...

ideal saznanja skladnog, to jednostavnijeg, matematiki elegantnog objanjenja zataji na onom mestu gde sama stvar, drutvo nije skladna, nije jednostavna, pa nije ni neutralno preputena proizvoljnosti kategorijalnog uobliavanja, ve je drukija nego to to sistem kategorija diskurzivne logike oekuje od svojih objekata (Adorno 364). ...koliko god da su razlone ... protivrenosti i uslovi tih protivrenosti, ipak se one ne mogu kako kakvim arobnim tapiem eliminisati nekim postulatima miljenja, izvuenim iz materijala koji je u odnosu na saznanje takorei indiferentan i ne prua otpor scijentistikim obiajima to se lako prilagoavaju saznajuoj svesti (Adorno 364). ...u zemljama industrijskog drutva, u kojima postoji demokratska uprav a, totalitet je kategorija posredovanja, a ne kategorija neposredne vlasti i potinjavanja (Adorno 364). Uoptavanjem sveze ljudi usled njihovih potreba i uoptavanjem naina da se za te potrebe pripreme i pribave sredstva, poveava se na jednoj strani nagomilavanje bogatstva, jer se iz ove dvostruke optosti izvlai najvei dobitak, kao to se na drugoj strani poveava upojedinjavanje i ogranienost posebog rada i time zavisnost i nuda klase koja je vezana za taj rad (Adorno 366). Razdvajanje ponaanja koje sadri vrednovanje od ponaanja koje je slobodno u odnosu na vrednost je pogreno ukoliko vrednost, a time i sloboda u odnosu na vrednost predstavljaju postvarenja; ispravno je ukoliko ponaanje duha ne moe po volji izmai stanju postvarenja. Ono to se naziva problemom vrednosti konstituie se tek u fazi u kojoj su sredstva i cilj razdvojeni radi lakog ovladavanja prirodom; u fazi u kojoj racionalnost sredstava napreduje uz nesmanjenu ili, ako je ikako mogue, rastuu iracionalnost ciljeva (Adorno, 373). Nauna svest o drutvu koja se prikazuje kao slobodna u odnosu na vrednost, prenebregava stvar koliko i ona svest koja se poziva na vie ili manje propisane i despotski statuirane vrednosti (Adorno, 374). Supstrat oveka po sebi, koji bi stajao nasuprot sredini..., ostao bi prazan apstraktum ... Drutvo je ukupan proces u kome ljudi, obuzeti, usmeravani i uobliavani objektivitetom, i sami opet deluju na taj objektivitet... (Adorno, 375). Tradicionalna predstava o teoriji apstrahovana je iz bavljenja naukom kakvo se odvija u okviru podele rada na datom stupnju. Ona odgovara delatnosti naunika, kakva se obavlja pored svih ostalih delatnosti u drutvu, a da se neposredno ne primeuje veza izmeu tih pojedinih delatnosti. Stoga, u toj predstavi se ne javlja realna drutvena funkcija drutva, ne ono to teorija znai u ljudskoj egzistenciji, ve samo ono to ona znai u odvojenoj sferi u kojoj se stvara pod istorijskim uslovima... To su posebljenja takve vrste u kakvima se drutvo obraunava sa prirodom i odrava u svom datom obliku. To su momenti procesa drutvene proizvodnje, pa makar oni sami bili malo ili uopte nikako produktivni u pravom smislu. Ni struktura industrijske i agrarne proizvodnje, ni podvajanje takozvanih rukovodeih i izvrnih funkcija, usluga i

poslova, dohovnog i fizikog rada, nisu veiti ili prirodni odnosi; oni, pre, proizlaze iz naina proizvodnje u odreenim oblicima drutva. Privid samostalnosti procesa rada, iji tok treba izvesti iz unutranje sutine njihovog predmeta, odgovara prividnoj slobodi subjekta privrede u buroaskom drutvu. Oni veruju da delaju po individualnim odlukama, a, u stvari, u svojim nakomplikovanijim kalkulacijama samo su eskponenti nepreglednog drutvenog mehanizma (Horkhajmer, 324). ...od pojedinih crta teorijske delatnosti naunika stvaraju se univerzalne kategorije, gotovo momenti svetskog duha, veiti logos, ili, bolje reeno, odluujue crte drutvenog ivota svode se na teorijsku delatnost naunika (Horkhajmer, 325). Jedinstveni sistem nauke svemone u ovom smislu jeste ideal. I zato to se na predmetu sve razlae u misaonu odredbu, kao rezultat ovog rada ne moe se zamisliti nita vrsto, materijalno; funkcija koja odreuje, ureuje, stvara jedinstvo, jeste jedina stvar na kojoj se sve zasniva prema kojoj su usmereni svi lojduski napori. Proizvoenje je proizvoenje jedinstva, i samo proizvoenje je proizvod (Horkhajmer, 325). ...nema relativno nezavisnih sfera ili krunih tokova: proizvodnja je smesta i potronja i beleenje, beleenje i potronja neposredno determiniu proizvodnju, ali je determiniu u okviru same proizvodnje. Tako da je sve proizvodnja: proizvodnja proizvodnji, delanja i trpljenja; proizvodnja beleenja, raspodela i reperiranja; proizvodnja potronje, naslada, tekoba i bolova. Sve je u tolikoj meri proizvodnja da beleenja smesta bivaju potroena, istroena a potronja neposredno reprodukovana. Takav je prvi smisao procesa: uneti beleenje i potronju u samu proizvodnju, uiniti ih proizvodima jednog istog procesa (Delez, 7). elee maine su binarne maine, s binarnim pravilom ili aoscijativnim reimom; uvek je jedna spojena s drugom... To je s toga to uvek postoji jedna maina koja proizvodi neki fluks, i druga koja je s njom povezana, koja vri rez (preseca taj fluks), koja uzima iz tog fluksa. A kako je prva maina i sama povezana s nekom drugom prema kojoj se odnosi kao presecanje, rez ili uzimanje, binarni niz je linearan u svim pravcima... Svaki 'objekt' pretpostavlja kontinuitet nekog fluksa, svaki fluks fragmentiranje objekta (Delez, 8). Telo bez organa je nereproduktivno; a ipak, ono je proizvedeno na svom mestu i u svoje vreme u vezivnoj sintezi, kao identinost proizvoenja i proizvedenog. Telo bez organa nije svedok nekog izvornog nitavila, kao ni ostatak nekog izgubljenog totaliteta. A pogotovu nije projekcija; sve to nema nikakve veze sa sopstvenim telom ili slikom tela. To je telo bez slike. Ono, ne reproduktivno, postoij tamo gde je proizvedeno, u treoj fazi binarno-linearnog niza. Ono neprestano biva ponovo ubacivano u proizvodnju (Delez, 10). Za njega (kapital) Marks kae: on nije proizvod rada, ali se javlja kao njegova prirodna ili boanska pretpostavka. On se zapravo ne zadovoljava pukim suprotstavljanjem proizvodnim snagama kao takvim. On se svodi na celu proizvodnju, konstituie jednu povrinu na kojoj se distribuiraju snage i agensi proizvodnje, tako da on prisvaja dodatni proizvod i sebi pripaja

proces u celini i delove procesa, te izgleda kao da oni proizlaze iz njega kao iz svojevrsnog kvaziuzroka (Delez, 11).