ARTUR OPENHAUER

ERISTIKA DIJALEKTIKA
ILI UMEE KAKO DA SE UVEK BUDE U PRAVU OBJANJENO U 38 TRIKOVA Prevod sa nemakog DUAN GLIOVI

Naslovi originala: Eristische Dialektik oder Die Kunst, Recht zu behalten in 38 Kunstgriffen dargestellt Zur Logik und Dialektik

SVETOVI /NOVI SAD

Eristika dijalektika je umee voenja prepirke, i to prepirke da se uvek bude u pravu, dakle per fas et nefas (doputenim i nedoputenim sredstvima). U samoj stvari se objective moe biti u pravu, a da se pri tom u oima prisutnih, i tavie u sopstvenim, ne bude u pravu. Kada, naime, protivnik pobije moj dokaz, a to vai i kao pobijanje samog tvrenja, za koje, pak, mogu postojati drugi dokazi, pri emu je, naravno, za protivnika odnos obrnut: on ostaje u pravu pri objektivnom nemanju prava. Dakle, objektivna istina jednog tvrenja i njegovo vaenje u prihvatanju od strane zavaenih i slualaca, dve su razliite stvari. (Na ovu drugu se odnosi dijalektika.) Odakle to? Od prirodne pokvarenosti ljudskog roda. Kada toga ne bi bilo, bili bismo u potpunosti estiti, pa bismo u svakoj raspravi gledali samo da iznesemo istinu na videlo, ne vodei rauna o tome da li e to ii u prilog naem preanjem miljenju ili miljenju onog drugog. Bilo bi to svejedno ili bar u potpunosti sporedno. Ali sada je to glavno. Uroena sujeta koja je izuzetno razdraljiva kada je u pitanju intelekt, ne doputa da se ono to smo prvobitno rekli pokae kao pogreno, a ono to je rekao protivnik kao pravilno. Shodno ovome bi, pak, svako trebalo da se potrudi da sudi ni u kom sluaju drugaije do tano, zbog ega bi prvo trebalo da misli a potom da govori. Ali, uz sujetu najee idu brbljivost i uroena neestitost. Ljudi govore pre nego to su promislili, i ako potom primete da je njihovo tvrenje pogreno i da nisu u pravu, ipak treba da izgleda kao da je obratno. Interes za istinu, koji je najee, pri iznoenju pogreno-istinitog tvrenja bio jedini motiv, uzmie sada sasvim pred interesom sujete. Istinito treba da izgleda kao pogreno, a pogreno kao istinito. Ali, sama ta neestitost, to insistiranje na tvrenju koje se nama samim ini pogrenim, ima opravdanje. esto smo u poetku vrsto ubeeni u istinitost naeg tvrenja, ali izgleda da ga protivnikov argument pobija. Dignemo li sada ruke od itave stvari, videemo potom, najee, da smo ipak bili u pravu. Na dokaz je bio pogrean, a u prilog tvrenju mogao je da postoji taan dokaz. Nismo se odmah setili argumenta koji bi nas spasao. Usled toga se u nama javlja maksima: usprotiviti se argumentu protivnika ak i onda kada izgleda da je ispravan i kada pobija na dokaz, u uverenju da je njegova ispravnost samo prividna i da emo se u toku prepirke setiti nekog argumenta da bismo pobili onaj protivnikov ili da bismo, s druge strane, potvrdili nau istinu. Na to smo, dok traje prepirka, skoro prisiljeni, ili bar pomalo zavedeni. Na taj nain se uzajamno potpomau slabost naeg intelekta i izvitoperenost nae volje. Otuda dolazi da se onaj ko se prepire, po pravilu, ne zalae za istinu nego za svoje tvrenje, postupa na nain pro ara el focis (za dom i ognjite) i per fas et nefas, a drugaije, kao to smo videli i ne moe. Makijaveli /Machiavelli/ savetuje vladaocu da iskoristi svaki trenutak slabosti svoga suseda i da ga napadne, jer bi ovaj mogao da iskoristi takav trenutak i da napadne njega. Kada bi vladale vernost i estitost, bilo bi to drugaije. Poto se tome ne treba nadati, ne smemo ih ni upranjavati, jer bi se slabo isplatilo. Isti je sluaj i s prepirkom. Dam li za pravo protivniku im izgleda da je u pravu, on e to teko uiniti prema meni. On e tavie, postupiti per nefas, dakle, moram i ja. Lako je rei da treba ii samo za istinom, bez sklonosti ka jednom miljenju, ali se ne sme pretpostaviti da e to uiniti i onaj drugi. Dakle, ne smem ni ja, Uz to, ako bih hteo da se, im mi se uini da je on u pravu, odreknem svoga tvrenja, koje sam pre toga

promislio, moe se lako dogoditi da zaveden trenutnim utiskom napustim istinu da bih prihvatio zabludu. Svako e, dakle, po pravilu, nastojati da progura svoje tvrenje, ak i kada mu se ono na trenutak uini pogrenim ili sumnjivim. Pomona sredstva, donekle, svakom dolaze od njegove lukavosti i pokvarenosti. Tome nas svakodnevno ui iskustvo u prepiranju. Svako, dakle, ima svoju prirodnu dijalektiku, kao to ima svoju prirodnu logiku. Samo ga ona prva ne vodi ni priblino tako sigurno kao ova druga. Ne moe neko tako lako da misli ili zakljuuje suprotno zakonima logike. Pogreni sudovi su esti, pogreni zakljuci veoma retki. Dakle, nedostatak prirodne logike je redak. Drugaije je s nedostatatkom prirodne dijalektike. Ona je neravnomerno raspodeljen prirodni dar (po ovome je slina moi suenja, koja je neravnomerno podeljena, dok je razum, u proseku, ravnomereno podeljen). Dozvoliti da budete pobijeni, da vas zbune neim to je na izgled argument, gde ste zapravo u pravu ili obratno, esto se dogaa. Onaj ko izae kao pobednik iz prepirke, esto ima da zahvali ne samo tanosti svoje moi suenja pri izlaganju tvrenja, nego u veoj meri lukavosti i sposobnosti kojima ga je branio. Uroenost je ovde, kao i drugde, najbolja stvar. Ali uvebavanjem i razmiljanjem o obrtima kojima pobijamo protivnika, a koje on najece koristi da bi pobijao, moe mnogo da se doprinese da bi se u toj vetini postao majstor. Dakle, iako logika, zapravo, nema nikakve praktine koristi, onda je, u svakom sluaju, moe imati dijalektika. Mislim da je i Aristotel svoju stvarnu logiku {Analitiku) uglavnom izlagao kao osnovu i pripremu za Dijalektiku, i da mu je ona bila najbitnija. Logika se bavi istom formom tvrenja, dijalektika njihovom sadrinom ili materijom, njihovim sadrajem. Zato se pri analizovanju mora pristupiti formi kao optem, a sadraju kao posebnom. Aristotel ne odreuje svrhu dijalektike tako precizno kao ja. On, dodue, navodi kao glavnu svrhu prepirku, ali ujedno i iznalaenje istine. Docnije, opet, kae: pristupimo tvrenjima filozofski sa stanovista istine, dijalektiki sa stanovista priinjavanja ili dopadanja, miljenja drugih (), Topika, I, 12. On je, dodue, svestan razlikovanja i odvajanja objektivne istine tvrenja od sticanja vaenja ili prihvatanja. Ali, on ih ne odvaja dovoljno jasno da bi dijalektici pripisao samo ovo drugo. U njegovim pravilima o drugoj, esto su umeana pravila o prvoj svrsi. Zato mi se ini da svoj zadatak nije u potpunosti reio. Da bi se izloila ista dijalektika mora da se, bez obzira na objektivnu istinu (to je predmet logike), posmatra samo kao vetina da se uvek bude upravu, to e biti utoliko lake, ukoliko smo pri tom stvarno u pravu. Ali, dijalektika kao takva treba samo da poduava kako da se odbranimo od napada bilo koje vrste, naroito od podlih, i isto tako, kako sami da napadamo ono to drugi tvrde, a da pri tom sebi ne protivureimo i uopte da nas niko ne opovrgne. Iznalaenje objektivne istine mora se strogo odeliti od umea da se lina tvrenja uine takvim da vae za istinita. To je predmet sasvim drugaijeg (delanja), to je delo moi suenja, razmiljanja, iskustva, a tu nema nikakve posebne vetine. Ono drugo je svrha dijalektike. Definisali su je kao logiku privida, pogreno. Onda bi bila upotrebljiva samo za odbranu neistinitih tvrenja. ak i kada smo u pravu, potrebna je dijalektika da bismo se odbranili, a moraju da se poznaju i podli trikovi da bismo ih prepoznali. tavie, i sami emo esto upotrebiti neke od njih da bismo neprijatelja tukli istim orujem. Zato, dakle, u dijalektici objektivna istina mora da se ostavi po strani ili da

se smatra sluajnom, a da se panja usredsredi samo na odbranu svojih tvrenja i pobijanje protivnikovih. Pri upotrebi pravila koja se na ovo odnose, ne sme da se vodi rauna o objektivnoj istini, jer je najee nepoznato gde se ona nalazi. esto ni sami ne znamo da li smo u pravu ili nismo, esto verujemo da jesmo i prevarimo se, esto to veruju oba uesnika. Jer, Veritas est in puteo ( /istina je u dubini/, Demokrit). U poetku prepirke svako, po pravilu, misli da je istina na njegovoj strani. Potom obojica u to posumnjaju. Kraj, pak, treba da pokae, da potvrdi istinu. Dakle, dijalektika u to nema ta da se uputa. Isto onoliko malo kao to se sudije u duelu tie ko je u svai, koja je dovela do duela, zaista u pravu. Ubosti i parirati je bitno. Isti je sluaj i u dijalektici. Ona je intelektualna vetina maevanja. Samo tako isto shvaena moe da se izlae kao samostalna disciplina. Ako sebi postavimo za cilj objektivnu istinu, vraamo se na puku logiku. Ako postavimo za cilj izvoenje pogrenih tvrenja, imamo puku sofistiku. A u oba sluaja treba da bude pretpostavljeno da ve znamo ta je bilo objektivno a ta pogreno. To je unapred retko kad izvesno. Pravi pojam dijalektike je, dakle, ono to smo sada rekli: intelektualna vetina maevanja da bi se tokom prepirke uvek ostalo u pravu. Mada bi naziv eristika vie odgovarao. Najtanije je, verovatno, eristika dijalektika: dialectica eristica, a ona je veoma korisna. Neopravdano je zapostavljena u novije vreme. U tom smislu dijalektika treba da bude samo rezime i prikaz prirodno uroenih vetina, svedenih na sistem i pravila, kojima se slui najvei broj ljudi kada primete da u prepirci istina nije na njihovoj strani, a da bi ipak ostali u pravu. Zato bi i zbog toga bilo veoma nesvrsishodno ako bi se u naunoj dijalektici uzeli u obzir objektivna istina i njeno iznoenje na videlo, poto se to ne dogaa u onoj iskonskoj i prirodnoj dijalektici, jer je cilj samo da se bude u pravu. Nauna dijalektika, po naem shvatanju, ima zato kao glavni zadatak da izloi i analizuje podle trikove u polemici, da bismo ih u stvarnim prepirkama odmah prepoznali i pobili. Upravo zbog toga, u izlaganju za krajnji cilj mora da se uzme samo nain kako da se uvek ostane u pravu, a ne objektivna istina. Nije mi poznato da je neto u tom smislu napisano, mada sam se podrobno informisao. To je dakle, neorana ledina. Da bismo ostvarili cilj, moramo da se posluimo iskustvom i da obratimo panju na ovaj ili onaj trik koji upotrebljavaju obe strane u estim svakodnevnim raspravama, zatim svesti trikove koji se ponavaljaju u razliitim oblicima na njihovu optost i na taj nain izloiti izvesne opte lukavtine koje bi bile od koristi za sopstvenu upotrebu, kao i za njihovo osujeivanje, ako ih onaj drugi upotrebi. Ovo to sledi treba shvatiti kao prvi pokuaj. OSNOVA SVAKE DIJALEKTIKE Prvo treba analizovati ono sutinsko u svakoj prepirci, ta se tu dogada. Protivnik je izloio jednu tezu (ili mi sami, to je svejedno). Za njeno pobijanje postoje dva modusa i dva metoda. 1) Modusi: a) ad rem; b) ad hominem ili ex cancessis. To jest, pokazaemo da tvrenje ili nije u saglasnosti sa stanjem stvari, apsolutno objektivnom istinom, ili sa ostalim tvrenjima ili prihvatanjima, tj. sa relativnom subjektivnom istinom. Ovo poslednje je samo relativno dokazivanje i ne utie uopte na objektivnu istinu.

2) Metodi: a) direktno pobijanje; b) indirektno. Direktno napada tezu u njenim polazitima, indirektno u njenim posledicama. Direktno pokazuje da teza nije istina, indirektno da ne moe biti istinita. 1) Sa direktnim moemo dve stvari. Ili da pokaemo da su razlozi pritivnikovog tvrenja pogreni (nego majorem; minorem /pobijam gornji stav; donji stav/), ili da priznajemo razloge, ali pokazujemo da tvrenje ne potie odatle (nego consequentiam /opovrgavam zakljuak/). Napadamo, dakle, konsekvencu, formu zakljuka. 2) U indirektnom pobijanju upotrebljavamo ili apagogu ili instancu. a) Apagoga. Uzmemo protivnikovo tvrenje kao istinito i onda pokazujemo ta iz toga sledi; ako ma koji iskaz priznat kao istinit uzmemo za premisu nekog zakljuka, i tada nastane konkluzija koja je oigledno pogrena, pri emu je kontradiktorna u odnosu na stanje stvari ili na ostala protivnikova tvrenja, dakle ad rem ili ad hominem pogrena {Socrates in Hippia maj. el alias), shodno tome je i stav bio pogrean, jer iz istinitih premisa mogu da slede samo istiniti stavovi, mada iz pogrenih ne slede uvek pogreni. (Ako je apagoga kontradiktorna u odnosu na neku nesumnjivu istinu, protivnika smo doveli ad apsurdum.) b) Instanca, , exemplum in contrarium. Pobijanje opteg iskaza direktnim dokazivanjem pojedinanih sluajeva zahvaenih protivnikovim stavom, na osnovu kojih tvrenje nema vanost, dakle, i samo je pogreno. To je osnovna struktura, skelet svake prepirke. Imamo sada, dakle, opis njene osteologije. Jer, na ovo se, u sutini, svodi svaka prepirka. Ali, sve to moe da se odvija iz stvarnih ili prividnih, istih ili neistih razioga. I poto se o ovome ne da neto tano rei, prepirke su tako duge i mukotrpne. ak ni u objanjenju ne moemo da razlikujemo stvarno od prividnog, jer ni suparnici nisu s tim naisto. Zato i dajem trikove, bez obzira na to da li je ovek objective u pravu ili nije. Jer, to ni sami ne moemo uvek tano da znamo, poto tek kroz prepirku to treba da izae na videlo. Inae, ovek mora pri svakom dijalogu ili tvrenju uopte da bude saglasan s neim, iz ega se kao princip moe prosuivati o sledeem pitanju: contra negantem principia non est disputandum (s nekim ko negira poetna tvrenja ne moe se raspravljati).

1. trik
Proirivanje. Izvesti protivnikovo tvrenje preko granica prirodnog, tumaiti ga to uoptenije, shvatiti ga u to irem smislu i preterivati, a sopstveno, pak, svoditi u to ui smisao, u to tenje okvire. Jer, ukoliko je jedno tvrenje optije, utoliko je izloenije mnogobrojnim napadima Sredstvo za pobijanje je precizna postavka punctuma (take prepirke) ili status controversiae (stanje prepirke). 1. primer. Rekao sam: "Englezi su u drami prva nacija." Protivnik je hteo da pokua instantia i uzvratio: "Poznato je da nisu u stanju da ostvare nita znaajno u muzici, a usled toga ni u operi." Odbacio sam to, podseajui ga "da muzika ne spada u dramu. Ona oznaava samo tragediju i komediju", to je on veoma dobro znao i samo pokuao da moje tvrenje uopti na taj nain to pozorine predstave, dakle i opera, ukljuuju i muziku, da bi me opovrgao. Obratno se sopstveno tvrenje moe spasavati suavanjem u odnosu na prvobitnu nameru, ako to upotrebljeni izraz dozvoljava.

2. primer. A, kae: "Mirovni sporazum iz 1814. vratio je ak svim nemakim hanzeatskim gradovima njihovu nezavisnost." B. upotrebljava instantia in conrarium da je Dancig izgubio tim mirovnim sporazumom nezavisnost koju mu je dao Bonaparta. A. se spasava ovako: "Rekao sam svim nemakim hanzeatskim gradovima. Dancig je bio poljski hanzeatski grad." 3. primer. Lamark (Philosophie zoologique, knj. I, str. 203) negira postojanje oseta kod polipa, jer nemaju nerve. Sada je utvreno da imaju drai jer se kreu prema svetlosti i idui veto s grane na granu - uhvate svoj plen. Zato je izveden zakljuak da je nervna masa ravnomerno podeljena u masi njihovog tela, s kojom se istovremeno stopila. Jer, oigledno je da primaju drai bez izdvojenih organa ula. Poto to obara Lamarkovu hipotezu, on tvrdi dijalektiki sledee: "Onda bi svi delovi polipovog tela morali da budu u stanju da opaaju svaku dra i pokret, volju i misli. Onda bi polip u svakoj taki svoga tela imao organe najsavrenije ivotinje. Svaka taka bi mogla da vidi, osea miris, ukus, da uje itd, tavie, da misli, rasuuje, zakljuuje. Svaka estica njegovog tela bila bi savremena ivotinja, a sam polip bi bio iznad oveka, poto bi svaki njegov deli imao sva svojstva koje ovek ima tek u celosti. Dalje, ne bi bilo nikakvog razloga da ono to se tvrdi za polipa ne bi moglo da se proiri i na monadu, najnesavrenije od svih bia, a konano i na biljke, koje takoe ive, itd." Upotrebom takvih dijalektikih trikova autor preutno priznaje da nije u pravu. Poto je rekao: "itavo njegovo telo je osetljivo na svetlost. dakle ima nerve", on odatle izvlai da celo telo moe da misli.

2. trik
Upotrebljavati homonime da bi se postavljeno tvrenje proirilo i na ono to osim iste rei ima malo ili nema nieg zajednikog s onim o emu je re, a onda to lukulentno (jasno) pobiti i tako izazvati utisak da smo pobili tvrenje. Primedba. Synonyma su dve rei za isti pojam. Homonyma su dva pojma oznaena istom rei (vidi Aristotel, Topika, knj. I, pog. 13). Duboko, otro, visoko upotrebljeni as za tela, as za stvari - jesu homonimi. asno i estito su sininimi. Ovaj trik se moe smatrati identinim sa sofizmom ex homonymia, ali, pak, oigledan sofizam homonima nee stvarno da obmane. Omne lumen potest extingui. Intellectus est lumen. Intellectus potest extingui. (Svako svetlo moe da se ugasi. Razum je svetlo. Razum moe da se ugasi.) Ovde se odmah vidi da su etiri terminusa; lumen shvaeno stvarno i lumen shvaeno u prenosnom smislu. Ali, u sluajevima u kojima postoji fina nijansa u razlici dolazi do obmane, naime, tamo gde su pojmovi oznaeni istim izrazom srodni i gde se u znaenju delimicno podudaraju. 1. primer. (Namerno smiljeni sluajevi nisu dovoljno fini da bi delovali obmanjujue; moraju se, dakle, uzeti iz stvamog, linog iskustva. Bilo bi odlino kada

bi svakom triku mogao da se da kratak i ogovarajui naziv, kojim bi, u datom sluaju, ovaj ili onaj trik mogao u istom trenutku da se pobije.) A: "Vi jo niste upueni u tajne Kantove filozofije." B: "Ama, o onome gde ima tajni ne elim nita da znam." 2. primer. Kritikovao sam princip asti kao neracionalan, po kojem se posle upuene uvrede gubi ast, ako se ne uzvrati jo veom uvredom ili ne spere protivnikovom ili svojom krvlju. Kao razlog sam naveo da prava ast ne moe biti uvreena onim zbog ega bismo patili, ve samo onim to bismo uinili, jer svakom moe svata da se dogodi. Protivnik je krenuo da direktno pobija osnovu. Jasno mi je pokazao da bi neosnovano tvrenje o trgovcu da podvaljuje, da nije estit, da je nemaran, predstavljalo napad na njegovu ast, koja bi na taj nain bila povreena samo onim zbog ega pati i koju bi mogao da povrati samo kada bi uspeo da izdejstvuje kanjavanje vinovnika i opovrgavanje onog to su oni rekli. On je ovde, dakle, homonimijom podveo graansku ast, koja se inae zove dobar glas i ije skrnavljenje nastaje klevetom, pod pojam viteke asti, koja se naziva i point d'honneur i ije skrnavljenje nastaje uvredom. I poto se nasrtaj u prvom sluaju ne sme zaobii, ve se mora uzvratiti javnim pobijanjem, zato s istim pravom ne bi smeo da se zaobie ni nasrtaj u drugom sluaju, ve da se odbrani veom uvredom ili duelom. Dakle, brkanjem dve sutinski razliite stvari homonimijom rei ast, nastaje mutatio controversiae (promena pitanja prepirke).

3. trik
Tvrenje koje je, na primer, , relative izloeno shvatiti kao da je opte, simpliciter, , absolute izloeno, ili ga, pak, shvatiti kao da se odnosi na neto sasvim drugo, a onda ga tako shvaenog pobiti. Aristotelov primer glasi: crnac je crn, a to se zuba tie - beo. Dakle, crn je i istovremeno nije crn. To je izmiljen primer koji nikoga stvarno nee obmanuti. Uzmimo zato primer iz stvarnog iskustva. 1. primer: U jednom razgovoru o filozofiji priznao sam da moj sistem uzima u zatitu i hvali kvijetiste. Ubrzo potom povede se razgovor o Hegelu i ja sam tvrdio da je mahom pisao besmislene stvari, ili su bar mnoga mesta u njegovom delu takva da autor daje rei, a italac treba da doda smisao. Protivnik nije pokuao da pobije to ad rem, nego se zadovoljio upotrebom argumentum ad hominem: "da sam upravo hvalio kvijetiste, a da su ovi pisali dosta besmislenih stvari". Priznadoh to, ali sam ga ispravio u tome da ja ne hvalim kvijetiste kao filozofe i pisce, dakle, ne zbog njihovih teorijskih postignua, ve samo kao ljude, zbog njihovog delanja, samo u praktinom smislu. U sluaju Hegela, pak, re je o teorijskim postignuima. Tako napad bee odbijen. Prva tri trika su srodna. Zajedniko im je to to protivnik zapravo govori o neem drugom od onog to je izloeno. Poinili bismo, dakle, ignoratio elenchi (nepoznavanje protivargumenta), ako bismo se time zadovoljili. Jer, u svim izloenim primerima ono to protivnik kae je istinito, ali ne stoji u direktnoj, ve samo u prividnoj protivurenosti s tezom. Dakle, onaj koga je on napao negira konsekvencu njegovog zakljuka, tj. zakljuak o istini njegovog tvrenja na osnovu pogrenosti

naeg. To je, dakle, direktno pobijanje njegovog pobijanja per negationem consequentiae (pobijanjem zakljuka). Ne priznavati istinite premise, zato to se predvida konsekvenca. Protiv toga postoje, dakle, dva sredstva, pravilo 4. i 5.

4. trik
Kada elimo da izvuemo neki zakljuak, ne smemo dozvoliti da ga neko predvidi, ve se neprimetno prihvataju premise pojedinano i rasute u razgovoru, inae e protivnik pokuati svakojake lukavosti. Ili, kada nije sigurao da e ih protivnik prihvatiti, treba izloiti premise tih premisa. Dati prosilogizme. Dozvoliti da se prihvate premise vie takvih prosilogizama ratrkane bez reda, dakle, prikriti svoju igru dok se ne prihvati sve to je potrebno. Izvesti stvar izdaleka. Ta pravila daje Aristotel, Topika, knj. VIII, pog. 1. Ne potrebuje nikakav primer.

5. trik
Za dokazivanje naeg tvrenja mogu se upotrebiti lana prethodna tvrenja, ukoliko, naime, protivnik ne bi priznao ona koja su istinita, zato to ili ne uvia njihovu istinitost, ili zato to vidi da bi teza odmah mogla odatle da sledi. Onda treba uzeti tvrenja koja su po sebi pogrena, ali ad hominem istinita, i argumentovati iz protivnikovog naina miljenja ex concessis. Jer, istinito moe da sledi i iz pogrenih premisa, kao to pogreno nikada ne moe iz istinitih. Upravo zato se pogrena protivnikova tvrenja mogu opovrgavati drugim pogrenim tvrenjima, koje, pak, on smatra istinitim. Jer, posla imamo s njim, pa se mora koristiti njegov nain miljenja. Na primer, ako je pristalica neke sekte koju mi ne odobravamo, moemo protiv njega da upotrebimo stavove te sekte kao principia; Aristotel, Topika, knj. VIII, pog. 9.

6. trik
Izvedemo prikriven petitio principii, pri emu se ono to bi se tvrdilo postulira ili 1) pod drugaijim nazivom, npr. umesto "ast" "dobar glas", umesto "devianstvo" "vrlina" itd, a i zamenjivim pojmovima: "crvenokrvne ivotinje" umesto "kimenjaci"; ili 2) ono to je pojedinano sporno, ali se uopteno moe prihvatiti, npr. nesigumost medicine tvrdi da postoji nesigumost svakog ljudskog znanja; 3) kada vice versa proizlaze dva, od kojih prvo treba dokazati, postulira se ono drugo; 4) kada treba dokazati opte, a dozvoli se prihvatanje svake pojedinosti (obratno od br. 2) (Aristotel, Topika, knj. VIII, pog. 11) O uvebavanju dijalektike dobra pravila sadri poglavlje Aristotelove Topike.

7. trik
Ako se prepirka vodi neto stroe i formalnije, a elimo da se to jasnije sporazumevamo, onaj koji je izloio tvrenje i koji treba da ga dokae ponaa se prema svome protivniku upitno, da bi iz njegovih sopstvenih prihvatanja zakljuio o istinitosti tvrenja. Ta erotematska metoda je naroito bila upranjavana u antici

(zovu je i sokratska). Na nju se odnosi ovaj i nekoliko sledeih trikova ( svi slobodno obraeni po Arisototelu Liber de lenchis sophisticis, pog. 15). Pitati odjedared mnogo i nairoko, da bismo prikrili ono to elimo da bude potvreno. A onda svoju argumentaciju brzo razviti iz potvrenog. Jer, oni na miljenju spori ne mogu tano da prate i predviaju eventualne greke ili praznine u dokazivanju.

8. trik
Iznervirati protivnika da pobesni. Jer, u besu nije u stanju da pravilno rasuuje i uvidi svoju prednost. Do besa ga dovodimo tako to mu otvoreno nanosimo nepravdu, ikaniramo ga i uopte se nepristojno odnosimo prema njemu.

9. trik
Pitanja ne postavljati po redosledu koji zahteva zakljuak koji treba odatle da se izvue, ve mimo redosleda. Onda protivnik ne zna ta hoemo i ne moe da planira. A mogu i njegovi odgovori da se upotrebe za razliite zakljuke, ak i za kontradiktorne, u zavisnosti od toga kako ispadnu. To je srodno triku br. 4, kada svoj postupak valja maskirati.

10. trik
Kada primetimo da protivnik namerno negira pitanja ije bi prihvatanje bilo od koristi za nae tvrenje, moramo da pitamo za suprotno od naeg tvrenja, kao da elimo da to potvrdi, ili da mu bar ponudimo da bira i jedno i drugo, da ne bi primetio koje od tvrenja elimo da bude prihvaeno.

11. trik
Izvedemo li indukciju i on prihvati pojedinane sluajeve pomou kojih je izloena, ne moramo da ga pitamo da li priznaje i optu istinu koja proizlazi iz tih sluajeva, ve ih potom uvedemo kao dogovorene i prihvaene, jer e u meuvremenu i on samo pomisliti da ih je prihvatio, a i sluaocima e se to isto uiniti, jer e se setiti onih mnogih pitanja u pojedinanim sluajevima, koji su, ipak, morali da dovedu do cilja.

12. trik
Vodi li se razgovor o nekom optem pojmu koji nema sopstveni naziv, ve se mora prenosno oznaiti parabolom, moramo odmah uzeti takvu parabolu koja je povoljna po nae tvrenje. Tako su, na primer, u paniji nazivi kojima su oznaene dve politike partije, serviles i liberates, svakako odabrani od strane ovih drugih. Naziv protestanti odabrali su oni sami, kao i naziv evanelisti. Naziv jeretik, pak, potie od katolika. Imena stvari imaju veu ulogu od stvarne. Na primer, ako je protivnik predloio promenu, to treba nazvati "novinom" jer je ta re omraena. Obratno, ako smo mi

predlagai. U prvom sluaju spomenuemo kao suprotnost "postojei poredak", u drugom "jarevu kesu". ("Bocksbeutel" - trbuasta, pljosnata flaa u kojoj se prodaju visokvalitetna franaka vina. Naziv potie od rei der Bock - jarac i der Beutel - kesa, tj. jareve monice. Priblian prevod u ovom kontekstu bio bi "krtavanje ovaca". Prim. prev.) Ono to bi neko ko stoji po strani i ko je neutralan nazvao "kult" ili "javna veronauka", to zagovonik naziva "pobonou", "bogougodnou", a protivnik toga nazvae to "bigoterijom", "praznoverjem". U sutini, to je fini petitio principii. Ono to hoemo prvo da izloimo unapred ugradimo u re, u naziv iz kojega, iz istog analitikog suda, potom proizlazi ono to smo smerali. Ono to jedan naziva "uveriti se u njegovu linost", "staviti na bezbedno mesto", njegov protivnik naziva "zatvoriti". Govornik esto ve unapred otkriva svoje namere preko naziva koje daje stvarima. Jedan kae "svetenstvo", drugi "crkvenjaci". Od svih trikova ovaj se najee upotrebljava instiktivno. Verska revnost = fanatizam; izlet ili galatnost = brakolomstvo; dvosmislenost = nepristojna ala; nered = bankrotstvo; "putem uticaja i veza" = "putem podmiivanja i nepotizma"; "srdana zahvalnost" = "dobro plaanje".

13. trik
Da bismo uinili da protivnik prihvati tvrenje, moramo dati uz to i suprotno tvrenje, da bi mogao da bira, a suprotno tvrenje dati veoma upeatljivo, da bi on, da ne ispadne paradoksalan, prihvatio nae tvrenje, koje naspram toga izgleda sasvim prihvatljivo. Na primer, on treba da prihvati da se mora raditi sve to otac kae, pa zato pitamo: "Treba li u svim stvarima sluati ili ne sluati roditelje?" Ili, ako je o neemu reeno da je "esto", pitamo da li se pod "esto" podrazumeva malo ili mnogo sluajeva, on e rei "mnogo". To je kao kada se pored sivog stavi crno, pa se moe zvati belo, a stavimo li ga pored belog, moe se zvati crno.

14. trik
Najdrskija smicalica je kada posle nekoliko pitanja na koje je odgovorio, a da pri tom odgovori nisu ispali u korist zakljuka koji mi prieljkujemo, izloimo zakljuak koji smo eleli izvesti iz njegovih odgovora, a koji iz njih uopte ne sledi, no ipak izloimo ga kao dokazan i trijumfujui prekinemo dijalog. Ako je protivnik zbunjiv ili glup, a mi smo dosta bezobrazni i imamo snaan glas, to moe lepo da zvui. Spada u fallacia non causae ut causae (obmanjivanje prihvatanjem ne-razloga kao razloga).

15. trik
Ako smo izloili paradoksalno tvrenje u iju dokazanost nismo sigurni, ponudimo protivniku ma koje istinito, ali ipak ne u potpunosti istinito tvrenje na prihvatanje ili odbacivanje, kao da odatle elimo da izvuemo dokaz. Ako ga odbaci iz sumnje, dovodimo ga ad apsurdum i trijumfujemo. Ako ga, pak, prihvati - onda smo, ipak, rekli neto razumno i moramo nastaviti. Ili, dodamo sada prethodni trik i tvrdimo da je na taj nain na paradoks dokazan. Uz ovo ide najvea drskost, ali to se u ivotu dogada i postoje ljudi koji sve to rade instiktivno.

16. trik

Argumenta ad hominem ili ex concessis. U protivnikovom tvrenju moramo da utvrdimo da li je ono moda nekako, ak i samo prividno, protivureno ma s im to je ranije rekao ili priznao, ali s naelima neke kole ili sekte koju je on hvalio i prihvatio, ili s delanjem pristalica te sekte, ili ak samo onih lanih i toboe lanova, ili s onim kako on ivi i radi. Ako na primer, ustaje u odbranu samoubistva, odmah viknemo: "Zato se ne obesi?" Ili, on tvrdi, na primer, da je u Berlinu neprijatno iveti. Odmah viknemo: "Zato pod hitno ne napusti grad?" Nekako se, ipak, moe izvesti neka lukavost.

17. trik
Kada nas protivnik pritiska nekim protivargumentom, esto se moemo spasti finom razlikom, na koju, naravno, nismo prvo mislili, ako stvar ima neko dvostruko znaenje ili dvostruki ishod.

18. trik
Primetimo li da se protivnik dokopao nekog argumenta kojim e nas pobijati, ne smemo da dopustimo da dotle dode, da to izvede do kraja, ve na vreme prekinemo prepirku, preemo na drugu temu ili skrenemo panju i ukaemo na druga tvrenja. Ukratko, izvedemo mutatio controversiae.

19. trik
Ako protivnik izriito zahteva da kaemo neto protiv odreene take njegovog tvrenja, a mi nemamo nita pogodno, moramo to vie da pomerimo stvar ka optem i onda govorimo protiv toga. Potrebno je da kaemo zato ne treba verovati odreenoj fizikoj hipotezi, jer tako govorimo o varljivosti ljudskog znanja i objanjavamo je na razliite naine.

20. trik
Kada smo protivnika ispitali o predtvrenjima, a on ih priznao, moramo sami da izvuemo zakljuak ne pitajui dalje. ak i ako predtvrenju ovo ili ono nedostaje, ipak ga smatramo gotovim, izvodimo zakljuak, to je primena fallacia non causae ut causae.

21. trik
Jedan samo prividan ili sofistiki protivnikov argument koji smo prozreli, moemo zapravo da pobijemo ralanjivanjem njegove zapletenosti i prividnosti, ali je bolje uzvratiti istim takvim prividnim i sofistikim protivargumentom i na taj nain ga pobiti. Jer, ne radi se o istini ve o pobedi. Ako se on poslui, na primer, argumentom ad hominem, dovoljno je da ga ublaimo protivargumentom ad hominem

(ex concessis). I, uopte, krae je da se umesto dugog raspredanja o pravom stanju stvari upotrebi argumentum ad hominem, ako za to postoji prilika.

22. trik
Zahteva li protivnik da priznamo neto iz ega bi onda neposredno sledio problem prepirke, odbijamo to i oznaavamo kao petitio principii, jer e i on i sluaoci lako poistovetiti neko tvrenje koje je u vezi s problemom, a na taj nain mu oduzimamo njegov najbolji argument.

23. trik
Protivurenost i prepirka izazivaju i dovode do preterivanja u tvrenju. Moemo da ljutimo protivnika protivurenostima, da jedno po sebi i u odreenim okvirima istinito tvrenje uzdiemo iznad istine. I kada smo to preterivanje pobili, izgleda da smo pobili i njegovo prvobitno tvrenje. Ali, zato i sami morarno da se uvamo da nas on protivurenostima ne zavede na proirivanje naseg tvrenja. A esto e i sam protivnik pokuavati da nae tvrenje proiri. Tada ga odmah moramo prekinuti i vratiti na granicu naeg tvrenja: "to sam rekao i nita vie".

24. trik
Umee povlaenja konsekvenci. Iznude se iz protivnikovog tvrenja, neistinitim zakljucima i obrtanjem pojmova, stavovi koji se u njemu ne nalaze, niti predstavljaju protivnikovo miljenje, tavie, apsurdni su i opasni. Poto sad izgleda kao da iz njegovog stava slede stavovi koji su sami sebi ili priznatim istinama protivureni, onda to vai za indirektno pobijanje, apagoge; i opet je to jedna od primena fallacia non causae ut causae.

25. trik
Odnosi se na apagoge putem instance, exemplum in contrarium. Inducito, , potrebuje veliki broj sluajeva da bi mogao da izloi svoje tvrenje. Samo jedan jedini sluaj kojem izloeni stav ne odgovara treba da se izloi i on pada. Jedan takav sluaj zove se instanca, , exemplum in contrarium, instantia. Na primer, tvrenje: "Svi preivari imaju rogove" pobija se jednom jedinom instancom - kamila. Instanca je sluaj primenjivanja opte istine, neeg to se moe podvesti pod njen centralni pojam, ali od ega da - ta istina ne zavisi i zato se moe u potpunosti pobiti. Ali, pri tom moe da dode do obmana. Dakle, moramo da obratimo panju u instancania koje protivnik upotrebljava na sledee: 1) Da li je primer stvarno istinit. Ima problema ije je jedino istinito reenje da sluaj nije istinit. Na primer, mnoga uda, prie o duhovima itd. 2) Da li stvarno potpada pod pojam izloene istine. To se esto moe reiti prividno i otrim odvajanjem. 3) Da li je stvarno kontradiktorna izloenoj istini. I to je esto samo prividno.

26. trik
Sjajnu smicalicu predstavlja retorsio argumenti kada se argument koji protivnik hoe da upotrebi za sebe moe bolje primeniti protiv njega. Na primer on kae: "To je dete, zato se mora blae postupati s njim". Retorsio: "Upravo zato to je dete, moramo ga strogo vaspitavati da mu se rave navike ne bi ustalile."

27. trik
Kada se pri pomenu nekog argumenta protivnik neoekivano naljuti, na tom argumentu valja estoko insistirati, ne samo zato to je dobro da bude besan, nego zato to se treba nadati da smo dirnuli u slabu stranu njegovog tvrenja i da se na tom mestu moe naneti vise tete nego to smo to oekivali.

28. trik
Uglavnom je za primenu tamo gde se obrazovani spore pred neobrazovanim sluaocima. Ako nemamo nikakav argument ad rem, pa ak nijedan ad hominem, imamo ad auditores, tj. nevaeu upadicu, iju nevanost vidi samo strunjak, a to je protivnik, ali ne i sluaoci. U njihovim oima protivnika pobijamo utoliko pre ukoliko upadica karikira njegovo tvrenje. Ljudi su odmah spremni na smeh, a oni koji se smeju na naoj su strani. Da bi dokazao nevanost upadice, protivnik bi morao da zapodene dugaku raspravu i da se pozove na naune principe i druge injenice. Za to ne bi naiao na strpljenje slualaca. Primer. Protivnik kae: "Pri stvaranju prvobitnih planina, masa se sastojala od mase od koje je granit, a sve ostale prvobitne planine kristalisale su se iz tenog stanja zagrevanjem, dakle, topljenjem. Toplota je morala da iznosi oko 200R. Masa se kristalisala pod morskom povrinom kojom je bila pokrivena" Mi upotrebimo argument ad auditores: da pri pomenutoj temperaturi, tavie, dugo pre toga, pri 80, more je odavno isparilo i lebdelo u vazduhu u vidu pare. Sluaoci se smeju. Da bi protivnik to pobio, trebalo bi da pokae da taka kljuanja ne zavisi samo od stepena toplote, nego isto tako i od atmosferskog pritiska, a ovaj je, im polovina vodene mase mora pone da lebdi u vidu pare, do te mere povien da do kljuanja ne dolazi ni pri 200R. Ali, on ne stie to da kae, jer laicima u pitanjima fizike nepotrebna je rasprava.

29. trik
Primetimo li da nas protivnik pobija, preduzimamo diverziju, tj. odjedanput ponemo da govorimo o neem sasvim drugom, kao da je to deo predmeta o kojem je re i argument protiv protivnika. To se odvija s izvesnom skromnou, ako se diverzija, ipak, na neki nain odnosi na thema quaestionis. Drsko je ako se odnosi samo na protivnikovu linost i nema nikakve veze s predmetom prepirke. Na primer, ja sam se pozitivno izrazio o tome to u Kini nema plemstva po roenju i to se poloaj dodeljuje na osnovu ispita. Moj protivnik je tvrdio da uenost daje isto tako malo kvalifikacija za poloaj kao i roenje (do ega je on drzao). Sada je, po njega, krenulo nagore. Odmah je upotrebio diverziju da se u Kini svi stalei

kanjavaju bastonadom (kazna batinanja ili ibanja tabana - Prim. prev.), to je doveo u vezu s obilatim pijenjem aja i jedno i drugo zamerio Kinezima. Ko na sve odmah reaguje, dao bi se time smesti i ispustiti iz ruku ve zadobijenu pobedu. Drska je diverzija kada se u potpunosti ne odnosi na stvari quaestionis i poinje sa: "Da, tako ste i nedavno tvrdili itd." Jer, ona tu spada donekle u "intimizovanje", o emu e biti rei u poslednjem triku. Ona je, strogo uzev, meustupanj izmeu argumentum ad personam, to tom prilikom treba objasniti, i argumentum ad hominem. U kojoj meri je taj trik uroen, pokazuju sve prepirke meu obinim ljudima Ako jedan upuuje drugom line zamerke, ovaj ne odgovara njihovim pobijanjem ve linim zamerkama koje upuuje onom prvom, a one koje su mu upuene ne pominje, dakle, istovremeno ih i priznaje. On postupa kao Scipio, koji Kartaginjane nije napao u Italiji nego u Africi. U ratu takva diverzija, u odreenoj prilici, moda vredi. U prepirci nije od koristi, jer primIjene zamerke ostaju po strani, a slualac sazna sve najgore o obojici protivnika. U prepirci je u upotrebi zbog faute de mieux (u nedostatku boljeg).

30. trik
Argumentum ad verecundiam (argument koji se odnosi na strahopotovanje). Umesto injenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. Unusquisque mavult credere quam judicare (svako vie voli da veruje nego da prosuuje), kae Seneka. Dakle, lako je kada je uz nas autoritet koga protivnik respektuje. Ali, za njega e postojati utoliko vie vaeih autoriteta, ukoliko su njegova znanja i sposobnosti manji. Ako su oni prvog ranga, postojae najverovatnije nekoliko autoriteta, ili skoro nijedan. Sigurno e priznati strunjake neke njemu malo poznate ili skoro nepoznate nauke, umetnosti ili zanata, ali i njih s nevericom. Nasuprot tome, obini ljudi duboko potuju strunjake svake vrste. One ne znaju da onaj ko se profesionalizovao za neto ne voli predmet svoga rada, nego dobit koja odatle proizlazi; niti da onaj ko predaje neki predmet retko kad taj predmet dobro zna, jer onome ko ga temeljito studira najee nedostaje vreme za uenje drugih. Ima veoma mnogo autoriteta koji izazivaju respekt prostog sveta. Ako ne moemo da se setimo nekog pogodnog autoriteta, treba rei neki koji je prividno pogodan, navesti neto to je neko drugi u nekom drugaijem smislu ili okolnostima naveo. Autoriteti koje protivnik ne razume, najee najbolje deluju. Neobrazovani imaju respekta prema grkim i latinskim citatima. Mogu se autoriteti, ako zatreba, ne samo preokrenuti, nego i skoro falsifikovati ili, tavie, izmisliti. Najee protivnik nema tu knjigu pri ruci, a ne zna ni da je upotrebi. Najbolji primer za ovo dao je Francuz Kire [Cure], da ne bi morao, kao ostali graani, da kaldrmie deo ulice pred svojom kuom, citirajui izreku iz Biblije: "Paveant illi, ego non pavebo" (neka drugi i drhte, ja neu drhtati - to su sluaoci kojima latinski nije poznat protumaili francuskom reju bliskom po zvunosti paver - kaldrmisati). To je delovalo ubedljivo na upravnika optine. Kao autoriteti se mogu uzeti i opte predrasude. Jer, veina misli, kao i Aristotel, " " (ono to je za mnoge tano, to, kaemo, jeste). Elem, nema te apsurdne misli koju ljudi nee olako prihvatiti, im nam poe za rukom da ih ubedimo da je ona opteprihvaena. Primer deluje na njihovo miljenje isto kao na njihovo delanje. Oni su ovce koje idu za ovnom predvodnikom, ma kuda ih on vodio. Lake im je da umru, nego da misle. Veoma je udno da im opteprihvaeno miljenje tako mnogo znai, poto na sebi samima mogu da vide kako se bez prosuivanja i bez

dejstva ikakvog primera prihvataju miljenja. Ali, oni to ne vide jer im nedostaje bilo kakvo poznavanje samih sebe. Samo se odabrani slau s Platonom: " " (mnogi imaju mnoga miljenja), tj. prost svet ima dosta gluposti u glavi, i kada bismo o tome vodili rauna, imali bismo pune ruke posla. Opeprihvaenost nekog miljenja nije, ozbiljno uzev, nikakav dokaz, pa ak ni dokaz o verovatnoi njegove ispravnosti. Oni koji to tvrde moraju da pretpostave: 1) da vremenska udaljenost oduzima opteprihvaenosti njenu dokaznu mo, jer bi inae svi morali da se sete svojih starih zabluda, koje su izvesno vreme vaile kao istinite, npr. Ptolomejev sistem ili uspostavljanje katolicizma u svim protestantskim zemljama; 2) da isto dejstvo ima prostorna udaljenost, inae bi opteprihvaeno miljenje dovelo u neprijatnu situaciju poslenike budizma, hrianstva i islama. Ono to se zove opteprihvaeno miljenje, otvoreno uzev, miljenje je dve ili tri osobe, i u to bismo se uverili kada bismo mogli da prisustvujemo nainu nastajanja jednog opteprihvaenog miljenja. Konstatovali bismo, tada, da se radi o dve do tri osobe koje su ga prve smislile ili izloile, tvrdile da je ono istinito, i kojima se dobronamerno poverovalo da su ga temeljito proverile. Zavedeno predrasudom o njihovoj priznatoj strunosti, prvo ga je prihvatilo nekoliko drugih osoba. Njima su, opet, poverovali mnogi drugi, kojima je tromost miljenja nalagala da odmah poveruju, a ne da mukotrpno proveravaju. Tako je iz dana u dan rastao broj takvih, na miljenju tromih i lakovernih pristalica. Jer, kada je opteprihvaeno miIjenje zadobilo dobar deo glasova, njegove pristalice su objanjavale da je to postignuto time to njegove injenice odgovaraju pravom stanju stvari. Oni preostali sada su bili primorani da dopuste da vai ono to je optevaee, da im ne bi prikaili da su neposluni, jer se bune protiv opteprihvaenog miljenja, i da su sveznalice koje ele da budu pametnije od ostalog sveta. Sada je prihvatanje postalo obaveza. Manjina sposobna da rasuuje od sada mora da uti, a oni kojima je doputeno da govore potpuno su nesposobni da oforme sopstveno miljenje i sopstveni sud. Oni su puki odjek tueg miljenja, ali su utoliko eci i netrpeljiviji branioci tog miljenja. Jer, kod onog ko drugaije misli, oni ne mrze toliko tue miljenje za koje se onaj opredelio, nego smelost da sam prosuuje, to sami nikad ne pokuavaju i ega su preutno svesni. Ukratko, samo mali broj ume da misli, ali svako eli da ima miljenje. ta im onda drugo preostaje nego da, umesto da ga sami oforme, uzmu ve oformljeno od drugih. Poto stvari tako stoje, ta jo vredi glas stotine miliona ljudi? Skoro isto onoliko kao i jedan istorijski podatak koji se nalazi u delima stotine istoriografa, poto su svi prepisivali jedan od drugog, pa se naposletku sve svodi na miljenje jednog jedinog. "Dico ego, tu dicis, sed denique dixit et ille. Dictaque post toties, nil nisi dicta vides." (Ja sam to rekao, ti si to rekao, a onda i onaj kae. Poto se to tako esto reklo, ostaje jo samo da se vidi reeno.) U svakom sluaju, u prepirci s obinim ljudima moemo se posluiti opteprihvaenim miljenjem kao autoritetom. I uopte se moe videti, kada se dva obina oveka prepiru, da je autoritet oruje koje su zajedno odabrali. Time udaraju jedan na drugog. Ako pametan ovek ima posla s nekim takvim, najpreporuljivije je da se i on poslui tim orujem i da ga odabere prema stepenu neznanja svoga protivnika. Jer, protiv oruja injenica ovaj je ex hypothesi oelieni Zigfrid (Junak nemakog nacionalnog epa "Pesma o

Nibelunzima". Okupao se u krvi ubijene adaje i postao neranjiv, osim na jednom mestu, na leima, na koje se u toku kupanja zalepio list. - Prim, prev.), okupan u poplavi nesposobnosti miljenja i rasuivanja. Pred sudom se uglavnom raspravlja samo autoritetima, autoritetima zakona koji su kodifikovani. Posao prosuivanja je iznalaenje zakona, tj. autoriteta koji se u datom sluaju mora primeniti. Dijalektika, pak, raspolae s dovoljno manevarskog prostora da bi se, ukoliko zatreba, sluaj i zakon, koji u sutini ne odgovaraju jedno drugom, mogli da obru sve dok se ne stekne utisak da jedno drugom odgovaraju, a i obratno.

31. trik
Ako ne znamo kako da odgovorimo na injenice koje je protivnik izneo, izjaviemo u finom ironinom tonu da smo nekompetentni: "Ono to vi govorite prevazilazi moje male intelektualne moi. To moe da bude i tano, ali ja to nisam u stanju da razumem, i odustajem od svakog komentarisanja." Na taj nain insinuiramo kod slualaca, kod kojih uivamo ugled da je re o besmislici. Tako su posle pojave "Kritike istog uma", ili tavie na poetku, kada je to delo poelo da izaziva veliko interesovanje, mnogi profesori stare eklektike kole govorili: "Mi to ne razumemo" i mislili su da su na taj nain pobili Kanta. Kada su im neke pristalice nove kole, ipak, pokazale da su u pravu i da to stvarno ne razumeju, veoma su se naljutili. Ovaj trik moe da se upotrebi samo onda kad smo sigurni da kod slualaca uivamo znatno vei ugled nego protivnik. Na primer, profesor protiv studenata. Zapravo, ovo spada u preanji trik i predstavlja potvrdivanje sopstvenog autoriteta umesto injenica, na veoma maliciozan nain. Protiv-smicalica glasi: "Dozvolite, budui da posedujete tako veliku mo rasuivanja, mora vam biti lako da to razumete, u protivnom je krivo moje lose objanjenje", i sada protivniku stvar tako nabiti na nos da nolens volens mora da je razume i da mu postane jasno da je malopre stvarno nije razumeo. Tako smo uzvratili. On je hteo da nam insinuira "besmislenost", mi smo dokazali "nerazumevanje". Oboje uz finu utivost.

32. trik
Protivnikovo tvrenje upereno protiv nas inoemo da pobijemo kratkim postupkom, ili bar da ga uinimo sumnjivim dovodei ga pod neku omraenu kategoriju, ako samo ima neku slinost ili je na ma koji nain s tim u vezi. Npr: "To je manihejizam; to je arijanizam; to je pelagijanizam; to je idealizam; to je spinozizam, to je panteizam; to je braunijanizam; to je naturalizam; to je racionalizam; to je spiritualizam; to je misticizam itd." Pri tom pretpostavljamo dve stvari: 1) da je jedno tvrenje stvarno istovremeno ili da je bar sadrano u toj kategoriji, pa zato uzviknemo: A. to ve znamo; i 2) da je ta kategorija ve u potpunosti pobijena i da ne sadri nijednu istinitu re.

33. trik
"To moe da bude tano u teoriji, u praksi je to pogreno." Tim sofizmom prihvataju se injenice a poriu posledice. Suprotno pravilu a ratione ad rationtum valet consequentia (zakljuak je neminovan od injenice ka posledici). Pomenuto

tvrenje zahteva nemogue. to je u teoriji tano, mora da vai i u praksi. Ako ne vai, neka greka je u teoriji, neto se previdelo i nije uzeto u obzir, pa je zato pogreno i u praksi.

34. trik
Ako protivnik na neko pitanje ili argument ne da nikakav odgovor, ili se ne izjasni, ve protivpitanjem ili indirektnim odgovorom, ili navoenjem neeg to s predmetom razgovora nema veze, eli da se izvue i pree na neku drugu temu, to je pouzdan znak da smo (a da to do tada nismo znali) dirnuli u slabu taku. To je relativno zatakivanje s njegove strane. Na pomenutoj stvari treba insistirati i ne dati protivniku da skrene razgovor, ak i kada ne znamo u emu je slabost koju smo pogodili.

35. trik
Ovaj trik je do te mere praktian da sve ostale ini izlinim. Umesto dejstvovanjem injenica na intelekt, valja dejstvovati motivima na volju, a protivnik, kao i sluaoci, ako imaju iste interese kao i volja, odmah su pridobijeni za na stav, pa bio pozajmljen i od ludaka, jer najee vie vredi gram volje nego tona uvida i ubedenja. Naravno, to moe da uspe samo pod odredenim okolnostima. Ukoliko moemo protivniku da predoimo da bi njegov iskaz, ako se prihvati, vidno tetio njegovom interesu, on e ga brzo napustiti kao usijano gvoe koje je pre toga nesmotreno uzeo u ruku. Na primer, neki svetenik brani jednu filozofsku dogmu. Stavimo mu do znanja da je ona neposredno u suprotnosti sa osnovnom dogmom njegove crkve, i on e je napustiti. Veleposednik zagovara prednosti mainstva u Engleskoj, u kojoj parna maina obavlja posao umesto velikog broja ljudi. Stavimo mu do znanja da e uskoro parne maine da vuku kola, pa e cena konja u njegovim mnogobrojnim konjunicama morati da padne - i valja pogledati efekat. U ovakvim sluajevima svako, po pravilu, uvida: "quam temere in nosmet legem sancimus iniquam" (kako lako donesemo zakon koji je protiv nas). Isti je sluaj kada sluaoci, zajedno s nama, pripadaju jednoj sekti, esnafu, zanatu, klubu itd, ali ne i protivnik. Makar njegova teza bila jo toliko tana, pomenemo li samo da to teti optem interesu pomenutog esnafa itd, svi sluaoci e protivnikove argumente - makar oni bili i sjajni, a nai, pak, slabi i bedni, i da su uzeti iznebuha -smatrati netanim i neodgovarajuim, hor e se glasno oglasiti za nas, a protivnik e postien da ode. Sluaoci e najee, verovati da su glasali iz istog ubedenja. Jer, ono to nam se ini od koristi, intelektu se ini kao apsurdno. Intellectus luminis sicci non est etc. (u potpunosti: intelekt nije svetlo koje gori bez ulja, ve se hrani strastima). Taj trik bi mogao da se oznai sa "uhvatiti drvo za koren", uobiajen naziv mu je argumentum ab utili.

36. trik
Zaseniti, zapanjiti protivnika besmislenom bujicom rei. "esto zamilja ovek, kada uje samo rei, da se pri tom, ipak, neto moe misliti." Sad kada je preutno svestan sopstvene slabosti, kada se navikao da mnogo tota uje to ne razume, a pri tom se ipak pravi kao da razume, moemo mu imponovati na taj nain to emo mu natrabunjati, ozbiljnog izraza lica, besmilice koje zvue ueno i dubokosmisleno, tako da ga proe volja za sluanjem, gledanjem i miljenjem, i to uzeti kao nepobitan dokaz njegove sopstvene teze. Kao to je poznato, u novije vreme je nekoliko filozofa primenilo ovaj trik sa najsjajnijim uspehom kod nemake publike. Poto su exempla odiosa, uzeemo primer iz Goldsmitovog Vejkfildskog vikara: "U redu, Frenk!", uzviknu veleposednik, "makar se uguio poto popijem ovu au, ako jedna lepa devojka ne vredi koliko svi svetenici na ovom svetu! ta su njihovih deset posto poreza i njihovi merifetluci drugo do prevara, prava avolska la? I ja to mogu da dokaem." "Bilo bi mi drago kada biste vi to bili u stanju", uzviknu moj sin Mozis, "i ini mi se da u biti u stanju", nastavi on, "da vas osporim." "Sjajno, moj gospodine", uzviknu veleposednik, koji ga je, bez daljeg, zafrkavao i mahnuo rukom ostalima, pripremajui nas na alu, "ako vam je stalo do trezvenog razmatranja tog problema, spreman sam da prihvatim taj zahtev. Ali, prvo: da li ste za analogni i dijaloki pristup?" "Ja sam za racionalan pristup", viknu Mozis, presrean to je naao priliku za prepirku. "Dobro", ree veleposednik, "prvo, pod jedan, nadam se da neete porei da sve to jeste jeste. Ako to ne prihvatite, ne mogu da izlaem dalje." "Pa, dobro", uzvrati Mozis, "mislim da to mogu da prihvatim i da odatle izvuem najveu prednost." "I meni se to ini", odgovori drugi, "vi ete priznati da je deo manji od celine." "I to priznajem", viknu Mozis, "to je potpuno tano i razumno." "Nadam se", ree veleposednik, "da neete porei da su tri ugla jednog trougla ravni dvoma pravim uglovima." "Nita ne moe biti jasnije", uzvrati onaj drugi i pogleda svojom uobiajenom uobraenocu oko sebe. "Lepo", ree veleposednik govorei veoma brzo, "poto su, dakle, premise utvrene, prelazim na primedbu da je povezanost po sebi bivstvujuih egzistencija progresivna u naizmeninom dvostrukom odnosu, da po prirodi stvari produkuje dijalogizam koji u izvesnom smislu potvrduje da se esencija spiritualiteta odnosi na drugu predikabiliju." "Stanite, stanite" uzviknu onaj drugi, "ja to ne prihvatam. Mislite li vi da mogu smerno da prihvatim takva heterodoksna tvrenja?" "ta!", ree veleposednik uznemiren, "ne elite da smerno prihvatite! Odgovorite mi na jedno veoma prosto pitanje. Mislite li da je Aristotel u pravu kada kae da se relativi nalaze u vezi?" "Van sumnje", uzvrati onaj drugi. "Ako je to tako", viknu veleposednik, "odgovorite mi tano na moje postavljeno pitanje: smatrate li analitiku analizu prvog dela moga entimema nedovoljnom secundum quoad ili quoad minus? I navedite mi njene principe, i to smesta "To morani da odbijem", ree Mozis, "ne razumem tano ta vae objanjenje treba da dokae. Ali ako se svede na jednostavno objanjenje, ini mi se da se za njega moe nai odgovor." "O, moj gospodine", viknu veleposednik, "ja sam va odani sluga, ali koliko vidim, vi elite da je to potkrepim argumentima, i povrh toga razumom! Ne moj gospodine; tu protestvujem. Isuvie mi je teko da se sa vama

sporim." To izaziva glasan smeh na Mozisov raun, koji je kao jedini nesrean sedeo u drutvu zadovoljnih. Nije prozborio ni rei za sve vreme daljeg razgovora (iz VII poglavlja).

37. trik
(Ovaj trik bi trebalo da bude jedan od prvih). ak i kada je protivnik u pravu, a pritom je, sreom, odabrao lo primer, lako e nam poi za rukom da taj dokaz pobijemo, a onda to izlaemo kao da smo pobili itav predmet prepirke. U osnovi se sve svodi na to da argumentum ad hominem izlaemo ad rem. Ako se u datim okolnostima protivnik ne seti tanijeg dokaza, pobedili smo. Na primer, kada neko o postojanju Boga izloi ontoloki dokaz koji se lako da pobiti. To je nain na koji loi advokati gube dobre predmete. ele da ih obrazloe nekim zakonom koji ne odgovara, a onog koji bi odgovarao ne mogu da se sete.

poslednji trik
Kada primetimo da je protivnik nadmoan i da neemo biti u pravu, treba prei na nivo linog, vreati, biti grub. Intimizovanje se sastoji u tome da se sa predmeta spora (jer smo tu ve izgubili) pree na onog sa kojirn se prepiremo i da se nekako napadne njegova linost. Mogli bismo to nazvati argumentum ad personam, za razliku od argumentum ad hominem. Ovo zavisi od isto objektivnog predmeta, da bismo se pridravali onog to je protivnik o tome rekao ili priznao. Pri prelazu na linost potpuno se naputa predmet, a napad usmerava na protivnikovu linost. Postajemo, dakle, zajedljivi, zlobni, uvredljivi, grubi. To je, umesto poziva snagama duha, poziv snagama tela ili ivotinjskom u oveku. To pravilo je veoma omiljeno, pa se zato esto primenjuje. Postavlja se sada pitanje koje protiv-pravilo ovde vai za onu drugu stranu. Jer ako i on to isto upotrebi, doi e do tue, dvoboja, ili do tube zbog uvrede asti. Veoma bismo se prevarili ako bismo pomislili da je dovoljno da ne preemo na linost. Jer, na taj nain to emo nekom potpuno mirno staviti do znanja da nije u pravu i da, dakle, pogreno sudi i misli, to je sluaj u svakoj dijalektikoj pobedi, ogoriemo ga vise nego grubim, uvredljivim izrazom. Zato? Jer, kao to kae Hobs: "Omnis animi voluptas, amnisque alacritas in eo sita est, quod quis habeat, quibuscum conferens se, possit magnifice sentire de seipso" (sva radost srca i veselost poivaju na injenici da ima ljudi u odnosu na koje moemo visoko da mislimo o sebi.) oveku nije stalo ni do ega vie nego do tatine i nijedna rana ne boli jae nego kada se dirne u nju. (Otuda izreke poput: "Vie vredi ast nego ivot", itd.) Zadovoljenje asti nastaje uglavnom iz poreenja svoje linosti s tuom u svakom pogledu, ali uglavnom u odnosu na duhovne snage. To se dogaa effective i veoma naglaeno u prepirkama. Otuda ogorenost poraenog a da mu nije uinjena nepravda, i otuda njegovo posezanje za poslednjim sredstvom, poslednjim trikom, koji ne moemo da izbegnemo pukom ljubaznou. Od velike pomoi moe ovde da bude hladnokrvnost, ako, naime, im protivnik pree na polje linog mirno uzvratimo da o tome nije re i odmah vratimo razgovor na stvar i nastavimo da dokazujemo da nije u pravu, ne obraajui panju na njegovu uvredu kao to Temistokle veli Evribijadu: " " (udri me, ali uj me). Ali, to nije dato svakom.

Zato je jedina sigurna protivmera ona koju je ve Aristotel dao u poslednjem delu Topike. Ne prepirati se bilo s kim, ve s onima koje poznajemo i za koje znamo da imaju dovoljno pameti da ne bi rekli neto apsurdno to bi nas postidelo; da bi raspravljali sa injenicama a ne argumentima koji poivaju na moi i da bi uli razloge i njih razmatrali: i, konano, da cene istinu, rado uju dobre razloge i iz usta protivnikovih i imaju dovoljno strpljenja da podnesu to to nisu u pravu kada se istina nae na drugoj strani. Odatle sledi da od stotinu jedva ima jedan koji je vredan da se s njim raspravlja. Ostale ostavimo da priaju ta hoe, jer desipere est juris gentium (ovekovo je pravo da bude nerazuman); valja imati na umu i ono to veli Volter: " La paix vaut encore mieux que la verite" (mir vie vredi od istine); a jedna arapska izreka kae: "Na drvetu utanja visi mir, njegov plod." Prepirka je kao trljanje glavom o glavu, esto od obostrane koristi, radi ispravljanja sopstvenih stavova i stvaranja novih pogleda. Ali, oba uesnika u prepirci moraju biti jednaka po obrazovanju i intelektu. Nedostaje li jednom ono prvo, nee razumeti sve, nee biti an niveau. Nedostaje li ono drugo, ogorenje izazvano time zavee ga da se slui neistim sredstvima, smicalicama ili grubou.

DODATAK

1. dopuna poetnog poglavlja

Logiku i dijalektiku su jo u antici upotrebljavali kao sinonime, iako su - promisliti, razmiljati, proraunati i - sporazumevati se, dve veoma razliite stvari. Naziv dijalektika (, /dijalektiko delanje/, /dijalektiki ovek/) prvi je (kako je zapisao Diogen Laertije) upotrebio Platon, a zatiemo da u Fedru, Sofisti, Dravi, knj. VII itd, stalno pod tim podrazumeva um i vinost. Aristotel upotrebljava u istom smislu, ali kau da je (po Lavrentiju Vali) upotrebljavao prvo u istom smislu. Zatiemo kod njega , npr. argutias (logike tekoe, tj. pronicljivosti), (logika premisa), (logika aporija). Po tome bi bila starija od . Ciceron i Kvintilijan upotrebljavaju dijalectica i logica u istom optem znaenju. Cic, in Lucullo: Dialecticam inventam esse, veri et falsi quasi disceptatricem (dijalektika je ustanovljena da bi odluivala izmedu istinitog i pogrenog). Stoici enim judicandi vias diligenter persecuti sunt, ea scientia, quam Dialecticen appellant (stoiari su paljivo prouavali metode rasuivanja uz pomo nauke koja se zove dijalektika). Cic Topica, pog. 2 Quinct. knj. XII, 2 itaque haec pars dialeciticae, sive illam disputatricem dicere malimus (otuda vodi taj deo dijalektike ili, kako mi to radije zovemo, umee odluivanja). Ovo poslednje imalo je za njega znaenje latinskog ekvivalenta od . (Toliko po Petri Rami dialectica, Audomari Talaei praelectionibus illustrate), 1569). Takva upotreba rei logika i dijalektika kao sinonima zadrala se od srednjeg veka do danas u novije doba. Ali u novije doba je naroito Kant "dijalektiku" esto upotrebljavao u loem smislu kao "sofistiko umee raspravljanja" i otuda koristio naziv "logika" kao izvinjenje. Ali, pak, u osnovi oni znae jedno te isto i poslednjih godina se na njih gleda ponovo kao na sinonime. 2. dopuna poetnog poglavlja teta je to se dijalektika i logika od davnina upotrebljavaju kao sinonimi, pa mi zato nije u potpunosti doputeno da odvojim njihovo znaenje kako bih to inae hteo, i da defmiem logika (od , promisliti, proraunati; od , re i um, to je nerazdvojivo) kao nauku o zakonima miljenja, tj. o nainu funkcionisanja uma, a dijalektiku (od , raspravljati; svakim raspravljanjem se saoptavaju injenice ili misli, tj, ili je istorijsko ili savetodavno) kao umee prepiranja (ova re u savremenom smislu). Oigledno je da logika onda poseduje ist apriori, bez empirijske primese odreeni predmet, zakone miljenja, funkcionisanja uma (), koji ove sledi preputen samom sebi i neometano, dakle, pri miljenju za sebe jednog umnog bia koje niim nije zavedeno. Dijalektika bi se, pak, ticala zajednitva dvaju umnih bia, koja, naravno, zajedno misle, odakle, ako se ne podudaraju kao dva asovnika koja idu isto, nastaje prepirka, tj. duhovna borba. Kao ist um morale bi

obe individue da se usaglase. Njihova odstupanja potiu od razliitosti, to je karakterisitno za individualnosti, koje su, dakle, empirijski element. Logika, nauka o miljenju, tj. funkcionisanju istog uma, dala bi se, dakle, isto a priori konstruisati; dijalektika veim delom samo a posteori, iz iskustvenog saznanja o smetnjama koje isto miljenje trpi od razliitosti individua pri uzajamnom miljenju dveju individualnosti i od sredstava koje individue upotrebljavaju jedna protiv druge da bi svaka svoje individualno miljenje potvrdila kao isto i objektivno. Jer, u ljudskoj prirodi je da, ako pri zajednikom miljenju , tj. saoptavanju miljenja (istorijski razgovori su iskljueni). A. sazna da se ono to misli o B. o istoj stvari razlikuje od njegovog miljenja, ne revidira prvo svoje miljenje da bi naao greku, ve pretpostavlja greku u tuem miljenju, tj. ovek po prirodi eli da bude u pravu, a ono to sledi iz tog svojstva je disciplina koju bih da nazovem dijalektika, ali u je, da bih izbegao nesporazum nazvati eristika dijalektika. Ona bi, dakle, bila uenje o nainu funkcionisanja ljudske prirodne potrebe da bude u pravu. Napomena uz poetno poglavlje Eristika bi bila jaa re za istu stvar. Aristostel (po Diog. Laert. V, 28) je spojio retoriku i dijalektiku ija je svrha ubedivanje potom analitiku i filozofiju ija je svrha istina. , , (dijalektika je umee govora kojim neto pobijamo ili dokazujui potvrdujemo, i to putem pitanja i odgovora sagovornika), Diogen Leartije, III, 48; Platonov ivot. Mada Aristotel razlikuje: 1) logiku ili analitiku kao teoriju ili uputstvo za istinite, apodiktine zakljuke; 2) dijalektiku ili uputstvo za istinito vaee, kao istinito korenite - , probailia (Top. Ic. 1, 12) zakljuke, pri emu, pak, nije usaglaeno da su pogreni, ali ni da su istiniti (po sebi i za sebe), iako to nije bitno. ta je to drugo do umee da se bude u pravu, svejedno da li smo to stvarno ili nismo? Dakle, umee postizanja prividne istine, bez obzira na predmet. Otuda ono to je na poetku reeno. Aristotel, zapravo, deli zakljuke na logike, dijalektike, kao to je upravo reeno, zatim 3) na eristike (eristika), pri emu je zakljunica pogrena, ali, pak, izgleda kao tana. Sve tri vrste zapravo spadaju u eristiku dijalektiku, poto im cilj nije objektivna istina ve njen privid, ne vodei rauna o njima, dakle, samo da se bude u pravu. I knjiga o sofistikom zakljuivanju je tek kasnije objavljena posebno. Bila je to poslednja knjiga Dijalektike. Napomena uz str. 8 ("ali ih on ne odvaja dovoljno precizno da bi dijalektici pripisao samo ovo poslednje.") A na drugoj strani se u knjizi de elenchis sophistic isuvie zauzima za odvajanje dijalektike od sofistike i eristike, pri emu razlika treba da lei u tome to su dijalektiki sudovi po obliku i sadrini istiniti, eristiki ili sofistiki (koji se samo razlikuju po cilju: kod prvih /eristike/ je da se bude u pravu po sebi, kod drugih /sofistike/ ugled koji se time stie i novac koji se tako moe dobiti), ali koji su pogreni. Da li su iskazi po sadrini istiniti, uvek je isuvie neizvesno da bi se odatle izvlaio razlog razlikovanja, a ponajmanje sam uesnik prepirke u to moe biti siguran. ak, rezultat prepirke donosi tek neizvesnu informaciju o tome. Pod Aristotelovom dijalektikom treba da podrazumevamo sofistiku, eristiku, peirastiku, i da je definiemo kao umee da se u prepirci uvek bude u pravu, pri emu je najbolje

pomono sredstvo da se unapred u datoj stvari bude u pravu. Ali to samo je pri ljudskom nainu miljenja nedovoljno, a, drugo, pri slabosti njegovog uma ni u kom sluaju potrebno. Uz to idu jo neki trikovi, upravo zato to se od objektivnog biti u pravu mogu upotrebiti iako nismo objektivno u pravu, a kada je to sluaj, nikad se tano ne zna. Moja je namera da dijalektiku preciznije odelim od logike nego to je to uinio Aristotel, i da logici ostavim objektivnu istinu jer je formalna, a da dijalektiku ograniim na to da se uvek bude u pravu. Pri tom ne odvajam od nje sofistiku i eristiku, kao to je to uinio Aristotel, poto ta razlika poiva na objektivnoj materijalnoj istini o kojoj ne moemo unapred da budemo naisto, ve moramo da se pitamo kao Pontije Pilat: "Sta je istina?", jer veritas ist in puteo (istina se nalazi u dubini), izreka je Demokritova. Diogen Laertije IX, 72. Lako je reeno da ne treba ni na emu drugom insistirati nego na obelodanjivanju istine. Ali jo se tano ne zna gde je. Bivamo zavedeni protivnikovim i naim sopstvenim argumentima. Uostalom, reintellecta, in verbis simus faciles (ako je stvar pravilno shvaena, lako emo s reima). Poto postoji obiaj da se naziv "dijalektika" u potpunosti izjednai sa "logika", nau disciplinu emo da nazovemo dialectica eristica, erislieka dijalektika. Napomena uz str. 8 ("Aristotel ne odreuje svrhu dijalektike tako precizno kao ja.") Aristotel je u Topici sopstvenim naunikim duhom izuzetno metodino i sistematino izloio dijalektiku, i to je vredno divljenja, iako svrha koja je ovde praktine prirode nije bogzna kako ostvarena. Poto je u Analitici analizovao pojmove, sudove i zakljuke po istoj formi, prelazi sada na sadraj, gde zapravo ima posla samo s pojmovima, jer se u njima nalazi sadraj. Stavovi i zakljuci su isto za sebe puka forma. Pojmovi su njihov sadraj. Njegov postupak je sledei: svaka prepirka ima tezu ili problem (oni se razlikuju samo po formi), a i iskaze koji treba da poslue njihovom reenju. Pri tom se uvek radi o meusobnom odnosu pojmova. Prvo postoje etiri takva odnosa. Od jednog pojma se zahteva: ili 1) njegova definicija, ili 2) njegov rod ili 3) njegovo specifino, bitno svojstvo, proprium, ili 4) njegov accidens, tj. ma koje svojstvo, svejedno da li specifino i posebno ili ne. Ukratko, nekakav vrednosni sud. Na jedan od tih odnosa moe se svesti problem svake prepirke. To je osnova celokupne dijalektike. U osam knjiga Dijalektike izlae sada sve odnose u kojima pojmovi u ona etiri odnosa meusobno mogu da budu i daje pravila za svaki mogui odnos, kako, naime, jedan pojam treba da se odnosi prema onom drugom u pogledu njegovog propriuma, njegovog accidensa, njegovog genusa, njegovog definituma ili definicije. Kakve se greke pri izlaganju lako mogu poiniti i na ta uvek pri tom treba paziti, ako i sami izlaemo jedan takav odnos (), i ta se moe uiniti poto ga je onaj drugi izloio da ga pobijemo (). Izlaganje svakog takvog pravila ili svakog takvog opteg odnosa tih klasa pojmova naziva , locus, i navodi 382 takva -a. Odatle naziv Topika. Tome dodaje jo nekoliko optih pravila o vodenju prepirke uopte, koja ni priblino nisu iscrpljenja. Nije materijalne prirode, ne odnosi se na odreeni predmet ili pojam, ve se uvek tie odnosa itavih klasa pojmova, koji moe da bude zajedniki bezbrojnim pojmovima, im se posmatraju u odnosu jedan prema drugom u etiri navedena odnosa koji se dogaaju u svakoj prepirci. I ta etiri odnosa imaju potklase. Analiza je ovde jo u izvesnom smislu formalna, ali ne tako isto formalna kao u logici, jer se

bavi sadrajem pojmova, ali na formalan nain, naime, ona pokazuje kako sadraj pojma A treba da se ponaa prema pojmu B, da bi ovaj mogao da se izloi kao njegov genus, ili njegov proprium (svojstvo), ili njegov accidens, ili njegova definicija, ili prema njemu podreenim rubrikama, suprotno od, uzroka i dejstva, osobine i nedostataka, itd. I oko jednog takvog odnosa treba da se vrti svaka prepirka. Najvei broj pravila koje daje ba u vidu o tim odnosima nalaze se u prirodi odnosa pojmova, gde je svak svestan sebe, na ijem praenju od strane protivnika i sam insistira, ba kao i u logici, i koje je lake ispitivati u specifinom sluaju ili primetiti njihovo zapostavljanje nego se setiti apstraktnog -a. Otuda praktian znaaj te dijalektike nije velik. On pominje sve same stvari koje se razumeju same po sebi i koje zdrav razum i sam zapaa. Primer: "Ako se uz neku stvar tvrdi rod, pripada joj i jedna od karakteristika tog roda. Ako to nije sluaj, pogreno je tvrenje. Na primer, tvrdi se da se dua kree. Onda joj mora biti svojstven odreeni nain kretanja: let, hod, rast, smanjivanje, itd. Ako to nije sluaj, ne kree se. Dakle, gde se ne moe dati svojstvo, tu se ne moe dati ni genus. To je . Taj slui za izlaganje i pobijanje. On je deveti . I obratno. Ako se ne moe dati rod, ne pristaje ni svojstvo. Na primer, neko je govorio (kae) o nekom loe. Dokaemo li da nije uopte govorio, ne vai ni ovo drugo. Jer, gde nema roda nema ni svojstva. U rubrici svojstvo, proprium, 215, locus glasi: "Prvo o pobijanju: ako protivnik navodi neto to se jedino moe ulno opaziti, to je loe navedeno. Jer sve ulno postaje neizvesno im izae iz domena ula. Na primer, protivnik tvrdi da je svojstvo sunca to to je najsvetlije nebesko telo koje se kree nad Zemljom. To nije tano. Jer kada Sunce zade, ne znamo da li se kree nad Zemljom, poto je onda van domaaja ula. Drugo, o izlaganju. Svojstvo tano navodi kada se izlae, da nije ulima spoznato, ili ako je ulima spoznato, onda nuno postoji. Na primer, kao svojstvo povrine navodi se da se prvo oboji. To je, dodue, ulno obeleje, ali takvo koje oigledno stalno postoji, dakle tano." Toliko, da bih vam dao sliku o Aristotelovoj dijalektici. ini mi se da ne ostvaruje cilj. Ja sam pokuao drugaije. Cicerova Topika je imitacija Aristotelove po seanju. Veoma nesadrajno i jadno. Cicero ni u kom sluaju nema jasnu predstavu o tome ta je topos i brka i trua ex ingenio (po sopstvenom izumu) svakojake stvari i bogato ih kiti pravnim primerima. Jedan od njegovih najgorih spisa. Napomena uz str. 48 ("Stavovi i zakljuci su isto za sebe puka forma. Pojmovi su njihov sadraj.") Ali, pojmovi se mogu podvesti pod izvesnu klasu kao rod i svojstvo, uzrok i dejstvo, osobina i suprotnost, imati i nemati i slino. I za te klase vae neka opta pravila. To su loci, . Na primer locus o uzroku i posledici je: "Uzrok uzroka je uzrok posledice." Primenjeno: "Uzrok moje sree je moje bogatstvo. Dakle, i onaj koji mi je dao to bogatstvo je uzronik moje sree." Loci suprotnosti: 1) Iskljuuju se na primer, pravo i krivo. 2) U istom su subjektu. Na primer, ljubav ima sedite u volji (), ali isto tako i mrnja. Ali ako ona ima sedite u oseanju () ima i ljubav. Ako dua ne moe da bude bela, ne moe da bude ni crna. 3) Ako nedostaje nii stepen, nedostaje i vii. Ako neko nije pravian, nije ni dobronameran. Odavde vidite da su loci izvesne opte istine, koje se odnose na cele klase pojmova, na koje, dakle, mogu da se svedu mogui pojedinani sluajevi, da bismo iz njih izvlaili nae argumente, i da bismo se pozvali na njih kao optejasne. Ali, oni su najee varljivi i podreeni mnogim izuzecima. Na primer ovo je locus: suprotne

stvari imaju suprotne odnose. Na primer, vrlina je lepa, a porok ruan. Prijateljstvo je dobronamerno, neprijateljstvo zlonamerno. Ali sad: razmetanje je mana, dakle, tvrdiluk je vrlina. Lude kazuju istinu, dakle pametni lau. Ne ide. Smrt je prolaznost, ivot nastanak. Pogreno. Primer o varljivosti takvih toposa. Scotus Erigena u knjizi De praedestinatione, pag. 3, eli da opovrgne jeretike koji su o Bogu pretpostavili dve predestinacije (jedna radi zdravlja izabranih, druga radi prokletstva odbaenih), i upotrebljava za to ovaj topos (bogzna otkuda mu): "Omnium, quae sunt inter se contraria, necesse est eorum causas inter se esse contraria efficere ratio prohibet." (Od svega to je suprotno jedno drugom, uzroci moraju jedan drugom biti suprotni. Jer da jedan te isti uzrok moe da izazove razliite posledice, zabranjuje um.) Tako! - ali experientia docet (iskustvo ui) da jedna te ista toplota stvrdnjava glinu, a omekava vosak, i stotinu slinih stvari. A ipak, taj topos zvui prihvatljivo. On, pak, mirno izlae na osnovu tog toposa, to nas se dalje ne tie. itavu zbirku locisa sa njihovim pobijanjima sakupio je Baco de Verulamio pod naslovom Colores boni et mali. Oni se ovde mogu upotrebiti kao primeri. On ih naziva sophismata. Kao locus moe da se uzme argument na osnovu kojega u Simpozijumu Sokrat dokazuje Agatonu koji je pripisao ljubavi sve vrhunske vrline, lepotu, dobro itd: "Ono to neko trai, to ne poseduje. Kada ljubav trai lepo i dobro, ona to, dakle, ne poseduje". Ima neto to vara da postoje izvesne opteprihvaene istine, koje bi se dale primeniti na sve i putem koje bi se svi mogui pojedinani, makar jo toliko razliiti sluajevi, mogli da reavaju bez uputanja u njihova svojstva. (Zakon o kompenzaciji je veoma dobar locus.) Ali to ne ide, upravo zato to su pojmovi nastali apstrahovanjem razlika i zato poimaju najrazliitije, to se iznova pokazuje kada se pomou pojmova pojedinane stvari najrazliitijeg porekla dovedu u vezu, a odluuje se samo na osnovu viih pojmova. ak je prirodno da ovek u prepirci, ako je u neprilici, potrai spas u nekom optem toposu. Loci su i lex parsimoniae naturae (zakon o ekonminosti prirode) i natura nihil facit frustra (priroda ne ini nita bez razloga). tavie, sve poslovice su loci sa sklonou ka praktinom.

O LOGICI I DIJALEKTICI

1. Odnos svake opte istine prema posebnoj je kao odnos zlata prema srebru, ukoliko se znatna koliina posebnih istina, koje iz nje slede, moe da izvue kao to se zlatnik moe promeniti u sitan novae. Na primer, ivotni vek biljke je proces dezoksidacije, dok je kod ivotinje to proces oksidacije; ili: gde god protie struja, nastaje odmah magnetizam koji struju see pod pravim uglom; ili: nulla animalia vocalia, nisi quae pulmonibus respirant; ili: tout animal fossil est un animal perdu; ili: nijedna ivotinja koja nosi jaja nema dijafragmu; - to su sve opte istine iz kojih se mogu izvui mnoge pojedinane, da bi se upotrebile za tumaenje raznih fenomena, ali i da bi se odmah anticipirale. Opte istine su isto tako znaajne i u moralnom i psiholokom smislu. Koliko zlata vredi svako opte pravilo, svaka sentenca te vrste, tavie, svaka poslovica. Jer, to je kvintesencija hiljade procesa koji se ponavljaju svakog dana i kroz koje se one pokazuju i ilustruju. 2. Analitiki sud je samo jedan razvuen pojam. Sintetiki sud je, pak, spoj jednog novog pojma od dva, koja se ve nalazi u intelektu. Ali, njihova veza onda mora da se prikae i obrazloi. U zavisnosti od toga da li je empirijska ili a priori, zakljuak koji odatle proistie bie sintetiki a posteriori ili a priori. Svaki analitiki sud sadri tautologiju, a svaki sud bez ikakve tautologije je sintetiki. Odatle proistie da se u izlaganju analitiki sudovi mogu primeniti samo pod uslovom da onaj kome se obraamo ne poznaje u potpunosti subjekatski pojam, ili ga se ne sea dobro kao onaj koji govori. Drugo, sintetiko u geometrijskim postulatima moe se dokazati na taj nain to oni ne sadre nikakvu tautologiju. U aritmetikim postulatima to nije tako oigledno, ali je ipak sluaj. Jer, na primer, da brojanje od 1 do 4 i od 1 do 5 ponavlja jedinice upravo onoliko puta kao i brojanje od 1 do 9, nije nikakva tautologija ve proistie iz pukog poimanja vremena i bez toga se ne da razumeti. 3. Iz jednog suda ne moe da proistie vie nego to je u njemu sadrano, tj. ne vie od onog to on kazuje o potpunom razumevanju njegovog smisla. Ali iz dva suda, ako su silogistiki spojeni u premise, moe da proistekne vie nego to svaki od njih posebno sadri - kao to hemijski sazdano telo moe da ima osobine koje nisu svojstvene nijednom od njegovih sastavnih delova. Na ovome poiva znaaj zakljuaka. 4. Svaki dokazni postupak je logiko izvoenje tvrenja iz jednog ve pripremljenog i proverenog suda, uz pomo drugog kao druge premise. Novi sud mora sada da pokae

neposrednu, tanu, prvobitnu pouzdanost, ili da logiki sledi iz nekog suda koji to ima. Takvi sudovi od prvobitnih pouzdanosti, dakle, nisu prosleivani nikakvim dokazima, kao to su osnovne istine svih nauka uvek nastajale prenoenjem empirijski shvaenog u misaono, u apstraktno. Zbog toga se zovu evidentni, to kao obeleje pripada zapravo samo njima, ali ne i samo dokazanim sudovima, koji se kao conclusiones ex praemissis mogu nazvati samo tanim po sledu. Tako je njihova istina uvek posredna, izvedena i pozajmljena. Ali, isto tako, mogu da budu pouzdani kao ma koji sud o neposrednoj istini, ako se, naime, iz takvog jednog, makar to bilo i uz pomo meusudova, pravilno zakljuuje. Stavie, pod takvom pretpostavkom, njihova istina moe se izlagati i svakome objasniti lake od istine prasuda, ija se istina moe saznati samo neposredno i intuitivno, jer za prepoznavanje jednog takvog suda as nedostaju objektivni, as subjektivni uslovi. Taj odnos je analogan onome da namagnetisani elik, koji je pretvoren u magnet, ima ne samo istu, ve esto i veu mo privlaenja od prvobitnog magnetskog kamena. Naime, subjektivne okolnosti o saznavanju neposredno istinitih sudova, ine ono to se naziva mo suenja, koja, pak, predstavlja odliku najpametnijih glava, dok sposobnost da se iz datih premisa izvede tana konkluzija, ne nedostaje nijednoj zdravoj pameti. Jer, utvrivanje prvobitnih, neposredno istinitih sudova, zahteva prenoenje empirijski, neposredno spoznatog u apstraktnu spoznaju. Sposobnost za to retko poseduju obine glave, i ona zahvata samo lako saznatljive odnose, kao Euklidove aksiome ili sasvim jednostavne, nedvosmislene injenice koje se nalaze pred njima. Sve to ide iznad toga moe, po njihovom ubedenju, da dospe jedino na put dokazivanja, koji ne trai nijednu drugu neposrednu spoznaju od one koja se u logici iskazuje sudovima o suprotnosti i identitetu, a u dokazima se ponavlja na svakom koraku. Na takve naine mora da im se, dakle, sve svede na najjednostavnije mogue istine, koje su jedino sposobni da shvate. Ide li se pri tom od opteg ka posebnom, onda je to dedukcija, obratno, pak, indukcija. Ljudi sposobni da misle, pre svega pronalazai i otkrivai, imaju u mnogo veoj meri sposobnost prelaska od empirijskog ka apstraktnom, ka misaonom, tako da ona obuhvata prosuivanje veoma sloenih odnosa, zbog toga je polje sudova o neposrednoj istini neuporedivo prostranije i obuhvata mnogo od onog to oni drugi nikad nee moi da sagledaju drukije do u obliku slabih, samo posrednih ubeenja. Za ove poslednje se potom trai nekakav dokaz o novootkrivenoj istini, tj. vraanje na ve spoznate, ali inae nedvosmislene istine. Ali, ima sluajeva u kojima to nije mogue izvesti. Tako, na primer, ne mogu da naem dokaz za est brojanih razlomaka uz pomo kojih iskazujem est osnovnih boja, i koji jedino predstavljaju uvid u jedinstvenu, specifinu bit svake od njih i na taj nain, po prvi put, boju stvarno objanjavaju razumu. Ali, ipak, neposredna pouzdanost toga tako je jaka da e teko neko ko je sposoban da pravilno misli posumnjati u to, zbog ega je i gospodin prof. Rofas (Rofas) u Beu uzeo da ih izlae kao rezultat svojih ispitivanja, o emu sam govorio u "Volji u prirodi" (drugo izdanje, str. 14 i tree izdanje, str. 14) 5. Prepirka, rasprava o nekom teorijskom predmetu moe, van svake sumnje, za obe strane da bude od koristi, jer koriguje, potvrduje, ili budi nove misli. To je jedno trenje, kolizija dveju glava, to esto prouzrokuje varnice i to je analogno koliziji tela gde slabiji esto pati, dok jai pri tom osea zadovoljstvo i likuje. Zbog toga je potrebno da oba sagovornika budu jedan drugom dorasla po znanju, intelektu i vetini voenja dijaloga. Nedostaje li jednom ono prvo, nije au niveau i zbog toga ne moe

da shvati argumente sabesednika, i istovremeno je u toku borbe izvan domaaja. Ali, ako mu nedostaje ono drugo, onda e ga ogorenje, koje zbog toga nastaje u njemu, navoditi na raznorazne neestitosti, smicalice, podmetaine u prepirci, a kada mu se to bude dokazalo, moe da postane i grub. Zato, kao to su na turnir putali samo meusobno ravne, uen ovek ne treba da raspravlja sa neznalicom, jer protiv njega ne moe da upotrebi svoje najbolje argumente, poto ovom nedostaje znanje da ih razume i proceni. Ako u toj bezizlaznoj situaciji ipak pokua da ih ovom drugom objasni, to e najee ostati bez uspeha. Oni e, tavie, uz upotrebu nekog loeg i glupog protivargumenta, ostati u pravu u oima isto tako neukih slualaca. Zato Gete kae: "Nikada ne dozvoli da upadne u prepirku. Ueni postaju neznalice, kada se sa neznalicama prepiru." Ali u jo gorem poloaju nai emo se ako protivniku nedostaju razum i duh, osim ako taj nedostatak eli da nadoknadi estitim stremljenjem ka istini i uenju. Inae, uskoro e se osetiti povredenim na najranjivijem mestu, pa e onaj ko je s njim u prepirci odmah primetiti da vie nema posla s njegovim intelektom, ve s radikalnim u oveku, s njegovom voljom, jer samo od nje zavisi da li e ostati u pravu bilo per fas ili per nefas, te je zato njegov razum usmeren samo na smicalice, toseve i svakojake neestitosti. Ako mu dokaemo kakvim se rabotama slui, pribei e grubosti, da bi, na ovaj ili onaj nain, mogao da kompenzuje inferiornost, koje je svestan, i pretvorie duhovnu borbu u telesnu u kojoj se moe nadati boljim izgledima. Otuda drugo pravilo - ne treba voditi prepirku s ljudima ogranienog razuma. Uskoro e se uvideti da nema mnogo onih s kojima se u najgorem sluaju moe upustiti u prepirku. I svakako bi to trebalo uiniti samo s onima koji spadaju u izuzetke. Ljudi, pak, kakvi su po pravilu, odmah zameraju ako nismo istog miljenja kao i oni. Valjalo bi da svoje shvatanje podese tako da ga i mi moemo prihvatiti. Upustimo li se, pak, u prepirku s njima, iako ne poseu za malopre navedenim ultima ratio stultorum, doiveemo neprijatnosti jer neemo imati posla samo s njihovim intelektualnim nesposobnostima, ve uskoro i s njihovom moralnom manom. Ona e se, naime, javiti u estim neestitostima tokom prepirke. Smicalice, tosevi i varke kojima se slue da bi ostali u pravu, mnogobrojni su i raznovrsni, a pri tom se tako esto ponavljaju, da su me u mlaim godinama podstakli na razmiljanje koje je bilo usmereno na pitanje njihove forme, poto sam shvatio da ma koliko bili razliiti predmeti diskusija i njihovi uesnici, iste smicalice i tosevi su se ponavljali i mogli su lako da se uoe. To me je tada dovelo na ideju da od datih smicalica i toseva izdvojim samo njihovo formalno znaenje i da ga kao ist anatomski preparat izloim. Sakupljao sam, dakle, sve neestite trikove koji se javljaju tako esto u prepirci, izloio ih na osnovu njihovih specifinosti kroz primere i oznaio posebnim nazivima, dodao uz to i sredstva koja se mogu protiv njih upotrebiti, kao i protivtrikove, iz ega je nastala prava eristika dijalektika. U njoj su upravo hvaljeni trikovi ili lukavosti zauzeli ono mesto koje u logici zauzimaju silogistike, a u retorici retorike figure s kojima su srodni, pri emu njihova praksa prethodi teoriji, pa se, ako se ele uvebavati, ne moraju prethodno uiti. Njihovo isto formalno izlaganje bilo bi, tako, dodatak Tehnici intelekta, koja se sastoji od logike, dijalektike i retorike, i koju sam izloio u drugom tomu moga glavnoga dela. Poto, koliko je meni poznato, ne postoji nikakav raniji pokuaj te

vrste, nisam mogao da koristim nikakve prethodne radove, samo sam tu i tamo mogao da koristim Aristotelovu Topiku i neka pravila za izlaganje () i pobijanje () tvrenja, koja su mi bila od koristi. Ovome, zapravo, mora da je odgovarao Teofrastov spis A , koji pominje Diogen Laertije, a koji se uz ostale njegove spise, izgubio. I Platon (Drava, V, str. 12) se dotie jedne , koja zagovara . Od novijih knjiga, najblia onome to sam izloio je knjiga biveg halskog profesora Fridemana najdera (Friedemann Schneider) "Tractatus logicus singularis, in quo processus disputandi, seu officia, aeque ac vitia disputantium exhibentur", Hale, 1718, i to samo onaj deo o poglavljima o iskrivljavanjima, u kojima razotkriva nekolike eristike neestitosti. Ali, on se samo zadrava na zvaninim akademskim raspravama, a i cela knjiga je bleda i mrava, kao to je ta fakultetska roba i inae, pri tom je pisana i loim latinskim jezikom. Studija "Methodus disputandi" Joahima Langea (Joachim Lange), koja se pojavila godinu dana kasnije, mnogo je bolja, ali ne sadri nita to bi meni koristilo. Posle pregledanja mojih ranijih radova, smatram da vie ne odgovara mojim pogledima takva iroka i minuciozna analiza smicalica i trikova, kojima se slui prosena ljudska priroda da bi sakrila svoje nedostatke, pa se zato neu pozivati na nju. Da bih onima koji e ubudue biti raspoloeni da se late bavljenja prouavanjem tog problema, moj pristup stvari blie objasnio, hteo bih da ovde izloim nekoliko takvih lukavosti kao uzorak ali da pre toga izloim iz mog pomenutog rada osnovne elemente svake prepirke, poto bi to bila apstraktna konstrukcija, slina skeletu itave prepirke. Bila bi to osteologija prepirke, koja zbog preglednosti i jasnoe zasluuje da ovde bude izloena. Ti osnovni elementi glase: U svakoj prepirci, bilo da se ona vodi javno, u akademskim sluaonicama ili sudnicama, ili u obinom razgovoru, njen osnovni tok izgleda ovako: Izloi se jedno tvrenje koje treba da bude pobijeno. Za to postoje dva modusa i dva metoda. 1) Modusi su: ad rem i ad hominem ili ex concessis. Samo prvim pobijamo apsolutnu ili objektivnu istinu tvrenja, pokazujui da nije u saglasnosti s predmetom o kojem je re. Onim drugim pobijamo samo relativnu istinu tvrenja, argumentujui da ostale teze i odobravanja zastupnika tvrenja stoje u protivrenosti u odnosu na samo tvrenje, ili kada dokaemo da su protivnikovi argumenti neodrivi, pri emu objektivna istina predmeta spora ostaje nereena. Na primer, kada u prepirci oko filozofskih ili prirodnonaunih pitanja protivnik (koji bi, uz to, trebalo da bude Englez) sebi dopusti da iznosi takve dokaze iz Biblije, moemo ga pobijati takode argumentima iz Biblije, ma koliko to bili argumenti ad hominem, koji u datom sporu nita ne odluuju. To je isto kao kada bismo nekoga platili papirnim novcem, koji smo upravo od njega dobili. U nekim sluajevima se taj modus procendi moe porediti sa sporom u kojem je tuilac izdao lanu menicu, a tueni poravnao dug lanim raunom. Pozajmica je, ipak, mogla da se odigra. Ali kao i u tom sluaju, tako esto argument ad hominem ima prednost, jer kratko traje, a naroito ako je, u ovom ili onom sluaju, razjanjenje stvari teko i dugo. 2) Metodi mogu biti direktni i indirektni. Prvi pobija razloge tvrenja, a drugi njegove posledice. Prvi pokazuje da nije istinito, drugi da ne moe da bude istinito. Osmotrimo ih blie. a) Pobijajui direktnim metodom, dakle, napadajui na razloge tvrenja, dokazujemo da ne moe da bude istinito, pri emu kaemo: nego majorem ili nego minorem. Na oba naina usmeravamo pobijanje na materiju zakljuka koji proizlazi iz tvrenja. Ili, pak, prihvatamo navedene razloge, ali dokaemo da tvrenje ne proistie

iz njih, pa kaemo: nego consequentiam, pri emu usmeravamo pobijanje na formu zakljuka. b) Pobijajui indirekmim metodom, dakle, usmeravajui pobijanje na posledice tvrenja, da bi se na osnovu njegove neistine, uz pomo zakona a falsitate rationati ad falsitatem rationis valet consequentia, zakljuilo o njegovoj pravoj neistini, moemo se posluiti ili samo instancom ili i apagogom. ) Instanca, , puki je exemplum in contrarium. Ona pobija tvrenje dokazivanjem stvari ili odnosa koji su obuhvaeni tvrenjem ili iz njega slede, a na koje se tvrenje ne odnosi pa zato i ne moe biti istinito. ) Apagogu ostvarujemo na taj nain to ispiva prihvatamo tvrenje kao istinito, a potom poveemo s njim ma koji stav priznat kao istinit i neoboriv, tako da oboje ine premise jednog suda ija je konkluzija oigledno pogrena, pri emu je u protivrenosti s prirodom stvari uopte, ili sa sigurno prihvaenim svojstvom predmeta spora, ili, pak, s nekim drugim protivnikovim tvrenjem. Apagoga, dakle, moe, po modusu, da bude ad hominem kao i ad rem. Ako su to izvesne nesumnjive, ak a priori istine koje su u protivurenostima s bilo kakvom konkluzijom, onda smo protivnika doveli ad absurdum. U svakom sluaju, poto je dodata premisa neosporno istinita, pogrenost konkluzije mora da potie od njegovog tvrenja. Dakle, ono ne moe da bude istinito. Svaki postupak pobijanja u prepirci moe se svesti na ovde formalno izloene procedure, koje su, dakle, u dijalektici ono to su u umeu maevanja pravilni udarci kao terca, kvarta itd. U poreenju s trikovima i lukavostima koje sam sastavio, smicalice i, konano, ispadi u prepirci bili bi, kako to univerzitetski majstori maevanja zovu, udarci toljagom. Kao uzorak i primer za lukavosti koje sam sastavio, neka ovde budu izloene sledee: Lukavost sedma: proirivanje. Protivnikovo tvrenje izvodi se preko prirodne granice, dakle, uzima se pod iri smisao nego to je on to nameravao ili ak iskazao, da bi se onda u tom smislu pobijalo. Primer: A. tvrdi da Englezi prevazilaze u dramskoj umetnosti sve ostale nacije. B. se slui providnom instantia in contrarium: u muzici su, dakle i u operi, njihovi rezultati slabi. - Odavde sledi, kao pouka uz ovu smicalicu, da se pri izloenom protivargumentu, nae izgovoreno tvrenje odmah suava na tu upotrebljene izraze, ili prosto na njihov smisao koji odatle sledi; uopte, svesti ih na to manje okvire. Jer ukoliko je jedno tvrenje optije, utoliko je izloenije veem broju napada. Lukavost osma: konsekvencijaenje. Uz protivnikov stav se esto preutno doda drugi, koji je ovome slian po subjektu i predikatu. Iz te dve premise se izvue neistinita, najee zlobna konkluzija, koju stavimo na teret protivniku. Primer: A. hvali to su Francuzi prognali Karla X. B. odmah uzvraa: "Dakle, hoete da oteramo naeg kralja." Stav koji je on preutno dodao kao major je: "Sve, koji proganjaju svoga kralja treba hvaliti." To se moe svesti na fallacia a dicto secundum quid ad dictum simpliciter. Lukavost deveta: diverzija. Ako se tokom prepirke primeti da se stvari loe odvijaju po nas i da e protivnik pobediti, na vreme se trudimo da izbegnemo poraz uz pomo mutatio controversiae, dakle skretanjem diskusije na drugi predmet, naime, na neku sporednu stvar, u nunom sluaju bezobzirnim prelaskom na neto drugo. Pokuavamo onda da to poturimo protivniku, da bi to stao da pobija i da bi to postalo tema prepirke umesto prvobitnog pitanja, tako da protivnik mora da napusti svoju predstojeu pobedu, jer je zauzet ovim drugim. Ako i ovde vidimo, na nesreu, pojavljivanje jakog protivargumenta, e, onda postupimo isto onako, preemo hitro opet na neto drugo, a to se moe tokom petnaest minuta uiniti desetak puta, ukoliko,

pak, protivnik ne izgubi strpljenje. Te strateke diverzije mogu se najvetije izvoditi tako to e se prepirka neprimetno i postepeno prenositi na predmet slian onome o kojem je re, po mogustvu na neto to mu je po prirodi istovetno, ali samo u drugaijem smislu. Manje je otmeno ako se samo zadri subjekt tvrenja, a ostali njegovi odnosi stave na tapet, koji, pak, s onim o emu je re nemaju nikakve veze. Na primer, ako se s budizma Kineza pree na njihovu trgovinu orujem. Ali ako to nije izvodljivo, onda se uhvatimo za jedan izraz koji je protivnik upotrebio, da bismo oko njega zapoeli novu prepirku i osobodili se one prethodne. Na primer, protivnik se ovako izrazio: "U ovome je tajna prepirke"; i onda brzo reagujemo: "Da, ako govorite o tajnama i mistici, onda se ne moemo razumeti, jer to se toga tie" itd, i sad smo se oslobodili. Ali ako se ni za ovo ne prui prilika, moramo postupiti jo drskije i iznenada prei na sasvim drugu stvar, npr.: "Da, tako ste i nedavno tvrdili da" itd. Uopte, od svih trikova kojima se uesnici neiste prepirke slue, diverzija je instinktivna, najomiljenija i skoro neizostavna im se dospe u nelagodan poloaj. Izloio sam i objasnio otprilike etrdesetak slinih lukavosti ali mi se sada gadi od svih tih izmicanja koja su srodna sa svojeglavou, tatinom i neestitocu, ogranienou i nesposobnou. Zato u se zaustaviti na izloenim primerima i utoliko ozbiljnije upuujem na ranije navedene razloge za izbegavanje prepirke s ljudima koji su proseni. Moe se uz pomo argumenata dosta postii, ako onaj drugi moe da ih razume, ali im se kod protivnika primeti svojeglavost, odmah treba prestati. Jer, uskoro e postati i neestit, a u teoriji je sofizma ono to je u praksi ikana. Lukavosti o kojima je ovde bilo rei mnogo su nedostojnije od sofizama. U njima volja poprima masku razuma, da bi igrala njegovu ulogu, to uvek ispadne odvratno, jer malo koja stvar izaziva takvu indignaciju kao kada se primeti da neko namerno hoe da ne razume. Onaj ko ne doputa da vae protivnikovi valjani razlozi, dokazuje ili direktno slab intelekt ili pod vlau volje podjarmljen, dakle, indirektno slab intelekt. Zato s takvima treba razgovarati samo ako to nalau sluba i dunost. Pri svemu tome moram da dam za pravo smicalicama, da se s odustajanjem od sopstvenog miljenja, pri tanom protivnikovom argumentu, moe pranagliti. Mi oseamo pri tom snagu protivnikovog argumenta, ali protivrazlozi ili neto to bi ve moglo da obdri nae tvrenje i da ga spase, ne padaju nam tako brzo na pamet. Ako u tom trenutku odmah napustimo nau tezu, moe da se dogodi da smo izneverili istinu, a potom se ispostavi da smo, ipak, mi bili u pravu, ali da smo zbog slabosti i nedostataka poverenja u sopstveno miljenje ustuknuli pred trenutnim utiskom. ak, moe da se dogodi da je dokaz koji smo izloili u korist naeg tvrenja stvarno pogrean, ali da postoji drugi koji je taan. U oseanju ovoga dogaa se ak, da estiti ljudi, koji vole istinu, ne uzmiu lako pred valjanim argumentom, tavie, pokuavaju kratko pruanje otpora, pa ak insistiraju izvesno vreme na svome stavu, ako im je protivargumenatacija izazvala sumnju u istinitost sopstvenog tvrenja. Oni u tome lie na vojskovou koji svoju poziciju, koju ne moe da odri, a to zna, ipak, u nadi da e doi preokret, pokuava jo malo da brani. Oni, naime, veruju da e se u meuvremenu, dok se brane loim razlozima, setiti dobrih razloga, ili da e im prividnost protivnikovih argumenata postati jasna. Na taj nain bivamo primorani na malu neestitost u prepirci, pri emu se za trenutak ne borimo za istinu nego za stav. To je u velikoj meri posledica neizvesnosti istine i nepotpunosti ljudskog intelekta. Ali, u istom trenutku nastaje opasnost da emo u tome ii predaleko, predugo se zalagati za pogreno ubeenje, konano zastati, dati maha pokvarenosti ljudske prirode per las et nefas, dakle i uz pomo neestitih lukavosti braniti svoj stav iz petnih ila. Neka ovde svakog titi

njegov intelekt, da ne bi morao potom da se stidi. Ovde iznesena saznanja o prirodi stvari o kojoj je bilo rei, podstiu na izgraivanje sopstvene linosti i u tom smislu.

POGOVOR

OPENHAUEROV DOPRINOS DIJALEKTICI

Ovaj kratak, nedovren i tek posmrtno objavljen spis (najpre ga 1864. objavljuje J. Frauenstadt u svesci koja sadri openhauerovu zaostavtinu, a zatim A. Hbscher prireuje definitivno kritiko izdanje, i u tom okviru Der handschriftliche Nachlass, Frankfurt/M, W. Kramer, 1966-1977; "Eritische Dialektik" se nalazi u Bd. III, gde su Berlinski rukopisi 1818-1830, a Hiber datira spis sa 1830/31) od interesa je za openhaureovo miljenje (Arthur Schopenhauer, 1788-1860), ali i za njegov ivotni stav i iskustvo, na koje se izriito poziva; on je od interesa za ideju dijalektike, za razvoj te ideje, po openhauerovom doprinosu tome razvoju, najzad, po aktuelnosti dijalektike u situaciji dananje filozofije. openhauerov opusculum je ostao fragment, po psiholokoj nemogunosti autora da ostvari svoju zamisao, kako on sam o tome svedoi, ali je taj neuspeh od interesa za njegovo filozofsko gledite. Polemiki branei to svoje gledite protiv vladajueg nemakog idealizma, naroito protiv Hegela, ali i protiv svake metafizike duha, openhauer je i sam bio predmet polemikih napada i osporavanja. Iz tog svog refleksivnog i ivotnog iskustva, on je doao na ideju o "eristikoj dijalektici", kojom nije hteo da iskoreni svaku dijalektiku, kako se obino ali pogreno uzima, ve da da jedan nuni korektiv, neku vrstu "negativne dijalektike" u nastojanju na njenom istinitijem obliku. To naroito vai za njegovo "eristiko" pobijanje Hegelove dijalektike, pri emu su njegovi argumenti bili neodrivi, upravo u smislu one "negativne" dijalektike koju je prozreo u njenim psiholokim motivima i, ak, antropolokim korenima, kao to su bili opravdani i zasnovani u smislu onog istinitijeg oblika dijalektike, ka kojem je openhauer teio, odbacijui Hegelovu spiritistiku metafiziku, kao i apsolutizovanje uma u nemakom idealizmu uopte. openhauer uzima dijalektiku u njenom prvobitnom znaenju kao vetinu raspravljanja (dialektike techne), voenja rasprave, disputa, diskusije, razgovora ili dijaloga (dialegein, dialegesthai), pogotovu filozofskog razgovora, u kojem se ispituju neki pojam ili neka stvar sa razliitih gledita. Pod "eristikom dijalektikom" (od grkog eris, to znai zavada, svaa, spor), openhauer razume umee ili vetinu voenja rasprave (spora, polemike), tako da, sluei se svesno ili nesvesno nekim tipinim trikovima u argumentaciji, osiguramo sebi prednost i uvek budemo i ostanemo u pravu, bez obzira na istinu. U nastojanju na tipologiji takvih "zahvata" (trikova, Kunstgriffe), openhauer je, u stvari, otvorio pitanje njihove prividne neophodnosti i neotklonjivosti, jer je za njih uglavnom znao Aistotel, kao to su se svuda i oduvek upotrebljavali. Otuda ih on dovodi u vezu sa ljudskom prirodom uopte, sa svojim pogledima na tu prirodu, sa svojim filozofskim gleditem asketskog uma. On, sledstveno, pie neku vrstu filozofije polemike, koja u literaturi nema paralele, ni prave prethodnice, ni uzora. Sam openhauer upuuje na neke

savremenike i na stare primere, ali vie zato da bi pokazao razliku u pogledu namera i izvodenja, koja postoji izmeu njih i njegovog rada. Dakle, openhauer polazi od realnosti ljudske prirode i od sopstvenog iskustva neeg to je dokumentovano u celokupnoj kulturnoj istoriji oveanstva, u svakodnevnoj ljudskoj praksi, u kulturnom ivotu u uem, ali i irem drutvenom smislu rei, naroito u politikom ivotu, u parlamentarnim raspravama. Tu spadaju polemike u knjievnom i naunom ivotu, itd. "Tehnika" tog raspravljanja, u kojoj se upotrebljavaju uvek na isti nain, formalno poput silogistickih figura u logici zakljuivanja, prividni ili lani argumenti, radi postizanja nekog praktinog cilja - to predstavlja sadrinu ovog spisa. To to openhauerov spis nema panadana u filozofskoj literaturi, jo ne znai da je time formalno opravdan, ve to tek moramo razmotriti, ali to upuuje na moguni interes za taj spis, i meu nama, gde su rasprave ili polemike u drutvenom ili kulturnom ivotu skoro drugaije nisu ni vodile do na eristiki nain, u smislu openhauerove "negativne" dijalektike. Tako imamo pred sobom, na svom jeziku, ovaj neobini tekst, i na jezik je prvi nacionalni ezik na kojem se on pojavljuje u formi knjige, to ne treba tumaiti kao nacionalnu prednost. Ne treba, naravno, oekivati da e openhauerov spis uticati na polemiare da asketski odustanu od svoje prirodne udnje da u raspravi javno pobede, ili bar ostave utisak o tome, i to svim sredstvima "eristike dijalektike" koju openhauer opisuje. Nikada i nigde se nije dogodilo da jedan filozofski tekst ima takav uinak, i sam openhauer nema nikakve iluzije u pogledu neke takve povoljne mogunosti i napretka. No moda se, ipak, sme oekivati neto jasnija svest o prirodi raspravljanja ili polemisanja kao o dijalektikom umeu, to se u samoporicanju moe primenjivati i radi razjanjenja neke stvari u interesu istine, a ne jednoznano, uvek i nuno iz partikularnih ili optih interesa, iz primarnog i masovnog interesa za istinu ili neistinu, i to svakako ne kao pozitivno dejstvo openhauerovog spisa. Sa mogunim pozitivnim obrtom u tumaenju i upotrebi pojma "dijalektika", povezuje se aktuelnost dijalektike kao naina miljenja u dananjem svetu, koji razdiru protivreja i u kojem se nerazluivo prepliu istina i neistina u prividima i simulakrima drutvenog, politikog i kulturnog ivota, gde se, budui usred toga, moramo boriti istim takvim sredstvima za saznanje istine, neophodne istine da bismo kao oveanstvo preiveli. Tako se dijalektika pojavljuje kao "zajedniki zadatak dananje filozofije" (W. Schirmacher: "Schopenhauer als Kritiker der Dialektik", in: Zeit der Ernie. Studien zura Stand der Schopenhauer-Forschung, Festschrift f. A. Hiibscher, ed. W. Schirmacher, Fromman-Holzboog, Stuttgart/Bad Canstatt, 1982, S. 300-324). Tako smo najpre skicirali ideju i znaaj ovog spisa, sto bi sada trebalo obrazloiti i ispuniti drugim momentima iz openhauerovog dela, zatim iz istorije dijalektike, kao i iz aktuelne recepcije openhauerovog dela i sadanje situacije dijalektike. openhauer je koncipirao "Eristiku dijalektiku" 1819. i otada u vie mahova nastojao da izvede svoje nacrte, ali je konano odustao od svega i spis je ostao nedovren. Po Hiberu ga datiramo sa 1830/31. godinom, to bi moglo biti samo vreme konanog formulisanja, a ne i nastajanje ovog teksta: to "konano" upuuje ovde na poslednju reviziju i definitivnu verziju nedovrenog teksta. O svojoj ideji eristike dijalektike, o nastojanju da je izvede i o razlozima svoga odustajanja svedoi openhauer u Parerga i paralipomena (A. Schopenhauers Sammtliche Werke hrsg. von J. Frauenstadt, 2. Aufl., Neue Ausgabe, 6 Parerga unci Paralipomena, Zweiter Band, Leipzig, Brockhaus, 1919, Kap. II "Zur Logik und Dialektik", S. 25-34).

On polazi od toga da rasprava (kontroverzija, diskusija, polemika) o nekom teorijskom predmetu moe biti plodna za obe strane, ali da to obino nije, i to zbog "intelektualne nesposobnosti i moralne pokvarenosti". Naime, uesnici obino nisu ravnopravni partneri, otuda se slabiji osea povreenim, pati zbog toga i iz ogorenja pribegava nekorektnim potezima, ikanama i grubostima. Slabiji partner upravlja svoj razum jo samo na lukavstva, trikove i svakojake podvale "da bi kompenzirao svoju inferiornost". Zbog tamnih strana nae prirode, zbog "moralne pokvarenosti ljudi" dolazi do toga da partneri u diskusiji ne deluju intelektom ve voljom, intelekt im slui samo kao "maska volje", pie openhauer, anticipirajui saznanja psihoanalize, kao i filozofske antropologije u naem stoleu. Tako openhauer prelazi sa psiholokog objanjenja pojava o kojima je re na naelno filozofsko tumaenje. Nije vie u pitanju samo intelektualna ogranienost: "Nedostatak duha i razuma ne moe se nadoknaditi tenjom kao istini i pouci." openhauer se poziva na princip volje, na kojem poiva sva njegova filozofska sistematika. Volja je "ono radikalno u oveku" (das Radikale des Menschen), a to "radikalno" treba razumeti doslovno kao korenito" (ex radicis), to ne samo da aficira razum, ve ga stavlja u svoju slubu. Otuda izvire dijalektika kao "vetina grenja, ruenja, psovanja" ("Kunst des Schimpfens" je izraz A. Hibera). openhauer pie (sve to na navedenom mestu u Parerga i paralipomena) kako su ti nekorektni postupci u raspravama i polemikama mnogobrojni i raznovrsni, ali da se zato sa nekom pravilnou ponavljaju, to je on rano uoio. Razmiljajui o tome obratio je panju upravo na tu pravilnost ponavljanja "trikova", odvajajui formalnu stranu od predmeta raspravljanja, kao i od osoba koje sudeluju u raspravljanju. Na taj nain je sabrao takve nekorektne postupke i izloio ih kao "ist anatomski preparat". Zatim je svaki prikazao u njegovoj specifinoj sutini, naveo primere i, najzad, sredstva koja se u raspravljanju mogu uspeno upotrebiti protiv njih. Tako je zamislio formalnu eristiku dijalektiku i izloio je u figurama, poput silogistikih figura u logici ili retorikih figura u retorici. Svim tim figurama je zajedniko da su nam unekoliko "priroene", jer njihova praksa prethodi teoriji. openhauer uzima da bi to formalno postavljanje eristike dijalektike dopunjavalo "tehniku uma", koja se sastoji iz logike, dijalektike i retorike (prema njegovom osnovnom delu Welt als Wille und Vorstellung. Bd. Ill, Kap. 9, ranije cit. izd.) Na taj nain openhauer je obrazloio svoju ideju eristike dijalektike, pa je stoga morao postaviti pitanje istorijskih odnosa, prethodnih pokuaja prema njegovom sadanjem nastojanju. Ustanovio je da u tome nema prethodnika (ibid.), da je Aristotel, dodue, znao za takve postupke, o emu svodoi Topika, ali ih nije sistematski obradio. U klasinoj starini postoji jedan Teofrastov spis koji bi bio prethodnica i paralela eristikoj dijalektici, ali je on izgubljen zajedno sa svim drugim Teofrastovim retorikim spisima. I Platon (Politeja, knj. V) pominje "antilogike tehne" koja poduava voenju rasprave (eriksein), kao to dijalektika poduava voenju razgovora. Od novije literature openhauer pominje nekog F. najdera (Schneider), koji izlae "processus disputandi" "na izvrsno loem latinskom", ali je to "akademski mrava stvar, kakva je obino fakultetska roba" (to podsea na jednu uredniku primedbu Miroslava Krlee uz lanak predloen za Enciklopediju, iji je autor fakultetski nastavnik: "Nepismeno kao da je iz fakulteta!"). Jo navodi J. Langa (Lange), koji govori o "methodus disputandi", ali ni to nema onaj cilj ka kojem openhauer tei. openhauer je eleo da izloi "obris onoga to je bitno u svakoj raspravi", apstraktni osnovni nacrt, "skelet kontroverzije", ono "to moe vaiti kao njena osteologija". Bitni tok svake rasprave ini postavljanje jedne teze, koja se zatim pobija

ili opovrgava, i to u razliitim modusima i razliitim putevima, koje openhauer analizira i u svemu tome pronalazi izvestan broj nekorektnih postupaka ili trikova. Iako je to u vie mahova pokuavao da uini, on ipak nije zavrio svoju "Eristiku dijalektiku". Pri poslednjoj "reviziji" (u: Parerga i Paralipomena, ibid.), on uvia da "iscrpno razmatranje takvih zahvata kojima se slui niska priroda ovekova" vie ne odgovara njegovom "duevnom raspoloenju" (Gemiitsverfassung), i on obustavIja dalji rad. "Sada mi je odvratno rasvetljavanje svih tih pribeita samovolje, tatine, nepotenja..." Tako odustaje od izvrenja svoje zamisli, a etrdesetak "stratagemata", koliko je uspeo da sabere, ostavlja onima "koji bi ubudue bili raspoloeni da tako neto preduzmu". U teorijskom pogledu openhauer odreuje nekorektne postupke u raspravljanju kao sofizme, ali nedostojnije od svih drugih sofizama, jer u njima volja igra ulogu razuma. U praktinom pogledu to su ikane. Pobeda nad protivnikom po svaku cenu jedini je cilj, pa to vie i nije duhovna ve pre telesna borba. Po svaku cenu biti u pravu, to moe samo onaj ovek koji malo dri do svojih sposobnosti, kome nedostaje samopouzdanje i koji nastoji da prikrije svoje slabosti, a sve to vai za veinu ljudi. Time to filozofija analizira te zahvate (trikove) u raspravljanju, oni postaju dostupni miljenju i njihovim otkrivanjem zapoinje borba za istinu naeg ivota. openhauer je u poetku verovao da e "jasno saznanje" i tu "voditi samoobrazovanju", da e tano imenovanje trikova u raspravljanju uiniti da oni postanu bezopasni, ali se iz sopstvenog iskustva uverio da to nije tako. U eristikoj dijalektici se tako izraava tamna strana naeg bia, nepotenje koje izvire iz diktata volje za ivotom. "Ko ne priznaje dobre razloge protivnika, dokazuje slabu volju, ili pak slab razum koji volja potiskuje", pie openhauer. Sa filozofskom analizom nekorektnih postupaka u raspravljanju, to predstavlja zadatak "naune dijalektike", ne samo da zapoinje borba za istinu naeg ivota, ve ta borba tek tada na povoljan nain postaje neizvesna, tako da se unapred ne moe znati da li e se samo volja probiti, ili e se sa jasnim saznanjem potvrditi naa humanost i duhovna priroda same te borbe. Tako u punom obimu problema dijalektike, u dijapazonu od eristike dijalektike kao izraaja iracionalne volje za ivotom, straha od smrti i drugih nesvesnih sila i motiva, do proziranja nepotenog naina raspravljanja u trikovima, to predstavlja zadatak naune dijalektike, posmatramo na delu openhauerovo gledite asketskog uma, koje podjednako odbacuje apsolutizovanje kao i poricanje uma. Poto emo o openhauerovom gleditu jo govoriti na kraju ovog uvoda, sada se zadrimo na njegovom shvatanju dijalektike i na njegovom doprinosu toj ideji, pri emu se pozivamo na njenu istoriju, jer je to put kojim se kretao sam openhauer i onaj koji zahteva filozofska metoda. Vano je uoiti da se openhauer u definisanju dijalektike, naroito u njenom razluivanju od logike, kao i od moi suenja ne poziva na stare, tradicionalne odredbe niti sa svoje strane postavlja nove, ve polazi od toga kako se "dijalektika", kao i "logika" i sposobnost "suenja", upotrebljavaju u svakodnevnom govoru. Pojam "dijalektika" on sa veoma vanim pravom vezuje za situacije razgovora u stvarnom drutvenom ivotu ovekovom, za one kritine situacije u kojima se ne zna ta je istina, u kojima nije moguno razluiti bie od nebia, privid od stvarnosti. Dijalektiar je, smatra openhauer, onaj ko u situaciji razgovora u raspravljanju (kontroverziji, sporu, polemici) ne zna da li je u pravu ili nije, ali mu je stalo jedino do toga da bude u pravu. "Lako je rei da u raspravljanju nita drugo ne treba da bude na cilj do da se istina iznese na videlo; ali jo se ne zna gde je istina: argumenti protivnika, kao i nai sopstveni, zavode nas na pogrean put", pie openhauer u spisu

koji je pred nama. Iz toga se moe videti, zakljuuje on, da dijalektika na neki jo neodreen, ali stvaran nain prethodi logici, i da treba povui i odrati tu razliku koja postoji medu njima. openhauer ustanovljuje da se od poetka nae tradicije, kod starih Grka, u srednjem veku, kao i u novijoj filozofiji, logika i dijalektika uzimaju kao sinonimi. Da bi naveo distinktivna obeleja eristike dijalektike, on nastoji da pokae ta je dijalektika uopte i zapoinje sa razluivanjem, odnosno nerazluivanjem logike i dijalektike u helenskoj filozofiji. Pitanje: Sta je dijalektika? prihvatamo zatim, nezavisno od openhauera i posle njega, u novoj filozofiji i, naroito, u dananjoj situaciji gde emo posebno, saeto, navesti i razmotriti oprena gledita K. Popera (Popper) i V. ulca (W. Schulz). Iako se logiksesthai (razmiljati, promiljati, proraunavati) veoma razlikuje od dialegesthai (razgovarati, voditi razgovor, dijalog), grki filozofi su, ipak, poistovetili logiku sa dijalektikom i ta dva imena upotrebljavali sinonimno. Ne uzimajui u obzir Heraklita, openhauer najpre pominje Platona, koji je prvi upotrebio ime "dijalektika", i to u pozitivnom smislu kao vodenje razgovora, dijaloga, u kojem se putem teze i antiteze, pitanja i odgovora dolazi do istine o jednom stanju stvari. Pod dijalektikom Platon razume pravilnu upotrebu uma uopte, koja obuhvata logiku podelu na vrste i podvrste, odnosno klasifikaciju pojmova, te uzdizanje do najviih pojmova i prvih principa. Aristotel upotrebljava termin "dijalektika" u istom smislu kao Platon, ali on ve zna za njena negativna znaenja obuhvaena u sofistici, eristici i peirastici (uenje o iskustvu, pokuaju i poduhvatu). Zato openhauer vidi u Aristotelu prvu taku oslonca za svoje tumaenje dijalektike, a to znai za prvo razluivanje logike od dijalektike. Negativno znaenje dijalektike sastoji se, po Aristotelu, jo i u tome to se dijalektiki diskutuje suvie optim argumentima, koji stoga ostaju na povrini, zatim dijalektiko miljenje, za razliku od logikog, moe biti samo verovatno, najzad, ono pokazuje preterane suptilnosti i izlinu finou. openhauer prihvata to razluivanje logike od dijalektike, ali smatra da je tu razliku potrebno jo otrije povui nego to je to uinio Aristotel. Tako, logika je u svome zahtevu za objektivnom istinom formalna, a kao nauka o zakonima miljenja analitika. openhauer kritiki primeuje da ona stoga nije u stanju da ispravi pogrene sudove. Kao transcendentalna, logika, po openhaueru, ostaje bez temelja, vezana za usamljeni subjekt saznanja, za formalnu apriornu istinu, dok dijalektika poiva na objektivnoj materijalnoj istini, za koju unapred ne moemo biti sigurni, jer ne znamo ta je istina i gde je ona. Dok se logika moe izgraditi a priori, dijalektika najveim delom samo a posteriori: iz iskustva, pokuaja i poduhvata. Otuda definicija dijalektike kao vetine (umea) raspravljanja, vetine da se u raspravljanju bude i ostane u pravu: "Pri tome je, naravno, najpre najvea pomo biti stvarno u pravu: ali to samo za sebe nije dovoljno za ljude takvi kakvi su, a to s druge strane, nije neophodno zbog slabosti ljudskog razuma..." im se upotrebe misaone forme, logika prelazi u dijalektiku, im pone razgovor. Dok je logika vezana za usamljeno miljenje jednog razumnog bia, dijalektika, naprotiv ima posla "sa zajednicom dva razumna bia, koja sledstveno skupa misle... Kao isti um, individue bi se morale usaglaavati. Njihova odstupanja izviru iz razliitosti koja je bitna za individualnost, one su, dakle empirijski element..." Odmah zatim dolazi najvanije mesto, gde openhauer tumai izvor dijalektike iz "smetnji koje nastaju u istom miljenju prilikom zajednikog miljenja (dialegesthai) razlitiitih individualnosti dva razumna bia", kao i iz "sredstava koje upotrebljavaju individue jedna protiv druge,

da bi svaka prikazala svoje individualno miljenje kao isto i objektivno. U ljudskoj je prirodi da prilikom zajednikog miljenja, kada jedan partner iskusi da se miljenje drugog razlikuje od njegovog, ne tei najpre da revidira sopstveno miljenje da bi greku pronaao, ve je pretpostavlja u tuem miljenju, tj. ovek po prirodi tei ka tome da uvek bude u pravu: ono to iz te osobine proistie poduava disciplina koju bih hteo da nazovem dijalektika, i to eristika dijalektika. To bi bilo uenje o postupanju oveku priroene tenje da bude u pravu". Tako najpre iz odnosa prema logici, a zatim i iz odnosa prema moi suenja (donoenja ili izricanja suda), openhauer odreuje pojam dijalektike, i posebno eristike dijalektike. Zadatak suenja u svakodnevnom ivotu i u naunom miljenju je saznanje istine, i to jednoznane naune i filozofske istine, dok je eristika dijalektika vetina da se bude u pravu bez obzira na istinu, a logika zna samo za formalnu istinu. Otuda nauna dijalektika ne zastupa formalnu logiku, niti se svodi na suenje prema kriterijumima naunog ili filozofskog neprotivrenog saznanja, ve predstavlja jeziku logiku (dijaloko miljenje), pretpostavljajui principe asketskog uma u etikom i ontolokom pogledu i polazei od "sveta ivota", od praktinih situacija u kojima se ne zna gde je istina i ne rnoe razluiti bie od nebia, stvarnost od privida. openhauer odreuje dijalektiku iz dijalokog odnosa kao genuino socijalnog odnosa, ali ne sa Platonom kao traenje istine u razgovoru, niti sa J. Habermasom kao komunikativno delovanje, ve kao jeziko ophoenje oveka kao bia koje je iz osnove i po prirodi pokvareno, bia izopaene volje i slabog razuma. Sav dosadanji ivot ljudskog roda pokazuje da se pridravanje istine smatra prekrajem protiv dobrog morala i samoobmana kao dunost, pri emu nam pokvarenost drugog slui kao glavni argument za sopstveno loe postupanje. Ljudska komunikacija je zbrkana i u njoj, umesto prozirnog jezika i potene jezike namere, vlada interes za neistinu, koji se ispoljava u "duhovnom umeu maevanja", u raspravljanju (kontroverzijama) sa drugim, u dijalokoj situaciji u kojoj nam je jedino stalo do toga da, sluei se svim sredstvima, nepotenim zahvatima i trikovima, odrimo svoju tezu. Eristika dijalektika, koja to otkriva, slui tako kao vaan korektiv dijalektike i kao uputstvo da um sam sebe oisti. openhauer realistiki uzima da se u diskusiji (i komunikaciji uopte) probijaju motivi sveg naeg delanja, i da se ovek, takav kakav jeste, moralno pokvaren i slabe pameti, raduje porazu svoga partnera, pobijanju i odbacivanju njegove teze u diskusiji, kao to se svim sredstvima trudi da dokae svoje pravo, da sprei pobijanje i odbacivanje sopstvene teze. Nasuprot tome, K. Poper zastupa svoj poznati princip falsifikacije, po kojem je napredovanje u naunom saznanju bitno povezano sa formalnom mogunou pobijanja teze, koju u diskusiji branimo, pa se ta mogucnost pobijanja (opovrgavanja) uzima kao kriterijum naunosti jedne teorije. Otuda bi se trebalo radovati ako drugi u diskusiji opovrgnu nau tezu, ili ako sami to uinimo u stalnom samokritikom revidiranju sopstvene teze, jer imamo snage da priznamo sopstvenu slabost, a pobijanje sopstvene teze ne shvatamo kao lini napad. Ipak, openhauerovo gledite je blie ivotnoj stvarnosti, jer polazi od toga da nije sve u racionalnom voenju diskusije u upravljenosti prema istini, ve na tok i ishod diskusije (kontroverzije) utiu vanteorijski momenti, partikularni interesi, moralni i drugi praktini razlozi, a upravo takvo je argumentisanje u eristikoj dijalektici. Otuda je u razmatranju eristike dijalektike presudan etiki sud, koji openhauer zasniva na svojoj metafizikoj odluci i na svom filozofskom gleditu na sledei nain.

Etiki opravdana diskusija je samo ona iji je motiv sapatnja (Mitleid). Sledstveno, diskusija voena na eristiki dijalektiki nain, to potvruje ivot i prihvata princip svetske volje, poveava patnju u svetu, pa etiki nije opravdana, tavie, nije humana jer iskljuuje oveka kao bie kadro za sapatnju. Tek u askezi, smatra openhauer, postajemo ljudi, jer askeza okonava patnju. Otuda je nehumano pozivanje na nau voljnu prirodu, a etika je u tom smislu, po openhaueru, protivprirodna. Ako nepoteno argumentisanje u formi eristike dijalektike postoji oduvek, i ako se ono, po svemu sudei, ne moe iskoreniti, kako je to iskusio i sam openhauer, onda je najpre pitanje - zato se uopte uputamo u razgovor i kontroverziju sa ljudima koji tako argumentiu, a zatim, kako se moe reiti takva situacija, prema principima na koje se openhauer poziva? Odgovor na prvo pitanje proistie iz openhauerovog pojma oveka kao bia s nedostacima (Mangelwesen je formalno slino odreenje oveka, koje nalazimo u filozofskoj antropologiji A. Gehelena u naem stoleu). Prinueni smo na to da saraujemo s ljudima, koji su po prirodi takvi kakvi jesu, da bismo uopte preiveli: otuda se neizbeno suoavamo s eristikom dijalektikom. to se tie drugog pitanja, jedini nain da reimo situaciju u razgovoru ili diskusiji sa ovekom koji nepoteno argumentie je, po openhaueru, prekid komunikacije. To se ne moe smatrati nedemokratskim ili nehumanim nainom, niti taj nain proistie iz mizantropije, koja se neopravdano pripisuje openhaueru. To je jedini nain da ne izdamo etike mogunosti svoje egzistencije, a prekid razgovora i prezir nepotenog sagovornika ne iskljuuju sapatnju i ne znae naputanje askeze kao ivotnog stava. Tako ovaj nedovreni spis ukazuje na opasnost od dijalektike, na mogune zloupotrebe, na ono to dijalektika moe, ali ne mora biti; i to je neophodni doprinos dijalektici, jer onaj ko previa tu opasnost, ini samu dijalektiku bespomonom pred zloupotrebom. Ali openhauerov doprinos dijalektici odnosi se i na temeljnu kritiku njenih pretpostavki, pre svega u suoavanju sa Hegelovom idejom dijalektike. U "Eristikoj dijalektici" openhauer je razvio uglavnom instrumentalnu kritiku dijalektike, dok je u delu Dva osnovna problema etike (Beide Grundprobleme der Eihik, 1840), pobijajui Hegela, izneo svoje glavne argumente u formi naelne i radikalne kritike dijalektike uopte. Svi argumenti protiv Hegela ispostavili su se kao neosnovani, i to u potonjem nauno-filozofskom razvoju i miljenju, najzad u svetsko-istorijskoj situaciji u naem stoleu, kao i u savremenoj filozofiji. Neosnovan je openhauerov prigovor da "zdrav ljudski razum" odbacuje dijalektiku, da je apsurdno Hegelovo poricanje principa uzronosti i konstantnosti materije: sve to je dobilo neobino ubedljivu potvrdu u razliitim podrujima stvarnosti i u filozofskom miljenju u dananjem svetu. Pa ipak, openhauerovi prigovori ne spadaju ni u eristiku dijalektiku, u onom smislu koji je sam openhauer odredio, kao to ni ne izraavaju samo filozofsku antitipiju koja tu postoji, ve pre uzajamno dopunjavanje razliitih gledita. Osim toga, openhauer u svojoj radikalnoj kritici nije iao za unitenjem ili ukidanjem dijalektike, ve za njenim ouvanjem i ustanovljenjem nekog njenog istinitijeg oblika. U odnosu na Hegela, svi njegovi prigovori svode se na odbacivanje dijalektike kao ekcesivne antropocentine pretenzije istorije prirode, to se u nae vreme izraava kao pretenzija ljudske povesti na potinjavanje kosmikog poretka. U pogledu dijalektike uopte, openhauer se dri dijalektike jezika kao autentinog razumevanja oveka i stvari, dri se istinitosti samog jezika, u kojem se pokazuje ne samo etika nunost

naeg opstanka, ve se, takoe, otkriva svet, kao i mogunost promene sveta i naina miljenja o svetu. Otuda, konano, pitanje: ta je dijalektika? Upotreba termina "dijalektika" u dananjoj filozofskoj jezikoj praksi, koja se ne moe lako odvojiti od ideolokih uticaja, pokazuje takvu neodreenost i irinu kriterijuma, ili nedostatak kriterijuma, da se moe smatrati potpuno opravdanim zahtev savremenog pozitivizma, zatim tzv. analitike filozofije i kritikog racionalizma K. Popera i njegovih sledbenika - da svako ko se poziva na dijalektiku obavezno navede svoju definiciju ili logiki kriterijum (slino upotrebi termina "transcendentalan" i nekih drugih). U istoriji dijalektike postoje razliita gledita koja se dre te ideje, ali je oduvek bilo i onih koji je poriu i odbacuju. I u razvoju posle Hegela, od koga potie moderni pojam dijalektike, opet postoji veliki dijapazon dijalektikih gledita i otvorena situacija te filozofske metode, sve do ovog asa. openhauerova eristika dijalektika spada u taj razvoj posle Hegela: njen odnos prema Hegelu ve smo oznaili; pitanje njene aktualnosti za dananju filozofiju u promenjenom svetu, na kraju ovog uvodnog razmatranja, treba jo prihvatiti. Otuda pitanje: ta je dijalektika? U nae vreme voena je vrlo znaajna diskusija izmeu Popera i njegovih sledbenika (H. Alberta, E. Topitscha i dr.) i Adorna, Habermasa i drugih predstavnika Frankfurtske kole oko mogucnosti valjane upotrebe termina "dijalektika" i oko same dijalektike metode. Poznati su argumenti iz te kontorverzije (saeto i pregledno prikazani u R. Simon-Schaefer: Dialektik. Kritik eines Wortgebrauches, Problemata N 24, Fromman-Holzboog, Stuttgart-Bad Canstatt, 1973). Ovde se samo pozivamo na antidijalektiku Poperovu tezu iz njegove rasprave "Sta je dijalektika?" ("What is dialectic?" in: Mind, N. S., vol. 49, 1940, prev. u ed. E. Topitsch: Logik tier Sozialwissenschafien, Kiepenheuer Witch, Koln, 1966) i, s druge strane, na tezu V. ulca koji, polazei od Hegela, uzima kao osnovni zadatak filozfije tumaenje dananjeg sveta, savremenosti (Gegenwart), zadatak koji se, po ulcu, moe reiti samo dijalektikom metodom (W. Schulz: Philosophic in der veranderten Welt, Neske, Pfulingen, 1972). Poper razmatra dijalektiku metodu (poev od Hegela i Marksa) i nalazi da ona unekoliko uspeno opisuje razvitak (naunog) miljenja, kao i duhovnu istoriju oveanstva, ali da ne omoguuje uspenu izgradnju naune teorije (za tu svrhu je bolja metoda "pokuaja i pogreke"). Poper nalazi da je upotreba metaforinosti u dijalektikom miljenju izvor mnogih zbrka i tekoa, ali je po posledicama mnogo ozbiljnija zbrka sa logikom. Tzv. dijalektika logika doputa princip protivreja u naunoj teoriji, to znai da se iz takve teorije sve moe izvesti i u isti mah nita, to je naroito podesno za ideoloku imunizaciju od kritike. Dijalektika teorija naroito ne omoguuje nikakvo predvianje. Konano, prihvatanje protivreja u naunoj teoriji vodi "lomu nauke i kraju kritike". Zbog toga Poper preporuuje krajnje opreznu upotrebu termina "dijalektika" ili, jo pre, njegovo potpuno odbacivanje. Njemu se naroito Hegelova filozfija ini apsurdnom i neverovatnom teorijom, a Hegelova logika prednaunim i, ak, prelogikim miljenjem. On kritikuje Marksov istoricizam ukoliko se tumai dijalektiki, ali zato prihvata Marksov antidogmatizam, koji su njegovi sledbenici uspeli da pretvore u najgori dogmatizam. ulc zavrava svoju iscrpnu analizu sadanjice na taj nain to odreuje novi pojam stvarnosti, koji se nalazi u sreditu novog jedinstva ne samo svih filozofskih disciplina, ve i filozofije i posebnih nauka. To je dijalektika stvarnost shvaena kao proces, kao zbivanje u kojem su subjekt i objekt, u uzajamnom uslovljavanju i odreivanju, nerazluivo povezani. Stvarnost se, dakle, vie ne zahvata kao u

metafizikoj tradiciji, ni kao prethodno dati svet objekta, niti ona poiva na postavljanju subjekta. Hegel je, po ulcu, prvi otkrio ishodite tog novog pojma stvarnosti, to tek u naoj sadanjosti dobija puno znaenje. Ali Hegel je ostao u metafizikoj tradiciji po tome to je dijalektiki odnos uzajamnog uslovljavanja subjekta i objekta opet metafiziki fundirao, hipostazirajui refleksiju, u apsolutnome duhu. Pravi pojam stvarnosti mogu je iz uslovljene, dijalektiki uslovljene refleksije, iz konkretnih, deliminih analiza u razliitim podrujima, iz pojedinanih interpretacija koje tek otkrivaju smisao celine: otuda hermeneutiko razumevanje pojma "dijalektika". Neodreenost i irina toga pojma su neophodne oznake, radi njegovog diferenciranja u konkretnom istraivanju. Najzad, dijalektika se mora drati otvorenom, to proistie iz procesualnog karaktera stvarnosti. Najvanije ulcovo uvianje je da se jedino dijalektikom metodom misaono moe obuhvatiti naa sadanjost, u kojoj miljenje naputa vrste odredbe bia u prilog dijalektike zbivanja, iju smo strukturu ve upoznali. Kako, konano, treba razumeti tvrenje da je jedino dijalektika metoda u stanju da misaono obuhvati sadanju svetsko-istorijsku situaciju, stvarnost dananjeg sveta? Dijalektika uopte potie iz same ivotne prakse, kao najdinaminiji deo ivotne tehnike, ona se danas pokazuje kao vetina mogunog preivljavanja oveanstva, kao metoda koja moe izdrati protivreja dananjeg sveta i otuda kao "zajedniki zadatak dananje filozofije" (V. Sirmaher). To proistie iz onog velikog prekida u razumevanju sveta do kojega je dolo gubitkom svake vrste take oslonca u stvarnosti i u miljenju, posle "prekida sa tradicijom". Sve to se tvrdi da jeste, preokree se u svoju suprotnost, i taj obrt je istinit, dijalektika je medijum svog sopstvenog negiranja. Snaga dijalektike potie otuda to ona deluje iz nas samih, to je ovek u stanju da misli protiv samog sebe i da sebe i svoje ubeenje dovede u pitanje. Ali dijalektiko miljenje ne bi bilo dijalektiko ako ne bi znalo za sopstvene granice, dok je svest o tim granicama dokaz da su one prekoraene. ivimo usred drastinih protivreja ekonomskog, socijalnog, politikog, kulturnog ivota, gde uveliko vladaju simulakri, neto to nije ni pojava ni stvarnost, i to se tek dijalektikim kategorijama misaono moe savladati. ivimo, tako, usred tehnike svemoi ovekove, koja se okree protiv njega i postaje izvor njegove nemoi. openhauer je zahtevao uzdravanje da se ne bi poveala patnja, to dobija neobino aktuelan prizvuk, uzdravanje koje, po openhaueru, proistie iz osnovnog etikog motiva i asketskog uma, to u eristikom raspravljanju zahteva od uviavnog pojedinca prekid komunikacije (znai, dijalog nije uvek mogu i potreban), a s gledita oveanstva - neinjenje svega ovog to moemo uiniti (takav etiki postulat formulisao je u nae vreme C. F. von Weizsacker bez ikakvog odnosa prema openhaueru). Ali i s gledita saznajueg, delujueg i vrednujueg subjekta, kao i s gledita planetarnog Mi, presudna je dijalektika jezika, jezika koji se nalazi u sreditu teorijskog i praktinog bia oveka, jezika koji u svojoj prozirnosti i istinitosti otkriva igru sveta, dijalektiku same stvarnosti i, s druge strane, jezika koji se u meuljudskom i socijalnom komuniciranju upotrebljava na eristiki nain, u praznim formulama koje su podesne za svakojaka teorijska objanjenja, u ideolokim podvalama i, uopte, u svakom nepotenom nainu voenja razgovora. Otuda ovaj kratki i nedovreni Sopenhuerov spis poziva na odluku o dijalektici kao pukom arlatanstvu, svesnoj ili nesvesnoj podvali, nepotenom i nehumanom postupanju koje izvire iz tamne strane ljudskog bia, ili pak o dijalektici kao

obuhvatnom principu, po kojem jedino moemo misliti svet sadanjosti u njegovim protivrejima, u promenama i podrugojaenju, to znai misliti heteroloki, misliti drugaije i delovati na drugi nain da bismo ne samo preiveli, ve iveli na drugi, najzad na humani nain, u svetu drugaijem od istorijski poznatog sveta. *** Iz kritikog Hiberovog izdanja ovde je, radi itljivosti, izostavljen sav vrlo veliki nauni aparat. Milan Damnjanovi

SADRAJ Osnova svake dijalektike11 Dodatak...43 O logici i dijalektici53 Pogovor (Milan Damnjanovi)...68

CIP , 162.6 Schopenhauer , Eristika dijalektika ili Umee kako da se uvek bude u pravu objanjeno u 38 trikova / Artur openhauer ; prevod s nemakog Duan Gliovi. - [2. izd.]. - Novi Sad : Svetovi, 1997 (Novi Sad : Art print). - 87 str. ; 17 cm. -(Biblioteka Svetovi) Prevod dela: Eristische Dialektik oder Die Kunst, Recht zu behalten in 38 Kunstgriffen dargestellt: zur Logik und Dialektik. - openhauerov doprinos dijalektici / Milan Damnjanovi: str. 68-87. ISBN 86-7047-257-0 112207367