N: Adamovo rebro O stadijumu na kome batrga emancipacija savremene ene u Srbiji, a i ire, plastino svedoi njen sve popularniji

kapric da prilikom stupanja u brak na svoje prezime uzdoda suprugovo, umesto da ga naprosto uzme ili, jo i bolje, bez ustruavanja odbije. Iznaena prava mera kompromis je koji uistinu nita ne razreava. Naime, kada bi ena tu svoju pred-matiarsku deklaraciju pojmila kao manji, efemeran politiki in u rovovskom ratu polova, kao skroman, ali u datim okolnostima realan cilj za ijim e ostvarenjem odmah uslediti novi cilj i tako sve do konanog eninog osloboenja tada bi uzdodavanje prezimena imalo smisla. Naalost, obino nije tako. ena najee uzdodaje naprosto kako bi narkotizirala i to doivotno i ono malo feministike savesti to je ima. Pre svega, ne moe biti istina da se stegonoa slobode pribojava da e uzimanjem suprugovog prezimena (uz odricanje svog) istog trenutka, simbolino i faktiki, prei u drugi klan, te da e svekra biti prinuena uvaavati vie nego sopstvenog oca. Za enu u savremenom, urbanom kontekstu ovo je neupitna budalatina. ena e rei da uzima suprugovo prezime, ili ga dodaje svom, jedino iz oseanja zajednitva. I to je uistinu razumljiva, ak plemenita pobuda. Meutim, ako i zanemarimo njen eventualno malograanski izvor zajednitvo se tu pojima u odnosu na drutvo tj. ostale zajednice vezane prezimenom, dakle, iskljuivo izvana; osim toga, zajednitvo ili postoji ili ne, jedinstveno prezime ga nee stvoriti ne moemo zanemariti injenicu da je jednom mukarcu izvan svakog poimanja, upravo sumanuto, da se iz bilo kog razloga odrekne sopstvenog prezimena, formalnog kontinuiteta s precima (ak i da bezazleno svome prezimenu uzdoda suprugino), dok je za enu, kako izgleda, to sasvim prirodno. Da li je ena ovde portvovanija ili naprosto svesnija toga da postoje i znaajnije stvari od (sopstvenog) prezimena? ena je u ovom sluaju, bez ikakve sumnje, i portvovanija i svesnija. Meutim, ne tako retko, i prepredenija. Ona prihvata naelo pametniji poputa, ali ga pri

tom interpretira na sasvim sumnjiv nain. Naime, eni je poesto ambicija da uspostavi svojevrsni matrijarhat iz senke. Neka mukarac samozadovoljno dri dizgine, ali neka ga kobila pod njim, makar se i tako zvala, vodi gde ona to hoe. Radi se, dakako, o najprimitivnoj moguoj verziji feminizma goloj borbi za prevlast u porodici, odnosno noenje brkova, i nimalo se ne razlikuje od najokorelijeg maskulinizma. ena na to, bez sumnje, ima pravo. Meutim, Hegelov rob u poeljnoj dijalektici ne postaje gospodar, kao to ni sam gospodar ne ostaje to to jeste. Autentinom emancipacijom ene emancipovao bi se i mukarac. Zajedniko dobro, a to je svrha osnivanja (brane) zajednice, sastoji se iz dobra svih njenih lanova, odnosno afirmacije njihovih individualnih vrednosti. Za vlastoljublje ovde ne bi trebalo da bude mesta. Svejedno, ono dolazi do izraaja upravo kod najosetljivijeg predmeta vaspitavanja dece. Naalost, u okolnostima svojevrsnog obrauna mozgova za mozgi uvek neko popusti ili se plen jednostavno-idiotski podeli prvo dete je njegovo, drugo je njeno. Koliko sve ovo svedoi o stadijumu na kome batrga emancipacija savremene ene (te Slobodanke Jovanovi Jovanovi), toliko naravno govori i o jednakom ili, ak, otunijem batrganju mukaraca u pogledu korektnosti i odnosa meupolne/meurodne a to upravo znai meuljudske! ravnopravnosti. Naime, iole osveeniji mukarac danas i dalje insistira da je jednakiji od svoje ene, ali to vie ne nastoji racionalizovati i dokazati (otprilike tu negde je zastao i psiholoki razvitak autora ovih redova). Vie se ne poziva na svete spise i vie vrednosti, niti se zaluuje da su zahtevi koje postavlja recimo, da ne pegla i briska prainu ili, kljuno, da deca ponesu njegovo prezime samooevidni ili da uopte imaju posebnog smisla tj. vie smisla od eventualnih kontra-zahteva ene. Naprosto, to je naa (gola) volja, i jedino nam preostaje da lepo i ljubazno zamolimo nae ene da nam je uvae. Dok i to ne prestanu initi. Ivan Kova