• Embed Doc
  • Copy Link
  • Readcast
  • Collections
  • CommentGo Back
Download
 
Аnarhizam
- jedna moguća enciklopedijska odrednica -(Trivo Inđić)
 Od grčкe reči anarchia, izvedene od prefiksa αν (
an
) ''ne'' i korena imenice αρχω (
arkho
)''poglavar'', ''vođa'', ''prvak'', ''vladalac'', а u značenju ne-vlast, odsustvo vlasti, stanje u komenijedan pojedinac nema vlast nad drugima. Ova polazna konotacija reči omogućava da se onarazličito tumači već prema tome kako se gleda na odsustvo autoriteta ili vlasti: bilo kao na jedan poželjan ideal bilo kao na stanje haosa koje treba izbeći. U imenici ’’anarhizam’’ nalazi se pozitivnisadržaj koji opisuje stanje samoorganizovane ljudske zajednice koja teži da bude u najvećojmogućoj meri slobodna i pravična i koja je utemeljena na uzajamnom poštovanju slobodnih ličnostii ljudskog dostojanstva. U tom smislu anarhizam se definiše kao učenje i revolucionarni pokret kojiodbacuje svaku spoljnu prinudu nad čovekom i njegovim društvenim ponašanjem, a koja dolazi izautoritarnih, hijerarhijskih i represivnih institucija i odnosa, posebno onih ustrojenih na svojini,klasnim i političkim razlikama, tj. odnosa i ustanova koji se zasnivaju na prinudi, sili, pravu jačegaili izrabljivanju. Među takve institucije, pored religije, patrijahalne porodice, vojske i drugih oblikasocijalne kontrole i autoritarno ustrojenih organizacija, anarhisti ubrajaju pre svega državu, pa jeanarhizam najčešće prepoznatljiv kao kritika i negacija etatističkih institucija i odnosa.Kao jedna od teorija o slobodi i jednakosti anarhizam je učenje o mogućnosti organizovanjadruštva kao slobodno, autonomno opredeljenih i udruženih pojedinaca i zajednica, sa ciljemostvarivanja takvog društva koje bi izbeglo svaki autoritarni princip svoje organizacije ili prinudno,represivno hijerarhijsko ustrojstvo. Suprotstavljanje, kontrast autoriteta i slobode je radikalan, pa sesmatra da se ostvarenje slobode nikada ne može postići uz upotrebu prinude ili autoritarnihinstitucija, već samo posredstvom slobode. Samo sloboda i borba za slobodu, uvek je isticaoMalatesta, može biti škola slobode, i to samo u dobrovoljnoj asocijaciji (kooperaciji i federaciji)slobodnih i jednakih ljudi. Upravo je kritika autoriteta i autoritarnosti , sveta dominacije i represije,u ime slobode i jednakosti okosnica razuđenih anarhističkih koncepcija i pokreta. Tako Žan Grav(Jean Grave) određuje anarhizam kao teoriju sa racionalnom osnovom, a koju čini sistematskakritika institucija društva koje se zasniva na autoritetu ili prinudi. Sebastijan Fore (Sébastien Faure)u ’’Enciklopediji anarhizma’’ kaže da je anarhizam negacija načela autoriteta u društvenojorganizaciji i mržnja na svaku prinudu koja izvire iz institucija utemeljenih na ovom načelu. Ko god poriče autoritet i bori se protiv njega taj je anarhista, dodaje on. Za Erika Malatestu (ErricoMalatesta), anarhizam je način individualnog i socijalnog života koji se ostvaruje radi najvišegdobra svih, život bez prinude i autoriteta. Malatesta takođe određuje anarhizam kao ,, najvećumoguću količinu komunizma da bi se ostvario maksimalno mogući individualizam , tj. maksimumsolidarnosti da bi se uživao maksimum slobode.’’ Rezolucija o organizaciji usvojena naMeđunarodnom kongresu anarhista u Amsterdamu 1907. ističe i sledeće: Odbacuje se autoritarni, prinudni ili hijerarhijski tip organizacije, u ime slobodnog sporazumevanja nezavisnih grupa, ukojima će se očuvati mogućnost za puni razvoj ljudske ličnosti. U zaglavlju trećeg broja lista KrsteCicvarića
 Hleb i sloboda - list za radnički socijalizam
(Beograd, subota, 24. septembra 1905, god. I, br. 3) piše: ,,Anarhija je red, sloboda i blagostanje za sve ljude.,,Poredak utemeljen na anarhističkim principama naziva se anarhija, a takođe mu je vrlo blizak i termin, skoro sinonim, akratija ( od grčke reči α, ,,ne,, i κράτος , ,,sila, nasilje,, odnosno odsustvo prinude, primoravanja). Akrate ne priznaju legitimnost bilo koje prinude, a da bi neko delanje zanjih imalo moralnu vrednost ono mora proizilaziti iz slobodne odluke delatnika, tj. ljudske
 
aktivnosti treba da budu plod dobrovoljnih sporazuma, pristanaka. Za akrate čovek se ne rađa da bise pokoravao, već da sam odlučuje za sebe. U ovom smislu je i Elise Rekli (Elisée Reclus) govoriokako je anarhija smaksimalni izraz poretka, utemeljenog na prirodi stvari, bez prinude i nasilja. Nijemalo onih mislilaca anarhije (Malatesta, Rikardo Melja, Gustav Landauer, Fidel Miro, Diego Abadde Santiljan, itd) koji ističu kako anarhizam nije određeni politički ili ekonomski sistem, već presvega jedna humanistička težnja (anarhizam kao humanizam) koja ne kulminira u idealnim,savršenim porecima ili strukturama lišenih sukoba interesa ili ambicija za moći i u kojima ćeljudsko biće biti oslobođeno svih problema a život teći bez napora. Takve ljudske rajeve, kako pišeDiego Abad de Santiljan, grade drugi, prezentirajući ih kao vrhunska rešenja, uz pomoć savršenihaparata represije: autokratije, kraljevi po milosti božjoj, demokratije staleža, diktature nepogrešivihšefova, bezgrešnih kao pape, diktature proletarijata ili parlamentarnih režima koji se samoimenujukao predstavnički,itd. Dakle, anarhizam prema ovom uvidu nije politički recept, savršeni program, panacea, već večita ambicija čoveka da brani svoje dostojanstvo i svoju slobodu od svih formiopresije, i kao takav se često naziva ’’anarhizam bez prideva’’(kao što su pridevi: mutualistički,komunistički, kolektivistički, individualistički,i sl.). To ne znači, prema Abad de Santiljanu, daanarhizam odbacuje vrednosti utopije, ali ne želi nikako da ih zatvori u jedan definitivan, savršensistem, stajući tako na stranu onog što bi Bloh nazvao ontologijom otvorenog bitka, bitka kaomogućnosti ili procesualnosti.Anarhizam je poznat i po sinonimu antiautoritarni ili liberterski (slobodarski) pokret, odnosnou novije vreme i kao liberterski komunizam ili liberterski socijalizam. Zato se anarhisti čestonazivaju i slobodari, tj. liberteri. S obzirom na bogatu tradiciju ovog učenja, anarhizam se razuđujeu brojne, različite socijalne pokrete i socijalna učenja, međusobno veoma često u velikimsporovima, i među kojima su, na primer, individualistički anarhizam , kolektivistički anarhizam, pacifistički anarhizam, anarhosindikalizam, anarhofeminizam, liberterski municipalizam,slobodarski marksizam, mutualizam, anarhizam saveta (’’consejismo’’, ’’councillism’’,’’Rätesystem’’, bliski tzv. Pokretu saveta, socijalizmu saveta ili komunizmu saveta), ekoanarhizam(koji razrešenje problema degradacije čovekove prirodne sredine vidi u radikalnoj promeni modeladanašnje civilizacije, na pr. Mari Bukčin ( Murray Bookchin) u
 Ecology of Freedom
iz 1982.) ,razne varijante kontrakulture (nadrealisti, dadaisti, letristi, situacionisti, Living Theatre, bitnici,vegan anarhisti, provosi, hippy pokret, punck, antiautoritarne komune ), itd. To su uglavnomsporovi o metodama ostvarivanja zajedničkog cilja ili, pak, o prioritetima koji vode ka cilju. Na primer, kod anarhista –individualista naglasak je više na slobodi ličnosti i potrebi da se kultiviše tzv.antiautoritarna ličnost: samostalna, autonomna , odgovorna, produktivna ličnost, neprilagođenanečovečnim uslovima ili uslovima neslobode ( tip Kamijevog ,,pobunjenog čoveka,,, Štirnerov Ego,Mozes Hes, Toro, Oskar Vajld, Džošua Voren i njegove zajednice, Bendžamin Taker, itd). Anarhisti – kolektivisti se usmeravaju na izgradnju kolektivnih institucija na kojima će počivati anarhističkodruštvo (razni tipovi dobrovoljnih asocijacija, posebno proizvodnih i radničkih, koje ćeobjedinjavati društvene interese, federalističke ustanove, komune, zadrugarstvo, itd), a među njimasu Bakunjin, Kropotkin (posebno u knjizi
Osvajanje hleba
), braća Rekli, Varlen, Malon, Rišar,odnosno iskustva Pariske komune 1871., Jurske federacije, Internacionale iz Sen- Imiera, itd. Kod pacifista akcent je na nenasilnim sredstvima socijalne borbe ( Domela Nivenhojs (Nieuwenhuis),sledbenici Tolstoja, Gandi, Vinoba Bhave, Albert de Jong, Bart de Ligt, Herbert Rid (Read) , AleksKomfort (Alex Comfort), hippy pokret, amsterdamski kabauteri, razne verzije mirovnih pokreta,itd). Tako je Rid pisao: ’’Mir je anarhija.Vlast je sila;sila je represija, a represija vodi u reakciju ili u psihozu moći koja, zauzvrat, uključuje pojedinca u destrukciju i narode u rat. Rat će postojati svedok postoji Država. Jedino društvo lišeno vlasti može pružiti one ekonomske, etičke i psihološkeuslove u kojima je moguće rađanje miroljubiva mentaliteta.’’Anarhosindikalizam je sredstvo organizacije i metod socijalne borbe ili direktne akcije radnika
 
okupljenih u sindikate, koji se zalazu ne samo za neposredna ekonomska poboljšanja svoga statusa(kao klasični sindikati) već za radikalnu promenu društva na načelima anarhističkog projekta.Svojekorene ima u načelima Prve Internacionale i tzv. revolucionarnog sindikalizma, u opštemnepoverenju u političke stranke koje su manipulisale sindikalnim pokretom i paternalistički seodnosile prema radništvu koristeći ga u svoje dnevnopolitičke svrhe, kao i u iskustvu datradicionalni sindikalni pokret sam po sebi ne može da dovede do socijalne revolucije. Ukidanjeeksploatacije, kapitalističkog sistema i svih formi represije posredstvom sindikalnog organizovanja,kao ćelije budućeg društva (uzajamna pomoć i solidarnost kroz dobrovoljno udruživanje i federacije proizvodnih i socijalnih jedinica) jeste način da se ostvare načela liberterskog socijalizma, odnosnokomunizma.Аnarhosindikalizam je do danas jedan od najvitalnijih anarhističkih praktičnih projekata, sa izuzetnim iskustvom u borbi za socijalnu pravdu i protiv sistema kapitalističkeeksploatacije, posebno od 1922.godine kada je u Berlinu osnovano Međunarodno udruženje radnika(IWA- AIT ), anarhosindikalistička internacionala, koja je i danas aktivna. Od njegovih metodadelovanja svakako treba pomenuti direktnu akciju, generalni štrajk, bojkot, sabotažu, okupacijufabrika, radničku samoupravu, berze rada, itd. Među njegovim istaknutim organizacijama iličnostima nalaze se, primera radi, španska Nacionalna konfederacija rada (CNT), nemačka FreieArbeiter Union, Industrijski radnici sveta (IWW – ’’Wobblies’’) u SAD, tzv. Forismo (akronim odnаziva regionalnih radničkih federacija) u Latinskoj Americi, brojne sindikalne unije u Francuskoj(rana CGT posebno), Holandiji, Švedskoj (Sveriges Arbetares Central), Italiji (Unione SindicaleItaliana), Rusiji (Savez ruskih radnika),itd., ili tumači i akteri kao što su Gustav Landauer, KristianKornelisen (Christian Cornelissen), Rudolf Roker (Rocker), Pjer Monat (Pierre Monatte), FernanPelutie (Fernand Pelloutier), Puže (Pouget), Domela Nivenhojs, Džejms Gijom (Јамеs Guillaume) , Noam Čomski (Chomsky), itd.Slobodarski ili liberterski marksizam je nastojanje da se približe gledišta anarhizma imarksizma, da se iz polemika Marksa i antiautoritarne Internacionale (posebno Marksa i Bakunjina)izvuku pouke i odbaci rigidna, dogmatska teorijska konstrukcija tzv. marksizma – lenjinizma i njenaodbrana prakse autoritarnog, etatističkog, staljinističkoj socijalizma ili birokratskog kolektivizmakoja je tuđa ideji demokratije i slobode, učešću građana u javnim poslovima . Liberteri posebnouvažavaju Marksovo antropološko i ekonomsko učenje , ali se razlikuju od njega i njegovihsledbenika u pogledu metoda ostvarivanja zajedničkog cilja – besklasnog, komunističkog društva.Ovde su značajne polemike tzv. komunističke levice sa oficijelnim komunističkim partijama,iskustva pokreta saveta (Vajmarska Republika, ’’Ordine Nuovo’’ u Torinu, itd) i tzv. autonomista,luksemburgista (po Rozi Luksemburg), situacionista, Frankfurtske škole Kritičke teorije društva(Markuze, From, Adorno, Horkhajmer, itd), Nove levice 60-tih godina XX veka, jugoslovenskePRAXIS grupe, postmarksista, Karla Korša, Viktora Serža, Abrahama Giljena, Daniela Gerena,E.P. Tompsona, itd.Još je Lj. Tadić primetio kako se autoritarnoj ideologiji i praksi koja vladavinsku samovoljusažima u poznatoj formuli ,,sic volo, sic iubeo, stat pro ratione voluntas’’(,,tako hoću i takozapovedam, umesto razloga dovoljna je volja,,) suprotstavlja iz tradicije prosvetiteljstva proisteklateorija i praksa racionalnog utemeljenja i osporavanja (državne) vlasti, koja se razlaže i grana uteorijama liberalizma, anarhizma i socijalizma. Tadić će još zapaziti kako sve autoritarne teorije polaze od fundamentalnog pesimističkog stava o permanentnom nepunoletstvu, nezrelosti čovekada upravlja sobom i svojim poslovima, pa stoga i od neminovnosti zauzdavanja ,,zle ljudske prirode,, , a nasuprot tome racionalne teorije, bez obzira na to da li sadrže u izvesnoj meri pesimističku ili optimističku notu, rukovode se temeljnim ubeđenjem da je čovek umom obdareno biće i da sve ljudske tvorevine na ovom svetu moraju polagati računa pred forumom uma iznadkojega nema višeg autoriteta i moći. I država i svaki drugi oblik organizacije vlasti, kao isključivoljudske tvorevine moraju biti podvrgnute merilima ljudskog uma, odnosno autoritetu argumenata.
of 00

Leave a Comment

You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...
You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...