poboljan interfejs za male ureaje (engl. Enhanced Small Device Interface, ESDI). Danas se vrsti disk jo uvek bira prema veliini (ima stvari koje se nikada ne menjaju) i interfejsu, koji je sada SCSI ili EIDE (engl. Enhanced Integrated Drive Electronics); ovaj poslednji se obino naziva interfejs IDE. Najvei deo raunara koristi interfejs IDE, poto je na veinu matinih ploa ugraen ne jedan, ve dva interfejsa IDE. Svaki IDE interfejs moe da podri dva diska. Poto postoje dva IDE interfejsa, prosean raunar podrava najvie etiri diska. Veina korisnika na raunaru ima jedan CD ureaj i jedan vrsti disk, pa im ostaju dva slobodna ulaza za dodatne vrste diskove, CD-R/RW ili DVD ureaj, jedinicu trake ili Zip ureaj za pravljenje rezervnih kopija. Kada se vrsti disk pokvari, to ne bi trebalo da vam zada veliku glavobolju. vrsti diskovi se jednostavno zamenjuju i instaliraju, to ete nauiti u drugom delu knjige.
CD i DVD ureaji
CD ureaj, koji je nekada bio samo zgodan dodatak, sada je postao neophodna oprema na kunim raunarima i preporuljiva periferija za poslovne raunare. CD ureaji koji mogu i itati CD-ove i upisivati na njih, danas ne samo da ine deo osnovne opreme, ve sve ee postaju uobiajen hardver u mnogim domainstvima i kancelarijama. Za manje od deset minuta, na svom CD-RW ureaju mogu da snimim priblino 700 MB podataka. (Tradicionalno, CD-ROM ureaji su bili tipa IDE ili SCSI, ali danas su USB i FireWire ureaji postali standard.) DVD (engl. Digital Versatile Disc, DVD) jeste tehnologija koja je nasledila kompakt diskove. Za razliku od 4-innog kompakt diska na koji staje 700 MB, na DVD disk teorijski moe da se smesti do 17 GB (17 milijardi bajtova) podataka. DVD ureaji koriste isti interfejs kao CD ureaji, IDE (koji je najei) ili SCSI. Oni su kompatibilni s ranijim sistemima, to znai da mogu da itaju kompakt diskove (obrnuto ne vai). Relativno novi na tritu su DVD snimai, u raznim formatima. Postoje dva formata za jednokratno upisivanje (DVD-R i DVD+R) i najmanje tri formata za viekratno upisivanje (prepisivanje) sadraja (DVD-RAM, DVD-RW i DVD+RW). Dosad ni jedan od tih formata nije postao standard, pa se na tritu nalaze DVD ureaji za upisivanje/prepisivanje razliitih proizvoaa, koji koriste razliite, veinom nekompatibilne formate. Vie informacija potraite u poglavlju 9, koje obrauje CD i DVD ureaje.
80
Ureaji sa trakom
Ako va raunar nema ureaj za pravljenje rezervnih kopija, zapitajte se moete li zaista sebi da dozvolite da izgubite podatke koje on sadri? Ako je odgovor negativan, razmislite o tome da kupite ureaj sa trakom. Ovi ureaji se instaliraju u ista podnoja kao disketne jedinice. Neke ureaje sa trakom kontrolie IDE ili SCSI adapter, drugi se povezuju s kontrolerom disketne jedinice, a mali broj ima sopstveni kontroler. Moete da kupite i Iomegin ureaj Jaz, koji ja esto koristim i mnogo volim. To je ureaj za pravljenje rezervnih kopija, koji koristi zamenjive kasete sa vrstim diskovima. Ako se vrsti disk pokvari, sistem uvek moete da podignete s nekog Jaz diska i da pokrenete programe i itate podatke s ovog diska na isti nain kao da je u pitanju vrsti disk. Kakva god da je vaa situacija, ukoliko ne moete da rizikujete gubitak podataka, bolje je da ih redovno snimate na rezervni medijum.
SCSI adapter
Interfejs za male raunarske sisteme (engl. Small Computer System Interface, SCSI) jeste interfejs opte namene koji omoguuje instaliranje samo jednog kontrolera u sistemu i njegovo korienje u svojstvu upravljaa za vrste diskove, ureaje s trakom, optike diskove, CD-ROM ureaje, DVD-ROM ureaje, digitalne fotoaparate, skenere, ak i neke vrste tampaa. Kao to ete saznati u 11. poglavlju, ta su SCSI ureaji i kako se instaliraju, osnovni SCSI standardi podravaju maksimalno sedam ureaja, dok noviji SCSI standardi potravaju 15 ureaja po kontroleru. Uopteno govorei, SCSI ureaji imaju bolje performanse od odgovarajuih IDE ureaja, ali su i skuplji.
Tastatura i mi
Raunar je beskoristan bez ulaznog ureaja, a tastatura je jedan od dva postojea ulazna ureaja koji se najee koriste (drugi je mi). Meutim, ona je izloena brojnim opasnostima od oteenja, pa ju je potrebno odravati, a ponekad i zameniti. Tastatura raunara sadri sopstveni mikroprocesor (Intel 8041, 8042 ili 8048). Nju nije teko rastaviti, ali je zato teko ponovo je sastaviti, to danas i nema mnogo svrhe budui da su tastature veoma jeftine. Proirena tastatura sa sto i jednim tasterom kota manje od 10 EUR, a ergonomska, rastavljena tastatura kota manje od 30 EUR. Postoje i beine tastature s predajnikom na radio-uestalosti. Prijemnik se prikljuuje na standardni konektor za tastaturu na poleini raunara. Najvei deo savremenih tastatura ima ili konektor PS/2 (zove se jo i mini-DIN9), ili USB konektor. Starije tastature su koristile vei DIN konektor, ali moete nabaviti adapter za prelaz sa DIN konektora na PS/2. Skoro svaki raunar ima mia; to je ulazni ureaj koji se koristi za pokazivanje i biranje. Graki korisniki interfejsi (engl. graphical user interfaces, GUI) u modernim operativnim sistemima mogu da rade i samo sa tastaturom, ali je ipak nezgodno raditi u njima bez neke vrste pokazivakog ureaja, a to je najee mi. Postoje mehaniki i optiki mievi. Mehaniki mievi sa tokiem mnogo su raireniji (i jeftiniji), mada se sa napretkom optike tehnologije stanje ubrzano menja. Mievi se prikljuuju na serijski prikljuak raunara (veoma stari mievi), na prikljuak PS/2 (stari mievi), ili na USB prikljuak. Kugle i pokazivaki tapii takoe postaju sve popularnije zamene za mia. Vie o tastaturi i miu saznaete u 19. poglavlju.
Kontroleri
81
Paralelni (Centronics) interfejs/IEEE 1284

Paralelni prikljuak se dugo koristio pre svega za povezivanje tampaa s raunarom (danas su standardni USB tampai). Taj prikljuak (interfejs) zvanino se zove Centronics, po kompaniji koja ga je izmislila 1976. godine, a danas se ee zove paralelni prikljuak. tampai se s raunarom mogu povezivati i preko serijskog prikljuka i USB prikljuka, o emu e biti rei u nekoliko narednih odeljaka Raunari podravaju najvie tri paralelna prikljuka, iji su nazivi LPT1, LPT2 i LPT3 (to su skraenice za linijski tampa, engl. Line PrinTer). Prvobitni paralelni prikljuci su bili jednosmerni, tj. prenosili su podatke samo od raunara ka tampau. Kontrolne linije su vraale statusne informacije do raunara, ali su podaci tekli samo u jednom smeru. Ve nekoliko godina postoje paralelni prikljuci koji mogu da alju podatke iz tampaa u raunar. To je vano iz dva razloga:
tampai mogu da alju raunaru tekstualne informacije o svom statusu. Zahvaljujui tome, neki tampai mogu da saopte korisniku da im je ponestalo tonera, ili da predstavljaju laserske tampae odreenog tipa. Na paralelne prikljuke modernih raunara vie se ne prikljuuju samo tampai. Ureaji sa zamenjivim diskovima i CD ureaji jesu dva primera periferija koje mogu da se prikljue na paralelni prikljuak.
Pored toga to podravaju dvosmeran tok podataka, paralelni prikljuci omoguuju i njihovo bre prenoenje. Takvi prikljuci se zovu poboljani paralelni prikljuci ili EPP interfejsi (engl. Enhanced Parallel Ports). Paralelni prikljuci koji mkoriste kanal za direktan pristup memoriji jo su bri i zovu se ECP prikljuci (engl. Extended Capability Ports). Paralelni prikljuak na IBM-ovim raunarima prvobitno je potovao samo proizvoaki standard, ali je postao toliko rasprostranjen da sada postoji zvanian standard koji ga opisuje, IEEE 1284. Ponekad ete uti da se paralelni prikljuci ili paralelni kablovi ne zovu paralelni, ve kompatibilni sa standardom IEEE 1284. Veina tampaa koristi jednostavan, jednosmeran paralelni prikljuak. Meutim, ako postoji dvosmerni, EPP ili ECP prikljuak, ti napredni prikljuci e raditi bez problema sa svim vrstama tampaa. Paralelni prikljuci obino ne prouzrokuju vee probleme poto ih instalirate i konguriete. Meutim, sami tampai su sasvim druga pria. tampa je najvei izvor nevolja, jer se sastoji od velikog broja pokretnih delova. Iako su dananji tampai mnogo pouzdaniji od prvobitnih tampaa s lepezom, uvek se pojavi neki problem sa umetanjem papira ili nepravilno odtampanom stranom.
Serijski prikljuak
Osim paralelnih prikljuaka, kao interfejs za tampae ponekad se koristi serijski prikljuak. Serijski prikljuci nazivaju se i asinhroni, komunikacioni (COM) ili prikljuci RS-232. To su dvosmerni interfejsi za prenos podataka koji se odvija sporo ili umerenim tempom. Serijski prikljuci obino ne mogu da prenose podatke bre od 115.000 bita u sekundi, mada postoje i neki koji prenose podatke tempom od 345.000 b/s. Najvaniji zadatak serijskog prikljuka, meutim, uglavnom i nije tampanje. On se najee primenjuje za povezivanje mia i modema s raunarom. Modemi omoguuju raunaru da daljinski komunicira s drugim raunarima pomou telefonskih linija i da radi kao faks aparat.
82
Raunari ve dugo podravaju etiri serijska prikljuka, sa oznakama od COM1 do COM4. Prikljuci COM1 i COM3 dele prekid IRQ4, a COM2 i COM4 prekid IRQ3, pa na starijim raunarima mogu da se jave sukobi kad hoete da koristite sva etiri prikljuka (to obino nije problem). Interfejs RS-232 je izvor mnogih problema s kablovima. Obino se deava da se upotrebi pogrean kabl, ili da problemi u okruenju (elektronski um) prouzrokuju greke pri komunikaciji. Na slici 2.19 prikazan je adapter RS-232. Reavanje problema u komunikaciji jeste tema koja zahteva posebnu knjigu, zapravo nekoliko knjiga, ali je ukratko objanjena u 29. poglavlju.
Slika 2.19: IBM-ov adapter RS-232.
Serijski prikljuci su dugo bili optenamenski ulazno-izlazni prikljuci raunara, ali je USB preuzeo primat jer je bri i jeftiniji. Ipak, i dalje ete sretati rune ureaje kao to je PalmPilot koji se s raunarom povezuju pomou serijskih prikljuaka, a isto vai i za digitalne fotoaparate, neke skenere, modeme, mieve, tampae... esto izgleda da nema dovoljno serijskih prikljuaka da bi se mogli povezati svi postojei ureaji. Zbog toga je izmiljena univerzalna serijska magistrala (USB). Pa, i zato to su serijski prikljuci suvie spori.
Univerzalna serijska magistrala (USB)

Veoma esto se javlja manjak serijskih prikljuaka. Na primer, zamislimo da raunar ima serijskog mia i modem. Tada nema problema mi se prikljuuje na prikljuak COM1, a modem na COM2. Meutim, ta se deava kada ovoj kombinaciji pridruite pametan ureaj za besprekidno napajanje, koji komunicira s raunarom da bi dijagnostikovao njegovo stanje i kontrolisao softver? Tada postoji mogunost da iskljuite mia (u grakom operativnom sistemu moete da se kreete pomou strelica i tastera Tab, ali to nije nimalo zabavno), da iskljuite ureaj za besprekidno napajanje ili da dodate jo jedan COM prikljuak s dodatnom karticom, nadajui se da e softver raditi i s jednim nestandardnim prekidom. Ako ne podesite prikljuak COM3 tako da koristi neki drugi prekid, on e se sukobiti s prikljukom COM1, a postoje programi koji nisu u stanju da se izbore s tim. Sve u svemu, bio je to pravo muenje. Pitanje je bilo teko reivo, a problemi koji se pojavljuju prilikom dodavanja serijskog prikljuka esto su odvraali ljude od upotrebe nekih ureaja koji ih koriste. Zato je izmiljena univerzalna serijska magistrala (engl. universal serial bus, USB), i svi novi raunari imaju jedan ili vie (najee dva ili etiri) USB prikljuaka.
Kontroleri
83
ta je USB?
Standard USB, koji su razvile kompanije Microsoft, National Semiconductor i jo 25 drugih, predvien je da prikljuak za tastaturu, paralelni prikljuak, prikljuke ureaja za igranje i seriske prikljuke zameni jednim jedinim prikljukom, na koji moete kaskadno da poveete vie od sto USB-kompatibilnih ureaja. Taj jedinstven prikljuak jo je prostiji od serijskog prikljuka sa devet iglica jer ima samo etiri kontakta. Fiziki izgleda kao da je samo jedan ureaj (na primer, tastatura) povezan s raunarom, a da je sledei ureaj povezan sa voritem na tastaturi, ili da je vorite povezano sa raunarom, a za njega su povezani svi ostali ureaji. Kao i u interfejsu SCSI, sa svakim voritem moe se povezati najvie sedam ureaja i/ili vorita istovremeno. U oba sluaja, interfejs USB je projektovan tako da se ureaji povezuju mnogo jednostavnije; umesto da u raunar montirate kartice za ureaje, samo prikljuite ureaje u vorite. Ako su to ureaji koji zaista podravaju tehniku utakni i koristi (engl. Plugand-Play, PnP), to bi trebalo da bude sluaj, operativni sistem koji podrava tu tehniku trebalo bi da ih prepozna uz vau minimalnu pomo.
Napomena
Windows 98, Me, 2000, XP i 2003 podravaju inter fejs USB pomou ugraenih upravljakih programa.
Interfejs USB je mnogo, mnogo bri od serijskih prikljuaka. Originalni standard omoguava prenos brzinom do 12 Mb/s, dok brzina serijskog interfejsa iznosi maksimalno 100 kilobita u sekundi. Uz takvu brzinu i lakou kongurisanja, nije ni udo da je USB tako brzo preuzeo primat. USB prepoznaje etiri tipa prenosa podataka, koji se razlikuju po vrsti periferijskog ureaja koji ih koristi: paketni, prekidni, asinhroni i kontrolni prenos. tampai, skeneri i digitalni fotoaparati, koji alju raunaru veliku koliinu informacija odjednom, koriste paketni prenos. Tastature i palice za igranje, koje se koriste za povremeni prenos male koliine podataka koji se moraju obraditi odmah, koriste prekidni prenos. Aplikacije za telekomuniciranje, iji se podaci moraju prenositi pravilno i tano odreenim redosledom, koriste asinhroni prenos. vorite otkriva koji ureaji su prikljueni, a na osnovu vrste prenosa koju pojedini ureaj pokuava da ostvari odreuje koliki prenosni opseg mu je potreban.
Kome treba USB?

Skoro svi e imati koristi od novog interfejsa. Mogunost povezivanja velikog broja ureaja na samo jedan prikljuak naroito e koristiti vlasnicima prenosivih raunara, poto takvi raunari imaju ogranien prostor za prikljuivanje dodatnih ureaja. Uz USB prikljuak ne treba vam mnogo slobodnih prikljuaka, a do vorita se lake stie nego do zadnje strane kuita. Predvieno je da interfejs USB radi sa skoro svim ureajima koji se mogu povezati s raunarom: zvunicima, modemima, tastaturama itd. Meutim, ono to najvie volim kod interfejsa USB, pored toga to svi ureaji koriste samo jedan prekid i to se mogu prenositi, jeste to to mogu mirno da sklonim tampa, skener ili graku tablu kada ih ne koristim. Kada mi ponovo zatreba neki ureaj, samo ga prikljuim, i mogu odmah da ga koristim.
USB 2: nova granica

Ako vam se sviao USB, sigurno e vas odueviti njegova novija verzija, USB 2, koja je oko 40 puta bra od originalne realizacije USB interfejsa. Tanije, USB 2 omoguava prenos podataka brzinom do 480 Mb/s. Po propusnom opsegu, USB 2 se gotovo izjed-
84
naio sa najsavremenijim interfejsima SCSI i FireWire/IEEE1394, a i razlika u brzini je gotovo beznaajna. Kako je novi standard USB 2 sazrevao, tako je bilo sve vie ureaja koji su ga podravali. Druga dobra vest u vezi s magistralom USB 2 jeste kompatibilnost sa prethodnim verzijama (USB 1.0 i USB 1.1), to znai da moete koristiti nove USB 2 ureaje prikljuene na stare USB prikljuke. Sporijim ureajima kao to su mievi, tastature i jednostavni digitalni fotoaparati nita ne znai tolika brzina (u stvari, oni koriste potkanal brzine 1,5 Mb/s, ostavljajui pravi propusni opseg otvoren za brze ureaje), ali e zato USB 2 biti privlaan korisnicima koji se bave video-montaom ili koriste veoma brze diskove, poto e dobiti gotovo iste performanse kao sa prikljukom FireWire. A pri tom je USB 2 i mnogo jeftiniji. Ali saekajte, to nije sve! Postoje i adapteri koji povezuju USB i EIDE, USB i SCSI-2, te USB i Ethernet. Osim toga, preko USB prikljuaka moete povezati dva PC raunara, pod uslovom da imate USB most. (Nemojte povezivati dva raunara direktno pomou USB kabla od take A do take A, jer biste ih mogli spaliti!) Ipak, ako treba da umreite vie raunara, i dalje se preporuuje regularna LAN veza. Sve u svemu, USB e ukloniti potrebu za postojanjem serijskih i paralelnih prikljuaka na raunarima. To e malo potrajati (na kraju krajeva, neki od nas se i dalje ne oprataju od svojih 5-innih disketa), ali e se svakako desiti.
FireWire/IEEE 1394
Apple je projektovao FireWire da bi zamenio serijske, paralelne, SCSI i sve ostale prikljuke koji se koriste za povezivanje raznih ureaja s raunarom. Apple je vlasnik imena FireWire i ne da ga za dabe, pa se ovaj prikljuak na PC raunaru slubeno mora zvati IEEE 1394. (To vai za komercijalnu upotrebu, a u drugim sluajevima svi koriste ime FireWire za prikljuke PC raunara po standardu IEEE 1394.) Kao i USB, i FireWire ureaji se lanano (ili kaskadno) povezuju sa voritima koja su na karticama u raunaru. FireWire podrava 63 ureaja, umesto 127 koliko podrava njemu slian interfejs USB. To nije nedostatak, poto nema anse da iskoristite ni ovih 63. Iako nigde ne pie da se FireWire kartice prikljuuju iskljuivo na PCI magistralu, sve do sada je bilo upravo tako. Magistrala FireWire je predviena za rad sa ureajima koji zahtevaju irok propusni opseg, kao to su skeneri, video kamere i sl., pa je i sama veoma brza. Iako FireWire, to sam ve pomenuo, treba da zameni sve ostale prikljuke, predvieno je da moe da radi i sa ureajima koji zahtevaju veliki i promenljiv propusni opseg. Ovaj standard podrava brzine od 100, 200 i 400 Mb/s i promenu putanje signala da bi se izbegli problemi pri prenosu. FireWire (IEEE 1394) je najbolji interfejs za digitalne kamkordere, pa se nudi kao opcija na nekoliko skenera i digitalnih fotoaparata najvie klase. Intel bi hteo da USB 2 zameni IEEE 1394, ali kada se uzme u obzir da je FireWire iroko prihvaen u ureajima potroake elektronike (poput kamkordera), oigledno je da ne ide nikuda. Osim toga, mada USB 2 radi odlino, FireWire i dalje omoguava da se malo vea koliina podataka prenese u istoj jedinici vremena. FireWire (IEEE 1394) je vana komponenta u integraciji potroake elektronike i stonih raunara, to je takoe jedan od smerova kretanja hardvera za raunare. U domainstvima i kancelarijama budunosti, funkcije koje danas obavlja raunar verovatno e biti ugraene u veliki broj ureaja ili e raunar biti povezan s njima, a ne odvojen od njih. Kongurisanje za FireWire izgleda jednostavno, ali kako e se napajati toliki broj ureaja? Dve od est ica u kablu predviene su za napajanje, pa svi prikljueni ureaji
Sistemski sat/kalendar i konfiguracioni ip (CMOS)
85
teorijski mogu da koriste izvor napajanja samog raunara. Meutim, taj izvor u prosenom raunaru nema ba mnogo neiskoriene snage, pa ukoliko nameravate da na tu magistralu prikljuite vei broj ureaja, kupite FireWire ureaje sa vlastitim napajanjem da biste na minimum sveli optereenje sistemskog izvora napajanja.
BITKA IZMEU KRALJEVA PERIFERIJA: USB PROTIV FIREWIRE/IEEE1394

Svi se pitaju koji e od ova dva standarda pobediti. Izgleda da odgovor nije ba jednostavan. I USB i FireWire prisutni su ve due vreme; kao to sam ranije pomenuo, korisnici Macintosha su se odavno navikli na oba. U pogledu brzine, skoro da su jednaki. Brzi USB 2 ureaji mogu da rade na 480 Mb/s, dok je za IEEE 1394 trenutni maksimum 400 Mb/s. I pored toga, IEEE 1394 se i dalje smatra boljim reenjem za veoma brz prenos podataka (kao to je onaj potreban za video-montau), zato to moe da odrava veu propusnost od USB-a. Veina novih PC raunara ima bar jedan USB prikljuak. Ugraeni FireWire prikljuci nisu tako esti. Mada stoni raunari obino imaju po etiri ili vie USB prikljuaka, neki imaju FireWire a neki ne. to se tie prenosivih raunara, zavisi od proizvoaa i modela, ali USB garantovano imaju svi, a verovatno i FireWire. To bi moglo da bude odluujue. Osim toga, trenutno su USB ureaji obino jeftiniji od svojih FireWire parnjaka. Jo je rano da se kae koji e standard prevladati. Zasad odlino rade oba, pa koristite onaj koji vam je komforniji za rad.
Sistemski sat/kalendar i konfiguracioni ip (CMOS)

Verovatno ste ve uli da neko pominje CMOS. Moda ste i sami pristupali CMOS-u da biste podesili vrste diskove ili izmenili druge parametre hardvera raunara. Ipak, veinu ljudi zbunjuje to ta je CMOS, BIOS, pa ak i Setup. Tehniki reeno, CMOS je ziki ip na matinoj ploi, u kome su smetene informacije o hardverskoj konguraciji raunara, kao i sistemski datum i vreme. CMOS se napaja iz baterije koja lii na bateriju runog sata. U CMOS-u se nalazi program koji se zove BIOS. Ej, stani malo mislite vi. Zar BIOS nije zaduen za ulazno-izlazne operacije na raunaru? Jeste, a kao program, nalazi se u CMOS ipu. (Uzgred budi reeno, moda ste uli da neko BIOS naziva i rmver, to je ispravno jer on nije ni softver ni hardver, ve neto izmeu.) Prema tome, kada krenete da proveravate da li je raunar prepoznao vrste diskove (ili da iskljuite neke prikljuke, ili da podesite brzinu procesora), nalazite se meu konguracionim ekranima BIOS-a. Mnogi korisnici ovaj interfejs zovu Setup, pa kau, na primer, Ui u Setup i proveri da li je brzina procesora odgovarajua. Umesto rei Setup, moete upotrebiti BIOS ili CMOS, a poruka e biti ista. Tehniki, to su razliite stvari. U praksi, sva tri termina se odnose na isti funkcionalan deo raunara.
Problemi sa satom/kalendarom i CMOS baterijom

Sat/kalendar je ugraen u isti ip kao i kolo za konguracionu memoriju, koja je ve predstavljena kao CMOS. Drugi nain posmatranja je da je to memorija malog kapaciteta u kojoj se nalaze informacije koje su raunaru potrebne da bi poeo da radi.
86
Kada prvi put ukljuite raunar, on mora znati koji hardver sadri, kako bi mogao da upravlja njime. U konguracionoj memoriji nalazi se spisak hardvera koji postoji u sistemu. Meutim, memorija obino nije trajna, to znai da zaboravlja ta se u njoj nalazilo ako joj ukinete napajanje. Da konguraciona memorija ne bi izgubila napajanje i da bi pamtila ega sve ima u raunaru, s njom je povezana baterija. Naravno, s vremenom e se ta baterija isprazniti, konguraciona memorija e zaboraviti koji se hardver nalazi u sistemu, a sat/kalendar vie nee pokazivati tano vreme. Da biste reili taj problem, moraete da instalirate novu bateriju; meutim, esto se pojavljuje problem s baterijama i satom. Ljudi mi se esto ale kako njihov raunar ne moe da zapamti informacije o konguraciji, ime ih prinuuje da unose konguracione podatke kad god ga ukljuuju. (Naravno, trebalo bi da im odmah padne na pamet da zamene bateriju, ali se to ne deava.) Kada im objasnim da bi trebalo da zamene bateriju, oni se ne sloe i izjave: Ne, baterija je u redu. Kako znate, pitam ih. Zato to raunar pokazuje tano vreme, odgovaraju. Oni razmiljaju na sledei nain: poto sat jo uvek radi, trebalo bi da radi i kolo konguracione memorije. To je dobar argument, ali ipak ne dovoljno dobar jer previa injenicu da je satu potrebno mnogo manje snage nego konguracionoj memoriji. Moda i vi ve iz bolnog iskustva znate da je mogue da akumulator u kolima ima dosta snage za rad unutranjih svetala i radija, ali nedovoljno za pokretanje automobila. U najveem broju sluajeva, jedini problem sa satom bie baterija ili softver za njeno korienje. Baterija prouzrokuje probleme kada se istroi, pa vie ne moe da rauna tano vreme. Zamena nije nikakav problem (ova baterija u prodavnicama kota izmeu 3 i 10 EUR), osim u sluaju nekih kartica za sat/kalendar ija je baterija zalemljena za karticu. Na nekim matinim ploama baterije su zalemljene, ali to ipak nije toliko strano, poto neke od tih ploa podravaju i standardnu spoljanju bateriju. Treba samo da premestite kratkospojnik na matinoj ploi da biste iskljuili zalemljenu bateriju i omoguili rad spoljanje baterije.
Ostali uobiajeni kontroleri

U zavisnosti od vrste matine ploe, moda su u nju ugraeni i neki od sledeih ureaja: Mrena kartica Zvuna kartica Modem Mrena kartica omoguava da komunicirate sa ostalim raunarima u mrei, pa i da se poveete na Internet. Detaljan opis mrenih kartica dat je u poglavljima 27 i 28. Zvune (audio) kartice obezbeuju prenos zvuka, ali ne onog kratkog piska koji se uje kad ukljuujete raunar. Zvune kartice su zaduene za pravi, pun zvuk koji elite da ujete, kao to je intenzivna buka vae omiljene igrice, ili smirujui zvuci sa muzikog CD-a koji ste namenski pripremili za trenutke relaksacije. Zvune kartice su detaljno obraene u poglavlju 21. O modemima ste ve neto proitali ranije, a ponovo ete ih sresti u poglavlju 29. Oni su integralni deo nekih matinih ploa, ali ne svih.
Pronalaenje i prepoznavanje komponenata
87
Ukoliko vaa matina ploa nema nijedan od ova tri ureaja, nita strano. Samo kupite karticu koja vam treba i utaknite je u odgovarajuu utinicu. U nastavku knjige saznaete i kako to da uradite.

Verovatno ve znate kako izgledaju mnogi ureaji, na primer, CD-ROM ureaj, vrsti disk i izvor napajanja. Ukoliko ne znate, ne brinite poto ete ih detaljno upoznati dok u sledeem poglavlju budemo rasturali raunar na delove. Kada sve izvadimo, ostae vam samo velika, zelena matina ploa, privrena za dno kuita. U prvom delu ovog odeljka videete gde se sve one komponente o kojima smo prethodno govorili (PCI, ISA, CPU, memorija itd.), prikljuuju na matinu prou. Nakon toga, bie prikazane slike nekih konektora koje morate znati da prepoznate.
Pronalaenje komponenata na matinoj ploi

Kada skinete matinu plou sistema, videete da se na njoj nalazi nekoliko komponenata koje treba uoiti. Kao primer koristiu tipinu matinu plou za PII.
Konektor za napajanje
Obavezno uoite mesto gde su kablovi izvora napajanja prikljueni za matinu plou. Ako ih poveete naopako, spaliete matinu plou. Konektor za napajanje prikazan je na slici 2.20.
Slika 2.20: Konektor za napajanje na matinoj ploi.
Pronalaenje procesora
Procesore u sistemu uglavnom je lako prepoznati zato to je na mnogima uoljivo odtampan Intelov (AMD-ov ili VIA/Cyrixov) logotip. Ako radite sa starijim sistemom, potraite prepoznatljive nazive poput 80386, 80486, Pentium i sl. Veoma je jednostavno pronai ipove PIII ili P4 oni su postavljeni uspravno u crnim plastinim kutijama. Sam procesor obino ne moete da vidite zato to se nalazi u metalnim draima. Ti drai su zapravo hladnjaci koji onemoguuju pregrevanje ipa.
88
Stariji procesori su esto smeteni u podnoja. Bez obzira na to kojoj generaciji pripada raunar, dobar metod za pronalaenje procesora jeste da se potrai najvei ip na ploi. To je najee procesor.
Pronalaenje memorije
Matina ploa raunara sadri RAM i ROM memoriju. RAM memorija se obino lako prepoznaje, poto je u obliku SIMM, DIMM ili RIMM modula (dugakih, tankih tapia). Ako imate stariji raunar koji ima memoriju u obliku zasebnih ipova, onda ona izgleda kao niz jednoobraznih redova malih ipova u podnojima. Memorija je prikazana na slici 2.21.
Slika 2.21: SDRAM memorija na matinoj ploi Pentium III.
ROM memoriju obino ini jedan veliki ip ili nekoliko ipova u utinicama, na koje je esto zalepljena nalepnica s brojem verzije softvera. ROM memorija u novijim sistemima ne nalazi se u podnojima, zato to je to e memorija koja se obino ziki ne zamenjuje, ve se u nju samo uitavaju nove verzije programa BIOS.
Utinice
Jedine preostale komponente raunara koje obavezno treba da pronaete jesu utinice (prikljuci) za proirivanje. One se lako prepoznaju jer su to relativno dugaki, uski elektrini konektori. Da biste shvatili razliku izmeu tipova prikljuaka za magistralu, vratite se na odeljak posveen magistralama, na poetku ovog poglavlja. Na slici 2.22, zdesna ulevo, prikazana su dva ISA prikljuka, etiri PCI i jedan AGP .
CMOS baterija
Ako raunar koristite dovoljno dugo, moraete da zamenite bateriju, inae on vie nee moi da zapamti svoju konguraciju. Na slici 2.23 prikazana je matina ploa koja koristi bateriju veliine novia.
Interfejsi diska
Sve dananje matine ploe imaju integrisan kontroler disketne jedinice i dva EIDE adaptera. Moraete esto da povezujete i skidate trakaste kablove za disk, pa stoga ne bi bilo loe da pronaete konektore za disketnu jedinicu i EIDE disk, koji su prikazani na slici 2.24.
89
Slika 2.22: Utinice za proirivanje na matinoj ploi.
Slika 2.23: CMOS baterija na matinoj ploi.
Konektor za disketnu jedinicu
EIDE konektori
Slika 2.24: Konektori za disketnu jedinicu i EIDE disk na matinoj ploi.
90
Prepoznavanje konektora
Ovo e vam moda zvuati blesavo, ali ja za prepoznavanje nepoznatih konektora koristim dva pristupa. Prvo pravilo zovem ta je sa im povezano?. Pretpostavimo da pokuavate da shvatite ta radi odreeni konektor. Primeujete da je povezan s kablom koji ide na monitor. ak i neupuen majstor zakljuio bi da ta kartica sigurno ima veze s video prikazom, tj. da se verovatno radi o grakom adapteru. Drugo pravilo za prepoznavanje konektora glasi: Kako on izgleda? Na zadnjoj strani raunara nalaze se razni konektori. Odvojite vreme da se upoznate s njima.
D konektor
D konektor je dobio ime po tome to lii na veliko slovo D, ako ga pogledate na pravi nain. Ovaj konektor je prikazan na slici 2.25.
Slika 2.25: D konektor.
Postoje i muka i enska varijanta D konektora, a razlikuju se i po broju prikljuaka. Postoje konektori DB9 (s devet prikljuaka), DB15, DB25 i DB37. Oni se koriste kao serijski i paralelni prikljuci, video prikljuci, interfejsi za palice za igranje i kao interfejsi za neke lokalne mree.
HP ili minijaturni D konektor

Minijaturni D ili HP konektor izgleda kao D konektor, samo su mu prikljuci postavljeni blie jedan drugom. HP konektor sadri 50 iglica na istom onom prostoru gde kod normalnog D konektora staje samo 25 iglica. HP konektor je prikazan na slici 2.26.
Slika 2.26: HP konektor.
Kao to sam rekao, ovaj konektor izgleda isto kao obian D konektor. HP konektori se najee primenjuju za interfejse SCSI. Verzija sa 50 iglica koristi se i za interfejse SCSI-2, dok najnovija verzija standarda, SCSI-3, koristi HP konektor sa 68 iglica. Ponekad ete uti da se HP konektor sa 50 iglica naziva Centronics konektor sa 50 izvoda, jer im je raspored izvoda isti.
Konektor Centronics
Konektor Centronics, koji je postao popularan nakon to ga je kompanija istog imena upotrebila kao interfejs, izgleda kao na slici 2.27. Nemojte da pomeate konektor Centronics sa interfejsom Centronics, to je zapravo drugo ime za paralelni prikljuak. Ovaj konektor, koji lii na konektor s kontaktima na ivici u metalnom okviru, koristi se za tampae i SCSI ureaje. Osim za paralelne prikljuke, konektore Centronics koriste i neki SCSI adapteri.
91
Slika 2.27: Konektor Centronics.
Minijaturni DIN konektor

Kao to mu ime govori, ovo je manja verzije DIN konektora. Nekoliko vrsta takvih konektora prikazano je na slici 2.28.
Slika 2.28: Minijaturni DIN konektori.
Ovi konektori se koriste za interfejs mia na magistrali, interfejs mia InPort, neke interfejse za tastaturu i za neke primene serijskog prikljuka.
USB konektor
Sistemi sa univerzalnom serijskom magistralom imaju USB konektor. To je ravan konektor s jezikom u sredini, kao to se vidi na slici 2.29. To je kraj koji se prikljuuje u matinu plou, tj. kraj A. Kraj B ide u ureaj. Na slici 2.30 prikazana su oba kraja USB kabla.
Slika 2.29: USB konektor (u sredini; mini DIN konektori levo, D konektori desno).
Slika 2.30: USB konektor A (levo), USB konektor B (desno).
92
Konektori FireWire/IEEE 1394

I za standard FireWire na raunaru moraju da budu instalirani odgovarajui konektori, ili da postoji adapter koji je instaliran u utinicu za proirivanje samog raunara. FireWire konektori postoje u varijantama sa etiri kontakta i sa est kontakata. Standardan je konektor sa est kontakata zato to onaj sa etiri kontakta ne obezbeuje napajanje ureaja. Na slici 2.31 prikazani su krajevi FireWire kablova sa etiri i est kontakata.
Slika 2.31: FireWire/IEEE 1394 konektori.
Konektor RJ-45
Ovi konektori izgledaju kao modularni utikai koji se koriste za povezivanje telefona sa zidnim prikljukom. U stvari, konektor koji se koristi za standardan telefon zove se RJ-11, ili konektor Registered Jack tipa 11. U mnogim mreama koristi se neznatno vei konektor, RJ-45, koji mu je veoma slian. Za razliku od konektora RJ-11 koji ima etiri ice, RJ-45 ima osam ica. Konektor RJ-45 se koristi u lokalnim mreama Ethernet tipa 10Base-T i 100Base-T. U Macintosh mreama za istu namenu slue konektori LocalTalk.
BNC konektor
BNC konektor, ili konektor Bayonet Naur (bajonet zato to navodno lii na to oruje, a Naur po imenu izumitelja) izgleda kao valjak prenika oko jednog centimetra iz ijeg centra kree cev, a sa obe strane se nalaze dva proirenja. Nekoliko BNC konektora prikazano je na slici 2.32.
Slika 2.32: BNC konektori.

Na slici 2.32, u gornjem levom uglu prikazan je T konektor, koji se koristi za povezivanje jednog BNC konektora sa jo dva konektora. Zatim je prikazan BNC dodatak, a potom i T konektor s dva dodatka. Na dnu slike prikazana su dva kabla s BNC dodacima
93
povezanim sa T konektorom. Ovakav T konektor zatim se povezuje s BNC konektorom na zadnjoj strani integrisanog kola. BNC konektori se najee koriste u lokalnim Ethernet mreama, mada se danas retko upotrebljavaju jer ih zamenjuju konektori RJ-45. Ethernet se povezuje na nekoliko naina (thicknet, thinnet i 10Base-T). Ethernet tipa thinnet koristi BNC konektore; ovakav tip mree poznat je i pod imenom 10Base-2. BNC konektori koristili su se u ARCNet mreama za povezivanje terminala 3270 i velikih raunara.
DIN konektor
DIN konektor potie iz Nemake; grubo prevedeno, skraenica DIN znai nemaki nacionalni konektor. Ovaj konektor je okrugao, prenika oko 2,5 centimetra i ima od tri do sedam iglica. U raunarskom svetu, konektori DIN najee su se koristili za povezivanje tastature s matinom ploom. Danas se retko viaju.
Miniprikljuak
Miniprikljuak je konektor koji omoguuje povezivanje slualica sa Sonyjevim vokmenom. Njega ete nai na CD plejerima (ne uvek, ali esto) ili na zadnjoj strani zvune kartice, gde slui kao ulaz za mikrofon ili linijski ulaz/izlaz i ima prenik od 3,5 mm.
RCA prikljuak
RCA prikljuci se esto viaju na zadnjoj strani video-rikordera, gde su oznaeni kao Audio In ili Video In. Oni su se godinama koristili za jednostavan video izlaz na starom tipu grake kartice koja se zvala Color/Graphics Adapter, i na novijim karticama Enhanced Graphics Adapter. Danas obino slui samo za ulaz ili izlaz zvuka na nekim zvunim karticama, ili kao video ulaz na kartici za snimanje videa.
Ostali konektori
Ponekad ete ove konektore videti na zadnjoj strani matine ploe, a ponekad na zadnjoj strani kartice za proirenje. U svakom sluaju, morate biti u stanju da ih prepoznate. Pogledajte sliku 2.33.
Slika 2.33: Uobiajeni konektori.
Muki s 25 iglica: obino serijski prikljuak
enski s 25 otvora: obino paralelni prikljuak
EGA: enski sa 9 otvora, dva RCA konektora, DIP prekidai
Petnaest iglica u tri reda ukazuje na VGA (Video Graphics Array) i grafike ubrzivae
94
Na slici 2.33 prikazana je pozadina najeih kartica za interfejse. Ve sam pomenuo da se D konektori veoma esto koriste, a sada imate prilike i da se uverite u to. Prvobitne grake kartice koristile su enske konektore DB9 za prikazivanje slika u boji (preko RGB konektora) i crnobelih slika u visokoj rezoluciji (preko interfejsa za digitalan crnobeli video). To je bilo udno, jer je bilo mogue prikljuiti RGB kolor monitor u digitalan izlaz. Kada bi se to desilo, monitor bi poeo da se dimi, to je znailo da je postao neupotrebljiv. Kolor grake kartice davale su i izlazni signal koji se zvao kompozitni video, o emu moete da saznate neto vie u 23. poglavlju. Ako na modernom sistemu primetite enski konektor DB9, on se verovatno koristi za mrenu karticu Token Ring. Danas skoro svi video adapteri koriste D konektor, koji je iste veliine kao konektor DB9, ali ima tri reda iglica, umesto dva, u kojima se nalazi po 14 ili 15 iglica. Kaem 14 ili 15 zato to je predvieno mesto za 15 iglica, ali neke kartice ne koriste jednu. Ove konektore videete na skoro svakoj grakoj kartici, dok ete samo u izuzetnim sluajevima nailaziti na graku karticu s nekoliko RCA konektora na pozadini. Takva kartica daje video izlaz u obliku veeg broja signala, kao veoma kvalitetna video oprema. Paralelni prikljuak obino koristi enski D konektor s 25 otvora. Upotrebio sam re obino, zato to je kompanija Tandy izvesno vreme koristila DIN konektor za paralelni prikljuak. Da bi sve bilo jo komplikovanije, neki stariji SCSI adapteri koriste enski konektor DB25 za povezivanje spoljanjih SCSI ureaja. Serijski prikljuci takoe koriste dve vrste D konektora. Neki serijski prikljuci koriste muki konektor DB25, dok drugi koriste muki konektor DB9. Primetite sledeu neloginost: veina konektora na raunaru nisu muki, pa je veoma neobino to serijski prikljuci koriste muke konektore sa 9 ili 25 iglica. (Moja biva devojka ila rekla mi je da je zapamtila da su muki konektori sa 9 i 25 iglica serijski prikljuci po tome to su serijske ubice obino mukarci. To je prilino plastian nain za pamenje, ali ako uzmete u obzir da je ila visoka metar i osamdeset, a da je uz to i prvak drave u tekvondou, bie vam jasno zato nisam ulazio s njom u raspravu po tom pitanju.)
Napomena
Zato su konektori na raunaru uglavnom enski? Projektanti inter fejsa moraju da uvedu konektor jednog pola na raunaru i konektor suprotnog pola na kablu koji interfejs koristi. Muki konektori imaju veliki broj malih iglica, koje se lako lome. enski konektori imaju veliki broj rupica, koje se obino teko oteuju. U sluaju da se iglica polomi, lake je zameniti kabl (koji kota nekoliko dolara) nego kar ticu (koja kota nekoliko stotina dolara). Zbog toga se enski konektori nalaze na raunaru, a ne na kablovima.
Pogledajmo jo neke kartice, ilustrovane na slici 2.34. Kao to sam ve pomenuo, postoje tri varijante lokalne mree Ethernet: thicknet, thinnet i verzija sa upredenim paricama. Thicknet je najstarija varijanta Ethernet mree, a zove se i Ethernet 10Base-5. S njom se povezuje pomou enskog konektora DB15, koji se ponekad naziva Adapter Unit Interface (AUI) ili DEC-Intel-Xerox (DIX) konektor. Thinnet koristi BNC konektor; kartica koja je prikazana na slici 2.34 moe da koristi i thicknet i thinnet konektor. Kartica do nje prikazuje treu vrstu Ethernet povezivanja, tzv. upredene parice, odnosno vezu 10Base-T/100Base-T, koja koristi konektor RJ-45. Pored te kartice nalazi se modem. Modemi koriste konektore RJ-11 za vezu s telefonskim linijama. Konektor RJ-11 lii na RJ-45, pa se Ethernet kartica esto mea s modemom. Meutim, modemi imaju dva konektora, dok Ethernet kartice obino na pozadini imaju jednu LED diodu ili vie njih.
95
BNC konektor nam pomae da prepoznamo da je ovo kar tica za lokalnu mreu Ethernet. Ovde enski konektor s 15 otvora slui za kabl Ethernet thicknet, a ne za igranje.
Ethernet kartica 10-Base-T ima konektor RJ-45 s nekoliko LED dioda. Neke varijante Ethernet kartica sadre i BNC i konektore s 15 iglica.
Dva telefonska prikljuka RJ-11: unutranji modem.
Palice za igranje i standardni kablovi Ethernet thicknet koriste konektore s 15 iglica. Ovo moe da bude kartica za igranje ili za Ethernet lokalnu mreu.
Ne koriste svi mievi serijski prikljuak s 9 iglica. PS/2 mievi koriste okrugli prikljuak za mia sa 6 iglica.
Okrugao prikljuak s devet otvora govori da se radi o kartici za interfejs mia prema magistrali (engl. bus mouse).
Slika 2.34: Jo nekoliko kar tica.

Ispod njih se nalazi VGA kartica, koju sam ranije pominjao, interfejs za palicu za igranje (enski DB15) i dve vrste minijaturnih DIN konektora koji se koriste kao interfejs za mia. Zaokruimo prikaz konektora na poleini najeih kartica treom grupom kartica, prikazanom na slici 2.35.
96
Konektori Centronics 50, 50 HP i 68 HP koriste se za SCSI adaptere.
Zvune kartice obino imaju prikljuke za palicu za igranje, kontrolu jaine zvuka i ulazno/izlazne audio prikljuke.
Zvune kartice koje samo reprodukuju zvuk imaju izlazne prikljuke za slualice, prikljuke za linijski izlaz i kontrolu jaine zvuka.
Kartice za interfejs dodatnih CD ureaja imaju dva izlazna audio prikljuka za zvunike.
Slika 2.35: Uobiajene kar tice.

Gornje tri kartice na slici 2.35 razliite su varijante interfejsa SCSI, koji sam ve pominjao. Kartice za snimanje videa prevode video ulaz u digitalne podatke, a prihvataju kompozitni video (koji daje standardan video-rikorder) ili koriste kvalitetan konektor tipa super VHS, tj. minijaturni DIN konektor. Ispod njih je prikazana pozadina zvunih kartica. Imajte u vidu da je u mnoge zvune kartice ugraen interfejs za palicu za igre. Ovo je bilo dugako poglavlje, ali ste postali ekspert za matine ploe i procesore! U sledeem poglavlju, rasturiete PC raunar na delove i videti jo mnogo vie njegovih komponenata.

02 NPC3

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

02 NPC3

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Poglavlje 2

Unutranjost raunara: osnovne komponente

Mnoge matine ploe sadre i:

UKRATKO Instaliranje procesora

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Privremena (ke) memorija

Slika 2.1: Pentijumska matina ploa.

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Memorija (DIMM moduli) Prikljuak za AGP grafiku ISA utinice Procesor

Slika 2.2: Matina ploa za Pentium II.

PCI utinice za proirenja

Slika 2.3: Matina ploa za Pentium III.

Slika 2.4: Procesor Pentium 4.

Tabela 2.1: Svojstva procesora

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Tabela 2.1: Svojstva procesora (nastavak)

Brzina procesora (u megahercima ili gigahercima)

Kratka istorija brzine procesora

ipovi za udvostruavanje takta

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

ipovi za utrostruavanje takta

Mnoenje zaista velikim brojevima

Nije u pitanju vlaga, nego toplota

Dakle, koji je ip najbri?

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Poveavanje radnog takta

Efikasnost mikrokoda i fazno izvravanje instrukcija

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Ponovno pronalaenje toka: struktura kanala u Pentiumu

Struktura kanala u procesorima Pentium Pro/II/III/4/Celeron/Xeon

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Zato se koristi ke memorija

Ke memorija prvog i drugog nivoa, i porodica procesora 80486

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Neki raunari su nepotpuni

Ke memorija originalnog Pentiuma

Slika 2.5: Pentium III u SEC paketu.

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

ITA NI UM: KE ME MO RI JA TREEG NIVOA

Memorija koju procesor moe da adresira

Tabela 2.2: Procesori i odgovarajui tipovi podnoja i utinica

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Tabela 2.2: Procesori i odgovarajui tipovi podnoja i utinica (nastavak)

Detalji o procesorskim ipovima

Tabela 2.3: Specifikacije i primene procesora

Tabela 2.3: Specifikacije i primene procesora (nastavak)

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Tabela 2.3: Specifikacije i primene procesora (nastavak)

Legenda za tabelu 2.3

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Slika 2.6: Tipovi pakovanja ipova.

DIP (Dual In-Line Package)

PGA (Pin Grid Array)

Povrinska montaa (Surface Mount)

PLCC (Plastic Leadless Chip Carrier)

80486DX2, DX4 i ip OverDrive

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

Vea sirova snaga

Prva primena ipa MMX

Poglavlje 2 Unutranjost raunara: osnovne komponente

256 ili 512 KB ke memorije drugog nivoa

Glavna procesorska ploica

Slika 2.7: Ke memorija drugog nivoa ipa Pentium Pro.