Miel Fuko: Rei i slike Molim da mi se oprosti manjak strunosti. Nisam istoriar umetnosti.

Od Panofskog, sve do pre mesec dana, nisam nita itao. Istovremeno su izdata dva prevoda: uveni Ikonoloki eseji, koji su izali jo pre itavih trideset godina (i koji predstavljaju pet studija o Renesansi, kojima prethodi i koje proima jedna bitna refleksija o metodi; Bernar Tisedr ih je predstavio u francuskom izdanju), i dve studije o gotici Srednjeg veka, koje je okupio i komentarisao Pjer Burdije. Nakon toliko duge pauze, ova istovremenost iznenauje. Nemam puno mesta da bih ovde govorio o tome kolika je prednost to to su strunjaci uspeli da iznesu publikaciju za koju je toliko dugo postojala elja da se izda. Kao panofskijevski novajlija, i svakako entuzijasta, ispriau sudbinu gospodara kroz rei gospodara, a kazau da e ova prednost zaista biti velika: ovi prevodi e kod nas promeniti udaljenu i stranu ikonologiju u habitus; za uenike istorije, ovi e pojmovi i metode prestati da budu ono to bi trebalo da se naui i postae deo onoga to vidimo, to itamo, to reavamo, to znamo. Ali, neu nagaati. Hou samo da kaem da je ono to sam nanovo traio u ovim tekstovima, za druge ve klasika: izmetanje koje nas poziva i koje, nadam se, nas stavlja u opasnost da se dezorijentiemo. Prvi primer: analiza odnosa izmeu diskursa i onoga vidljivog. Ubeeni smo, tanije, znamo da sve govori u kulturi: strukture jezika daju svoju formu poretku stvari. Druga varijanta (izuzetno plodna, kae se) ovog postulata suvereniteta diskursa je da on ve pretpostavlja klasinu ikonografiju. Za Emila Mala, plastine forme su tekstovi urezani u kamen, u linije ili u boje; analizirati jedan ator, jedno osvetljenje, znailo je manifestovati ono to se htelo rei: obnoviti govor tamo gde je on, strogo govorei, bio odrezan od svojih rei. Panofski ukida privilegiju diskursa. Ne radi osvete autonomije plastinog univerzuma, ve radi opisivanja sloenosti njihovih odnosa: raskrsnica, izomorfizama, transformacija, izraza, ukratko, svega to vezuje ono vidljivo i ono iskazivo, to odlikuje jednu kulturu u nekom trenutku njene istorije. Kadkad, elementi diskursa se odravaju kao teme kroz tekstove, prepisivane rukopise, prevedena dela, komentare, imitacije; ali se otelovljuju kroz plastine motive koji opstaju kroz promene (na osnovu istih tekstova Ovida, silovanje Evrope pliva u minijaturi XIV veka, a kod Direra je ona nasilno oteta). kadkad, plastina forma se zaustavlja, ali prihvata sukcesiju razliitih tema (naga ena koja predstavlja Porok Srednjeg veka postaje izmenjena Ljubav, te stoga ista, istinita i sveta, u XVI veku). Diskurs i forma se kreu jedno u odnosu na drugo. Ali oni nisu nezavisne take: kada Poroaj ne predstavlja ena u trudovima, ve kleea Devica, to je naglaena tematizacija ive Majke Boje, ali takoe i zamena trougaone i vertikalne eme jednom kockastom organizacijom. U krajnjem, dolazimo do toga da bi diskurs i plastika trebalo da se oboje potine jedno drugom, od jedinstvenog pokreta zasebno, ka jedinstvenom ureenju zajedno. Sholastiki diskurs od XII veka prekida dug i neprekidan tok dokaza i diskusija: sume su iskazivale svoju logiku arhitekturu, u pisanju pogotovo koliko i u miljenju: deobe na paragrafe, potinjavanje vidljivog delovima, homogenost elemenata istog nivoa; dakle, vidljivost celine argumenta. U istoj epohi, iljak ini vidljivim nervaturu zgrade; veliki izvorni kontinuitet zamenjuje se zatvorenou ; ak se ista struktura daje svim onim elementima koji bi trebalo da funkcioniu istovetno. Tamo i tada, jedan te isti princip manifestacije. Diskurs nije stoga interpretativna osnova zajednice svih fenomena jedne kulture. Uiniti da se jedna forma pojavi to nije vid menjanja govora stvari (suptilnijeg ili naivnijeg, kako god se hoe). Sve ono to ljudi rade nije, u krajnjem sluaju, mrmljanje koje se moe deifrovati. Diskurs i figura imaju svaki svoj nain bivanja; ali oni odravaju sloene i zamrene odnose. Njihovo reciprono funkcionisanje je ono to bi se trebalo opisati. Drugi primer: analiza reprezentativne funkcije slikarstva u Ikonolokim esejima. Do kraja XX veka, okcidentalno slikarstvo je predstavljalo: putem formalnog ureenja, tabela je uvek imala odnos prema nekom odreenom predmetu. Beskrajno ponavljani problem kako se ovo moe znati,

u toj formi i u tom smislu, odreuje sutinu jednog dela. Sam Panofski, na mesto ove jednostavne suprotnosti stavlja sloenu analizu reprezentativne funkcije koja, uz razliite vrednosti, ide irom svih formalnih slojeva tabele. Ono to predstavlja tabelu XVI veka, prisutno je u njoj prema etiri modusa. Linije i boje figuriraju ljudske predmete, ivotinje, stvari, bogove -, ali uvek prema formalnim pravilima jednog stila. U tabele jedne epohe su ulebljeni rituali koji omoguavaju znanje o tome da li se ima posla sa ovekom ili sa anelom, a prividom ili sa stvarnou; oni takoe upuuju na ekspresivne vrednosti bes nekog lica, melanholija jedne ume -, ali prema formalnim pravilima jedne konvencije (strasti kod Le Bruna nemaju iste karakteristike kao kod Direra); linosti, scene, mimike i gesti sa svoje strane otelovljuju teme, epizode, pojmove (pad Vulkana, prva doba sveta, nesigurnosti Ljubavi), ali prema pravilima jedne tipologije (od XVI veka, ma dri Judit, a ne Salome); napokon, ove teme pruaju mesto (u strogom smislu te rei) jednoj senzibilnosti, jednom sistemu vrednosti, ali prema pravilima jednog vida kulturalne simptomatologije. Reprezentacija nije spoljanja niti ravnoduna prema formi. Ona je povezana s njom preko funkcionisanja koje moemo opisati, ali pod uslovom da se time razlikuju njihovi nivoi i da se za svakog od njih precizira modus analize koji im omoguava da budu specifini. Dakle, delo se pojavljuje kroz svoje artikulisano jedinstvo. Refleksija o formama, iji znaaj danas znamo, je, pre svega, istorija umetnosti zahvaljujui kojoj se i razvila od XIX veka. Jo od pre dobrih etrdesetak godina, ona je emigrirala u oblasti jezika i lingvistikih struktura. Ali viestruki i teko reivi problemi se javljaju onog istog trenutka kada elimo da opiemo granice jezika ili da se bavimo stvarnim govorom. Moda e delo Panofskog prevazii to kao indikaciju, moda kao model: nama ostaje da analiziramo ne vie samo elemente i zakone njihovih kombinacija, ve reciprono funkcionisanje sistema u stvarnosti jedne kulture. Original: Les mots et les images, Le Nouvel Observateur, no 154, 25 octobre 1967, pp 49-50. (Sur E. Panofsky, fusais diconologie, Paris, Gallimard, 1967, et Architecture gothique et Pense scolastique, Paris, d. de Minuit, 1967.) Izvornik: Dits et ecrits 1, p. 620. 623. Preveo sa francuskog: Aleksandar Matkovi