NACIONALNO l MODERN0

ESTETIKA SRPSKE MUZIKE DO II SVETSKOG RATA KOSMOPOLITSKO I NACIONALNO - 1880-191 8.

DosadaSnja istraiivanja istorije naSe muzikologije ukazuju da bi tekstove o muzici, koji bi mogli biti i izvori za istraiivanje naSe muzitke estetike, trebalo traiiti u periodu posle 1880. godine. "Posle dugog pripremnog perioda od oko Sezdeset godina, kada je muzika bila na margini srpske kulture 19. veka, od osamdesetih godina istog stole& naglo se poveQla zainteresovanost za muziku ... Od osamdesetih godina 19. veka satuvan je veCi broj tekstova o muzici nego u ranijem periodu" (Pejovid, 1994: 65-66). Srpski autori od znaEaja za estetiku muzike (do I1 sv. rata, a neki i kasnije) su bili DuSan Jankovid (18611930), Stevan Mokranjac (1856-1914), Petar Konjovid (1883-1970), Miloje Milojevid (1884-1946), Kosta Manojlovid (1890-1949), Stevan HristiC (1891-1958). U periodu izmedu dva rata, pored gorenavedenih autora (osim Stevana Mokranjca, 1856-1914), tekstove u kojima ima estetitkih razmatranja piSu Milenko ~ i v k o v i ~ (1901-64) Pavle StefanoviC (1901-85), Stana DuridKlajn (1908-86) i Vojislav VuEkovid (1910-42). Ali, tekstove relevantne za muzitku estetiku objavljuju i autori izvan kruga muzitara i muzikologa, vrsni esejisti, kao, recimo, Stanislav Vinaver (1891- 1955). Krajem 19. veka znabjan trag u srpskoj muzici i muzikologiji ostavili su i EeSki muzibri koji su dolazili

da rade u Srbiji i Vojvodini. Medu njima, za muzikologiju su znabjni Robert Tolinger (1859-1911) i Dragutin Blaiek (1847-1922). Istorijsko obeleije dale su romantitarske ideje, posebno one koje uputuju na nacionalnu tradiciju, inspiraciju narodnim melosom i crkvenom muzikom. Otuda su glavni problemi estetike muzike tog vremena mogutnosti povezivanja muzitke tradicije i savremenog profesionalnog stvaralastva, kao i negovanje stvaralaStva i ukusa, formiranog unakrsnim uticajima folklora, nove urbane masovne muzitke kulture, zapadne muzitke tradicije, slovenske, kao i nacionalne (srpske i vizantijske) tradicije. Muzitko stvaralaltvo, kritika i estetika muzike razvijaju se i povremeno zaobtravaju, a povremeno izmiruju napetost izmedu kosmopolitskog (zapadnjatkog) i nacionalnog (slovenskog i vizantijskog). Na primer, 1912. Stevana Mokranjca, kao direktora Srpske muziCke Skole, kritikuje DuSan JankoviC zbog toga Sto vaspitava polaznike ("diletante") u "tudinskom" duhu (Pejovit, 1994: 91).
U to vreme moie se uotiti i karakteristitna razlika izrnedu urbane muzike prilagodene Sirem, masovnom ukusu (opereta) i muzike koja se oslanja na negovan ukus uieg kruga sludalaca. Karakteristitni polariteti se javljaju i unutar saglasnosti da okosnicu treba da Cini nacionalna tradicija. Ali, jedni se zalaiu za nacionalnu tradiciju i njeno povezivanje sa evropskim tokovima, a drugi (DuSan Jankovit) smatraju da "dobar Srbin" ne treba ni da izvodi ni da sluSa "stranu muziku" (Pejovit, 1994: 95).

Posebno pitanje je bilo vezano za odredenje nacionalne tradicije: da li je prava nacionalna tradicija ona koja se vise oslanja na folklor, ili ona koja se oslanja na crkvenu muziku. Drugo pitanje koje se razmatra jeste da li i koliko kompozitor moie da menja muziCke kanone tradicije, ili da od njih odstupa, ako komponuje u duhu crkvene muzike (kritika S. Mokranjca od strane D. Jankovih, Pejovit, 1994: 96-7). Trete - ako kao predloiak koristi narodnu muziku, ili poeziju moie li da koristi i muzitku ostavStinu drugih naroda. Na primer, karakteristibn zaplet je nastao kad se ispostavilo da je Mokranjac koristio dve pesme iz IIektorovikvog Ribanja i nbarskog prigovaranja, a ne iz Vukove zbirke (zaplet je nastao zbog Cuvenog milenijumskog spora: da li je to srpska, ili hrvatska baStina - knjiievnost, odnosno da li je dubrovatka knjiievnost srpska ili hrvatska; ako je hrvatska, onda je to sezanje u inu knjiievnost, itd.).