Симо Матавуљ
ПОВАРЕТА
(СА ДАЛМАТИНСКОГ ОСТРВА)
Између града и острва стакли се море у одбљеску жарког сунца на западу. Ка острву миличамац, у којем су двојица: један весла, други сједи на крми. Иако је тек почетак априла, сунцесилно пече, те су скренули главе ка далеким брдима, од којих су њека још покривенаснијегом. Чамац је гломазан; веслар је средовјечан, по изгледу више факин него поморац; накрми је младић збојит, препун снаге, у одијелу царскога мрнара. Кад се отискоше с обалеградске, чича је питао младића: ко је и одакле је, колико је служио, познаје ли овог, оног одсвојих другова, па ућуташе. Јер млади острвљанин, Јурај Лукешић из Крапна, не бјешеизузетак међу својим земљацима, није био брбљив, ни наклоњен повјерљивости. Сједио је ипушио мирно, гледајући око себе ствари мирне: воду и ваздух.Мало по мало, острву се откри обличје; најприје угледаше шуму и у њој високу звонару.То се налази на једном крају острва а на другом је село. Стољетна борова шума и манастир уњој одликује острво Крапан од свију осталијех.Одједном поцрвене зреник иза Крапна, плискавице почеше пљескати по површини, акрупније рибе у већим гомилама јурити мимо чамац. Тада се Јурај трже из свога дотленепомућена мира, те узе од старога десно весло.У први сутон брод зарину кљуном у пјешчину пристаништа. У исти мах забрујаше звонана манастиру. Јурај искочи и остаде на мјесту, гологлав, у молитви. И стари веслар, прије ношто ће се отиснути натраг, поздрави капом чувену "Госпу од анђела".Брзим корацима упути се Јурај ка улици, која се може назвати главном зато што имају јошдвије, упоредне, много краће. Куће су све од камена, мрке од старине, на један и два боја, саосредњим прозорима и зеленим капцима; мало која да нема и педаљ дворишта, гдје је стаја замагаре и складиште лозе и трулог, ископаног чокоћа за огрјев. Да младић бјеше из каквадалека краја, па да га је случај нанио на острво, морала би га језа обузети што је селопотпуно нијемо, што нигдје не види живе душе, ни од куд људског гласа, као да је све кугапоморила!Али је Јурај знао да су готово сви његови земљаци на својим баштинама, преко мора, уселима Рожине и Јадртовац.Његова кућа бјеше на крају главне улице. Он дође к њој с наличја; заобиђе је лакимкорацима, и сукоби се с дјевојчицом од седам-осам година, која стајаше да високом наслагајулозе, поврх зида од дворишта. Кад стаде према њој, као да је с неба пао; дјевојчица хтједевикнути. Мрнар шапну: "Јоји", стави прст на уста, па рашири руке говорећи:- Хајд' Скоч! Хоп!Мала му скочи у наручје. Прекидајући пољупце, Јурај питаше "А шта радиш ту на лозју?А ди је ма?"- Ма је у кужини, - одговори Јоји, држећи га за руку и скакућући... - А ти си доша! А ја самскакала озго, јер је Миш река да ја не смим скокнути!Јурај ју уведе у двориште говорећи:1
Leave a Comment