Mit i Logos Srpske Sudbine

Embed Doc
Copy Link
Readcast
Collections

1
CommentGo Back

Download

Mit i logos srpskesudbineBoris Buden04.04.2009.

Ona istinska zagonetka koja se krije iza „slučaja Srbije“ sastoji se upravo u tome da u današnjoj sudbini ove zemlje nema ničeg zagonetnog. Naprotiv. Čini se da je na pitanje zbog čega jedan narod nakon pada komunizma, kada je čitav svet krenuo putem demokratije, nastavlja da ide u jednom drugačijem, suprotnom pravcu, napokon dat odgovor: Srbi su opsednuti svojim starim mitovima i zbog toga umesto da se okrenuaktualnosti evropske demokratije, oni žive u mračnoj prošlosti svojih nacionalističkih fantazija.[1] Krivica za to obično se pripisuje koaliciji koja se sastoji od antikomunista i nacionalistički nastrojene kulturne elite. Činilo se čak da je i izlaz iz te slepe ulice opšte poznat: Srbi bi najzad trebaloda se trgnu iz svog mitskog delirijuma i suoče sa realnošću, nakon čega će im – i tako neupitne – prednosti liberalne demokratije i kapitalističketržišne privrede biti jasne kao dan. Samo to bi srpski narod iznova moglo da izvede na put demokratizacije koji se pred Jugoistočnom Evropomotvorio 1989, put na kome bi ona mogla stići do jedinog cilja koji se danas može zamisliti: demokratska Srbija kao aktivna i pouzdana partnerka u procesu evropskog ujedinjenja.U čemu je dakle problem? Veoma dobro znamo od koje bolesti pati Srbija, šta je prouzrokovalo tu bolest i ko ju je prouzrokovao, u čemu se sastojilečenje i na šta bi ozdravljenje moralo izaći. Pa ipak, bolesniku je sve lošije. Gotovo dvadeset godina ova nacija neshvatljivom zagriženošću sebinanosi znatno više štete nego što je sama može popraviti. U tih dvadeset godina nije bilo napretka ni na jednom jedinom polju društvenog života uSrbiji. Proces koji nam se doima kao patološka regresija nastavio se upravo još više i onda kada je glasno i jasno obznanjen njegov kraj i kada seon još bučnije slavio.Stoga je krajnje vreme da postavimo pitanje: ko ovde zapravoima problem sa stvarnošću? Oni Srbi koji se u inat realnostigrčevito drže svojih mitskih fantazija, ili pak prosvećeni,liberalno-demokratski pogled Zapada – odnosno svi oni koji sesa tim pogledom poistovećuju – što uprkos nanovo neuspelojterapiji i dalje veruju u tu dijagnozu? Ili se Zapad već našao usituaciji onog sudije iz bosanskog vica, kome Mujo, što je, kakose u toj šali kaže, svog komšiju ubio sa dvadeset uboda nožem,hladnokrvno i opušteno objašnjava kako se ovaj okliznuo nakoru od banane i pritom slučajno pao baš na njegov nož: „I to,gospodine sudija, dvadeset puta uzastopce.“ Da li je stvarnotačno da srpski narod, sada već dvadeset godina, izneobjašnjivih razloga živi u mitskoj samoobmani, a da pritomni jedan jedini put nije uvideo realnost svog istorijskog položaja?Šalu na stranu. Tvrdnja da je neki narod opsednut mitovimanipošto nije neutralna niti „nevina“. Ona ima dalekosežnenormativne posledice.Još otkako je Platon razdvojio

logos

i

mit

na račun ovog potonjeg i prosvetiteljstvo potvrdilo nadmeno držanje spram mitskog mišljenja, prelaz sa

mita

na

logos

postao je paradigma civilizacijskog napretka: zahvaljujući dinamičnom, racionalnom karakteru zapadne civilizacije, društvena,kulturna, moralna, ukratko svakojaka vrsta napretka je uopšte i bila moguća. Uprkos kritici koja je iznela na videlo najdublji dijalektički karakter prosvetiteljstva, civilizacijski korak od

mita

ka

logosu

do dan-danas je ostao glavni narativ Zapada a time i sveprisutni motiv u njegovoj političkojistoriji.Kao što je poznato, prvi antropolozi koji su se bavili kulturom[2] u mitu su videli karakteristiku „primitivnog mentaliteta“. U doba imperijalističke kolonizacije ta spoznaja direktno je služila evropskim interesima moći.[3] Ona im je pružala „naučnu“ legitimaciju i na taj način pravdala najneljudskije oblike tlačenja i izrabljivanja. Nešto slično danas se odigrava u postkomunističkom procesu tranzicije. Taj proces – koji su, imajmo na umu, pokrenuli sami Istočnoevropljanidemokratskim revolucijama u 1989-1991 – pre svega se tumači kao modernizacija odložena komunizmom. Budući da se Zapad u svojojistoricističkoj pripovesti istovremeno poima kao mesto već realizovane modernizacije, današnja demokratizacija istočne Evrope deluje kao nekavrsta procesa nadoknade koji poprima oblik „vesternizacije“ civilizacijski zaostalih naroda. Reč je o procesu koji se može zamisliti samo u smislucivilizacijskog progresa, što će reći kao napredak od

mita

ka

logosu

. Na taj način se svim onima koji su i danas „opsednuti mitom“ kao zadatak postavlja udvostručeni „napredak“, naime prostorni – od Istoka ka Zapadu – i vremenski – od prošlosti ka budućnosti. Tu se čak misli i naideološku progresivnost, i to doslovce u smislu poslednjeg koraka na lestvici „ideološke evolucije“ Frensisa Fukujame (Francis Fukuyama): od

mita

komunizma ka

logosu

demokratije, tačnije, od marksističke ideologije, diskreditovane kao utopije, ka „univerzalističkom“

common sense

liberalno-demokratskog kapitalizma.Činjenica da postkomunistički tranzicioni proces prati ekspanzija zapadnog kapitala, nezapamćena od imperijalističkih vremena, po pravilu ostajeisključena.[4] Čitav kompleks inače tako očigledne postkomunističke patnje – opšte i masovno siromašenje, uništavanje poslednjih ostataka socijalističke solidarnosti i sa tim u vezi totalna prekerizacija ljudske egzistencije, izrabljivanje radnika koje podseća na rani kapitalizam,eksproprijacija društvene svojine sa često kriminalnim uplivom (takozvana privatizacija), reklerikalizacija čitavog društvenog života, kulturni

konzervativizam, procvat desničarskih i fašističkih ideologija, haos, rasulo, bezakonje, etnički sukobi, građanski ratovi, etc. – sve se to pripisuje propalom komunizmu kao njegova neizbežna posledica,

mitu

prošlosti, a ne

logosu

savremenog kapitalizma. No, priča o mitskoj fiksaciji ukazuje na jednu drugačiju tradiciju. Romantizam je uspostavio vezu između

mita

i

demosa

, mita i naroda. Od togtrenutka je postalo uobičajeno da određene mitove identifikujemo sa etnički ili lingvistički definisanom zajednicom, odnosno specifičnomkulturom. Stoga danas možemo govoriti ne samo o starogrčkim mitovima, već i o „nemačkim“ ili „srpskim“. U diskurzivnoj konstrukcijinacionalnih ili kulturnih identiteta – modernističkom projektu par excellence – mit igra presudnu ulogu. Narodu, naciji ili kulturi on osiguravanarativno nasleđe i njihovoj navodnoj suštastvenosti daje glas vlastitog porekla, logične genealogije.[5] Stoga se mit ne može odvojiti od političke istorije modernih nacija. On inspiriše onu duhovnu mobilizaciju koja je neophodna ne samo za krunisanje često krvave borbe za nacionalnooslobođenje vlastitom nacionalnom državom, već i za izgradnju jedinstvene nacionalne kulture sa svim njenim institucijama, no pre svegastandardizovanim nacionalnim jezikom i sistemom obrazovanja koji počiva na tom jeziku. Nacija, u osnovi, jeste mit, zbog čega ipak ne predstavlja ni smetlište istorije niti spada u svet mašte. Pa čak i kad bi bila izmišljena, kad bi predstavljala plod mašte, njeni politički efekti, presvega oličeni u nacionalnoj državi, ostaju stvarni.U ovaj kontekst moramo staviti i srpsku mitomaniju. Srbi doduše danas pate od toga, ali ipak nije reč o endemskoj, tipično srpskoj bolesti, koja bise sama od sebe izlečila isušivanjem lokalnih baruština. Naprotiv, reč je o staroj, poznatoj maniji, koja nužno prati proces nastanka modernihnacija i čiji se simptomi mogu sresti u čitavoj Evropi i globalizovanom svetu.[6] Kao i sve političke nacije, i Srbi žele da stvaranje sopstvene nacije dovrše osnivanjem vlastite, suverene države. To što se pritom pozivaju na specifičan identitet i što upravo nacionalni mit tom identitetu dajenarativni sadržaj, „esenciju“, u današnjem svetu ne predstavlja nikakvu osobitost niti bolest. U skladu s danas vladajućom logikommultikulturalizma, taj svet ionako se doima kao da nije ništa drugo nego grozd različitih identiteta koji se nalaze u neprekidnoj, često krvavoj, borbi za priznanjem. To što Srbi takođe žele da se potvrde u toj borbi, u ovom svetu ih čini pre tipičnim i normalnim.U čemu je dakle razlika, šta je to posebno kod Srba? Odgovor je jednostavan: to je njihovo „preterivanje“, činjenica da jenjihova borba za dovršenje nacionalnog projekta postala eksces – eksces etničkih čišćenja i ratnih zločina, eksces istorijskeregresije, autodestrukcije, političke bezizlaznosti, moralni,civilizacijski... i, ne naposletku, mitomanijski eksces.[7]Ono, dakle, što Srbe danas čini ekscesom nipošto nije njihov politički projekat kao takav, već neka vrsta „prekomerenosti“ utome, estetski i moralno skandalozna redundantnost koja se,iako očigledno politički prouzrokovana, nikada nijedoživljavala kao nešto političko po sebi. Reč je o ekscesu štodanas vlada zapadnim vizualnim poljem i poništava svaki pokušaj da se „slučaj Srbija“ upiše u evropsko istorijskoiskustvo. Tako pogled sa Zapada u današnjoj Srbiji ne prepoznaje nikakvu sličnost sa vlastitom političkom stvarnošću,već umesto toga i dalje vidi samo jednu nepodnošljivu razliku.Upravo u tom smislu srpski eksces preuzima važnu uloguautorefleksije modernog Zapada. To je oblik u kome Zapad izbegava hvatanje u koštac sa sopstvenim političkim protivrečnostima i traumatične političke događaje koje ne može konceptualizovati u okviru vladajuće liberalno-demokratske ideologije, odgađa u vremensku i prostornu, ukrajnjoj liniji uvek već kulturnu razliku. Tako recimo masakr u Srebrenici – neuporedivo najgori među svim „srpskim ekscesima“ – u svestidanašnjih Evropljana nikada neće naći sponu sa sopstvenom političkom i istorijskom stvarnošću, jer se upravo od samog početka pripisuje drugom prostoru, Balkanu, drugačijem, predmodernom vremenu, ukratko – drugoj kulturi. Srebrenica se za Evropu nije dogodila „ovde i sada“, već „tamoi onda“. Na sličan način postoji i pogrešno razumevanje srpskih – i ne samo srpskih – koncentracionih logora u Bosni. U njima je prepoznat relikt jedne prošlosti koja je u Evropi odavno prevaziđena. Kao da je aktuelnost fašizma, koja je u tim logorima postala očigledna, samo posledicavremenskog odlaganja, nešto poput obeležja jednog zbog komunizma zakasnelog modernizma i zaostale balkanske kulture.Današnja Evropa se sa traumom „ponovno oživljenog“ fašizma može uhvatiti u koštac samo još u jeziku kulturne hijerarhije: shodno tome,današnji fašisti za nju su samo oni kulturno zaostali drugi, što još nisu pronašli priključak na linearno progresivno doba modernosti i žive u predmodernom, neistoričnom – na primer

mitom

prošlosti, a ne

logosom

sadašnjosti obeleženom – vremenu; njihova aktuelna – fašistička! – politička praksa jednostavno predstavlja čin iracionalnog nasilja, recimo prouzrokovanog mitskom opsednutošću, ukratko: kulturni eksces kojinema ništa zajedničko sa našom političkom realnošću, već obeležava granicu našeg sveta, vremensku i prostornu među Zapada iza koje se prostirenjegova kulturna spoljašnjost.U tom kontekstu se pogrešno interpretira i racionalni aspekt te bezmerne primene nasilja koje određuje srpsku političku sudbinu više od petnaestgodina. Tako uglavnom izostaje refleksija o tome da je ono moglo biti upravo posve „racionalna“ reakcija na realne političke izazove, odnosno praktičan „odgovor“ na ona pitanja sa kojima su se srpski nacionalistički političari suočavali recimo u Bosni: kako se bez ekscesivnog nasilja na jednoj etnički i kulturno tako izmešanoj teritoriji može dovršiti nacionalni projekat i osnovati vlastita država; kako se može ostvariti minimumetničke homogenosti neophodan za tu državu bez etničkog čišćenja; kako se jedno takvo etničko čišćenje može sprovesti bez terora bilo koje vrstei veće mase stanovništva pomerati tamo-amo shodno logici – i dalje neophodnoj za uzornu nacionalnu državu – nacionalne homogenizacije? Ljudisu, kao što je poznato, tromi. Bez gorke nevolje ne napuštaju rado svoj topli dom, ne dižu tek tako ruke od svog poseda, ne mogu se tako lakoodvojiti od svojih porodica i retko kad svojevoljno kreću na put u nepoznato. Moraju se naći pod snažnim pritiskom ne bi li se premestili tamo gde bi odista mogli da osnuju sopstvenu državu, odnosno da ne ometaju osnivanje neke druge države.[8]Valja pitati je li tada postojala alternativa,

recimo ta da se odustane od dovršenja vlastitog nacionalnog projekta, sopstvene nacionalne države, a time i svoje demokratije, odnosno da se inakon 1989. Ostane veran internacionalističkim i univerzalističkim vizijama propadajućeg komunizma? Tertium non datur – važilo je tada, važi idanas.Jugoslovenska katastrofa je sigurno mogla biti izbegnuta. No, ko nastavlja da previđa taj moment nužnosti, koji se sada, nakon što se ta jugoslovenska katastrofa odigrala, neopozivo stopio s njom, pravi se da ne vidi političku logiku te ljudske tragedije. Nepopravljiva je činjenica dasu se mase nakon raspada komunističkog sistema gotovo svuda u Istočnoj Evropi identifikovale sa nacionalističkom logikom i dobrovoljno sledilenjenu često zločinačku politiku sve do u sâm rat. Zašto su to činili, zašto su delali protiv svojih najvitalnijih interesa i slobodno – demokratski!? – odabrali nacionalizam? Otrcani odgovor ponavlja oprobani model mišljenja: zaostavši u političkoj kulturi komunističke diktature i tako postavši prijemčivi za nacionalističke ideje, oni danas moraju da „nadoknade“ zapadni proces demokratizacije, čije su prosvećene mase navodno imune nato, i da što je pre moguće dovrše zakasneli proces vlastite modernizacije. Tako se identifikuje i u kontekst smešta pravi uzrok problemanacionalizma u komunističkoj prošlosti i njegovo rešenje u demokratskoj budućnosti.Mihajlo Mihajlov, pored Milovana Đilasa najpoznatijiantikomunistički disident Jugoslavije, aktuelni problemnacionalizma posmatra iz jedne drugačije perspektive. Glavniuzrok svih regresivnih tendencija postkomunističke tranzicije,no pre svega povratak nacionalizmu, on otkriva u odsustvu„opšteljudskog identiteta“, odnosno „planetarne svesti“. Do tesimbolične praznine, prema rečima Mihajlova, došlo je padomkomunističkog internacionalizma, što je upravo na Balkanuimalo tragične posledice.[9]Trebalo bi uzeti za ozbiljno kada upravo jedan zakletiantikomunista, koji sebi može pripisati uništavanjeuniverzalističke perspektive – onoga što sam naziva„pseudoidentitetom globalnog komunističkog pokreta“ – kaovlastitu demokratsku zaslugu, upravo u manjku teuniverzalističke perspektive što ga danas glasno oplakuje, tražiglavni uzrok jugoslovenske i srpske tragedije. No, Mihajlov je i sam postao deo te tragedije. Upravo je on, više no bilo ko drugi iz inače neherojske plejade jugoslovenskih antikomunista, čitavosvoje stvaralaštvo posvetio kritici komunističkih mitova i antifašističkih idola. Neumorno i ne osvrćući se na posledice koje će snositi – završio jeu zatvoru, a potom emigrirao – još od šezdesetih godina je demontirao partizanske mitove, brižljivo prebrojavao, poput Tuđmana u Hrvatskoj,žrtve rata na svim stranama, bagatelisao sa junačkim delima antifašističke borbe, rehabilitovao kolaborante nacističkih fašista i još tada zagrebaolakiranu patinu sa Titove ikone – razume se u ime istorijske istine i u službi buduće demokratije. No danas taj isti čovek piše očajničke peticije protiv novih, ovaj put klerikalnih, antisemitskih i fašističkih mitova, idola i ikona, čijem nezaustavljivom napredovanju u današnjoj Srbiji on,zajedno sa tankim slojem liberalne inteligencije koju on sam procenjuje na jedva nekoliko stotina članova i članica, nema šta da suprotstavi. Danasotvoreno kaže da je „bravar“ – kako se Tito nekada nazivao u antikomunističkim krugovima – „bio bolji“ i da Srbija nema demokratsku budućnost: „Sve je mračno i ja ne vidim izlaz.“[10]Pouka koju treba izvući iz slučaja Mihajlov je jednostavna: ne postoji kritika mitomanije oslobođena bilo kakve ideologije, što se nužno okončava pobedom

logosa

i iz mraka prošlosti nas vodi u svetlu budućnost. Ono što je bilo izvanjsko jednoj mitologiji, u našem konkretnom slučajukomunističkoj i antifašističkoj, pokazalo se samo kao unutrašnji sadržaj neke druge, one nacionalističke i fašističke, odnosno kao jedno još dublje iopasnije pomračenje svih društvenih perspektiva.Stoga je neophodno da glavnu dijagnozu srpske političke „bolesti“ pod hitno ispravimo u suštinskoj tački: ono od čega danas boluje Srbija nijenikakav nedovršen proces demokratizacije, već proces raspada što nastavlja da se širi, raspada obeleženog jasnim fašističkim karakterom.[11]To implicira radikalnu promenu perspektive na taj način što moramo razumeti ne samo konkretan istorijski položaj Srbije ili raspad Jugoslavije, već ičitavo takozvano postkomunističko stanje.Tako recimo italijanski filozof Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) u ratnom raspadu Jugoslavije, kao i u haotičnim procesima rastakanja koji suzahvatili istočnoevropska društva nakon pada komunizma, ne vidi regresivne fenomene, padove u prevaziđene civilizacijske i političke forme,nekakvu vrstu prirodnog stanja, koje će ubrzo potom opet smeniti sistem mirnodopske saradnje liberalno-demokratskih nacionalnih država, već„nastupanje vanrednog stanja“, simptome nadolazećeg globalnog raspada – „događaja koji poput krvavih glasnika najavljuju novi nomos nazemlji“.[12]

of 00

Leave a Comment

Jos jedna bljuygotina ovog istog autora koji se bavi iygleda Srbima i sta kod njih ne valja. Kao da svi anrodi sveta nema ju mitove, bey mitova nema duhovnog zivota. Kojestarija je i ovaj tekst i naravno proeuropski.

reply07 / 28 / 2010