Genologija - Skripta

FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD KATEDRA ZA KOMPARATIVNU KNJIEVNOST SA TEORIJOM KNJIEVNOSTI Uvod u nauku o knjievnosti: GENOLOGIJA skripta
1. KNJIEVNO DELO KAO SLOJEVITA STRUKTURA Teorija Romana Ingardena, fenomenologa koji se bavio istaivanjem estetskih predmeta. Utvrdio je optu teoriju prema kojoj se knjievna teorija sastoji od 5 slojeva. 1) sloj zvuanja podrazumeva fonoloki niz, glasove, rei, reenice; izgraen je na pravilnoj ureenosti glasova, pauzama na pravim mestima; podrazumeva organizaciju ritma (ritmikih struktura); mogue je zasnivanje estetskog doivljaja i samo na osnovu ovog sloga, ak iako ne razaznajemo znaaj 2) sloj znaenja odnosi se na znaenje samih jezikih jedinica: rei, reenica, subjekatskih i predikatskih sintagmi; arhaizmi, neologizmi, varvarizmi; podrazumeva ureenost samih reenica; mora se znati znaenje rei da bi se razumeo smisao itavih reenica (veoma bitno kod npr.ironijskog izraza) *U avangardnoj knjievnosti, dela mogu da se zasnivaju na SAMO jednom od ova dva sloja; npr. fonika poezija (glasovna) gde se samo koriste zvukovi (pr.pesma Spavanje na kauu : Zzzzzzzzzz) *Ova dva sloja u uem smislu ine JEZIKI SLOJ knjievnog dela 3) sloj prikazanih predmetnosti (krug predmeta, bia, fenomena koja su prikazana u knjievnoj tvorevini) 4) sloj shematizovanih aspekata sloj koji ukazuje na to kako su te predmetnosti prikazane u knjievnom delu, iz kog ugla i ta se videlo iz odabranog ugla; tkz. problem TAKE GLEDITA; npr. Dui Jablanovi *MESTA NEODREENOSTI Ingarden je uveo ovaj pojam da bi pokazao koliko su ova dva sloja povezana; shematizovana take koje su relevantne kako bi se konstruisao pojam; meutim, pojavljuju se prazna mesta; dolazi do popunjavanja tih praznih mesta u svesti itaoca; on ih popunjava kako njemu odgovara, to podstie bogatstvo doivljaja -Imenovanje fenomena unitava tri etvrtine lepote Malarme 5) sloj metafizikih kvaliteta najneodreeniji; vezuje se za odreene tipove estetskih doivljaja koji proimaju delo i koji izazivaju utisak u itaocu; Velek i Voren e tvrditi da ovaj poslednji sloj moe i da izostane, svako ko hoe da prouava egzaktno, izbei e ovaj sloj -Estetike kategorije podrazumevaju pojam lepog, to je otvoren sistem; teko odreen (isto kao i pojam runog); uzvieno, tragino, komino, Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 1
groteskno, satirino, ljupko; npr. tragino tragedija, balada, istorijski dogaaji, svakodnevnica; uzvieno grandiozna tema koja govori o iskuenjima ljudskog roda (Homer, Gilgame, Gete, Betoven); ljupkost Brankova poezija, neto neodreeno, malo, nejasno, drago *Ova dva sloja ine SVET KNJI.DELA ili PRIKAZANU STVARNOST KNJI.DELA (FIKCIONALNOST)
2. KNJIEVNI I NEKNJIEVNI TEKST itav 20.vek protekao je u znaku ideje da je knjievnost oblik komunikacije. Ta komunikacija je trijadna struktura: poiljalac poruke, primalac poruke i sama poruka (pisac italac delo). Roman Jakobson tome dodaje i sam kod na kojem poiva verbalna poruka, kontakt koji se ostvaruje i referentni predmet (kontekst). Moe se javiti problem kada neki knjievni tekst treba da odvojimo od njemu srodnih (iz oblasti filozofije, novinarstva, antropologije) TEKST je oblik organizovane verbalne poruke; svako pravilno i regulisano kombinovanje i nizanje jedinica znakovnog sistema ili u vremenu ili u prostoru (prema Novici Petkoviu) Ingardenova teorija pomae u razaznavanju o kojim jedinicama je re i po kojim pravilima su organizovane. Uz sve ovo, svaki tekst poiva na pravilima jezikih sistema; ako ne vladamo dobro jezikom na kojem je delo napisamo, moe doi do nesporazuma. Takoe, moraju se utvrditi granice samog teksta (svaki tekst ima svoj poetak i kraj). TEKST je fiksirana, vrsta struktura (u usmenoj knjievnosti postoji u stalnim izmenama, kao niz varijanata... dok je u pisanoj pouzdan, fiksiran) Za prouavanje unutranje strukture teksta najznaajnija je Ingardenova teorija (kako funkcionie jezik sa aspekta zvuanja i znaenja; kako funkcionie prikazana stvarnost, shematizovana realnost, metafiziki kvaliteti). Razlikujemo knjievni tekst od neknjievnog kroz sve slojeve. *Grci iz Beotije nisu imali razvijen oseaj za lepo; bili su to ljudi nesposobni da sagledaju umetnike vrednosti, odatle termin BEOTIZMA.
NEKNJIEVNI TEKST
KNJIEVNI TEKST
-pojmovno, kategorijalno odreen jezik -precizno imenuje stvarnost; poziva se na izvore -jezik nije ulan; prvenstvena funkcija Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti
- pokree ulni doivljaj -vieznanost kljuna diferencijalna oznaka knjievnosti; polisemija - ne moemo precizno vezati sadraj 2
jezika je informativnost -prolazimo kroz jeziki sloj, ne zadravamo se -vrlo precizno imenuje neku vanjeziku stvarnost - stvarnost doivljavamo kao iskaz o neemu konkretnom -nema izraenog estetskog stila -nema izraenog metafizikog aspekta
verbalne poruke sa nekom vanjezikom stvarnou - zvuna sluika i afektivni doivljaj knjievni tekst razumemo kao autonomnu celinu koja treba da ima znaenje unutar samog teksta - razumemo tekst tako to ga unosimo u svoje celokupno ivotno iskustvo (postavljano pitanje: ta za NAS znai tekst?; npr. melanholina slika sveta zbog prolaznosti ivota)
Strogim naunim jezikom koristio se npr. Aristotel. Nie i openhauer su se koristili pesnikim jezikom bavei se svojom filozofijom. Toma Akvinski se koristio naunim jezikom itd. 3. TEKSTOLOGIJA PROBLEMI I METODE Tekstologija (lat. textus = tkanje) je disciplina 20.veka. Doivela je veliki razvitak zahvaljujui ruskim formalistima. Tekst je kao neka vrsta tkanja: ima svoju osnovu po kojoj se razvijaju novi oblici i sloena je struktura. Pre tekstologije, panja nije posveivana analizi teksta, ve autoru (u skladu sa pozitivizmom). Za popularizaciju unutranjeg prouavanja zasluni su ruski formalisti. Tekstologija je doivela najintezivniju fazu razvoja u 20.veku, a bavila se problemom koji je u sutini bio jako star. Utvrditi autentini izgled teksta i pribaviti sve injenice bitne za uvid u istoriju teksta. Tekst treba da slui izdavanju i nauci. Tekstologija je filoloka disciplina i prethodi nauci o knjievnosti (predstavlja jedan od pripremnih poslova). Zadaci tekstologije: 1. utvrditi kako je nastajao neki tekst (istorija teksta i njegovo nastajanje) utvrivanje AUTOGRAFA tekst napisan rukom autora (moe biti u oblicima dnevnik, pismo, komentari u kojima se nalaze podaci o tome kako je doao na ideju, koju je grau koristio, ta mu je bilo od pomoi; npr. Crnjanski rekonstruisanje nekakvog NACRTA teksta (nabacivanje ideja autora; sve to pisac zapie valja prikupiti) koncepti knjievnog dela ISTOPIS izgled teksta sainjen u celini od poetka do kraja tako da je on isto ispisan; u sluaju postojanja vie istopisa, mora se uspostaviti hronologija tampana izdanja kao i istopisi, ne moraju biti konana (npr. Dui; Nastasijevi pisao je pesme po desetak razliitih verzija pesma Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 3
Frula : u poetku je bio re o violini, a na kraju o fruli; od parnasa do simbolistike poezije); uz tekstologiju se uoavaju specifinosti poetike; nisu sva tampana izdanja relevantna najznaajnija su prva izdanja, koja je autor prokontrolisao; u kasnijim izdanjima mogu se javiti greke, tako da se treba vratiti prvom izdanju 2. varijantnost teksta (promenljivi inioci u tekstu); VARIJANTA termin koji se koristi da bi se ukazala razlika na faze u nastajanju dela; specifinost postojanja usmene knjievnosti svaka zabeleena pesma usmenog oblika je njena varijanta; VERZIJA pisana knjievnost; podrazumeva krupniju preradu tako da je uoljiva razlika (Ivan L. Lali - stalno je pisao iznova romane, npr. Svadba, Hajka; Dobrica osi Koreni , 1997.god izalo je novo autorsko izdanje, a prvi put je izalo 1954.god; osi je skraivao i odbijao neke delove); REDAKCIJA najee se koristi kako bi ukazao na obrade teksta koje esto mogu da budu i dela nekih drugih ljudi, ako sam autor ne uspe 3.problem atribucije utvrivanje autorstva nekog dela; ukoliko je deoli anonimno ili pseudonimno ( primeri pseudonima: Zmaj, Nestor uni pseudonim Proke Jokia, Vasilije Popovi pseudonim Pavla Ugrinova); problem su tekstovi koje ne znamo kome da pripiemo neposredna atribucija tani podaci iz teksta ili prepiske (gde npr.neki pisac prizna autorstvo nad nekim tekstom) ili memoari, dnevnici; Jovan orevi je mnoge svoje autorske tekstove popisao u svojoj bibliografiji koja je bila dostupna tek posle smrti posredan nain analizom tekstova; prouava se stilski oblik, sadraj, idejni stavovi, odlike stila... i na taj nain se tekstovi pripisuju nekom autoru *DUBIA (lat.dubitare = kolebati, sumnjati) deo opusa koji je sporan, doveden je u vezu sa odreenim autorom, ali nije sigurno *PLAGIJATI, IMITACIJE, MISTIFIKACIJE... kada neki pisci sa namerom oponaaju stil autora da bi proizveli dezinformaciju (npr. Protokon Sionskih mudraca da bi se opravdalo antijevrejstvo; to je pokrenula ruska policijska sluba) 4. problem datiranja vreme nastanka teksta neposredna ako imamo tana saznanja posredno analizom teksta smetamo ga u odreeno vreme (npr. relevantna injenica da li je tekst prethodio nekom drugom tekstu) TIPOVI IZDANJA (prireivanje teksta) 1. fototipsko mehanika reprodukcija prvog izdanja (kod nas, npr. Gorski vijenac, Brankova zbrika Pesme 1847, Rat za srpski jezik i pravopis, asopisi Zenit) 2. diplomatiko izdanje koristi sve jezike odlike koje je sam pisac koristio; knjiga se iznova slae, otklanjaju se greke pri kucanju; potuje se pravopis pisca 4
Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti
3. kritika izdanja ona koja sadre SVE tekstove jednog pisca i pritom imaju prikazanu istoriju pojedinanih tekstova u svim oblicima (npr. jedna pesma i sve njene varijante) Tekstovi se izuavaju istorijski i strogo tekstoloki (razliite faze nastajanja). Kritika aparatura mora biti bogata, a komentari moraju biti i istorijski, mitoloki, filozofski... Loe stojimo sa kritikim izdanjima (nemamo kritiko izdanje ni Andria, Crnjanskog...). Imamo Lazarevia, Disa, Nastasijevia, Jakia... 4. PESNIKA SLIKA Knjievnost ima sposobnost da prikazuje neku stvarnost izvan samog dela (bilo da je re o fiktivnoj ili realnoj) i slui se postupkom deskripcije. Pojam SLIKE (pesnika, poetska, knjievna slika; esto i pripovedna mada je taj izraz u 19.veku korien kao oznaka posebnog pripovednog anra kratke prie u kojoj dominiraju statiki motivi) PESNIKA SLIKA izraajna mo jezika da imenuje i opie stvarnost sa ulnom konkretnou ( kao da je ivo prisutna) ulna konkretnost sposobnost da se sa svim ulnim utiscima rekreira jedna stvarnost. Pisci/pesnici koriste to iri krug ulnih utisaka (pre svega vid i sluh, ali i miris, ukus, dodir, toplota sve to prua puniju, iru pesniku sliku). Pojam fikcije (fikcionalnosti) knjievno delo predstavlja osmiljen svet. Podraavanje stvarnosti = mimezis, pa tako govorimo o mimetikim osobenostima. Nortrop Fraj je u svojoj Anatomiji kritike razlikovao niskomimetike modele od visokomimetikih modela. Aristotelovska kategorija stvarnost ljudi koji su gori od nas ili su isti kao mi i stvarnost ljudi koji su bolji od nas (prvoj pripada npr. ep i tragedija, drugoj komedija) U pesnikoj slici nalazimo nesumnjive tragove subjekta koji misli i koji se izraava jezikom; lina vizija onoga koji opisuje jednu stvarnost. U slici se nalaze tragovi pesnikovog vienja veta, njegove vrednosti... ; Gastron Balar Poetika prostora ukazao je na to da u svakoj uspeloj pesnikoj slici postoji iznenadni reljef psihe; poiljalac poruke (sam pesnik) lirski subjekat itaoci Moemo razlikovati pisce i vrstu svesti koja se ugradila u verbalne poruke; razlikovanje tipova imaginacija (ili uobrazilja, fantazije, mate). Umetnici imaju veu ili manju sposobnost prikazivanja stvarnosti. Ta sposobnost je odreenog tipa- Npr. reproduktivna imaginacija stvarnost koju je umetnik doiveo reprodukuje jezikim sredstvima u knjievnoj tvorevini; tada je bitna dubina utisaka. Ili npr. kreativna imaginacija imaginacija koja ume da se odlepi od stvarnosti; neki je nazivaju fantazijom; ukazuje na sposobnost dogradnje kada se ona odvoji od poetnih utisaka; zamiljanje itavih svetova kao to su to inili Vern, Kafka ili Bulgakov.
*za realizam je karakteristina reproduktivna imaginacija, uoavanje onog to stvarno postoji u drutvu i da se to rekreira; za simbolizam i ekspresionizam karakteristina je kreativna imaginacija. *kompetencije itaoca ta italac moe da prepozna i kakva slojevita znaenja pronalazi? Prema Balaru slika je jednostavna i ne zahteva posebno znanje, dostupna je svima. Predstavlja manje probleme nego kada se javljaju razni oblici posredovanja ili tropi, to moe dovesti do toga da itaocu promakne poenta. KLASIFIKACIJA pesnikih slika I)najee prema vrstama ulnih doivljaja (senzacija): 1. vizuelne slike - ulo vida 2. auditivne (slune) slike ulo sluha (npr. Dui) 3. olfativne (mirisne) slike ulo mirisa (npr. Bodler) 4. gustativne slike ulo ukusa 5. taktilne (haptike) slike ulo dodira 6. slike koje stvaraju utisak o termikim efektima (npr. Dui sunce) -dobri pesnici artikuliu sliku na sintetikim efektima (proimanje i ukrtanje jednih ulnih utisaka preko drugih) II) 1. doslovne slike aktiviraju doslovno znaenje 2. slike prenesenog znaenja figurativno izraavanje metaforine slike, alegorijske, simboline, ironijske... III) 1. statike slike predmet se ne menja (npr. pejza prirodni ili urbani pejza; oneobiavanjem prostora stvara se metafizika slika); slikaju enterijer i eksterijer; unutranji ambijent kao slika ovekovog ivotnog prostora; mogu se pojaviti elementi dinamikih motiva; opis nekog lika, sve to ulazi u krupni plan 2. dinamike slike kinetike slike; promenljivi inioci; predmet slike ovek i njegove delatnosti, ivotinje, fantastina bia, bogovi... IV) prema istorijskim osobenostima: 1. antike 2. srednjevekovne 3. renesansne 4. barokne 5. simbolistike 6. moderne Moe se primetiti razlika u pogledu vrste predmeta koji se bira, naina prikazivanja tog predmeta i njegove funkcije u delu. Npr. odnos prema prirodi u antici i u romantizmu: U antici postoje naglaene konvencije i strogo propisano pojavljivanje prirode u anrovima; u samom doivljaju pejzaa nema naglaene subjektivne perspektive, dok je u romantizmu ima. U romantizmu je priroda povezana sa ljudskom duom i takav takt e dominirati i u simbolizmu. Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 6
*Miroslav Maksimovi opis scene klanja svinja u jednoj svojoj pesmi; opis klanja ivotinja kod Homera ima drugaiji kulturoloki klju radi religijske slike sveta. V) prema vrsti efekta na itaoce 1. snane (upeatljive) 2. neobine 3. alogike 4. drastine 5. groteskne 6. pitoreskne slike (slike seoskog ambijenta) VI) prema sintaksikoj strukturi slika: 1. slobodne relativno samostalne kao deo knji.celine 2. vezane u funkciji drugih slika VII) 1. primarne dominantne; vea vanost u knjievnoj tvorevini, ne moemo razumeti delo bez njih 2. sekundarne- u funkciji ovih prvih 5. TEMA I MOTIV TEMA- jedinstveno, celovito znaenje jednog dela; nuno ukljuuje i sam nain na koji se govori o toj temi. GRAA- krug predmeta koji slui kao osnova za izgradnju teme; skup injenica stvarnosti, ivotnih injenica; materijal od kojeg se delo oblikuje RAZLIKA izmeu teme i grae: tema ukljuuje sve aspekte organizacije knjievne tvorevine, dok graa ne. Graa je samo osnova koja ini delo. Ruski formalisti su zasluni za termin grae. Graa obuhvata ono to prethodi umetnikom delu, tj. sve ono to umetnik oblikuje umetnikim postupcima; pomou postupaka, dobija se forma TEMA postoji u strukturi dela; GRAA je poetni niz zamisli koji su prethodili nekom delu. GRAA moe biti uzeta iz: 1. knjievnih izvora 2. knjievnosti (Gete-Ifigenija; imao je pred sobom i Rasinovo i Euripidovo delo) 3. usmena knjievnost ili predanje (Hasanaginica posluila Simoviu i antiu za pisanje njihovih drama) 4. mitologija (razni mitoloki sistemi; antika mitologija; npr. ekspir istoriografska dela iz antike, Herodot; antike tragedije; klasicisti; npr. Jovo Hristi mit o Edipu u svom delu Sedmorica protiv Tebe; Gete iskoristio germanski mit o Faustu za pisanje svog Fausta; Slobodan najder Hrvatski Faust) 5. dnevnici, hronike, istorijski izvori, autobiografije (Crnjanski Seobe , Memoari Pievia; Dnevnik nemakog vojnika Boko Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 7
Petrovi; Petrovi je pronaao posle II svetskog rata kod Vukovara dnevnik u kojem su postojali podaci kako se vojnik vraao iz Grke, zatim o kopanju rovova sa ciljem da se na taj nain odbrane od Crvene armije i Partizana; Petrovi je reprodukovao dnevnik i komentarisao mentalitet 6. novine (npr. Dostojevski itao je hronike ubistava, to je podstaklo njegovu imaginaciju; Flober Madam Bovari, inspirisao se priama o preljubi; Tima Nasilje, to je pripovedaka knjiga, doao je do dogaaja itajui sudsku arhivu u Novom Sadu) 7. usmena svedoanstva npr. Branko opi (djed Rada) Pojam IDEJE osnovna zamisao (misao) jednog dela; opti stav koji se razmatra, nacrt ili plan; ako bi znaenje dela mogli da svedemo na osnovnu zamisao, to bi bila ideja *Veselin Markovi Mi razliiti, Izranjanje; njega zanima jedna ideja koju je formulisao terminom iz logike okamova otrica (Vilijem Okam- bavio se verodostojnou tumaenja dogaaja; u objanjavanju dogaaja treba krenuti od to jednostavnijih modela; to manje pretpostavki, dogaaj je prihvatljiviji) Pojam PORUKE knjievnog dela ima ue znaenje od ideje. Poruka je jezgrovito, neposredno izreena verbalna poruka dela. Nekada se nalazi i u naslovu dela. (npr. ivot je san ili Maestro i Margarita). Za razumevanje poruke potrebno je opisati idejni i ideoloki sistem. Ako neko hoe da alje poruke, ne treba da pie knjievnost, ve telegrame. D. Ki Poruka treba prirodno da izae iz dela, iz njene sloenosti. Pojam TENDENCIJE drutveni uinak knjievnosti; na koji nain delo moe da nas priblii stavovima (politiki i drutveni kontekst; filozofija, religija, ideoloki stavovi). Latinski tendere = teiti ka neemu; delo hoe da nametne neki pogled na svet, neki nain miljenja (tako postoji tendeciozna knjievnost oblikovana u 19.veku kod Francuza i Nemaca; to je period poveane socijalne svesti) Blisko sa pojmom tendencije, pojam ANGAMANA termin potie iz Francuske; Sartr ta je knjievnost?, pretresao ideju da delo moe da bude nosilac angamana. Drutvena situacija se moe iskazati u delu i time se formira politiki i ideoloki sistem. U delima su mogue naglapene funkcionalne dimenzije ili neposredna idejnost. Nala izraz u pripovednoj prozi, drami, esejima, kritikim tekstovima, ali ne i u poeziji. Temu ine konstitutivni inioci koji line delo. MOTIV je najmanja tematska jedinica nedeljivih estica koje se dalje ne mogu deliti (ako bismo ih delili, stigli bi do samih jezikih struktura, jezikih iskaza). Moemo se baviti pitanjem: iz kojih aspekata je dat motiv? Npr. motiv jablana drugaije je obraen kod Duia i Ujevia. Poetni motiv je isti, ali nain na koji se realizuje je drugaiji. Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 8
Podela motiva Prema prirodi: 1. dinamiki - oni koji menjaju situaciju i konstituiu radnju 2. statiki ne menjaju uspostavljen odnos predmetnih stvarnosti (opis prirode, enterijer, eksterijer, opisi lika naini odlaenja, osobine...) 1. vezani najvre vezani motivi su oni koji su povezani sa fabulom; moraju se hronoloki poreati. Motivi mogu biti relativno samostalni, povezani asocijativnim mehanizmom (poezija) i postoji hronoloko-uzronoposledini tip motiva 2. slobodni 6. KOMPOZICIJA I MOTIVACIJA Problem motivacije podrazumeva naine povezivanja motiva . Motivaciju ini sistem postupaka koji pravda uvoenje motiva i formiranje njihovih skupova; svaki motiv se uvodi u delo sa razlogom i treba sagledati sve razloge uvoenja i postojanja motiva. Postupci motivacije su razliiti (ruski formalisti). Tri tipa: 1. kompozicijska motivacija kae da nita u delu nije sluajno, sve bi moralo da dobije nekakvog udela, neku funkciju u kompozicionoj strukturi knjievnog dela, svoj razlog; ne mora odmah biti vidljiv, moe se kasnije uoiti. 2. realistika motivacija motivi se uvode da bi upotpunili elementarnu iluziju; motiv koji je uveden mora biti usaglaen sa stvarnou u delu, mora biti verovatan; postoje razliiti oblici ogreenja o ovu motivaciju; npr. da neki motiv ne pripada u potpunosti prikazanom svetu (npr. Dubrovaki madrigal Duia). Motivi moraju biti utemeljeni, sam pisac mora dobro da poznaje stvarnost koju opisuje. Iz ugla dananjeg vremena: postoje mnoga ogreenja o ovu motivaciju; pisci su uvereni u samostalnost jednog dela, autonomna stvarnost; pisac sebi daje za pravo da interpretira stvarnost kako eli 3. umetnika motivacija radikalno se razlikuje od realistike; motivi koje ne tumaimo iz perspektive realistike motivacije (npr. Tolstoj Smrt jednog konja; hipotetika psiha konja gde on sam progovara; ehov Katanka; Orvel ivotinjska farma). Prema Cvetanu Todorovu, pojam fantastike nije jednak pojmu sveta udesnog. Svet fantastike poiva na pravilima koja se znaajno razlikuju od sveta kojem pripada ovek npr.bogovi i opisan je u bajkama, mitovima, epovima (Gilgame). Pojam udesnog: ono to je realno i stvarno konstituisano je naukom. Ono to je realno menja se istorijski (pojam stvarnog oveka srednjeg veka razlikuje se od pojma stvarnog oveka naeg vremena, u srednjem veku se verovalo u uda). Fantastina knjievnost Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 9
poiva na specivinom oklevanju dovodi nas u nedoumicu koju moemo tumaiti iz ugla udesnog ili iz ugla realnog, ali nikada ne moemo do kraja dokuiti; prinueni smo da proirimo sliku sveta, da se pribliimo sferi udesnog i da ostanemo izmeu. Delo mora da izgradi paralelan svet stvarnosti i pravila i itaoci trae ubedljivost. Postupci motivacije su izloeni kao jedan oblik sistema koji na poseban nain biva proet i drugim aspektima knjievne tvorevine. Pojam kompozicije (lat. compositio, componere = sloiti, sastaviti, sainiti, uskladiti) pojam blizak pojmu strukture, teksta, ali razlike postoje. Kompozicija je nain na koji delo nainjeno, ali sa akcentom na redosled manjih delova koji se ispoljavaju od poetka do kraja. Delo postoji kao ureen sistem, a ne haotino. Postavlja se pitanje da li postoje nekakve pravilnosti koje ureuju sam nain izlaganja dela? Dva kruga injenica: 1. spoljanja kompozicija onaj poredak strukturnih injenica koji se relativno lako mogu opaziti i za koje postoje ve oznake u samom knjievnom tekstu (npr. obim knjievnog dela recimo, tri stiha kao zaokruena pesnika stvarnost s tim da je prvi stih sainjen od 5 slogova, drugi od 7, trei od 5 znamo da je re o haiku; ili epigram koji moemo prepoznati po strukturi). Spoljanja kompozicija je nain na koji se spolja posmatrano ukupnost knjievne tvorevine deli, podeljenost na pevanja ili strofe; romani glave, poglavlja, svako poglavlje se sastoji od niza pasusa) 2.unutranja kompozicija poiva na nekoj vrsti pravilnosti u izlaganju celine dela, a do njih moemo doi samo paljivim itanjem (npr. kako se i kojim postupcima razvija radnja faza ekspozicije ili zapleta, koliko poglavlja obuhvata). Kada je re o vremenu, opiremo se jednom tipu kompozicije. Linearno sam pisac konstituisao, bez mogunosti premetanja mesta npr. strofa. Avangarda i postmoderna drugaiji tip, nelinearni, karakteristina mobilnost celina Hazarski renik; specifina fragmetarna kompozicija, mobilna kompozicija nasuprot tradicionalnoj statinoj. 7. FABULA I SIE Termin prie kao narativne jedinice u anrovskom smislu nije isti kao termin prie u strukturnom smislu, kao strukturni element (tome odgovara mythos). Pria kao strukturni element jedan od kljunih oblika saznavanja stvarnosti. Uspostavlja se hronoloki niz (injenice se povezuju meusobno); uzrono posledine veze (znaaj u nizu zbivanja nekih od dogaaja). Znaajniji dogaaji su uzroci. Dva pojma uvedena u nauku u knjievnosti da bi se bolje shvatila pria: 10
1. fabula (lat. fabula = pria) niz dogaaja koji se koristi na osnovu vremenskih i uzrono-posledinih veza; fabula sa modelom neuzvraene ljubavi ili ljubav sa preprekama. 2. sie (francuski termin = predmet) po ruskim formalistima, mogunost knjievne tvorevine da radnju izlae po hronolokom poretku; neponovljivi nain organizovanja knjievne tvorevine. Pojam sadrine (ono o emu se govori) strukturno nedefinisan; moe se odnositi na radnju, ali i motivacije, karakterizacije, deskripcije, misli i oseanja lika Pojam sadraja tehniki deo teksta koji nas informie o sadrini Kategorije vremena i prostora knjievnog dela Vreme ima dve osnovne kategorije: 1. vreme pripovedanja vreme potrebno da se delo proita (ne pripada strukturi dela, ve svetu autora i italaca) 2. vreme koje se zasniva na sposobnosti dela da prikae proticanje vremena; ono se prikazuje odreenim postupcima; precizno lociranje u vremenu tako to se postavlja nekakva indikacija u odnosu na nae realno kalendarsko vreme; Turgenjev na poetku dela postavljao tano godine te i te, locirao vreme i prostor (mada, ni to nije precizno 18**); relativno odreenje vremena iskazi: posle nekoliko godina junak se vratio u mesto (dakle, u odnosu na neku poznatu vremensku taku) Kako odrediti proticanje vremena u delu? Fiziko vreme; subjektivno vreme; objektivno vreme Npr. Dojs Prostor svet postavljen u prostor koji moe biti izmiljen; dela koja jasno imenuju prostor ili indikacije o tome gde bi se mogla odigravati radnja. U delima postoje i statini i dinamini pojmovi vremena i prostora. Mihail Bahtin uenje o vremenu i prostoru; sloena i otvorena koncepcija ujedinjenje vremena i prostora HRONOTOP Pojam moe funkcionistati po realistikim principima (to odgovara knjievnoj stvarnosti); mogu biti i fantastinog modela (religija, mit, predanje). Kako se u delu ova dva aspekta knjievne strukture mogu neodvojivo sjediniti u celinu ukazuju na emocionalnu vrednosnu obojenost jedne stvarnosti. Vreme i prostor su povezani na temeljniji, dublji nain. 1. hronotop susreta poiva na knjievnim likovima koji se susreu i pri susretu se dogode presudne stvari za stukturu knjievnog dela. 2. hronotop puta po tom hronotopu, likovi neprestanu putuju; svet po modelu putovanja; itava stvarnost je mesto sluajnih susreta (dalji ivotni tok lika biva promenjen); npr. pikarski romani 3. hronotop praga simboliki prikazano iskazuje se moment krize ivotnog preokreta u nekom liku; prestupi se preko praga i napusti se jedan svet, dogaa se neto presudno (npr. Raskoljnikov je prestupio preko praga kada je ubio) Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 11
4. hronotip zamka utvreno mesto; izolovano u odnosu na spoljanju stvarnost; zamak kao mesto gde se odvija ivot od pradavnih vremena, mesto zasieno vremenom, prolou, legendama, pripovestima o prethodnim ivotima 5. hronotip salona gostinske sobe, dolazi do susreta razliitih osoba; enterijer u kome se odvija ivot zatvorenog tipa 6. hronotip misterijskog i karnevalskog vremena ulice i trgovi, karnevalski misterijski duh, guva, ljudi u posebnom stanju 7. hronotip biografskog vremena plemske kue, dvorci; npr. Pukin Evgenije Onjegin Znaaj hronotipa: 1. izraziti siejni inilac (vremenskim i prostornim relacijama uspostavljaju se zapleti i uslovljava se radnja; opta sadrina i likovi) 2. likovni znaaj vreme i prostor pruaju elemente za zanimljivost ule oiglednosti (zainteresovanost za razliite predele, npr. slovenski romantizam; ili realizam drutvena analitika funkcija) 3. od sutinskog znaaja za anrove i razlikovanje anrova 8. KNJIEVNI LIKOVI I KARAKTERI Knjievni lik - skup misaonih, emocionalnih osobina, fiziki izgled, govor, ponaanje, ideologija. Likovi su nosioci radnje dela. Imaju svoj izgled, oblae se, kreu se u vremenu i prostoru, imaju svoje misli i emocije. Klasifikacija: 1. prema znaaju: - glavni likovi: junak - sporedni likovi javljaju se u manjem obimu - epizodni likovi samo u epizodama, kada dolazi do skreanja od glavne radnje U sredite panje mogu ui razliiti aspekti: npr. prikrivene psihike osobine likova (pikarski romani ili avanturistiki) ili je psihika stvarnost postavljena u prvi plan esto nije ni dat fiziki izgled (XX vek, karakter psih.struktura) 2. prema odnosu lika prema spoljanjoj stvarnosti : - karakteristini za ambijent u kojem se javlja (reprezentativni primerak socijalne grupe, klase, interesne grupe); ako je ta prikazana linost TIP (samo ona vrsta lika koja realizuje neke tipske osobine odreene grupe). Postupak se naziva tipizacija likova. Nasuprot tipskom liku, postoje naglaeno individualizovani, osobeni, izdvojeni; postupak se naziva individualizacija. 3. prema vrsti karakternih postupaka: - pozitivni po pravilu afirmiu pozitivne vrednosti - negativni od perioda moderniteta u sreditu panje strukture knjievnog dela odstupanje od stavova, kriminalno ponaanje (Nikola Miloevi Negativni junaci) 12
4. sa stanovita kompleksnosti u kojoj se javlja lik: Forstrerovo razlikovanje oblih i plonih likova (delo Aspekti romana). Mi kao itaoci moemo da sagledamo svu sloenost junaka iz razliitih uglova, iz prostorne situacije; kao zaobljene strukture, iz svih uglova. Ili plono kao da je lik u dve dimenzije, da ima svoju irinu i duinu vidimo samo idejnost, a ne emotivnost ili obrnuto. 5. -Promenljivi/dinamiki likovi npr Gilgame, Madam Bovari - Nepromenljivi/statiki oni koji se od poetka do kraja ne menjaju Svaki postupak junaka mora biti motivisan, jer ga to ini ubedljivim. Karakterizacija je sistem postupaka koji se izgrauje u niz motiva neraskidivo povezanih sa jednim likom; blie i potpunije se odreuje psiholoki svet i karakter lika. Postoje dve vrste karakterizacije: 1. neposredna opisivanje samih karakternih osobina lika tako da se neposredno o njima govori; kome pripada ta re? 1)pripoveda/narator 2) re jednog junaka o drugome 3) mogunost da neki lik sam o sebi pripoveda, sam opisuje svoje osobine (proces introspekcije) 2. posredna npr. lino ime (Nomen est omen; npr Oskar Davio Vuk Rsavac); ime kao znak upuuje na karakter. Postupak karakterizacije poinje od imenovanja. Iz postupaka lika izvlaimo zakljuke da li neto ini iz moralnih ili nemoralnih razloga; zatim iz govora, naina izraavanja unutranji svet, da li je lik duhovan, prizeman, pragmatian, kakvi su mu horizonti; spoljanji opis lika fiziki izgled, dranje, oblaenje, fizionomija kojom se izraava unutranji svet; postupci deskripcije nizanje statinih motiva u funkciji karakterizacije; opis enterijera (opis gde lik stanuje); lani iskazi i ocene drugih likova Likovi su konstituivni inioci jedne fikcije, nosioci radnje knjievne tvorevine. Odnos dva lika na poetku i kraju dela ne mora biti isti. Epska i dramska dela karakterie razvoj veza izmeu likova (npr. Ana Karenjina i njen mu). Mogu se uvesti novi likovi, ime se stvara nova situacija. 9. KLASIFIKACIJA KNJIEVNIH DELA Klasifikacija knjievnosti pomae da se sagleda itav univerzum knjievnih dela. Postoje razliita naela klasihikacije, od kojih je najvanija ona na rodove i vrste. Postoji i klasifikacija: 1. prema jezikim i nacionalnim kriterijumima (uspostavio ju je Ingarden). 2. Postoji podela knjievnosti na autore, prema autorskom opusu. Mana klasifikacije po jezikim i nacionalnim kriterijumima jezik bi trebalo da predstavlja bitniji kriterijum. Ali na engleskom jeziku piu i oni koji ne 13
pripadaju tom jezikom govornom podruju (na primer Nabokov je pisao na engleskom jeziku). Pisce uvek sagledavamo u meusobnom dodiru. 3. Postoji povezivanje pisaca po generacijama. Pojam generacije se odnosi na grupu autora koji imaju slian odnos prema jeziku, knjievnosti, umetnosti, slian pogled na svet (npr. izgubljena generacija posle I svetskog rata). Razvoj knjievnosti u socijalistikoj Jugoslaviji: Sreta Luki utvrdio da postoji generacija pisaca koji pripadaju buroaskom svetu (npr. Crnjanski, Raki, Dui). Radikalno su se razlikovali pobednici iz socijalne revolucije. Pojavila se jedna generacija u senci revolucionarnih pobednika, oni nisu imali revolucionarni bunt u sebi, razvijali su se vie sa orijentacijom linih doivljaja to su pisci rezervne generacije (Ivan L. Lali, Bora Radovi, Jovan Hristi; oni ne shvataju knjievnost kao revoluciju svesti, ve kao priliku da se iskae najtananiji i najsuptilniji izraz due; izmeu su se javili pisci revolucije, ali samo na polju estetskog doivljaja i knjievnosti , a ne za drutvena zbivanja Miodrag Pavlovi, Vasko Popa, Bulatovi...) Pored nabrojanih kriterijuma, postoji podela 4. prema knjievnoistorijskim iniocima i konvencijama . Od samog srednjeg veka, postojala je itava pesnika kola u italijanskoj knjievnosti DOLCE STIL NUOVO (slatki novi stil) poetike i generacijske razlike u odnosu na prethodne i potonje pesnike (obeleen Petrarkom i pokretom petrarkizma). Pojam kole odnosi se na postojanje vrstih konvencija koje se odnose na neke pisce; pojam koji pripada minulim vremenima. Pojam pokreta grupacija ideja, autori okupljeni oko odreenih ideja (drutvenih ideja; npr. nadrealizam politika i ideoloka misao; futurizam, dadaizam, nadrealizam) Postoji i klasifikacija 5. koja se zasniva na stilskim formacijama. Epohe ili razdoblja su globalni drutveno-istorijski iseci vremena, ne samo na polju knjievnosti, ve obuhvataju i ideologiju, pogled na svet, filosofiju); npr. renesansa, prosvetiteljstvo, romantizam, realziam, moderna, modernizam, postmoderna, avangarda. Ui pojam od epohe je pravac. Klasifikacija knjievnosti se moe izvriti i 6. prema specifinim namenama dela. Pojedina dela podrazumevaju neku vrstu publike, itaoca; komunikativna svrha dela je naglaena. Tako postoji: 1) knjievnost za decu, namenjena itaocima mlaeg uzrasta (npr. opi; mada je u njegovom opusu pomalo nejasna granica, ta granica je jasnija recimo kod Raikovia, gde je jasno da su soneti namenjeni odraslima). I unutar knjievnosti za decu postoji klasifikacija: -dela namenjena predkolskom uzrastu (deci se dela itaju; jezike strukture su jednostavne, senzibilitet je prilagoen tom uzrastu); npr. Dobro drvo - dela namenjena kolskom uzrastu Mali princ 14
-dela namenjena omladini u razvojnom procesu; npr. Hari Poter; omladinska knjievnost treba da ukae na nove dogaaje, nove svetove koje dete nema u svojoj svakodnevnici (Defo ozbiljan roman namenjen ozbiljnom itaocu koje obrauje velike teme individualizam, poverenje u oveka, prelaenje preko tekoa...) to se tie usmene knjievnosti, i u njoj je primetno postojanje deje knjievnosti. Detetu se pevaju uspavanke, pocupaljke, priaju mu se zagonetke, prie, bajke za decu; dolo je do razvoja umetnike bajke Vajld, Grozdana Oluji; aljive prie, basne; Zmaj model pisca koji pie za deju publiku; Brana Svetkovi, Duko Radovi, Desanka Maksimovi, Ljubivoje Rumovi 2) didaktika ili pouna knjievnost - saznanja ili ivotna iskustva poetsko uobliena; moe biti u formi stiha, vetog pripovedanja, dramske forme Doba antike Hesiod Poslovi i dani (knjievnim sredstvima opisivao mitoloki svet i dao praktina uputstva sa poljoprivrednim radovima - Emije kuvarski recepti; Miodrag Raievi kombinovao recepte sa humornim efektima (npr. iseckati Borhesa, propriti, dodati 300 g Dojsa...) - Horacije Ars Poetica poslanica + stihovana forma - Ovidije O ljubavi - Vergilije Georgike poljoprivredni saveti Knjievnost koja sadri moralne i praktine pouke karakteristina je za period prosvetiteljstva (npr. Dositej Basne, eseji). Moderna je pruila otpor prema didaktikoj knjievnosti. Breht i Borhes za njihova dela karakteristina je potreba da se neko saznanje izloi itaocu, a opet postoji potreba da se to neutralie. 3) zabavna ili trivijalna knjievnost struktura za manje zahtevnu publiku, ne insistira na estetskim doivljajima; namenjena je samom uivanju, za itanje bez tekoe; dela nisu dosadna i namenjena su itaocima koji samo hoe da se zabave pripovedna dela bez komplikovanog zapleta; esto izgraeni na principu antagonizma : dobri momci loi momci , vesterni; gotski romani u engleskoj knjievnosti, horor romani, romani strave i uasa; npr. Stiven King. Termin zabavne knjievnosti ukazuje na njen osnovni karakter. Termin trivijalne knjievnosti (lat. trivialitas = neto svakidanje, otrcano, prosto, obino; peorativni termin, ali rasprostranjen u itavoj Evropi); und (nem. = otpadak, roba, nedovrena roba) re je o potpunoj deformaciji ukusa, stvaralakom otpadu, to je termin koji slui za diskvalifikaciju ove knjievnosti; ki (nemaki termin; u engleskom ske; skica nacrt, neto nedovreno) odnosi se na sladunjav doivljaj sveta; tipine ki scene zalazak sunca koji je analogan umiranju ljubavi izmeu nekada zaljubljenih . Razvoj anrova u srpskoj knjievnosti: npr. roman (Milovan Vidakovi pisao je dosta trivijalne knjievnosti, ki scena... nakon njega, niz pisaca koji pripadaju 2. Ili 3. nivou, zahvaljujui kulturolokom efektima, npr. Mir Jam; Momo Kapor kroz anegdote; argoni u ranim romanima Nisam ti to priala beogradski argon; Duan Baranin istorijski romani sa elementima didaktike, ali ipak je pisao vie trivijalnu knjievnost). Razvila se i forma Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 15
kriminalistikog romana (Mitar Miloevi, koji je pisao pod pseudonimom Frederika Etora, pisao je kriminalistike romane o inspektoru Lunu), naune fantastike, ljubavni romani... 4) propagandna knjievnost srodna pomalo didaktinoj; raunala na politiku sferu; razvila se sa pojaanjem klasne i socijalne svesti; naroito usmerena na radnu klasu; Skerli je radio svoju doktorsku disertaciju na temu radnikih pokreta. Najizraziti oblici javljaju se u 20. veku i pojavom ideolokog politikog delovanja; Maksim Gorki i itav niz pisaca koji su ga oponaali (npr. Ostrovski); neosveeni radnici kod kojih se tek budila nacionalna svest. Postoji klasifikacija prema 4. unutranjim osobinama knjievnog dela, i to je podela na rodove i vrste. Osobine knjievnog dela na koje treba obratiti panju: a) duina dela b) forma stih ili proza c) monoloki oblici izlaganja ili dijaloka forma d) ralanjenost dela (celine poglavlja, inovi, pevanja, strofe) e) kakav je dominantan stil (visoki, srednji ili niski; meavina stilova; visoki stil ep, tragedija) f) na koji nain se povezuju motivi meusobno (da li formiraju fabulu fabularna dela, roman, pripovetka, drama ili postoji asocijativni niz motiva lirska pesma, poema; da li tekst karakterie logika i argumentativnost esej, roman-esej) Npr. Ep due delo u stihu koje je organizovano po pevanjima vidiljivo je spoljanje; dublje posmatrano: priroda lika jedna od osnovnih karakteristika epa je to da su nosioci radnje, glavni likovi uzorni, bolji od nas (kao to nas ui Homer); stil je uzvien, pomalo kien, dostojanstven; ima oblik pripovedanja; hronotip epa je vrlo irok, pokriva velike prostore, pokriva svet bogova i heroja, transcedentalnog. Postoje tri knjievna roda: lirika, epika, dramatika; najvea slupina dela sa nekim zajednikim osobinama bez nekih izrazitijih knjievnoistorijskih konkretizacija; sudbina rodova se menjala kroz istoriju, ali postoje od najstarijih vremena. Prema Geteu, tri prirodna oblika poezije ine tri knjievna roda. Emil tajger bio je poznat teoretiar knjievnih rodova. Vrste su skupine knjievnih dela unutar knjievnih rodova ili u prostoru izmeu njih. Rod lirike i skupine posebnih vrsta himna, oda, ditiramb. Epike ep, epska pesma, pripovetka, novela, roman. Dramatika - tragedija, komedija, drama u uem smislu Unutar vrsta jo manje skupine koje poivaju na zajednikim osobinama. Npr. u lirici (knjievnom rodu) postoji elegija (kao knjievna vrsta, jo od perioda antikog Rima) i ljubavna elegija (kao podvrsta) U epici (knjievnom rodu) postoji ep (kao knjievna vrsta) i religiozni ep, junaki ep, ivotinjski ep (kao podvrste). 16
U dramatici (knjievnom rodu) postoji komedija (kao knjievna vrsta) i drutvena komedija, komedija naravi, psiholoka komedija (kao podvrste). Dela izmeu rodova npr. epsko-lirske pesme, to su prelazne knjievne vrste. Izmeu knjievnosti i drugog srodnog oblika esej, putopis, biografija, autobiografija. .. Pojam tipa ukazuje na anrovske strukture pojedinih rodova i vrsta (Franc tulc Tipovi romana, studija). Klasifikacija na knjievne rodove i vrste je najkompleksnija. Na osnovu zajednikih unutranjih karakteristija, mora se ui u dubinu knjievnog dela. Od antikih vremena, uoene su slinosti: Platon je uoio tri osnovna oblika izraavanja u svojoj Dravi: 1. jednostavno kazivanje pesnik govori u sopstveno ime, navodi primer ditiramba lirika 2. podraavanje onaj oblik knjievnog izlaganja gde se pojavljuju likovi koji sami govore; pesnik koristi druga lica koja struktuira u delo drama 3. meavina prethodna dva naina; pisac govori u svoje ime, da bi se onda pojavili drugi izmiljeni likovi epika Nema imenovanja knjievnih rodova, ali je kod Platona prisutna ta ideja. Aristotel je pominjao pojam podraavanja. Platon je taj pojam vezao samo za dramu; Aristotel je smatrao da to pripada celokupnoj knjievnosti, ne samo dramskoj formi; celokupna knjievnost pripada nekoj drugoj stvarnosti koju nazivamo fikcijom. Aristotel e govoriti o epici i drami, o knjievnim vrstama tragediju i epopeji; to se tie lirike, imala je nestabilno mesto u sistemu knjievnih rodova; to je proizilazilo iz injenice da je bila vie smatrana delom muzike umetnosti, nego knjievnosti. Postojale su pojedine lirske vrste (himne, ode), ali su bile nestabilne. Stabilizacija lirike u sistemu desila se zahvaljujui romantiarima (ak je tad postala i dominantna). Oduvek je postojala hijerarhija meu rodovima: U doba antike, tragedija i epopeja imaju velik znaaj. U doba renesanse, lirika (petrarkistiki pokret); tragedija i ep; roman i novela su se poeli javljati, ali imali su samo marginalno mesto. LIRIKA 1. subjektivnost- subjekat govori u svoje ime, otvoreno ispoljava svoje ja 2. neposrednost kazivanja nema distance izmeu onog koji govori i onog o emu se govori, izmeu govornog subjekta i predmetnog sveta; subjekt iskazuje svoje misaone stavove, elje, htenja To se najlake vidi u primerima: deskriptivna pesma- pejza se prikazuje tako to je sav proet pesnikovim subjektom; kad je u pitanju epski tekst, subjekat koji govori nee priati o svom doivljaju sveta, ve govori o objektivnom, neutralnim tonom 3. naglaenost prvog lica ja ili mi govor (lini doivljaj ili saoptavanje kolektivnog doivljaja kojeg je pesnik deo) Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 17
Emil tajger tumaio rodove po analogijama koje proizilaze iz jezikog sistema: sistem linih zamenica i glagoskih vremena; prvo lice dominira u lirici; za liriku je karakteristian prezent, sadanje vreme ( ne gramatiki posmatrano, ve u irem smislu; analogija sa prezentom lirski pesnik ispostavlja svoj doivljaj sveta uverljivo, kao da je predmet o kojem se peva prisutan; moemo nai lirske pesme koje priaju o neemu to je proivljeno, to je prolo elegije) Elegija odsutnost predmeta koji su nekad bili pozitivno priustni u pesnikovoj svesti, al za neim to je prolo i to se nee vratiti; npr. Pretprazniko vee Aleksa anti 4. postupak evokacije - pesnici lirike ine ivo prusutnim predmete; koriste se postupkom evokacije lirski subjekat je u situaciji da neprestano doziva predmete iz prolosti i uini ih prisutnim u sadanjosti; to brie distancu; da bi se evocirao neki predmet u svesti, ne pomae ni jezik nauke ni filosofije, ve ulno-konkretni pesniki jezik koji funkcionie na planu postupaka asocijacija. 5. saetost teksta - kljuan je doivljaj, tj. subjektivna stvarnost; lirski tekst, po pravilu, mora biti kratak; autentian doivljaj postoji relativno kratko vreme; doivljaji se relativno lako i brzo transformiu; u tome je lepota lirske pesme ona uva ono to je najprolaznije 6. stihovani govor stih rekreira odreene ritmike strukture; to je sutina lirskog teksta (ritmike strukture, eufonijske strukture, pojave rime, referena... to sve govori da nain izlaganja proima sam predmet govora; stapanje izmeu zvuanja i znaenja pesnie rei; subjektivna stvarnost ispostavljena je tako da je autentiki doivljaj prisutan i kao takav se nudi itaocu) 7. veza lirike i muzike istorijski, u svim usmenim kulturama postoji povezanost lirskih tekstova i muzike; sve su pevane, esto uz pratnju muzikih instrumenata; strukturna povezanost ritminost, eufonija, intonacija *za epske pesme je karakteristina jednolina melodija, ustaljeni nain kazivanja teksta, dok za liriku postoji bezbroj naina da se izvede; epiku karakterie dominantan stih, kod nas najee deseterac ili bugartiki stih; za liriku su karakteristini 11-erci, 12- erci, osmerci... Priroda itaoca koji odgovara lirskoj pesmi: Subjekat koji je otvoren za doivljaje i raspoloenje drugoga; otvoren i radoznao italac; nekog ne zanima pojedinani doivljaj, pa se okree epici, gde moe da ita o samom predmetu. EPIKA 1. epska objektivnost - epika se bavi svetom koji se nalazi izvan samog subjekta; itaoci posredstvom epike dobijaju jedan izvetaj o svetu, jedno objektivno saoptavanje neutralnim tonom (npr. susret dva junaka, opis dvoboja, prikaz svesti, ali neutralan prikaz) 2. postoji distanca izmeu govornog subjekta i prikazanog sveta
18
3. neutralan ton epski peva govori u situaciji epske mirnoe, distance, izvetava o samom predmetu, lini doivljaji nisu za ovakav nain pripovedanja 4. analogija linim zamenicama i epici dominira tree lice (govori se o njemu, njoj ili njima) 5. analogija glagolskim vremenima dominira perfekat, gramatiki to nije tako; moe se pripovedati i pripovedakim prezentom, npr. 6. dominantan postupak kojim se nastoji prikazati objektivna stvarnost epska sveobuhvatnost, epska opirnost 7. fabularnost epski peva moe da se zadri na bilo kom detalju; u sreditu epike je uvek pria; prikazati detaljno priu opisati enterijer, eksterijer, izgled odee nekog junaka; takvog detaljisanja nema u lirskom delu 8. povezivanje motiva hronoloki niz je veoma bitan; uzrono posledini niz; to su dva naela epskog dela na osnovu kojih mi rekonstruiemo stvarnost; dogaaji moraju posedovati loginost i jasnou Dva osnovna anra epike u stihu: ep i epska pesma Dva osnovna anra epike u prozi: roman i novela (pripovetka) U stihu: izvoene su uz muziku pratnju (kod nas-gusle; karakteristina je jednolinost melodije) Pozicija itaoca epskih dela: Ono osnovno na ta se koncentriu itaoci je sama struktura prie: forma kazivanja uz pratnju gusla stihovane prie od vanosti za kolektiv. itaoci koji se interesuju za epiku su po prirodi radoznali, oni koji se interesuju za zbivanja i imaju potrebu za saznanjem; razlikuju se od lirskog itaoca. DRAMATIKA Povezana je sa lirikom: u fokusu je subjektivnost; subjektivnost je od najvee mogue vanosti (izlae se svoj doivljaj sveta); RAZLIKA u ovom rodu postoji vie lica, razliiti doivljaji sveta koji su osnova za neko delovanje, za akciju; stavovi, elje, htenja; ta unutranjost, strast koju poseduju likovi, pokree na delovanje, na izvrenje nekog ina. 1. napetost i dramski sukob (ispolji se doivljaj jednog lica i on stupa u konflikt, sudar sa nekim drugim) 2. dramska lica govore sama, bez posredstva autora (njegova re se vidi u napomenama, u didaskalijama; ostalo pripada samim licima) 3. u dramatici dominira 2. Lice 4. paralela sa glagolskim vremenima budue vreme; sve se deava na planu sukoba, ne znamo ta e biti dalje, to treba da dovede do nove situacije 5. dramska radnja je najvanija ( i epika i dramatika zasnovne su na fabuliranju); u drami, radnja se moe oblikovati postupno i ima zadatak da dri panju; razvija se u fazama 6. pisana je i u stihu i u prozi (stih je vie negovan u ranijim vremenima; romantizam poslednja epoha gde je stihovana drama bila dominantna) itaoci: 19
Oni koji ele da sazna sve iz razliitih uglova; ljudi koji umeju dobro da se snau u razliitim sukobima; 10. JEDNOSTAVNI OBLICI Postoje oblici koji se ne uklapaju do kraja u sistem knjievnih rodova; meovite knjievne vrste. Sistem jednostavnih oblika izvorno postoje u usmenoj komunikaciji (izmeu istog jezikog i knjievnog jezika); nemaju vrst i stabilan oblik, menjaju se u govoru, variraju Andre Joles Jednostavni oblici; Prema Jolesu, postoji 9 jednostavnih oblika kao delova usmene knjievnosti koje su postepeno ule i u pisanu knjievnost; razlikovao ih je po duhovnoj zaokupljenosti (karakteristinom odnosu prema svetu, ciljevima koje postavlja onaj koji stvara jednostavne oblike; jeziki oblici su jeziki gestovi) 1. po veliini veliki i mali oblici, u zavisnosti od toga koliko je jezikog teksta oni u sebi okupljaju: Veliki - legenda, saga, mit, kazus, memorabile i bajke Mali zagonetka, izreka i vic 2. prema postojanosti oblika vre strukture teksta i promenljivi (nepredujui oblici) vre stukture mit, zagonetka, izreka, kazus, bajka Promenljivi legenda, saga, memorabile, vic Veliki oblici 1. Legenda (lat. legenda = stvari koje treba proitati; termin se konstituisao u 13. veku) predanje o ivotu i delima svetih ljudi, delovanje vrline i moralnog ( svetac nasuprot zloincu i sl.) 2. saga (termin nemakog porekla; sagen = kazati, govoriti, priati; dakle, ono to je reeno, kazano; u naoj usmenoj kulturi se naziva kaza) onaj deo epskih predanja koji pripada uglavnom severnim narodima, gde se i pojam sage konstituisao. Npr. Kelti, islandska plemena; podrazumeva predanje po istorijskim dogaajima, nekakvu porodinu priu; re je o porodici koja je od vanosti za itav narod, najee vladarskim porodicama; u sagama se iznose prie vezane za brak, brakolomstva, pojave vanbranog deteta i sl. Kod nas je u ciklusima o Nemanjiima, Brankoviima... prisutna u osnovi struktura sage. Najvaniji su plemenski predstavici; prikazuje se porodini dvor, blago; esto i oruje koje se prenosti s kolena na koleno (esto se predstavlja kao arobni predmet) 3. mit (gr. mythos = govor, jezik, kazivanje, a na prvom mestu pria) Pria kao strukturni element knjievnog dela - tako je Aristotel koristio taj pojam. Meutim, ovde nije re samo o sturturnom elementu, ve o specifinom obliku usmene kulture. Mit nastaje iz ovekove potrebe da sagleda svet u Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 20
celini i da mu da oblik; u verodostojnost mita se ne sumnja; u prii se narativno opisuje kako je svet nastao, kako su nastali heroji-bogovi; esto imaju za temu i apokalipsu (to e dovesti do razvoja apokaliptine knjievnosti). Mit je nastao kao izraz volje za spoznajom, za saznanjem. Filosofija je nastala kada se svet mita poeo podvrgavati sumnji; mesto postanja filosofije je sumnja. Mitotvorna svest nije prestala da postoji, iako je potisnuta filosofijom. ovekovu svest ini kritika svest i mitotvorna svest. Mitski junaci su kljuni likovi, mogu biti arobna bia, divovi; bitno je oruje za junaka, njegov konj... 4. Bajka duhovna zaokupljenost udesnim i natprirodnim; zaokupljenost svetom kakav bi mogao biti, poeljan svet; za bajke je karakteristian srean kraj; re je o obinom junaku koji biva suoen sa nekim zadacima; oni prevazilaze njegove sposobnosti (ale, divovi, zmajevi, udesna bia); zadaci su poreani gradaciono i najese ih je tri; trei zadatak je najtei, a kada ga rei i savlada, dobija nagradu i srean kraj. Junak je dovitljiv i koristi udesna bia kao pomagae; krase ga vetina i snalaljivost. Na kraju najee zadobija ruku princeze. Mali oblici: 1. zagonetka slina je mitu po mnogo emu; poiva na vetini postavljanja pitanja i odgovora; pitanje koje trai odgovor; komunikacioni model u kojem se pojavljuje zagonetka: zagoneta (onaj koji postavlja pitanje; najee je stariji i mudrac i pitanje postavlja nekom mlaem od sebe, a to ini kako bi kod njega proverio stepen lucidnosti, inventivnosti, domiljatosti; onaj koji odgovara je odgoneta. Zagonetka, dakle ima dijaloku formu. Uvek postoji jedan nedvosmislen odgovor koji se smatra tanim. 2. izreka Joles pod izrekom podrazumeva itav niz pojmova; poslovica nije isto to i izreka; izreka se jo naziva i krilaticom, krilatom reju, poslovikom uzreicom, apoftegmom, sentencijom, gnomom, aforizmom (posebna izreka gde je naglaena satirina funkcija). To je jednostavan oblik koji zaokruuje ovekovo iskustvo; duhovna zaokupljenost ovog oblika je mogunost da se ovekovo iskustvo same u mali oblik; izreka nije obavezno pouna, ali se esto i pouka nalazi u njoj Npr. Lupus in fabula - kod nas: Mi o vuku, vuk na vrata; izreka ne sadri nikakvu pouku Izreka, za razliku od zagonetke, nije dijaloka po svojoj prirodi. Andre Joles nabraja jo nekoliko oblika koje u teorijskoj misli esto predviaju kao anrovske strukture: 1. Kazus (latinski = sluaj) ovaj jednostavni oblik poiva na duhovnoj zaokupljenosti gde se iskazuje proces vrednovanja; kljuni su moral i etika; to je kratak narativni oblik, poiva na odmeravanju u okviru normi. Jeziki gest podrazumeva isticanje ljudskog ponaanja kao specijalne norme; igra veliku Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 21
ulogu i u teologiji. Primeri ojstva i junatva; kratko pripovedanje, anegdota kako se ovek ponaa: u skladu sa normama ili ne Npr. Marko Miljanov Postoji i u usmenoj kulturi: npr. anegdota Miloa uria i Petra Konjovia u vezi s Apelom srpskom narodu i dizanja ustanka. 2. Memorabila (latinski = ono to je vredno pamenja) vezana je za injenine fenomene, dostojne pamenja; ukazuje na sve to vredi biti zapameno. Npr. spisak brodova u Ilijadi, koliko je bilo junaka i kako su bili naoruani. Epske strukture dozvoljavaju memorabile. Npr. Vujica Rei Tuci pesma u kojoj nabraja gde se sve povreivao u detinjstvu 3. Vic najivlji oblik; postoji u usmenom prenoenju; poiva na sistemu napetosti i na komici; potreba za smehom i zabavom; humor se zasniva na dvosmislenostima ili na igrama rei; uinak humora moe biti razliit *o podzemnom radu nesvesnog Frojd : O dosetci 11. OPTE OSOBINE LIRIKE 1. subjektivnost- subjekat govori u svoje ime, otvoreno ispoljava svoje ja 2. neposrednost kazivanja nema distance izmeu onog koji govori i onog o emu se govori, izmeu govornog subjekta i predmetnog sveta; subjekt iskazuje svoje misaone stavove, elje, htenja To se najlake vidi u primerima: deskriptivna pesma- pejza se prikazuje tako to je sav proet pesnikovim subjektom; kad je u pitanju epski tekst, subjekat koji govori nee priati o svom doivljaju sveta, ve govori o objektivnom, neutralnim tonom 3. naglaenost prvog lica ja ili mi govor (lini doivljaj ili saoptavanje kolektivnog doivljaja kojeg je pesnik deo) Emil tajger tumaio rodove po analogijama koje proizilaze iz jezikog sistema: sistem linih zamenica i glagoskih vremena; prvo lice dominira u lirici; za liriku je karakteristian prezent, sadanje vreme ( ne gramatiki posmatrano, ve u irem smislu; analogija sa prezentom lirski pesnik ispostavlja svoj doivljaj sveta uverljivo, kao da je predmet o kojem se peva prisutan; moemo nai lirske pesme koje priaju o neemu to je proivljeno, to je prolo elegije) Elegija odsutnost predmeta koji su nekad bili pozitivno priustni u pesnikovoj svesti, al za neim to je prolo i to se nee vratiti; npr. Pretprazniko vee Aleksa anti 4. postupak evokacije - pesnici lirike ine ivo prusutnim predmete; koriste se postupkom evokacije lirski subjekat je u situaciji da neprestano doziva predmete iz prolosti i uini ih prisutnim u sadanjosti; to brie distancu; da bi se evocirao neki predmet u svesti, ne pomae ni jezik nauke ni filosofije, ve ulno-konkretni pesniki jezik koji funkcionie na planu postupaka asocijacija. 22
5. saetost teksta - kljuan je doivljaj, tj. subjektivna stvarnost; lirski tekst, po pravilu, mora biti kratak; autentian doivljaj postoji relativno kratko vreme; doivljaji se relativno lako i brzo transformiu; u tome je lepota lirske pesme ona uva ono to je najprolaznije 6. stihovani govor stih rekreira odreene ritmike strukture; to je sutina lirskog teksta (ritmike strukture, eufonijske strukture, pojave rime, referena... to sve govori da nain izlaganja proima sam predmet govora; stapanje izmeu zvuanja i znaenja pesnie rei; subjektivna stvarnost ispostavljena je tako da je autentiki doivljaj prisutan i kao takav se nudi itaocu) 7. veza lirike i muzike istorijski, u svim usmenim kulturama postoji povezanost lirskih tekstova i muzike; sve su pevane, esto uz pratnju muzikih instrumenata; strukturna povezanost ritminost, eufonija, intonacija *za epske pesme je karakteristina jednolina melodija, ustaljeni nain kazivanja teksta, dok za liriku postoji bezbroj naina da se izvede; epiku karakterie dominantan stih, kod nas najee deseterac ili bugartiki stih; za liriku su karakteristini 11-erci, 12- erci, osmerci... Priroda itaoca koji odgovara lirskoj pesmi: Subjekat koji je otvoren za doivljaje i raspoloenje drugoga; otvoren i radoznao italac; nekog ne zanima pojedinani doivljaj, pa se okree epici, gde moe da ita o samom predmetu.
12. KLASIFIKACIJA LIRIKE I STRUKTURA LIRSKE PESME Lirska pesma stih kao osnovno izraajno sredstvo; mali oblik koji sadri mali broj motiva (2-3 glavna i nekoliko sporednih motiva); asocijativno naelo povezivanja motiva (nemamo uzrono-posledini niz niti hronoloku povezanost); dominantno postaje raspoloenje, doivljaj Klasifikacija lirskih pesama (od antike do danas): 1. najjednostavnija i najmanje korisna: 1) lirske pesme gde dominiraju emotivne strukture 2) lirkse pesme gde dominiraju misaone, idejne strukture Dragia ivkovi ih deli tako. 2. razraeniji sistem prema tematskom kriterijumu 1) ljubavne 2) rodoljubive emocionalni odnos subjekta prema narodu 3) patriotske emocionalni odnos subjekta prema ideji domovine 4) socijalna poezija odnos subjekta prema socijalnoj zajednici, celokupnoj drutvenoj zajednici ili manjim grupama, aktivirana klasna svest) 5) naglaen humorni karakter humorna poezija (ranije dominirala satira satirina poezija) Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 23
6) opisna ili deskriptivna 7) misaona ili refleksivna 8) poetika poezija one pesme koje pevaju o umetnikom stvaralakom inu, o samoj pesmi 3. ova klasifikacija se zasniva na mogunosti da se zajedno osmotre formalne osobine, sam oblik, i sadrinski tematski; moe se posmatrati dui vremenski period; postoji istorija anrova, lirske strukture su postojale na razliite naine do dana dananjeg (Aristotel i Horacije bavili su se njima) U pogledu kompozicione strukture u veini lirskih pesama moe se zapaziti tipina shema te strukture: prvi motiv u pesmi ujedno je i glavni motiv preko koga se iskazuje tema pesme; u drugom motivu se ta tema razvija uvoenjem novih detalja bilo po slinosti bilo po kontrastu; i naposletku, treim motivom daje se kao neka vrsta emocionalnog zakljuka, poente, koji na inventivan nain otkriva smisao i izraava osnovni stav pesnikov prema temi. Svaki od ova tri motiva moe se i dalje razvijati dodavanjem novih pojedinosti, tako da se pesma slikovno proiruje i emocionalno pojaava. 13. ISTORIJSKI RAZVOJ LIRIKE Oblici slini onima kakve zovemo lirskim vrtsama formiraju se ve u pesnitvu primitivnih drutvenih zajednica. Primitivna lirika zasniva svoje vrste uglavnom na onim sadrajima subjektivnog ivota koji stoje u vezi s interesima kolektivnog opstanka. Ona ukljuuje magike pesme, koje izraavaju elju zajednice za uspehom u nekom vanom poduhvatu i pesme koje obeleavaju bitne momente ljudskog ivota: roenje, smrt. Primitivna lirika ve anticipira tematske interese lirike razvijenijih kultura: prelomne momente ljudskog ivota i smrt. Lirske vrste nalazimo i u Bibliji, u vidu psalama i svadbenih pesama, kao to je Pesma nad pesmama. Vrlo razvijen repertoar vrsta nalazimo u grkom lirskom pesnitvu. Grka lirika se uglavnom deli na vrste namenjene obeleavanju drutvenih povoda religioznog ili svetovnog karaktera, i na vrste prikladnije za izraavanje sadraja iz subjektivnog ivota. Sakralno pesnitvo se razvilo iz kultova pojedinh bogova. Iz apolonijskog kulta potiu pean i hiporhem, iz dionizijskog ditiramb, dok je opti naziv za svaku religioznu pesmu himna. Meu vrste posveenim svetovnim povodima spadaju oda i epinikij, pesma posveena pobedniku na sportskim igrama, kao i epitalamija, svadbena pesma u ast mladenaca. Negovanju sadraja iz intimnog ivota kod Grka bile su namenjene monodijska oda, elegija, dok su vedrijeg karaktera bile anakreontska i jampska lirika. Kako se u antici lirska pesma pevala uz pratnju lire (gr. Lyra) ona upravo u antikoj Grkoj i dobija ime po ovom instrumentu LIRIKA. Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 24
Sastav grke lirike veim je delom preuzela rimska knjievnost, dok latinski srednji vek preuzima kako grku, tako i rimsku tradiciju. Ipak, iako je srednjovekovno svetenstvo pisalo pesme po uzoru na antiku, najvie rimljane, vrste koje su nastale tokom srednjeg veka uglavnom su nove. Srednjovekovna lirika se deli na duhovnu i na svetovnu. U duhovnoj lirici dominiraju liturgisjke vrste, himna, molitva, tropar, sekvenca . U svetovnu liriku sapdaju vagantske pesme (vagant je lutajui student ili klerik), to su vedre i aljive pesme o vinu i ljubavi. U srednjem veku lirika se uglavnom pie na latinskom jeziku, a pred kraj srednjeg veka se sve jae poinje razvijati i lirika na nacionalnim jezicima. Meu nacionalnim lirskim tradicijama toga vremena istie se provansalsko trubadursko pesnitvo (prov. Troubadour, potie od rei trobar nai) i nemaki Minnesang (nem. Minne ljubav, sang pesma). Obe su vezane uz ambijent dvorskoga feudalnog ivota, obema je osnovna funkcija opevanje viteke ljubavi. U trubadurske vrste spadaju kanzona, pesma u kojoj vitez izjavljuje odabranici ljubav, alba, pesma koja govori o rastanku ljubavnika u zoru i sirventes, u kojem se satirino prikazuju aspekti drutvenog ivota. U renesansnoj lirici dolazi do odreene promene u osnovnoj tematici i izraajnim vrednostima, zahvaljujui pre svega uticaju pesnika Franeska Petrarke. Umesto ranije, vie objektivno orijentisane lirike, pojavljuje se subjektivan, lian i izrazito emocionalan ton lirskih pesama. U renesansi dolazi i do stvaranja novog lirskog oblika, soneta. Nakon renesane, lirika svoj procvat doivljava u doba romantizma, da bi potpun razvitak doivela poetkom, i tokom 20. veka. Ve uveliko usavren moderni lirski izraz pojavljuje se u francuskoj knjievnosti u drugoj polovini 19. veka, a prvaci ovog izraza su pesnici arl Bodler, Stefan Malarme i Artur Rembo. Nasuprot tematici lirike 19. veka, ije su glavne teme bile: ljubav, priroda, aljenje za mladou i strah pred smru, pesnici 20. veka trae apsolutnu slobodu u izboru tematike i neogranienu poetizaciju svih predmeta. Individualan i originalan izraz od bitne je vanosti u modernoj lirici. 14. HIMNA Himna (gr. himnos = u najirem smislu pesma; termin upotrebljavan od Homerovog vremena, sveana, pohvalna pesma); Homerske himne su razliite po karakteru. Himna je pohvalna pesma, pre svega slavi neko boanstvo ili heroja. Naglaenost emocionalnog zanosa i oduevljenosti predmetom kojem se peva; neto to je dostojno dubokog potovanja i divljenja. Himne imaju religioznu pozdainu. Ton je uzvien i svean; stil je visok, karakterie ga probrana leksika, sveano raspoloenje, ekstaza sa kojom pesnik peva. anr je nastao u okviru religijskih obreda (prinoenje Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 25
rtava bogovima uz pratnju kitare; rtve paljenice da bi se umilostivi bogovi). Ne samo u Grkoj, Indija: vedske himne; Japan, Kina; kod Jevreja Davidovi psalmi najizrazitije himnine strukture. U antikom periodu, vrlo brzo posle Homera, himne pevaju Alkej, Sapfa, Pindar. Od njih su preuzeli rimski pesnici, koji sada pevaju himne vladarima. U doba hrianstva, himne doivljavaju transformaciju; sada se posveuju hrianskom trojstvu, Bogorodici, svecima i organizovane su kao ritmika proza. Srednji vek Jefen Sirin; Ambrozije Milanski; Rolan Nelot; Jovan Damaskin Period renesanse vraanje antici i njenim metrikim obrascima; heksametri, elegijski distih, sapfina strofa; pisale su se himne i na nacionalnim jezicima ( a pre toga samo na grkom i latinskom) Kasniji klasicizam 17., 18. i 19. vek; negovane himne sa punom sveu o antikim uzorima Predromantizam i romantizam transformacija himne; Gete, Novalis Himna noi; naglaavanje mistinih doivljaja Kraj 18. veka najkrupnija promena vezana za znaenje pojma himne; danas sveana pesma koja se pojavljuje uz grb i zastavu kao osnovne simbole; dravna ili nacionalna himna. Prva himna Marseljeza; francuska himna; pesniki i muziki simbol koji se pojavio u okviru revolucije; pre toga, bila je vezana za esnaf mornara, mornarska pesma Srbija Boe pravde (nastala u okviru dramskog komada sa pucanjem i pevanjem Markova sablja; Jovan orevi napisao tekst, Davorin Jenko muziku) Hrvatska Lijepa naa domovina Crna Gora ranije Onamo namo (tekst napisao knjaz Nikola I Petrovi Njego) ODA Oda je oznaka za lirsku pesmu u najirem smislu. U uem smislu, to je pohvalna pesma. Moe biti naglaenijeg svetovnog karaktera; razvila se iz horskih pesama. Manje je posveena bogovima, a vie vrednostima ovekovog ivota. Izraava pozivitan stav prema otadbini, prirodi, prijateljstvu, ljubavi, istini, pravdi... Oda nije isto to i himna. Odu karakterie uzdranost u tonu, oblik racionalnog rasuivanja, vrline i mane onoga o emu se pevaOd antike ( od otprilike 7.veka p.n.e.) oda postoji kao poseban anr; Alkej, Sapfa, Anakreont, Pindar (koji je razvio i posebne olimpijske ode); Horacije kod Rimljana. Od renesanse Pjer Ronsar; kasnije Viktor Igo; Bajron; eli (Oda zapadnom vetru); Kits (Oda grkoj urni); Hederlin; Lomonosov; Pukin; Muicki; Sterija; kod naih romantiara satirini pristup (npr. Zmaj) Podvrste: epinikije, peani.... ? 15. DITIRAMB, IDILA 26
Ditiramb je lirska pesma obrednog porekla; obredi posveeni bogu Dionisu; pesme nastajale u kontekstu u kojem su opisivana ulna zadovoljstva; deonice dijaloke struktrue (odatle se razvijaju drame). Opisuju ulna, neposredna zadovoljstva; emocije zanosa, ushienja, polet, radost lirskog subjekta zbog ulnih aspekata stvarnosti. U 7. veku p.n.e. ditiramb se konstituie kao samostalni anr; Arhiloh iz 7. veka p.n.e i Arion iz 6. veka p.n.e. utemeljivai su ovog anra. U poetku je ditiramb bio izrazito religioznog karaktera, kasnije je dobio svetovni karakter. Ditiramb je povezan sa kultom vina, optim veseljem, radou; ditiramb je izvodila kultna povorka. Grki pesnik Anakreont pevao je pesme izraenog vinskog raspoloenja i posle su ovaj nain podraavali potonji pesnici anakreontike (Pindar, Simonid, Katul, a i potonji evropski pesnici npr. Gete). Kasnije uoblieno u vinske pesme i poanice. Kod nas: Branko Radievi (aki rastanak berba vinograda. Kafanska atmosfera); Vojislav Ili Cigane; Nazor Cvrak; Gustav Krkljac... Idila (gr. eidilion) vrsta pohvalne pesme sa vedrim tonovima; za razliku od ekstaze ditiramba opeva tiho zadovoljstvo i sreu zbog mirnog i srenog ivota u skladu sa prirodom; slavljenje iste prirode od antike do 18.veka; opisivan ivot pastira, ne seljaka i zemljoradnika; opis onih koji ive u netaknutoj prirodi. Teokrit (3.vek p.n.e) opisivao seoski i gradski ivot; opevao ivot pastira u idealnom ambijentu (obino opis ume ili proplanka, bezbrinog i zdravog ivota, sa pastirskim takmienjima) Vergilije (1.vek p.n.e) Bukolike dao je nove oblike idili, uz naglaenu lirsku intonaciju, sa ponekim motivom nesrene ljubavi. Idila kao ist anr ivela je u evropskim knjievnostima od renesanse do 18.veka. U srednjem veku je ovaj anr zapostavljen. U renesansi ga je oiveo Pjer Ronsar. Kasnije, kod Francuza enije Anndre. Idila je prisutna kao element deskriptivne poezije (naroito u opisima prirode). anr idile se dosta lako transformisao. to se tie evropske tradicije, dobila je svoj oblik u eklogama (poev od Vergilija): ekloge su idiline pesme obogaene elementima naracije (obino due pesme sa dijalogom); ekloge su stvarali: Dante, Petrarka, Bokao, Ariosto, Pjer Ronsar, Lope de Vega... Svet idile vezan je za dramsku strukturu, radnju koja treba da se razvije po principu drame kao anra; tako nastaje pastorala. Pastorala poiva na idilinoj slici sveta i zadobija vru dramsku strukturu. Primeri kod nas: Milorad apanin, J. G. Milenko, Vojislav Ili (on idilu proima sa elegijom idila mu zapravo slui kao kontrast), anti (Pretprazniko vee) 16. ELEGIJA Elegija (gr. elegos= tuna pesma, tubalica); u antikoj Grkoj je identitet ovom anru davala jako dugo stihovna (strofna) struktura elegijski distih; Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 27
tako da je svaka pesma napisana u elegijskom distihu, bez obzira na tematiku, bila nazivana elegijom. U 8. i 7. veku p.n.e Jonjani su izvodili pesme uz frulu, kasnije su pesme i recitovane (tematika je raznovrsna: istorijske situacije, politike, mitoloke, religijske, filozofske teme, ljubavne, didaktike teme, tugovanje za mladou) Do promene u shvatanju elegije dolazi od Ovidija; Ovidije Ex ponto: u formi elegijskog distiha opevao situaciju u kojoj se naao; bio je prognan iz Rima i u Konstanci primoran da ivi sa varvarima (Daanima). Od Ovidija, u elegiji se peva o nesrei oveka koji je primoran da ivi neautentino, ali sa seanjima na nekadanji ivot i sreu. U takvom je znaenju elegija danas: tuna pesma koja opeva gubitak velikih vrednosti, nostalgija prema neemu to je prolo i to se nikada nee vratiti. Katul ljubavne elegije, pesme koje opevaju tugu zbog nesrene ljubavi. Elegija je anr znaajan za predromantiare i romantiare; od predromantizma poinje se gubiti forma; od romantiara ne postoje formalna odreenja. Gete je napisao Rimske elegije. Gete uva metriki obrazac, tematski je vezana za putovanje u Rim; pesnik se eta po ruevinama starog Rima i meditira o nekadanjem sjaju, a ostale su samo ruine. Jovan Suboti napisao je Beke elegije; takoe potuje metriki obrazac, mada tonalitet nije tako naglaeno elegian; ima i esto humornih efekata. Nazor je napisao Topuske elegije i, iako je re o 20. veku ouvao je metriki obrazac. Nai romantiari: Radievi Kad mlidijah umreti asimetrini osmerac; Zmaj ulii uveoci (ljubavna i porodina elegija). Vojislav Ili na prelazu romantiara i moderne poezije pisao u pseudoheksametru; Zaputeni istonik 17. EPIGRAM, EPITAF I epigram i epitaf su anrovi nastali iz tradicije pismenosti; razvili su se iz zapisa nastalih na odreenim mestima. Epigram, gr. = natpis; moe biti natpis na zavetnom daru, npr. na oruju, nou, mau ili maeti; to je natpis koji podsea na neki ivotni stav, na bitne vrednosti. Delfsko proroite spoznaj samog sebe. U 6.veku p.n.e. kod Starig Grka pojavljuju se samostalne lirske tvorevine refleksivnog karaktera. Takvog uoptenog, refleksivnog karaktera bile su sve do 1.veka n.e. kada joj je rimski pesnik Marcijal dao jedan poseban oblik humorne, satirine poezije, podrugljivog tona; takvog je znaenja epigram i danas. Epigram je kratka aljiva pesma koja ima potrebe da igoe neke pojave; ima karakteristini obrt, dosetku kojom se pesma zavrava i ime se upotpunjuje humorno-satirini ton. Marcijal je svojim epigramima obuhvatio razliite teme ivi socijalni ivot, modele ponaanja; satirino je pogaao u odreene slojeve drutva. Za epigram je karakteristina vrsta, jasna struktura. Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 28
Sterija je pisao epigrame i klasifikovao ih tematski. Zmaj je takoe pisao epigrame; Gete, Hederlin takoe. Najobimniju knjigu epigrama kod nas napisao je Milovan Danojli. Epigrame su pisali i Milovan Vitezovi, Ilija Markovi. Terminom epitaf se prvobitno oznaavao kratak natpis na grobu i ta tradicija se ouvala. Iz epitafa se razvio poseban oblik lirske pesme. Fransoa Vion, renesansni francuski pesnik, napisao je Katren; epitaf ima i drugaije izraajne mogunosti. Miljkoviev epitaf Ubi me prejaka re (ovaj epitaf oslikava egzistencijalnu samosvest, traenje prave rei; traganje za pravom rei ga je ubilo). Dui Dubrovaki epitaf 18. BALADA, ROMANSA Od romantizma dolazi do fuzije anrova. Knjievnost ne moemo sagledati iz ugla istih anrova anrovski ist tekst ne postoji. Epsko-lirski anrovi su balada, romansa i poema. Balada postoje 2 razliita znaenja ovog termina: jedan je vezan za isto lirsku pesmu provansalske kasno-srednjevekovne knjievnosti; na dvorovima june Francuske postojala je lirska pesma narodnog porekla, u okviru anra 13. veka; to je bila forma kratke ljubavne pesme koja se sastojala od 3 ili 4 strofe, najee oktave; pesme su bile uglavnom u jedanaestercima; struktura pesme sa pripevom na krajevima strofa, pripev je imao jedan ili dva stiha; ovako shvaena balada naziva se juna ili provansalska balada; posle provansalskih pesnika italijanske i fransucke dvorske knjievnosti pojavio se nov pojam vezan za drugu tradiciju severnjaka balada; ona se vezuje za usmenu tradiciju negovanu na irem prostoru od Skandinavije do Britanije, kotske; konstituisala se ne kao lirks pesma, ve kao epsko-lirska pesma, a zasniva se na nekoj vrsti prie; ove su pesme pevane iz ples, a zbog ritmikih struktura su i igrane. Termin balad = pevati, plesati; provansalskog je porekla termin; od 18. veka poinje konstituisanje epsko-lirskog anra. Severnjaka balada sadri mnogo prikaza ljudskih stradanja i nesree; esto podrazumeva i smrt glavnog junaka, narativna je po karakteru, pria o dogaajima u kojima glavni junak strada; dominira tama, nona zbivanja, mrak, mistika i sve to je izvor stradanja u baladama; za severnjaku baladu karakteristino je suoavanje sa demonima noi; junak je obino rtva nekih udesnih bia koja su jaa od njega npr. F.Preern Vodeni ovek. Vuk Karadi je konstatovao postojanje pjesama na mei (bliske su epskim jer se zasnivaju na prii, ali naglaeno opisuju subjektivni doivljaj junaka). Npr. Hasanaginica porodina atmosfera; time se epske pesme ne bave Smrt Omera i Merime ljubavna drama zasnovana na naraciji Biskup Persi 1756.god : napravio zbornik balada i izloio demonstrativne mogunosti samog anra. 29
Gete Bauk; Birger Lenora; Zmaj Tri hajduka; Kosti Minadir; V. Ili takoe pie balade; Milorad Mitrovi, nadovezuje se na tradiciju romantiara Don Ramiro Romansa vezana je za epsku tradiciju; nastaje otprilike u 15. veku u paniji i to raspadanjem epova; jo uvek je narativna po karakteru, ali opisuje lirske situacije junaka; romanse su pevane ili recitovane uz pratnju instrumenata; romanse su bile popularne u Portugaliji, Evropi, Americi; do Balkana su doli Jevreji Sefardi; krajem 15.veka zapoeli su seobe i naselili se u Bosnu i Hercegovinu, a sa sobom su poneli zbirke romansi romansero; to su bile pesme koje su ljubavne, erotske, humorne, satirine, patriotske; raznovrsna tematika je u pitanju; po pravilu su romanse vedrog tonaliteta i imaju srean kraj; kao i u baldama, postoje jako dijaloke sekvence i prisutan je poseban sluh za psiholoku situaciju; opisane su rafinirane situacije; romanse se obino vezuju za osmerac; najpre su bile astrofine, a kasnije su dobile i strofnu organizaciju; karakteristine su stilske figure: asonanca i aliteracija... Na muslimanski svet ima razvijen oseaj za romanse i balade. M. Mitrovi Papuica; V.Ili Ljubavna pria o donu Nunecu i dona Klari 19. POEMA Poema novijeg porekla; nastala je kao anr u eposi romantizma; veoma znaajan Bajron; on ju je oblikovao, negovao je velike epske razmere sa naglaenim unoenjima lirskih fragmentarnih struktura, npr. Don uan ili ajld Harold Poeme su naglaenog linog tona, emotivnosti; postoje razni oblici zapostavljanja naracije; poema je duga pesma; to je celina sastavljena iz slabo povezanih fragmenata, slika ili zaokruenih lirskih pesama (gde se vidi lirsko naelo asocijativnog udruivanja pojedinih sekvenci) Uticaj Bajrona se odrazio na Pukina i Ljermontova, kao i kod Poljakoa Mickijevi Blok Dvanaestorica; Majakovski Oblak u pantalonama Tomas Stens Eliot Pusta zemlja Ezra Paund Kantosi Branko Radievi aki rastanak, Tuga i opomena M. Crnjanski Strailovo (naglaenije lirske strukture), Serbija, Lament nad Beogradom I.G.Kovai Jama Oskar Davio Zrenjanin Skeder Kulenovi eva Slavko Vukosavljevi Kadinjaa M. Pavlovi Divno udo (ima strukturu poeme) Poema je kao anr aktuelna i danas. 20. OPTE OSOBINE EPIKE 30
Epsko pesnitvo redovito govori u ime cele zajednice kojoj pripada. Homer govori u ime svih Grka, Dante u ime svih hriana. Predmet epskog pesnitva je zajednica i onda kada se prikazuju samo voe i vladari. Epska svest ponitava drutvene razlike, jer zajednicu kojom se bavi vidi kao jedinstven entitet koji im jedinstvenu povesnu sudbinu. Epsko pesnitvo govori o stvarima koje su za celu zajednicu vane: uvek govori o borbi za opstanak. Moe se raditi o borbi za vlast meu plemenima, moe biti rei o svetskim ratovima, o osvajanju i irenju vlasti, borbi z aljudsku duu i njen spas, o borbi za pravu veru, o osnivanju naroda ili drave i o njihovoj propasti. Epsko pesnitvo najneposrednije obrauje onaj pogled na svet na kojem je zajednica kao drutveni organizam utemeljena. Poduhvatima junaka koji se opisuju u epovima ne reava se samo sudbina zajednice, nego i sudbina celog sveta. Epski junaci su esto polubogovi, branioci vere. Bogovi se esto upliu u radnju epskog zbivanja, oni pomau ili odmau. To je zato to se pobeda ili poraz mora prikazati kao posledica boanske volje. Epska radnja se najee pripoveda iz perspektiev vremena u kojem idealno stanje u kojem su junaci delovali vie ne postoji, ali upravo pesnitvo uliva nadu da bi se ono jednoga dana opet moglo uspostaviti. Epsko pesnitvo se javlja samo u nekim istorijskim okolnostima i samo u nekim tipovima drutvenih situacija. OSOBINE EPIKE: 1. NARATIVNOST Ono o emu se govori uzima se kao vano i istinito. Epska naracija izbegava razmatranje o smislu onog to se desilo, smatra se da je smisao dogaaja od ranije poznat i razumljiv. Sve to hoe rei o likovima epski peva ili jasno definie lika, ili ga prikazuje u akciji. Epika psiholoku analizu likova izbegava, usredsreena je na opisivanje dogaaja. Dominira 3. lice, bilo u jednini ili u mnoini, dominira pozicija prolog vremena i zastupljen je uzrono-posledini niz prianja. 2. OPIRNOST Epsko izlaganje uvek je opirno. Epsko pripovedanje je sporo, sa puno pojedinosti, tei se prikazati dogaaj u svoj njegovoj punoi, postoji puno epizoda. Opirnost znai i vei broj likova, kao i vei broj akcija. 3. OBJEKTIVNOST Pisac podjednaku panju poklanja obema stranama, ali to ne zani da nema simpatije. Iako tei objektivnosti, njen stepen nije uvek isti. Razliku u objektivnosti uslovljava vreme kada se dogodio neki dogaaj. Pesnik je zainteresovaniji za dogaaje koji su mu vremenski blii. Ako su dogaaji dalji, prianje je objektivnije. Objektivnost se ne odnosi na simpatije i stav pesnika, ve tenju da to vernije prikae tok dogaaja.
31
4. ELIMINACIJA NAPETOSTI Ep govori o neemu to je itaocu ve od pre poznato, ili emu zna ishod. To je zato jer epsko kazivanje pripoveda o istorisjkim linostima za koje se zna kako su okonale. Radi izbegavanja napetosti, najee se ve na poetku najavljuje o emu eu epu biti re. Iz istog razloga radi eliminacije napetosti - javlja se jo jedna karakteristika epskog pesnitva: neposredno obraanje kazivaa primaocu epa. On ga poziav za svedoka, na neto mu skree panju tako se primalac i kaziva izjednauju. Dva osnovna anra epike u stihu: ep i epska pesma Dva osnovna anra epike u prozi: roman i novela (pripovetka) U stihu: izvoene su uz muziku pratnju (kod nas-gusle; karakteristina je jednolinost melodije) Pozicija itaoca epskih dela: Ono osnovno na ta se koncentriu itaoci je sama struktura prie: forma kazivanja uz pratnju gusla stihovane prie od vanosti za kolektiv. itaoci koji se interesuju za epiku su po prirodi radoznali, oni koji se interesuju za zbivanja i imaju potrebu za saznanjem; razlikuju se od lirskog itaoca.
21. EPIKA U STIHU I NJEN ISTORIJSKI RAZVOJ Epska poezija nastaje iz horske pesme, iz oblika koji se izvodio iz okvira hora i plesa i postao samostalna lirsko-epska pesma, tzv. Kantilena. To je pesma koju pevaju pojedinci u pratnji instrumenata. Za nju je karakteristino da pria o nekom dogaaju, ali u lirskom emocionalnom tonu. Pesma je nesreena, lirsko-epski elementi se naizmenino smenjuju u njoj. Kako se pleme sve vie uvrivalo, tako su se ove pesme sve vie grupisale oko jednog dogaaja i lica koji su imali znaaj za opstanak plemena. Oko tih dogaaja ili junaka poele su da se stvaraju pesme o borbi i osveti, o slavljenju junaka, pa su pesme poele da se skupljaju u cikluse pesama o jednom predmetu. Za razvoj epike u stihu znaajni su pevai, u Grkoj su to aedi i rapsodi, u Francuskoj ongleri, kod nas guslari. Oni su opevali ratove, voe i vitezove. U svojim pesmama su uoptavali ideal heroizma, i tako stvorili opta mesta i tipian epski stil. Tako i nastaje narodna epika. Prvo se sastojala od ciklusa pesama, a kasnije nastaje i narodna epopeja kao kvalitativno nova pesnika tvorevina narodnog pesnika na odreenom stupnju narodnog razvitka. Epska poezija u stihu je starija od epske poezije u prozi, jer je nastala u najstarijim periodima razvitka knjievnosti i to se negovala u starijim epohama knjievnog ivota kod svih naroda, sve do 18. i poetkom 19. veka. Nastala je kao kolektivna tvorevian celog naroda. Najstariji narodni epovi su Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, iz 8. v.p.n.e.. Slinu starinu imaju indijski Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 32
narodni epovi Mahabharata i Ramajana, zatim sumersko-vavilonski Ep o Gilgameu. Epika u stihu je izuzetno popularna tokom srednjeg veka, tako da u to vreme nastaju neki od najpoznatijih nacionalnih epova: engleski Beovulf, nemaka Pesma o Nibelunzima, islandska Eda, finska Kalevala, francuska Pesma o Rolandu. U isto vreme, jo od antikog doba pojedini pesnici se ugledaju na Homera i po ugledu na njegove epove, oni piu svoje. Tako je rimski pesnik Vergilije ispevao Eneidu, Italijani Taso i Ariosto Osloboeni Jerusalim i Besnog Orlanda, Volter Anrijadu, Lomonosov Petrijadu, Portugalac Kamoens Luizijadu a dubrovaki pesnik Gunduli Osmana. 22. EPSKA TEHNIKA Stariji sloj epike vezan je za stihovani govor; tu spadaju epska pesma, ep i epopeja. Mlai sloj obuhvata epiku koja se javlja u prozi; uspostavljen je u renesansi (krai oblici pripovetka, novela; dui oblik je analogan epu roman) Postoje 4 osnovna postupka koji proizilaze iz optih osobina epike: 1) Postupak pripovedanja (nizanje motiva po hronolokom sledu; uzronoposledino ulanavanje motiva) 2) Postupak deskripcije (nizanje motiva vezanih po mestu ili slinosti; ne stie se predstava o razvoju dogaaja u vremenu; karakterizacija likova npr.) navode se osobine pojava koje su vane za sam postupak pripovedanja; statini po karakteru 3) Dijalog javlja se u drami kao dominantan, ali postoji i u epskim delima; predstavlja poseban deo samog postupka vezanog za pripovedanje, deskripciju ili komentare; samom knjievnom liku autor daje re i na taj nain se upotpunjuje slika i daje se naroita perspektiva 4) Komentari: funkcija komentara je iskazivanje misli, ocena i stavova o raznim dogaajima knjievne tvorevine ili nekim optim pojavama ljudskog ivota; komentarima se ostvaruje misaona postupnost. Nikola Miloevi komentar naziva univerzalnim iskazom i bavio se pitanjima kako koji iskaz preuzima odreenu funkciju. Romantiari su stvorili teoriju genija; re je bogomdanom pesniku, izraenom individualizmu gde je akcenat stavljen na line poglede na svet. Nosioci zbivanja su likovi, a kroz radnju se iskazuje celovitost njihovih karaktera. Hronotop je od sutinske vanosti za epiku, dok za liriku on nije bitan. Epska tehnika podrazumeva skup postupaka. Najpre su ti postpuci bili statiniji po karakteru, tako da ih je bilo lako odrediti. Meutim, sa novelom, pripovetkom, romanom (uopte anrovima 19.veka pa sve do danas), epska tehnika se uslonjava i komplikuje, te ju je tee odrediti. Naratologija se bavi tim pitanjima. Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 33
Epika proizilazi iz ukupnog iskustva jedne zajednice. Peva ne oblikuje nikakvu individualnu priu. Tradicionalna epska tehnika podrazumeva opirno izlaganje sa neprestanim eliminacijama napetosti (za razliku od drame). Veoma su vani oblici sredstava retardacije, koja omoguavaju epski irinu. Ona eliminiu napetost, uvode u priu, daju opis i omoguavaju pevau ovladavanje totalitetom sveta. Epski pevai bili su aedi, rapsodi i kod nas guslari. Sredstva retardacije: 1. Ponavljanje epski peva moe slobodno ponavljati verbalne celine, bez straha da e uminuti interesovanje za neku epsku tvorevinu 2. Deskripcija 3. Digresija veoma esto se javlja; podrazumeva manje, krae udaljavanje od osnovne radnje i prikazivanje neega to je od perifernog znaaja (a upravo ovo sredstvo je vano za epiku) 4. Epizoda nastaje ako se digresija produi i zadobije elemente posebne radnje. Unutar epova kao razgranatih tvorevina, epizoda moe da naraste i da se proiri i tada se formiraju i posebne epske pesme ili ak epovi Npr. Mahabharata Retardacije su od sutinske vanosti za epiku. Za epiku je karakteristian postupak invokacije, tj. zazivanje viih sila koje treba da omogue pevau da peva. Za nau narodnu poeziju, karakteristini su stereotipni poeci (Mili boe uda velikoga) . Pria epske pesme poinje odmah nakon invokacije, in medias res. Epovi su podeljeni na pevanja, a ta se pevanja mogu itati kao celine, kao zasebne epske pesme. Pojedine epske tradicije razvijaju anr epa; kod nas ep nije konstituisan; nedostajala je jaka stvaralaka individualnost, kao npr. Homer kod Grka. Vremenom je dolo do ciklizacije pesama (tematskog okupljanja pesama oko nekog dogaaja npr. Kosovskog boja; linost npr. Marko Kraljevi ili pojave hajduci i uskoci). Postojali su naknadni pokuaji pisaca i izuavalaca epike da stvore ep od Kosovskog ciklusa. Ep podrazumeva relativno veliku samostalnost delova. Stilsko i metriko izlaganje: Stil: podrazumeva formulativnost izlaganja (diskursa): pojedine situacije u samoj epskoj strukturi pisci usmeni stvaraoci reavaju pomou tipskih ureenja formula. Formula je re ili grupa rei koja se redovno upotrebljava pod istim metrikim uslovima da bi se izrazila osnovna data ideja. Svaki epski peva mora da ima kompozicionu shemu u glavi; nijedan peva ne pamti stihove od rei do rei, ve se slui formulama; ustaljen je opis junaka na konju, opis njegovog odela, boja (koplje kao oruje, buzdovani, maevi, no iz potaje). Epska pesma ne moe bez formulativnosti stila. 34
Metrika ujednaenost: epovi su u jednoj vrsti stiha (Homer heksametar; Rimljani preuzeli od Grka heksametar; naa tradicija asimetrini deseterac, eventualno bugartiki stih, a osmerac kod epsko-lirskih pesama). Epska pesma se svodi na jednu radnju, karakteriu je digresije, ali ne i epizode. Broj likova je suen, sve je koncentrisano na glavne likove. Ep ima razgranatu radnju, vie fabularnih tokova; epizode su este (npr. peva pone da peva o sporednom liku i formira strukturu), broj likova u epu je znatno vei. Karakteristian je visoki stil, to se u usmenoj tradiciji menja kod recimo aljivih pria i novela. 23. EPSKA PESMA I EP EPSKA PESMA je obimom manja od epa. To je kraa tvorevina u stihu. Epske pesme obrauju redovno neki pojedini dogaaj, a ne celokupno sudbonosno zbivanje za ivot naroda u celini, ali njihova epska tehnika, i tematika koja ih povezuje s epovima, pokazuje kako izmeu epa i pojedinih epskih pesama, ne postoej bitne razlike. Postoje i teorije o tome da su veliki epovi nastali povezivanjem epskih pesama u jedinstvenu celinu, ali postoej i teorije prema kojima su neki ciklusi epskih pesama ostatak ranijih epova. Epska pesma nema epizode, i broj lica je manji nego u epovima. 24. PODVRSTE EPOVA 1) Istorijsko-junaki ep: Vergilijeva Eneida; kod Hindusa Mahabharata; u okviru sumersko-vavilonske kulture Ep o Gilgameu 2) Religiozni ep: slika sveta kakvu izlae nekakva religija; ukljuuje kanonske knjige; mogu da poivaju i na apokrifnim delima i utiu na svest ljudi (npr. Boanstvena komedija transcedentni svet koji se pojavljuje u hrianstvu; Milton Izgubljeni Raj; Torkvanto Taso Osloboeni Jerusalim; Njego Lua mikrokozma; Marko Maruli Judita ) 3) Romantian ep: onaj koji izlae neobine dogaaje; interesuje se za udna deavanja i napete situacije (npr. Besni Orlando Ariosto) 4) Idilini ep: onaj ep koji prikazuje zajednice u kojima vlada blagostanje, tiha srea i mir (npr. Gete- Herman i Dorotea, prikaz graanskog sveta kroz ideju idile; Jovan Ili Pastiri) 5) ivotinjski ep: izlae prie i dogaaje gde su ivotinje glavni junaci; zabavnog je ili pounog karaktera; prisutan je postupak ouavanja, kad se epska forma vee za ivotinje; Gete je uradio preradu prie Lisca Rajnikera (pria datira iz 15.veka i nepoznat joj je autor); Nazor Medvjed Brundo 6) Didaktiki ep osnovna svrha da se izloe saznanja i pouni uvidi nekog predmeta; da se postigne efekat saznanja (npr. ep Tita Lukrecija Kara O prirodi stvari) 35
25. EPIKA U PROZI I NJEN ISTORIJSKI RAZVOJ Epska poezija u prozi, ije su najglavnije vrste roman, novela i pripovetka postojala je jo u antiko doba. Poreklo umetnike proze treba traiti, s jedne strane u mitksim tvorevinama usmene knjievnosti, u kojima se ve vrlo rano oblikovao jeziki izraz koji nije stihovan, a s druge strane u starogrkoj filozofiji, govornitvu i istoriografiji. Grka filozofska proza kao to su Platonovi dijalozi, istoriografije Tukidida i Herodota, zatim istoriografija Rimljanina Tacita, besednitvo mnogih grkih i rimskih govornika, pre svega Cicerona, ine uzore za prozno izraavanje u evropskoj knjievnosti sve do renesanse. Ve u Grkoj, proza je imala neke osobine koje su se bitno razlikovale od epopeje; to je bila zabavna knjievna proza u kojoj su opisivane pustolovine pojdinaca. Ta vrsta spisa se posebno razvijala u helenistikom i aleksandrijskom periodu (4.-1. v.p.n.e.) kada se pojavio tzv. Kasni grki roman, u kome se dvoje zaljubljenih, razdvojenih nesrenom sudbinom i posle mnogo nezgoda ponovno spajaju. Takav je roman Teagen i Herakleja od Heliodora. Poznat je i idilini roman Dafnis i Hloja od Longa, i upravo ovaj tip grkog romana biva uzor kasnijim romanopiscima sve do 18. veka. Uspon romana upravo ima odluujuu ulogu u razvoju umetnike proze. U okviru epike u prozi i njegon istorijskog razvoja, pored romana, javlja se i jo jedan anr, anr novele. Mada je novelistika forma postojala jo u antici u vidu avanturistikih ljubavnih istorija s mnogo peripetija, osnivaem novele smatra se italijanski pisac Bokao s njegovom zbirkom novela Dekameron iz 14. veka. irenje pismenosti i posebno otkrie i irenje tamparstva, koje omoguuje veu pristupanost knjievnih dela najirim slojevima publike takoe pomae razvoju umetnie proze. Umetnikoj prozi odgovara takav nain irenja kakav omoguuje jedino tampa: elastian prozni izraz, najlake se prihvata itanjem u kojem pojedinac poseduje knjigu. 26. PRIPOVEDNA TEHNIKA - NARATOLOGIJA Naratologija je razvijena kao disciplina u drugoj polovini dvadesetog veka, kada je svet knjievne produkcije poeo da raste. U istom periodu, fokus se pomera na knjievnu prozu (oko 1960), koja postaje glavna oblast istraivanja teoretiara knjievnosti, centralni anr postaje roman. Uz irenje prie dolazi do stvaranja drugih, ne-knjievnih polliterarnih anrova kao to su istoriografije, autobiografije, eseji i naunii radovi. U isto vreme se iri teorija da ne postoji narativni fenomen koji je samo vezan za literaturu, ve na neto optije, narativni je opti fenomen. Od tada, rei kao to su narativno, pria, narativni tok, su poele da se koriste i u drugim umetnikim oblastima u svetu filma, muzike i plesa. Postavljala su se pitanja kako pristupiti knjievnom tekstu. Reenje je dolo u mogunosti stvaranja nove nauke koja bi mogla da se bavi ovim: naratologije. Na samom poetku, za formiranje Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 36
naratologije i raanje moderne perspektive prie zalsuni su naunici Hajden i Vajt. Pored njih, za razvoj naratologije bitna su jo dva naunika: Rolan Bart i Cvetan Todorov. U sreditu prouavanja naratologije su postupci pripovedne tehnike. Tu se pojavljuje nekoliko pitanja koja pisci moraju da ree: pitanje motivisanosti, izbora teme, grae, prirode samog pripovedaa. Postoje razni oblici pripovedanja: - Hroniarsko pripovedanje izlae se niz dogaaja tako to se potuje njihov hronoloki poredak, npr. Na Drini uprija Ive Andria. - Memoarsko pripovedanje sam narator bira taku od koje zapoinje pripovedanje. Odreena je zamiljenom zrelou subjekta. Ovo pripovedanej podrazumeva reenost subjekta da sagleda celokupnu prolost i da nas o tome izvesti, npr. Dervi i smrt. - Dnevniko pripovedanje autor registruje sve ono to u horizont njegove svesti ulazi u odreenom momentu. - Epistolarno pripovedanje pismo se koristi kao osnovni oblik izlaganja, npr. Jadi mladoga Vertera od Getea. - Putopisno pripovedanje puruje se kroz neki prostor, upoznaje se sa svetom i izvetava se o tome ta se deavalo na takvim putovanjima. - Tehnika naenog rukopisa itav tekst romana je definisan tako da je tekst naen na nekom mestu i autor definie sebe kao pronalazaa i kae da ga je pripremio za tampu. - Postupak reavanja zagonetke ili tajne sve to se pripoveda, pripoveda se da bi se razreilo, kao to je npr. U detektivskim romanima. Postoje i problemi kako organizovati samu priu. Ruski formalisti istiu tri oblika pretvaranja fabule u sie: 1. Stepenasti sie: dogaaji se niu tako to se stalno pojavljuju novi detalji. Stepenastog siea ima u svim tvorevinama koje se dre jednog narativnog puta i samo se pojavljuju novi detalji promena vremena, prostora, uvoenej nekog lika. Takvi su uglavnom avanturistiki romani, npr. Robinzon Kruso. 2. Paralelni sie: postoje dva fabulativan toka koja su nezavisna i mogu pomalo i da se ukrste. U svakom od njih moemo uoiti poetak, razvoj i kraj. Takvi su Tolstojevi romani Rat i mir i Ana Karenjina. 3. Prstenasti sie: podrazumeva okvirnu priu, gde je sve ono to se deava uokvireno jedinstvenom pripovednom celinom. Postoji i problem vremenskog poretka unutar samog pripovednog postupka, problem kako se dogaaji deavaju u vremenu. Hronoloki postupak je najjednostavniji. Postoje i sloeniji postupci, kao npr. Fenomen umetnute prie izvetavanje o dogaajima izvan ravnog vremena i fabula, npr. Neto to je davno prethodilo dogaajima, a glavno je za razumevanje narativnog toka. Retrospektivno pripovedanje je postupak gde se junak prisea davnih dogaaja. Slobodna pripovedna svest tee ka tome ta se dogodilo i Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 37
to je vano za razumevanje situacije u kojoj se lik naao. Dojs i Prust su koristili retrospekciju. U tehnici montae zbivanja pod uticajem filmske tehnike se izdvajaju segmenti koji pripadaju drugom prostoru i vremenu. Postoje i postupci pomou kojih moe da se pokae blii odnos izmeu pripovedne svesti i likova, ili da se pokae distanca u odnosu na neke likove: Doivljeni govor postoji kad se narator iz nekog neutralnog pripovedanja priblii svesti nekog junaka i subjekatskim tonom izlae i dalje pripoveda u 3. licu, ali je svoju svest pribliio svesti junaka. Unutranji monolog narator preuzima govor samog lika. Majstor unutranjeg monologa je bio Marsel Prust. Tehnika toka svesti pokuava se ui u nesvesno kod lika. Istrauje, ne samo misli i jasne stavove, ve i opaaje, trenutne bleskove koji se javljaju u strukturi lika. Ovom tehnikom su se koristili Dojs, Fokner i Virdinija Vulf. Tehnika skaza pripovedanje sa stanovita lika tako to je viestruko okrakaterisan, prikazan je karakter, temperament nekog lika, socijalne karakteristike, ukljuuju se i sve jezike osobenosti. Takva su dela Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihajlovia i Petrijin venac Danka Popovia. Postoje i naini na koje se tretira izvanknjievna graa kao to su esejizacija dela i postupak dokumentarnosti. 27. PRIPOVEDA I TAKA GLEDITA Narativni tekst se defnie kao pria koju neko nekome pria i imajui to u vidu, prirodno je da je u sreditu izuavanja naratologije upravo taj neko ko pria, tj.pripoveda. U naratologiji, on se razlikuje od onoga ko pie priu, tj. od autora. Autor prethodi tekstu, a pripoveda je strukturni deo teksta. esto se pripoveda u izvesnom smislu poistoveuje sa autorom, ali ne kao s realnom linou, ve kao s kazivaem teksta, koji je sa svojim glasom ostao u tekstu i iz njega nam govori. Vejn But je za taj sluaj upotrebio izraz implicitni autor. To je jedna od mnogih narativnih pozicija koje autor moe pridati pripovedau. U starijim raspravama o pripovedanju, bila su izdvojena dva osnovna narativna oblika: pripovedanje u treem licu ili Er forma i pripovedanje u prvom licu ili Ich forma. U prvom sluaju pripoveda ne oglaava svoje prisustvo, ve o svojim junacima govori u treem licu, kao da se nalazi izvan sveta o kojem pria. U drugom sluaju, on se sam pojavljuje u svojoj prii, bilo kao pasivni posmatra dogaaja ili kao aktivni uesnik u njima. Postoje: 1. Depersonifikovani subjekt koji pria priu, ali se nikad ne oituje kao linost, pa nismo ni svesni njegovog postojanja. Zato se zove i skriveni pripoveda. Deluje kao da se pria sama od sebe odvija. Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 38
2. Objektivni ili spoljanji pripoveda ne pripada svetu o kojem pria. On ili lii na istoriara koji ne pripada vremenu o kojem govori, ali o njemu sve zna ili lii na izvetaa koji izvetava o onome to se dogodilo, pa pria ono to vidi. Pri tome moe zauzeti jednu od sledee dve narativne pozicije: a) sveznajui pripoveda koji sve vidi i sve zna; to je narativna pozicija koja karakterie Homerovu Ilijadu; pripoveda zna ta se dogodilo ne samo meu ljudima, ve i meu bogovima na Olimpu b) ogranieni pripoveda vidi dogaaje iz posebnog ugla, pa o njima ima ogranieno znanje. Kao da deli poziciju filmske kamere moe da opie ono to se vidi spolja, ali ne opisuje i sferu unutranjeg sveta ljudi. 3. Subjektivni ili unutranji pripoveda pripada svetu o kojem pria i postavlja se ili objektivno, kao posmatra, ili kao emotivno angaovan svedok, aktivni uesnik. Takav pripoveda se formira kao lik u prii i izraava svoje emocije i stavove. 4. Nepouzdani pripoveda je pozicija u kojoj pripoveda iz razliitih razloga namerno ne eli da zadobije nae puno poverenje, bilo zato da nam ostavi da sami poveemo prie i shvatimo njen smisao ili iz ironije ukazujui na to da mu se ne treba sasvim verovati. erar enet postavlja pitanje ko govori i ko vidi? *E sad kod ovog pitanja: ko govori? ti se zapravo radi o pripovednim tehnikama. A za odgovor ko vidi? se radi o taki gledita. Pitanje Ko vidi? podrazumeva u slikarstvu ono to se naziva perspektivnom, u filmu rakursom, odnosno takom gledita (eng. Point of view) Dogaaji koji sainjavaju unutranji svet knjievnog dela nikad nisu izloeni sami po sebi ve uvek iz nekog ugla, sa odreene take gledita. Ta injenica je privukla panju svih prvih naratologa. Analogija sa filmom kao vizuelnom umetnou je izrazita: sve to se prikazuje vidi se iz odreenog ugla koji se uvek definie kao taka gledita. To to se vidi moe se prikazati objektivno, kao da je vieno okom neke skrivene kamere ili subjektivno kao da je vieno oima jednog lika. U prvom sluaju, dobijamo informaciju o onom to se vidi, a u drugom sluaju ne samo o onom to se vidi, ve i o onome ko vidi. Henri Dejms je likove koji nisu vieni ve i sami vide nazvao reflektorima, jer bacaju posebno svetlo na druge likove. Pitanje Ko vidi?, enet je doveo u vezu s pojmom fokalizacije ili fokusiranja, koji kod njega oznaava usmerenost pogleda odreene take na predmet posmatranja. Pri tome je on razlikovao tri osnovna vida fokalizacije: nulta fokalizacija (kada se ne moe odrediti perspektiva iz koje se vide likovi i dogaaji), unutranja fokalizacija (kad se pria izlae iz jedne unutranje take, obino iz svesti jednog junaka) i spoljanja fokalizacija (kad se pria 39
izlae iz jedne take koja je izvan linosti o kojima se pria i kad se one vide spolja). 28. NOVELA I PRIPOVETKA Pripovetak i novela su krae epske forme manjeg obima nego to je roman, to je posledica ueg tematskog materijala koji se u njima obrauje. U pripoveci i noveli pesnik odabira temu koja slika jedan iseak iz ivota linosti ili drutva, jedan posebno izdvojen dogaaj ili pojavu, ali koji prikazuje neki bitni momenat u ivotu, momenat koji na neki nain definitivno odreuje sudbinu i karakter neke linosti ili koji otkriva sutinsku problematiku neke pojave, ukazujui na neka znaajna putanja ivota. Novela i pripovetka izazivaju u nama jau, zgusnutiju emociju i sugestivnije predstave od onih irokih slika ivota u romanu. Pripovetke datiraju jo iz perioda tradicija usmenog prenoenja koje su proizvele vane prie kao to su Homerova Ilijada i Odiseja. Ove prie su prenoene u ritminom, poetskom formatu, sa rimama kao olakicom ljudima da zapamte sadraj prie. Ove prie su podeljene na krae delove, kako bi pripovedau bilo olakano preneti ih u delovima. Drugi davni oblik kratke prie, anegdote, bile su popularne u doba Rimskog carstva. Anegdote sauvane iz tog perioda su kasnije sakupljene, u 13. ili 14. veku, u zbirci "Gesta Romanum". Smatra se da su se izvorima iz te knjige kasnije koristili oser, Gover, Bokao, ekspir. U Evropi, tradicija usmene predaje poinje da se pretvara u pisanu formu u ranom 14. veku, napoznatiji primer su oserove Kanterberijske prie i Bokaov Dekameron. U modernijoj knjievnosti se za pojam pripovetke koristi pojam kratka pria (eng. Short story). Moderna pripovetka kao vlastiti anr nastala je u Italiji, u ranom 19. veku. Rani primeri zbirki kratkih pria ukljuuju "Bajke" brae Grim (1824-1826), Gogoljeve "Veeri na salai kraj Dikanjke" (1831-1832), "Groteske i arabeske" (1836) Edgara Alana Poa, "Dvaput ispriane prie" Natanijela Hotorna (1842). U drugom delu 19. veka, rast trita tampanih magazina i urnala kreirao je jaku potranju za kratkom priom. U 20. veku meu neke od najboljih pisaca pripovetki spadaju Ernest Hemingvej i Horhe Luis Borhes. NOVELA (ital. Novella novina) razlikuje se od pripovetke po tome to za tematiku uzima neki neobian dogaaj, mogu ili stvaran, i razvija ga s jedinstvenim konfliktom, strogo usmerenim ak njegovom razreenju. Otuda je ona bliska drami, s radnjom nabijenom dramskom kolizijom, dinaminou i napetou. Izbor teme u noveli je slobodan. Novela redovno poinje saetim iznoenjem osobina liak ili dogaaja koji e se obraivati na takav nain da u itaocu izaziva oekivanje. S obzirom n apotrebu da se kratko i saeto pripovedanje na neki nain zatvori, novela se obino zavrava sa poentom, tj. S naglim isticanjem neega to je izuzetno vano za ono to novela obrauje. Mada je novelistika forma postojala jo u antici u vidu avanturistikih ljubavnih istorija, prave naznake ovog anra nalazimo u 10. veku u arapskoj zbirci Hiljadu i jedna no, a osnivaem novele smatra se italijanski pisac Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 40
ovani Bokao s njegovom zbirkom novela Dekameron iz 14. veka. Novelu razvija i francuska kraljica, Margareta od Navare, autorka Heptamerona. Kasniji predstavnici novele su Hajnrih fon Klajst, Gotfrid Keler, Prosper Merime, Alfons Dode, Gi de Mopasan, ehov, Turgenjev. S obzirom da su gotovo svi nai pripovedai svoje krae epske tvorevine nazivali pripovetke, kod nas se nije ustalio naziv novelista uz ime nekog pripovedaa, tako da bi u nae noveliste mogli ubrojati Lazarevia, Matavulja, Uskokovia... 29. ISTORIJSKI RAZVOJ ROMANA Vrsta spisa se iz kojih roman nastaje i razvija se, posebno se razvijala u helenistikom i aleksandrijskom periodu (4.-1. v.p.n.e.) kada se pojavio tzv. Kasni grki ljubavni roman (logos erotikos / erotikon) u kome se dvoje zaljubljenih, razdvojenih nesrenom sudbinom i posle mnogo nezgoda ponovno spajaju. Na antikom tlu bivaju stvorena tri tipa romana. Prvi tip antikog romana je avanturistiki roman iskuenja. Takvi su romani Etiopska povest od Heliodora, Etiopika, Leukipa i Klitofont Ahila Tatija, Haritonovi Herej i Kaliroja, Efeska povest Ksenofona Efeskog i Dafnis i Hloja od Longa. U ovakvim romanima mladi i devojka stasali su za brak, obdareni su izuzetnom lepotom, susretnu se neoekivano, bukne iznenadna strast. Do braka izmeu njih ne moe doi odmah, oni nailaze na prepreke, bivaju razdvojeni, trae se i na kraju se nalaze. Drugi tip antikog romana jeste avanturistiki roman s temom iz svakodnevnog ivota . Ovom tipu priapdaju samo dva dela: Petronijev Satirikon i Apulejev Zlatni magarac. Trei tip antikog romana jeste biografski roman. Svoje ime roman dobija tek u 12. veku u Francuskoj, prema nazivu lingua romana (romanski jezik) kojim su pisana dela na narodnom jeziku, za razliku od uenih dela koja su pisana latinskim jezikom. Nazivom le roman breton oznaavana su dela keltskog i bretonskog porekla pisana i u prozi i u stihu, u kojima su opisivane ljubavne i ratnike pustolovine hrianskih vitezova. Od kraja 13. veka ta dela su bila pisana samo u prozi. U Francuskoj su ta dela bila rado itana, i francuski pisci su ih postepeno dopunjavali dogaajima koje su sami izmiljali, tako da se postepeno razvija tip vitekog romana ne samo u Francuskoj nego i u ostalim zapadnim zemljama. Najuveniji roman toga tipa je Parsifal bavarskog pisca Volframa fon Eenbaha, iz poetka 13. veka, u kome je spojen motiv o svetom Gralu s motivom o kralju Arturu. Kasniji viteki romani, kao to je Amadis Galski, poreklom iz panije, posveeni su ljubavnim i ratnikim podvizima njihovih junaka, to je uglavnom i bilo predmet satire i parodije uvenog Servantesovog romana Don Kihot sa poetka 17. veka. Tako se Don Kihot smatra prvim romanom koji je ispoljio osobine novijeg evropskog romana 18. i 19. veka, i ujedno prvim romanom karaktera. panskog je porekla je i pikarski roman (pan. Picaro probisvet), koji je bio iroko rasprostranjen u Evropi tokom 17. i 18. veka. Prvim takvim romanom 41
smatra se Lazarillo de Tormes iz 1554. godine. Pikarski romani na humoristiko-satiriki nain prikazuju nalije sveta herojsko-vitekih romana. U 18. veku, tokom epohe sentimentalizma, roman poinje da potiskuje i smenjuje epopeju. Roman postaje prianje o privatnom svetu i pojedinanim linostima u jednom realnijem i intimnijem tonu. Otuda je tematikom romana postala individualna linost, njeni sukobi sa svetom i sa samom sobom, njena unutranja razdvojenost, antagonizam izmeu ideala i stvarnosti, izmeu unutranjeg i spoljanjeg sveta. Tako nastaje sentimentalni roman, a takve su romane prvenstveno razvili engleski pisci Semjuel Riardson, Henri Filding, Oliver Goldsmit i Lorens Stern a kasnije i Gete, Ruso, Didro, Prevo, Laklo. U 18. veku najrazvijeniji biva i pustolovni roman, ovaploen u delu Danijela Defoa i Donatana Svifta. Krajem 18. veka nastaje jo jedna vrsta romana, gotski roman. Tvorcem ove vrste romana smatra se engleski pisac Horacije Valpol a njegov roman Zamak Otranto iz 1764. godine se smatra prvim gotskim romanom u istoriji svetske knjievnosti. U Romantizmu nastaje i veliku popularnost doivljava istorijski roman. Zasluge se pripisuju kotskom piscu, Ser Valteru Skotu. Kao i svaki romantiar, i Skot je bio oaran predanjima, tradicijom i istorijom te tako i zapoinje pisanje svojih romana koji govore o kotskoj i engleskoj istoriji. Prvi roman koji se smatra istorijskim romanom jeste upravo Skotov roman Ajvanho. Vreme evropskog realizma razvija roman karaktera i dpounjuje njegovu strukturu izrazito socijalnim motivacijama postupaka likova, razvijanjem njihovih socijalnih pripovesti, obilnim opisima sredine u kojoj deluju i iz koje potiu. Pravim preteom novih oblika romana je postao Fjodor Dostojevski, najvie sa svojim romanom Zloin i kazna. Socijalne motivacije njegovih karaktera jo uvek su prisutne ali je sva pieva panja usredsreena ka njihovom misaonom i psihikom svetu. Tenjom da to dublje prodre u mehanizam ljudske due i postupkom monologizacije karaktera Dostojevski se smatra preteom modernoga monoloko-asocijativnog romana, koji se ne gradi vie na fabuli i oblikovanju karaktera, ve na to uverljivijem reprodukovanju ovekove svesti. Pravi raskid s tradicijom realistikog romana u razvoju romansijerske umetnosti ine romani Proces i Zamak Franca Kafke, ciklus Marsela Prusta U traganju za izgubljenim vremenom, Uliks Dejmsa Dojsa i Gospoa Dalovej spisateljice Virdinije Vulf. U Kafkinim romanima nedostaje motivacija postupaka i zbivanja, a upravo je to raspadanje motivacionih sistema karakteristino ze veliki deo moderne proze, zbog ega se Kafka smatra jednim od temeljnih predstavnika modernog evropskog romana. Modernog romansijera poeo je da interesuje sve vie sam ovek, s 42 Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti
njegovom psihom i promenama u njoj. U vezi sa tim bitno se izmenila i forma pripovedanja u modernom romanu. Dok je roman 19. veka uglavnom upotrebljavao objektivirano pripovedanje u treem licu (nem. Er-Form), moderni prozni pisci upotrebljavaju govor u prvom licu, doivljeni govor i unutranji monolog. Jedan od prvih tvoraca monoloko-asocijativnog romana tj. Romana toka svesti jeste upravo engleski pisac irskoga porekla, Dejms Dojs. Njegov kapitalni Uliks sadri u sebi samo jedan dan dvojice Dablinaca i struje njihove svesti tog junskog dana 1904. godine. U njemu nema fabule, karaktera, pripovedaa. Radi se o novom kvalitetu umetnike proze koji se ne da analizirati i protumaiti teorijama koje se zasnivaju na klasinom romanu evropskoga realizma. Drugi znaajni predstavnik ovakve vrste romana jeste engleska spisateljica, Virdinija Vulf . Ni nju dosadanja naela izgradnje romana nisu mogla zadovoljiti. Smatrala je da realistiki pisci poput Velsa, Beneta i Golsvordija ne stvaraju potpune karaktere, ve opisuju spoljanji svet i uslove u kojima oni ive. Ovu je konvenciju Vulfova htela sruiti, stavljajui svoje karaketere izvan vremena i prestajui ih razvijati putem hronolokog reanja situacija. Tako je u Gospoi Dalovej oblikovala jedan dan u ivotu sredovene Klarise Dalovej i kao predmet svoga romana uzela stanje njenih misli. Za moderan i postmoderan roman karakteristino je uvoenje filozofskog, psiholokog, etikog, umetnikog, medicinskog, pravnog, sociolokog, esejistikog, fantastinog, to najbolje primeujemo u romanima Tomasa Mana, Gabrijela Garsije Markesa, Mihaila Bulgakova, Alana Rob-Grijea, Dulijana Barnsa, Danila Kia, Dona Apdajka, Borislava Pekia. 30. PODVRSTE ROMANA 1. Najstarija i najpoznatija klasifikacija romana je t e m a t s k a klasifikacija. Prema toj kalsifikaciji kao vrste romana najee se spominju: Drutveni Porodini Psiholoki Istorijski Pustolovni Ljubavni 43
Viteki Pikarski Kriminalistiki
2. Druga klasifikacija je prema e s t e t i k i m k a t e g o r i j a m a i d ejnog i emocionalnog stava samog p i s c a: Sentimentalni Humoristiki Satiriki Didaktiki Idealistiki Idejni Realistiki Tendenciozni
3. Trea klasifikacija romana je prema n a i n u k a z i v a nj a i k o m pozicionoj s t r u k t u r i: Prianje u treem licu Prianje u prvom licu U obliku dnevnika U obliku dijaloga Epistolarni Roman hronika
4. Prema u m e t n i k o m r a n g u i i t a o c i m a k o j i m a j e n a m e nj e n: Bestseler 44
Trivijalni Zabavni Klasini Putni
Volfgang Kajzer predlae tipologiju romana prema vladajuim i n i o c i ma integracije s v i h e l e m e n a t a pojedinog romana. On smatra da svaki roman govori o nekom zbivanju koje se dogaa na nekom prostoru, u datom vremenu, u kojem sudeluju odreeni likovi. Tako razlikuje: Roman zbivanja u kojem opisano zbivanje ujedinjuje sve ono to roman obrauje. Takva je veina kriminalistikih i pustolovnih romana, kao i istorijski romani. Roman karaktera u kojem jedan ili nekoliko uzajamno povezanih likova dominira strukturom romana, ostvarujui jedinstvo svih ostalih elemenata u romanu. Prvi takav roman je Servantesov Don Kihot. Dalji razvoj ove vrste romana donosi evropski 18. vek i pisci poput Fildinga, Riardsona, Getea. Poseban tip ovakvog romana jeste roman o odgoju (nem. Bildungensroman) kakav je Geteov Vilhelm Majster. Roman prostora u kojem neki imaginarni ili stvarni svet ini bitnu vezu izmeu svega onoga to roman opisuje. Reprezentativni romani prostora su Balzakovi i Stendalovi romani. Roman vremena u njemu se spajanje pojedinih delova romana motivie rodbinskim odnosima u vremenskom sledu. Meu romane vremena spadaju geneaoloki romani kao to su Manovi Budenbrokovi i Golsvordijeva Saga o Forsajtima.
Ruski formalisti su razvrstali romane prema n a i n i m a i z g r a d nj e s i e a: Stepenasti roman roman se izgrauje na taj nain to se novele kao delovi romana nadovezuju jedna na drugu, s time to je zavretak svake novele ujedno i poetak idue. Prstenasti roman jedna okvirna novela obuhvata sve ostale poput prstena na taj nain to neki dogaaj omoguuje onaj okvir unutar 45
kojeg se zatim pria itav roman. Put oko sveta za 80 dana ila Verna. Paralelni roman graen je tako to se nekoliko fabularnih nizova razvija uporedo, kao npr. u Tolstojevoj Ani Karenjinoj.
Nemaki teoretiar Franc tanzel klasifikuje romane s obzirom na o d n o s p r i p o v e d a a p r e m a p r i i: Autorski roman u kojem je pripoveda najblii autoru. Stendal, Crveno i crno Ja-roman u kojem je jedan od likova pripoveda. Dostojevski, Demoni Personalni roman u kojem kao pripovedai nastupaju iskljuivo pojedini likovi. Fokner, Buka i bes
Kao zasebne vrste izdvajaju se roman toka svesti i roman iskaza. Roman toka svesti se oblikuje u ime prvog lica koje monologizuje sopstveni unutranji svet. On se ne gradi na fabuli i oblikovanju karaktera, ve na to uverljivijem reprodukovanju ovekove svesti. Termin tok svesti (stream of consciousness) prvi je upotrebio ameriki psiholog Vilijam Dejms, a za pionirski roman toka svesti smatra se Hodoae Doroti Riardson, a tehniku toka svesti nadalje razvijaju Dejms Dojs, Virdinija Vulf I Vilijam Fokner, a to se jugoslovenske knjievnosti tie, tehniku toka svesti nalazimo kod Vladana Desnice i Miroslava Krlee. Roman iskaza je roman izgraen od nemotivisanih misaonih iskaza, kojima inae obiluju romani Dostojevskog. Ovakva osobina najbolje se ogleda u romanu Braa Karamazovi. Ovakav tip romana e kasniji kritiari zvati romanom esejom (fr. Roman-essai). On e postati poznat u nemakoj knjievnosti prvenstveno iz dela Tomasa Mana u ijim emo romanima nai delove koji su posveeni iskazima pripovedaa ili likova o medicini (arobni breg) ili muzici (Dr Faustus). 32. DRAMSKA KNJIEVNOST I NJEN ISTORIJSKI RAZVOJ Dramska knjievnost se razvila iz obredne horske pesme u trenutku kada se verski obred pretvara u kult. Obred vre svi lanovi rodovske zajednice, a kult obavljaju provesionalni vrai. Vrai izgovaraju molitve, a hor im na to odgovara. Iz tog prvobitnog oblika dijaloga, praenog plesom, razviaj se postepeno dramska radnja. U primitivnim epohama u prvobitnim dramama 46 Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti
obuno se prikazuju scene iz lovakog ivota, dok pravi razvitak dramska umetnost doivljava u antikoj Grkoj. Dramska umetnost se u Grkoj razvija iz Dionizija, sveanosti posveenih Dionisu, bogu vina. Meu uesnicima obreda Dionizija postojale su dve grupe: ona koja vri obred i skup oduevljenih poklonika boga Dionisa. Ona grupa koja vri obred plee i peva ditiramb. Hor je obilazio oko rtvenika, a horovoa pevao o Dionisu. Kasnije je sam horovoa predstavljao Dionisa koji se obraao horu, na ta mu je hor odgovarao. To se pretvara u dijalog, iz ega nastaje tragedija. Uloga skupa bila je drugaija. Ljudi iz naroda uivljavali su se u one deloev obreda koji su bili ispunjeni veseljem. Taj veseli skup govorio je ale i dosetke, ismevao i zadirkivao prolaznike, izvodio neku kominu scenu, iz ega se razvija komedija. Glavni tragiari u antikoj Grkoj deluju u 5.v.p.n.e.: Eshil (Okovani Prometej, Persijanci, Orestija), Sofoklo (Antigona, Kralj Edip, Elektra) i Euripid (Medeja, Elektra, Ifigenija na Aulidi). Glavni predstavnici komedije su Aristofan (abe, Ptice, Lizistrata, Oblakinje) i Menandar (ovekomrzac). Uz tragediju i komediju postoji u Grkoj, a posle i na podruju Sicilije i june Italije naroita vrsta pukog pozorita mim. To su kratki prizori s karakteristinim likovima iz puka: robovi, krtice... Sa sicilije mim prelazi na italijansko tlo, i u okolini Rima se, spajajui se s nekim etrurskim elementima, razvija u posebnu vrstu komedije, tzv. Atelanu. Preuzimajui bitna naela i ostvarenja grke kulture, Rim je svoje pozorite poeo graditi prema dometima grkog teatra. U 1.v.p.n.e. Seneka nastavlja dramaturke pravce grkih tragiara, a kao vrsni komediografi dolaze na glas Plaut (Hvalisavi vojnik, Aulularia) i Terencije (Svekrva, Braa) U ranom srednjem veku hrianstvo je zaziralo od bilo kakvih pozorinih oblika, tvrdei da je gluma nedostojan i bogohulan in. U ovom periodu opstaje mim. Zahvaljujui putujuim druinama ovaj se scenski oblik odrao sve do 12. veka i uspeo je nametnuti svoj specifian stil iz kojeg je niknulo profano srednjovekovno pozorite. Drugi, neto kasniji segment srednjovekovnog pozorita nastaje u 9. veku iz obrednih oblika bogosluenja. Liturgija dobija odreenu dramsku formu, biblijski tekstovi se proiruju, dodaju se novi detalji i tako nastaje liturgijska drama. Ona se izvodila na latinskom jeziku a protagonisti su svetenici. Sve vidljivija proirenja liturgije nailaze na protivljenje crkvenih autoriteta pa se predstave zabranjuju u crkvi. Scena se postavlja na trg, a sama drama nije vie vezana iskljuivi za liturgiju i latinski jezik. Tako se afirmie crkveno prikazanje tj. Poluliturgijska 47 Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti
drama na narodnim jezicima. Tematika ovih drama ostaje vezana uz Bibliju pa tako imamo pasije i misterije koje prikazuju muke Hristove, mirakule legende o ivotima svetaca i moralne pouke o hrianstvu moralitete. Iz mima takoe nastaju farse i sotije. Profesionalni glumci u farsama prikazuju svakodnevan ivot, brane peripetije, sudsku praksu. Najbolje izvoake grupe farsi afirmiu se u Parizu i iz njihovih krugova potie najznamenitija sauvana farsa Maistre Pathelin. Sotije se prikazuju u dvorskim krugovima. Protagonisti su dvorske lude, a u njima je mogua otra kritika pojedinih socijalnih pojava. Renesansno razdoblje postepeno priguuje sakralne sadraje. Dramska umetnost ivi u okviru humanistikih akademija, gde se na latinskom jeziku izvode Plautove i Terencijeve komedije. Iz Plautovih komedija se tokom 16. veka u Italiji razvija tzv. Uena komedija commedia erudita koju stvaraju Makijaveli (Mandragola), Aretino (Kurtizana) i Ariosto (Negromant). Izvodi se u zatvorenim scenskim prostorijama, na velikakim dvorovima uz feudalnu publiku. Mitoloka tematika svoj scenski izraz dobija u pastorali. Sredinom 16. veka u Italiji poinje jaati poseban oblik pukoga pozorinog izraza commedia dell arte. Nastala je iz mima, atelane, pokladnih igara i ishitrenih dijaloga u ulinim manifestacijama. Ova vrsta nema fiksirani tekst, ve se temelji na improvizaciji. Vrhunac dramske umetnosti u renesansi vezan je za stvaralatvo Vilijama ekspira, dok u baroku dominira stvaralatvo panaca, Lope de Vege, Tirsa de Moline i Pedra Kalderona de la Barke. Krajem 16. veka nastaje nova scenska vrsta opera. Nastaje u okvirima firentinske Camerate drutva pisaca i muziara. Ova se pozorina vrsta iz skromnih oblika recitativnog pevanja uz pratnju manjeg broja instrumenata ubrzo razvila u mnogostruko strukturno scensko delo. Prva opera je Dafne tekst je napisao Otavio Rinuini a muziku Jakopo Peri. U ovom periodu nastaje i melodrama. Poseban tip drame razvija se u epohi francuskog klasicizma. Klasicistika tragedija mora biti pisana u stihovima, njen stil mroa biti uzvien, karakteri plemeniti a kompozicija odreena razvojem radnje u pet inova. Zahteva se potovanje naela naela jedinstva radnje, mesta i vremena. Najvei tragiari tog vremena su Pjer Kornej i an Rasin. Klasicistika drama je u celini racionalna, jer trai jasnou izloenih ideja i didaktina, jer eli pouiti gledaoca. Najvei komediograf tog vremena je Molijer. Tokom 18. veka javlja se jo vrsta drame: to su graanska drama i plaljva komedija. To su bili pozorini komadi sa tematikom iz graanskog 48 Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti
ivota, s moralizatorskom i pounom tendencijom, i ismejavanjem plemike rasputenosti. Graansku dramu prvi zasniva Nemac Gothold Efraim Lesing sa svojim delom Gospoica Sara Sampson. Ovakvi komadi znaili su prekid sa klasicistikom ntradicijom, da bi ona definitivno bila prekinuta u romantizmu, to ini Viktor Igo, koji odbacuje klasicistika naela u svom Predgovoru Kromvelu. Krajem 19. veka dolazi do stvaranja naturalistike drame za iji nastanak su zasluni Skandinavci, Norveanin Henrik Ibzen i veanin August Stridberg. U ovom periodu nastaje i psiholoki teatar Antona Pavlovia ehova kao i smibolistika drama Maurisa Meterlinka. to se tie filozofske drame, ona je zastupljena u delu Albera Kamija Kaligula i u opusu an Pola Sartra. Zaetnik moderne avangardne drame i drame apsurda je Alfred Dari sa svojim delom Kralj Ubu a svoje sledbenike dobija u Eenu Jonesku i Semjuelu Beketu, koji su svojim antidramama pokuavaju da razbiju sve konvencije dramske knjievnosti, izraavajui izgubljenost i osamljenost modernog oveka koristei se retko upotrebvljavanim sredstvima kao to su nelogian razvoj radnje, odsutnost akcije, nestabilnost karaktera. Od tradicije odstupa I Bertold Breht u svom epskom teatru gde se umesto inova javljaju poglavlja, radnja je razbijena, iam dosta pesama u vidu songova, sa dosta komentara pre svakog poglavlja. Za razvoj moderne dramske umetnosti bitno je napomenuiti i svaralatvo italijanskog pisca Luiija Pirandela i amerikog pisca Tenesija Vilijamsa. 34. STRUKTURA DRAMSKOG TEKSTA Dramski tekst se u osnovi sastoji od delova namenjenih publici i delova namenjenih samo reditelju i glumcima. Delovi koji su namenjeni publici sadre ono to glumci govore. Delovi namenjeni reditelju i glumcima sadre nazive likova, slue za osnaku onog ko izgovara tekst i upustva o toem ta glumci treba da rade. Ti delovi koji su obino u zagradama zovu se didaskalije ili remarke (gr. Didaskalia nauk). To su napomene pisca tj. Kratka objanjenja o izgledu pozornice, o pokretima linosti i njihovom raspoloenju. Osnovno jedinstvo dramskog teksta zasniva se na jedinstvu onog to glumci govore - didaskalije imaju sporednu ulogu. Od sporedne vanosti su u drami i opis i pripovedanje. Fabula se u drami ne pripoveda nego se njeno odvijanje postie izmenom dramskih situacija tj. Odnosa izmeu likova u nekom trenutku i njihovim govorom koji se odnosi na ono to je bilo, to jeste ili to e biti. Na poetku dramskog teksta nalazi se deo teksta koji je namenjen i reditelju, glumcima i publici. Taj deo teksta publici se daje u vidu pozorinog programa , koji osim lica sadri i imena glumaca koji igraju navedena lica, imena drugih uesnika u pripremanju Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 49
predstave. Ovaj deo teksta publiku uvodi u radnju, upozorava an dramsku vrstu, broj lica i njihove odnose koji su presudni za razumevanje radnje. U dramskom tekstu izostaje pripovedanje iz opte perspektive pripovedaa, nisu potrebni ni opisi glumaca i scena, jer je to vidljivo, izostaje i opis karaktera njih bitno odreuje njihov govor i njihova akcija. U dramskom tekstu se mogu javiti i lirski elementi kao izraz razvijene subjektivnosti pojedinog karaktera. Tema drame je uvek neka radnja, a upravo ta radnja povezuje dramski tekst u celinu. Dramu delimo na inove, slike i pojave. in je onaj deo drame koji se igra na pozornici bez prekida, izmeu dizanja i sputanja zavese. Vreme izmeu jednog i drugog ina naziva se meuinom. Ponekad se inovi dele na slike, kad je potrebno da se u okviru jednog ina izmeni pozornica. inovi se inae dele na pojave, koje se odreuju prema ulaenju linosti an pozornicu ili prema njihovom silaenju s nje. Svaka pojava sastavljena je od niza replika, tj. Od pojedinanog govora svakog lica. Kada je replika naroiti duga ili kada na pozornici govori samo jedno lice, onda se ona naziva monologom, a sama drama se razvija u obliku dijaloga razgovora izmeu dva ili vie lica. 36. TRAGEDIJA Tragedija je dramska vrsta u stihoviam koaj se razvila u antikoj Grkoj, postignuvi najvei procvat u 5. v.p.n.e. Prema Aristoteolovm miljenju nastala je iz obreda posveenih bogu Dionisu na taj nain to se horovoa u horskim pesmama odvojio iz hora, poeo govoriti samostalne stihove i voditi razgovor s horom. Osniva je tregadije prema grkoj tradiciji Tespis, a najvei grki tragiari su Eshil, koji je doadao drugog glumca, Sofoklo, koji je dodao treeg glumca, i Euripid. Naziv tragedija potie od grkih rei tragos-jarac i ode-pesma, a do njega je dolo verovatno zbog toga to su u najstarije vreme lanovi hora bili zaogrnuti jarjom koom, predstavljajui tako mitske pratioce boga Dionisa. Starogrka tragedija imala je obredni smisao. Njena je tematika uzeta iz mitova, a u izvoenju hor igra vrlo vanu ulogu. Ivodili su je posebno odeveni glumci koji su nosili maske. Njeni su glavni delovi bili prolog (prema grkom prologos, re-govor na poetku, predgovor), zatim epizoda (od grkog epeisodion, naknadni ulazak glumca ka horu) koji je oznaavao dijaloki deo izmeu horskih pesama, stasim (prema grkom stasimon, stajaa pesma hora) tj. Horska pesma izmeu dijaloskih delova i eksod (prema grkom exodos, izlazak) koji oznaava izlaznu pesmu hora na kraju tragedije. Dijalozi su se u tragediji racitovali, a pesme su se pevale uz ples i muziku pratnju koju je komponovao sam pesnik.
50
U razvoju dramske knjievnosti tragedija je izgubila obredni smisao, uloga hora s vremenom je manja, kompozicija je postala slobodnija, amitsku tematiku zamenjuje istorijska tematika ili tematika aktuelnih drutvenih sukoba. Opte karakteristike tragedije su: tragini junak, tragina krivica, tragian zavretak i uzvieni stil. Tragini junak je rtva sopstvene nesretne sudbine. On se sukobljava sa svojom opkolinom zbog svojih idela koje suprotstavlja realnosti, zbog plemenitosti i vernosti nekim moralnim naelima. Njegova tragina krivica nije namerna greka ili krenje zakona, nego rezultat sudbinske zablude. Tragini zavretak je tako konana cena koju junak plaa za sopstvenu doslednost, a njegova rtva je najvea rtva koju ovek moe dati, sopstveni ivot. Uzvienim stilom naziva se takav izbor jezikih izraajnih sredstava u kojem dominiraju elementi sveanog, patetinog i dostojanstvenog govora. Prvi teoretiar tragedije, Aristotel, smatrao je da tragedija treba da izaziva strah i saaljenje, te ta na taj nain proiuje oseanja gledalaca. To proienje on naziva katarzom (gr. Kathaire istina). 37. TRAGIKI JUNAK Tragiki junak je rtva vlastite nesrene sudbine. Ta nesrena sudbina nije sluajna ve neminovna. Po verovanju starih Grka to je bila nesrea oveka koji bi se suprotstavio sudbini ili nesrea oveka koji u svojoj priodi nosi klicu propasti. Cilj traginog pesniak bio je da u toj nejednakoj borbi izmeu oveka i sudbine, upravo tu sudbinu ili nesreu prikae to veom. Kod Sofokla je ta tragina nesrea izvirala iz sudbine ovekove, a kod Euripida je proizilazila iz karaktera linosti. Tragiki junak se bori za uzviene ciljeve, za ljudske ideale. U toj borbi, svesno ili nesvesno, kri neke zakone na kojima poivaju odnosi u drutvu, to dovodi do nerazumevanja glavnog junaka i do sukoba sa njima. A kao posledica takvog odnosa prema njemu javlja se ispatanje i stradanje junaka. Re je o sukobu ideala pojedinca sa ustaljenim normama ili nametnutim poretkom koji trai mirenje sa njim i poslunost. Od onog trenutka kada glavni junak naini iskorak i izrazi neslaganje ili prkos, javlja se tragina krivica glavnog junaka. Junak je od samog poetka svestan te svoje krivice i zna do ega e ga dovesti, ali i pored toga, junak istrajava u svom stavu. Tako se i raa tragiki junak, uzvien i nedostian u svojoj hrabrosti i reenosti da istraje, pa makar to platio i glavom. Iz tih razloga, takav junak, iako tragian i na prvi pogled gubitnik, ostaje moralni pobednik. 51
To je u stvari sukob pojedinca i sveta, prisutan u svakom vremenu, u svakom drutvenom poretku, to ga i ini univerzalnim. Teorijom traginog junaka bavili su se i veliki filozofi poput Aristotela i Hegela. Hegel je podelio sile na sile boanskog i sile ljudskog prava. Prvo bi bila porodica, a drugo bi bila dravna vlast. Kao i za Aristotela, i za Hegela individualno delovanje tragikog junaka pod odreenim okolnostima pokazuje neki cilj, svrhovito je. Meutim, ta tenja ka ostvarivanju cilja neminovno izaziva sukob. Zato to obe sukobljene, suprotstavljene strane smatraju da su u pravu i sadrinu svog karaktera sprovode kao negaciju u pogledu one druge strane. Po Hegelovom miljenju, tragiki junak upravo zbog toga zapada u bezizlazni tragini ishod. 38. KOMEDIJA I NJENE PODVRSTE Komedija se, kao i tragedija, razvila iz pukih obreda, na ta ukazuje i sam grki naziv komodia, nastao od komos vesela radnja i ode pesma. Do najveeg procvata komedije dolazi u 5.v.p.n.e. zhvaljujui pre svega Aristofanu . U njegovim komedijama vanu ulogu igra hor, koji predtavlja neku fantastinu skupinu (abe, oblaci, ptice). U kompoziciji komedije vanu ulogu ima parabaza (gr. Parabasis nastupati okrenut prema nekome), sredinja pesma hora upuena publici, i agon (gr. Boj, takmienje) takmienje dva aktera drame u kome jedan obino zastupa miljenje autora. Primer agona nalazimo u Aristofanovim abama u agonu izmeu Eshila i Euripida. Komedija prikazuje ono to je proseno u ivotu, njegove mane i nedostatke. Ona se tim manama smeje, shvatajui ih kao prekomerno razvijene normalne ljudske tenje koje spreavaju razvitak drugih ovekovih tenji. Ismejavanej tih prosenih strana u ivotu komedija postie putem kominog prikazivanja tih strana. Komino je sve ono u emu postoji nesklad izmeu stvarnih mogunosti jedne linosti i njenih elja. Komino moe da bude razliitih vrsta. Kada ima za cilj da izazove samo smeh, onda je ono obino smeno, to esto moe da pree u grubu alu ili lakrdiju, kada se ismejavaju telesni i duhovni nedostaci i kada se normalne osobiene karikiraju. ist vid kominog imamo onda kada se razne ovekove slabosti prikazuju kao sastavni ali prekomerno razvijen deo normalno ljudskog. Meutim, kada su negativne crte kod neke linosti ili pojave toliko jake i znaajne da potiru sobom sve ono to je ljudsko, onda se smeh pretvara u satiru, tj. U negiranje cele te linosti ili pojave. Kada se prema ljudskim manama i slabostima komedija odnosi s razumevanjem i bez elje da ih osuuje, re je o humoru. Takoe se esto povodom komedije govori o groteski, u kojoj prikazivanje tei izoblienosti, neprirodnom i fantastinom, to deluje na granici izmeu ozbiljnog i smenog. Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 52
Komedija se od tragedije razlikuje po svom kompozicionom sklopu. U komediji postoji obino vei broj lica, radnja je sloenija i ivlja, zaplet se sastoji iz nekoliko intriga, a linosti su prirodnije, blie ivotu nego u tragediji. Rasplet je uvek srean, sve se svrava mirenjem raznih suprotnosti i pobedom razumnog principa u ivotu. Prema irini predmeta koji obrauje ili prema nainu stvaranja komike, komedija se deli na nekoliko vrsta: 1. Komedija intriga ili situacija glavni interes predstavlja samo zaplet, koji se obino zasniva na nesporazumu, zabuni i nepanji. Radnja dobija najneoekivanije obrte, a intriga je sloena i zamrena. Kominost se postie dovoenjem linosti u smene situacije. Takve su komedije Koste Trifkovia. 2. Komedija karaktera ili psiholoka komedija ismejavaju se poroci pojedinaca koji su dostigli stepen strasti, kao to su tvrdiluk (Plautova, Drieva, Molijerova i Sterijina komedija), uobraenost, zloa, licemerstvo. Ti poroci su su pokretai itave komine radnje, a njihovi nosioci bivaju ismejani na kraju komedije. 3. Komedija naravi ili drutvena komedija satirino se slikaju mane celog drutva, pojedinih grupa i klasa drutva. Takve komedije su pisali Sterija i Nui. Postoje takoe farsa i vodvilj, koje se smatraju podvrstama komedije. Farsa je podvrsta komedije intrige. Nju karakterie grub i vulgaran humor, karikirano vienje sveta i ljudskih odnosa, zaplet zasnovan na nesporazumu i esti elementi grotesknog. Nastala je u Francuskoj i puna je grubih ala i lakrdijskih efekata.. Krasi je vedrina i iskrenost narodnog duha, duboko proetog smislom za otroumno i podrugljivo. Odlikuje se ivom radnjom, punom brzih i neoekivanih izmena situacija. Vodvilj je vesela, satirina pozorina igra sa pevanjem. Ima zamrene zaplete i zabune, smene situacije se brzo smenjuju, uz mnotvo aluzijana aktuelne dogaaje, linosti i probleme. Od 19. veka vodvilj postaje laka, zabavna komedija u kojoj se pevaju popularne melodije. 39. DRAMA U UEM SMISLU Drama u uem smislu spoj je dveju koncepcija ivota koje se ispoljavaju u tragediji i komediji; dok tragiki pesnik shvata nesreu kao stihiju koja dominira svetom, a komediograf, ne negirajui njeno postojanje, negira njen Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 53
iskljuivi znaaj za oveka, drama u uem smislu, izbegavajui da ivot shvati iskljuivo tragino ili iskljuivo komino, shvata ga ozbiljno. U njoj se postavljaju na reavanje znaajni problemi ovekova postojanja u svetu, i uznemirenost ovekova zbog raznih apsurdnosti ivota. U njoj se prikazuje svakodnevni ivot i ivot obinih, prosenih ljudi sa njihovim strastima, sukobima i borbama. Drama u uem smislu javlja se u graanskom drutvu, u vremenu otrih drutvenih protivurenosti i sukoba. Junaci drame u uem smislu su ljudi id vrlian i poroka, pate i stradaju, ali nisu ni heroji, ni mitski junaci iz viih drutvenih slojeva, ve iz drutvene sredine i vremena u kome se ivi obinim, graanskim ivotom. Za razliku od tragedija, koje su pisane patetinim stilom i u stihu, drama u uem smislu uvek je u prozi i kiristi obian jezik, lien bilo kakve uzvienosti. Drama u uem smislu data je realistiki i deluje prirodno; uvek jebliska savremenom oveku jer sadraj i teme nalazi u savremenom ivotu. Poznati pisci drame u uem smislu su Maksim Gorki, Miroslav Krlea, Henrik Ibzen. 40. DRAMSKA KNJIEVNOST I MODERNI MEDIJI Savremena tehnika civilizacija stvorila je nove mogunosti umetnikog izraavanja. Radio, film i televizija kao sredstva masovne komunikacije mogu se iskoristiti za prenoenje umetnikih poruka, a do znai da umetniko izraavanje dobija sasvim nova izraajna sredstva. Javljaju se novi dramski oblici kao to su radio, filmska i televizijska drama. Najsliniji drami je tekst radio-drame, drame koja je namenjena izvoenju preko radija, tj. Koja je liena vizuelnog ostvarenja i namenjena iskljuivo za sluanje. Zvuk u njoj stvara utisak koji treba da omogui zamiljanje pozornice. Brojni zvuni efekti, koji prate govor glumaca, moraju biti izabrani i organizovani tako da snanu deluju na matu slualaca. Tematika radio drame treba da bude savremena, uzeta iz svakodnevnog ivota da bi bila intersantna i prepoznatljiva sluaocima. Trai se foninost u izgovoru rei, one treba da budu kratke, jasne i pravilno intonirane. Slualac radio-drame ima veu slobodu da uestvuje u umetnikom inu. Pomou imaginacije i na osnovu onoga to uje, on u sebi stvara slike i tako biva aktivniji od pozorinog gledaoca. Radio drama je nastajala jo u kafanama, gde bi se okupila grupa ljudi sluajui aljive prie i anegdote reitih pojedinaca. Kasnije su ove kafane preimenovane u kabaree, u kojima su glumci izvodili posebno pripremljene repertoare. Upravo ovakva vrsta pozorita je bila idealna za radio. Dvadesetih godina prolog veka u svetu je ve poelo eksperimentalno izvoenje radio drama. U februaru 1922. godine celi Brodvejski mjuzikli, sa originalnom postavom koja izvodi delo, su emitovane iz studija kao radio drame. Poeli su da se koriste razni zvuni efekti, to je Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 54
jo vie pomoglo popularizaciji ove vrste umetnosti. Najpoznatija radio drama je verovatno Rat svetova, adaptacija Orson Velsa iz 1938. godine, koja je veliki broj amerike publike ubedila da je poela invazija Marsovaca. Drama je kasnije izvoena i na drugim kontinentima, gde je postigla sline rezultate, to mnogo govori o popularnosti radija u to vreme. Sve do etrdesetih godina prolog veka, ovaj oblik zabave je bio meu najpopularnijim u svetu. Nakon toga, popularizacija televizije je sve vie ugroavala popularnost radija. Radio drama se u radiodifuznom sistemu Srbije emituje jo od 24. marta. 1929. godine, kada je na Radio Beogradu izvoena dramatizacija narodne pesme akon Stefan i dva anela . Jedna od najpoznatijih radio-drama u srpskoj umetnosti je Ptica Aleksandra Obrenovia. Televizijska drama pored glasovnog aspekta sadri i vizuelne slike. Tekst mora biti primeren slici i usklaen sa njom. Mesto i vreme radnje mogu da se menjaju. Postupkom montae, kao i na filmu, moe da se umesto slika iz sadanjosti pokae i ono to je bilo u prolosti da se izvri njena rekonstrukcija, asve u vidu seanja koje protie kroz svest dramskog lika. Televizijska drama, po efektima i pokretnim slikama, umnogome podsea na film, ali i na klasinu predstavu. Sve zavisi na koji nain se realizuje. Jer, ako i na filmu, i ovde se radi sa kamerom i vri kadriranje slika, u zavisnosti ta se eli prikazati. Zato je i rediteljska priprema za realizaciju TV-drame drugaija. Pored postojeeg dijaloga, priprema mora da obuhvati i zapis u kom trenutku i na kom mestu e se neto snimati, pod kojim uglom ili svetlom i uz koje zvune efekte. Umetniki film nam prua sasvim drugaije iluzije stvarnosti nego to to ini pozorite. Film nije ogranien na pozornicu. Osnovni elementi strukture umetnikog filma su: pokretna slika, iroke mogunosti kombinacije izraajnih vrednosti slika, govora i muzike. Filmski reditelj je najvaniji koordinator ovih elemenata i realizator njihove kombinacije koaj ini film. Filsmki scenario je posebno oblikovani tekst na kom se izgrauje film. Relativno je slian dramskom tekstu jer sadri opis sredine koju film prikazuje, likove i njihove osnovne karakteristike, fabulu i ono to glumci govore. Zbog toga se u nekim sluajevima scenarijo moe shvatiti i kao poseban knjievni oblik koji se moe preneti itaocima kao bilo koje drugo knj. delo. Scenario nastaje na osnovu sinopsisa, tj. Saetog nacrta likova i radnje filma, a na osnovu scenarija izrauje se knjiag snimanja. U knjizi snimanja nije opisano samo ta e se u filmu prikazati, nego kako i kojim sredstvima e se to prikazati. Knjiga snimanja navodi redosled i duinu kadrova (odlomak filma odreen neprekinutim radom kamere), uglove snimanja, zvune i vizuelne efekte. Zatim snimljeni materijal podlee Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 55
montai, tehnikom postupku u kojem reditelj bira kadrove a zatim ih na odreeni nain spaja. 41. ESEJ Esej ili ogled je nauno-knjievna vrsta. Esej je rasprava koja izlazi iz okvira iste naune vrste i pribliava se umetniko-knjievnoj tvorevini po svome izrazito subjektivnom shvatanju nekih predmeta i po inventivnom, duhovitom nainu saoptavanja. U eseju se raspravlja o nekom naunom ili knjievnom problemu, o nekom aktuelnom pitanju kulturnog ili duhovnog ivota, u emocionalnom obliku, sa isticanjem linog doivljavanja, ali sa tenjom da se predmet osvetli sa svih strana i da se prodre u sutinu pitanja. Esej je postojao u Japanu nekoliko vekova pre nego to je razvijen u Evropi, sam anr eseja poznat je kao zuihitsu. Mnogi od veine primetno ranih dela japanske knjievnosti su ovom anru. Znaajni primeri su Knjiga jastuka napisana od strane dvorske dame Sci onagon, i Tsurezuregusa koje je napisao japanski budistiki monah Joida Kenko. Re esej potie od francuskog infinitiva essayer, "da pokua" ili "pokuaj". Esej je prvi upotrebio Miel de Montenj u Francuskoj u svom delu Eseji iz 1580 godine, ugledajui se na rimskog uzora Plutarha. Stvarajui svoje eseje bio je inspirisan Plutarhovim delom Oeuvres Morales (Moralni radovi). Posle Montenja, eseje pie i Frensis Bejkon u Engleskoj, Eseji, 1597, kao i uveni engleski esejisti 17. veka Dozef Adison, Riard Stil i Semjuel Donson. Tokom 19. veka esej se snano razvija u svim knjievnostima, koriste ga Karlajl, Sent-Bev, Ten, Bjelinski, da bi tokom 20. veka dostigao savrentsvo u virtuoznoj obradi mnogih istaknutih knjievnika: Aldosa Hakslija, Virdinije Vulf, T.S. Eliota, Pola Valerija, Tomasa Mana. U srpskoj knjievnosti esej su negovali Ljubomir Nenadovi, Jovan Skerli, Bogdan Popovi, Isidora Sekuli. Tematsko podruje eseja ostalo je vrlo iroko, ali se najpoznatiji eseji ipak bave pitanjima analize pojedinih knji.-umetnikih dela. Tako je esej danas najei oblik knjievne kritike koja vrednovanje knj. dela izgrauje na analizi vlastitog doivljaja autora eseja. Kad umetnika obrada potpuno nadvlada naune namere, esej prelazi u odreen tip nefabularnog romana, romanesej, Proljea Ivana Galeba Vladana Desnice. A kada nauna vrednost prevlada nad umetnikom, javljaju se prozni oblici kao to su studija i traktat. U srpsku knjievnost ga uvodi Dositej Obradovi. Esej moe biti: Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 56
Deskriptivan odlikuje se detaljima, koji apeluju na ula, i detaljima koji apeluju na itaoev emocionalni, fiziki ili intelektualni senzibilitet. Fokus opisa je neka scena. Opis koristi alate kao to su denotativan i konotativan jezik, figurativan jezik, metaforu i poreenje da bi se dolo do dominantnog utiska. Dijalektiki ova vrsta eseja se koristi u filozofiji, kada pisac postavlja teze i argumente, njima suprotsavlja kontrargumente, da bi ih na kraju sukobio i izvukao konaan argument o temi o kojoj pie. Istorijski - ponekad nazivan i esej-teza, e opisati argument ili tvrdnju o jednom ili vie istorijskih dogaaja i podrae taj zahtev sa dokazima, argumentima i referencama. Narativni - esej koristi alate kao to su flebekovi i prelazi koji esto dovode do kulminacije. Fokus narativnog eseja je zaplet. Kada kreira narativni esej, autor treba da odredi njegovu namenu, utvrdi take gledita itaoca, koristiti dijalog. Narativni esej je obino ureen hronoloki. Kritiki - esej je argumentovan komad pisanja, iji je cilj predstavljanje objektivne analize predmeta. Osnovna ideja svih kritika je da se obezbedi miljenje bilo pozitivne ili negativne implikacije. Kao takav, kritiki esej zahteva istraivanja i analize, jaku unutranju logiku i otre strukture. Svaki argument treba da bude podran sa dovoljno dokaza.
42. BIOGRAFIJA I AUTOBIOGRAFIJA Bliska umetnikoj reportai, ali jo vie uslovljena injenikim materijalom, jeste umetnika biografija. U njoj se opisuje ivot nekog velikog oveka ija je linost znaajna za izvesnu epohu ili je tipina za izvestan red ljudi (politiara, naunika, umetnika, knjievnika, itd.). U evropskoj knjievnosti poznate su umetnike biografije Stefana Cvajga ( Graditelji sveta, Romen Rolan, Betoven), biografija Stendalova u biografiji romanu Tri boje epohe od I.Vinogradova, a kod nas pripovetka biografija Slikareve uspomene S.Matavulja, u kojoj je opisan ivot slikara Vlaha Bukovca, zatim niz umetnikih biografija koje su se u poslednje vreme pojavile i u kojima je opisan ivot nekih naih poznatih knjievnika, umetnika, politiara i javnih radnika (. Jakia, P.Koia, B. Stankovia, St. Mokranjca, T. Vuia Priia itd.).Mnogo je ei sluaj da izvesni istakunti ljudi sami opisuju svoj ivot. To je autobiografija. Takva je Dositejeva autobiografija ivot i prikljuenija, Moj ivot Vlaha Bukovca, Moje ivljenje Ivana Cankara. Od umetnike biografije Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 57
treba razlikovati naunu biografiju studiju, koja se odlikuje naunim izlaganjem glavnih dogaaja iz ivota linosti i koju vie interesuje javni (umetniki, politiki, nauni) rad te linosti nego njen privatni ivot, njena duevna proivljavanja, radost i uzbuenja, snovi i enje, unutranji dijalozi i intimna oseanja, to sve ini glavni predmet interesovanja umetnikog biografa (npr. J.Skerlia Jakov Ignjatovi, P.Popovia Milovan Vidakovi). 43. MEMOARI I DNEVNIK Dve specijalne vrste autobiografije jesu memoari (uspomene) i dnevnik. U memoarima je piscu stalo koliko da ispria svoj ivot toliko da opie vreme i sredinu u kojoj je iveo i radio. Dnevnik predstavlja beleke koje su zapisivane iz dana u dan, a cilj im je isti kao i memoarima. Glavna razlika izmeu memoara i dnevnika je u tome to su memoari pisani po seanju, obino pri kraju ivota pisca, a dnevnik se pie pod sveim utiscima dnevnih dogaaja. U naoj knjievnosti poznati memoari i dnevnici su Memoari prote Mateje Nenadovia, Biljeke jednog pisca S. Matavulja, i drugi. 44. PUTOPIS Kada pisac postavi sebi za cilj da opie neku zemlju i sredinu kako ih je on video i doiveo putujui kroz tu zemlju, dobijamo putopis. Putopis se sastoji od opisa prirode, naselja i istorije te zemlje, opisa ljudi i naina njihovog ivota, opisa dogaaja koji su se desili piscu u toj zemlji i razmiljanja koja je pisac povodom toga imao. Prema cilju koji je putopisac sebi postavio, putopis moe biti geografski, kulturno-istorijski, etnografski, itd. Najei je sluaj da putopisac ima interesa za sve te strane ivota jedne zemlje i naroda i da nam u svome putpisu daje podatke i o geogarfiji te zemlje, i o njenoj prolosti i kulturi, i o sadanjem nainu ivota njenih ljudi i karakteru njihovu, itd. Ukoliko su njegovi opisi slikovitiji, utoliko se njegov putpis vie pribliava knjievnom delu. U naoj knjievnosti napoznatiji su putopisi Ljubomira Nenadovia (Pisma iz Italije, PisMA iz Nemake, O Crnogorcima ), Gradovi i himere Jovana Duia, Pisma iz Norveke Isidore Sekuli, Kroz polarnu oblast Mihaila Petrovia, Afrika Rastka Petrovia. 45. KNJIEVNE VREDNOSTI Vrednost je ono to zadovoljava ljudske potrebe u materijalnom i duhovnom smislu. Vrednost je neko unutranje svojstvo knj. dela kao estetskog predmeta .Ono sadri veliki broj neknjievnih i knjievnih vrednosti. Neknjievne vrednosti su drutvene, religijske, vaspitne, moralne, filozofske. One su sastavni deo knj.dela i posledice su drutvenog porekla Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 58
knjievnosti. Neknjievne vrednosti se ne mogu odstraniti iz knj. dela. One nisu relativne za vrednovanje umetnikih kvaliteta knj. dela. Bez obzira na obilje svih neknjizevnih vrednosti, bez knjizevnih umetnikih (umetnikih, estetskih) vrednosti nema knj. dela. Knjievne vrednosti su samo one vrednosti koje su imanentne knj. delu kao umetnikom ili estetskom predmetu to su estetske vrednosti koje se doivljavaju kao lepo. Sve vrednosti knjievnosti mogu se svesti na estetske, moralne i saznajne vrednosti. Estetske vrednosti ovek je poeo da stvara umetnost da bi izrazio svoj doivljaj lepote, ali da bi kod drugog podstakao uivanje u lepoti. Knjievno umetniko delo svojom estetskom komponentom razvija kod italaca estetska oseanja, smisao za lepo, sposobnost doivljavanja, razumevanja i vrednovanja knjievnog umetnikog dela. Stalno i paljivo itanje dela dobrih pisaca pomae da se ue jezik i stil, da se izotrava ukus, izgradjuje kritiki sud sposobnost procenjivanja i vrednovanja knj. dela. Lepota knj. dela ogleda se u nainu izlaganja sadrine, i formi i nainu njenog ostvarivanja, u jezuik i stilu, u iskazanim oseanjima i raspoloenjima, u prosenim mislima i idejama. Moralne vrednosti Knjievno stvaranje je od najranijih vremena podsticano ljudskom renjom ka dobru humanistikim i moralnim. Dobro je ono to slui oveku, to ga ini ovekom, oplemenjujui ga i usmeravajui prema novim duhovnim vrednostima. Samim svojim predmetom obrade (ovek, ivot, svet) knjievnost je upuena na moralne probleme. Bilo da se govori o oveku, njegovom intimnom svetu, misaonim preokupacijama ili linoj sudbini, bilo da govori o drutvu, drutvenim zbivanjima i odnosima, ili je re o nekim univerzalnim temama ivota, oveka i sveta (problem dobra i zla, lepog i runog, moralnog i nemoralnog, niskog i uzvienog, tunog i veselog), dobro se namee kao najbitnije pitanje i izbija na prvi plan umetnosti rei. Drutveni moral je tema umetnosti od njenih poetaka, da bi vremenom neke knj.vrste preuzele na sebe zadatak razobliavanja drutvenog m orala. Taj zadatak su najpotpunije ispunjavali komediografi, ali i lirski pesnici i romansijeri. Junaci se bore i stradaju za neki moralni ideal, negativne osobine pojedinca i drutva izazivaju osudu, ukazuje se na visokomoralne vrednosti: humanost, estitost, pravdu, potenje, ast. Slikajui pozitivne primere i negativne pojave, knj. prua oveku mogunost da sagleda sebe i svet oko sebe i da se odredi prema onome to je negativno i nemoralno. U tome je Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti 59
smisao, proiavajueg delovanja knj.: italaca doivljava oslobadjanje od onog to je negativno, a prihvata pozitivne moralne norme. Saznajne vrednosti Ono to knj. ini osobenom i specifinom, aktuelnom i popularnom, jeste njena irina zahvatanja predmeta kojim se bavi. Knj. prikazuje oveka u svim njegovim manifestacijama i ispokljavanjima, sveobuhvatno ga prikazuje. Tako je i sa prirodom, ivotom, svetom. Knjievnost pomae itaocu da dublje i bolje upozna svoju linost i svet koji ga okruuje. itanjem knj. dela praenje sudbine junaka, preenje dogadjaja i zbivanja, za upoznavanje atmosfere sredina i vemena omoguava upoznavanje itaocu da shvati sebe, razrei svoje nedoumice, odgovori na pitanja koja ga mue, razrei konflikte sa okolinom. U jednom romanu sadrana je ogromna biblioteka ljudskih znanja, u kratkoj lirskoj pesmi sadrano je mnogovekovno emotivno iskustvo. Dobro je praviti razliku izmedju termina ceniti i termina vrednovati. oveanstvo je tokom svoje istorije cenilo knj. usmenu i tampanu, tj. Interesovalo se za nju, pridavalo joj pozitivni znaaj. Postoje kritiari i filozofi koji vrednuju knj. ili odredjena knj. dela, mogu doneti i negativni sud. Ljudi treba da cene knj. zbog onog to ona predstavlja, a treba da je vrednuju prema njenoj knj. vrednosti. Priroda, funkcija i vrednovanje knj. moraju biti u tesnoj medjusobnoj vezi. Upotreba neke stvari mora biti ona kojoj je ta stvar namenjena po svojoj prirodi. Ona predstavlja ono to moe da vri, a moe i treba da vri ono to predstavlja.
NAPOMENA: Odgovori na pitanja 31., 33., i 35. Nalaze se u Teoriji knjievnosti Dragie ivkovia, str. 134/137.
60

Genologija - Skripta

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Genologija - Skripta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD KATEDRA ZA KOMPARATIVNU KNJIEVNOST SA TEORIJOM KNJIEVNOSTI Uvod u nauku o knjievnosti: GENOLOGIJA skripta

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Viteki Pikarski Kriminalistiki

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Trivijalni Zabavni Klasini Putni

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

You might also like