Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
3Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Tajna dobrovoljačke ulice-feljton Pravde

Tajna dobrovoljačke ulice-feljton Pravde

Ratings: (0)|Views: 44 |Likes:
Published by Miodrag Ječmenić

More info:

Published by: Miodrag Ječmenić on May 06, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/19/2013

pdf

text

original

 
Тајна добровољачке улице (1): Савет фоторепортера Рудолфа Посе
 
Пише: Миладин Петровић
 
Никада нисам веровао сновима и сновиђењима. Од детињства ми се урезало у памћењемишљење једног од светих стараца – 
 
да је човек који покушава да тумачи снове исти као и онај што покушава да ухвати своју сенку. Сећајући се
 
тих речи, чини ми се, увек сам лако од себе одгонио сваку тескобу и зебњу иза звану сновима. Али средином 1991. године, на почетку последњег рата, један сан ме је прилично оптеретио и дуго ме је прогањао. Колега из редакције листа Народна армија, фоторепортер Рудолф Поса, приликом једног службеног путовања у Босну испричао ми је како ме је ружно сањао и другарски ми саветовао да не идем у кризна подручја. Дуго није хтеода ми открије све детаље сна, али моја претерана радозналост, тврдоглавост и маловерје,
 
принудили су га да попусти. Испричао ми је да ме је сањаоголог до паса и да једностав но не воли да сања такве снове; особа коју је претходно на сличан начин сањао касније је настрадала!
 
У прво време нисам придавао скоро никакав значај Рудијевом сну. Али
 
како су дани пролазили, путујући од једног до другог кризног жаришта, тајсан ми је све чешће долазио пред очи. Пратио ме је у свакој опасности, најчешће ноћу, кад су ми се застрашујуће слике са ратишта враћале усећање.
 
Врх ножа држао је на мом стомаку и
 
гледао ме у очи
 
А кад су ме, 19. јула 1991. заједно двојицом сниматеља Застава филма и једним официром из Генералштаба, у селу Брест код Петриње, заробилиприпадници хрватског Збора народне гарде, у једном тренутку, сетивши се тог глупог сна, помислио сам: Готово је!” Тада су нас хрватскимуповци такорећи отели од припадника Збора народне гарде и спасили од скоро сигурне смрти. Довели су нас у подрум полицијске станице у
 
Петрињи, где су сваког часа упадали наоружани цивили. Чули су да у станици има заробљеника, па су свраћали да над нама истерају своју правду.Један од њих, претећи ми бајонетом, питао ме је: Јеси ли ти онај што је писао у Народној армији како дјевојке бацају цвије ће на тенкове!?‟„ Казаосам му да нисам, а он је викао: Како вас није срамота! Свуда се гине, а ви пишете како дјевојке бацају цвијеће на тенкове! Какво цвијеће! Какведјевојке! Дебили једни!!!” Врх ножа држао је на мом стомаку и гледао ме у очи. Тада сам се поново сетио Рудијевог сна. Био сам свестан својенемоћи. Помислио сам
 
да је дошао крај! Вера ме је била скоро напустила, али нешто ми је говорило да у тој немоћи постоји нека сила која нећедозволити оно најгоре. На неки посебан начин осећао сам кривицу и стид. Није у реду да мој лист, на крају 20. века, пише као у времеИнформбироа. Какво цвеће на тенкове? Какве соцреалистичке романсе усред рата? Тај младић ми је заиста одржао лекцију из новинарства. Видеосам да се двоуми: да ли да повуче још један потез или да одустане? Мој живот је у том тренутку зависио од његове одлуке. Одједном се тргао и без речи изашао из подрума. Као да га је водила нека невидљива рука. А кад сам се вратио у редакцију сазнао сам да је један новинар заиста написаопоменути текст, који је могао да ме кошта живота.
 
Официре и војнике остављају у доњем вешу
 
Следећи пут, Рудијев сан ми је севнуо пред очима у много страшнијим околностима. Било је то 3. маја 1992. године, када сам се
 
као новинар
 
Народне армије нашао у ратном гротлу Сарајева, у паклу Добровољачке улице. У најтежим тренуцима, кад је колона нападнута, кад се пуцало сасвих страна и кад су припадници ЈНА умирали на мукама, војници Армије БиХ су нас немилосрдно тукли и черупали попут лешинара.
 
Скидали суса официра и војника маскирне униформе и остављали их у доњем вешу. А кад су са мене скинули горњи део одеће и кад сам остао го до паса,поново сам се сетио Рудијевог сна. Било је то снажно, страшно и доста неодређено осећање, можда као нека врста додира са смрћу. Чинило ми секао да сам стајао над провалијом у коју ме вуче Рудијев сан, а задржава
 
ме она мисао да не верујем сновима и сновиђењима. То је јединственоосећање, нешто много више од обичног страха, кад човек осећа да је крај свему чему се икада надао. Нешто слично осетио сам једном у основнојшколи, кад сам имао високу температуру. У том бунилу пред очима ми се појављивао лик који ми се кези и ликује што пропадам. Касније сам отоме размишљао и закључио да је то био осећај неког чудног стања у коме нема никакве наде. Али у тим страшним догађајима у Добровољачкојулици, и касније у затвору у Фису (ДТВ Партизан), чини ми се, ниједног тренутка није ме напуштао осећај да излаз постоји.
 
Тајна Добровољачке улице (2): Грмљавина у тихој сарајевској ноћи
 
Пише: Миладин Петровић
 
 
Све што сам доживео у Добровољачкој улици у Сарајеву подсећало ме и данас меподсећа на сан, али пакао у Добровољачкој улици, нажалост, био је стваран. У Команду Друге војне области у Сарајеву стигао сам 22. априла 1992.са групом београдских новинара: Светозаром Ђоновићем (Вечерње новости), Недељком Деретићем (Танјуг), Милошем Јевтовићем (Танјуг), иколегом из редакције Народне армије потпуковником Николом Остојићем. Ту вече, док нас је сада већ покојни генерал Милутин Кукањацупознавао са ситуацијом у Другој војној области, Команда је нападнута.Изненада, усред тог разговора”, како је записао Светозар Ђоновић уфељтону У паклу Сарајева“, маја 1992. године, треснуло је нешто тако страховито да су почела да пуцају стакла у генераловој
 
 радној соби.Излазећи на ходник он је узвикнуо: На положаје! Настала је трка, и, зачас, сваки прозор, сваки део зграде био је заштићен војником или официром.Почела је жестока паљба, проламала се од грмљавине мина, за нас изненађене новинаре, та до тада тиха сарајевска ноћ.
 
Кукањац командује: На положаје!
 
Прва експлозија која се онако страховито чула била је од мине упућене директно генералу Кукањцу. Пала је два метра од његовог прозора”. А како је паљба бивала све жешћа, генерал Кукањац је позвао Ејупа Ганића, који је у одсуству Алије Изетбеговића, тадашњег председника муслиманско
-
хрватског дела Председништва, командовао Армијом БиХ. Генерал је захтевао да се прекине напад на Команду, а Ганић га је уверавао да немапојма ко пуца и да је сигуран да таква наредба никоме није дата. У једном тренутку цинично је саветовао генералу да боље провери ко то пуца наКоманду, алудирајући на Србе са Пала. На такву дрскост, генерал је одговорио: Слушај, Ганићу, уколико за пет минута не престанете са нападимана Команду, наредићу да се гађају највиталнији објекти у граду! Ти знаш шта то значи и куда то води!” Само неколико минута касније пуцњи суутихнули. Напади на Команду те вечери су престали, али није престала опасност од нових напада. Било је то својеврсно упозорење војнимстратезима да је крајње време да се Команда премести на неко сигурније место. У листу Војска, у броју од 28. маја 1992, генерал Кукањац је,одговарајући на питање зашто се Команда није раније извукла из Сарајева, написао: Ценећи ситуацију и предвиђајући шта се може догодити,месец и по раније евакуисао сам део Команде области на сигурну локацију. После напада на зграду Команде, 22.априла, евакуисан је и други део

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->