Др. Катерин КУСМИН
СПАСИТЕ СВОЈЕ ТЕЛО
упале очију у време зимских дана, због велике задимљености у колибама, МакКарисон није могао да открије било коју другу болест код овог племена. Старостуопште није утицала на њихов добар вид, слух. Њихови зуби су остајали потпунонетакнути, срце способно за све напоре. Живот им се гасио између 120. и 140.године и подсећао је на пламен који је тихо, али дуго горео. Мушкарци раде напољима до 75. године. Изгледало је као да умор и страх не постоје за њих. Упланинама се од њих нису могли наћи бољи носачи или гласоноше. Пут дуг 230километара за Хунзе није представљао никакав изузетан напор. Овај народ је увакбио исто расположен, склон за шалу, смех. Чак и у временима глади, великихлишавања и јаких хладноћа, нису показивали никакве знаке раздражености,забринутости, нестрпљења. Душевне болести, као што је био случај са другима,нису постојале за њих.Пошто ми имамо своје ставове и схватање о здрављу, требало би измислитинеки нови појам за хиперздравље Хунза. Ако њихово здравље представља образацздравља за људску врсту, онда оно што ми називамо здрављем не одговара, уствари, истинском здрављу. То је само статистичко стање, просечно стањездравља оних за које се сматра да нису болесни. То је променљиво стање, стањекоје сваким даном постаје све горе. Мак Карисон дефинише ово стање као зонусумрака нашег здравља која постаје све мрачнија. Ми живимо у том стањуздравственог сумрака и не размишљајући о томе.После једне исцрпне студије о свим факторима који су могли да утичу на овакоизузетно здравље Хунза, доктор Мак Карисон је дошао до закључка да сеодлучујући, главни фактор, налази у начину исхране.Пошто се вратио у Енглеску, он је, у таку више година, вршио експерименте напацовима да би потврдио своје закључке донете у Индији. Хранио је хиљаду идвеста пацова типичном храном коју узимају становници обичних четвртиЛондона: бели хлеб, тестенине од белог брашна, џем, месо, харинге, конзерве,слаткише и извесну количину куваног поврћа. Убрзо је приметио да су, послекраћег или дужег времена, сви ови пацови обољевали од скоро истих болести каои људи. Чим су биле подвргнуте начину исхране људи у великим градовима, овеживотиње су постале раздражљиве, узнемирене, агресивне. Неке међу њимазавршиле су свој живот прождирући се међусобно. Другу групу пацова, МакКарисон је хранио храном типичном за Хунзе. Нико од њих није оболео и међуњима је владао мир и добро расположење.Још један научник,
Дејвид Лоример,
интересовао се за Хунзе. Он је биолингвист и живео је са својом женом петнаест месеци међу Хунзима да бипроучавао њихов језик и обичаје. Ево шта је он записао о њима.Хунзи су народ који броји десет хиљада становника, који су подељени у шестплемена и живе у сто педесет села, која су смештена на надморској висини од1600 до 2450 метара. Престоница се налази у граду Балти. Села се налазе једнаизнад других, попут неких планинских балкона, на растојању од петнаесткилометара, на сунчаним падинама које се уздижу изнад понора који је дубок 600 —900 метара. Оно што нас чини блиским овом малом, крајње симпатичном и једноставном народу је чињеница да они не припадају жутој раси, већ да су бели,то јест, да припадају нашој раси.Можемо их сасвим лепо замислити како се шетају, обучени у европска одела,улицама наших градова, не привлачећи никакву пажњу својим чудним изгледом.
3
Leave a Comment