ELEMENTI 17 GRUPE Halogeni elementi

izravno s metalima daju soli

OSOBINE GRUPE
svi halogeni elementi imaju sedam valentnih elektrona to se prikazuje

orbitalnim dijagramom

Elektronske konfiguracije izoliranih atoma (zajednika ns2 np5):

ns

np

Fluor F 1s2 2s2 2p5 Hlor Cl 1s2 2s2 2p6 3s2 3p5 Brom Br 1s2 2s2 2p6 3s2 3p6 3d10 4s24p5 Jod I 1s2 2s2 2p5 3s2 3p6 3d10 4s24p64d10 5s25p5 Astat At 1s2 2s2 2p5 3s2 3p6 3d10 4s24p64d104f14 5s2 5p6 5d10 6s26p5 Elementi se razlikuju samo po broju elektrona u unutarnjim kvantnim stanjima, volumen atoma raste u grupi prema dolje.

Tabela 1: Svojstva atoma i elementarnih supstanci elemenata 17 grupe

Simbol elementa F
Cl Br I At

Kovalentni radijus/nm 0,064

0,099 0,114 0,133 -

Van der W. rad./nm 0,135

0,180 0,195 0,215 -

Ionski rad. X/nm 0,136

0,181 0,196 0,220 -

Talite/ 0C -219
-101 -7,3 113,5 302

Vrelite/ 0C -188,1
-34,6 58,78 184,4 337

dvoatomne molekule u kojima su atomi povezani kovalentnom vezom uz sve sparene elektrone.

.. .. . . : :Cl .. + Cl ..

.. .. :Cl .. : Cl .. :

Tabela 2. Energija ionizacije i koeficijent elektronegativnosti atoma elemenata 17. grupe, redoks potencijali i molarna energija veze njihovih elementarnih supstanci
Simbol elementa I Energija jonizacije/eV II III IV Koeficijent elektronegativnosti Redokspotencijali X22X-/E0(V) Molarna energija veze(kJ/mol)

17,42

35,0

62,7

87,1

4,0

2,87

156,9

Cl

13,00

23,8

39,7

53,5

3,0

1,36

242,3

Br

11,81

21,8

36,3

47,3

2,8

1,09

193,0

10,45

19,1

33,2

2,5

0,54

151,0

At

9,6

16,6

2,2

0,2

 Smjetaj p-elektrona halogenih elemenata u vezne i protuvezne

molekulske orbitale Halogeni element: Molarni elektronski afinitet/kJmol-1:

Redoks-potencijali

F -322

Cl Br I -349 -325 -295

Parcijalna jednaina koja izraava redoks-potencijal, X2(g) + 2e- 2X-(aq) moe se rastaviti na tri stepena: X2(g) 2X(g) (1) disocijacijaX2 zahtijeva utroak energije=energiji veze
2X(g) + 2e- 2X-(g) 2X-(g) 2X-(aq)

(2) oslobaa energiju=dvostrukom elektronskom afinitetu (3) oslobaa energiju=dvostrukoj vrijednosti energije
hidratacije iona (E za F =134 kJ/mol je >>nego za Cl)

 Energija hidratacije za halogenidne jone:

Halogenidi: F Cl Br I Energija hidratacije/kJmol-1: -473 -339 -306 -260

Energija kristalne reetke fluorida je vea od energije

kristalne reetke hlorida. Fluor je najjae oksidacijsko sredstvo ne samo meu halogenim elementima nego i inae, jer ne postoji ni jedan drugi redoks-sistem sa veim redoks-potencijalom. - suhi F moe oksidovati vrsti NaCl na hlor i NaF: 2NaCl + F2(g) Cl2(g) + 2NaF(s)

SPOJEVI HALOGENIH ELEMENATA

Na osnovu elektronske konfiguracije, odnosno poloaja

u PS, prave spojeve od minimalnog stepena oksidacije 1 do maksimalnog stepena oksidacije +7.
Spojevi stepena oksidacije 1: Zbog el. konfiguracije od 7 elektrona u zadnjem

energetskom nivou, h. e. lako primaju jedan elektron i postaju pozitivno nabijeni joni. S obzirom da mnoga svojstva ove grupe opadaju u nizu F-Cl-Br-I, hemizam ovih elemenata je slian. Spojevi h.e. sa metalima - soli odgovarajuih halogenovodika (naroito sa metalima 1. i 2. grupe koji imaju malu elektronegativnost).

vodikom daju spojeve tipa HX halogenvodike koji hidroliziraju u vodenim rastvorima (protolitika reakcija), te reaguju kiselo: HX(g) + H2O H3O+ + Xpa se smatraju kiselinama. Soli tih kiselina nazivaju se openito halogenidima (fluoridi, hloridi, bromidi i jodidi). Mogu se podijeliti u 3 grupe (ovisno o vrsti veze): halogenidi solnog karaktera (ionski halogenidi) halogenidi metala 1 i 2 grupe (s-elementi), halogenidi lantanida i aktinida (f-elementi) u niim stupnjevima oksidacije (+2 i +3) makromolekularni halogenidi (semi-ionski halogenidi) Halogenidi prijelaznih metala (d-elementi) u niim oksidacijskim stanjima (+1 do +3) i halogenidi ranijih B-grupa (p-elementi) molekularni halogenidi ( kovalentni halogenidi) Halogenidi nemetala i halogenidi metala u viim stupnjevima oksidacije (> +3)
Sa

Dobijanje halogenida
na razne naine

Metode za dobivanje hlorida, bromida i jodida mogu se podijeliti u 2 grupe: mokri postupci- primjenjuju se kada halogenidi ne hidroliziraju suhi postupci- kada halogenidi hidroliziraju Mokri postupci 1. Otapanje u halogenidnim kiselinama a) Metala (samo onih koji imaju negativan redukcijski potencijal, odnosno onih koje moe oksidirati H+-ion): Zn(s) + 2H+ + 2Cl- (Zn2+ +2Cl- ) + H2(g)

b) oksida, hidroksida ili karbonata:

MgO(s) + 2H+ + 2Cl- (Mg2+ +2Cl- ) + H2O Cr(OH)3(s) + 3H+ + 3Cl- (Cr3+ +3Cl- ) + 3H2O Na+ +OH- +H+ +Br- (Na+ + Br-) + H2O CaCO3(s) + 2H+ + 2Cl- (Ca2+ +2Cl- ) + CO2(g) + H2O
2. Talone reakcije: Ag+ + Cl- AgCl(s) Pb2+ + 2I- PbI2(s) 3. Hidroliza molekulskog halogena u vruim rastvorima baza (u alkalni rastvor uvodi se gasoviti halogen):

3X2(g) + 6OH- 5X- + XO3- + 3H2O

Na ovaj nain dobija se smjesa halogenida i halogenata,

zagrijavanjem te smjese s ugljikom halogenati se reduciraju do halogenida.

Suhi postupci:

1. Direktna sinteza iz elemenata, obino pri povienoj temperaturi:

Cu(s) + Cl2(g) CuCl2(s) 2Al(s) + 3Br2(g) Al2Br6(g) Sn(s) + 2Cl2(g) SnCl4(g) 2P(s) + 5Cl2(g) 2PCl5(s)

2. Reakcija izmeu metala i halogenvodika pri povienoj temperaturi:

Cr(s) + 2HCl(g) CrCl2(s) + H2(g)
900 C 0

3. Halogeniranje metalnih oksida, obino pri povienoj temperaturi: a) s molekulskim halogenom WO2(s) + Br2 Wo2Br2 b) s molekulskim halogenom u prisustvu ugljika SiO2(s) + 2C(s) + 2Cl2(g) SiCl4(g) + 2CO(g) c) s ugljik tetrahalogenidom ili drugim organskim halogenidima: 2Sc2O3(s) + 3CCl4(g) 4ScCl3(g) + 3CO2(g)
0 600 C

4. Dehidratacija hidratiziranih halogenida: a) u vakuumu (M=lantanid ili aktinid)

[M(H2O)6]Br3(s) MBr3(s) + 6H2O(g)
0 70-170 C

b) u prisustvu bezvodnog halogenovodika:

CuCl22H2O(s)
0 HCl 150 C

CuCl2(s) + 2H2O(g)

5. Izmjena halogena uz suviak jednog reagensa (M=lantanid):

FeCl3(g) + BBr3(l) FeBr3(s) + BCl3 (g)

MCl3(s) + 3HBr(g) MBr3(s) + 3HCl(g)
0 400-600 C

6. Redukcija viih halogenida: a) s odgovarajuim metalom 2TiCl3(g) + Ti(s) 3TiCl2(g)

b) s vodikom MX3(s) + 1/2H2(g) MX2(s) + HX(g)

7. Termiko razlaganje ili disproporcioniranje halogenida:

AuCl3(s) AuCl (s) + Cl2(g) 2TiCl3(s) TiCl4(g) + TiCl2(s)

Halogenovodici veza izmeu vodika i halogena je kovalentnog karaktera s veim ili manjim parcijalnim ionskim karakterom, zavisno od razlike u elektronegativnosti izmeu vodika i halogenog elementa. Lako isparljivi spojevi zbog slabe veze izmeu njihovih molekula Dobivaju se djelovanjem neke jake i slabo isparljive kiseline na halogenide: X- + H+ HX(g) (sulfatna kiselina se koristi za dobivanje HF i HCl) Za dobivanje HBr i HI ne moe se koristiti H2SO4 jer ona oksidira nastale HBr i HI na elementarni brom, odnosno jod. Zato se koristi neka neoksidirajua i slabo isparljiva kiselina, npr. fosfatna.

 mogu se dobiti i direktnom sintezom elemenata:

H2(g) + X2(g) 2HX(g)

jaina kiselih svojstava vodenih rastvora HX raste u

smjeru

F - Cl - Br I
u istom smjeru opada i energija veze izmeu H i X Kod HF postoji vodikova veza koje kod drugih halogenvodika

nema

stepen oksidacije 0:
Zbog izvanredne hemijske aktivnosti, h.e. se ne nalaze u

prirodi slobodni Dobivaju se oksidacijom halogenida sa stepenom oksidacije 1: 2X-(aq) X2(g) + 2eReakcija se moe izvesti samo anodnom oksidacijom fluorida jer je F najjae oksidacijsko sredstvo uope. ind. dobivanje hlora vri se anodnom oksidacijom hlorida oksidacijom sa jaim oksidacionim sredstvima (F2, KMnO4, MnO2). Brom i jod se dobijaju oksidacijom bromida hlorom. Jod je najslabije oksidaciono sredstvo ali jodid-jon je najjae redukciono sredstvo, pa se jod dobija i redukcijom jodata (spoja u kome je stepen oksidacije joda +5)

Spojevi pozitivnog stepena oksidacije:

Halogeni elementi, osim F, prave i spojeve u kojima imaju

pozitivan stupenj oksidacije. Fluor, kao najelektronegativniji element i najae oksidaciono sredstvo ne moe otputati elektrone tokom hemijske reakcije.
Od

spojeva s pozitivnim stupnjevima oksidacije odgovarajuu stabilnost imaju samo spojevi s neparnim stupnjevima oksidacije (+1,+3,+5 i+7) koji imaju parni broj elektrona, odnosno sve sparene elektrone. Spojevi sa parnim stupnjevima oksidacije imaju neparan broj elektrona i nestabilnu molekulu s paramagnetskim osobinama (npr. hlordioksid, ClO2 sa stepenom oksidacije +4).

Glavni spojevi h.e. s pozitivnim stupnjevima oksidacije (+1,+3,+5 i +7) odvode se od odgovarajuih oksi-kiselina.
+1

a) HXO, hipohalogenitne kiseline, hipohalogeniti (hipohloriti, hipobromiti, hipojoditi)

+3

b) HXO2, halogenitne kiseline, halogeniti

+5

c) HXO3, halogenatne kiseline, halogenati (hlorati, bromati, jodati)

+7

d) HXO4, perhalogenatne kiseline, perhalogenati (perhlorati, perbromati, perjodati)

Na oksi-kiseline i njihov hemizam utiu termodinamiki i

kinetiki faktori, koji veoma zavise od pH rastvora.

 Zavisnost redoks-potencijala o pH i kinetikim faktorima

vidi se na primjeru reakcije disproporcioniranja halogena (Cl, Br i I) u vruim alkalnim rastvorima: 3X2 + 6OH- XO3- + 5X- + 3H2O koja ide potpuno udesno za sva tri pomenuta halogena. Vrijeme reakcije disproporcioniranja za Cl je nekoliko sati, za jod svega nekoliko sekundi, iako je konstanta gornje ravnotee za Cl daleko najvea. Meutim, za obrnutu reakciju u kiseloj sredini: XO3- + 5X- + 6H+ 3X2 + 3H2O konstante ravnotee rastu od Cl do I. Reakcija je momentalna za bromate i jodate pa se koristi za kvantitativno odreivanje tih aniona.

HOF, hipofluoritna kiselina pd normalnim uslovima uopte ne postoji, iako je jedina od svih hipohalogenitnih kiselina dobivena u istom stanju. Kiseline nastaju djelovanjem vode na odgovarajui halogen i sve tri su jaka a) stepen oksidacije +1: oksidacijska sredstva: X2 + H2O H+ + X- + HXO Ako se umjesto vode upotrijebi baza, ravnotea se, zbog neutralizacije kiseline pomie nadesno, pa nastaju rasvori hipohalogenita:
X2 + 2OH
+1

X-

+ XO- +H2O

Uvoenjem F u bazini rastvor ne dolazi do disproporcioniranja, nego F oksidira kisik:

0 -2

2F2(g) +

2OH-

-1 +2

2F-

+ 2F2O(g) +H2O

Zbog slabosti hipohalogenitnih kiselina, njihove konjugirane baze (anioni XO-), u vodenim rastvorima su dosta hidrolizirane: XO- + H2O HXO +OHOksidi: poznati su samo hlor(I) oksid, Cl2O i brom(I) oksid Br2O

b) stepen oksidacije +3:

Halogenitne kiseline HXO2 i anioni XO2- (X= Cl, Br ili I) predstavljaju meuspojeve u disproporcioniranju HXO i XO-.
Poznata je samo hloritna kiselina HClO2 , za HBrO2 i HIO2 nije utvreno postojanje. Oksidi: utvreno je da postoji samo Cl2O3 na t= -800C u vrstom stanju.

b) stepen oksidacije +5:

Halogenatne kiseline HXO3 i anioni XO3- (X= Cl, Br ili I) dobivaju se uvoenjem halogena u vrue rastvore baza pri emu nastali hipohalogeniti disproporcioniraju u spojeve stepena oksidacije +5 i 1 nastaju hlorati, bromati i jodati:
3X2 + 6OH- 3XO- + 3X- + 3H2O 3XO- XO3- + 2X3X2 + 6OH- XO3- + 5X- + 3H2O
+1 +5

anodnom oksidacijom rastvora halogenida (industrijska proizvodnja

hlorata) Halogenatne kiseline su za razliku od halogenitnih, prilino jake i relativno stabilne, sve tri so vrlo jaka oksidaciona sredstva (HBrO3 bromatna> HClO3 hloratna > HIO3 jodatna). Jodatna kiselina postoji u dimernom obliku kao H2I2O6, pa postoje dva niza soli: hidrogenjodati i jodati. Oksidi: jod(V) oksid, I2O5 i Br2O5.

b) stepen oksidacije +7:

Perhalogenati: perhlorat, perjodat i perbromat ( vrsti perhlorati su opasne supstance podlone eksploziji, naroito pri suenju ili usitnjavanju). Kiseline: perhloratna, HClO4 i perbromatna HBrO4, spadaju u najjae kiseline, dok je orto-perjodatna, H5IO6 umjerene jaine. Bezvodna perhlorna kiselinaje podlona je spontanom eksplozivnom razlaganju bilo stajanjem bilo u prisustvu oneienja. Oksid: Poznat je samo Cl2O7.
Zakljuak: postoje razlike i nepravilnosti u hemijskom

ponaanju h.e.

FLUOR
zbog izvanredne hemijske aktivnosti, u prirodi se nalazi iskljuivo u

spojevima s negativnim stepenom oksidacije glavni prirodni spojevi: CaF2 fluorit, Na3AlF6 kriolit i Ca5(PO4)3F fluorapatit. Nije rijedak element ali se dobiva uz velike tekoe. Dobiva se anodnom oksidacijom fluorida (rastvor KF) u bezvodnom fluorovodiku (HF). Elektroliza je omoguena injenicom da se KF jonizira, a nastali fluorid-ion vee se vodikovom vezom za molekulu HF: F- + HF HF2 Na anodi se izbija fluor:

2HF2 - 2HF + F2(g) + 2e a na katodi H2 iz molekule HF: 2HF + 2e- + H2(g) + 2F reaguje sa skoro svim metalima, a sa nekim gradi zatitni sloj fluorida

(Ni, Cu, Mg) koji dalje ne reaguju sa fluorom

 ureaj za dobivanje F:
Vanjski bakreni zid katoda, ica od nikla- anoda nalazi u bakrenom cilindru koji na dnu ima rupe da elektrolit moe nesmetano doi u anodni prostor. Unutarnji bakreni cilindar slui kao pregrada koja odvaja katodni prostor od anodnog da ne doe do mijeanja plinova. Kao elektrolit slue taline kiselih fluorida sastava: KFHF ili KF2HF ili KF3HF, ovaj posljednji najee zbog najnieg talita.

 Rad sa F predstavlja veliku opasnost. Svi metali moraju biti velike istoe jer fluor burno oksidira

masnoe na povrinama metala, a zbog topline koja se oslobaa tom reakcijom razara se zatitna prevlaka na metalu i zagrijani metal nastavlja izgaranje u fluoru. F je gas svijetlo-ute boje, izuzetno otrovan, vrlo reaktivan. Fluoridi ugljika su manje otrovni (zbog velike hemijske inertnosti) i esto se koriste umjesto NH3 u rashladnim ureajima trgovakog naziva freon. Freon 11 - CFCl3 - fluortrihlormetan Freon 12 - CF2Cl2 - difluordihlormetan Freon 11 - CHF2Cl - difluorhlormetan Serija organskih kiselina F(CH2)nCOOH : ako je n neparan broj kiselina je veoma otrovna; ako je n parni broj - kiselina je malo ili nije nikako otrovna

. Tetrafluoroetilen, C2F4 lako polimerizira pravei pri tome

politetrafluoretilen, plastinu masu poznatu kao teflon izuzetne hemijske inertnosti, bez oteenja moe podnositi i najtee uslove korozije.

Zbog izvanredne hemijske aktivnosti, F se moe spajati

sa gotovo svim elementima, a zbog oksidacijskog djelovanja moe oksidirati gotovo sve to doe s njim u dodir. Zbog toga F reaguje s vodom razliito od ostalih halogena on naprosto oksidira kisik vode, pri emu nastaje O2, O3 i F2O.

 U obliku fluorida nalazi se u kostima, zubima i hrskavicama. Karijes zuba je u vezi sa nedostatkom fluora u vodi za pie,

tako da se moe spreavati dodatkom spojeva fluora vodi za pie. Fluoridi natrija ili kalija se u minimalnim koliinama dodaju vodi za pie radi spreavanja karijesa zuba ili se koriste u preventivnoj terapiji u obliku tableta. F se koristi za sintezu organskih preparata fluora koji se upotrebljavaju kao insekticidi i fungicidi. KF ili NaF upotrebljavaju se u medicini kao sredstvo za spreavanje koagulacije krvi prilikom laboratorijskih analiza. (Ca2+ koji je neophodan u sistemu koagulacije krvi vezuje se sa F u nerastvorljivi CaF2). fluoridi K se koriste kao konzervansi jer spreavaju raspadanje glukoze pod uticajem fermenata.

Glavni spojevi F dobivaju se od fluorovodika, HF. Za dobivanje HF koristi se reakcija izmeu kalcij fluorida i sulfatne stepen oksidacije 1: kiseline: CaF2(s) + H+ + HSO4- CaSO4(s) + 2HF(g) ist bezvodni HF dobiva se najlake zagrijavanjem natrijeva hidrogenfluorida: NaHF2(s) NaF(s) + HF(g) Reakcija izmeu H2 i F2 ne dolazi u obzir jer je eksplozivna ak i na t= -2500C. Zbog vodikove veze izmeu molekula, HF je tenost koja kljua na + 20 0C. S vodom se mijea u svim omjerima i prodaje kao rastvor u kome je w(HF) = 40 % -slaba kiselina koja slabo jonizira. Pare su mu vrlo otrovne, a ako rastvor padne na kou, uzrokuje gnojne rane protuotrov je MgO.

Bezvodni HF je inertan pa je prema njemu otporna veina metala i oksida metala. Meutim,u prisutnosti tragova vode reakcija se lako odvija, jer se voda stvara za vrijeme procesa:
MO(s) + 2HF MF2(s) + H2O Djelovanjem vlanog HF na silicijev dioksid i silikate oslobaa se silicijev tetrafluorid koji se izdvaja iz smjese kao gas. S obzirom da je SiO2 sastavni dio stakla, rastvor HF se ne smije ni dobivati ni uvati u staklenom posuu. Obino se dri u posudama od voska, ebonita ili parafina ili u bocama od plastine mase. SiO2(s) + 4HF SiF4(g) + 2H2O CaSiO3(s) + 6HF CaF2(s) + SiF4(g) + 3H2O Vodeni rastvor HF reaguje kiselo i naziva se fluoridnom kiselinom (fluorovodina kiselina) slaba kiselina, njene soli s vodom reaguju bazno.

Teni HF je vie ili manje asociran sa sloenijom formulom HnFn (n = 2- 6). Konstanta disocijacije ove slabe kiseline kontinuirano opada sa razrjeenjem. Pretpostavlja se da rastvor sadri, osim neioniziranih HF i njenih iona H+ i F- i ione HF2- kao anione jake kiseline, tj. bez prisustva nedisocirane H2F2; o emu govori i velika stabilnost kiselih fluorida kao to je KHF2. Prema tome, u vodenim rastvorima HF postoje dvije ravnotee:
HF H+ + FSa konstantom: i Sa konstantom [H+] [F-]/ [HF] = K1 = 710-4 dm3/mol F- + HF HF2[HF2-]/ [F-] [HF] = K2 = 4 dm3/mol

Prema ovim odnosima, fluoridni jon se vee samo sa molekulama HF (a ne sa H2O), ta vie i sa nekoliko molekula HF (stvaraju se kiseli fluoridi tipa KF.2HF (KH2F3) ili KF.3HF (KH3F4) koji se mogu shvatiti kao kompleksni spojevi s formulom K[F(HF)n] i vodikovom vezom izmeu fluoridnog jona i molekula HF.

Soli ove kiseline nazivaju se fluoridi. S obzirom da je jon F- prilino hidroliziran: F- + H2O HF + OH-, alkalni fluoridi se teko mogu dobiti neutralizacijom HF odgovarajuom bazom. Dobivaju se prevoenjem F preko odgovarajuih vrstih halogenida na t=200-4000C . Da bi se smanjila opasnost od oneienja, F se u istom temp. podruju moe provoditi preko fino usitnjenog metala; dobijaju se fluoridi V, Cr, Mo, W, osmija, iridija i urana.
-1 +2 -1 +1

Dva oksida sa kisikom: F2O i F2O2.

F2O se dobiva reakcijom elementarnog F sa razblaenim rastvorom baze:

2F2(g) + 2OH- 2F- + F2O(g) + H2O

F2O2 nastaje kad se smjesa kisika i fluora, hlaena tenim zrakom, izloi utjecaju elektrinog izbijanja: 2F2(g) + O2(g) F2O2(g)

-1 +2

HLOR
u prirodi ga nema slobodnog
zbog jako pozitivnog redoks-potencijala i velike

elektronegativnosti, javlja se iskljuivo u obliku hlorida, sa stepenom oksidacije 1.

Najvie rasprostranjen od svih h.e. (u morskoj vodi, u

zemljinoj kori vezan sa jonima Na+ (kamena sol), K+ (silvin) i Mg2+ (karnalit)

DOBIVANJE
Laboratorijski

oksidacijom hloridnog iona (iz konc. HCl) oksidacijskim sredstvima koji imaju redoks-potencijal vei od potencijala hlora (MnO2, KMnO4 itd.)
+4 0

MnO2(s) + 2Cl- + 4H+ Mn2+ + Cl2(g) + 2H2O

ili
+7 0

MnO4- + 10Cl- + 16H+ 2Mn2+ + 5Cl2(g) + 8H2O

 Industrijski
danas iskljuivo elektrolizom istog konc. rastvora NaCl, sa sumarnom jednainom: 2Na+ + 2Cl- + 2H2O Cl2(g) + H2(g) + 2Na+ + 2OHKao nus-proizvodi nastaju vodik i natrijeva luina. Kod elektrolize vodenog rastvora NaCl prisutni su jo molekule H2O i neto H+ i OH- -iona nastalih disocijacijom vode. Na katodi se mogu odvijati dvije redukcije: K: 2Na+ + 2e- 2Na+ (1) 2H2O 2H+ + 2OH2H+ + 2e- H2(g) 2H2O + 2e- H2(g)+ 2OH-

Reakcija (1) se odvija ako se kao katoda koristi iva, a reakcija (2) ako se kao katoda koristi eljezo.

I na anodi bi moglo doi do 2 reakcija oksidacije: A: 2Cl- Cl2(g) + 2e2OH- H2O + 1/2O2(g) + 2e-

Prema nainu na koji je izvedeno odvajanje dva gasa, hlora i vodika, odnosno anodnog i katodnog prostora, razlikuju se tri postupka za hloralkalnu elektrolizu:
postupak sa ivom postupak sa dijafragmom i postupak s membranom

Hloralkalna elektrolizapostupak sa membranom

Osobine hlora
zelenkastout gas, otrovan, otrog i nadraujueg mirisa. oksidira mnoge metale direktno u soli. Koristi se u proizvodnji papira i celuloze, za njihovo

bijeljenje, zatim za tetrahlormetan, monohlorbenzen, vinilhlorid i hlorirane ugljovodike. Hlorna voda predstavlja rastvor hlora u vodi, sa kojom hlor polako reaguje dajui hlorovodinu i hipohlorastu kiselinu.

stepen oksidacije 1:

Osnovni spoj je hlorovodik HCl, koji se proizvodi na tri naina(metode): 1. Sulfatni postupak sastoji se od dvije endotermne reakcije: NaCl(s) + H+ + HSO4- NaHSO4(s) + HCl(g) NaCl(s) + NaHSO4(s) Na2SO4(s) + HCl(g) 2. Direktna sinteza elementarnog hlora i vodika
0 150 C

H2(g) + Cl2(g) 2HCl(g) Koristi se hlor dobijen elektrolizom NaCl i vodik dobijen hloralkalnom elektrolizom ili katalitikom oksidacijom gasovitih zasienih ugljikovodika s vodenom parom: CH4(g) + H2O(g) CO(g) + 3H2(g) odnosno CH4(g) + 2H2O(g) CO2(g) + 4H2(g)

3. Regeneracija otpadnog HCl dobivenog hloriranjem organskih spojeva tj. hloriranjem metana i benzena

CH4(g) + Cl2 (g) CH3Cl (g) + HCl(g) CH3Cl (g) + Cl2 (g) CH2Cl 2(g) + HCl(g) CH2Cl 2(g) + Cl2 (g) CHCl 3(g) + HCl(g) CHCl 3(g) + Cl2 (g) CCl 4(g) + HCl(g) C6H6(g) + Cl2 (g) C6H5Cl (g) + HCl(g)

4. termikim raspadom (pirolizom) nekih organskih molekula npr. 1,2-dihloretana: ClCH2CH2Cl (g) CH2 = CHCl (g) + HCl(g) Vinilhlorid ili 1,1,2,2-tetrahloretana: Cl2CHCHCl 2(g) CCl2 = CHCl (g) + HCl(g) Trihloretilen
HCl se dobro rastvara u vodi uz oslobaanje velike koliine toplote:

HCl(g) H+(aq) + Cl-(aq)

rH = -74,9 kJ/mol

Vodeni rastvor hlorovodika hlorovodina, hloridna (solna) kiselina. Proizvodi se u tornjevima od grafita, spaljivanjem Cl2 i H2 i apsorpcijom nastalog hlorovodika u vodi tzv. apsorpcija u padajuem filmu; dobije se koncentrovana HCl, 34-36%. HCl je jaka kiselina, rastvaranjem metala pravi soli hloride rastvorljive u vodi (slabo je rastvorljiv PbCl2 i TlCl, a nerastvorljiv AgCl, Hg2Cl2 i CuCl2).

 HCl kiselina se koristi kao rastvara, sredstvo za

nagrizanje metala, ienje metalnih povrina, za dobivanje hlorida raznih metala, jedan od najznaajnijih hemijskih reagenasa. nalazi se u eludanom soku sa masenim udjelom 0,3%, kod zdravih osoba. Prisustvo ove kiseline u eludanom soku aktivira ferment pepsin koji uestuje u varenju hrane. Kod pomanjkanja kiseline u elucu, hipoaciditeta, daje se razblaen rastvor HCl ili u obliku nekih preparata koji u elucu oslobaaju HCl. Koncentrovana HCl kiselina nagriza sluzokou i prouzrokuje promjene na tkivu. Antidoti kod trovanja hloridnom kiselinom su: mlijeko, rastvor sapuna i MgO.

stepen oksidacije +1:

Hipohloritna kiselina (hipohlorasta) HOCl, i njene soli hipohloriti.
- HOCl se dobiva rastvaranjem hlora u vodi (disproporcionoranje hlora u vodi): Cl2(g) + H2O
0

H+

Cl-

+1

+ HClO

K~ 310-4 mol2/dm6

- HOCl je slaba kiselina s konstantom disocijacije: HClO H+ + ClOK~ 3,210-8 mol/dm3

- Poznata je samo u vodenim rastvorima u kojima se razlae uz otputanje vodika: 2HClO 2H+ + 2Cl- + O2(g) - HClO je vrlo jako oksidaciono sredstvo sa redoks-potencijalom: 2HClO + 2 H+ +2e- Cl2(g) + 2H2O E0 = +1,63 V

odnosno, budui da je i hlor oksidacijsko sredstvo, redukcija moe ii do hlorida: HClO + H+ +2e- Cl- + H2O E0 = +1,49 V HClO je jae oksidacijsko sredstvo od Cl2 pa ak i od MnO4-.

Hipohloriti: mogu se dobiti neutralizacijom HClO, industrijski disproporcioniranjem Cl2 u baznim rastvorima: Cl2(g) + 2OH- Cl- + ClO- + H2O Prilino su stabilni u baznom rastvoru, ali je ClO-- ion opet jako oksidaciono sredstvo ali slabije od HClO: ClO- + H+ + 2e- Cl- +2OHE0 = +0,94 V

Najvaniji su natrijev hipohlorit, NaClO -upotrebljava se za bijeljenje- i. kalcijev hipohlorit (hlorni kre) Ca(OCl)2 dobro dezinfekcijsko sredstvo, koristi se za ispiranje gnojnih rana. U obliku masti upotrebljava se kod ozeblina.

Dodavanjem HCl kiseline rastvoru hipohlorita oslobaa se elementarni hlor ClO- + Cl- + 2H+ Cl2(g) + H2O
Reakcija se odvija u dva stepena:

ClO- + H+ HClO ( iz hipohlorita se oslobaa hipohloritna kiselina) II) HClO + Cl- 2H+ Cl2(g) + H2O (hipohloritna kis. oksidira hloridni ion) I)
Oksidi:

Hlor(I) oksid ili dihlor oksid, Cl2O koji se dobija prijelazom hlora iznad istaloenog HgO: 2HgO(s) + Cl2(g) HgO HgCl2(s) + Cl2O

 Hloritna kiselina (hlorasta), HClO2

+3

stepen oksidacije +3 : je izuzetno nestabilna, raspada se:

3 HClO2 3H+ + 2ClO3 + Cl5 HClO2 4ClO2(g) + H+ + Cl- +2H2O
HClO2
+3 2 +5 -1

H+

Cl-

-1

+ 2O2(g)

Hloriti, soli hloritne kiseline u vodenim rastvorima dovoljno

stabilni. Natrijev hlorit se dobija redukcijom hlor dioksida u alkalnoj sredini pomou vodikovog peroksida: ClO2(g) + HO2- + OH- 2ClO2- + O2(g) + H2O

 koristi se kao sredstvo za bijeljenje zato to djeluje

oksidacijski u kiseloj sredini pri emu nastaje hloritna kiselina: ClO2- + H+ HClO2 Koja je vrlo jako oksidaciono sredstvo: HClO2 + 3H+ + 4e- Cl- + 2H2O E0 = +1,57 V

U baznoj sredini hloritni ion je slabije oksidaciono sredstvo: ClO2- + 2H2O + 4e- Cl- + 4 OHE0 = +0,77 V

 Oksid:

stepen oksidacije +4 :

Hlor dioksid ili hlor(IV) oksid, ClO2 je naranasti gas neugodna mirisa, vrlo eksplozivan, lako se eksplozivno raspada na hlor i kisik (pod utjecajem poveane temperature, svjetlosti ili dodira sa organskim supstancama): 2ClO2(g) Cl2(g) + 2O2(g) rH = - 222 kJ/mol

Zbog opasnosti od eksplozije, ClO2 se ne moe skladititi ni prenositi sam, nego se razrijedi nekim inertnim gasom da se stabilizira. Dobiva se redukcijom hloratne kiseline, odnosno kiselih rastvora hlorata sa SO2: 2ClO3- + SO2(g) + H+ 2ClO2(g) + HSO4-

 Koristi se za bijeljenje celuloze i papira a da pri tome

ne utie na druge osobine bijeljenog materijala. Postupak kojim se ClO2 redukuje na natrijev hlorit, natrijev hlorit se transportuje bez opasnosti, zatim se na mjestu potronje dobije opet ClO2 oksidacijom hlorom ili natrijevim hipohloritom: 2ClO2- + Cl2(g) + H+ 2Cl- + 2ClO2(g) 2ClO2- + ClO- + H2O Cl- + 2OH- + 2ClO2(g)

 Hloratna (hlorna kiselina), HClO3 i njene soli, hlorati (ind. Se

proizvode). oksidacije +5 : samo u vodenim rastvorima do stepen Hloratna kiselina: poznata masenog udjela od 30%, dobiva se reakcijom izmeu barij hlorata i sulfatne kiseline u stehiometrijskom odnosu: Ba2+ + 2ClO3- + H+ + HSO4- BaSO4(g) + 2H+ + 2ClO3-

Pri masenom udjelu hloratne kiseline od 40%, kiselina se poinje disproporcionirati: 4H+ + 4ClO3- 4ClO2(g) + O2 + 2H2O koja je praena eksplozijom, a nastali hlor dioksid opet dalje eksplodira. jaka kiselina i jako oksidaciono sredstvo .. .. .. O .. Cl O ..: :O ..:

Hlorati dobivaju se hloriranjem, odnosno slabim zakiseljavanjem ili zagrijavanjem rastvora hipohlorita, nastaje hipohloritna kiselina koja oksidira vlastitu sol do hlorata:
+1 +1 +5

2HClO + ClO- ClO3- + 2H+ +

-1 2Cl-

Oslobaanjem H+ iona proces se dalje odvija sam od sebe. Zagrijavanjem se pojaava proces hidrolize hipohlorit iona: ClO- + H2O HClO- + OHpa nastala hipohloritna kiselina opet oksidira hipohlorit u hlorat.

 industrijski se dobivaju elektrolizom vrueg vodenog

rastvora NaCl; katode su eljezni limovi, anode od grafita ili metala otpornog na hlor, vruu kiselu sredinu i rastvore hlorata ( tzv. dimenzijski stabilne anode). Anodni i katodni prostor nisu odvojeni, pa anodno osloboen hlor reaguje s prisutnim OH- ionima stvarajui hipohlorit koji u zagrijanom vodenom rastvoru polako prelazi u hlorat. Na katodi se oslobaa H2 koji mijeanjem rastvora pomae kontakt Cl2 sa OH- ionima: (A: 2Cl- Cl2) (K: 2H2O H2 + 2OH-) Proces se sumarno moe prikazati: 3Cl2(g) + 6OH- 3ClO- + 3Cl- + 3H2O 3ClO- ClO3- + 2Cl, 3Cl2(g) + 6OH- ClO3- + 5Cl- + 3H2O.

Ako se kao sirovina koristi NaCl, hlaenjem ili isparavanjem elektroliziranog rastvora iskristalizira Na hlorat, NaClO3.Ako se rastvoru Na-hlorata doda KCl dobije se kalij hlorat, KClO3 koji iskristalizira jer je najmanje rastvorljiva so. u kiseloj sredini hlorati su jaka oksidaciona sredstva:
2ClO3- + 12H+ + 10e- Cl2(g) + 6H2O E0 = +1,48 V jer je i nastali hlor takoer oksidacijsko sredstvo: ClO3- + 6H+ + 6e- Cl- + 3 H2O E0 = +1,42 V

Zbog tako jakog oksidacionog djelovanja i vodeni rastvori hlorata i vrsti hlorati su vrlo opasne supstance. Pri dodiru sa organskim materijalima ili redukujuim sredstvima mogu uzrokovati eksploziju. uvaju se u hladnim i suhim prostorijama. Najvaniji je Na hlorat, koristi se za proizvodnju hlor dioksida i perhlorata, za unitavanje korova, u pirotehnici.

Perhloratna (perhlorna) kiselina, HClO4 njene soli perhlorati stepen oksidacije +7 : i hlor(VII) oksid Cl2O7.

Perhlorati: Laboratorijsko dobivanje: a) reakcijom konc. H2SO4 i hlorata pri emu nastaje perhlorat, hlorid i hlor(IV) oksid b) termikim disproporcioniranjem KClO3 koji se razlae na dva naina: 4KClO3(s) 3KClO4(s) + KCl(s) 2KClO3(s) 2KCl(s) + 3O2(g) (u prisustvu katalizatora, MnO2) hemijskom oksidacijom hlorata pomou ozona ili peroksosulfata: ClO3- + O3(g) ClO4- + O2(g), Odnosno

.. O .. Cl :O ..:

.. :O:

.. O ..:

ClO3- + S2O82- + H2O ClO4- + 2SO42- + 2H+

Industrijsko dobivanje: Anodnom oksidacijom hlorata: ClO3- + H2O ClO4- + 2H+ + 2ePerhlorna kiselina: Industrijski se dobiva djelovanjem konc. HCl na bezvodni NaClO4: NaClO4 + HCl HClO4 + NaCl Obino se proizvodi 70-72% (mas.) HClO4 ; -dehidratacijom s oleumom dobiva se bezvodna HClO4 (talita 1000C, vrelita +1000C, jako oks. sredstvo, eksplozivno reaguje s mnogim org. supstancama). Hidratizirana HClO4 H2O (monohidrat) moe se zagrijavati do vrenja (500 C) a da ne eksplodira, kristali sadre H3O+ i ClO4- ione.

U vodenim rastvorima je potpuno jonizirana i najjaa od svih anorganskih kiselina. Zbog toga je perhloratni ion najslabija baza, izvanredno stabilan pa u vodenim rastvorima ne pokazuje oksidacijske osobine; zapravo je potencijalno dobro osidaciono sredstvo ali je redukcija perhlorata tako spora da se ne moe ni primijetiti: 2ClO4- + 16H+ + 14e- Cl2(g) + 8H2O E0 = +1,39 V

Amonijev perhlorat, NH4ClO4, dobiva se dodavanjem NH4Cl rastvoru Na-perhlorata. NH4Cl + NaClO4 NH4ClO4 + (Na+ + Cl-) Koristi se za raketna goriva u sastavu 75% NH4ClO4 , 20% goriva i 5% aditiva.

Pri zagrijavanju se ponaa na tri naina:

200-250 C 0

1. 2.

4NH4ClO4(s) 2Cl2(g) + 8H2O(g) +2N2O(g) + 3O2(g)

0 350-400 C

2NH4ClO4(s) Cl2(g) + 4H2O(g) + 2NO(g) + O2(g)

0 pri niskom pritisku, 450 C

3.

a) 2NH4ClO4(s) Cl2(g) + 4H2O(g) + 2NO(g) + O2(g)

0 pri visokom pritisku, 450 C

b) 4NH4ClO4(s) 4HCl(g) + 6H2O(g) + 2N2 + 5O2(g)

BROM
u prirodi se nalazi iskljuivo u spojevima sa stepenom

oksidacije -1, ne nalazi se slobodan, ima ga tamo gdje ima i spojeva hlora u obliku bromida maseni udio u moru 0,007%, zbog veeg redoks-potencijala hlor lako oksidira bromide (osnovna reakcija za ind. i lab. dobivanje broma): 2Br- + Cl2(g) Br2 + 2Cl osloboeni brom se uklanja pomou jake struje zraka, uvodi se u zagrijani rastvor baze ili karbonata, gdje se disproporcionira na bromid i bromat: 3Br2 + 6OH- BrO3- + 5Br- + 3H2O

Zakiseljavanjem tog rastvora izluuje se brom: BrO3- + 5Br- + 6H+ 3Br2 + 3H2O

 na obinoj temp. Br je tenost tamnosmee boje i

neugodnog mirisa; opasan, napada kou.

koristi se u farmaceutskoj i organskoj sintetskoj

industriji, u obliku AgBr za izradu fotografskih emulzija, za proizvodnju dibrometana (C2H4Br2) koji se dodaje benzinu koji sadri olovov tetraetil, (C2H5)4Pb radi spreavanja nagomilavanja naslaga olova u cilindru.

Bromovodik, HBr: dobija se djelovanjem fosfatne kiseline na bromide:

stepen oksidacije 1:

3KBr(s) + H3PO4 K3PO4 + 3HBr(g) direktnim spajanjem elemenata: Br2(g) + H2(g) 2HBr(g) rH = - 96 kJ/mol Iako je reakcija egzotermna, potrebno je malo zagrijavanje zbog tromosti vodika laboratorijski se dobiva reakcijim broma sa fosforom (crvenim) i protolizom nastalog fosfor(III) bromida: 2P(s) + 3Br2 2PBr3 PBr3 + 3H2O H2PHO3 + 3HBr(g)

 Vodonikov

bromid (bromovodik), HBr- bezbojan, zaguljiv i otrovan gas prodorna mirisa. lako se rastvara u vodi, vodeni rastvor reaguje kiselo dajui bromidnu kiselinu (bromovodinu), koja se moe oksidirati s kisikom iz zraka pod utjecajem svjetlosti: 4HBr + O2(g) 2Br2 + 2H2O
uva se u smeim bocama soli bromidi, lako rastvorljivi u vodi, (osim AgBr, HgBr,

HgBr2 i PbBr2). Soli bromidne kiseline, kalijev bromid, KBr, natrijev bromid, NaBr i amonijev bromid, NH4Br se koriste u farmaciji za pripravljanje sredstava za umirenje (sedativa).

Spojevi u baznim rastvorima brom sestepenom disproporcionira na bromid i broma s pozitivnim oksidacije:

hipobromit ion:

Br2 + 2OH- BrO- + Br- + H2O hipobromitna (hipobromasta) kiselina, HBrO, manje stabilna od HClO, vrlo jako oksidacijsko sredstvo, samo malo slabije od HClO (hipohloritne): 2HBrO + H+ +2e- Br2 + 3 H2O E0 = + 1,44V

hipobromiti, manje stabilni od hipohlorita, u baznoj sredini

oksidacijska sredstva ali sa slabijim djelovanjem: BrO- + H2O +2e- Br- + 2OHE0 = + 0,76 V

Zagrijavanjem se lako i brzo oksidiraju u bromate: 3BrO- BrO3- + 2Br Isparavanjem nastale smjese bromida i bromata do suha i zagrijavanjem sa ugljenom, bromati se redukuju u bromide (metoda za dobivanje alkalnih bromida): 2KBrO3(s) + 3C(s) 2KBr(s) + 3CO2 Bromatna (bromna) kiselina, HBrO3, stepena oksidacije +5, ne moe se dobiti u istom stanju jer

eksplodira pri pokuaju uparavanja. Dobiva se djelovanjem razrijeene H2SO4 na barij-bromat:

Ba(BrO3)2 + H+ + HSO4- BaSO4(s) + 2H+ + 2BrO3-

 Bromatna kiselina i njene soli, bromati su jaka oksidac. sredstva u kiseloj sredini:

2BrO3- + 12H+ + 10e- Br2 + 6H2O

E0 = + 1,52 V

bromati se u kiseloj sredini mogu redukovati i do bromida:

.. .. .. O .. Br O ..: :O ..:

2BrO3- + 6H+ + 6e- Br- + 3H2O

E0 = + 1,44 V

u baznoj sredini djeluju takoer oksidacijski:

BrO3- + 3H2O + 6e- Br- + 6OH-

E0 = + 0,61 V

soli KBrO3 i NaBrO3 su jaka oksid. sredstva

 oksidi: brom(I) oksid ili dibrom oksid, Br2O i brom(IV) oksid ili brom dioksid, BrO2 su nestabilni perbromati se dobivaju oksidacijom jako bazog rastvora bromata fluorom:

(BrO3-

OH , F

BrO4-)

dobro oksidacijsko sredstvo pri povienoj temperaturi: BrO4- + 2H+ + 2e- BrO3- + H2O E0 = + 1,76 V

JOD
jedini halogeni element kojeg ima u prirodi u spojevima sa

+ i sa - stepenom oksidacije, ali je najmanje rasprostranjen (u morskoj vodi i naslagama soli) Natrijev jodat (NaIO3) je pratilac natrij nitrata u ilskoj alitri, elementarni iod se dobija a) redukcijom jodata s odreenom koliinom hidrogensulfita: 2IO3- + 5HSO3- + 2H+ I2(s) + 5HSO4- + H2O Viak HSO3- bi izlueni jod redukovao u jodid jon: I2(s) + HSO3- + H2O 2I- + HSO4- + 2H+ b) oksidacijom jodida s hlorom: 2I- + Cl2(g) 2Cl- + I2(s)
+5 +4 0 +6

 pri sobnoj temperaturi, jod je u vrstom stanju, crnih kristala, atomi su meusobno vezani kovalentnim vezama, zagrijavanjem lako sublimira prelazei u ljubiaste pare; rastvara se u organskim rastvaraima (hloroform, CCl4, CS2) pri emu nastaju ljubiasti rastvori to znai da su prisutne nepromijenjene molekule I2; u vodi je slabo rastvorljiv pri emu nastaje smei rastvor to je posljedica polarizacije molekula joda (isto je i u alkoholu i drugim rastvaraima sa dipolnim momentom), rastvorljivost u vodi se povea u prisustvu jodidnog jona zbog stvaranja trijodidnog jona: I- + I2(s) I3-

pri emu se mijenja boja iz smee u tamnocrvenu.

 Jod sa rastvorom kroba daje adicioni spoj tamno

modre boje, osnova za odreivanje oksidacijskih sredstava pomou smjese KI i kroba pri emu se jodidni jon oksidira u jod koji sa prisutnim krobom daje plavu boju. Jod se koristi u sintetskoj organskoj i farmaceutskoj industriji, kao antiseptik, kao dodatak kuhinjskoj soli. Jod se uva u staklenim sudovima, sa zapuaem od stakla. Razara gumene i plutane zapuae. uva se na hladnom mjestu i odvojeno od drugih lijekova jer pare koje izlaze mogu da reaguju. Jodne pare djeluju kodljivo, izazivaju jodne kijavice, razaraju dijelove aparatura i emajlirane posude.

 Alkoholni rastvor joda je antiseptiko sredstvo

poznato kao jodna tinktura (solutio jodi spirituosa) (5% I2 + 4% KI + etanol). Jod se nalazi u nekim mineralnim vodama u obliku jodida. Moe se dobiti spaljivanjem morskih algi i ekstrakcijom iz pepela ili iz petrol-vode adsorpcijom na aktivni ugalj i ekstrakcijom. Sadre ga neka tla, iz kojih ga biljke usvajaju korijenom. Ako ga tlo ne sadri dovoljno, nema ga u dovoljnim koliinama ni u biljkama. Zbog toga postojale su itave regije u kojima je stanovnitvo patilo od nedostatka joda (endemska guavost).

 U ovjeijem organizmu joda ima u tiroksinu,

hormonu titne lijezde. Nedostatak joda dovodi do guavosti i kretenizma. On je odgovoran za brzinu primarnog metabolizma. Djeca i odrasli koji pate od ovog nedostatka, su spori i teko napreduju. Danas problem ne postoji, jer se jodid dodaje u hranu. Kalij jodid, KI, se kao topiva, pogodna sol dodaje kuhinjskoj soli, to se na pakovanju obino naznai: jodirana so. Najznaajniji prirodni izvor jodida je morska voda, odnosno hrana iz mora. Meutim suvie unesenog joda takoer moe uveati tiroidu. Jod je otrov i maksimalno dozvoljena koncentracija jodida u krvi je samo nekoliko puta via od one neophodne.

Jodovodik HI: 1: stepen oksidacije

dobivanje:

1. djelovanjem neke neoksidirajue kiseline (fosfatne): 3KI + H3PO4 3HI(g) + K3PO4 3. protolizom fosfor(III) jodida (jer je direktno spajanje elemenata teko zbog reverzibilnosti reakcije): 2P(s) + 3I2(s) 2PI3 2PI3 + 3H2O 3HI(g) + H2PHO3

 Jodidna kiselina (jodovodina), vodeni rastvor HI je jaka

kiselina, najjaa od svih halogenidnih kiselina, mora se uvati u tamnim bocama da ne doe do oksidacije HI s O2 pod utjecajem svjetlosti; hr O2 2O2I- 1/2I2 2I- + O2 I2 + 2O2eventualno izlueni jod se uklanja dodatkom strugotina bakra: 2Cu(s) + I2(s) Cu2I2(s)

Alkalijski jodidi dobivaju se redukcijom smjese jodida i jodata

s ugljikom: 2KIO3(s) + 3C(s) 2KI(s) + 3CO2(g)

jodidi se koriste u terapiji arterioskleroze

Disproporcioniranjem joda u baznim rastvorima nastaju Spojevi joda s- pozitivnim stepenom oksidacije: hipojodit, IO i jodid-jon: I2(s) + 2OH- IO- + I- + H2O

stepen oksidacije +1: +1 Hipojoditna kiselina (hipojodasta), HIO je slabija od hipohloritne i hipobromitne kis. Hipojoditni jon je vrlo jaka baza, hidroliza tog jona je tako jaka da i u hladnom rastvoru stvara dovoljno HIO koja IO- oksidira u jodat IO3-.

stepen oksidacije +5:

Jodati, IO3- dobivaju se disproporcioniranjem joda u toplim

rastvorima baze, nastali hipojodit se brzo dalje oksidira u jodat: 3IO- IO3- + 2IJodati su u kiseloj sredini slabija oksidacijska sredstva nego hlorati i bromati: 2IO3- + 12H+ + 10e- I2 + 6H2O E0 = + 1,2 V jer je i nastali jod takoer oksidacijsko sredstvo: IO3- + 6H+ + 6e- I2 + 3H2O E0 = + 1,085 V .. .. ..
H O .. I :O .. :

O ..:

Jodatna kiselina (jodna), HIO3 , stabilna, moe se dobiti u

istom stanju kao amorfna bijela supstanca. Zagrijavanjem gubi vodu i prelazi u jod(V) oksid I2O5: 2HIO3(s) I2O5 + H2O HIO3 je vrlo rastvorljiva u vodi; u razblaenim rastvorima je jonizirana a u koncentrovanim polimerizira i daje kisele jodate KIO3.HIO3 ili KIO3.2HIO3.

 Perjodati se dobijaju od dvije perjodatne kiseline

stepen oksidacije +7: (perjodne)

H5IO6 - ortoperjodatna HIO4 - metaperjodatna
.. H O .. .. :O: I :O .. : .. O ..:

Ravnotea izmeu ta dva oblika perjodata odreena je reakcijom hidratacije: HIO4 + 2H2O H5IO6 Zagrijavanjem ortoperjodatne kiseline nastaje metaoblik, H5IO6 .

MEUSOBNI SPOJEVI HALOGENIH ELEMENATA

Elementi 17. grupe mogu meusobno da stvaraju

spojeve opeg tipa ABn, gdje je n= 1, 3, 5 ili 7 sa max. dva razliita halogena vezana kovalentnom vezom. AB (n=1): ICl jod hlorid AB3 (n=3): ClF3, BrF3, ICl3 AB5 (n=5): BrF5 AB7 (n=7): IF7
IF7 predstavlja uope jedini spoj sa sedam kovalentnih

veza izmeu razliitih elemenata u itavoj hemiji.