правној пракси, славу некадашњег Римског Царства, и то у све бржемпреовладавању хришћанске вере са добром црквеном организацијом, и упостепеном одступању пред све јачим државама новодосељених народа. За ововреме је у Риму полако, у све бурнијим догађајима, растао углед доста удаљеног римског епископа – папе, који је лагано на свом простору ударао нешто друкчијитемељ новој цркви, будућој католичкој цркви, усвајајући латински језик за општењеи с Богом и с људима и тако приближавао Запад и средишњу Европу Риму ињеговој прохујалој слави. Временом су нарасле супротности између источног изападног дела хришћанске цркве, као што се догађало и са бившим Царством. Тако је католичка црква са латинским језиком својом источном границом ону раселинуизмеђу римског Истока и Запада сада продужила све до Балтика. Овим су Словениподељени на православни Исток (Руси, Украјинци, Малоруси, Срби, Бугари) икатолички Запад (Пољаци, Чеси, Словаци, Моравци, Словенци, Хрвати). Срби су,истина, заузели простор с обе стране оне првобитне раселине; али су већим деломсачували своју народносну и верску целину окрећући се православном Истоку ииздржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране – како раније тако иданас. Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верскоосипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Србакатолика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузелазаједничку традицију, заједнички језик и свест о "српској земљи". Нарочито су билитешки налети таласа са Запада, да се у последњем рату претворе у незапамћен инесхватљив геноцид над Србима, спровођен удруженим снагама необузданихнациста, увек ратоборних католика и рашчовечених хрватских усташа. Усташе су сеприпремале у католичкофашистичком окриљу и у Хрватској биле широкопомогнуте Радић-Мачековом Хрватском сељачком странком и њеним наоружанимодредима.Ето, у таквом сплету светских и домаћих збивања треба да потражимо српскаобележја у Дубровачкој Републици, у животу и стварању старих Дубровчана и датиме допринесемо ближем одређивању њиховог народносног припадништва,полазећи од њихових наговештаја и само откривања и од данашњих нашихсхватања. Како је све то управо уткано у опште српско-хрватске односе, бићепотребно да се то исто уради и са хрватске стране наравно, одлучно одбијајући сведо данас недокументоване тврдње и убитачну србофобну пропаганду. Ако уз такоодсликано Српство Дубровника буде одсликано и Хрватство Дубровника,добронамерни ће имати могућности да закључе на којој је страни истина, или барда стекну довољно података за оправдање свога става.Ту тему до данас није нико у целини научно обрађивао. Или се задржавало наизвесним појединостима, најчешће на језику и књижевности старих Дубровчана,или се, неретко, обичном недокументованом изјавом проглашавало да суДубровчани Срби, односно Хрвати. Научност на овом пољу није увек била надовољној висини. Закључци су често заснивани на личном ставу, на оном "како семисли", или се чак служило отвореном пропагандом. Лако се подвлачило да једубровачка књижевност чисто хрватска, неки пут да је српска, а ређе је остајаласамо дубровачка књижевност. Тврдње да је Дубровник саставни део Хрватске, која
Leave a Comment