Starac Kleopa

PUT NEBA

Život i podvizi ~ Pouke i razgovori

Među nama je do skora živeo čovek koji je za pravilo spasenja izabrao strogu i
ljubveobilnu podvižničku mudrost drevnih Otaca, zato nam je tako blizak i zato
njegove pouke sa radošću primamo.
Sa korica knjige.

Sadržaj

Arhimandrit Joanikije Balan

ŽIVOT I PODVIZI ARHIMANDRITA KLEOPA ILIJE

RODITELjSKI DOM

ŽIVOT I PODVIZI

Igumanov zamenik

Duhovnički saveti za monahe

DELA I POUČITELjNA SLOVA

DUHOVNE PORUKE BLAŽENIH STARACA ZAPISANE NA MAGNETOFONU

STARAC KLEOPA

PUT NEBA

PUT PODVIŽNIŠTVA

KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA

O SNOVIMA

OPŠIRNIJE O SNOVIMA

O SNOVIMA I VIĐENjIMA

TRI STEPENA GNEVA

 O GORDOSTI I O SMIRENjU

O KROTOSTI, SMIRENjU I DUGOTRPLjENjU

O KROTOSTI

O SMIRENjU

O DUGOTRPLjENjU

ČETIRI ČOVEKOVA ISKUŠENjA U VREME SMRTI

STEPENICE DUHOVNOG USPONA ILI "VAZNESENjE NA NEBO"

LITURGIJSKI PUT ČOVEKA

O SVETOJ LITURGIJI I O SVETOM PRIČEŠĆU

ČETRNAEST PRAVILA ZA ODLAŽENjE U CRKVU

KAKO DA DUHOVNO PRAZNUJEMO

PUT KA ČOVEKU

O VREDNOSTI ČOVEČIJE DUŠE

Anđeli

Arhanđeli

Načela

Vlasti

Sile

Gospodstva

Prestoli

Heruvimi

Serafimi

ŠTO HOĆETE DA VAMA ČINE LjUDI, ČINITE TAKO I VI NjIMA

 PROPOVED U NEDELjU XI PO DUHOVIMA

O dužnosti da opraštamo onima koji nam zgreše

BOŽIJI PRIZIV I ČOVEKOVO POSLUŠANjE

SAVETI, POUKE, BESEDE

SUMNjA U VERI

PROPOVED U NEDELjU VII PO DUHOVIMA

O čudesima Božijim i o čudesima Svetitelja

DUHOVNIČKI SAVETI

DUHOVNIČKI SAVETI

DODATAK

Ispunjeno proročanstvo starca Kleope o Srbima

ŽIVOT I PODVIZI ARHIMANDRITA KLEOPE ILIJE[1]
sadržaj

PREDGOVOR
Knjiga Život i podvizavanja Arhimandrita Kleope Ilije, koju je napisao arhimandrit
Joanikije Balan, jeste bogato i jasno predstavljanje života i delatnosti
pravoslavnoga rumunskog monaha cenjenog u pravoslavnom svetu. Knjigu koja
je pred nama napisao je dobri poznavalac života Oca Kleope i mnogih života
smirenih i Svetih monaha. Ova knjiga jeste duhovna ikona delanja Duha Svetoga
u životu jedne ličnosti koja se od mladosti darovala Hristu. Blaga svetlost
izblistava iz celokupnoga življenja i delanja Oca Kleope. Ta svetlost daje smisao
iskušenjima i pobedama, podvizima i radostima koje doživljava ovaj veliki
iguman, postojani duhovnik i misionar: Arhimandrit Kleopa Ilije.
Glavni cilj knjige jeste da pruži živo sećanje na očinsku svetlost i ljubav koju je
otac Kleopa ostavio u dušama učenika i poklonika, kao ispovednik Pravoslavlja u
drugoj polovini XX veka.
Kao dva velika svetlosna stuba rumunskoga Pravoslavlja, otac Dimitrije
Staniloaje i otac Kleopa Ilije nisu nikada razdvajali teologiju od duhovnosti i ni
istoriju rumunskoga naroda od vaseljenske pravoslavne vere.
S radošću blagosiljamo pojavljivanje ove knjige u izdavačkoj kući Trinitas, sa
ubeđenjem da će ona pomoći mnogima da osete živo, molitveno i ljubveno
prisustvo Oca Kleope u životu naše Crkve.
Čestitamo autoru na revnosti i ljubavi sa kojima je napisao ovo "svedočenje" koje
izvire iz učeničkoga poslušništva.
Molimo Vaskrsloga Gospoda Hrista da čitaocima ove knjige podari radost da
pojme i osete kako Duh Njegov dela u onima koji ljube Njega i Njegovu Crkvu.
DANILO,
Mitropolit moldavski i bukovinski
O prazniku Vaznesenja Gospodnjeg Jaši, 11. aprila 1999.

UVOD
Sa odlaskom Gospodu našega oca, arhimandrita Kleope Ilijea 2. decembra
1998, svi se osećamo siročadima i lišenima prisustva i saveta najvećega
duhovnika Rumunske Pravoslavne Crkve u XX veku!
Njegov život i podvizavanja, njegova mudrost, smirenje i duhovno iskustvo,
dobrim delom su ozarili ovaj vek i izobilno se izlivaju i preko međe II milenijuma.
Kao duhovna deca Oca Kleope duže od 50 godina, osećamo se dužni da po
svojoj slaboj moći sledimo njegov život i, istovremeno, da napišemo njegova
čudesna dela i podvizavanja, da bi ostalo naraštajima koji dolaze, kako
monaškim, tako i mirskim.
S blagoslovom Visokopreosvećenoga našeg Mitropolita Danila, moldavskog i
bukovinskog, pripremio sam za štampu, kako je dolikovalo, posebni tom sa
delima i podvizima arhimandrita Kleope Ilije, od rođenja do smrti, naslovljen Život
i podvizi Arhimandrita Kleope Ilije.
Knjiga ima za cilj da pravilno i hronološki izloži život i čudesna dela oca Kleope,
kako u porodici, tako i u monaškom činu, u kojem se trudio preko 70 godina.
U prvom delu sam sažeto predstavio nekoliko glavnih momenata iz porodičnoga
života Oca Kleope.
U drugom delu sam opširno izložio život i duhovne podvige njegove i njegove
braće, istinske uzore živog života u Hristu.
U trećem delu ovoga biografskog toma dodao sam posebno poglavlje sa
duhovnim zrncima, koje sam tokom godina sabrao, kako lično od Oca Kleope,
tako i od njegovih učenika. Pojedina su istinski duhovni biseri, ispunjeni
mudrošću i blagodaću.
Blagodarimo ovim putem Visokopreosvećenom Mitropolitu našem Danilu,
moldavskom i bukovinskom, koji je odobrio izdavanje ove knjige, mnogo
očekivane kod monaha, sveštenika, intelektualaca i vernika svih uzrasta.
Neka bi Blagi Bog blagoslovio ovo duhovno delo, da bude na utehu i opštu korist
svih koji ljube Njegove zapovesti i za večni pokoj arhimandrita Kleope, oca
našeg.

Arhimandrit Joanikije Balan

Praznik Blagovesti 25. marta 1999.

RODITELjSKI DOM
sadržaj
Blažene uspomene arhimandrit Kleopa Ilije, naš duhovni otac, rođen je u opštini
Sulica, županija Botošanji, 10. aprila godine 1912.
Njegovi roditelji Aleksandru i Ana Ilije bili su živ primer hrišćanskog življenja,
ljubeći Boga, Crkvu i decu. Nikada ne izostajahu sa Svetih bogosluženja, davahu
milostinju, moljahu se mnogo zajedno sa decom i provođahu čist u Hristu život.
Njihova kuća beše kao crkva, kao što pričaše i otac Kleopa: "Imali smo jednu
sobu svu u ikonama. Neku vrstu paraklisa. Tamo smo se molili. Čak i u ponoć
smo ustajali i čitali molitve". Među njima se nije čulo za psovke, pijanstvo,
razvrat, parničenje zbog imetka i pobačaje, nego je svakodnevni život proticao
spokojno kao slatka izvorska voda, jer se tako nasleđivalo od pradedova i takva
beše hrišćanska tradicija u okolini.
Nisu se slučajno u ovom predelu po Božijem poretku rodili mnogi veliki ljudi,
među kojima je ne malo monaha, sveštenika, odabranih i prepodobnih jerarha,
kao što je bio i Sv. Jovan Novi iz Njamca (1913-1960), pa čak i jeroshimonah
Pajsije Olaru, duhovnik oca Kleope. Nećemo pogrešiti ako među njih ubrojimo i
pomena dostojnoga duhovnog oca svih nas, arhimandrita oca Kleopu.
Njega je Bog izabrao od rođenja da bi duhovno poučavao i tešio kako monahe,
sveštenike i jerarhe, tako i mnoštvo vernika. Njegovo prepodobije beše zajednički
duhovnik i poučitelj svih koji su mu tražili molitve i želeli da slede za Hristom, i bio
je Božiji blagoslov za celu našu zemlju.
Roditeljski dom u kojem je rođen arhimandrit Kleopa Ilije beše kao živa crkva, ali
on nije zamenjivala seoski hram, gde je služio tadašnji čuveni sveštenik George
Kirijak. Jer su, kao što kazivaše sam Prepodobni, žitelji sela Sulice slušali svoga
sveštenika kao samoga Hrista i ništa nisu činili bez njegovoga saveta i
blagoslova. Zbog toga je svakodnevni život tekao prirodno, crkva beše puna
vernika, a mnogobrojna deca sačinjavala su ukras sela.
Takva behu rumunska sela u prvim decenijama XX veka! Zato je i porodicu
njegovih roditelja Bog blagoslovio sa desetoro dece, od kojih su dvoje umrli kao
mali, a osmoro dece (četiri muškarca i četiri devojke) je preživelo.

Roditelji

Otac
Prema predanju, preci njegovoga oca behu poznati odgajivači ovaca, poreklom iz
opštine Salištea Sibiuluj, koji su zbog verskih progona iz XVIII veka bili prinuđeni
da napuste Erdelj i da se presele u Moldaviju, nastanivši se u županiji Botošanji.
Od starine se čuva spomen da su preko Karpatskih planina u Moldaviju prešla tri
rođena brata sa prezimenom Ilije. Jedan od njih se nastanio u županiji Botošanji,
postavši prapredak oca Kleope.
Drugi, takođe veliki odgajivač ovaca, nastanio se u opštini Pipirig - Njamc i imao
je kao poslednjeg potomka Grigorea Ilije, koji se nedavno preselio ka Gospodu.
Treći brat je postao pustinjak na Svetoj Gori, gde se i upokojio.
Aleksandru Ilije, otac oca Kleope, rođen je 1871. godine 12. septembra u opštini
Sulica - Botošanji. On beše visok čovek, ćutljiv i dobar domaćin. Godine 1902.
stupio je u brak sa Anom Berčea iz susednoga sela Drakšanj, a venčao ih je u
seoskoj crkvi dostojni sveštenik George Kirijak, koji će kasnije krstiti i njihovo
desetoro dece.
Aleksandar se pre svega poljoprivredom, odgajanjem goveda i trgovinom
marvom i ubrajan je među prve seoske domaćine. Imali su 150 ovaca, više od 20
krupnih goveda i 30 hektara zemlje.
O svom ocu Aleksandru otac Kleopa je kazivao sledeće:
"Bog neka prosti moga oca. Bio je visok čovek, ćelav, s velikom belom bradom i
vrlo pobožan. Svakoga praznika je odlazio s decom u crkvu i pomagao je
sirotinju. Njega niko nije video pripitog ili da psuje ili da puši ili da čini drugo što
slično.
Izjutra, na polasku u školu, majka nam kazivaše da štogod pojedemo ili stavimo
u torbu. Ali otac govoraše: "Ne! Ostavi ih, babo, neće umreti!" A kada bismo se
vratili iz škole, uzimali smo Svetu naforu i zatim jeli. Moja braća, osobito brat
Mihaj, nisu jela ništa dok ne bi završili čitanje Psaltira.
Dok se ne bismo molili jedan sat, nije nam davao ništa da jedemo. Čak i kada
nije bio post, kazivaše: "Ne jede se sada. Kada dođeš iz škole, u podne. Nisi
svinja da jedeš od jutra".
Nije bio pismen, ali je imao strah Božiji. Da se desi da (neko od dece, prim.izd)
uveče zaspi a da se nije pomolio? Ili da sedne za sto dok ne bi očitao "Oče naš"?
Ili da nedeljom ne ode u crkvu? Ili da se čuje da je psovao ili pušio ili štogod
ukrao? Jer to od njega nikad nisi mogao da vidiš. Imao je kaiš o klinu, nazivaše
ga "Svetim Nikolom". Ako bi te u čemu uhvatio, Bože sačuvaj! On kazivaše:
"Pogledajte "Svetoga Nikolu"! Prihvati se molitve! Rodio sam te sa dva oka,
pismen si, čitaj Psaltir i molitve iz knjige!"
Jednom, dolazeći iz škole, našao sam putem am. Uzeo sam ga radostan i odneo
kući. Kada me je otac video, upitao me je odakle sam ga ukrao. A ja sam mu
rekao: "Našao sam ga i pomislio da nam može biti od koristi". Ali moj otac mi je
odlučno rekao: "Idi i odnesi ga natrag, jer ga nisi ti stavio tamo!" On je bio
svetilnik u domu. On je bio gospodar nad nama".
Aleksandru Ilije je predao svoju dušu u ruke Hristove 23. februara 1943, u 72.
godini života.

Majka
Ana Ilije, majka oca Kleope, rodila se 10. oktobra 1876. od roditelja
poljoprivrednika i dobrih hrišćana. Godine 1902. stupa u brak sa Aleksandrom, s
kojim rađa desetoro dece. Petoro od te dece - četiri dečaka i jedna devojka -
stupili su u monaški život.
Ana beše jednostavna žena, mala rastom, neuka, ali sa izuzetnim pamćenjem.
Ona je često plakala, jer je imala dar suza. Njen najveći bol bio je što su joj skoro
sva deca umrla mlada. Jedini koji je poživeo do duboke starosti bio je otac
Kleopa. Tri sina i jedna kći su se upokojili u manastiru a ostali - u rodnom selu.
Ipak, Bog ju je ukrepio Svojom blagodaću, da bi mogla nositi svoj krst, koji joj
beše određen odozgo.
Pošto je ostala udova 1943. godine, otac Kleopa ju je doveo u manastir, i zatim je
zamonašena u Staroj Agapiji 1947. godine sa imenom Agapija. Posle više od 20
godina, u jesen 1968. godine, 15. septembra, shimonahinja Agapija Ilije seli se u
večnost u uzrastu od 92 godine.

Deca porodice Aleksandru i Ana Ilije

Marija
Beše najstarija ćerka porodice Ilije. Ona je rođena 1903. godine. Budući
najstarija među decom, ona je negovala svoju mlađu braću, dajući im dobro
vaspitanje. Udala se u rodnom selu i rodila ćerku. Mlada je ostala udova. Posle
malo vremena umrla joj je i ćerka.

Vasile
Rođen je 1905. godine, budući drugo dete u porodici. Zajedno sa druga dva
mlađa brata, Georgeom i Konstantinom (potonjim ocem Kleopom), napasao je
ovce svojih roditelja u okolini obližnjega skita Kozančea.
Ovde je imao za učitelja čuvenoga jeroshimonaha Pajsija Olarua, koji beše
pustinjak u šumama Kozančee.
Godine 1929. Vasile stupa u bratstvo skita Sihastrija -Njamc, pod rukovođenje
velikog igumana Joanikija Moroja. Nakon dve godine podvizavanja i poslušanja
kod ovaca upokojio se leta 1931. godine.

George (Monah Gerasim)

Rođen je godine 1907. Beše vrlo krotak, pobožan i mudar, ali veoma strog prema
sebi. Duhovno se obrazovao u skitu Kozančea, budući u poslušanju kod
jeroshimonaha Pajsija Olarua. Zatim je stupio u bratstvo skita Sihastrije krajem
1927. godine i bio je zamonašen pod imenom Gerasim. Beše najveći podvižnik
među svom svojom braćom, posteći mnogo i moleći se neprestano. Znao je
Psaltir naizust i ponavljao ga svakodnevno, napasajući goveda skita.
Nakon šest godina monaškoga života predao je duh u ruke Gospodnje u jesen
1933. godine.

Profira
Rođena je 1910. godine i nije nikada bila u braku. Ona je nosila teret porodice,
radeći u polju i starajući se o ostaloj mlađoj braći.
Jednom dok je kopala u polju, osetivši da joj nije dobro, zamolila je svoga brata
Konstantina (Kleopu) da čita Psaltir. Dok je on čitao, Profira je predala svoj duh u
ruke Gospodnje.

Konstantin (starac Kleopa)

Rođen je 10. aprila 1912, budući peto od desetoro dece porodice Aleksandrua
Ilije. Pohađao je sedmogodišnju osnovnu školu u rodnom selu. Imao je sasvim
izuzetno pamćenje, budući sličan svojoj majci. Tokom više od tri godine dana bio
je duhovni učenik jeroshimonaha Pajsija Olarua, pustinjaka u skitu Kozančea.
Godine 1929, početkom decembra, stupio je u bratstvo skita Sihastrija zajedno
sa svojim starijim bratom Vasileom. Nakon tri dana iskušeništva bili su primljeni u
bratstvo ovoga skita, na dan Svetoga jerarha Spiridona, 12. decembra.
Do 1935. godine Konstantin je napasao ovce skita Sihastrija zajedno sa drugom
braćom. Zatim su ga uzeli u vojsku u gradu Botošanji. Vraća se u skit u jesen
1936. godine, i zamonašen je 2. avgusta 1937, dobivši ime Kleopa. Nakon toga
dobija poslušanje kod ovaca skita do leta 1942. godine, a pomažu mu monasi
Galaktion Ilije i Antonije Olaru.
Juna 1942. doveden je u skit i naimenovan za igumanovog zamenika, pošto
starešina Joanikije Moroj beše bolestan.
Godine 1944, decembra 27, monah Kleopa biva rukopoložen za jerođakona, a
23. januara 1945. za jeromonaha od episkopa Galaktiona Korduna, tada
starešine manastira Njamca. Nakon toga datuma je zvanično imenovan za
igumana skita Sihastrije.
Godine 1947. skit Sihastrija, imajući više od 60 žitelja, bio je uzdignut na stepen
manastira, a protosinđel Kleopa Ilije je proizveden u arhimandrita sa dozvolom
patrijarha Nikodima.
Godine 1948, budući da su ga gonili komunisti, povlači se na šest meseci u šume
u okolini manastira Sihastrije.
Godine 1949, avgusta 30. arhimandrit Kleopa Ilije je imenovan za starešinu
manastira Slatine - Sučeava i prelazi tamo sa 30 monaha iz bratstva manastira
Sihastrije, na osnovu odluke patrijarha Justinijana. Na njegovo mesto imenovan
je za starešinu protosinđel Joil Georgiu.
U manastiru Slatini osniva bratstvo koje je dostiglo više od 80 žitelja. Između
1952. i 1954. godine, budući da ga je pratila Državna bezbednost, povlači se u
planine Stanišoara zajedno sa jeromonahom Arsenijem Papačokom. Nakon više
od dve godine pustinjačkoga života doveden je ponovo u manastir na zapovest
patrijarha Justinijana.
Godine 1956. vraća se u mesto postriženja, a u proleće 1959. godine povlači se
po treći put u planine Njamc, gde se podvizava više od pet godina.
U jesen 1964. godine ponovo se vraća u manastir Sihastrija kao duhovnik celoga
bratstva i poučava bez prestanka kako monahe, tako i mirjane, tokom 34 godine,
do 2. decembra 1998, kada predaje duh svoj u ruke Hristove.

Ekaterina
Beše treća sestra oca Kleope. Rođena je 1914. godine. Nakon što je završila
osnovnu školu u rodnom selu, stupila je u manastir Stara Agapija, postavši
iskušenica, i podvizavala se ovde više godina. Zatim se povukla u manastir
Agafton iz županije Botošanji i mlada se preselila u večnost u ovom manastiru.

Mihaj
Beše četvrti brat oca Kleope. Rođen je 1917. godine. Zajedno sa svojom braćom
je napasao ovce na poljanama skita Kozančea više godina. Godine 1934. bio je
primljen za poslušnika u manastiru Durauu, gde se podvizavao nekoliko godina.
Zatim se povukao u skit Kozančea i predao je svoj duh u ruke Gospodnje 1940.
godine.

Hareta
Rođena je 1920. godine. Pohađa osnovnu školu u selu i pomaže svoje roditelje u
poljskom radu. Kao i ostala njena braća, seli se Gospodu u ranoj mladosti, da bi
se neprestano radovala sa anđeoskim četama.

Drugo dvoje dece

Ana Ilije rađa još dvoje dece, čija nam imena nisu poznata. Ona umiru rano, a
sahranjena su na groblju rodnog sela.

II

Život i podvizi
sadržaj
Kako je mladenac, Konstantin bio darovan Bogomajci

Prva dva meseca po rođenju mladenac Konstantin, potonji Otac Kleopa, beše
stalno bolestan. Jedno vreme nije jeo skoro ništa i plakao je danonoćno. Svi
behu zabrinuti za njegov život.
Ne znajući više šta da čini, njegova majka Ana primila je savet od seoskih starica
da ode sa bolesnim mladencem k čuvenom duhovniku Kononu Gavrileskuu iz
Skita Kozančea, koji beše veliki zaklinatelj i isceljivaše mnoge bolesnike svetom
molitvom.
Stigavši do kelije duhovnika Konona, gde čekaše mnogo sveta, iskazala je svoj
bol, plačući sa mnogo suza:
- Šta da radim, oče, jer ovo dete od nekog vremena više ne jede i jednako plače?
Bojim se da ne umre.
- Znaš šta da radiš? Da ga daruješ Bogomajci!
- Kako da ga darujem Bogomajci?
- Evo kako - rekao je on. Uzmi detence u naručje i postavi ga dole pred ikonom
Bogomajke u crkvi i reci ovako: "Bogomajko, darujem tebi ovo dete koje je
bolesno! Čini s njim šta znaš, da bi ozdravilo!"
Tada se majka deteta sa suzama poklonila ikoni Bogomajke, učinivši tri metanije,
i pavši na kolena, rekla je plačući: "Bogomajko, darujem tebi ovo moje dete, jer je
bolesno i stalno plače. Čini s njim šta znaš!" I triput ga je provukla ispod Svete
ikone.
Zatim je sveštenik pričestio detence, pročitao mu molitve za zdravlje, i od toga
časa je ozdravio. To je bilo istinsko čudo Bogomajke, jer od toga trena Konstantin
nije više bio smrtno bolestan do kraja života.
Tako miluje Bogomajka majke koje rađaju decu u strahu Božijem.

Detinjstvo

Još kao malo dete, otac Kleopa imađaše mnogo pobožnosti prema Bogomajci.
Sa jedanaest godina naučio je naizust Blagoveštenski akatist, kako sam
govoraše: "Bejah na komišanju kukuruza na njivi i imao sam molitvenik skriven
ispod komišine. Dok bi otac došao s kolima kukuruza, naučio bih po jedan ikos,
pa po još jedan kondak. I eto tako sam naučio Akatist Bogorodici."
Sva njegova braća ljubljahu uzdržanje od malena. Njegova majka kazivaše da im
je ponekad stavljala mesa u torbu, kada ne beše post. Ali ga oni ne bi pojeli,
nego bi ga davali drugima a pojeli bi malo hleba i šta bi još imali.
Opet nam kazivaše Otac Kleopa: "Kada bejah mali i dolažah iz škole, prolažah
kroz neko selo i, videći da se dečaci bacaju kamenjem na neku kuću sa crvenom
tablom, počeo sam da se bacam i ja. Učitelj je čuo, sve nas je pokupio i udario
nam po šamar. Sada mu blagodarim što mi je učinio dobro i pominjem ga na
molitvi!"
O Konstantinu kazivaše njegova majka da je još kao dete mrzeo svetovno i
bežao od toga. Kada je malo odrastao i čuvao ovce, ako bi se desilo da bude
kakva svadba u selu i da svira muzika, ne bi prošao tuda, nego bi zaobišao selo
izdaleka i tako bi stigao kući!

S ovcama u skitu Kozančea

Svakoga leta Aleksandru Ilije bi podizao bačiju za ovce na brdima i poljanama u

okolini Skita Kozančee, na oko 5 kilometara udaljenosti od sela. Zatim bi
poveravao ovce trojici svojih starijih sinova: Vasileu, Georgeu i Konstantinu, koji
još od ranoga detinjstva poznavahu ova blagoslovena mesta. Tamo se nalazila i
kelija pustinjaka Pajsija Olarua, njihovog duhovnog oca.
Ovaj jeroshimonah rođen je u opštini Lunka - Botošanji 1897. godine, i stupio je u
opštežiće bratstva obližnjega skita Kozančee 1922. godine. Ovde se podvizavao
26 godina u maloj pustinjačkoj keliji, hvaleći Boga danonoćno i tešeći mnoge
duše. Zbog njegovoga strogog podvizavanja tražili su ga mnogi vernici, koje je
duhovno tešio.
Od malena Konstantin sa svojom braćom često odlažaše u Skit Kozančeu,
budući da ih je veoma voleo otac Pajsije. Oni su se starali da pevaju za
pevnicom, da obrađuju baštu i da nose što je neophodno starim ocima iz skita.
Tako je Bog odredio da se ovi mladi izdanci od malena duhovno oblikuju za
veliko monaško podvizavanje koje im predstojaše. Kad god imađahu kakvo
iskušenje, hitahu pustinjaku Pajsiju i iskahu od njega dušekorisnu reč. A otac ih
savetovaše da drže stalno ćutanje, da stalno kazuju molitvu Gospode Isuse", da
svakodnevno čine metanije, a uveče, posle muže ovaca, da čitaju Psaltir i Akatist
Bogorodici.
Braća, budući poslušna, nikada ne pogaziše starčevu reč. Ali đavo ih je kušao
sve više i više, jer nije mogao trpeti da ga poraze neka deca, koja ga izgone
silom psalama. Zbog toga im je mnoga iskušenja nanosio neprijatelj.
Jednom, kada se braća igrahu među sobom, đavolovim delanjem jedan je bio
tako jako udaren, da su svi mislili da je umro. Drugi put ih đavo uznemiravaše u
vreme svete molitve. Kada bi se molili noću, đavoli bi ponekad pravili buku na
tavanu i groktahu kao svinje. U početku Konstantin, budući mlađi, pitaše braću:
"Da li vi čujete?" Tada mu stariji brat Vasile kazivaše: "Budi spokojan! Ne uzimaj
ga u obzir! Pusti ga, more, jer samo to i može!".
Videći neprijatelj da ga braća sažižu molitvom i postom, naneo im je još veće
iskušenje. Jedno veče kasno, dok su se sva trojica molili na kolenima i čitali
Psaltir oko vatre na bačiji, odjednom su videla neku nepoznatu pticu, kao kakav
orao, kako ide između njih. Mlađi brat Konstantin, budući nestašniji, ostavio je
Psaltir i rekao: - Gle kako je lepa ova ptica!
- Ćuti, moli se, i ne govori više! - rekao mu je Vasile, stariji brat.
Dok je Konstantin posmatrao tu čudnu pticu, koja u stvari beše đavo, ona se
odjednom bacila u vatru sa ognjišta, stvarajući veliku buku i, rasprštavši sav žar,
zapalila je bačiju. Zbog toga je vatrom sažeženo više ovaca. Zatim su teško
ugasili vatru i sabrali ovce koje je đavo preplašio. Posle toga su pohitali k
pustinjaku Pajsiju i rekli mu sve što su propatili od đavola.
Starac je pokropio ovce i bačiju Svetom Vodom, a trojicu braće je ohrabrio da se
ne plaše, jer je Hristos svezao đavola, i đavo nema moć da ubija ljude.

Kako su se izbavila trojica braće (od) iskušenja mladosti

Kada behu sva braća kod kuće, njihova majka se staraše da ih oženi, kako ne bi
otišli u manastir. Zbog toga im dovođaše mlade devojke na mobu, na komišanje
kukuruza i na druge poslove, sa mišlju da će se možda oženiti koji od njih. Ali
videvši da ne mare za devojke, ona bi veoma mnogo plakala sa puno gorčine.
Međutim braća, a osobito Konstantin, koristili su priliku da im pričaju iz Žitija
Svetih i iz drugih crkvenih knjiga. Tako su neke od njih vrlo brzo stupile u
monaški život, a posle toga su i oni sami otišli u manastir.
Pričaše još otac Kleopa da su 1925-1926. godine mladići iz sela odlučili da
unajme dva svirača i da igraju u kući porodice Ilije, kako beše starinski običaj.
Aleksandru i Ana, njihovi roditelji, behu radosni da vide svoje sinove kako igraju,
da bi ih hvalilo celo selo.
Jedno veče mladići su se sakupili i otpočeli da sviraju i da igraju. U tom trenu brat
George je video da ikona Bogomajke sa zida plače i pojmili su da se čini greh.
Tada su se trojica braće - Vasile, George i Konstantin, izašavši iz kuće, sakrila.
Njihova majka videvši da ih nema, tražila ih je svuda. Zatim, našavši ih, rekla im
je: "Zbog čega nas sramotite pred selom? Dođite i vi u kolo!". Ali George, sakrivši
se u stranu, isekao je nožem cokule na nogama. Zatim je rekao svojoj majci:
"Kako da dođem u kolo, mati, kad su mi se poderale cokule?".
To veče roditelji su shvatili da su njihovi sinovi izabrali drugi put u ovom životu i
pustili su ih da služe samo Hristu.
Još u kući njegova starija braća George i Vasile pripremahu se za manastirski
život. Ustajahu u ponoć, čitahu jutrenje, čitahu Psaltir i držahu post. Budili su i
Konstantina, kome međutim beše krivo što mu kvare san. Starija sestra Marija
beše stupila u Bogomolnički pokret i pozvala je i Konstantina, kazujući mu:
"Hajde i ti u Bogomolnike jer imaš dar besedništva, i nije tako teško kao u
manastiru". Tome se bio privoleo. Sledeće noći, kad su ga ponovo braća
probudila na molitvu, on je rekao da više neće ustajati i neće više ići u manastir.
Zatim je ponovo legao bezbrižno.
Njihova je majka radila do kasno u noć. Došavši ona s bunara sa dva vedra
vode, videla je, u sobi gde spava Konstantin, velikog psa, koji stojaše na
dečakovim grudima i lizaše mu obraz. Tada je povikala k Vasileu: "Avaj, Vasile,
dođi brzo, jer Kostiku jede neki pas!". Tada se Konstantin probudio i stigao je da
vidi još samo rep nekoga velikog crnog psa koji nestade. Vasile mu je rekao: "To
je đavo, koji se raduje što nećeš u manastir!". Od toga trena brat Konstantin se
nije više dvoumio da li da ide u manastir i ustajaše noću na molitvu, da mu ne bi
više dolazio pas.

Kako je đavo kušao brata Georgea

Godine 1927. George se povukao kao učenik kod pustinjaka Pajsija iz Kozančee.
Tamo beše poslušnik starcu, radio je u bašti, pojao za pevnicom i stalno
ponavljao Isusovu molitvu, jedući jednom dnevno. Ponekad je boravio i u skitu
Sihastrija.
Jednom, međutim, pošto ga je kušao đavo i pošto je išao po savetu svoga uma,
ušao je u keliju i ostavio je na stolu ovo pismo: "Oprosti mi, oče Pajsije, jer sam
otišao u šumu na pet dana, da se pokajem!"
Uveče, pročitavši starac pismo, pomisli: "Ovo je od đavola iskušenje i neće biti na
korist bratu Georgeu, jer je otišao bez blagoslova!" Oko ponoći zakucao je neko
na vratima njegove kelije: - Blagoslovi, Oče Pajsije, i oprosti meni grešnom!
- Ko si ti ? - zapitao je starac.
- Brat George, grešnik!
- Kako je to moguće? Brat George je otišao u šumu na pet dana da se pokaje!
- Oprosti mi, oče Pajsije, jer sam zgrešio!
- Bog neka ti oprosti, brate George. Uđi u keliju i reci mi šta ti se dogodilo.
- Odavno htedoh, oče Pajsije, da se molim sam nekoliko dana u šumi. Dakle,
uzeo sam Časoslov, Psaltir, nekoliko sveća i šibice i sakrio sam se u šumi, u
nekoj jami. Tamo sam počeo tvoriti metanije i moliti se sa suzama. Oko ponoći
čujem pored sebe neki jeziv glas: "Šta radiš ovde?" Osvrnem se malo i vidim
nekog ogromnog Arapina, sa veoma zastrašujućim likom. Beše to neprijatelj!
Zatim mi veli: "Zbog čega si otišao bez blagoslova?" - Tada, obuzet velikim
strahom, uzeo sam Časoslov i pobegoh! Dakle, molim te, oče Pajsije, oprosti
meni grešnom i primi me natrag!
Od toga časa brat George nije više ništa radio bez blagoslova.

Kako je bio primljen brat George u skit Sihastrija

Krajem 1927. godine, George je ušao u bratstvo Skita Sihastrija. Videvši njegovu
revnost, iguman ga je proverio na sledeći način: stavio ga je da tri dana bude na
kapiji skita. Tamo je trebalo da nosi džak zemlje na leđima, kazujući deset puta
50. Psalam, posle čega da se odmori i ponovo da uzme od početka. Po isteku ta
tri dana došao je iguman i rekao mu: - Slušaj, brate George, kako još stojimo s
monaštvom? Monaški život je težak. Treba s ljubavlju do smrti da postiš, da se
moliš, da činiš sve što ti se zapoveda, da nosiš na leđima trud monaštva. Hoćeš
li imati trpljenja da živiš u ovom podvigu do smrti?
Brat George je odgovorio: - Oprostite meni grešnom, pomoću Božijom ispuniću
po svojoj slaboj moći sve što će mi biti određeno.
Tada mu je iguman odredio poslušanje kod goveda skita.

Odlazak Vasilea i Konstantina u manastir

U zimu 1929. godine, posle praznika Svetog Nikolaja, Vasile i Konstantin su

odlučili da odu u Skit Sihastrija - Njamc, da bi celoga života služili Hristu. Nakon
što su se dugo molili Bogu uz post i metanije, uzeli su blagoslov od seoskog
sveštenika i rekli roditeljima svoju namisao.
Na ovom rastanku najteže beše njihovoj majci Ani, koja stalno plakaše. Ali njihov
otac joj kazivaše: "Ej babo, pusti ih neka idu! Zašto mi nismo imali njihov um,
kada besmo kao oni? Eto, sutra odlazimo Gospodu, i šta nam je koristio ovaj
život?"
Naposletku braća su pripremila svoj prtljag. Ali sa sobom su poneli samo dve
torbe u kojima su imali nekoliko haljina, Sveto Pismo, Žitija Svetih, Časoslov,
Psaltir i dve velike ikone, koje veoma ljubljahu: ikonu Svetoga Georgija i ikonu
Bogomajke koja je proplakala u kući[2].
Zatim kleknuvši, pomolili su se Bogu i Bogomajci da im blagoslovi putovanje i da
ih udostoji duhovnog podvizavanja. Do kraja sela pratili su ih njihovi roditelji
Aleksandar i Ana, koji prolivahu suze prirodnom ljubavlju za svojom decom i ne
mogahu se rastaviti od njih. Ali sinovi ih hrabrahu i govorahu im o Hristu i o
večnom životu.
Ali videći da se njihovi roditelji ne mogu rastaviti od njih, stariji brat Vasile počeo
je pojati kondak Akatista Spasitelju: "Tebi Vojvodo, koji se boriš za nas, i
Gospode, Pobeditelju pakla, ja tvoje stvorenje i sluga, izbavljen od večne smrti,
uznosim pohvale. No pošto imaš milosrđe neiskazano, oslobodi svih opasnosti
mene koji vapijem: Isuse, Sine Božji, pomiluj me!". Zatim su se poklonili, poljubili
ruke roditeljima i otišli ka skitu Kozančei. U tom trenutku njihovi su roditelji pali
ničice i zaridali.
U Kozančei su proveli jedan dan kod svog dobrog učitelja shimonaha Pajsija, koji
im stalno pričaše o pustinjacima iz Planina Njamc, a sutradan su otišli ka
Sučeavi, uzevši sa sobom i brata Georgea, koji beše u poseti skitu Kozančei.

Stupanje u manastir i iskušeništvo

Pošavši pešice ka skitu Sihastrija, braća su prvi put predahnula u manastiru

Svetog Jovana Novog iz Sučave. Ovde su se poklonili moštima svetitelja,
odslušali su Svetu Liturgiju, pročitali Akatist Bogorodici i odmorili se preko noći.
Nastavivši svoj put ka Skitu Sihastriji, predahnuli su drugi put u manastiru
Njamcu, gde su se poklonili čudotvornoj ikoni Bogomajke, zaštitnice manastira iz
Moldavije. Ušavši zatim u Dolinu Sekua, poklonili su se zadužbini Nestora
Urekea i pred veče stigli su u Skit Sihastrija. Uznevši slavu Bogu, behu blaženi
što im je Bogomajka putevodila korake ka ovim blagoslovenim planinama, gde su
se tokom vekova podvizavale stotine pustinjaka.
U manastiru ih je dočekao monah Ilarion, ekonom skita: - Šta želite, braćo? -
upitao ih je on.
- Hoćemo da ostanemo u manastiru, oče, i da postanemo monasi.
- Hoćete da posvetite život Hristu?
- Tako, s Božijom pomoću, prepodobni oče.
- Sačekajte ovde, dok porazgovaram sa ocem starešinom. Čuvši starac
nastojatelj za dolazak braće, rekao je ekonomu: "Odvedi ih u gostoprimnicu, daj
im štogod da jedu i, počev od sutra ujutru neka budu tri dana i tri noći kod
manastirske kapije, neka udara svaki prutom u panjeve kod kapije i neka
neprestano govore molitvu "Gospode Isuse", a vi im ne dajte hrane do trećega
dana. Ako budu imali trpljenja, primićemo ih u manastir."
Ekonom se vratio braći i odveo ih je u gostoprimnicu, gde su se odmorili. U
ponoć su išli na jutrenje, a sutradan su bili odvedeni kod manastirske kapije i
molili su se ceo dan, udarajući štapovima po jelovom panju. Kada udarahu u
panj, govorahu i molitvu "Gospode Isuse". Monasi i braća prolažahu pored njih,
ali ih niko ništa ne pitaše. Uveče se vratio ekonom i upitao ih je: - Ej, braćo, je li
drvo reklo štogod?
- Ne! - odgovorili su oni.
- Nije li gladno drvo?
- Ne! - rekli su oni.
- Eto, tako treba da trpi monah u manastiru! Otidite u gostoprimnicu i, nakon što
izvršite svoje pravilo i kanon, odmorite se malo. Zatim dođite na jutrenje.
Sledeća dva dana činili su isto. Trećega dana uveče došao je starešina Joanikije
Moroj na manastirsku kapiju, blagoslovio je dvojicu braće, zatim ih je odveo u
crkvu i rekao im da se poklone čudotvornoj ikoni Bogomajke.
Zatim su se ispovedili, počevši od detinjstva, i primili su bogojavljensku Svetu
vodu i malo hrane, a sledećega dana su se pričestili Prečistim Tajnama
Hristovim.
Najposle je starešina poslao braću Vasilea i Konstantina k ovcama, a brat
George je i nadalje napasao goveda. Ali tri meseca nisu smeli da se vide i da
razgovaraju jedan sa drugim.
Tako su bila primljena u manastir ova braća blagoslovena od Boga i od
Bogomajke.

Duhovna ličnost nastojatelja Joanikija Moroja

Skit Sihastrija, koji je osnovao neki Sveti isposnik Atanasije zajedno sa svojim
učenicima 1655, bio je zavisan od manastira Njamca do 1947. godine, kada je
postao samostalan manastir. Skit je obnovio 1734. godine episkop huški
Gedeon, a ponovo ga obnovio 1824. godine, posle heterijske bune, mitropolit
Venijamin Kostaki, da bi, nakon sekularizacije iz 1861-1863. godine, ostao skoro
pust.
Godine 1884, pošto je u neposrednoj blizini skita izgrađena pilana, malobrojni
isposnici povukli su se u druga, mirnija mesta. Samo jedan jedini monah, monah
Jonatan, ostao je kao čuvar crkve ovoga skita, tokom dvadeset i pet godina.
Tada se u Sihastriji služila Sveta Liturgija samo jednom godišnje, 8. septembra, o
hramovnoj slavi Skita.
U ovom razdoblju potonji jeroshimonah Joanikije Moroj, idući na pokloništva
Grobu Gospodnjem i zatim na Svetu Goru, odrekao se porodice i zamonašio se
u jednoj od rumunskih kelija na Atosu. Godine 1900. vratio se u zemlju i stupio u
bratstvo Manastira Njamca, imajući poslušanje crkvenjaka.
Godine 1909. mitropolit Moldavije Pimen Đorđesku je odlučio da zatvori pilane iz
Sihastrije i da se ponovo osnuje Skit. Radi toga cilja shimonah Joanikije je bio
rukopoložen za jeroshimonaha i poslat u ovaj skit za igumana.
Tako se preporodio skit Sihastrija, imajući na svome čelu svetogorskog igumana,
veoma revnosnog za Darove. Tokom više od 20 godina on je svakodnevno služio
Svetu liturgiju, budući jedini sveštenoslužitelj. Takođe se starao o dobrom
odrastanju svojih učenika i o svemu što je neophodno skitu.
Pošto je njegov podvig postajao poznat, u Sihastriju dolažahu mnogi vernici.
Mnogi mladi među njima tražahu duhovni život; u takve su se ubrajala trojica
braće, Vasile, George i Konstantin, koji su stupili u bratstvo ovoga skita, pošto su
želeli posebno monaško podvizavanje i od detinjstva tražili takvog iskusnog
igumana i duhovnika.
Počev od godine 1909. pa do kraja svoga života - godine 1944, koliko je bio
iguman skita Sihastrija, protosinđel Joanikije Moroj je uspeo da načini od ovoga
pustog skita mesto istinskog duhovnog isposništva, po uzoru na svetogorska.
Sveta Liturgija se služila svakodnevno, jutrenje se obavljalo u ponoć i ostale
službe u svoje vreme. Ali starac nije davao blagoslov za početak službe, dok ne
bi sva braća došla u crkvu. Ispovest se vršila nedeljno, svakoga petka, a Sveto
pričešće se davalo obično na 30-40 dana, po revnosti svakoga. Jelo se jednom
dnevno ponedeljkom, sredom i petkom u 3 sata popodne, bez zejtina, a u ostalim
danima jelo se dvaput sa zejtinom i sirom, po poretku.
U kelijama svaki je bio dužan da izvrši svoje pravilo određeno za monahe: 300
metanija i 600 poklona, kao i svakodnevno čitanje iz Psaltira. Koji ne dolažahu na
jutrenje i ne tvorahu svoje pravilo ne primahu hranu toga dana. Takođe, niko nije
smeo da primi rođake u keliji, da poseduje novac i da govori o svetovnom.
Svi monasi iz bratstva skita čitahu Psaltir i ponavljahu molitvu "Gospode Isuse" u
tihovanju i smirenju. Beše ih čak petorica braće i monaha koji znađahu ceo
Psaltir naizust i ponavljahu ga svakodnevno. Svako se podvizavaše po svojoj
moći. Neki bi odlazili sa hranom k pustinjacima iz šuma, a drugi se povlačili u
zemunice po okolnim šumama. Sve se, međutim, činilo s igumanovim
blagoslovom.
Ali i iguman skita, Protosinđel Joanikije, držaše veoma strogo lično podvizavanje.
Otac Kleopa kazivaše o svome starešini: "Pošto služaše Svetu liturgiju
svakodnevno, ne jeđaše ništa od ponedeljka do subote, hraneći se samo Svetim
Pričešćem i prosforom koja pripada sveštenoslužitelju. U ovih pet dana iguman
dolažaše za trpezom sa bratstvom i čitaše pouke Svetoga Teodora Studita. Ali
subotom i nedeljom, kao i na ostale velike praznike, jeđaše zajedno sa celim
bratstvom."/.../
U svom slobodnom vremenu starešina je išao s braćom na poslušanje, radio je u
bašti, posećivao bolesne i davao savete vernicima koji dolažahu u skit. Najbolji
savet, koji je često davao svojim učenicima, bio je ovaj: "More deco, ako želite da
se spasete, imajte strah Božiji, čuvajte svoj um čist i ne zaboravljajte Gospode
Isuse!"
Protosinđel Joanikije Moroj posedovao je i dar čudotvorstva i ponekad izgonjaše
zle duhove iz ljudi.
Jednom je bio pozvan u Trgu Njamc da osveti kuću neke porodice vernika. S
njim je otišao i brat Konstantin Ilije. Nakon što je završio čin osvećenja vernici su
ga poslužili šoljom kafe s mlekom. Ali starac ne jeđaše nikada izvan manastira.
Pošto su vernici navaljivali da okusi, starac je rekao: "Evo, blagosiljaću ovu šolju,
i ako ne budete videli nikakav znak, tada ću okusiti".
Pošto je blagoslovio šolju s mlekom, odmah su svi videli zmiju kako se uvija u
šolji i uplašili su se, govoreći: "Mi smo sipali mleko u šolju; otkuda je ova zmija?
Molim Vas da nam oprostite". Tada je starac rekao: "Ovo je demon
stomakougađanja!" I pošto je ponovo blagoslovio šolju, zmija je nestala. Najposle
je domaćin bacio mleko.
Drugi put je neki brat iz skita hteo da ode u Trgu Njamc da kupi nešto za sebe. Ali
nije uzeo blagoslov od starešine. Dok je išao putem, sedam ga je đavola u vidu
monaha, jezivoga izgleda, presrelo, i bijahu ga ognjenim palicama, užasno ga
mučeći i jureći ga po šumi. Zatim, stigavši u skit, praćen đavolima, vikaše da ga
svi čuju: "Ne ostavljajte me! Sedmorica trče za mnom! Ne ostavljajte me!
Sedmorica za mnom!"
Uhvativši ga, sabraća su ga svezala i rekla starešini. A on mu je očitao molitvu
razdrešenja od prokletstva i za izgonjenje nečistih duhova. Zatim je rekao bratiji
da ga odvežu. Međutim, bratija su mu rekla: " Ali ako opet pobegne?" A starešina
im je odgovorio: "Ne bojte se. Ako ga je Bog razdrešio, ne držite ga više vi
vezanog!" I tako, molitvama starca brat je sasvim ozdravio.
Eto samo nekoliko od čudesnih dela prepodobnoga jeroshimonaha i starešine
Joanikija Moroja, koji je poučavao skit Sihastriju tokom 35 godina i duhovno
obrazovao mnogobrojne monahe, na čelu kojih beše i potonji arhimandrit Kleopa
Ilije.

Početna iskušenja brata Konstantina

Kada je brat Konstantin bio na poslušanju kod stoke, stanovao je u keliji s drugim
bratom, po imenu Nikolajem, koji ljubljaše red i čistoću. Došavši jednom s
poslušanja, Konstantin je izuo opanke i ušao u keliju, ne otresavši odeću. Čim ga
je video, brat Nikolaje mu je udario šamar što ne održava čistoću.
Tada je Konstantin otišao k svojoj starijoj braći, onako kako beše izuven i svučen,
i rekao im šta mu se dogodilo, a oni su mu rekli, koreći ga: "Brate Konstantine,
gde su Hristove rane na tvom telu?"
Kasnije nam govoraše otac Kleopa: "Eto tako su me utešila moja starija braća! I
pošto nisam imao kakvo sklonište, uzeo me je brat Vasile, pčelar skita, i smestio
me za neko vreme u ostavi gde držaše ramove od košnica".
Još kazivaše otac Kleopa: "Kada bejah mlad, dolažah iz štale i odmarah se do
ponoći. Besmo četvorica učenika kod Petra Ganee. On imađaše keliju, i svi
spavasmo dole na asurama, jer beše malo kelija. Jedan beše Simion, drugi
Nistor, treći Pavel i ja.
"No[3], more Kostake, more Nistore, no, more Simione, more Pavele, jeste li vi,
more, čuli arhanđelov glas?" Kada udaraše zvono noću. "No, more deco, hajdete
na molitvu!". Jer ako ne bismo otišli na jutrenje, narednoga dana nam nije davao
hranu.
"No, Kostake, uzmi opanke!" Tada beše zima, i ja, da se više ne bih obuvao, jer
imađah opanke, trčah bos u paraklis. Obojci behu postavljeni tamo u keliji na
peći; behu potpuno mokri. Paraklis beše gde je sada agijazma. Stajah tamo bos,
i on kazivaše starom Joanikiju Moroju: "No, oče starešino, ovaj siromah stoji u
ćošku iza vrata, no, i bos trči po snegu. No, razboleće se!"
Ali stari Joanikije kazivaše: "Neka ga, more, neka se podvizava!"

Jerođakon Hristofor Pustinjak

Dok su braća Vasile i Konstantin čuvali ovce po šumama Sihle, sreli su više
monaha pustinjaka u blizini pećine Svete Teodore i Korojeve jaruge, na tri
kilometra od Sihle.
Jednom su našli nekakvu pustinjačku zemunicu ispod jelovih žila, duboko u
planinama. Pokucali su na vrata, ali niko nije odgovorio. Ušavši unutra, videli su
sto i na njemu hartiju, gde beše napisano: "Ovde stanuje zemaljski stvor D. X.".
Jedan od braće je rekao: "Koliko skrivenih slugu ima Hristos u ovim šumama!"
Posle nekoliko dana saznali su tajnu zemunice, jer je otac koji se podvizavao u
toj kolibi, jerođakon Hristofor, jedno veče stigao u bačiju Sihastrije. Došao je s
torbom na leđima, u kojoj je nosio lobanju jednoga svetitelja, a kojeg je našao u
šumi na čudesan način i od kojeg se širio miomiris. Zatim je jerođakon Hristofor
otišao zajedno s bratijom sa bačije k igumanu Sihastrije protosinđelu Joanikiju i
rekao mu kako je našao te mošti koje je nosio sa sobom, kazujući:
"Dok sam se vraćao iz Skita Sihle, gde sam sa igumanom skita služio Svetu
liturgiju na dan Svetoga proroka Ilije Tesvićanina, do svoje zemunice ispod
Korojeve jaruge, zaspao sam na putanji pod jelom. Odjednom me je neka
nevidljiva ruka probudila iz sna. Ne videvši nikog, ponovo sam zaspao. Nakon
malo vremena opet me je neko probudio, i video sam u vazduhu jednoga
prepodobnog, koji mi je rekao: "Oče Hristofore, idi sto koraka udesno i naći ćeš
pored neke male pećine moje mošti. Molim te, Sveti oče, da uzmeš samo moju
lobanju i da je nosiš celoga života uz sebe, kao blagoslov, a ostale kosti zakopaj
u zemlju".
Tada sam se osenio Svetim Krstom i otišao da nađem te Svete mošti. Čim sam
ih našao, počeo sam da se molim, zatim sam ih celivao, ispunio sam zapovest i
pošao sam s lobanjom u zemunicu. Osećao sam se vrlo blaženim i punim
duhovne radosti. Ali sam razmišljao čija beše ova lobanja. Nakon što sam se
mnogo molio, predstao je pred mene Prepodobni i rekao mi: "Oče Hristofore,
blagodarim ti što si mi pokopao kosti i tvorio poslušanje uzevši moju lobanju. A
ako želiš da saznaš moje ime, zovem se jeroshimonah Pavle". Beše to duhovnik
Svete Teodore Sihlanske".
Ovaj prepodobni jerođakon boravio je tri dana u skitu Sihastrija, služeći
svakodnevno Svetu liturgiju zajedno sa igumanom Joanikijem, i svi su celivali
Svete mošti Prepodobnoga Pavla.
Zatim je otac Hristofor otišao natrag u šumu, noseći i pustinjakovu lobanju.
Uzalud su oci iz Sihastrije pokušavali da pronađu makar njegovu zemunicu, jer
ga niko više nije video. U mesnom predanju se kazuje da između skita Sihle i
obližnje Korojeve jaruge postoji Bogom skriveno mesto koje niko ne može da
otkrije. Tamo su se tokom vekova podvizavali mnogi sveti isposnici. Možda je
tamo usnuo i otac Hristofor sa lobanjom Prepodobnoga Pavla u svojim rukama.

Moć Psaltira

Kazivaše nam otac Kleopa kako su njih trojica braće putovala u Černovce u leto
1930. godine. Pošto je George tamo služio vojsku, odlučili su da zajedno odu da
bi podigli njegovu vojničku knjižicu.
Uzevši blagoslov od oca Joanikija, igumana Skita, pošli su pešice iz Njamca ka
severu Moldavije. Putem su odredili da idu na razdaljini od deset-petnaest koraka
jedan od drugoga, kako bi neprestano ponavljali molitvu srca i naizust govorili
Psaltir Davidov.
Prvi put su predahnuli u Manastiru Svetoga Jovana Novog Sučeavskog. Zatim,
uputivši se k Černovcima, stigli su u neko selo iz županije Dorohoj i ne nalažahu
mesto da prenoće. Ali neka pobožna žena, videvši da su stranci, upitala ih je: -
Šta želite, braćo?
- Tražimo kuću da prenoćimo, i ne nalazimo!
- Imamo mi jednu kuću na kraju sela u kojoj ne stanuje niko. Ali ne znam da li
ćete moći spavati u njoj, jer njome haraju đavoli zbog nekih vračara!
- Ako nas budete primili, mi ćemo spavati u njoj!
- Dobro, braćo, hajde da vas odvedem tamo.
Stigavši u tu kuću, braća su nešto pojela i, budući umorna, legla. Nakon malo
odmora zli dusi su ih probudili iz sna, praveći veliku buku. Tada su braća izvadila
Psaltir, zapalila sveće i sva trojica se molila nekoliko sati. U početku se čula
buka, vika i urlici. Zatim, pošto su se braća molila postojano, đavoli su pobegli
posramljeni silom psalama.
Pred zoru su ponovo malo zadremali, ali demoni se više nisu usudili da se
približe. Ujutru, kada je došla vlasnica kuće, upitala ih je kako su spavali i,
saznavši šta se zbilo, zatražila je savet kako bi mogla da izbavi svoju kuću od
zlih duhova. Braća su joj rekla da uveče, u ponoć i ujutru čitaju Psaltir, da im
sveštenik osveti vodicu u kući, da poste, da se ispovede, i tako će se demoni
razbeći.
Stigavši u Černovce, braća su iz kasarne uzela neophodna dokumenta i ponovo
se vratila kroz isto selo, gde su prethodne noći konačili. Vlasnica kuće ih je
primila s radošću i posvedočila im da, od kada su se oni molili, kućom joj više
nisu harali đavoli. Tada je žena pojmila kako veliku moć ima Psaltir protiv nečistih
duhova i vračara.

Podvig brata Vasilea

Tokom pune tri godine iskušenik Vasile, stariji brat oca Kleope, imao je
poslušanje na bačiji. On beše tako krotak i pun ljubavi, da ga ljubljahu svi, čak i
ovce, i psi, i ptice nebeske.
Njegov podvig beše ovaj: svakoga dana jeđaše samo jedanput, posle podne u tri
sata. Znao je naizust Psaltir, sedam Hvala i više akatista, i kazivaše ih
svakodnevno, idući gologlav za ovcama. Noću tvoraše pet stotina metanija i
čitaše Žitija Svetih, stalno razmišljajući o sudovima Gospodnjim.
Drugi podvig ove hristoljubive duše beše staranje o pustinjacima iz šume. Tada
se oko Sihastrije i skita Sihle podvizavahu preko 40 pustinjaka - monaha i
monahinja. Brat Vasile beše prijatelj pustinjaka. Kada bi sretao pokojeg po
planinama i šumama, čak ako ga i ne poznavaše, učinio bi metaniju pred njim i
rekao mu: "Blagoslovi me, oče, i moli se Bogu za mene grešnog! Da li vam je
potrebno da vam damo štogod za jelo sa bačije?"
Ako bi pustinjak dopustio, brat Vasile bi mu sutradan donosio sira, krompira,
povrća, soli i brašna. I brojne isposnike je upoznao i posećivao ih kod njihovih
zemunica.
Jednom je upitao nekog isposnika: - Oče, šta da radim da bih se spasao?
- Brate Vasile, rekao je starac, moli se stalno, tvori poslušanje s ljubavlju i imaj
smirenje. Budeš li čuvao ovo troje, sigurno ćeš se spasti!

Proročanstvo Svetog episkopa Jovana

U jesen 1930. godine iskušenik Vasile napasaše ovce zajedno sa svojim bratom
Konstantinom na padinama planina Sihle. Vasile iđaše ispred ovaca i moljaše se,
a Konstantin iđaše za njima. U tom času prošao je tuda jedan sveti i čudesni
pustinjak, episkop Jovan, praćen jednim đakonom. On beše izbegao iz Kijeva
godine 1918. zbog ateističkog progona. Nakon što ih je blagoslovio obojicu,
episkop Jovan, budući prozorljiv, rekao je mlađem bratu posredstvom đakona,
koji znađaše rumunski jezik:
- Brate Konstantine, reci bratu Vasileu da se pripremi i da ide napred, jer ima da
pređe dugačak put!
Đakon je preveo ove reči bratu Konstantinu. Zatim je blaženi episkop otišao
prema Sihli k svome duhovniku jeroshimonahu Vasijanu, koji beše pustinjak blizu
pećine Svete Teodore. Međutim Konstantin nije razumeo šta su značile
episkopove reči. Ali srevši se sa svojim bratom, koji je išao ispred ovaca, rekao
mu je reči onoga Svetog pustinjaka.
Brat Vasile je razumeo proročanstvo episkopa Jovana, naime: da treba da se
pripremi za čas smrti, koji se približavaše.

Čudesni kraj brata Vasilea

U proleće 1931. godine ovaj smireni poslušnik i stariji brat oca Kleope se
razboleo i bio je doveden u skit. Jednom, izašavši sa Svete liturgije i moleći se
pred crkvom, imao je zastrašujuće viđenje. Od straha je počeo plakati i vikati iz
sveg glasa: -Presveta Bogorodice, pomiluj me, jer me biju đavoli! Ne ostavljaj
me!
A ocima što se behu sakupili oko njega rekao je: - Poklonite se, oci! Poklonite se,
jer evo Vladičica naša je došla! Bogomajka je prisutna sa Spasiteljem u naručju!
Evo je nad nama!
- Oče Vasile, zbog čega si vikao tako jako? - upitali su ga monasi.
- Oci, dok se moljah pred crkvom, odjednom je iskrsla četa vrlo jezivih đavola sa
ognjenim štapovima u rukama, koji su počeli užasno da me biju i da viču: "Uzalud
se još moliš, jer se nisi spasao! Naš si, jer si grešan!" Tada sam s nadom zavapio
k Bogomajci. U tom trenu je sišao s neba beli oblak pun svetlosti do iznad crkve.
A u oblaku sam video Bogomajku s Mladencem u naručju, kako mi kazuje: "Ne
boj se, jer od sada imaš još tri dana i doći ćeš k nama!" Zatim nas je Spasitelj sve
blagoslovio, i oblak se podigao na nebo... Oci, veliku moć i smelost ima
Bogomajka pred Spasiteljem našim Isusom Hristom, i On veoma sluša njene
molitve!
Najzad mu je rekao iguman Joanikije: - Brate Vasile, da te ne obmane neprijatelj!
Pripazi na sebe i čuvaj svoj um, jer su mnoge zamke njegove!
Zatim je rekao ostaloj braći: - Ako nakon tri dana brat Vasile ode od nas, vaistinu
Bogomajka mu se javila! Ako li ne, tada su ga đavoli obmanuli!
Nakon tri dana, tačno u isti sat, iskušenik Vasile Ilije je usnuo u miru, s molitvom
na usnama.
Ko zna koliko se Svetih pustinjaka molilo u tom trenu za pokoj njegove duše!

Podvig i kraj monaha Gerasima Ilije

Monah Gerasim Ilije beše stariji brat oca Kleope. On je napasao goveda skita
četiri godine, budući vrlo podvižnička i usamljenička duša. Nakon primanja
monaške shime otac Gerasim je umnožio svoj podvig. Svakodnevno ponavljaše
Psaltir i sedam Hvala, koje znađaše naizust, a noću tvoraše stotine metanija sa
Isusovom molitvom. Beše vrlo revnosna duša, tajinstvena (mistična, prim.izd), i
imađaše veliku pobožnost prema Bogomajci. Govoraše malo i imađaše dar suza.
Otac Gerasim nosaše stalno sa sobom ikonu Bogomajke. Uvijaše je u čist ubrus,
stavljaše je u torbu pored Žitija Svetih i odlažaše s govedima na pašu. U šumi je
kačio ikonu na stablo topole, čitao Akatist Blagoveštenski i tvorio metanije.
Jednom dok se moljaše počeo je jako plakati pred ikonom Bogomajke. Neki
šumar, prolazeći tuda, upitao ga je: - Šta ti se dogodilo, oče, te tako plačeš?
- Udario sam nogu.
- Neka, brate, proći će ti!
- Neka da Bog da prođe!
Ovaj mladi vojnik Hristov imađaše i drugi tajinstveni podvig. Uvek umovaše o
smrti i o času Strašnoga suda. Kada bi čuo da je koji otac teško bolestan, odlazio
bi kraj njega, tešio bi ga, molio se za njega, čitao mu iz Svetih knjiga, zatim bi
počeo da proliva suze.
- Zbog čega plačeš, oče Gerasime? - pitao bi ga bolesnik.
- Plačem što mi se približava čas smrti, a ja se još nisam pripremio!
Monah Gerasim odlažaše ponekad noću na groblje i tamo se moljaše i plakaše
sam kod grobova otaca. A u keliji beše napravio sebi umesto kreveta - kovčeg, u
kojem se odmaraše po nekoliko sati.
O njemu nam još pričaše otac Kleopa:
"Ljubljeni moj brat Gerasim znađaše Psaltir zajedno sa Mojsijevim pesmama i sa
Pomenikom i sa Molbenim kanonom Bogorodici od korica do korica. On je tri
godine išao za kravama. Znađaše ceo Psaltir, ceo, od Blažen je čovek... do kraja.
Veliku je borbu, siromah, vodio. Slušao sam ga kako se svađa s đavolima. Oni
mu uzimahu brojanice, vucijahu ga za kosu i govorahu mu: "Šta imaš s nama?
Sažižeš nas psalmima!" A on plakaše. Noću kada ga obuzimaše san, šamarao bi
se govoreći: "Ne spavaj, konju! Gle kovčega!" Kovčeg beše naslonjen na peć.
Nije spavao. Do jutrenja tvoraše 500 metanija i kazivaše do deset katizmi.
Ja sam spavao. Nisam voleo da tvorim toliko molitava. I samo bi začuo: "Ustani!
Hajde na jutrenje!" On ne spavaše do jutrenja. Nakon jutrenja legaše u kovčeg iz
kelije na neku slamu, stavljajući pod glavu drvo. Jednoga dana rekao mu je neki
otac: "Koliko će ovakvih kovčega istruleti dok ti ne umreš, Sveti oče!" On je
odgovorio: "Ja verujem u blagoga Boga - odgovorio je on - da će mi ovaj biti
večna kuća!"
Spavaše tri sata, najviše četiri, nakon jutrenja. Ja sam otišao k starešini, govoreći
mu: "Oče starešino, ja ne mogu više stanovati s Gerasimom! Celu noć se
šamara, plače!" Ponekad bi se zaplakao i plakao po dva sata, da se sav tresao, i
to nakon mnogih podviga. "More dete - rekao je starac - ostavi ga, more! Taj ima
svoje podvige. Ti ne znaš šta je s njim. On ima velike podvige sa Psaltirom. Vodi
borbe".
Zbog toga nije živeo dugo, ni on, ni brat Vasile, ni Kostandije Urikaru. I taj
znađaše Psaltir naizust. Znaš li zbog čega? Čuj šta kaže Parimej: Oteti behu, da
ne bi zlo promenilo um njihov..!"
Tako je živeo otac Gerasim. Jednom se razboleo a iguman mu je rekao: - Da ti
dovedemo lekara, da bi ozdravio?
A on mu je sa suzama odgovorio: - Oprostite mi, oci; ja sam se molio Bogu sa
suzama da mi da nevolju i bolest, samo da bih se spasao. Dakle, ako mi je on
učinio milost, zar da Mu se ja usprotivim? Ostavite me u ruci i na volji Božijoj, jer
mi je bolest na spasenje!
Budući bolestan, otac Gerasim nije više mogao dolaziti u crkvu. Ali sa Svete
liturgije nije izostajao. Donošahu ga bratija na ćebetu i polagahu dole u priprati.
- Oče Gerasime - kazivahu mu ostali - zašto ne ostaneš u keliji dok ti ne bude
bolje?
- Oci, oprostite meni grešnom. Došao sam da odslušam još jednu Svetu liturgiju!
Možda je ova poslednja u mom životu! Jer nijedna služba nije potrebnija za naše
spasenje od božanske Liturgije!
Jednoga dana umro je neki stari monah. Tada je otac Gerasim sa suzama rekao
svima: "Znajte, oci, da je posle oca Vasilea na mene red da odem iz ovoga
života".
Zaista, dana 14. septembra 1933, na Vozdviženje Svetoga Krsta,
mnogopodvižnik Gerasim je predao svoju dušu u Hristove ruke, ležeći u kovčegu
koji je sam sebi napravio. Pod uzglavljem mu je nađeno ovo pismo upućeno
njegovom mlađem bratu:
"Ljubljeni moj brate Konstantine, znaj, brate, da će tebe Bog duže držati u ovom
životu. Molim te, dakle, ne zaboravi mene grešnog u svetim molitvama. Jer i ja
sam se sa mnogim suzama molio Bogu za tebe i za svu bratiju, da vas privede
Bog na put spasenja!"

Čudesna viđenja brata Konstantina

Kada se navršavalo četrdeset dana od smrti njegovoga brata Gerasima,

Konstantin čitaše Psaltir i držaše post, moleći se za njegovo spasenje.
Jednom je malo zadremao i video da se grob njegovoga brata sa staroga groblja
pored crkve otvorio, i poklopac sa kovčega se uklonio na stranu; a od Svetoga
oltara počeo je da teče preko groba izvor sa vodom bistrom kao kristal, i bratov
lik postajaše beo kao sneg. Tada se Gerasim probudio kao iza sna i rekao: "Brate
Konstantine, molitve crkve su me spasle..."
Iste godine, posle preseljenja njegove braće Gospodu, Konstantin beše veoma
ožalošćen zbog njihove tako rane končine. Ali se sa suzama molio Bogu da mu
otkrije gde su, naime, njihove duše. I eto, jedno veče je zaspao u svojoj keliji i
nije se probudio do jutra.
Nakon što se probudio njegova duša beše vrlo spokojna i zadovoljna. Zatim je
otišao k igumanu Skita i ispričao mu viđenje koje beše imao te noći. Kazivaše da
se sreo sa svojom braćom Vasileom i Gerasimom, zajedno sa svojim sestrama
koje su otišle Gospodu, u nekoj čudesnoj bašti punoj cveća i miomirisa, sa
drvećem krcatim plodovima, gde ptice nebeske pojahu hvale Bogu. Celu tu noć
je proveo zajedno sa svojom braćom, šetajući zajedno i pevajući s velikom
duhovnom radošću u rajskom vrtu.
Najposle su se braća oprostila od njega i, obećavši mu da će se moliti za njega,
da bi bio s njima zajedno, ohrabrila su ga da tvori poslušanje i da se neprestano
moli, jer će nakon nekog vremena biti poučitelj duša i zatim će i sam doći kod
njih. Zatim su se udaljila poskakujući od radosti, a Konstantin se probudio iz
svoga dubokog sna. Beše već pet sati jutra.

Brat Konstantin crkvenjak

Još kao crkvenjak, 1932. godine, otac Kleopa je bio očevidac nekoliko čudesa
koja su se zbila tokom Svete liturgije u crkvi skita Sihastrije. Evo šta nam je on
pripovedao:
"U to vreme bio sam svedok čudesnog događaja tokom Svete liturgije.
Jednom kada služaše starešina Joanikije Moroj, nakon osvećenja Darova,
kanula je iz Svetoga putira kap Svete Krvi na Sveti antimins. Ta kap je počela da
sjaji, zatim da zrači. Tada je starešina Joanikije viknuo k meni: - Brate
Konstantine, ded dođi ovamo!
Kada sam prišao, rekao mi je nastojatelj: - Šta vidiš ovde na Svetom antiminsu?
- Vidim kap Svete Krvi. Tako jako sjaji, da je skoro ne mogu gledati.
Tada mi je starešina rekao: - Vidiš li Kome mi služimo? Zbog toga budi s.velikim
strahom i pobožnošću u Svetom oltaru!
Zatim se iguman Joanikije pričestio tom kapi Svete Krvi.
Kasnije, dok sam takođe imao poslušanje crkvenjaka, u manastiru beše neki
sveštenik koji služaše i imađaše čir[4]. Zbog toga nije mogao da podnese dim iz
kadionice.
Ovaj mi je sveštenik više puta rekao da budem pažljiviji i da stavljam manje
tamjana, ali ja sam iz nepažnje stalno grešio. Videvši to, sveštenik me više nije
upozoravao, ali se žalostio u sebi. Zbog toga, jedne noći, nakon što sam došao s
jutrenja i legao, imao sam strašno viđenje, i video sam sveštenika okruženog
svetlosnim zracima.
Tada sam shvatio da ima svet život, brzo sam pohitao k njemu i tražio mu
oproštaj. Zatim sam otišao k nastojatelju, iste noći, i ispovedio se, kazujući svoju
grešku".

Brat Konstantin ikonopisac,

Pričaše otac Kleopa:

"Dok bejah iskušenik, imadoh slikarskoga dara. Obučio me je slikanju ikona neki
monah Nil iz manastira Seku. Nakon što sam uvežbao crtanje i slikanje
akvarelima, počeo sam masnim bojama. Pokatkad bi dolazio iguman u moju
keliju, posmatrao me kako slikam, i to mu se dopadalo. Ali mene bejaše počeo
da kuša novac, jer sam kupovah sebi boje i što je potrebno za slikanje svetih
ikona.
Jednom je došao otac nastojatelj k meni i oprobavao me: -Koja je cena onoj
ikoni?
- Nema cenu, Prepodobni! - odgovorio sam mu.
- Tu, brate Kostika, da držiš na ceni, jer je lepa! - oprobavao me je starac.
Kad sam ja video da treba da se pogađam s ljudima i da imam novca, pobojao
sam se da me ne poraze gordost i srebroljublje. Zatim, jednoga dana došao je
otac Kirijak, ikonom skita, u moju keliju i rekao mi: - Brate Kostika, ostavi
slikarstvo i hajde na poslušanje!
Dakle, ostavio sam sve i bio sam poslat da napasam ovce.
Tako sam se tada izbavio dva greha: gordosti i srebroljublja!"

Monah Galaktion Ilije, prvi duhovni otac brata Konstantina

Ovaj dobri monah, preko svojih prapredaka poreklom iz Salištea Sibiuluj, rođen
je u opštini Pipirig - Njamc od siromašnih roditelja. U mladosti je bio čobanin kod
seoskih ovaca.
Zatim, želeći da sledi Hristu, godine 1918. stupio je u monaški podvig u skitu
Sihastriji, primivši monaški postrig godine 1925. Ovde je imao isto blagosloveno
poslušanje, napasajući ovce skita tokom 25 godina. Ovaj prepodobni otac beše
veliki podvižnik. On je mnogo doprineo duhovnom stasavanju brata Konstantina
Ilije - potonjeg oca Kleope - koji mu je bio učenik na bačiji između 1930. i 1942.
godine.
Evo nekoliko podviga ovoga Bogom blagoslovenoga starca:
Njegov učenik, brat Konstantin, kazivaše da otac Galaktion nikada nije jeo, dok
ne bi završio uobičajeno monaško pravilo. Kada ga braća pozivahu za trpezu,
starac odgovaraše: "Oprostite mi, braćo, ja nisam ispunio za danas svoju
dužnost prema Bogu. Dakle, kako da jedem, kad nisam ispunio svoju dužnost?"
Zatim bi se otac povlačio u šumu, savršavao svoje molitve i metanije, i zatim
sedao za trpezu.
Još je kazivao njegov učenik da sredom i petkom starac nije jeo do večeri, do
posle pojave zvezda. Tada se otac osenjivao Krsnim znakom, iskao oproštaj od
svih, uzimao naforu i zatim spokojno jeo.
Jednom ga je učenik upitao: - Sveti oče Galaktione, dan je dug, a ti si slab i star.
Ne bi li bilo dobro da razdrešiš sebi trpezu ranije?
- Brate Konstantine, čuj šta mi je rekao otac Atanasije iz manastira Njamca.
Jednom je neki Svetitelj video kako nošahu mrtvaca k raci, a ispred i za
kovčegom išla su dva krasna anđela. Tada ih je Svetitelj upitao: "Ko ste vi?" A
anđeli su odgovorili: "Ja se nazivam "Sreda" a ja "Petak"! Došli smo ovamo sa
zapovešću Gospodnjom da pomognemo ovoj duši, koja je celoga života postila
sredom i petkom u čast Hristovih stradanja". Od kada mi je otac Atanasije
ispričao ovu povest, nisam više jeo ništa u ove dane, kako bi i meni Sveta Sreda
i Sveti Petak pomogli u času smrti.
Kada bi ovaj smireni otac video koga gde prolazi pored bačije, namah bi rekao
svome učeniku:
- Idi, brate Konstantine, i pozovi onoga čoveka da sedne s nama za trpezu, jer
ovde kod ovaca je istočnik, i ako nikako od njega ne daješ, istočnik presušuje. A
ako ponešto daješ, Bog drži ovce zdrave, i ne poznaje se odakle daješ, jer je
blagoslov Gospodnji na nama.
Još kazivahu njegovi učenici da nisu nikada videli oca Galaktiona da jede sam ili
krišom. Ako bi primio štogod za jelo iz manastira, ne bi okusio ništa, dok ne bi
došao na bačiju. Ovde bi sazvao sve i svima jednako podelio.
- Zašto nikada ne jedeš sam, oče Galaktione? - pitahu ga bratija.
A on bi im odgovarao: - Velika je opasnost po monaha da jede krišom! - Zatim, sa
srcem punim mira, bi dodavao: - Hej, bratijo, ljubav i bratstvo mnogo prevazilaze
bogatstvo!
Otac Galaktion beše najsiromašniji monah u manastiru. Imao je samo jedan
jedno odelo, jedan kožuh i nekoliko presvlaka. Jednom ga je učenik upitao: -
Zbog čega i ti, sveti oče, ne dozvoljavaš da sašiju i tebi kakvo dobro odelo, kao
što imaju ostali oci?
A starac mu je odgovarao: - Brate Konstantine, ja sam se ispovedio nekom
pustinjaku kojeg sam sreo dok sam hodio s ovcama po planini. Taj mi je rekao:
"Oče Galaktione, imaj toliko imetka, koliko možeš da odjednom poneseš na
leđima, kada se seliš s jednoga mesta na drugo". Zatim mi je dodao: "Neka ti
nikada ne izostane neispunjeno pravilo metanija, neprestano kazuj Isusovu
molitvu i pomiri se sa svima pre zalaska sunca! Budeš li čuvao sve to, Bog će ti
dati udela u spasenju".
Drugi put starac je sreo u šumi nekog Svetog pustinjaka i upitao ga: - Kaži mi,
oče: kada će biti kraj sveta?
A prepodobni isposnik uzdišući mu je odgovorio: - Znaš li kada će biti kraj sveta?
Kad više ne bude staze od suseda do suseda! To jest onda, kada bude
nedostajala ljubav između ljudi!
Uveče je otac Galaktion uobičajavao da stavlja bratiju da čitaju iz Otačnika i iz
Svetoga pisma, jer je veoma želeo da sluša reč Gospodnju.
Jednom je rekao svome učeniku: - Brate Konstantine, molim te čitaj još iz
Svetoga pisma o Jovovom trpljenju!
Dok je brat Konstantin čitao, otac Galaktion je prolivao suze. Zatim je dodao: -
Eto, to je bio veliki čovek na svetu, jer nije roptao pred Bogom kada mu je uzeo
toliko ovaca, toliko goveda i decu. A koliko sam ja, grešnik, slab u veri! Jer ako se
koja ovca razboli ili ugine, ne mogu ni da jedem toga dana!
- Zbog čega ne možeš tada da jedeš, oče Galaktione? - pitaše ga učenik.
- Pa zar još da imam smelosti da jedem, kada vidim da Bog kažnjava stado zbog
mojih grehova?
Nakon 12 godina poslušanja kod manastirskih ovaca, i drugih poslušanja, u leto
1942. godine monah Kleopa Ilije je bio izabran za igumanovog zamenika u
Sihastriji, a starac Galaktion je ostao s drugim učenicima kod ovaca.
U jesen 1946. godine, nakon skoro 30 godina poslušanja, otac Galaktion je
slomio nogu. Dok je ležao u krevetu i iščekivao svoju končinu, čuo je da je umro
neki monah, i to Nazarije. Dakle, rekao je svom bivšem učeniku, ocu Kleopi, koji
sada beše postao starešina: - Molim vas, oče starešino, da ne pokopate oca
Nazarija bez mene! Ne pravite dva troška! Sutra uveče u šest sati otići ću i ja iz
ovoga života!
Sutradan u predskazani sat, otac Galaktion, dobri vojnik Hristov, predao je svoj
duh u ruke Gospodnje. Toga dana je navršio 64 godine! Tako se prestavio ovaj
sin poslušanja, duhovni otac arhimandritu Kleopi Ilijeu!
Kod ovaca Sihastrije

Otac Kleopa nam je pričao:

"U godinama kada sam bio čobanin kod ovaca skita zajedno sa svojom braćom,
imao sam velike duhovne radosti. Bačija, ovce, življenje u spokojstvu i
usamljeništvu na planini u srcu prirode bili su mi učilište monaštva i bogoslovlja.
Tada sam pročitao Dogmatiku Svetog Jovana Damaskina Izloženje istinite
pravoslavne vere. Dete, tako mi je bilo drago. Kad bi se vreme otoplilo, šilježad,
ovnovi, zavlačili bi se u žbunje. Beše otava u Pojani Čirešuluj i zadržavahu se
tamo. "Budite tamo!" kazivao sam im ja i čitao Dogmatiku.
Kada bih video šta piše o Presvetoj Trojici, o razlici između anđela, čoveka i
Boga, o svojstvima Presvete Trojice, kada bih čitao o Raju, o paklu - dogme
Svetoga Jovana Damaskina - zaboravio bih u toku dana da jedem.
Beše neka stara zemunica u kojoj se sklanjah i tamo bi mi donosio neko iz
manastira hranu. I uveče kada bih se vraćao, pitah se: "Jesam li ja danas jeo?"
Video bih tamo hranu i kazivao: "Nisam jeo!" Ceo dan bih se bavio Dogmatikom
Svetog Jovana Damaskina. Beše tamo mrazovca, jer beše jesen, i stavljao sam
po mrazovac kao znak u knjizi. Dok sam bio kod ovaca i kod krava, pročitao sam:
Svetoga Makarija Egipatskog, Svetoga Makarija Aleksandrijskog, Žitija Svetih - ja
sam imao svih 12 tomova, kupljenih od kuće, iz manastira Kozančee. Imao sam
ih u torbi kada sam došao u manastir. Čitao sam i činilo mi se da prolazi dan kao
čas. I Žitija Svetih veoma te krepe. Veoma.
Tako, deco, svagda da imate po knjigu sa sobom. Čitaj Akatist Spasitelju,
Bogorodici, kazuj molitvu Gospode Isuse". I da imaš i štogod kad pada kiša.
Tih godina sam se mnogo molio i čitao sam Sveto pismo i mnogobrojne druge
spise Svetih Otaca, kao: Otačnik, Lestvicu Svetog Jovana Lestvičnika, knjige
Svetog Teodora Studita, Svetog Isaaka Sirijskog, Svetog Jefrema Sirijskog,
Kladenac Svetog Jovana Zlatousta, Šestodnev Svetog Vasilija Velikog i druge. Te
sam knjige pozajmljivao iz biblioteka manastira Njamc i Seku i nosio ih sa sobom
u bisagama, za ovcama na planini.
Nakon što bih završio pravilo, vadio bih knjige Svetih Otaca i čitao ih do zalaska
sunca, pokraj ovaca. I kao da gledah Svetitelje: Antonija, Makarija Velikog,
Jovana Zlatousta i ostale, kako mi govore. Svetoga Antonija Velikog video sam s
velikom belom bradom, svetla lika, i pričao mi je tako, da se sve što mi je kazivao
urezivalo u moj um, kao što bi pisao prstom po vosku. Sve što sam tada čitao ne
mogu više da zaboravim.
Kasnije sam počeo i sam da pišem knjige, ali pošto ih bejah napisao bez
blagoslova, spalio sam ih. Kada sam otišao k ocu starešini Joanikiju i rekao šta
sam učinio, on mi je dao blagoslov, govoreći: "Sve da napišeš!".

Molitva i poslušanje

Dok beše kod ovaca, brat Konstantin je pročitao u nekoj knjizi da svaki monah
treba da čita sedam Hvala. Zbog toga ih je naučio naizust. Ali nije mogao da ih
kazuje, jer su ga ovce ometale. Tada je otišao kod oca starešine Joanikija i rekao
mu da ne može obavljati Časove (Hvale). A starešina ga je upitao: "S čijim
blagoslovom si ih naučio, i ko te je terao da obavljaš Časove? Ti čitaj Jutarnje
molitve i Akatist Bogorodici, a uveče - Molitve pre spavanja i Molbeni kanon
Bogorodici, i sve vreme kazuj Gospode Isuse..." A Časove služi Crkva za sve, jer
se svakodnevno čitaju za pevnicom".

Kako se iscelio brat Konstantin

Jednoga proleća Konstantin je imao krvoliptanje, budući bolestan od pluća. Tada

ga je otac Galaktion, koji odgovaraše za bačiju, poslao da vadi korenje koprive,
da ih kuva i da pije sok. Čineći tako, iscelio se.
Posle više godina, postavši starešina u Sihastriji, otišao je u Bukurešt nekim
poslovima i govorio vernicima istoga dana na četiri mesta. Znajući da je bio
bolestan od pluća, jedna vernica se začudila otkud mu toliko snage, i odvela ga
kod doktora Atanasiua, koji je, pošto ga je pregledao na rendgenu, upitao: "Šta si
ti, oče, radio, te ti je izraslo novo plućno krilo?" A otac mu je rekao kako je pio sok
od koprivinoga korenja i s Božijom pomoći ozdravio.

Jedno čudo Svetoga Jovana Novog

Jednom je brat Konstantin otišao preko planine k svojoj sestri Ekaterini u

manastir Stara Agapija. U šumi, na mestu zvanom Pojana Trapezej, obreo se
opkoljen velikim krdom divljih svinja, tako da mu je pretila smrt. Videći da mu se
približuju, počeo je glasno da poje kondak Svetoga Jovana Novog iz Sučeave:
"Branitelju i pomoćniku Hrišćanstva...".
U tom trenu nije više video ništa oko sebe. Nakon što se još malo uspeo i stigao
na vrh brda, od straha i umora pao je na zemlju. Nakon što se oporavio, jedva je
stigao u manastir Stara Agapija.

Susret s iskušenikom Ilijem Jakovom (Svetim Jovanom Jakovom iz Njamca)

Prepodobni Jovan Jakov iz Njamca stupio je u monaški život najpre u manastiru

Njamcu godine 1933, budući siroče od oba roditelja. Tadašnji starešina manastira
Njamca beše episkop Nikodim Munteanu, potonji patrijarh Rumunije.
Nakon što ga je blagoslovio i odveo da se pokloni čudotvornoj ikoni Bogomajke iz
crkve Stefana Velikog, odredio mu je da tvori poslušanje u manastirskoj apoteci
sa monahom Jovom, koji življaše svetim životom. Zatim je bio naimenovan za
bibliotekarskog pomoćnika manastira Njamca, gde se starao o dobrom čuvanju
starih rukopisa i izdavao knjige na čitanje monasima iz bratstva lavre i okolnih
skitova.
K ovom prepodobnom bratu, koji je kasnije stigao u Svetu Zemlju, dolazio je i
brat Konstantin Ilije iz skita Sihastrija da ište duhovne knjige iz manastirske
biblioteke. Jednom, 1934. godine, brat Konstantin je pozajmio od iskušenika Ilijea
Jakova knjigu Duhovni azbučnik, koju je napisao Sv. Dimitrije Rostovski. U leto
iste godine iskušenik Ilije, došavši u Sihastriju zajedno sa ikonomom velike lavre,
upitao je brata Konstantina, koji napasaše ovce u dolini:
- Brate Konstantine, jesi li završio čitanje knjige Duhovni azbučnik!
- Imam još malo da čitam i, pošto završim, doneću je u biblioteku.
- Dobro, brate Konstantine, neka ti Bog pomogne na putu spasenja! U manastiru
Njamcu ima mnogo svetih knjiga. Čitaj ih sada dok si mlad, jer u starosti ćeš
imati drugih briga!..

Odlazak u vojsku

Godine 1935. brat Konstantin Ilije je bio pozvan u vojsku. Dakle, ostavivši ovce
na planini, sišao je u Skit, ispovedio se kod oca igumana, pričestio se Telom i
Krvlju Hristovom i, pošto se dovoljno molio, zatražio je blagoslov i otišao u
Botošanji, gde je uključen u sastav puka za vezu.
Tamo je nastavio s molitvom i uzdržanjem. Podneo je i specijalnu molbu,
naznačivši da je manastirski žitelj i da mu nije dopušteno da jede mesa.
Komandant puka mu je odobrio da iz menze uzima što mu odgovara. A on se
uzdržavao i mnogo se molio, i zbog toga nije imao nijedno telesno oskvrnjenje u
snu dok je god bio u vojsci.
Dugo je u okviru vojske nosio monaško odelo, budući da je raspoređen na rad u
ambulanti. Ovde je pomagao bolesnima, vršio određeno pravilo, starao se o
čistoći i svi su ga poštovali, kako oficiri, tako i vojnici.
Komandant puka se radovao njegovom prisustvu i štitio ga u svemu, jer uveče i
ujutru obavljaše molitvu s vojnicima u kapeli puka, a na praznike bi ih sve vodio u
crkvu. Tako se mnogi radovahu njegovom prisustvu i njegovom životu
posvećenom Hristu.
Zbog toga su ga vojni kadrovi mnogo puta postavljali da govori ostalim vojnicima.
Čak su se i oficiri okupljali da ga slušaju i mnogi su imali koristi od njegovih reči.
U posebnim slučajevima, kada je pojedinim bolesnim vojnicima bio hitno
potreban sveštenik, brat Konstantin im je dovodio vojnoga sveštenika da ih
ispovedi i da ih pričesti. Neki od njih mu čak iskahu i duhovni savet: kako bi i
sami mogli stupiti u monaški život.
Na završetku vojnoga roka predloženo mu je da ostane u okviru vojske: "Ostani
ovde, jer ćeš s pamćenjem koje imaš postati general!" Ali on je odbio, kazujući da
je "vojnik u vojsci Hrista, Cara nad carevima".
Godine 1936. mladi kaplar Konstantin Ilije, pošto je odslužio vojsku, vratio se
ponovo u skit Sihastriju, uznoseći hvalu Bogu i Bogomajci za sve.
Zavet shimonaha Pajsija s bratom Konstantinom

Otac Kleopa je pričao svojim učenicima:

"Kad sam bio u vojsci, i beše mi ostalo svega nekoliko meseci do odsluženja
vojnog roka, boravio sam tokom odsustva kod oca Pajsija i pomagao mu u radu,
pošto je gradio novu keliju s paraklisom. Ovde je imao za učenika jednog mog
ujaka[5], oca Genadija, čoveka Božijeg, koji je celoga života bio čobanin kod
ovaca i nije se ni ženio, a u starosti se povukao u skit Kozančeu.
Videći da se odsustvo završava, i da treba da se vratim u puk, otac Pajsije me je
pozvao na stranu i rekao mi: - Reci mi, brate Konstantine, kada budeš odslužio
vojsku, ne bi li došao ovamo k meni?
Na to sam mu ja odgovorio: - Prepodobni oče Pajsije, neću da te lažem. Ja sam
duševno vezan za skit Sihastriju, kamo sam najpre otišao, i gde su moja braća
usnula u Gospodu. Ovde u Kozančei je suviše blizu mog sela, i hteo bih da
ostanem više stran i nepoznat svojim rođacima. Nakon odsluženja vojnog roka
vratiću se opet u Sihastriju!
Čuvši, on je zasuzio i rekao: - Ja sam se nadao da ću imati jednog učenika iz
vaše porodice. Ali ako ti ne nameravaš da nakon vojske dođeš ovamo, onda ću i
ja, ne posle mnogo vremena, otići isto u Sihastriju!
- Dobro, oče Pajsije! Ja se sada vraćam u puk...
- Ako odlaziš, idem i ja da te otpratim!
Išli smo zajedno do mesta odakle su se videla polja i brda prema mom selu. Tada
je otac rekao sa suzama u očima: -Hajde da se zavetujemo! Da načinimo najpre
tri metanije!
- Da, oče Pajsije! Da načinimo!
Nakon što smo obojica načinili po tri metanije, on je izgovorio sledeću molitvu:
"Presveta Trojice, Bože naš, radi molitava Prečiste Bogorodice i svih Svetih
tvojih, odredi da, ako li bi umro brat Konstantin pre mene, ja budem kod
njegovoga uzglavlja, a ako li bi ja umro ranije, da bude on kod mog uzglavlja!
Amin".
Posle toga smo se sa mnogo suza oprostili jedan od drugog. Taj naš rastanak se
dogodio u leto 1936. godine".
Ovaj zavet se ispunio posle 54 godine, to jest 18. oktobra 1990. u 4 sata jutra,
kada veliki duhovnik Moldavije jeroshimonah Pajsije Olaru predavaše duh u ruke
Hristove u manastiru Sihastriji. U tom času polaska u zagrobni život arhimandrit
Kleopa Ilije stajao je kod starčevoga uzglavlja i sa suzama se molio za njega,
čitajući mu Molitve na ishod duše.
Posle više od osam godina od preseljenja jeroshimonaha Pajsija u Carstvo
nebesko, to jest 2. decembra 1998, i arhimandrit Kleopa Ilije predade duh svoj u
ruke Hristove, ostavljajući kao duhovničku siročad stotine monaha i desetine
hiljada vernih koji mu behu duhovna čeda.
Uvereni smo da su ovi veliki duhovni oci rumunskoga monaštva danas zajedno u
raju i mole se sa svim Svetima za spasenje svih nas!

Monaški postrig

Vrativši se iz vojske u jesen 1936. godine, iskušenik Konstantin Ilije je opet bio
poslat na isto pređašnje poslušanje. Budući najmlađi kod ovaca, pomagao je
ostalim ocima, Galaktionu Ilijeu i Antoniju Olaruu. Zatim bi uterao ovce u tor,
muzao ih, pospremao bačiju, sirio mleko i odlazio s ovcama da ih napasa.
Sva trojica pastira ovaca behu veoma krotki, smireni, ćutljivi, i više od svega
ljubljahu svetu molitvu. Zbog toga sve obavljahu u spokojstvu i miru i ne imađahu
nikakvu smutnju u svom poslušanju.
Godine 1937. krajem meseca jula iguman je odredio da iskušenik Konstantin Ilije
bude zamonašen. Imao je tada šest godina poslušanja u skitu i odslužen vojni
rok. Njegovo monašenje je odobrila Sveta Moldavska mitropolija rešenjem broj
10.042 iz 1936, i ono je obavljeno 2. avgusta 1937.
Za kuma na monašenju bio mu je određen shimonah Proklu Popa, veliki
podvižnik, pun ljubavi i smirenja, poreklom iz opštine Pjatra Šojmuluj, županija
Njamc.
Brat Konstantin je molio starca da ga uzme pod mantiju, ali on kazivaše: - Brate
Kostika, ja sam jako star, imam 77 godina, i ne mogu više. Molim te, traži koga
drugog da ti bude kum!
- Ako me ti, sveti oče Proklo, ne uzmeš pod mantiju, neću se ubrzo ni monašiti! -
rekao je iskušenik Konstantin.
Čuvši stari i krotki shimonah Proklu ove reči, mnogo se obradovao i kaza: -
Dobro, brate Kostika, pripremi se, jer ću te naredne noći uzeti pod mantiju!
Pošto je započeta služba postriženja u monaštvo svi oci i braća su se molili Bogu
da ga ukrepi na putu duhovnoga života, kako bi svoj krst nosio do kraja. Ali kada
beše da mu nadenu monaško ime, jedan otac blizak igumanu, naime shimonah
Nikolaj, rekao mu je: - Oče starešino, nadenite mu ime Kleopa, jer i tako nemamo
nijednoga monaha s tim imenom!
- Dobro veliš, oče Nikolaje!
Zatim je nastojatelj izgovorio: - Brat naš monah Kleopa postrizava vlasi svoje
glave u ime Oca, Amin; i Sina, Amin; i Svetoga Duha, Amin. Recimo za njega:
Gospodi, pomiluj!"
Nakon što je postrižen u monaški obraz, monaha Kleopu je blagoslovio njegov
starešina, a kum ga je odveo da se pokloni ikoni Bogomajke i postavio ga za
pevnicu, po tradiciji.
Takav je bio monaški postrig oca Kleope, koji će postati jedan od najvećih
igumana i duhovnih otaca naše zemlje!

Ino iskušenje sa srebroljubljem

Otac Kleopa nam je kazivao:

"Kada sam bio iskušenik u Sihastriji, niko nije zaključavao svoju keliju, jer niti
beše ko, niti šta, da krade. Sve što nam beše potrebno davalo nam se u okviru
bratstva. Ali da vidiš kako je vrag jednom hteo da me uhvati u strasti
srebroljublja. Nekako godine 1937, kada bejah kuvar, došao je kod nas neki
vernik i rekao mi: "Oče Kleopa, gle kakve su nove i lepe monete izišle". I dao je
jednu i meni.
Ja sam odneo novčić u keliju, stavio ga na prozor pod neku hartiju da ga niko ne
bi video, i zaključao sam vrata. Iz kuhinje sam stalno odlazio u keliju i podizao
sam hartiju.sa prozora kako bih video da nije nestao novčić. Ne bi prošlo mnogo,
i opet odlažah u keliju!
Jednoga dana, videvši da mi je vrag priljubio srce za novčić, tako da držah vrata
zaključana i mišljah samo na njega, osenio sam se znakom Svetoga Krsta,
otključao sam ponovo vrata kelije i dao novčić nekom siromahu.
Tako sam se izbavio srebroljublja!"
Stradanje skita Sihastrije u požaru

Nekako 1938-1941. godine u skitu Sihastrija beše više od 35 otaca i bratije. Sve
kelije behu od jelovog drveta i dosta stare, jer stari nastojatelj Joanikije, imajući
preko 80 godina, teško se mogao starati o svemu što beše potrebno.
Dana 30. maja 1941, kada se približavao praznik Vaznesenja Gospodnjeg, kada
hiljade poklonika dolaze da se poklone po manastirima iz predela Njamca i da
odslušaju Svetu liturgiju u manastiru Njamcu, oci i braća iz Sihastrije trudili su se
i sami da udovolje potrebama brojnih vernika koji boravljahu po jednu noć u
svakom manastiru.
Ali, pošto je bila suša i duvao suv vetar, odjednom se od neke varnice upalila
jedna drvena kelija, i za pola sata čitav je kompleks bio obuhvaćen plamenom,
tako da su izgorele sve kelije, krov kamene crkve i drveni paraklis hrama Svetih
otaca Joakima i Ane, i nije se više moglo spasti, do malo bogoslužbenih utvari.
U tom metežu nekoliko vernika je ušlo kroz plamen i iz paraklisa iznelo Sveto
Jevanđelje, Svete Tajne, nekoliko ikona i Svete sasude. Ali ne znajući gde se
nalaze Svete mošti, ostavili su ih u Svetom oltaru i pobegli napolje. I kada su se
svi ožalostili zbog gubitka Svetih moštiju, odjednom se u vazduhu videla srebrna
bela kutija sa dugačkom crvenom pantljikom, u kojoj se čuvahu svetiteljske
mošti, koja je, izišavši sama iz paraklisa i leteći iznad, pala na sred dvorišta.
Videvši to čudo, oci su podigli kutiju sa Svetim moštima, celivali su ih i sa
suzama zablagodarili Bogu. Evo primera da Bog čudesa tvori čudesa u svako
vreme i na svakom mestu, ako imamo veru i molimo mu se sa suzama i
smirenjem!
Zatim je stari nastojatelj Joanikije Moroj, videći da se čitav njegov trud od preko
30 godina rasuo za samo jedan sat, sa suzama u očima načinio tri metanije pred
kamenom crkvom što beše ostala bez krova i izrekao reči pravednoga Jova:
Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospodnje! (Up. sa Jov 1,
21). Amin.
Kroz takva je iskušenja, opasnosti i nevolje bilo dato tom prepodobnom starešini
da prođe pre no što se preselio u nebeske kleti. Ali se protosinđel Joanikije nije
obeshrabrio, nego je sve hrabrio, kazujući:
"Oci, nemojte se obeshrabriti što je manastir izgoreo. Jer je izgoreo zbog naših
grehova i da bi se obnovilo zadužbinarstvo! Trpite, sveti oci, sva iskušenja sa
krepkošću, trpite i ne napuštajte ovo mesto, osvećeno molitvama i suzama naših
prethodnika. Samo krepko držite poredak ovoga skita. Jer ko ne drži poredak
mesta izgoni ga mesto odavde! Čuvajte monaški poredak i ni jednoga dana ne
ostavljajte da se ne odsluži božanska Liturgija i Časoslov.
Budete li tako činili, i budete li vodili čist život, i budete li imali ljubavi među
sobom, znajte da će Bogomajka podići iz pepela ovu Svetu obitelj, i imaćete mira
i spasenja na ovom mestu. A ne budete li sa svetošću pazili pravila, post i svoje
monaške obaveze, znajte da će ovo mesto opusteti. Jer Bog više voli pusto i
čisto mesto, nego li mesto sa mnogo razjedinjenih monaha!"

Kako je monah Kleopa izabran za igumanovog zamenika

Nakon požara koji se dogodio u leto 1941. godine skit Sihastrija je preživljavao
sve teže i teže. Stari nastojatelj, u uzrastu od 82 godine, beše sve teže bolestan.
Nije više mogao služiti Svetu liturgiju, i teško je ispovedao i savetovao. Svrh
svega, pretukli su ga lopovi Balta, koji su mu izbili jedno oko.
U leto 1942. godine u Sihastriji je služio samo jeroshimonah Joil Georgiu, učenik
staroga nastojatelja, potpomognut od jeromonaha Kalistrata Bobua. Zatim, zbog
nedostatka kelija, nakon pomenutoga požara dobar deo braće i monaha otišao je
u manastire Njamc i Seku. Hrana se pripremala u letnjoj kuhinji, a služilo se
bratstvu u nekom podrumu, koji tokom dana beše umesto trpezarije, a noću beše
spavaonica za oce.
Međutim starešina Joanikije Moroj je imao i utehe. Jednom dok beše bolestan i
beše se zabrinuo za sudbinu Skita, ušla je u njegovu keliju neka gospodstveno
obučena žena i, približivši mu se, rekla: "Ne žalosti se, oče Joanikije. Od sada
ćemo mi brinuti o ovoj Svetoj obitelji!" Beše to Presveta Bogorodica, zaštitnica
Skita! Zaista, od 1942. godine stalno se osećao pokrov i blagoslov Bogomajke
nad Sihastrijom.
U istom razdoblju duhovni oci zajedno sa celim bratstvom, na predlog igumana
Joanikija Moroja, odlučili su da imenuju za igumanovog zamenika monaha
Kleopu Ilijea, koji beše mlad, odlučan i vrlo duhovan. Onda su se duhovnici i
starci pomolili u crkvi pred ikonom Bogomajke i zatim se svi popeli do bačije
skita, koja beše na planini Tačiunele, da bi pozvali oca Kleopu za igumanovog
zamenika, dok Bog ne odredi igumana.
Ovo se zbilo u postu Svetih Apostola. Kada su svi stigli na bačiju, bratija, zajedno
sa ocem Kleopom, strigahu ovce. Tada mu je jerođakon Gemnazije Pristav, koji
beše smeliji, rekao:
- Oče Kleopa, došlo je vreme, kao u vreme Davida, da ostaviš ovce i da od sada
napasaš slovesne! Eto, Skit je izgoreo, naš starešina je slep i bolestan, i monasi
se osipaju! Dođi i pomozi obnovu Skita. Svi te hoćemo, zove te i otac starešina
Joanikije, koji nas je sve podigao, jer on više ne može!
Čuvši te reči, otac Kleopa je rekao: - Ja sam suviše mlad i ne mogu da budem
starešina Skita. Tražite kog drugog, jer ja nisam vičan da poučavam duše i čovek
sam grešan!
- Ne, oče Kleopa, sada te Bog poziva, i treba da tvoriš poslušanje kao što si
svagda činio! I mi ćemo ti pomoći i, molitvama Bogomajke, imamo nadu da ćeš
moći spasti bratstvo našega skita, koje se dan za danom osipa!
- Molim vas, oci - rekao je monah Kleopa - ostavite me da se molim Bogu i da
razmislim mesec dana, jer sam mlad i ne znam šta da činim! Ako li ne, otići ću u
manastir Seku!
- Dobro, oče Kleopa, ostavljamo te mesec dana da se moliš!
Zatim, sišavši sa bačije, rekao je duhovnik Kalistrat: -Zbrzali smo oca Kleopu!
Molimo se Bogomajci i ostavimo ga da još razmisli!
Sutradan otac Kleopa je napisao dopisnicu ocu Pajsiju iz skita Kozančee i
zatražio mu savet šta da radi u tom velikom iskušenju. A sam je postio tri dana i
molio se u tajnosti Bogu da bude volja Njegova.
Nakon deset dana primio je od pustinjaka Pajsija dopisnicu sledeće sadržine:
Dragi očev sine! Ne raduj se kada te budu postavili za starešinu i ne žalosti se
kada te budu izvrgnuli iz starešinstva! Tvori poslušanje starom nastojatelju i
saboru otaca i prepusti se u svemu volji Božijoj!
Tako ga je shimonah Pajsije blagoslovio da pomogne obnovu skita Sihastrije, i
pošto je prošlo mesec dana molitve i čekanja, monah Kleopa je preuzeo
administrativnu upravu bratstva. Oci i braća su se obradovali toj promeni i svi su
mu bili poslušni. Čak je i starac nastojatelj bio srećan što je Bog odredio
njegovog ljubljenog učenika da putevodi ovaj skit.

Igumanov zamenik
sadržaj
Prva briga oca Kleope bila je da obnovi manastirsko zdanje i kelije koje su
izgorele u požaru 1941. godine. Uz pomoć manastira Njamca, koji je besplatno
dao stotine kubnih metara drva i građe, i vernika iz okoline, u jesen 1942. godine
započeta je izgradnja dvaju krila kelija sa više od 20 prostorija, namesto onih što
ih je požar uništio. Sledećih godina, 1943-1944, na tim kelijama su najviše radili
vernici iz sela Radašenji - Sučeava, koji zbog rata behu evakuisani u okolne
stoletne šume.
Novoga igumana veoma su cenili kako bratstvo Skita, tako i vernici koji se ovde
behu sklonili, jer beše vrlo pobožan, mnogo je postio, beše krotak, hrabrio ih je
sve - monahe i mirjane - i naročito je imao dar poučavanja, kojim je svakoga
putevodio i duhovno hranio.
Nakon što se front pomerio zapadno od Karpata, otac Kleopa je nastavio
izgradnju kelija i kamenu crkvu je pokrio limom.
Tako se, blagodaću Božijom i blagoslovom Bogomajke, zaštitnice ove Svete
obitelji, otac Kleopa od početka dokazao kao vrlo revnostan monah, kao hrabar i
duhovan iguman, i kao dobar ekonom.

Končina nastojatelja Joanikija Moroja

Nakon 33 godine strogoga duhovničkog podviga protosinđel Joanikije Moroj je

teško oboleo i nije više mogao upravljati skitom Sihastrija. Ali beše srećan što je
njegov učenik, monah Kleopa, bio određen da nastavi njegovu duhovničku
delatnost.
Poslednje dve godine života veliki nastojatelj je proveo više u keliji, moleći se
Bogu danonoćno, ispovedajući i savetujući svoje učenike. Ali beše srećan što se
Skit obnavljao i duhovno, i materijalno.
Godine 1943. bolest starešine Joanikija se beše pogoršala. Danonoćno je imao
po dva učenika koji su ga negovali. A avgusta 1944. njegovog sina po telu,
monaha Nikanora, ubili su ruski vojnici u blizini fronta.
Dana 3. septembra 1944, osećajući da mu je končina blizu, starac je pozvao sve
uz svoju postelju i dao im poslednji savet. To jest da se neprestano mole, da s
ljubavlju tvore poslušanje, da ljube Svetu crkvu i da provode čist život u Hristu.
Zatim, ištući oproštaj, sve ih je poljubio i triput im rekao: "U utorak ću otići k
Ocu!...", proričući time končinu svoga života.
Nakon života s teškim iskušenjima i velikim patnjama, 5. septembra u 10 sati,
veliki starešina Joanikije Moroj je predao svoju dušu u ruke Oca Nebeskog,
ostavljajući za sobom dostojnoga nastavljača delatnosti obnavljanja ovoga Skita,
oca Kleopu. Oplakan od celog sabora, sahranjen je na novom groblju u
manastirskom voćnjaku.
Nakon što je prošlo nekoliko godina, i shimonahinja Avgustina iz manastira
Agapije, njegova bivša supruga, počinula je u miru, i bila sahranjena na
manastirskom groblju.

Kako je otac Kleopa izabran za igumana

Nakon preseljenja u nebesko Carstvo starca igumana Joanikija Moroja cela briga
skita Sihastrija bila je na ramenima monaha Kleope. Ali on nije hteo da primi
đakonsku i svešteničku hirotoniju, jer se bojao ove velike odgovornosti pred
Bogom. Evo, međutim, kako je Bog odredio da bude rukopoložen i zatim da bude
naimenovan za igumana skita:
Meseca oktobra 1944. godine monah Kleopa, zajedno sa nekoliko bratije išao je
u vinograd skita u opštini Rakova-Buhuši, da bi doneli grožđa. Usput, u blizini
Buhuša, izašla je pred njega neka pobožna žena, imajući u svojim rukama jednu
svešteničku odeždu, Služebnik i svešteničku palicu, i rekla mu:
- Oče, u mojoj kući su ostale ove odežde i Svete utvari od nekoga vojnog
sveštenika, koji je stanovao kod nas u vreme rata. Zatim, otišavši s frontom dalje,
ostavio ih je u našoj kući, i ne znam šta da činim s njima!
- Sestro, podaj ih kojoj crkvi ili kojem manastiru kojima su potrebni, jer nije dobro
da ove Svete predmete držiš u kući!
- Sveti oče, ako ih budem dala tebi, hoćeš li ih primiti?
- Daj ih nama, hrišćanko, pa ćemo ih odneti u manastir, jer je greh da stoje bilo
gde!
- Izvoli, oče, odežde, knjigu i palicu! Blagodarim Bogu što sam vas srela da bih
vam ih dala!
Uzevši ove predmete, otac Kleopa ih je stavio u kola, i razmišljao u sebi: "Zašto li
je ova žena donela odežde, palicu i Služebnik upravo meni? Nije li to znak da
Bog hoće da budem hirotonisan za sveštenika i da ovom palicom putevodim
bratstvo skita Sihastrije?"
Vrativši se iz vinograda i ispovedivši se, rekao je sve to duhovniku. A duhovnik,
pojmivši da je znak od Boga, rekao mu je:
- Tvori poslušanje, oče Kleopa, jer smo to svi obećali pri monašenju, i bez toga
se ne možemo spasti! Pa ko da predvodi bratstvo skita, ako svi bežimo od
odgovornosti? Jer Sveti Oci vele: "Poslušanje je život, a neposlušanje je smrt!"
Nakon dva meseca, 27. decembra 1944, kada se praznuje Sv. arhiđakon Stefan,
monah Kleopa je hirotonisan za jerođakona, a 23. januara 1945, kada se
praznuje Sv. mučenik Kliment, hirotonisan je za jeromonaha od episkopa
Galaktiona Korduna, tada starešine manastira Njamca.
Nakon malo vremena jeromonah Kleopa Ilije biće zvanično naimenovan za
igumana skita Sihastrija.
Skit Sihastrija u razdoblju 1945 - 1946. godine

Po prestanku rata radovi na obnovi Skita, započeti 1942. godine, nastavljeni su

još tri godine. Tako je godine 1945. završena i osvećena nova trpezarija, u kojoj
je moglo da bude za stolom više od sto ljudi. Takođe su dobrim delom završene
kelije na severnoj strani kompleksa, sa deset velikih prostorija i kuhinjom za celo
bratstvo. Godina 1945-1946, obnovljeno je i krilo kelija na južnoj strani
kompleksa, sastavljeno takođe od deset prostorija, ali manjih.
Evo šta je pričao otac Kleopa o teškoćama na koje je nailazio prilikom obnove
Skita:
"Kada su me naimenovali za starešinu, beše veoma teško. Skit nije imao ničeg.
Hramovna slava se bližila, a mi nismo imali ništa pripremljeno. Kelije behu
izgorele i zvona istopljena, a krov na velikoj crkvi beše takođe sažežen u
plamenu. Tada sam otišao u manastir Njamc da pozajmim nešto novca. Ali mi
nisu dali, jer nisu imali ništa u fondu. Zatim sam svratio do protosinđela Joakima
Spatarua, čoveka Božijeg! Kod njega se nalazio neki dobri hrišćanin iz
Bukurešta, Konstantin Valsan, generalni direktor Telefonskoga trusta. Čuvši da
nemam ništa za hramovnu slavu, on mi je dao 800.000 leja; velik novac u to
vreme. Kada sam došao u Sihastriju, čekao me je naš duhovnik otac Joil
Georgiu, koji se moljaše Bogu da dobijemo nešto pomoći. Čuvši o primljenoj
pomoći, zadivio se i zablagodario Bogu".
U proleće 1946. godine vernici iz opštine Radašenji -Sučeava, koji u vreme rata
behu bili evakuisani u šume oko Sihastrije, odlučili su da besplatno sagrade novi
zimski paraklis na mesto onoga što je izgoreo u požaru 1941. godine, sa istom
hramovnom slavom - Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane.
Ktitor tog novog Svetog paraklisa bio je jeromonah i duhovnik Gerasim
Kampanu, poreklom iz istoga sela. Do kraja 1946. godine paraklis je bio skoro
gotov. Nedostajao je još ikonostas, koji beše u izradi, i unutrašnje slikarstvo.
Time su stanovnici Radašenja, kao i iz drugih sela, izrazili blagodarnost Bogu i
podvižnicima ovoga skita, što su u Sihastriji bili izbavljeni opasnosti i smrti u
vreme rata u leto 1944. godine.
Tokom te dve godine, 1945-1946, odredio je Bog da u bratstvo Skita dođu brojni
mladi i stariji, tako da se mnogo povećao broj žitelja. To se dogodilo iz dva
razloga. Jedno zbog gladi i siromaštva koji su pretili celoj zemlji i drugo zbog
posebnog ugleda koji beše počeo da stiče protosinđel Kleopa. Zbog toga je skit
Sihastrija uzeo poseban zamah, i duhovni, i materijalni.
Duša toga napredovanja beše, dakako, otac Kleopa, čovek Božiji, koji je postajao
sve čuveniji u okolini. Jer dok su drugi manastiri i skitovi imali nedostatak osoblja,
i osobito nedostatak duhovnih otaca, Sihastrija je dan za danom cvetala,
zahvaljujući krotkom i milostivom igumanu toga Skita. On beše roditelj, otac i
poučitelj svih: monaha, intelektualaca, običnih vernika, siromaha i prosjaka.
Svakodnevno su ga svi tražili, i on stajaše u sred mnoštva pomažući, savetujući,
koreći, hraneći i zadovoljavajući svakoga. Tako se otac Kleopa pročuo u zemlji,
osobito darom reči i propovedima, zatim ispovedanjem i duhovničkim savetima, i
najzad milostinjom.
Zahvaljujući njegovoj duhovnoj dobroti i mudrosti Bog umnožavaše u njemu
blagodat i dar, i izlivaše ih na bratstvo tog Skita, molitvama Presvete Bogorodice,
zaštitnice te Svete obitelji.

Sveti episkop Jovan iz planina Sihle i otac, Kleopa

Blaženi episkop Jovan sreo se prvi put sa braćom Konstantinom i Vasileom u

jesen 1930. godine u Planinama Sihle, na mestu zvanom Korojeva jaruga, kada
je prorekao Vasileu posredstvom njegovoga brata Konstantina "da treba da se
pripremi, jer ima da pređe dugačak put". Zaista, nakon šest meseci brat Vasile se
preselio Gospodu.
Drugi susreti toga čudesnog episkopa sa ocem Kleopom nisu nam poznati, ali
verujemo da ih je zasigurno bilo. Međutim, mutna vremena iz razdoblja 1940-
1950. godine učinila su da se ne govori javno o tom Svetom episkopu, koji se
podvizavao u toj okolini nešto posle 1951. godine.
Tri "susreta" iz vremena 1946-1947. protosinđela Teodula Varzarea, duhovnika
manastira Agapije, sa tim Svetim episkopom u Pojani Trapezej, na stazi što silazi
od Agapije prema Sihastriji, dosta su uverljiva. Prvi susret dogodio se u proleće
1946. godine, kada je episkop zatražio da mu se donese hartije i mastila, "jer ima
nešto da napiše".
Videvši duhovnika, episkop ga je blagoslovio obema rukama i rekao mu
proročkim glasom:
- Oče Teodule, ideš li u Sihastriju ocu Kleopi? Mnogo puta odlazim i ja u
Sihastriju i budem na službi u crkvi, ali darom Božijim niko me ne vidi! Znam da
ti, sveti oče, hoćeš da se povučeš iz Agapije u Sihastriju, ali nemoj ići. Ostani
tamo i tvori poslušanje, jer nije te uzalud poslao Bog u Agapiju. Tamo ti je
spasenje, sveti oče!"
Eto koju meru svetiteljstva beše dostigao ovaj veliki episkop i sasud Duha
Svetoga! On je dolazio na Sveta bogosluženja u Sihastriju, ali ga niko nije video.
Ali je on posebno čestvovao (poštovao, prim.izd) oca Kleopu.
Drugi sastanak između oca Teodula i episkopa Jovana dogodio se u leto iste
godine, na istom mestu, kada mu je otac doneo hartije i mastila, kao što mu beše
iskao, ali niko ne zna da li je blaženi episkop štogod pisao, i šta naime.
Blagoslovivši ga opet obema rukama, episkop ga je poljubio u čelo i rekao mu:
"Oče Teodule, ideš u Sihastriju. Bolje se vrati natrag u Agapiju, jer otac Kleopa
nije danas u Skitu, pošto je pozvan u manastir Njamc na zasedanje Saveta!" Eto
kako čudesan beše ovaj episkop pun blagodati Duha Svetoga! On se moljaše za
oca Kleopu i pomagaše mu blagodatno da dobro poučava tu Svetu obitelj.
Tako je ovaj Sveti episkop, koji je do 1918. godine bio vikar Kijevske mitropolije,
nakon čega je izbegao u Rumuniju i podvizavao se u planinama Sihle, bio u
tesnoj duhovnoj vezi sa manastirom Sihastrijom i sa ocem Kleopom, sa kojim se
verovatno susretao, bilo u tajnosti, noću, bilo u Duhu Svetom kroz Svetu molitvu.
Pojedini oci duhovnici veruju da se ovaj Sveti episkop pokatkad viđao sa ocem
Kleopom, u vreme kada se ovaj povukao godine 1948. u planine Sihastrije, jer su
obojica imali pustinjačke kelije u okolini.
Mi smo uvereni da se oni koji čistim srcem služe Hristu poznaju i ovde i
zagrobno, da traže jedni druge, ljube se, pomažu i mole se jedni za druge. Jer to
je radost prepodobnih, pohvala pravednika i uteha Svetitelja, da i "u telu", i "van
tela" blagodatno poznaju jedni druge u Isusu Hristu, Spasitelju sveta.
Treći i poslednji susret episkopa Jovana sa ocem Teodulom dogodio se u leto
1947. godine, kada je želeo da se vrati u svoju otadžbinu.

Uzdizanje skita Sihastrije u dostojanstvo manastira

Godine 1947, pošto su ime i duhovnička i administrativna delatnost protosinđela

Kleope Ilijea, igumana skita Sihastrije, postali opštepoznati, Rumunska
patrijaršija je poklonila pažnju naporima na opštoj obnovi te Svete monaške
obitelji.
Prvi koji je predložio uzdizanje skita Sihastrije na dostojanstvo nezavisnoga i
samostalnoga manastira bio je arhimandrit Teofil Pandele, koji beše direktor i
generalni inspektor u Ministarstvu za veroispovesti, i koji je nadgledao delatnost
svih manastira u zemlji, kako po nadležnosti ministarstva, tako i na nivou
Patrijaršije.
Ispitujući kanonski i administrativno stanje skita Sihastrije i ustanovivši da ta
ustanova ispunjava sve zakonske uslove da bude uzdignuta u dostojanstvo
manastira, arhimandrit Teofil Pandele je sastavio opširnu predstavku, koju je
uručio i patrijarhu Nikodimu, i mitropolitu moldavskom Irineju Mihalčeskuu, i
Ministarstvu za veroispovesti. Proverom na licu mesta ustanovljeno je da skit
Sihastrija ima bratstvo od preko 50 žitelja i da obavlja posebnu duhovničku i
misionarsku delatnost u okolini, budući predvođen starešinom velikog ugleda.
Uzimajući sve to u obzir, na predlog Moldavske mitropolije, Patrijarh Rumunije je
odobrio uzdizanje skita Sihastrije na dostojanstvo manastira, patrijaraškom
odlukom broj. 299/30.06.1947, kao i unapređenje protosinđela Kleope Ilijea u
dostojanstvo arhimandrita, patrijaraškom odlukom broj 379/19.09.1947. To je
odlučeno pošto je on uspeo da za samo pet godina od požarom potpuno
uništenoga skita napravi čuven i dobro organizovak manastir.
Odlikovanje oca Kleope za arhimandrita obavio je episkop Valerije Moglan, vikar
Moldavske mitropolije, u manastiru Sihastriji, 19. septembra 1947. U svojoj
propovedi episkop Valerije je uputio arhimandritu Kleopi sledeće reči:
- Oče Kleopa, primi ovu palicu. Ko tebe bude slušao, sveti oče, Boga će slušati!
Ko ne bude slušao, možeš ga tući celom šumom drveta, pa opet nećeš od njega
napraviti čoveka!
Navodimo u nastavku sinodski akt o uzdizanju skita Sihastrije - Njamc, hrama
Roždestva Bogorodice, u dostojanstvo manastira:

Patrijarh Rumunije
Br. 298. Kabinet
1947, juna 30.

Odluka br. 299

Nikodim, milošću Božijom Arhiepiskop bukureštanski, Mitropolit ungro-vlaški i
Patrijarh rumunski.
Imajući u vidu izveštaj br. 83/1947, kojim Sveti skit Sihastrija iz županije Njamc,
zahteva uzdizanje u dostojanstvo manastira;
Imajući u vidu da bratstvo Svetoga skita premašuje 50 osoba;
Imajući u vidu ljubav i požrtvovanje kojima bratstvo Svetoga skita Sihastrije iz
županije Njamc ispunjava monaške dužnosti,

Odlučujemo:

Čl. I Sveti skit Sihastrija iz županije Njamc uzdiže se na dostojanstvo manastira, i

nazivaće se ubuduće "Sveti manastir Sihastrija", županija Njamc.
Čl. II Prepodobni otac starešina Svetoga manastira Njamcu-Seku, županija
Njamc, zadužen je za izvršenje ove Odluke.
Dano u našoj patrijaraškoj sednici danas 30. juna 1947.

Nikodim, Patrijarh

Istovremeno sa tom sinodskom odlukom podvlašćen je manastiru Sihastriji i skit

Sihla, kojim je tada upravljao jeromonah Kliment Popović. Takođe je u vlasništvo
manastira Sihastrije preneta poljana zvana Počiorul Kruči, kao i planina
Tačiunele.
Ovo malo podataka je zapisano, da ne bi vremenom bilo zaboravljeno od onih
koji budu usledili posle nas.

Monašenje majke oca Kleope

Nemajući više nikoga kod kuće, stara majka Ana Ilije plakaše svakodnevno za
svoje devetoro dece rano preseljene ka Gospodu. Njena jedina uteha u selu
behu crkva i groblje. Svakoga praznika bila je neizostavno u crkvi, a posle službe
oplakivaše decu na groblju.
Njen poslednji oslonac beše sada otac Kleopa, starešina Sihastrije, koga je Bog
izabrao da služi Crkvi Hristovoj.
Deca su joj, osim oca Kleope, sva pomrla kao mlada, a njen suprug Aleksandar
preselio se i sam u večnost 1943. godine.
O tom momentu otac pripovedaše: "Kada je umro otac, majka mi je slala
telegram za telegramom, zovući me na sahranu.
Kasnije, kada smo se sreli, majka me je upitala: - Zbog čega nisi došao na očevu
sahranu?
- Ja sam došao u manastir i nemam više oca, ni majku - odgovorio sam.
- Kako to? Zar ja nisam tvoja majka? - upitala je starica kroz suze.
- Dođi u manastir, i tada si moja majka!"
Jedne pozne novembarske jeseni, godine 1946, otac Kleopa je doveo svoju
majku iz rodnoga sela Sulice u skit Sihastriju, da bi stupila u opštežiće
sestrinstva manastira Stare Agapije.
Ovde se ona danonoćno molila u crkvi i mnogo se radovala mlađoj bratiji koja
behu dolazila da služe Hristu, smatrajući ih kao sopstvenu decu.
U jesen 1947. godine, 21. septembra, majka oca Kleope je zamonašena sa
naznačenjem za manastir Staru Agapiju, a ime Ana joj je zamenjeno sa Agapija.
Zatim je u proleće 1948. godine uvedena u opštežiće toga manastira i poverena
jednoj duhovnoj majci, Olimpijadi. Ovde se monaški podvizavala preko 20
godina, moleći se Bogu danonoćno, deleći svoje radosti i nevolje sa svoje tri
učenice: monahinjama Mihailom, Justinom i Julijom.
Svakoga dana mati Agapija je nosila drva za kuhinju, mada beše stara. Njena
učenica joj kazivaše: - Mati Agapija, zašto ti nosiš na leđima drva za kuhinju?
A ona odgovaraše: - A zar da džabe jedem hleb?
Kada bi pokoji siromah dolazio u Staru Agapiju, i mati ne bi imala novca, uzimala
bi od svojih učenica po štogod, i kazivala im: - Uzela sam malo od vas, jer ja
nemam!
A one bi joj odgovarale: - Dobro što si uzela, mati Agapija!
Međutim ona sve davaše siromasima!
I dok beše u mirskom životu, mati Agapija davaše mnogo milostinje siromasima.
Ponekad je pričala da ju je njen suprug koreo i kazivao joj: - More, ženo, džaba ja
donosim kolima, kad ti sve razdaješ torbom!
S vremena na vreme mati Agapija je prelazila planinu i dolazila u Sihastriju da
govori s ocem Kleopom i da na groblju plače na grobovima svojih sinova:
iskušenika Vasilea i monaha Gerasima. Zatim se vraćala u Staru Agapiju,
utešena rečima otaca iz Sihastrije.

Jedno čudo Bogomajke

Beše leto 1947. godine. Arhimandrit Kleopa je odlazio u Bukurešt da donese

crkvene utvari (sasude) za novi paraklis. Kada je stigao u prestonicu, oci iz
Patrijaršije su ga pozvali na duhovni sastanak, u kući univerzitetskog profesora
Aleksandrua Mironeskua, gde već behu sakupljeni brojni sveštenici, profesori i
vernici.
Među njima behu i arhimandriti Benedikt Giuš, Dositej Morariu, Gerontije Genoju,
otac profesor Dimitrije Staniloaje i mnogi drugi intelektualci. Postavljala su se
pitanja i davali duhovni odgovori. U tom momentu je ušao u salon i otac Kleopa.
Gosti su ustali i, tražeći blagoslov, čekali da im otac izgovori korisnu besedu.
Budući umoljen, otac Kleopa je počeo da im kazuje slovo iz Svetih Otaca o
čestvovanju Bogomajke. Za vreme dok je on govorio, odjednom se dogodilo
čudo!
Velika ikona Bogomajke sa zida, na kojoj beše naslikan i prorok David, počela je
da se jako klati nekoliko minuta i da proizvodi zvuk kao harfin. Oci i vernici
sabrani u dvorani, obuzeti uzbuđenjem, nisu znali kakvo bi to čudo bilo. Neki
plakahu, neki se osenjivahu krstom, neki se klanjahu ikoni Bogomajke, a neki se
moljahu sa suzama, budući zapanjeni. Od svih najviše je bio ganut arhimandrit
Benedikt Giuš, i on je stalno ponavljao:
- Bogomajka... Bogomajka... O čuda!.. O čuda!..
Nakon nekoliko minuta ikona se zaustavila, klatno je izbijalo normalno, i svi,
prožeti uzbuđenjem, moljahu se Bogomajci, da pomiluje rumunsku zemlju i
narod. To čudo Bogomajke sa Mladencem u naručju mnogo je ukrepilo u veri sve
koji behu prisutni, tešeći im dušu.
Nakon što je otac Kleopa zaključio slovo, svi su otpevali "Dostojno" i povukli se,
svako sa mišlju na čudo koje se dogodilo. Najviše njih je smatralo da je tim
čudom Bogomajka blagoizvolela da pokaže znak bodrenja i utehe za pravoverne
hrišćane u momentu kada je predstojalo da teška iskušenja dođu na našu
zemlju.

Osvećenje novoga paraklisa

Prvi paraklis skita Sihastrije, hrama Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane, izgradio
je 1846. godine duhovnik Kalistrat iz manastira Sekua. Godine 1941, pošto je
stari paraklis izgoreo, vernici iz opštine Radašenji izgradili su uz njega novi
drveni paraklis istoga hrama.
Tada je završen i ikonostas od hrastovog drveta, koji su rezbarili braća Vasile i
Joan Rezmerica iz opštine Grumazešti - Trgu Njamc, i kupljeni su Sveti sasudi,
odežde i ostale potrebne crkvene utvari.
U jesen 1947. paraklis hrama Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane bio je
pripremljen za osvećenje. Kao datum osvećenja bio je ustanovljen 26. oktobar,
kada se praznuje Sv. velikomučenik Dimitrije Mirotočivi.
Čin osvećenja obavio je episkop Valerije Moglan iz manastira Njamca, koji je
izgovorio i lepo duhovničko slovo.
Iste jeseni, nakon završetka radova na unutrašnjosti paraklisa, otac Kleopa je
tražio freskopisca, da oslika unutrašnjost. Ali ne beše zadovoljan onima koji su se
nudili.
Tada je Bog odredio da se nađe iskusni slikar, Basarabac, imenom Joan
Protčenku, poreklom iz Ukrajine, koji je izrađivao ikone za crkve u blizini
prestonice. Na nastojanje oca Kleope slikar je doveden u Sihastriju, i u proleće
1948. započeo je freskopisanje u paraklisu. On beše dubok i molitven hrišćanin.
Mnogo se molio, veoma malo govorio i upražnjavao je Isusovu molitvu. Slikao je
samo posteći. A nakon što bi jeo, ništa više ne bi toga dana slikao, smatrajući da
je greh slikati posle jela. Pošto bi se malo odmorio na klupi u voćnjaku, uvek
sam, vratio bi se u svoju sobu i pripremao boje za sledeći dan.
Pre svoje končine primio je monašku shimu pod imenom Irinej. Njegov primerni
život podsticao je i manastirsku bratiju da se više podvizavaju za svoje spasenje.

Radosti i nevolje

Ne možemo da prećutimo nevolje koje je podnosio manastir Sihastrija, a osobito

starešina ove Svete obitelji, pod kraj 1947. godine, zbog poznate razbojničke
bande, koja je pljačkala manastire i ljude iz oblasti Njamca više od šest godina,
prouzrokujući svuda uznemirenje, štetu i sablazan.
Manastir Sihastrija i skit Sihla, bili su u području u kome su se sklanjali lopovi,
mnogo su stradali od njih, budući povučeniji od ostalih manastira.
Odmah po osvećenju paraklisa, lopovi su okružili manastirski kompleks. Hrišćane
su zadržali u crkvi pod pretnjom oružja, a oni su uzeli sve što vredi što su našli u
manastirskom skladištu.
O tom događaju otac Kleopa kazivaše:
"Jedno veče kada bejah starešina i stajah na bdeniju u crkvi, došao je Balta sa
svojima, izveli su me sa bogosluženja i zahtevali od mene vina, jela i novca. I
pošto nisam imao ništa, uzeli su me, odveli me u šumu i privezali me za stablo
drveta da me ubiju. Tada je jedan od njih rekao vođi:
- Zar se ne sećaš kako nam je davao da jedemo, kad beše na bačiji? A sada
hoćeš da ga ubiješ?
Posvađali su se među sobom i otišli u šumu, a mene su odvezali i vratio sam se
u manastir".
Sledećega dana otac Kleopa, ožalošćen svim ovim, otišao je episkopu Valeriju iz
manastira Njamca i zatražio mu savet:
- Preosvećeni, šta da radimo da bismo spasli manastir od tih lopova što nas
pljačkaju i uznemiruju šest godina?
- Oče Kleopa, znate šta da radite? Da služite bdenije Pokrovu Bogorodice
svakoga utorka uveče i da danonoćno čitate Psaltir u crkvi, po dva sata svaki, od
starešine do poslednjeg brata. Budete li tako činili, Bogomajka će udaljiti te
lopove i blagosloviće vas svim što vam je potrebno, a manastir će biti sačuvan od
svake opasnosti!
Čuvši to, starešina Kleopa je odredio da se redovno služi bdenije Pokrovu
Bogorodice utorkom uveče, a Psaltir da se čita neprestano u crkvi, kada nema
bogosluženja. Taj poredak se neokrnjeno poštuje do danas, a oni zločinci su bili
uhvaćeni i kažnjeni po zakonu. Od tada je manastir Sihastrija sačuvan od svih
opasnosti, molitvama Bogomajke, Zaštitnice ove Svete obitelji.

Kako je otac Kleopa izbavio jednu ženu od smrti

Godine 1947, jedne noći u vreme Božićnog posta, otac Kleopa je ispovedio
mnoge, do ponoći, i osećao je umor. Kada je hteo da se malo odmori, ušla je
neka uzbuđena žena, koja je plakala i rekla mu:
- Oče, ovde sam već šest sati... Došla sam da se ispovedim, jer imam vrlo teške
grehe na duši.
- Ženo, umoran sam. Molim te, dođi ujutru.
- Oče, ako me ne primiš sada na ispovest, idem da se ubijem. Evo, imam i
konopac pri sebi. Učinila sam velike grehe i pobacila mnogu decu. Primi me, jer
ne mogu više da podnesem!
Tada je otac ispovedio tu ženu, ohrabrio je, duševno okrepio, dao joj pokajno
pravilo i razdrešio je od njenih teških grehova. Sutradan nakon Svete liturgije
žena je uzela bogojavljensku vodicu, celivala je Svete ikone i smirena se vratila
svojoj kući.
Takvi teški slučajevi ponavljali su se više puta, ali je otac Kleopa svojom krotošću
i mudrošću uvek uspevao da ih uteši, da ih smiri i da svima udovolji.

Uvođenje oca Pajsija u opštežiće Sihastrije

U svojstvu igumana i zatim starešine manastira Sihastrije arhimandrit Kleopa je
veoma želeo da u svoje bratstvo dovede svoga prvog duhovnog oca
jeroshimonaha Pajsija. Voljom Božijom, 1948. godine, 1. decembra, veliki
duhovnik Pajsije Olaru iz skita Kozančee stupio je u opštežiće bratstva manastira
Sihastrije, na utehu i radost svih.
Već od prvih dana jeroshimonah Pajsije je bio određen da poučava i da ispoveda
vernike, koji su ovamo dolazili u sve većem broju. Tako je manastir Sihastrija,
kako kroz svog tadašnjeg igumana, tako i kroz iskusne duhovnike koje je imao,
zasnovao obnoviteljski pokret duhovnoga života u manastirima iz predela
Njamca.
Svakodnevno su monasi i vernici dolazili iz drugih manastira u Sihastriju i čekali
da govore s ocem Pajsijem, duhovnikom, i da otvore svoje srce pred njim.
Sveštenici, monasi, vernici iz sela i gradova, intelektualci i mladi svih uzrasta,
izlazili su ozareni iz njegove kelije i uznosili hvalu Bogu što im je odredio tako
krotkog i iskusnog duhovnog oca. Petak je bio dan za sedmično ispovedanje
monaha. Više od polovine bratstva manastira Sihastrije redovno se ispovedalo
kod oca Pajsija i tešilo se njegovom mudrošću, tihovanjem i smirenjem. Otac nije
mnogo govorio, nego je duhovno sve naziđivao, osobito svojom dobrotom i
postojanošću. Uglavnom je uspevao da u proseku dnevno ispovedi između 50 i
100 duša, monaha i vernika iz svih oblasti zemlje.

Prvo povlačenje arhimandrita Kleope u planine

Hodeći mnogo godina za manastirskim ovcama po planinama, otac Kleopa je

dobro poznavao sva mesta i kelije pustinjaka sa područja Sihle i Sihastrije.
Takođe je poznavao i brojne monahe isposnike, velike podvižnike, koji su se
trudili u dubini šuma, a da ih nije poznavao niko, do samo Bog i njihovi duhovnici.
Na dan 21. maja 1948. godine, kada se slave Sv. car Konstantin i carica Jelena,
Prepodobni je služio Svetu liturgiju sa saborom sveštenika i izgovorio je dnevnu
propoved, hvaleći revnost velikih carskih ličnosti, koje su dale hrišćanima
slobodu i sagradile mnogobrojne crkve.
Kasnije je sveti otac pričao svojim učenicima:
"Na dan Svetoga cara Konstantina i carice Jelene držao sam propoved i rekao: -
Neka bi dao Bog da i naši sadašnji rukovodioci budu kao Sveti carevi, da bi ih
Crkva pominjala vavek!
Odmah me je neko iz naroda otkucao (kod komunista, prim.izd), i nisam stigao ni
da skinem odeždu, jer je došao neki automobil, i rekli su mi da idem s njima.
Odveli su me u Trgu Njamc i tamo me smestili u neki podrum, u kojem nije bilo
ničeg drugog, do jedan ležaj od cementa. Zatim sam bio pod istragom pet dana,
bez vode i bez hrane. Najzad su me pustili".
Posle nekoliko dana jedan dobronamerni hrišćanin kazao je u tajnosti ocu Kleopi
da se povuče za neko vreme bilo u planine, bilo na drugu stranu. Čuvši to,
starešina se posavetovao sa nekoliko duhovnika i te noći se povukao u planine
Sihastrije na mestu zvanom Počiorul Kukuluj, u dubini šume, na preko šest
kilometara iznad manastira. Tamo je sebi u zemlji napravio zemunicu od drveta, i
danonoćno, neprestano se molio, tražeći pomoć i milost Boga i Bogomajke.
Jednom sedmično dolazio je noću jeromonah Makarije, ispovedao ga i donosio
mu ponešto hrane. Pokatkad je još dolazio i monah Antonije sa bačije, sa kojim
je tvorio poslušanje kod ovaca.
Kazivao nam je otac Kleopa da su, dok je gradio zemunicu, dolazile neke ptičice i
sletale mu na teme. A kada se prvi put pričestio ispred zemunice, došlo je k
njemu jato ptica, kakvih nikada do tada nije video. One su imale na čelu
krstoobrazni znak i pevale su veoma lepo, svo vreme dok se pričešćivao. Zatim
su odletele.
Kasnije, kada je potrošio sve zalihe Svetih Darova, odlučio je da služi Svetu
liturgiju. Nakon što se pripremio očitavši sve molitve, položio je Sveti antimins na
obližnji panj i otpočeo službu. Kada je blagoslovio, izgovarajući: Blagosloveno
Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha cada u svagda i u vekove vekova. Amin,
ponovo se pojavilo jato vrlo lepih ptičica. Ptičice su sletele na obližnji žbun i
počele su pevati. Otac se zapitao u sebi: "Šta će ovo biti?" A neki tajinski glas mu
je kazao: "To su pojci sa pevnice!"
Zatim je nastavio Svetu liturgiju i pričestio se. Nakon što je završio otpust, ptičice
su odletele. I kazivaše otac Kleopa da od tada nije više video u šumi ptice lepe
kao one. Svakako, činjenica da se pričestio i čudo sa ptičicama veoma su ga
utešili. Od srca je zablagodario Bogu za Njegovo veliko čovekoljublje.
Dok je boravio na tom mestu, pomagali su mu još protosinđel Joil Georgiu,
monah Antonije od ovaca i jedan hrišćanin iz sela Mitokul Balan. Signal za
sastajanje s ocem Antonijem beše ovaj: učenik bi udario jednom u kakvo stablo, i
ako bi otac čuo udarac, udario bi i on jedanput u neko stablo. Ako jedan ne bi
odgovorio, drugi bi čekao dok ne bi čuo unapred ustanovljeni signal.
Otac Joil mu je donosio namirnice: so, pšenicu, dvopek, i ostavljao ih pod jedno
palo stablo drveta, jer niko nije znao gde mu je bila zemunica.
Otac Kleopa se mnogo podvizavao u svojoj zemunici, moleći se danonoćno.
Zbog toga su mu i đavoli činili mnoga iskušenja i plašili ga, bilo kada beše budan,
bilo u snu i svakojakim utvarama, kao što kasnije kazivaše svojim učenicima:
"Jednom oko ponoći čitao sam pravilo, stigao sam do Akatista Pokrovu
Bogorodice. Najednom je otpočela snažna buka. Uh, čoveče, rekoh ja, snažan
zemljotres! Kada sam odškrinuo vrata, video sam točak velik koliko jele i neke
Arape oko njega sa ognjenim vilama. I reče jedan: - Ovo je starešina Sihastrije!
Stavite ga u točak!
I namah sam se našao gore na točku. Točak se vrteo, i oni stajahu pripremljeni s
vilama, da bih pao s točka na njihove vile.
Ali ja sam imao pri sebi Akatistnik i rekao sam: - Sklonite se u stranu, jer imam
isprave od Bogomajke!
Tada više nisam video ni točak, ništa... I osvestio sam se u zemunici".
Otac Kleopa je svakodnevno čitao Akatist Pokrovu Bogorodice. Jednoga dana
kada je otvorio knjigu da čita, osetio je miomiris krinova i ruža. Tada se molio
Bogu da ukloni od njega taj miomiris i nije više čitao akatist izvesno vreme,
poimajući da je taj miris prelest od đavola, da bi ga bacio u gordost. Jer kazivaše
otac Kleopa:
- Kada se moliš, nije dobro da primaš nikakav miris ili čulni utisak, jer tada dolaze
i đavoli na lice mesta i žele da te bace u gordost.
Kada je ponovo počeo čitanje akatista, nije više osećao taj miomiris. Tako se
izbavio đavolovih zamki!
Nakon šest meseci povlačenja u planine, arhimandrit Kleopa je ponovo doveden
za starešinu bratstva manastira Sihastrije, na radost svih, kako monaha, tako i
vernika.
Posle 40 godina otac Kleopa zajedno sa dva učenika otišao je da traži zemunicu
u kojoj je obitavao 1948. godine. Nekoliko sati su polako išli šumom ka mestu
gde se otac podvizavao, ali ga nisu pronašli. Zatim su pošli dalje. Kada su se
vratili, umorni, seli su na ivicu neke jaruge, da bi štogod okusili.
Dok su jeli, otac Kleopa je primetio da sede upravo na mestu zemunice.
Međutim, sada beše porušena. Mogli su se videti samo komadi drveta, kartona i
gvožđa. Otac beše veoma radostan što je našao svoju zemunicu iz mladosti i
rekao je: - Eto istinskoga čuda! Kada smo mislili da smo se trudili uzalud,
Gospod nas je obradovao pronalaskom zemunice!
Zatim, uznevši slavu Bogu, vratili su se u manastir.

Arhimandrit Kleopa starešina manastira Slatine

Nakon skoro godinu dana spokojstva, opet se žalost rasprostrla nad bratstvom
manastira Sihastrije. Beše mesec avgust godine 1949, kada je arhimandrita
Kleopu pozvao u Svetu Patrijaršiju Patrijarh Justinijan, koji ga je mnogo cenio, i
određeno je da sa grupom od 30 monaha iz bratstva manastira Sihastrije ode u
manastir Slatina - Sučeava, da bi obnovio tamošnje bratstvo i duhovni život.
Vrativši se u Sihastriju, otac Kleopa je izabrao 30 otaca duhovnika, sveštenika,
monaha i iskušenika - među kojima i jeroshimonaha Pajsija Olarua. Zatim je,
ostavljajući u Sihastriji za starešinu protosinđela Joila Georgiua, učenika velikoga
starešine Joanikija Moroja, odredio polazak za 30. avgust 1949. godine.
Cepanje bratstva na dva dela i njihovo rastavljanje bilo je bolno za sve. Svaki je
prolivao suze i molio se, tražeći pomoć Bogomajke. Zatim je oca Kleopu i onu
tridesetoricu otaca i braće ceo sabor ispratio na put, a u blizini Paraula Alba
opraštali su se jedni od drugih, celivajući se i prolivajući suze.
U tom trenu upravo je pristizao u Sihastriju arhimandrit Maksim, duhovnik
manastira Agapije, veliki pojac i odlučan i iskusan duhovnik. Prisustvujući ovom
rastanku, ohrabrio je i jedne i druge, kazujući:
- Oci, zbog čega ste tako ožalošćeni? Sveti oci su položili život za Hrista i branili
su Pravoslavlje, a vi, Sveti oci, plačete ovde kao na rekama vavilonskim? Čujte
kako poje Crkva: "Sveti mučenici, koji ste se dobro borili i vence stekli, molite se
Gospodu da pomiluje duše naše". Dakle, tvorite poslušanje, i Bog će vam
pomoći, molitvama Bogomajke.
Zatim su otpevali: Dostojno je vaistinu i Tebi, vojvotkinji koja se bori za nas, i
rastali su se.
Manastir Slatina, zadužbina Aleksandrua Lapušneanua iz 1554. godine, koji je
imao samo sedmoricu staraca u bratstvu, čekao ih je. Početak je bio težak, ali za
nekoliko meseci novo bratstvo se priviklo i sve je poteklo normalnim tokom.
Otac Kleopa je otpočeo obnovu duhovnoga života u Slatini, uspostavljajući dobar
poredak dnevnih i noćnih bogosluženja i Svete Liturgije. Takođe je odredio
sedmičnu ispovest, monašku školu za braću, i opštežiće, po uzoru na Svetoga
Teodora Studita.
Od 1950. godine stupilo je u opštežiće Slatine i nekoliko iskusnih teologa, koji su
osobito poštovali oca Kleopu. Od ovih pominjemo protosinđela Petronija
Tanasea, jerođakona Antonija Plamadealu, potonjeg Mitropolita erdeljskog,
arhimandrita Dositeja Morariua, protosinđela Gerontija Balana, jeroshimonaha
Danila Tudora i jeromonaha Arsenija Papačoka. Svi su oni pomagali ocu Kleopi u
dobrom organizovanju ovog carskog manastira, stvarajući od manastira Slatine
pravu duhovnu akademiju, jedinstvenu u to vreme u čitavoj zemlji.
Vest o obnavljanju ovog manastira brzo se proširila po celoj zemlji, tako da
dolažahu na pokloništvo brojni vernici, studenti, intelektualci, ljudi svih uzrasta i
društvenih klasa, i primahu savete od oca Kleope i od ostalih duhovnika. Pod
rukovodstvom protosinđela Petronija organizovan je, sa preko tridesetoricom
mlađe bratije, i lep crkveni hor, koji bi svakoga ganuo do dubine duše.
Tako je otpočela duhovna obnova manastira Slatine.

Duhovni poučitelj više manastira u Moldaviji

Moldavska mitropolija odredila je arhimandrita Kleopu da po uzoru manastira

Slatine nadgleda i upućuje duhovni život više manastira u okolini: Putne,
Moldovice, Raške, Sihastrije i skitova Sihle i Raraua. Zbog toga je redovno
odlazio u svaki od njih, i pošto bi ih obišao i dao duhovničke savete, vraćao se
ponovo u Slatinu.
Prepodobni je najviše nastojavao na - poslušanju s ljubavlju, sedmičnoj ispovesti,
molitvi Gospode Isuse" i učestvovanju na Svetim bogosluženjima; a u kelijama
zahtevao je ispunjavanje monaškoga pravila, jer se samo tako mogu obrazovati
dobri monasi, revnitelji za Hrista, poslušni i smireni. A kada bi se u ovim
manastirima pojavljivale izvesne smutnje ili iskušenja, otac bi slao po jednog ili
po dvojicu duhovnika i uspostavljao bi mir i spokojstvo.
U svim pređepomenutim manastirima redovno je radila monaška škola i
održavao se istovetni poredak duhovnog života.
Tokom tri godine svi ovi manastiri su mnogo uznapredovali u monaškom životu, i
zaslugom svojih starešina, ali osobito zaslugom arhimandrita Kleope, koji
podrobno nadgledaše blagoobrazno odvijanje duhovnog života, na hvalu Boga i
radost vernika.

Kako se otac Kleopa izbavio starešinstva nad manastirom Njamcom

Početkom 1951. godine Patrijarh Justinijan, želeći da duhovno obnovi manastir

Njamc, najveću lavru u zemlji, predložio je da premesti u Njamc oca Kleopu sa
70 monaha iz Slatine i Sihastrije.
Čuvši ovo, otac Kleopa se veoma ožalostio i molio se Bogomajci da ga izbavi
ovog iskušenja, sećajući se saveta duhovnika Vikentija iz manastira Agapije, koji
kazivaše: - Slušaj, dete, kada budeš naišao na teške nevolje, posti tri dana i moli
se sa suzama, i Bog će te naučiti šta da činiš!
I evo kako je postupio.
Jedne noći se zaključao u keliji, samo sa znanjem svoga učenika jeromonaha
Serapiona, i posteći molio se sedam dana: od ponedeljka do nedelje.
Nakon sedam dana, tokom noći, kako je sedeo na stolici i malo zadremao, video
je nebesku svetlost oko Bogorodičine ikone sa zida. Zatim mu je Bogomajka
prozborila sa ikone, kazujući mu: - Ne žalosti se zbog smutnji u manastiru
Njamcu, jer ću ih ja smiriti. Ali nemoj da se dvoumiš.
Jer jedna mu misao kazivaše da ode u Njamc, a druga - da ode u pustinjaštvo.
Zatim je otišao k svom duhovniku jeroshimonahu Pajsiju, ispovedio se i rekao mu
sve što je čuo i video na Bogorodičinoj ikoni u keliji. Starac mu je rekao:
- To je božanski znak. Ali nemoj sada više nikom kazivati ovo viđenje. Sada se
pripremi i sutra da se pričestiš. I ako bude bilo od Boga da te odvedu u manastir
Njamc, Bogomajka će ti pomoći. A ako ne bude bila Njegova volja, ostaćeš tu.
Sutradan, posle Svete liturgije, otac Kleopa je dobio vest da se Patrijarh
savetovao sa više njih i odlučio da sve ostane na mestu, kao ranije.
Tako se sve smirilo molitvama Bogomajke i blagoslovom njegovog duhovnika
jeroshimonaha Pajsija.

Drugo povlačenje starešine Kleope u planine 1952-1954. godine

Do proleća 1952. godine manastir Slatina je mnogo procvetao, spadajući među

najorganizovanije manastire u našoj zemlji. Tada je imao preko 80 žitelja, od koji
njih 60 behu mladi. Vernici dolažahu o praznicima da slušaju Sveta bogosluženja
i besedu oca Kleope, koja je pokretala srca svih. Tako se sve odvijalo u miru i
dobrom poretku. Ali otac Kleopa u tajnosti kazivaše svojim učenicima:
- Ja sam samo telom ovde u Slatini, ali dušom sam sve tamo u Sihastriji, gde
sam zamonašen i gde sam živeo toliko godina.
Međutim đavo, koji nikada ne spava, nije mogao da podnese dobro podvizavanje
i sklad monaha u manastiru Slatini. Zbog toga je podstrekao Sekuritateu
(rumunsku UDB-u, nap.izd) da sprovede podrobnu istragu u bratstvu ovog
manastira. Organi bezbednosti su došli u velikom broju, noću, sprovodili su
istragu nad starešinom i nad najznačajnijima u manastiru i pretili im. Na kraju su
zadržali nekoliko njih, na čelu sa ocem Kleopom, jeromonahom Arsenijem
Papačokom i bratom Konstantinom Dumitreskuom.
Odvezavši ih u Faltičenji, držali su ih pod istragom cele noći. Tada su ocu Kleopi
prigovarali: - Ti sabotiraš nacionalnu ekonomiju i kazuješ da je danas Georgije i
sutra Vasilije, da je praznik, pa ljudi odlažu alat i ne rade!
Međutim otac Kleopa im je odgovarao: - Kako da ne kažem da je praznik, ako ga
je Sveta Crkva zapisala u kalendar?
Na kraju su rekli ocu da više ne sprovodi religioznu propagandu i pustili su ga.
Stigavši noću u manastir, otac Kleopa se ispovedio svome duhovniku i, po
njegovom savetu, povukao se u tajnosti zajedno sa jeromonahom Arsenijem
Papačokom u planine Stanišoare i u druga za nas nepoznata mesta, dok se nisu
umirili nemiri u Slatini. Ispovedali su se jedan drugom i imali su sa sobom Svete
Tajne, kojima se pričešćivahu na dve-tri nedelje, jer nisu bili zajedno sve vreme.
Dugo su bili skriveni u šumama oko sela Negrileasa[1] i Ostra[2], sklanjajući se u
nekoj napuštenoj bačiji i primajući namirnice jednom mesečno od jednog dobrog
hrišćanina, po imenu Straton.
U planinama Stanišoare beše tada mnogo vukova, ali oni koji im donošahu hranu
ih se nisu bojali, zbog molitava ovih dvaju skrivenih pustinjaka.
Po svom povratku u Sihastriju otac Kleopa je pokatkad pričao momente iz svoga
stranstvovanja u planinama.
"Kada bejah po šumi prognanik, posećivali su me moji "prijatelji", koji behu: deda
meca i lukava lisica. "Dede" sam se lakše spasavao. Kada bih ga čuo da mrmlja,
bacio bih mu po krompir, i on bi odlazio, ali s lisicom ne beše isto tako. Ona je
dolazila noću do vrata zemunice, i ako slučajno bejah zaboravio napolju štogod
hrane - radosti njene. Brinula je ona!
Jednom bejah zaboravio kotlić u kojem sam pripremao hranu. Beše još ostalo
nešto u njemu. Došla je lisica bez trunke sramote i počela da jede. Ja sam je
video kroz prozorče i izašao sam napolje. Kada me je ugledala, ona se dala u
beg, ali joj se drška kotlića zakačila za glavu. Sada mi ne beše za hranu, beše mi
žao kotlića, jer nisam više imao u čemu da pripremam hranu. Trčao sam za njom
i vikao: - Ostavi kotlić!
Ali ona, lukava, kao uvek. Približila se nekoj grani, zakačila je kotlić, izvukla je
glavu i pobegla. Ja sam bio radostan što mi je ostao kotlić!
Imao sam i druge prijatelje, još strašnije. To behu šumski pacovi. Ako ne umeš da
se organizuješ, ovi te ostavljaju bez hrane u jeku zime. Imao sam u keliji vreću sa
dvopekom privezanu za gredu. Kako bi se spustilo veče, dolazili bi i "parohijani".
Proglodali su zemunicu i dolazili na dvopek.
Meni nije bilo do dvopeka, koliko sam se ljutio što ne mogu da vršim pravilo.
Kako bih počeo da čitam, oni bi počinjali da grickaju dvopek. Šta da radim? Uzeo
sam štap u desnu ruku i Psaltir u levu ruku. Tako sam ja vršio pravilo: Gospode,
usliši molitvu moju (up. sa Ps 142,1), a štapom po šumskim pacovima! Nakon što
bih ih udario, pretvarali su se da su mrtvi. Zatim bih nastavljao: saslušaj moje
moljenje (up. sa Ps 142, 1) i drugih nekoliko stihova, i opet bi počeli da grickaju, i
ja sam ih opet udarao štapom. I eto tako sam ja tvorio svoje pravilo, sve dok
nisam zapušio sve rupe".
Jednom dok je išao po šumi jedne pozne jeseni uhvatila ga je hladna kiša, koja
ga je skvasila do kože. Budući veoma daleko od zemunice, trebalo je da prevali
dobar deo puta u mokroj odeći. Budući da je bilo hladno i da je duvao i hladan
vetar, putem se skoro ukočio i pao je nedaleko od zemunice, ne mogavši više ni
da mrdne.
Otac je razmišljao: "Sada ću umreti, a nemam Sveto pričešće pri sebi". Zatim se
toplo pomolio i polako-polako je dopuzao do skloništa. Tamo je s mukom zapalio
vatru, seo pored nje, osušio se i tako došao k sebi i utekao od smrti.
Ali otac Kleopa je imao i drukčija iskušenja, kao što nam je i kazivao:
"Bejah jedne noći u jedan sat u zemunici. Bejah završio Polunoćnicu i stigao pod
kraj Jutrenja, kad odjednom čujem: buf, buf, buf...! Tresla se zemlja. Izašao sam
da vidim šta se čuje, ali kada sam otvorio vrata na zemunici, video sam napolju
veliku svetlost, i u svetlosti - mesingano vozilo sa mnogo točkova.
Iz njega je sišao visok čovek sa velikim očima, pola belim, pola crnim, koji je
samo toliko rekao, naglašavajući: -Šta tražiš ovde?
Tada sam se setio šta kažu Sveti Oci: da ako imaš Svete Tajne, imaš Živoga
Hrista! Ja bejah imao Svete Tajne u jednoj jelovoj duplji u zemunici. I kada sam
se setio ovoga, ušao sam brzo unutra, obuhvatio sam rukama jelu sa Svetim
Tajnama, i samo sam toliko rekao: - Gospode Isuse, ne ostavljaj me!
Da vidiš šta je molitva kada ti je đavo na pragu! I kada sam ponovo pogledao
napolje, video sam ga kako se povlači, odagnan Hristovom silom. Uz zemunicu
beše neka velika jaruga, gde je pao onaj nečisti duh. Ali kako je pao? Kada je
stigao do jaruge, triput se pretumbao zajedno sa vozilom, i zatim je pao, i nastala
je velika buka, da su mi uši pištale do sutradan u jedan sat".
Drugi put, dok je bio u zemunici, opet je čuo buku. I kada je izašao napolje,
izgledalo je kao da nastaje pravi rat. Video je tenkove kako dolaze prema njemu,
naoružane vojnike kako trče, i činilo mu se da cela jedna vojska pokušava da ga
uhvati. Onda je započeo Isusovu molitvu, i sav privid je nestao.
I otac Arsenije je pričao jedan događaj iz pustinjaštva sa ocem Kleopom:
"Uhvatila nas je jednom jaka kiša u nekoj ne tako visokoj šumi, visokoj koliko
kuća. Otac Kleopa beše na jednoj strani, a ja na drugoj strani. Tražili smo gušće
žbunje kako bismo se sklonili. Ali otac je nastojavao, tako, ispod granja, da
dođem k njemu. Donde beše oko 30 metara. Ja sam govorio da je bolje moje
mesto, a Sveti otac kazivaše da je njegovo mesto bolje. Tada sam rekao sebi:
"Ne! Stani, bratac! Da ja poslušam oca Kleopu!" Pobegao sam odande, i odmah
je grom udario u ono mesto gde sam ja bio. Ovo me je potreslo! Eto šta znači
poslušanje!"
U zimu 1953. godine, budući veoma hladno, Oca Kleopu su primali u svoje
usamljene kuće vernici. Uveče bi otac držao poučnu reč ukućanima. Zatim bi
domaćin rekao: - Oče, imam unuče. Da dođe i ono?
- Da, neka dođe!
Nakon nekog vremena opet bi rekao: - Oče, imam i unuku. Da dođe i ona da
sluša besedu?
- Neka dođe i ona!
Ali kada bi otac primetio da se mnogi sakupljaju, ostavio bi na stolu hartijicu, na
kojoj beše napisano: "Otišao sam. Oprostite mi!", i povlačio se u planine.
Dok se nalazio kod nekog vernika, imao je i drugo iskušenje. Neprijatelj, uzevši
lik veverice, stao je nad ikonom u sobi gde je stanovao. Razgnevivši se, otac se
bacio nečim za njom. Ali je odmah zatim počeo plakati, jer, u stvari, trebalo je da
se samo molitvom koristi u borbi sa đavolom.
Oci Kleopa i Arsenije su se podvizavali u planinama Stanišoare do leta 1954.
godine, kada je Patrijarh Justinijan izdejstvovao dozvolu da se ova dva
podvižnika vrate u manastir ili da dođu u Patrijaršiju.
Kada su došli da oca Kleopu izvedu iz pustinjaštva i da ga odvedu u Patrijaršiju,
bojao se da kako ne bude kakva zamka. Ali se počeo moliti Bogu da mu pokaže
treba li da ide ili ne. Tada mu je palo na um slovo Svetoga Jovana Lestvičnika,
koje veli: "Sramota je za pastira da se boji smrti, kada je smrt određena
poslušanjem!" I rekao je otac sebi: "Ko me zove? Zove me Patrijarh Crkve! Ako
me šalje u smrt, idem u smrt!"
Tako su, nakon više od dve godine pustinjačkoga podvizavanja, oci Kleopa i
Arsenije otišli u Bukurešt u pratnji jeroshimonaha Danila Tudora.
Tamo ih je sa puno ljubavi primio patrijarh Justinijan, s kojim su se svako veče
duhovno savetovali. Zatim su ih slali u više manastira oko prestonice, da
ispovedaju i savetuju monahe.
Posle toga oci Kleopa i Arsenije su se vratili u manastir Slatinu, na radost
monaha i vernika iz okoline.

Pokloništvo po svetim manastirima

Početkom 1956. godine arhimandrit Kleopa se povlači sa poslušanja starešine

manastira Slatine, ostavljajući umesto sebe protosinđela Emilijana Olara, jednog
od svojih učenika. A on, u pratnji dvojice učenika, bio je pozvan u duhovničku
misiju u Temišvar i Arad. Ovde je sreo mitropolita banatskog Vasilea Lazareskua,
koji je upravo tada pripremao kovčeg za mošti Svetog Josifa Novog iz Partoša.
Odavde otac Kleopa posećuje manastir Vasiovu, gde je više godina služio čuveni
duhovnik Vikentije Malau, jedan od najvećih duhovnika naše zemlje, o kojem je
sveti otac tvrdio da "bi mogao biti kanonizovan za svetitelja bilo kada".
Zatim je otac Kleopa sa svojim učenicima bio upućen u manastir Gaj blizu Arada,
gde je boravio neko vreme. Ovde je uspostavio duhovni poredak tačno kao i u
Sihastriji. Ali kada je udarilo zvono za jutrenje, vernici nenaviknuti na službu
Polunoćnice, pozvali su vatrogasce da ugase požar, misleći da se zapalio
manastir. Otac ih je pozvao u crkvu i održao potresnu propoved. U njegovoj
propovedi bile su i ove reči:
- Oganj koji se zapalio ovde u manastiru Gaju neka se više ne ugasi do svršetka
veka!
Iz Gaja je otac Kleopa povremeno pozivan k episkopu aradskom Andreju
Mageruu, s kojim se duhovno savetovao i kojeg je i ispovedao.
Nakon posete i drugim manastirima u okolini, vraća se ponovo u Moldaviju i
nastanjuje se nekoliko meseci u manastiru Putni. Ovamo je bio pozvan da
pomogne duhovnom obnavljanju ovog manastira, gde beše naimenovan novi
starešina arhimandrit Dositej Morariu, jedan od njegovih učenika iz mladosti.
U manastiru Putni govorio je svakodnevno sa mnogo osećajnosti svim
poklonicima iz zemlje i van granica o viteštvu blagovernog moldavskog vojvode
Stefana Velikog, o žrtvi sa kojom je branio svoju zemlju i pravu veru i o njegovim
mnogobrojnim zadužbinama, koje traju i danas na našoj Svetoj zemlji.
Ovde je imao priliku da govori i mladima, i odraslima, kako Rumunima, tako i
strancima, o lepotama Pravoslavlja, o junaštvu naših predaka, o lepim
manastirima spolja tako divno oslikanim, na slavu Bogu i na blagoslov
rumunskom narodu.
U ovom kratkom predahu u manastiru Putni otac Kleopa je u svojim propovedima
skladno preplitao pradedovsku pravoslavnu pobožnost sa patriotizmom naših
prethodnika i ne manje sa žrtvom tolikih naraštaja monaha koji su održavali živo
kandilo prave vere i dušu našeg naroda.
U jesen 1956. godine otac Kleopa uzima gunj i svoje duhovne knjige, koje je
toliko voleo, i vraća se u mesto postriga, u Sveti manastir Sihastriju, koji je tada
predvodio protosinđel Joil Georgiu, kelejnik velikoga starešine Joanikija Moroja.

Manastir Sihastrija u razdoblju 1949 - 1959. godine

Smireni starešina protosinđel Joil, naslednik arhimandrita Kleope, predvodio je

sa mnogo mudrosti bratstvo manastira Sihastrije tokom 10 godina. Njegova
najveća vrlina beše redovno, svakodnevno, danonoćno prisustvo na svim
crkvenim bogosluženjima. Prvi je ulazio i poslednji izlazio iz crkve. Zbog toga,
kada bi video pokojeg brata ili oca da kasni na Sveta bogosluženja, rekao bi mu:
- Mili moj, dođite na vreme u crkvu! Ne propuštajte Sveta bogosluženja, ako
nemate drugo poslušanje, jer smo zbog toga došli u manastir!
Prepodobni je imao priziv za sveštenosluženje više od svih otaca i braće
manastira i bio je živa ikona za svakog. A bio je i duhovnik bratstva zajedno sa
jeroshimonahom Pajsijem Olaruom, koji se 1953. godine vratio iz Slatine. Ova
dva Bogom izabrana oca krasila su duhovni život u manastiru Sihastriji,
održavajući ga na istoj visini kao i za vreme igumanstva oca Kleope, sakupljajući
oko sebe mnogobrojne hristoljubive mladiće.
U jesen 1956. godine vratio se i otac Kleopa u mesto svog postriga, mirne
savesti da je izvršio poslušanje gde ga je Crkva poslala. Od tada se duhovni
život Sihastrije još jače utvrđuje. Otac Kleopa je ispovedao i poučavao vernike u
svojoj keliji na brdu; otac Pajsije je ispovedao i učio svoju duhovnu decu u
kelijama iz šume, budući veliki ljubitelj tihovanja i smirenja; a otac Joil beše
svagda prisutan najpre u crkvi i zatim u starešinskim prostorijama.
Ova tri starca, uzrasla u molitvama i blagodati, dali su manastiru Sihastriji novu
duhovnu dimenziju u ovim prelomnim vremenima. Živi primer svakoga od njih
podsticao je njihovu duhovnu decu da se više mole, da ispunjavaju volju
Gospodnju i da se pripremaju za teške dane koji se nazirahu na horizontu.
Bratstvo manastira Sihastrije beše naraslo na preko 80 otaca i bratije, odreda
revnitelja i molitvenika, odreda Hristoljubaca. Najveća radost bratstva beše
svakodnevno slušanje božanske Liturgije i ponoćnih bogosluženja. Mladi su
tvorili poslušanje tokom dana i bili prisutni u crkvi osobito noću; a stari behu
neizostavno u crkvi, kako danju, tako i noću.
Sve se odvijaše u spokojstvu, s mirom, s radošću i sa poukom, i svi su slušali
ovu trojicu velikih duhovnika Sihastrije: oce Pajsija, Kleopu i Joila. Otac Pajsije je
podsticao svoje učenike na život u bezmolviju, tihovanju i molitvi. Otac Kleopa je
podsticao sve, monahe i mirjane, da ne zaboravljaju čas smrti, da slušaju
duhovnika i da brane - u vreme i nevreme - pravu pravoslavnu veru. A starešina
Joil ih je podsticao da ne izostaju sa crkvenih bogosluženja.
Tako je manastir Sihastrija postao duhovni bedem rumunskog Pravoslavlja,
stanište molitve za sva čeda Hristove Crkve i dom duhovnog mira i radosti, gde si
mogao biti bliže Bogu.
U razdoblju 1956 - 1959. godine Sihastrija, kao i ostali rumunski manastiri,
proživela je nekoliko godina duhovnoga mira i osobitog duhovnog napretka, ali
se nazirala velika bura protiv Crkve Hristove. Ateizam i sektaštvo svih nijansi
pripremali su novi napad protiv Pravoslavlja, koje je prošlo kroz toliko teškoća
tokom istorije. Jer to je bila oduvek sudbina apostolske Crkve: da stalno bude
proganjana, stalno pod prismotrom, ali stalno živa, snažna, pobedonosna i
spasonosna.

Progon Crkve u razdoblju 1959 - 1964. godine

Progon u razdoblju 1959 -1964. godine označio je najteži period za rumunsko

monaštvo u XX veku.
Komunistički progon je otpočeo meseca aprila 1959. godine. Najpre su doživotno
bili isterani iz monaštva starešine i duhovnici koji su imali intenzivniju duhovnu
delatnost, i kojima su dolazili mnogi vernici. Istog meseca bila je isključena iz svih
manastira u zemlji sva omladina, to jest bratija i iskušenici.
Pred kraj 1959. godine ateistička vlada iz Bukurešta izglasala je posebni ukaz,
kojim su iz manastira proterani svi monasi starosti od 55 godina i monahinje do
50 godina. Ukaz je bio strogo sproveden pod kontrolom Sekuritatee i uz nadzor
političkih organa svake oblasti. Do proleća 1960. godine izbačeno je iz manastira
više od 4.000 monaha i monahinja.
Ali najteže pogođeni behu moldavski manastiri, budući mnogobrojniji i sa većim
duhovnim pozivom. Neki manastiri, kao Sihastrija i Slatina, bili su pretvoreni u
manastire-staračke domove: Sihastrija za stare monahe a Slatina za stare
monahinje. U Sihastriju je dovedeno više od 40 staraca iz moldavskih manastira,
koji su se, nakon više godina, preselili Gospodu. Njihovi grobovi se nalaze na
manastirskom groblju.
Mali skitovi, manastiri ostali bez monaha, kao i misionarski manastiri, zatvoreni
su ili pretvoreni u parohije, koje su opsluživali mirski sveštenici, a primanje
podmlatka u manastire beše zabranjeno i pod nadzorom Sekuritatee.
Starešina manastira Sihastrije protosinđel Joil Georgiu zajedno sa jeromonahom
Varsanufijem Lipanom, učenikom arhimandrita Kleope, bili su i sami izbačeni iz
manastira 22. aprila 1959, budući upućeni svaki u svoje rodno selo na obavezni
boravak: protosinđel Joil - u opštinu Dumbrava Rošie, a jeromonah Varsanufije -
u Pipirig - Njamc. Tako je manastir Sihastrija izgubio starešinu i više od 40.
sabraće u uzrastu mlađem od zakonom nametnutoga, a arhimandrit Kleopa beše
izgubio kelejnika i većinu svojih duhovnih sinova.
Treće povlačenje u planine

Videvši ovo teško stanje i znajući da je pod stalnom prismotrom tajne policije,
otac Kleopa se, rukovođen Duhom Svetim, ponovo - po treći put - povukao u
Moldavske planine, u svoje mnogo ljubljeno tihovanje. Najpre je otišao u šume iz
okoline opštine Hangu.
Odavde se uputio ka severu, ka planini Halauka-Pipirig. Zatim je napravio sebi
malu drvenu zemunicu nedaleko od planine Petru Voda, gde je proboravio više
od dve godine, budući potpomognut od nekog hrišćanina iz okoline, po imenu
Pavel Marin.
Godine 1962. došao je k njemu i njegov učenik otac Varsanufije, s kojim se
zajedno podvizavao na više mesta duže od tri godine. Među onima što su
posebno pomagali oca Kleopu u ovom povlačenju u planine bili su Dumitru Nica i
George Olteanu iz mesta Dolhešti, opština Pipirig, kao i rođaci oca Varsanufija iz
iste opštine.
Oba oca su ispovedala jedan drugoga sedmično i pričešćivala se na dve-tri
sedmice Svetim Tajnama donešenim iz manastira Sihastrije.
Kako su godine prolazile, svi su nestrpljivo iščekivali povratak oca Kleope kući.
Svi su želeli da dođe, ali možda najviše njegova stara majka, mati Agapija iz
manastira Stara Agapija. Ne beše ga videla skoro šest godina i nije htela otići
Gospodu, a da ga ne sretne još jednom.
Međutim, otac Kleopa nije dolazio. Beše navikao na bezmolvije i neprestanu
molitvu, a utehe Duha Svetoga danonoćno mu odmarahu dušu. Potpomognut
molitvama svih svojih duhovnih sinova, još beše zdrav, i pored molitve bavljaše
se i pisanjem pobožnih knjiga "na jelovim žilama", kako je kasnije sam
posvedočio.
Evo naslova nekoliko njegovih spisa, ostvarenih tokom više od pet godina
pustinjačkog podvizavanja u planinama: Besede za monahe, nazvano i Uspon ka
Vaskrsu; Ispovest arhijereja, Ispovest starešina, Ispovest duhovnika, Ispovest
mirskih sveštenika, Ispovest monaha, O snovima i viđenjima, kao i Božija čudesa
u tvorevini.
Arhimandrit Kleopa je napisao i druga polezna (dušekorisna) štiva, od kojih su
neka štampana, a neka su se vremenom izgubila. Ali ona koje su do danas
očuvana dokazuju da otac Kleopa beše veoma revnostan za Sveto Pismo, za
spise Svetih Otaca i Svete kanone, i osobito za neprestanu molitvu.
Sveti otac se moljaše u usamljeništvu po 10-12 časova tokom dana i noći. Kako
nam kasnije kazivaše njegov učenik jeromonah Varsanufije, otac Kleopa je
uobičajavao da izjutra čita sledeće molitve: Jutarnje molitve, nekoliko akatista,
među kojima su uvek bili Akatist Spasitelju i Blagoveštenski zatim čitaše Pokajni
molbeni kanon, Molbeni kanon anđelu čuvaru, Molbeni kanon nebeskim silama i
nekoliko katizmi iz Psaltira. Po podne čitaše Večernje, Povečerje i nekoliko
kanona iz Bogorodičnika[3]. Zatim, nakon malog predaha, jeo bi jednom dnevno
na zalasku sunca i nastavljaše s večernjim molitvama i Molbenim kanonom
Bogorodici. U preostalo vreme ponavljaše Isusovu molitvu.
Kako nam kazivaše njegov učenik, udostojio se da stekne i umnosrdačnu
molitvu, tako da pokatkad plakaše sa vrelim suzama i osećaše veliku duhovnu
toplotu u svom srcu, koje goraše kao plamen ognjeni.

Sihastrija bez oca Kleope

U vreme progona teško su se služila bogosluženja u manastiru Sihastriji, zbog

nedostatka sveštenoslužitelja. Duhovnika beše sve manje, vernici dolažahu u
manastire sa izvesnom bojazni, a mladi koji su želeli da ostanu primani su kao
zaposleni, u građanskom odelu.
Odsustvo arhimandrita Kleope i protosinđela Joila Georgiua još više je otežalo
duhovnički život. Sada je celokupni teret nalegao na ramena staroga duhovnika
Pajsija. Više od svih sveti otac je danonoćno ispovedao monahe i mirjane; tešio
je, hrabrio, svima ulivao nadu, s verom se moleći Bogu.
Svi pitahu za oca Kleopu i pominjahu ga u svojim Svetim molitvama. Svi su želeli
bar da ga vide i da se raduju njegovim rečima, ali niko nije znao gde se zapravo
podvizava i moli Bogu. Međutim, svi su tajinski (tajinstveno) osećali silu njegovih
molitava. I to uverenje ulivalo je svima nadu da će se ranije ili kasnije vratiti svojoj
duhovnoj deci.
Novi starešina manastira Sihastrije protosinđel Kaliopije Apetri bio je promislom
određen da predvodi ovo bratstvo. On beše u stvari učenik oca Kleope, s kojim je
zajedno prebivao i u manastiru Slatini. Istovremeno beše veoma hrabar otac,
smeo, revnostan za Svetinje i pun dobrote. Sve ove vrline zajedno sa blagodaću
Božijom pomogle su mu da u istoj revnosti i poretku održi bratstvo manastira
Sihastrije tokom 12 godina.
Bogosluženja su bila isto tako lepa kao i u prošlosti, držahu se propovedi, vernici
su dolazili u sve većem broju, i kritično stanje iz razdoblja 1959-1962. mnogo se
poboljšalo nakon 1963. godine.
Zato možemo reći zajedno sa prorokom Davidom: Koji je bog tako velik kao Bog
naš? Ti si Bog koji činiš čudesa! (up. sa Ps 76,13-14)

Suze monahinje Agapije

Beše to u leto 1964. godine. Događaji u zemlji odvijali su se na dobro

Hrišćanstva. Ljudi su ponovo sticali nadu u sutrašnji dan. Manastiri, ovi bedemi
drevnoga Pravoslavlja, postojano su se molili za pobedu Hristovog Krsta. Crkve
behu sve punije vernika, pokloništva po manastirima su se umnožila, a Bog se
beše okrenuo licem k nama grešnicima.
Dolazio sam iz Trgu Njamca ka manastiru Sihastriji preko Stare Agapije. Hteo
sam da utešim majku oca Kleope i da joj odnesem ponešto od onoga što joj je
potrebno. Kada sam stigao na manastirsku kapiju, stara mati Agapija je čekala
da dođe pokoji poklonik, da bi mu se obratila. Kako bi videla koga da ulazi u
manastir, i ne poznajući ga, mati Agapija ga je pitala: - Slušaj ti! Nisi li video
moga Kleopu?
Vernik bi joj kazivao: - Ne, mati, ne poznajem ga!
Kada su dolazili drugi vernici, starica im je pristupala i pitala i njih sa suzama u
očima: - Niste li kako videli moga Kleopu?
A oni joj odgovarahu: - Ne znamo, mati, nismo ga videli!
Tada bi starica uzdišući brisala suze iz očiju, gledajući nekamo u daljinu.
Poimajući njen veliki bol, približio sam se mati Agapiji da bih joj dao što beše
pripremljeno za nju, i rekao sam joj krotko: - Mati Agapija, nemoj više pitati ljude
gde je otac Kleopa, jer oni ne znaju gde se nalazi!
Tada mi je starica sa suzama bola rekla: - Ej, oče Joanikije, kad nisi bio majka!..
Od njenih reči su mi navrle suze, i nakon što sam se poklonio u crkvi, rekao sam
joj: - Ostavi, mati Agapija, jer će otac Kleopa uskoro doći u Sihastriju!
Zatim sam otišao preko planine u manastir.
Sutradan po podne mati Agapija, obuzeta čežnjom za svojim sinom, Kleopom,
uzela je štap u ruku i, ne kazujući ništa monahinjama, pošla preko planine ka
Sihastriji. Ali budući sama i imajući preko 88 godina, zalutala je stazom u šumi, i
pre sumraka ju je našao neki čovek i odveo u planinarski dom. Nije više umela ni
da se vrati natrag, ni da dođe u Sihastriju. Radnici iz doma su joj dali jednu sobu
da prespava. Za to vreme zvona manastira Stara Agapija su neprestano zvonila,
i sve sestre su je tražile po šumi. Tek sutradan oko podneva su je našle i upitale:
- Kako si dospela ovamo, mati Agapija?
- Htela sam da odem u Sihastriju da vidim nije li došao moj Kleopa! Ali sam
zalutala. Doveo me je neki čovek u ovaj dom, i ne znam kuda da idem.
- Hajde, odvešćemo te mi, mati Agapija!
Stigavši u Sihastriju, mati Agapija je klekla pred grobovima dvojice svojih sinova -
Vasilea i Gerasima, i nakon što se sama dovoljno isplakala, ustala je, celivala
krstove, poklonila se u crkvi i rekla sestrama: - Od sada mogu da umrem! Ali
nećete li me ostaviti da ostanem ovde?
- Ne, mati Agapija! Hajde da idemo natrag!
- Hajde da idemo...

Povratak oca Kleope u manastir Sihastriju

Meseca avgusta 1964. neiskazana radost oslobađanja zemlje i svih Rumuna

porobljenih komunizmom obuhvatila je sve. Zatvori su se ispraznili, preživeli su
bili oslobođeni, manastiri i cela zemlja su prinosili blagodarne molitve Bogu, i svi
su se nadali boljitku sutrašnjega dana.
Krajem istog meseca, u pratnji nekog dobronamernika, stigao sam do zemunice
oca Kleope, skrivene za poglede mnogih. Kleknuvši, celivao sam mu ruku, zagrlili
smo se i zajedno plakali. Činilo mi se da sanjam. Zatim, pošto nas je Gospod
ukrepio, dugo smo se molili, i rekao sam ocu Kleopi:
- Prepodobni oče, došao sam, poslan od otaca iz Sihastrije, da vas dovedem
kući nakon skoro šest godina od odlaska. Otvorili su se zatvori, i Bog nam je
blagoslovio zemlju sa malo slobode. Dakle, molimo Vas da se vratite u Sihastriju!
Svi oci vas očekuju, plačući od radosti. Očekuju Vas i vernici, ali najviše Vas
priželjkuje otac Pajsije, duhovnik sviju nas, koji Vas je podizao od malena, i mati
Agapija, Vaša majka, sveti oče!...
Ali otac Kleopa se kolebao. Beše navikao na bezmolvije. Tajinska (tajinstvena)
borba beše u njegovoj duši. Da odustane od bezmolvija radi koristi drugih? Ili da
ostane dalje u pustinjaštvu? Tada, videvši ga u tom dvoumljenju, ostavio sam ga
da se moli Bogu još dve nedelje. Na dan Svetoga Kirijaka Otšelnika, 29.
septembra, idući preko planina i dolina, šumama samo njemu znanim, otac
Kleopa i njegov učenik Varsanufije stigli su u manastir Sihastriju.
Radost je bila velika, oci i braća su ga celivali sa suzama u očima i uznosili slavu
Bogu što se ponovo zdrav vratio u svoju keliju. Kao blagodarnost, te večeri se
držalo noćno bdenje. Sledeći dan otac Kleopa je proveo zajedno sa svojim
duhovnikom jeroshimonahom Pajsijem.
Takav je bio povratak arhimandrita Kleope u bratstvo Sihastrije.

Duhovnička delatnost oca Kleope

Vest o njegovom dolasku u manastir Sihastriju proširila se za nekoliko dana po
celoj zemlji. Polako, polako, počele su opet da ga posećuju grupe vernika
odasvud, da mu traže savet i da primaju blagoslov.
Tako je otac Kleopa otpočeo da iznova teši svet, da svakodnevno kazuje
dušekorisnu reč, da ispoveda i da mnoge privlači Hristu rečju i molitvom.
Svakoga dana dolažahu u njegovu keliju desetine i stotine vernika iz zemlje, i čak
iz inostranstva.
Ovde slušahu ohrabrujući savet i slovo starca, postavljahu duhovna i teološka
pitanja od najjednostavnijih do najdubljih, i svako je od njega izlazio zadovoljan,
radujući se da ga bar vidi i da primi blagoslov. Tako, s obzirom da je bio poznat u
celoj zemlji, svi su blagodarili Bogu što nam ga je podario kao nebeski blagoslov.
Prva dužnost koju je otac Kleopa zahtevao od vernika svih uzrasta i društvenih
položaja beše sveto čuvanje prave vere, to jest dogmata Pravoslavne crkve. Bez
prave vere niko se ne može spasti, čak i da ima neka dobra dela.
Zatim je otac nastojavao na ispovedanju grehova, podstičući vernike da se
ispovedaju najmanje četiri puta godišnje. On im kazivaše:
"Brate, kada vidiš da se razboleo u kući otac ili majka..., ne zovi najpre lekara,
nego sveštenika. Jer mu lekar ne može dati ni tren života. Jer, kad bi mogao dati,
ne bi dao tebi, zadržao bi ga za sebe. Sve je kako Bog hoće! Pozovi sveštenika i
reci mu: "Oče, ispovedi mi oca ili majku". A sveštenik neka ga pita da li je učinio
taj i taj greh, ili onaj i onaj greh, ovako ili onako...
Nakon ispovesti dobro je da onaj koji se ispoveda kaže da je u svemu grešan.
Jer ako ne grešimo delom, grešimo umom ili rečju. I sveštenik može na kraju da
ga razdreši od svih grehova, darom koji mu je dao Hristos.
Zatim možeš pozvati i lekara. Jer ako čovek umre čisto ispoveđen, Crkva ga
može izvaditi iz pakla za 40 ili možda više dana, ali ga može izbaviti. Ali ako je
neispoveđen, i ima teške grehe, neće ga više izbaviti iz pakla nijedno
bogosluženje. Bez ispovesti nema spasenja".
Sveti otac je svakom preporučivao da ima svoga duhovnika u parohiji kojoj
pripada. A ako je kogod želeo podrobniju ispovest, mogao ju je obaviti osobito
kod starih duhovnika iz manastira. U tom su slučaju vernici koji su se ispovedali u
manastirima bili dužni da od mesnog sveštenika uzmu blagoslov i zatim da izvrše
naloženu epitimiju.
Podsećamo ovde da je Prepodobni, pored mnogobrojnih vernika, imao na
ispovesti i oko 40 otaca i sabraće iz bratstva manastira Sihastrije, kojima su se
priključivali mnogi monasi i monahinje iz drugih manastira, kao i mirski sveštenici
i više episkopa.
Kroz ispovest otac Kleopa je pridobijao mnoge duše za Hrista, ali je svakoga
pitao da li može da izvrši epitimiju koju mu je naložio. A ako bi kogod kazao da je
ne može ispuniti, otac mu je nalagao manju epitimiju, po njegovom uzrastu, snazi
i revnosti.
Zatim je od svakog vernika tražio da se moli što više, kao što zapoveda sam
Sveti Pavle, kazujući: Moliše se bez prestanka (1. Sol 5, 17). Uglavnom, otac je
preporučivao da svako tvori izjutra Jutarnje molitve i Akatist Bogorodici, uveče -
Molitve pre spavanja i Molbeni kanon Bogorodici, sa upaljenim kandilom; a u
ostalo vreme dana, koliko je moguće, molitvu Gospode Isuse".
Ali se najpre on sam svakodnevno molio za sebe, za Crkvu, za vernike, za pale u
teške grehove, za bolesne, za one koji su u patnji. Tako su molitve oca Kleope
ponekad činile istinska čudesa, jer se ljudima ispunjavahu polezne molbe (želje
koje im behu na korist duhovnu, prim.izd), vraćahu se zdravi iz bolnica i sa
putovanja, i uspevahu na ispitima i u svakodnevnom životu.
Zatim im je tražio da odlaze u crkvu sedmično, ili u slučaju nužde, na dve-tri
sedmice. Kada ne mogu ići, da pošalju koga iz porodice (bilo supruga, bilo
suprugu, ili koga od dece), kojeg je nazivao "apostolom porodice". A kod kuće da
čitaju pobožne knjige, da se mole i da ne jedu, dok ne dođe iz crkve "apostol
porodice" sa Svetom naforom.
Podsticao je i na milostinju:
- Neka ne ode od vas niko bez milostinje, deco! Nemaš novca, daj mu krompir,
okrajak hleba, maramicu, daj mu štogod, ma koliko malo. Ako daš malo a žališ
što ne daješ više, tvoja milostinja stiže do Boga kao munja. Zbog čega? - Susrele
su se dve velike vrline: milostinja sa smirenjem.
Svakome je savetovao da tvori milostinju u ime Hristovo, po svojoj moći, jer koji
tvori milostinju "Bogu pozajmljuje" i najlakše se spasava. Jer u Svetom
Jevanđelju Gospod veli: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani (Mt 5, 7).
Takođe je preporučivao vernicima da žive u stalnoj ljubavi i hrišćanskom skladu,
po reči koju izgovara sam Hristos: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako
budete imali ljubav među sobom (Jn 13, 35).
Glavna dužnost, koju je zahtevao od verujućih porodica sa sela i iz gradova beše
i rađanje dece. Shodno Svetim kanonima otac Kleopa je potpuno zabranjivao
pobačaj i čedomorstvo bilo koje vrste, jer je to jedan od najvećih grehova u životu
hrišćana. Zatim je mladima preporučivao da provode život u devstvenosti do
crkvenog braka i da slušaju svoje sveštenike i roditelje, po zapovesti koja je data
Mojsiju: Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti bude dobro i da budeš dugoletan na
zemlji (Izlazak 20,12). A od onih koji su vodili parnice i svađali se za zemaljsko
starac je zahtevao da se pomire jedni s drugima i da slede savet svoga
sveštenika.
Na kraju bi im otac Kleopa držao polezno slovo, prema njihovom razumevanju, i
odgovarao im na pitanja koja su postavljali. Zatim bi ih blagosiljao Svetim
Krstom, mironosao ih, davao im ikonica i tamjana i otpuštao ih u miru njihovim
kućama. Nakon što bi se malo odmorio, dolazile su druge grupe vernika, da mu
traže savet i blagoslov.
Bilo je dana, osobito leti, kada je otac imao više grupa vernika sa po više stotina
ljudi.
To je bila najveća duhovnička misija, koju je neprekidno izvršavao otac Kleopa od
jeseni 1964. godine do 2. decembra 1998, kada je predao svoj duh u ruke
Hristove.
Duhovnički saveti za monahe
sadržaj
Pošto su Ocu Kleopi svakodnevno dolazili oci i bratija, kako iz manastira
Sihastrije, tako i iz drugih manastira, radi ispovesti i duhovničkog savetovanja,
sveti otac je nastojao da svakome daje savete primerene potrebama njegove
duše, kako ga je putevodio Duh Sveti.
Kao što je poznato, monasi vode osobiti duhovni život, imaju posebno pravilo
koje su im naložili njihovi duhovnici, imaju osobita iskušenja, i zbog toga su im
potrebni iskusni duhovnici, koji mogu da ih podučavaju na putu pokajanja ka
Hristu. Zbog toga je otac Kleopa svakoga pitao kakve duhovne teškoće ima,
zatim koliko se dugo nije ispovedao, ko mu je duhovnik, ima li ili nema razrešenje
za Sveto Pričešće i da li ga prekoreva savest zbog kakvog greha koji je utajio ili
se stideo da ga ispovedi.
Od odgovora koji je svako davao pred starcem zavisili su i duhovni saveti i pouke
koje je primao. I pošto je otac Kleopa dobro poznavao Sveto pismo, Svete Oce,
Dobrotoljublje i Svete kanone, i bio Bogom nadahnut, uspevao je da uvek da
najbolji odgovor, shodno svačijoj duševnoj potrebi i uzrujanosti. Tako je onaj koji
je primao starčev savet i ispunjavao ga imao mnogo duševne radosti i mira. A
ako je obećao da će se držati njegovog saveta a nije ga ispunjavao, imao je grižu
savesti i bivao prinuđen da se vraća starcu.
Savet koji je najčešće preporučivao, kako monasima tako i vernicima, beše ovaj:
"Ako želiš da hodiš pravo pred Bogom, potrebna su ti dva zida. Ali ne od opeke,
ne od kamena, ne od zemlje, nego dva duhovna zida. Da imate strah Božiji
sdesna, jer prorok David kaže: Strahom Božijim čovek odstupa od svekolikog zla
a sleva da imate strah od smrti, jer Isus sin Sirahov kaže: Seti se, sine, svoga
posletka i vavek nećeš zgrešiti (up. sa Isus Sirah 7,38). Ova dva dobra dela -
strah Božiji i sećanje na smrt - izbavljaju čoveka od svekolikog greha".
Drugi saveti koje je preporučivao monasima behu i ovi: da delotvore poslušanje s
ljubavlju i sa "Gospode Isuse" u umu i u srcu, i da svakoga dana, u zavisnosti od
poslušanja, učestvuju na Svetoj liturgiji i na ostalim bogosluženjima Crkve.
Takođe je otac Kleopa još preporučivao monasima i braći iz manastira da u
svemu budu poslušni svojim duhovnicima. Ako ne bi mogli izvršiti koje pravilo, da
traže od duhovnika drugo pravilo, po meri svoje moći; da svakodnevno čitaju po
jednu ili dve glave iz Svetog Pisma, osobito iz Novog zaveta; da čitaju žitije
Svetitelja dotičnog dana i po koje slovo iz Otačnika, i druge pobožne knjige.
Manastirskim žiteljima je opet preporučivao da budu što postojaniji u monaškom
životu, da ne hode iz jednog mesta u drugo, iz jednog manastira u drugi; da
nemaju nikakav lični imetak i da ništa ne čine bez blagoslova starešine i
duhovnika.
Kada bi Svetom ocu dolazili monasi i sabraća koji su se zbog nečega
sablažnjavali, otac bi ih podsticao da se usredsrede na same sebe:
"Šta ti misliš? Kada brodar brodom plovi po moru, kroz stenovita i opasna mesta,
misliš li da on gleda drugi brod, kuda ga vodi neko drugi? On motri na krmu.
Ili, da li onaj koji se vozi automobilom putem, gleda kako neko drugi vozi
automobil? On motri na svoj put: desno, levo, nagib, breg! Svako motri na svoj
automobil. Tako i ti. Drži ruku na volanu svoje duše! Gledaj svoju dušu, kako je
ne bi survao u ponor! Šta neko drugi čini njegova je stvar. Svako se spasava
shodno tome kako putovodi svoju dušu.
Navodio je sledeći primer.
Tri brata iz manastira Njamca otišla su dedi-Georgeu Lazaru, jednom svetom
čoveku, koji je činio čudesa u ovim krajevima, i rekli su mu:
- Deda-George, mi odlazimo iz ovog manastira, jer smo se sablaznili!
- Ali zbog čega, mili moji? - rekao je starac.
- Nema više spasenja u manastiru!
Tada je deda-George, koji se nikada nije gnevio, viknuo jako triput: "Ne čini ti! Ne
čini ti! Ne čini ti!", i otišao je.
Kada bi kogod od monaškog reda primetio kakvo teže odstupanje kod svoga
duhovnog oca: ili srebroljublje, ili lakomstvo bilo koje vrste, tvrdičluk, gordost,
gnev i drugo, otac Kleopa bi mu preporučivao da izabere sebi drugog duhovnika,
ne osuđujući prvoga.
Ovo su neki od saveta koje je davao arhimandrit Kleopa svojoj duhovnoj deci i
svim monasima iz zemlje koji su dolazili da mu traže polezno slovo.
Duhovnički saveti za vernike

Otac Kleopa beše iskusan duhovnik kako za monahe, tako i za vernike. U prvom
redu trudio se da probudi u dušama revnost i čežnju za Bogom. Nakon toga je
sledilo duhovno uzrastanje te duše i njeno obnovljenje.
On je preporučivao svojoj duhovnoj deci da poštuju, uglavnom, sledeće savete:
Deca da budu od malena podizana u strahu Gospodnjem. Da uče molitve
naizust; da se jednom mesečno ispovede i pričeste; da ih roditelji redovno vode u
Svetu crkvu; da slušaju roditelje; da tvore molitve i metanije za oca i majku, za
svoju braću i rodbinu; da uče veronauku u školi, da drže Svete postove i da ne
kradu.
Svako od mlađih da ima svog duhovnika. Da se ispovedaju jednom mesečno, a
Sveto Pričešće da primaju sa mnogo pobožnosti, kad budu dostojni Tela i Krvi
Gospodnje, sledeći savet duhovnika. Zatim da u svemu slušaju roditelje, da se
čuvaju svih današnjih ružnih sablazni i grehova; da čitaju pobožne knjige, a koji
imaju priziv, da stupe u službu Gospodnju, bilo učeći Bogosloviju i Bogoslovski
fakultet, bilo stupajući u monaški život. Koji imaju teška odstupanja od
hrišćanskog morala neka se ispovedaju kod starih duhovnika i neka slede
epitimiju koju im odrede.
One koji žele da stupe u brak neka kanonski ispitaju njihovi sveštenici, da
slučajno ne budu u međusobnom srodstvu ili da se ne venčaju bez dozvole
svojih roditelja. Zatim da poštuju zapovesti koje je Bog dao onima koji su u braku,
to jest da ne čine čedomorstvo, da slušaju roditelje, da budu dobri hrišćani, da
čine milostinju i da čiste savesti ispunjavaju savete svojih duhovnika.
Oni koji su u braku neka od svoje kuće naprave istinsku crkvu. Neka rađaju i
neka podižu svoju decu u strahu Božijem, neka se mole mnogo, neka čine
milostinju siročadi i udovicama, neka se ispovedaju i neka se pričešćuju
najmanje četiri puta godišnje, ako imaju razrešenje. Zatim neka u svoje kuće ne
primaju sektaše i ljude tuđe vere, neka žive u miru jedni s drugima, neka se sa
pobožnošću staraju za roditelje i starce u porodici i da u svemu slušaju svoje
duhovne pastire.
Do dvanaestogodišnjeg uzrasta otac Kleopa, tada učenik osnovne škole,
ispovedao se parohijskom svešteniku, čije ime beše Georgije Kirijak, koji je krstio
svu decu porodice Aleksandra Ilijea. Nakon ovoga uzrasta mladi Konstantin se
ispovedao duhovnicima iz obližnjeg skita Kozančee, osobito duhovniku Kononu
Gavrileskuu, koji beše poznati zaklinatelj i duhovni otac u okolini.
Od jeseni 1929. godine, kada je stupio u monaški život u skit Sihastriju, imao je
za duhovnika igumana skita protosinđela Joanikija Moroja, koji beše duhovni
otac svih tamošnjih žitelja, s obzirom da beše jedini sveštenik i sveštenoslužitelj
Sihastrije.
Godina 1937 -1938. monah Kleopa odlazio je ponekad s ovcama u blizinu Stare
Agapije i ispovedao je svoje grehove čuvenom duhovniku Vikentiju Malauu.
Posle 1938. godine, kada je protosinđel Vikentije otišao u Banat kao sveštenik
misionar, otac Kleopa se ispovedao i kod starca nastojatelja Joanikija, i kod
jeroshimonaha Joila.
Od 1942. godine, kada je naimenovan za igumanovog zamenika, otac Kleopa se
obično ispovedao kod jeroshimonaha Joila Georgiua, duhovnika skita, pošto je
starac iguman ležao u postelji. Ali i nakon svoga rukopolaganja za sveštenika
1945. godine, i nakon svoga naimenovanja za igumana Sihastrije, ispovedao se
isto kod jeroshimonaha Joila, a ponekad kod jeromonaha Kalistrata Bobua.
Pod kraj 1948. godine jeroshimonah Pajsije Olaru premešta se iz Kozančee u
bratstvo manastira Sihastrije, i postaje duhovnik oca Kleope i mnogih drugih
otaca. Ovaj veliki otac beše najiskusniji duhovnik u Moldaviji u drugoj polovini XX
veka. Čak i u razdobljima povlačenja u planine otac Kleopa se ponekad
ispovedao isto kod duhovnika Pajsija, koji je odlazio u ponoć da ga sretne na
određenom, samo njima poznatom, mestu.
Na dan 18. oktobra 1990, kada se jeroshimonah Pajsije preselio Gospodu, otac
Kleopa uzima sebi za duhovnika protosinđela Varsanufija Lipana, svoga učenika,
kod kojega se još beše ispovedao i u razdoblju povlačenja u planine.
U proleće 1997. godine, pošto se protosinđel Varsanufije preselio Gospodu,
arhimandrit Kleopa Ilije je izabrao sebi kao poslednjeg duhovnika jeromonaha
Jakova Savina, kod kojeg se ispovedao do smrti.
To su bili duhovni oci arhimandrita Kleope Ilijea od detinjstva do kraja njegovog
života. Njih je uvek pominjao s pobožnošću u svojim molitvama, kako u crkvi,
tako i u keliji.

Dva starca monaha s darom molitve

Od 1968 - 1970. godine podvizavali su se u manastiru Sihastriji više staraca

monaha sa osobitim životom; svi behu učenici oca Kleope. Svake noći behu
prisutni na Jutrenju. Po svršetku ponoćnog bogosluženja svaki se povlačio u
svoju keliju. Samo dva starca ostajahu u crkvi i čekahu da izađu ostali.
Zatim, kad svi odu, prostrli bi se na tle ničice krstoobrazno, i počeli da se mole sa
suzama Spasitelju Hristu, ištući milost, oproštaj i razdrešenje grehova.
Ovo činjahu svake noći posle jutrenja, a da ih niko nije primetio. Međutim, jedne
noći neopaženo se u uglu crkve molio neki stari sveštenik svetog života. Beše to
sveštenik Dimitrije Bežan, paroh u selu Gindaoanji, opština Balcatešti, županija
Njamc, koji bi s vremena na vreme dolazio u Sihastriju.
Ona dvojica otaca, prostrti licem k zemlji, nisu primetili da ima još koga u crkvi. I
pošto su otpočeli da se mole iz srca, nad njihovim glavama se podizao providni
plamen svetlosti, koji se stalno povećavao. Beše to blagodatni plamen Duha
Svetoga, koji rastijaše po meri molitve one dvojice staraca. Pošto nikada ne beše
video tako što, sveštenik se divio ovom čudu i pavši na kolena molio se i on.
Nakon malo vremena ovaj blagodatni oganj se malo-pomalo smanjivao, dok se
nije ugasio. Zatim su se ona dvojica staraca podigla na noge, napravila tri
metanije, celivala svete ikone i otišla svaki u svoju keliju.
Eto, dakle, da i u našim danima još ima monaha svetoga života, koji imaju dar
ognjene molitve! Njihova imena ni do danas nisu poznata. Ali neki udobreni starci
nam kazuju da to behu oci Januarije i Kasijan, učenici oca Kleope. Ali to ostaje
Božija tajna!

O jednoj hrišćanki koja je imala dar božanske molitve

Govorio nam je otac Kleopa o drugom tajinstvenom čudu koje se zbilo isto u crkvi
manastira Sihastrije:
"U zimu 1971. godine bejah čredni u Svetom oltaru. Došao sam u crkvu u 4 sata
ujutru i tvorio sam na kolenima molitve pred Sveto Pričešće, pred Svetom
Trpezom. Nedugo zatim uđe da se moli neka žena, koja beše došla s večera u
manastir. Nisam je poznavao. Moljaše se tiho kod svih ikona i stalno činila
metanije. Nije znala da ima još nekog u crkvi, jer beše mrak, budući zimsko
doba. Videći da se moli tako postojano, pogledao sam kroz svete dveri da vidim
ko se moli sa toliko vere. Žena klečaše nasred crkve s rukama podignutim
nagore i iz sveg srca kazivaše ove reči: "Gospode, ne ostavi me! Gospode, ne
ostavi me!"
Tada sam oko njene glave video svetlost otvoreno-žute boje i zapanjio sam se.
Zatim je žena pala licem k zemlji i molila se bez glasa. Zrak svetlosti iznad nje
postajaše sve veći i uzdigao se nad njenom glavom. Nakon malo vremena
svetlost je tiho zgasnula, a žena se podigla i izašla iz crkve. Žena beše sa sela.
Eto, dakle, ko ima dar molitve! Eto, mirjani prevazilaze nas monahe! Ja sam
obavljao proskomidiju i od velikog uzbuđenja počeo sam da plačem s kopljem u
ruci. Samo Bog zna koliko izabranika ima On na ovom svetu!"

Poklonički put na Grob Gospodnji i na Sinajsku Goru

U jesen 1974. godine, deset godina nakon povratka oca Kleope iz pustinjaštva,
više nas poklonika iz zemlje, zajedno s njim i s protosinđelom Joilom Georgiuom,
pošli smo da se poklonimo Grobu Gospodnjem i ostalim svetim mestima.
To je bila jedna od najvećih radosti u životu oca Kleope. Prvi i najsvetiji put koji
smo zajedno prešli u Svetom gradu Jerusalimu beše poklonjenje Grobu
Gospodnjem. Zatim smo se popeli na Golgotu i celivali Sveti Krst na kojem se
razapeo Hristos za spasenje naše i celoga sveta. Tamo smo odslušali Svetu
liturgiju i, uznoseći slavu Spasitelju našem Isusu Hristu, otišli na poklonjenje
ostalim svetim mestima u Jerusalimu, s dušama punim radosti i uzbuđenja.
Sledećih dana smo se poklonili na Sinajskoj Gori, gde je usnula Bogomajka, kao
i grobu proroka Davida. Zatim smo sišli u Getsimanski vrt i poklonili se grobu
Bogomajke i svim Svetim mestima tamo. S Novim zavetom u rukama popeli smo
se na Maslinsku Goru i predahnuli u dva velika ženska pravoslavna manastira:
Svetoj Mariji Magdalini i Eleonu, gde se podvizavahu i deset monahinja Rumunki.
Tako smo proputovali Svetom Zemljom do Galileje, do grada Nazareta, gde je
Bogomajka primila vest o Hristovom vaploćenju. Međutim, najviše se među nama
radovao otac Kleopa, koji je okusio toliko nevolja ovoga života!
Sledeći predah imali smo u gradu Kani Galilejskoj i kod Samarjankinoga
kladenca. Odatle smo stigli na reku Jordan, U kojoj se krstio Isus Hristos,
Spasitelj sveta, i vratili smo se ponovo u Jerusalim.
Zatim smo pošli k Vitlejemu, gradu gde se rodio Gospod Hristos. Ovde smo
boravili jedan dan, ištući od Spasitelja da se duhovno rodi i u našim srcima i
dušama.
Nakon još nekoliko dana pošli smo skupa na put dug preko trista kilometara, ka
Gori Sinajskoj, gde je Mojsije primio Tablice Zakona. Ovuda je Mojsije vodio
izabrani narod ka Svetoj Zemlji. Gospode, kako je pusto ovo mesto i kako je
blagoslovena naša zemlja Rumunija, osenjena i zaštićena Tvojom velikom
dobrotom!
Na obzorju se, kao nepobediva tvrđava Pravoslavlja, video manastir Svete
Ekaterine, gde se nalaze mošti ove velikomučenice. Tu nas je sa mnogo
blagovoljenja primio mitropolit Damjan, starešina manastira.
Sutradan smo se popeli na vrh gore gde je Sveti prorok Mojsije primio Tablice
Zakona. Zatim smo se ponovo vratili Svetom gradu Jerusalimu, uznoseći Bogu
slavu za sve.
Nakon što smo se ponovo poklonili Grobu Gospodnjem, posetili smo selo Ain
Karem, rodno mesto Svetog Jovana Krstitelja, zatim Jerihon i manastire u dolini
Jordana. Na dan 30. oktobra vratili smo se u zemlju.

Poklonički put na Atonsku Goru i druga Sveta mesta

Tri godine nakon prvog pokloničkog puta, septembra 1977, grupa od četvorice
otaca iz manastira Sihastrije, na čelu sa arhimandritom Kleopom Ilijeom, pošla je
vozom ka Atonskoj Gori.
Atos, nazvan i Bogomajčinim vrtom, drugo je Sveto mesto hrišćanskoga sveta,
posle Groba Gospodnjeg. Atos je raj pravoslavnih zemalja, jedinstven u
hrišćanskom svetu.
Stižemo u Solun, prestonicu antičke Makedonije, gde nas dočekuje nekoliko
monaha Rumuna. Tokom celog dana posećujemo stare manastire i crkve
Severne Grčke, zatim polazimo ka Atonskoj Gori.
Na obzorju se ocrtavaju neki svetogorski manastiri, luka Dafne i vrh Atonske
Gore, visok preko dve hiljade metara. Sve nam se čini kao čudo Božije. Atonska
Gora je uski rt kopna površine 339 kvadratnih kilometara, dužine preko 80
kilometara, na kojem je sa obe strane smešteno 20 velikih manastira, više od 15
skitova i skoro 200 velikih i malih kelija, u kojima se podvizava više od 1.500
monaha Grka, Srba, Rusa, Rumuna i Bugara...
Nakon dva sata putovanja brodom silazimo u luku Dafne, zatim se penjemo
prema Kareji, prestonici Svete Gore. Nakon što smo dobili ulaznu vizu za
Atonsku Goru polazimo ka rumunskom skitu Prodromu, gde ostajemo dva dana.
U subotu, noću, na službi jutrenja, zamonašen je iskušenik Jovan, jedan od
učenika oca Kleope, koji ga je i poveo na monašenje. Monašenje je izvršio
arhimandrit Viktorin, starešina manastira Sihastrije, koji mu je dao ime Joanikije.
Zatim je odslužena Sveta liturgija, a otac Kleopa je izgovorio lepu duhovničku
besedu. Posle podne smo posetili sve pustinjačke pećine i kelije iz okoline skita
Prodroma, a sutradan smo otišli da se poklonimo velikim svetogorskim
manastirima, čuvenim u celom svetu.
Prvi predah nam je u manastiru Velika Lavra. Ovde se klanjamo grobu Svetoga
Atanasija Atonskog u crkvenoj priprati.
U nastavku posećujemo rumunske kelije iz skita Laku i manastire Iviron,
Kutlumuš i Stavronikita. Sve su obnovili moldavski i muntenski vladari, koji su im
svake godine davali pomoć i priloge. Najviše nas je potresla ikona Bogomajke,
zvana "Vratarka", u manastiru Ivironu, pred kojom smo se svi poklonili, na čelu sa
ocem Kleopom. Na putu prema Kareji kratko smo se zaustavili kod kelije
poznatoga isposnika starca Pajsija Svetogorca, velikog duhovnika, čestvovanog i
traženog u celoj Grčkoj, koji nas je zadivio svojom svetošću i smirenjem.
Zatim smo se poklonili čudotvornim ikonama Protatske crkve u Kareji,
Pantokratora, Esfigmena i Vatopeda, gde se nalaze mnoge mošti i nekoliko
čudotvornih ikona. Stefan Veliki je u Vatopedu izgradio arsanu, koja se u dobrom
stanju čuva i danas.
Nastavljamo put ka manastiru Hilandaru. Odavde prelazimo planinu i
zaustavljamo se u manastiru Zografu, gde je hram posvećen Svetom
Velikomučeniku Georgiju, koji je zadužbina Svetog Stefana Velikog iz godina
1475 -1502.
Klanjamo se zatim u manastirima sa zapadne padine Atonske Gore, i to: u
manastiru Dohijaru, koji je zadužbina Aleksandrua Lapušnjeanua iz XVI veka; u
manastirima Ksenofonu i Svetom Pantelejmonu. U nastavku svog puta
posećujemo manastire Ksiropotam; Simonopetru, zadužbinu Mihaja Viteazua;
Filotej; Grigorijat, zadužbinu Stefana Velikog; Dionisijat, zadužbinu Njeagoja
Basaraba, i manastir Sveti Pavle.
Kada su svetogorski igumani saznali o dolasku arhimandrita Kleope na Svetu
Goru, dobar deo njih mu je tražio da kazuje polezno slovo bratstvima njihovih
manastira. Tako je održao pet beseda sa osobitim patrističkim i filokalijskim
sadržajem, koje su utešile mnoge mlade duše i imale odjeka u celoj Grčkoj, jer je
dobar deo njih objavljen.
Napuštajući Svetu Goru Atonsku, posetili smo Atinu sa okolnim manastirima i
otišli k velikom duhovniku starcu Porfiriju, koji je imao dar prozorljivosti. Istinski
Svetitelj naših dana. On se podvizavao u jednom malom skitu Atike. Odavde smo
otišli na ostrvo Kerkira (Krf) k moštima Svetog Spiridona, prema kojem je otac
Kleopa gajio veliko poštovanje.
Sutradan, pošto je bila nedelja, služili smo zajedno Svetu liturgiju, a otac Kleopa
je pozvan da održi slovo u manastiru Platiteri u gradu. Kasno uveče otplovili smo
brodom ka Italiji, moštima Svetog Nikolaja, velikog čudotvorca, po želji oca
Kleope, koji je stalno hteo da ih bar jednom u životu celiva i da od njega ište
pomoć.
U 10 sati ujutru stigli smo u Bari, gde se nalazi katedrala sa moštima Svetog
Nikole. Ovde smo se svi sa suzama poklonili njegovom kivotu, koji se čuva pod
oltarom velike crkve, i tražili smo njegovu pomoć i posredovanje za nas i za
zemlju. Zatim je otac Kleopa sa suzama pročitao prvi deo Akatista Svetom
Nikolaju, a mi ostali smo nastavili, pevajući skupa: "Raduj se, Nikolaje, veliki
čudotvorče!" Bio je to trenutak velike potresenosti, koji ne možemo zaboraviti.
Odavde smo otišli u Rim i posetili katakombe Svetog Kalista i Svetog
Sevastijana. Zatim smo na kratko svratili u manastir Ćelije u Jugoslaviji kod
velikog srpskog teologa Justina Popovića. Svi smo želeli da razgovaramo s ovim
dogmatičarem i teologom poznatim u celom svetu, koji je prisilno boravio u tom
manastiru.
Tokom dva dana su arhimandriti Justin i Kleopa duhovno opštili posredstvom
prevodioca. Zatim mu je otac Kleopa tražio duhovni savet. Želeo je da do kraja
života ostane na Svetoj Gori, ali beše u nedoumici. Tada mu je arhimandrit Justin
rekao:
"Oče Kleopa, ako odeš na Svetu Goru, pridodaćeš još jedan cvet u "Vrtu
Bogomajke". Ali kome ćeš ostaviti vernike? Tamo se, sveti oče, moliš samo za
sebe. A u zemlji se moliš za sve i možeš privesti Bogu mnogo duša lišenih
učitelja. I ja sam stremio Atonskoj Gori, ali sam se vratio da obavim misiju u
zemlji.
Ja velim da ostaneš u zemlji, sveti oče, da spaseš i sebe i da pomogneš
spasenju drugih. To je najveće dobro delo sadašnjih monaha. Osobito sada,
kada se borimo s bezverjem, sa sektama, sa ravnodušnošću prema veri!"
Sledeći njegov savet, otac Kleopa se spokojan vratio kući!

Jeroshimonah Pajsije i arhimandrit Kleopa

Od svih duhovnika naših manastira u drugoj polovini XX veka dvojica su bili

priznati u celoj zemlji kao najiskusniji. To su bili jeroshimonah Pajsije Olaru
(1897-1990) i njegov učenik arhimandrit Kleopa Ilije (1912-1998).
Obojicu su posećivali mnogobrojni vernici i monasi; obojica su imali dar
poučavanja i suza. Obojica su za života podigli hiljade učenika svih uzrasta, od
dece i jednostavnih ljudi sa sela, do intelektualaca, sveštenika i jeraraha. Obojica
behu blagodatni i prozorljivi oci. Obojica behu molitveni ljudi i žrtvovahu se za
spasenje mnogih.
Opšte uzeto, ova dva iskusna duhovnika koristila su ista duhovna sredstva, ali je
svaki imao svoju osobenost.
Otac Pajsije je imao krotku, staloženu, veoma osetljivu prirodu. On nije mogao
nikoga odbiti od ispovesti, nije postavljao nikakav poseban uslov. Govorio je
veoma tiho i retko, lako je opraštao i prolivao suze za svakoga, osobito za majke,
za decu i bolesnike. Zatim, ispovedao je danonoćno, pošto je imao mnogo sveta
na vratima, i trudio se da pomiri i da zadovolji sve. Zbog toga obično nije spavao
na krevetu, nego bi malo pridremao na ispovedničkoj stolici i opet nastavio.
Ko god bi ga pozvao ili pokucao na vrata, on je pitao: "Ko je tamo?" I ako ne bi
imao nikoga na ispovesti, govorio je: "Hajde, dođi!"
Između ostalog, dve stvari nismo mogli posebno saznati o ocu Pajsiju: nikada
nismo znali koliko i kada jede i, takođe, kada i koliko spava. Svakodnevno mu je
učenik donosio nešto hrane, stavljajući posudu na neku stolicu. Ali, dok ne bi
završio ispovedanje vernika koji su ga čekali, otac ne bi jeo ništa.
Kada je bio slobodan, starac je uzimao svoju motiku i izlazio u baštu, jer je imao
nekoliko leja oko kelije. Jednom ga je upitao neki duhovnik: - Oče Pajsije, zbog
čega se toliko trudiš sa baštom? Zar ti nije dovoljan trud s vernicima?
A starac je odgovorio: - Izlazim i ja na vazduh i radim pomalo u bašti, da bih
zaboravio velike grehe koje čujem na ispovesti! Jer đavo ima običaj da stalno
privodi duhovnicima u um grehe koje su čuli na ispovesti, osobito telesne, da bi
im stvarao iskušenja. Zatim, radim više sam, da bih se mogao moliti umnom
molitvom i da bih se duševno okrepio. Inače ne možemo izdržati pred ljudima, i
pouke naše i molitva nemaju silu da preobraze duše vernika.
Otac Pajsije nije davao suviše strogo pravilo svojoj duhovnoj deci i uzimao je u
obzir uzrast, revnost i ljubav svakoga prema Hristu. Uglavnom im je kazivao da
svakodnevno ponavljaju sedam puta 50. Psalam i 15 puta Oče naš, da tvore
metanije sa molitvom "Gospode Isuse", Jutarnje i Večernje molitve, Kanon
Spasitelju, Molbeni kanon i molitvu Bogomajci: "Umilostivljenje...". Upravo zbog
toga su ga mnogi tražili, i uspevao je da spase ne malo duša za Carstvo Božije!
Starac kazivaše vernicima koji dolažahu k njemu radi ispovesti: "Imaj trpljenja!
Da ne bi umanjio svoj krst!" To jest da ne ropću i da ne očajavaju u životnim
nevoljama. Plakaše s onima koji oplakivahu svoje grehe i radovaše se s onima
koji se izbavljahu strasti. Štaviše, jeroshimonah Pajsije imao je i određeni dar
prozorljivosti. Nekima je govorio da ne pođu na put predveče, da ne bi što
postradali. Drugima je kazivao da ne pođu iz manastira nepričešćeni. I ako su ga
poslušali, sve im je išlo dobro, s njegovim blagoslovom. Zato nijedan od starčevih
učenika nije prestupao njegovu reč.
U razdoblju 1973-1985. godine jeroshimonah Pajsije je bio pustinjak blizu pećine
Svete Teodore, u skitu Sihli, koji je podvlašćen manastiru Sihastriji. I ovde je
nastavio isti podvig isposnika i duhovnika, jer svetom ocu je dolazilo mnogo više
vernika i monaha, nego u manastir Sihastriju. Nije imao odmora ni danju ni noću,
ali beše mirne duše, zato što bi se svi vratili svojim kućama spokojni i radosni.
Godine 1986, pošto je slomio nogu, donet je u Sihastriju i ležao u krevetu do
kraja života. Ali i ovde je svakodnevno imao na ispovesti monahe, sveštenike,
vernike, čak i jerarhe, jer ga blagodat Duha Svetog krepljaše da svima udovolji.
Budući da je oca Kleopu duhovno obrazovao i podigao jeroshimonah Pajsije u
skitu Kozančei, on je imao mnoge zajedničke osobine sa svojim duhovnim ocem.
Ista revnost prema Hristu, ista ljubav prema svetoj molitvi, ista milost prema
svakom čoveku, ista milostinja siromasima. Ali je imao i duhovničke osobine
različite od onih oca Pajsija.
Otac Kleopa beše vrlo odlučan čovek, kategoričan, strog prema sebi i veliki
podvižnik. Zatim, na promisliteljski način beše Bogom obdaren zadivljujućim
pamćenjem i velikom ljubavlju prema učenjima Svetih Otaca, tako da je
poznavao više patrističke teologije i prakse nego mnogi diplomirani teolozi.
Veoma dobro je poznavao Sveto Pismo, Žitija Svetih, Dogmatiku, Kanonsko
pravo, Dobrotoljublje i celu patrističku literaturu. Zbog toga su ga tražili mnogi
intelektualci i teolozi, i držao je istinska patristička i kanonska predavanja na bilo
kom nivou.
Kao duhovnik otac Kleopa beše obično strožiji, osobito sa monasima i teolozima
koji nisu dobro poznavali Svete Oce i Sveto Pismo i koji nisu sa strahom Božijim
pastirstvovali stadu Hristovom. S takvima otac beše uvek strog i kategoričan. On
je od sveštenika i monaha tražio da vode primeran hrišćanski život, kako bi bili
svetlost i putevoditelji ljudima.
Ali s decom, s majkama, sa starima i siromasima otac Kleopa beše vrlo blag i
milostiv, i niko nije izlazio iz njegove kelije bez malog dara: ikone, knjige, krstića,
nekoliko zrnaca tamjana, novca za one što nemaju, i uobičajenog blagoslova za
polazak. U teškim slučajevima otac je, kao što nalažu crkveni kanoni, slao one s
velikim gresima nadležnom episkopu, da bi im on učinio odgovarajuće razrešenje
i da bi im odredio pokajnu epitimiju.
Skoro 54 godine, koliko je bio starešina i duhovnik, otac Kleopa je podigao i
duhovno obrazovao za Hrista stotine i hiljade duša - monaha, mirjana i
sveštenika - koji su uvek poštovali njegov savet i po moći ispunjavali zapovesti
Spasitelja našeg Isusa Hrista.
Eto zbog čega otac Kleopa beše tako ljubljen i tražen od svih. Zato što je on
svakom govorio otvoreno, u malo reči, sve što treba da čini za svoje spasenje.
Tako možemo reći da su ova dva velika duhovna oca, jeroshimonah Pajsije i
arhimandrit Kleopa, u drugoj polovini XX veka ponovo preporodili manastir
Sihastriju, dajući mu mnogo veću misionarsku dimenziju no što je imao u
prošlosti.
Imamo nadu u Boga da će ova duhovna strana dejstvovati još mnogo godina
ubuduće.

Knjige koje je napisao arhimandrit Kleopa

Pošto je Otac Kleopa bio iskusni samouk i dobro poznavao Sveto Pismo, kao i
dobar deo svetootačkih spisa i Svete kanone Pravoslavne crkve, na podsticaj
nekih jeraraha i teologa počeo je da piše kako sopstvene besede, tako i pojedine
knjige patrističkog, teološkog i moralnog sadržaja. Na ovo ga je osobito
podsticao otac Dimitrije Staniloaje, s kojim je bio vrlo blizak, i Mitropolit erdeljski
Antonije, koji mu beše učenik.
Prve svoje zapise iz mladalačkih godina, kao što nam sam kazivaše, izložio je na
papiru kada je imao poslušanje kod manastirskih ovaca, ali znajući da ih je
napisao bez blagoslova, pokajao se zbog toga i spalio ih. Nakon što je postao
iguman u Sihastriji, opet je ponešto zapisivao za besede i kratka polezna
(dušekorisna) slova, i to davaše braći da bi čitali i duhovno se utvrdili.
Nakon svoga odlaska za starešinu manastira Slatine, imajući oko sebe više
otaca teologa, kao: protosinđela Petroniua Tanasea, jerođakona Antonija
Plamadealu, jeromonaha Arsenija Papačoka i druge, otac Kleopa je bio
podstaknut od njih da piše besede i druga polezna slova za monahe i vernike.
Međutim, on se teško odlučio da piše, budući i veoma zauzet igumanstvom
manastira.
Predstavljamo ovde ukratko sve radove oca Kleope Ilijea:
1. Prvi spis na kojem je neposredno sarađivao otac Kleopa zajedno sa ostalim
ocima teolozima iz Slatine naslovljeno je Pismo Svetom manastiru Vladimirešti.
Ono je sastavljeno 14. oktobra 1954. s ciljem dogmatskog i kanonskog suzbijanja
pojedinih teških zastranjenja od pravoslavnog učenja, koje su ustanovili Sveti
Oci.
2. Besede za monahe (Filokalijske besede) je najreprezentativniji rad oca
Kleope. Napisan je u bezmolviju "na korenima jela", tokom trećega povlačenja u
planine, u razdoblju 1961-1962. godine, i odštampan je u Izdavačkoj kući
Moldavske i Bukovinske Mitropolije pod naslovom Uspon ka Vaskrsenju, u dva
izdanja : 1992. i 1998. Knjiga sadrži 50 beseda dubokog filokalijskog karaktera,
namenjenih uglavnom monasima i hrišćanima koji su duhovno uznapredovali.
Ovaj tom beseda je bio preveden, i odštampan i na grčkom jeziku u Solunu 1988.
godine.
3. Ispovest arhijereja. Nakon svog povratka iz planina, Otac Kleopa nam je
pričao ovu svetotajinsku (duhovnu, prim.izd) reč: "Nalazio sam se u nekoj
zemunici, kada mi je sinula misao da napišem uputnik za ispovedanje arhijereja,
ali bejah u dvoumljenju da li je dobro da ga napišem ili nije. Popodnevno sunce
mi je udaralo u lice. Načinio sam tri metanije i molio se da mi Bog da
razumevanje da dobro završim ovo delo.
Dok sam se klanjao i pripremao da započnem, video sam u sunčevim zracima
arhijereja obučenog u odežde, koji beše sav od svetlosti, i blagoslovio me je
obema rukama. Tada sam pojmio da me Bog blagosilja za taj rad, i osenivši se
Svetim Krstom, otpočeo sam da pišem".
Isto tokom tih godina bezmolvija, 1961-1963, otac Kleopa, na podstrek svog
duhovnika, budući dobar poznavalac Svetih Kanona, sastavio je i druge uputnike
za ispovedanje crkvenog osoblja:
4. Ispovest starešina.
5. Ispovest jeromonaha duhovnika.
6. Sveopšta ispovest monaha.
7. Ispovest mirskih sveštenika.
8. O pravoslavnoj veri je druga suštinska knjiga oca Kleope, koja obrađuje
razumljivo za svakoga dogmatsko učenje Pravoslavne crkve, a predgovor je
napisao veliki rumunski teolog sveštenik D. Staniloaje. Ona je bila napisana u
razdoblju 1975-1976. godine i odštampana u bukureštanskom Biblijskom
institutu, u dva izdanja: 1981. i 1985. Knjiga je odštampana i u trećem izdanju, u
Eparhiji Donjega Dunava, 1991. godine, pod naslovom Putevoditelj u
Pravoslavnu veru.
9. Godine 1984, kada je u Izdavačkoj kući Romanske i Huške eparhije objavljen
prvi tom knjige Duhovni razgovori, koji je potpisao arhimandrit Joanikije Balan,
među 60 otaca koji su sarađivali ubrojan je i otac Kleopa, sa deset razgovora od
velikog značaja, koji su imali osobiti odziv među vernicima iz čitave zemlje, pošto
obrađuju mnoga duhovna i kanonska pitanja iz života Crkve.
Godine 1993. tom se pojavio i u drugom izdanju, u istoj izdavačkoj kući. Ovaj prvi
tom Duhovnih razgovora bio je u celosti preveden na grčki jezik 1985. godine, a
delimično, samo razgovori sa ocem Kleopom, na italijanski 1991. i engleski 1994.
10. Godine 1988. izašao je iz štampe drugi tom Duhovnih razgovora, u kojem su,
kao doprinos oca Kleope, četiri vrlo korisna razgovora na različite dogmatske,
kanonske i moralne teme.
11. Godine 1994. razgovori oca Kleope, 14 na broju, izvedeni iz oba pomenuta
toma Duhovnih razgovora, bili su ponovo izdati u posebnom izdanju Moldavske i
Bukovinske mitropolije, Jaši, naslovljenom Svetlost i dela vere. Tom je
preštampan 1999. godine.
12. Mnogoočekivani i svim parohijskim sveštenicima vrlo koristan rad bio je tom
Besede na velike i na svetiteljske praznike tokom godine, štampan u dva izdanja,
1986. i 1996. u Izdavačkoj kući Romanske eparhije.
13. Nakon Besede na velike i na svetiteljske praznike tokom godine odštampan
je i jedan tom Nedeljnih propovedi tokom godine, u dva izdanja, 1990. i 1996, u
istoj Izdavačkoj kući Romanske eparhije.
14. Vrednost duše, Galaci 1991, Bakau 1994.
15. O snovima i viđenjima, Bukurešt 1993, Bakau 1994. 16-23. Besedi nam otac
Kleopa, u 8 tomova[1], Izdavačka kuća Romanske eparhije 1995-1999.
16. Božija čudesa u tvorevini, Izdavačka kuća Romanske eparhije 1996.
17. Akatistnik, arhimandrit Kleopa Ilije i jeroshimonah Pajsije Olaru, Izdavačka
kuća "Pelerinul", Jaši 1996. i 1998.

"Universiteti" arhimandrita Kleope

Prvu školu duhovnoga stasavanja prošao je otac Kleopa u porodici, u ranom

detinjstvu. Majčina pobožnost i suze, očeva muževnost i postojanost, kao i
moralni autoritet sveštenika oca Georgea Kirijaka iz rodnoga sela, postavili su
istinski temelj duhovnom obrazovanju oca Kleope i njegove braće.
Kada su deca porasla, počela su da se još više približuju Bogu molitvom i dobrim
delima.
Udaljivši se od roditeljskoga doma, deca su se duhovno približila skitu Kozančei i
shimonahu Pajsiju Olaruu. Trojica braće, Vasile, George i Konstantin, bili su pod
duhovnim vođstvom oca Pajsija više od pet godina. U ovom periodu starac ih je
učio da budu poslušni, tihi, smireni i podvižnici, i da upražnjavaju Isusovu
molitvu.
Seme koje je posejao otac Pajsije palo je na dobru zemlju njihovog srca i počelo
je da daje plodove. Godine 1929. tri brata su se nastanila u Sihastriju, služeći
Hristu u svemu, daleko od roditeljskog doma. Tako su se uspeli na duhovnu
stepenicu mnogo uzvišeniju od dotadašnjih, a svaki od njih je imao lično
poslušanje i podvizavanje.
Godina 1931. i 1933. starija braća oca Kleope - Vasile i Gerasim - otišla su
Gospodu, budući duhovno veoma uznapredovali. Konstantin, ostavši u životu,
zamonašen je 1937. sa imenom Kleopa i rastao je dan za danom delotvorenjem
dobrih dela. Od godine 1945, postavši starešina, tvorio je mnogo milostinje
siromasima i mnoge je izbavio smrti u vreme gladi, uspinjući se time na naredni
stepen duhovnoga života.
Nakon što se otac Kleopa po treći put povukao u planine u razdoblju 1959-1964.
godine, blagodaću Hristovom, dostigao je najvišu meru podvizavanja, koju malo
njih mogu dostići u naše dane, jer se neprestano molio molitvom srca, nije
govorio ni s kim, stalno je umovao o smrti, nije imao nikakvu vrstu imetka, niti
novca, niti druge utehe, do samo milost Božiju i molitve Bogomajke. Sada je bio
stekao i dar suza, i mir srca, i želeo je da se više ne vrati u manastir, jer beše
stekao sladost bezmolvija (tihovanja) i molitve. To je bio najuzvišeniji duhovni
univerzitet koji je završio otac Kleopa. Ali Blagi Bog nije ostavio hristoljubive
vernike potpuno lišene utehe. Zbog toga, podstaknut Duhom Svetim, otac Kleopa
se najzad vratio u manastir Sihastriju, tvoreći poslušanje Bogu i ljudima, i
nastavio je istu duhovničku i misionarsku delatnost još 34 godine, goreći polako-
polako za Hrista kao čista voštanica, danonoćno iščekujući čas Vaskrsenja.
Kada bi svetom ocu dolazili ljudi iz visokog društva -profesori, teolozi,
velikodostojnici - i pitali ga kakve studije ima i gde ih je završio, otac Kleopa im je
odgovarao s osmehom na usnama:
- Vidiš li tamo iza vrata štap? S tim sam išao za ovcama. Vidiš li onu torbu o
klinu? U njoj sam nosio knjige koje sam uzimao iz manastira Njamca i čitao ih
kod ovaca. Eto i opanaka. Vidiš li ih? To je moja nauka! I moje škole su kod
planine Tačiunele, kod Počiorula Kruči, kod Raskoale, kod Kita Mika, kod Kita
Mare, kod Movila Dubaua, kod Fadži Rari, kod Paraula Solomazdrelor, kod
Počiorula Kukuluj, kod Počiorula Rotunzi, kod Paraula Rudžini, kod Korojeve
Jaruge, kod Pjatra Dediuluj, kod Josifove Poljane, kod Sergijeve Poljane, kod
Pojane Aršicej[2], i svuda gde sam hodio za manastirskim ovcama više od deset
godina.
To su "škole" i "universiteti" u kojima se duhovno obrazovao otac Kleopa tokom
86 godina svoga života, slaveći Boga, služeći ljudima i tešeći mnoštvo svojih
učenika.

Duhovni podvig

Molitva

Kad je bio mali, otac Kleopa se veoma mnogo molio molitvama iz knjiga, koje je
znao naizust i stalno ih govorio. U godinama mladosti najviše je ljubio čitanje
Psaltira, koje je svakodnevno ponavljao. Takođe je znao naizust Akatist
Spasitelju, Blagoveštenski akatist, Pokajni kanon Spasitelju i Molbeni kanon
Bogorodici, koje je izgovarao svakodnevno. Istovremeno je svakog dana tvorio
po 300-400 metanija i poklona.
Takođe se trudio da ovlada i molitvom srca, koju je upražnjavao danju i noću,
kada je imao više mira. Njegova braća Vasile i Gerasim behu već ovladali ovom
svešteno-tajinstvenom molitvom, i mnogo više uznapredovani u njenom delanju.
Kao iguman i zatim kao starešina manastira Sihastrije arhimandrit Kleopa Ilije,
budući veoma zauzet tokom dana, moljaše se više noću. Nakon što bi spavao
dva sata do jutrenja i druga dva sata posle jutrenja, tokom tri sata do jutra
obavljao je dnevno pravilo. Najviše je, međutim, uznapredovao u svetoj molitvi
tokom onih deset godina podvizavanja u planinama, moleći se Bogu danonoćno.
Mnogo puta pričaše otac Kleopa svojim učenicima o čistoj molitvi srca, govoreći
kao da govori o nekome drugom, koji se podvizavao u pustinjaštvu:
"Sreo sam nekoga koji se mučio glađu, žeđu, hladnoćom, uboštvom u šumi, i
rekao mi je da je jednom zanoćio kod nekog vernika. Budući veče uoči nedelje,
obavio je molitveno pravilo. U susednoj kući beše svadba s muzikom.
Dok je bio na molitvi, pustinjak je imao pred sobom ikonu Bogomajke. Stojeći i
razmišljajući, on je mislio o rečima Svetog Jovana Lestvičnika, a one glase:
"Pojedine mirske pesme mogu uzdići napredne (duhovno, prim.izd) u najviša
sozercanja".
Dakle, čuvši muziku sa svadbe, rekao je u sebi: "Kad ovi ljudi umeju tako lepo da
pevaju, kako li tek anđeli koji hvale Bogomajku pevaju na nebesima?" Iz toga
osećanja sišao mu je um u srce, i ostao je u toj molitvi više od dva sata,
osećajući mnogo sladosti i toplote. Suze su mu neprestano tekle, srce mu se
rasplamsalo, i osećao je Hrista kako govori s njegovom dušom. Toliko mu je
miomira Duha Svetoga došlo tada i toliko je duhovne toplote osetio, da je kazivao
sebi: "Gospode, hoću da umrem ovoga trena!"
Nakon dva sata um mu ne beše više u srcu, i ostao je sa slatkim ganućem, s
radošću, s utehom i sa osobitom duhovnom toplotom, i tokom mesec dana na
nebo njegovog srca nije se više uzdiglo štogod ovosvetsko. Jer suze koje su
izvirale tokom te molitve, budući od Duha Svetoga, peru svako oskvrnjenje,
svaku grešnu maštu, i duša ostaje čista".
Kazivaše otac Kleopa još i ovo o molitvi:
"Kada um siđe u srce, tada se srce otvori i opet zatvori. To jest srce guta Isusa, i
Isus guta naše srce. U tom se trenu Ženik Hristos susreće s nevestom, to jest s
našom dušom!"
Ako je kogod tražio od oca Kleope polezno slovo radi molitve srca, on je govorio
kao o nekom drugom, da niko ne bi znao njegovo delanje. Zbog toga njegovi
učenici iz manastira Sihastrije nisu znali kako se i koliko molio i koju mere beše
dostigao u svetoj molitvi. Međutim, dar suza ga nije napuštao, sve dok se nije
preselio u Carstvo nebesko.
Imajući dar molitve, otac Kleopa se molio za sve koji su mu tražili pomoć. Ako se
kogod mučio u času smrti, a otac bio pozvan da čita Molitve na ishodu duše,
umirući je uvek mirno predavao dušu u ruke Gospodu, upravo za vreme čitanja
molitava.
Mnogom molitvom i dugotrajnim postom otac Kleopa beše stekao dar trpljenja,
poslušanja, mudrosti, krasnorečivosti i svetloga pamćenja, čime je kod mnogih
izazivao divljenje.
Tokom poslednjih dvadeset godina otac Kleopa se molio veoma mnogo, i do 14-
15 sati na dan, i imao je tajinske (sveštene, prim.izd) momente, kada nije hteo da
govori ni s kim, čak ni sa svojim kelejnikom. Imao je i tajna mesta za molitvu.
Kada beše više u snazi, molio se u šumi ili na planini. U godinama starosti molio
se više u keliji, sam. Drugo omiljeno mesto beše manastirski pčelinjak, gde je
imao malu keliju i gde je čuvao svoje knjige i rukopise.
Međutim, njegova najjača molitva beše noćna, kada je sam bivao u svojoj keliji ili
na ivici šume, jer veoma mnogo ljubljaše prirodu, ovce i sva stvorenja Božija.
Uostalom, svaka rečenica, svaka reč koju je sveti otac izgovarao, beše molitva i
blagoslov za onoga koji mu je tražio pomoć. Ali njegov molitveni život ostaje za
sve nas nepoznata tajna njegove duše.

Post

Od mladosti naviknut na post, molitvu i poslušanje, otac Kleopa je od malena bio

duševno pripremljen za osobit monaški podvig.
U kući njegovih roditelja se posebno upražnjavao post i molitva, jer se nikad ne bi
desilo da koje od dece jede mrsno u posne dane. Takođe, kad su bili veći i
napasali ovce u blizini skita Kozančee, nijedan od trojice braće nije jeo mrsno
ponedeljkom, sredom i petkom, budući uvereni da bi ih Gospod kaznio, ako bi se
usudili da tako što čine. Obično na početku Velikoga posta držahu trimirje po
poretku[3].
U Sihastriji su sva bratija i oci, po tipiku, postili potpuno prva tri dana Velikog
posta. Zatim bi sledeće jelo primali u petak uveče. Ostalih dana posta jeli su
jedanput na dan bez ulja, sem subote i nedelje. Poslednje sedmice Velikog posta
primali su jelo jedanput na dan naveče, a od Velikog četvrtka do Svetog Vaskrsa
držahu potpuni post.
Najveći isposnik u skitu Sihastriji bio je iguman Joanikije Moroj, koji je postio od
ponedeljka do subote, zadovoljavajući se samo Svetim Pričešćem i prosforom
koja pripada svešteniku.
Podražavajući svoga starešinu, arhimandrit Kleopa nije jeo ništa prve sedmice
Velikoga posta od ponedeljka do subote. Ostalih sedmica jeo je jedanput na dan,
uveče, bez ulja. A poslednje sedmice Vaskršnjeg posta jeo je jedanput na dan od
ponedeljka do Velikog četvrtka, i zatim ne bi više ništa okusio do Svetoga
Vaskrsenja.
Taj poredak uzimanja hrane poštovao je sve vreme svog života. Međutim,
starima, bolesnima, kao i mlađoj bratiji, dozvoljavao je da jedu dvaput na dan
utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom, a u ostalim danima jednom na dan u tri
sata po podne. Onima koji ne bi mogli da ispoštuju taj poredak dozvoljavano je, s
blagoslovom, da jedu i dvaput na dan.
Ponekad se otac Kleopa povlačio u šumu u svoju zemunicu, u tihovanje i molitvu,
na dan ili dva. Takođe u vreme posta govoraše veoma malo i tajno se moljaše
Bogu, najviše puta sa suzama. Međutim o tom podvigu nije nam govorio skoro
ništa.
Kada beše u pustinjaštvu, jeo je samo po krompir na dan i neke travuljine koje je
nalazio. Kazivaše svojim učenicima da je jednom na Božićne poklade imao dva
krompira i jednu cveklu, i činilo mu se da ima jela kao na svetkovini.

Poslušanje

Otac Kleopa je bio otac poslušanja od detinjstva pa do smrtnog časa. Bilo koju
zapovest da mu je davao njegov starešina, on ju je ispunjavao svešteno, bez
ikakvog gunđanja. Bilo koju poučnu reč da mu je kogod kazao starao se da je
ispuni s radošću i smirenjem. Bilo ko od sabraće da ga je zvao u pomoć, on je
prvi dolazio. Niko drugi od žitelja Sihastrije nije bio poslušniji, odlučniji i postojaniji
od njega. Zato je bio više ljubljen no svi ostali mlađi monasi, i svako je imao
koristi od njegovog duhovnog nastrojenja.
Dovoljno je da se prisetimo kako je bio izabran za igumana. Iako skit Sihastrija
beše uništen požarom, ubog i nevoljan u svemu, budući osenjen blagodaću
Duha Svetoga, uspeo je za nekoliko godina da svojim poslušanjem i žrtvom
potpuno obnovi skit, da ga uzdigne na dostojanstvo manastira, da okupi oko
sebe desetine mladih žitelja i da zasnuje izuzetno monaško bratstvo. Sve je to
ostvario pomoću Bogomajke, zahvaljujući pre svega svom potpunom poslušanju:
poslušanju prema Bogu, prema nadležnom jerarhu i prema svom duhovniku.
Ako pored poslušanja dodamo i njegovu revnost za Darove, i njegov tajinstveni
podvig, i njegovu krotost, poimamo bolje ličnost oca arhimandrita Kleope Ilijea.

Suze

Otac Kleopa je od malena imao dar suza na molitvi i često se skrivao da ga

okolina ne bi videla. U manastiru je, služeći Svetu liturgiju, prolivao suze osobito
u vreme Svete epikleze. Ali najviše ga je Bog posećivao suzama u godinama
povlačenja u planine, osobito kada je upražnjavao i molitvu srca. Mnogo puta,
međutim, oca Kleopu su učenici videli da proliva suze dok se molio u svojoj keliji
u starosti, jer mu suze davahu veliku radost i utehu.

Razmišljanje o smrti

Sledeći za svojom starijom braćom, otac Kleopa je često razmišljao o smrti,

osobito noću. Kada beše mlađi, bdeo je po sat-dva na manastirskom groblju,
osobito uz grobove svoje braće, gde je palio sveće i molio se za pokoj njihovih
duša. Zatim, čitajući Žitija Svetih, divio se mukama mučenika i prepodobnih, koji
s muževnošću primahu smrt radi ljubavi Hristove, i duhovno se krepio.

Trpljenje

Otac Kleopa je bio čovek trpljenja i dugotrpljenja u celom svom životu, jer je
samo trpljenjem, postojanošću i molitvom uspeo da podigne toliko duša za Hrista
i godinama putevodio manastire koji su mu povereni.
Bez obzira što su ga pratili i što je bio pod prismotrom Sekuritatee, on se nije
bojao, niti je koga mrzeo, jer je u svojoj duši imao Hrista i znao je da se bez
trpljenja, bez zlopaćenja i iskušenja ne možemo spasti. Zato, kada bi koji otac
dolazio k njemu smućen i tražio savet, on bi ga podsećao na reči velikog
duhovnika Vikentija Malaua, koji često kazivaše svojim učenicima:
- Slušaj, brate: trpljenje, trpljenje, trpljenje... I kada ti se bude učinilo da si ga
iscrpeo, uzećeš od početka: trpljenje, trpljenje, trpljenje... Trpljenje do grobnih
vrata. Trpljenje do kraja, ne do pola puta!
Bezmolvije

Nakon što bi obavio ispovedanje, otac Kleopa se povlačio u bezmolvije, osobito

noću, na ivici šume ili na groblju, gde se sam moljaše. Ovde kazivaše Isusovu
molitvu, koju je upražnjavao još od mladosti. Bezmolvije mu je odmaralo dušu,
podstrekavalo ga na molitvu i ispunjavalo ga duhovnim mirom. A kada ga Bog
posećivaše darom suza, povlačio se na tajno mesto i dugo se molio, dok mu Bog
ne bi osvežio dušu.
Nakon što je okusio radost bezmolvija tokom godina progonstva, otac Kleopa je
želeo da zauvek ostane u usamljeničkom životu, jer je bezmolvije majka molitve,
suza i duhovne radosti. Ali zapovest poslušanja ga je podstrekla da se ponovo
vrati u svoje bratstvo.

Smirenje

Ini veliki dar oca Kleope bio je smirenje, koje je jedna od glavnih odlika svetosti.
Otac kazivaše: - Prozvan sam monahom. Jer se dogodilo da se nazovem
monahom, ali nisam postao monah nikad u životu, jer postati monah velika je
stvar. Kako da ja kažem da sam monah pred ljudima, ako pred Bogom nisam?
Monah treba da bude anđeo u telu, ne ovako, sa svetovnim životom kakav ja
provodim, u gresima i nemoći!
Istinska svetost ima kao glavnu odliku smirenje i pokajanje. Otac Kleopa se
smiravao, stalno pominjući reči iz Svetog Pisma: Smirih se i spasoh se!
- Ja sam prazan čovek - kazivaše jednom otac. Drvo samo s lišćem. Umireš od
gladi pored njega. Sv. Isaak Sirijski kaže: "Reč bez delanja slična je onom koji
slika vodu po zidovima i može da umre od žeđi pored nje". Tako je kod mene. Sa
mnom umireš od gladi. Tebi kazujem, a ja ne činim ništa. Što dolaziš kod krave
jalovice? Zar ti dolaziš da bih ti ovde govorio uzalud? A ne kažeš mi: Oče, a
spavaš celu noć, uvek jedeš, nemaš čuvanje uma, nemaš molitvu, nemaš suza,
nemaš skrušenost srca. Ne pitaš me o trezvenosti pažnje; ne pitaš me ni o
unutarnjem delanju...

Otac Kleopa, veliki iguman misionar

Propoved

Nakon što je otac Kleopa bio određen za igumana skita Sihastrije početkom
1945. godine, prvo što je učinio bilo je ukrašavanje crkve najlepšim
bogosluženjima i pesmama. Zatim je počeo da propoveda, hraneći duhovno
rečima Svetih Otaca kako monahe i bratiju, tako i vernike. Jer stvarno, ne beše u
okolini drugi duhovni otac iz manastira u predelu Njamca, koji da govori lepše,
toplije i ubedljivije od njega. To zahvaljujući i njegovom zadivljujućem pamćenju, i
biblijskim i patrističkim znanjima koje beše sakupio od rane mladssti.
Živa reč, kojom je hranio sve, privlačila je u Sihastriju sve više vernika iz sela i
gradova, koji su dolazili da slušaju sveta bogosluženja i besedu oca Kleope.
Zahvaljujući njegovim filokalijskim, kao i žitijnim učenjima, prigrlili su monaški
život mnogobrojni mladi, koji su kasnije postali dobri monasi i iskusni sveštenici.

Odbrana prave vere

Druga vrlina koja je krasila dušu oca Kleope bila je revnosna odbrana prave vere.
Sa mnogo mudrosti i odlučnosti sveti otac je suzbijao svakovrsne sekte i one koji
su njima bili obmanuti.
Dešavalo se više puta da povrati u Pravoslavlje velike grupe hrišćana, osobito iz
Bukovine, koje behu obmanuli sektaši. Zbog toga je arhimandrit Kleopa bio
priznat u celoj zemlji kao veliki misionar i branilac Pravoslavlja u drugoj polovini
XX veka. To potvrđuju i njegovi spisi, kojih je više od deset, koji su ukrepili u
pravoj veri mnoge kolebljive hrišćane; neki od spisa su sastavljeni na zapovest
Svetog sinoda, na podstrek pojedinih čuvenih jeraraha i teologa.
S istim ciljem svetog oca su pozivali na misionarska bogosluženja, na osvećenja
crkava, na susrete s vernicima po selima i gradovima, i uspevao je uvek da
privuče mnoge pravoj veri i da suzbije sektaška učenja. Takođe, kad god su
dolazile grupe hrišćana drugih veroispovesti i govorile sa svetim ocem, vraćale
su se natrag skrušene.

Milostinja

Druga osnovna vrlina koja je ceo život karakterisala arhimandrita Kleopu beše
milostinja. Sveti otac nije imao nikakav lični imetak, ali je tvorio mnogo milostinje
od onoga što donošahu vernici. Svakodnevno su dolazile udovice, prosjaci, ljudi
siromasi, majke sa mnogo dece, siročad i bolesnici i primahu od oca Kleope kao
pomoć novac, odeću, namirnice, utešne reči, i svi se vraćahu kući blagodarni,
uznoseći hvalu Bogu.
Tamo gde je otac Kleopa bio starešina, odredio je da svi vernici koji dolaze u
manastir, nezavisno od broja, jedu za zajedničkom trpezom.
Pričao je jedan od njegovih učenika iz Slatine da im je jednom, kada beše
praznik i beše došlo mnogo sveta, ostalo samo malo namirnica. Ako bi se služila
trpeza i vernicima, ne bi više uopšte ostalo zalihe. Tada je kuvar rekao starešini: -
Oče Kleopa, ako sada postavimo trpezu za sve, nećemo više imati šta da
jedemo. Šta da radimo?
Tada je otac Kleopa, koji nikada nije polagao nadu u ono što je prolazno, kazao: -
Brate, postavi sve što imaš! Postavi sve!
Zaista, nakon tri sata došli su neki vernici i doneli svakovrsne namirnice, koje su
bile dovoljne bratstvu za poduže vremensko razdoblje.
Ali najveća očeva milostinja ostala je ipak ona duhovnička: molitva za sve,
ispovest, propoved, saveti, pisanje.

Duhovno rukovođenje

Otac Kleopa je bio jedan od najiskusnijih duhovnika u zemlji u drugoj polovini XX

veka, znao je kako da pridobije duše ljudi za Carstvo Božije. Sveti otac ne samo
da je ispovedao, nego je davao i mnogo nade svojoj duhovnoj deci, dokazujući
se kao istinski putevoditelj na putu spasenja. Niko nije izlazio ispod njegovog
epitrahilja uznemiren, nezadovoljan, ili sa sumnjom.
Primerom svog života prepodobni otac je privlačio u monaški život mnoge duše,
koje zatim postajahu njegova duhovna čeda za ceo život i dostigla su da budu
iskusni monasi i sveštenici. On je podsticao duhovnike da veoma brinu o svojoj
duhovnoj deci, da ih posećuju po kelijama, da im nalažu pravilo po njihovoj moći,
da ih sedmično ispovedaju i da ih na 30 - 40 dana pričešćuju Prečistim Tajnama.
Tako je još od mladosti postao veliki duhovnik, kojem su se ispovedali
mnogobrojni sveštenici, starešine i čak arhijereji.
Prepodobni je tokom više od 50 godina bio otac i duhovnik sa najviše duhovne
dece u našoj zemlji. Njega je Bog odredio da bude otac utehe, radosti, nade i
dobrog saveta, kao istinska duhovna majka, jer iz njegove kelije svi izlažahu
duhovno ukrepljeni.
Počev od 1945. godine, kada je primio rukopoloženje za sveštenika i bio
proizveden za duhovnika, do kraja svog života - 2. decembra 1998, otac Kleopa
je svakodnevno ispovedao ljude svih uzrasta i društvenih slojeva, podstičući,
blagodaću koju mu je Bog dao, sve - na putu spasenja i radosti - da napuste
učinjene grehe, da se kaju za njih i da postave početak pokajanju, budući i sam
čovek pokajanja.
Zbog toga je njegovo ime postalo poznato u celoj zemlji, i čak preko granica,
uživajući osobito poštovanje. Za većinu vernika koji su ga poznavali on će još
dugo ostati ne samo teolog, ne samo velik i neprevaziđen propovednik, ne samo
molitvenik pred Bogom za svakoga, nego i nedostižni duhovni otac!

Dar razlikovanja duhova

Sledeći veliki dar starca beše i dar razlikovanja duhova. Otac nije davao
istovetan savet za dva čoveka koji su imali isti problem. Jednom je kazivao
jedno, drugom drugo. Jer je znao, blagodaću Hristovom, srca vernika.
Znao je da li neko dolazi radi uhođenja ili s verom. Znao je i koliko možemo
nositi, kako nam ne bi dao štogod teže, da ne bismo roptali. Zbog toga mnogi
dolažahu ocu Kleopi i pitahu ga kakav put da izaberu u životu, i starac svakome
davaše odgovor onako, kako ga je nadahnjivao Duh Sveti, a oni koji mu behu
poslušni, bili su uvek duhovno ukrepljeni.

Telesne patnje

Otac Kleopa je mnogo godina bio dobrog telesnog, i osobito duševnog zdravlja,
budući od Boga blagosloven otpornim organizmom. Ali nakon što je napunio
sedamdeset godina, starac se osećao sve umorniji i bolesniji. Godine koje je
proveo u planinama, kao i iskušenja kroz koja je prošao u komunističkom
periodu, ostavili su na njemu dubok trag.
Prva teška patnja bila je kila s obe strane, zbog koje je bio u bolnici Svetog
Spiridona u Jašiu i operisan je, iz dva puta, godine 1985. Nakon nekoliko godina
operisan je od kamena u bubregu, isto u Jašiu, i takođe je izdržao i operaciju
vilice zbog neke zubne infekcije. Pretrpeo je i prelom desne ruke.
Juna 1996. imao je operaciju tumora bešike u Urološkoj bolnici u Jašiu. Tada se
otkrilo da je levi bubreg neaktivan. Pri pregledu obavljenom septembra 1996.
nisu se više našle tumorne ozlede, ali mu je predložen dodatni hirurški zahvat,
koji je otac odbio.
Maja 1998, imajući velike bolove, teško je prihvatio da ode na pregled u Jaši, i
bio je tamo nedelju dana, ali nije prihvatio da bude hospitalizovan, rekavši: -
Čekaju me moja braća, i pripremam se da idem k njima!
Iste je reči rekao i novembra 1998, kada mu je predložen novi pregled.
Sve ove patnje držale su oca Kleopu trezvenog, jer je stalno bio u iščekivanju
poslednjeg časa, s mišlju na Hrista i s neprestanom molitvom u srcu.

Poslednja godina života

Počev još od 1996-1997. godine otac Kleopa se osećao sve umorniji. Povrh
svega toga, stalno su ga saletali vernici i poklonici iz zemlje i inostranstva. Pošto
mu pamćenje i glas još behu zdravi, uspevao je uvek da uteši vernike, bolesne,
stare i svoju duhovnu decu iz manastira.
Išao je veoma teško i samo u pratnji učenika, kako u keliji, tako i napolju, na
vazduhu. A u susednu prostoriju, gde je desetinama godina držao besede i
polezna slova vernicima, nije više mogao stići, do samo retko, tokom leta. Izvodili
su ga učenici na doksat kelije, a vernici su se sakupljali oko njega i upijali reči
ispunjene blagodaću.
Otac beše veoma uzdržan u jelu. Ne bi okusio, do samo malo, i zatim bi namah
rekao:" Dovoljno! Nasitio sam se! Slava Bogu za sve!"
Ali svetu molitvu je redovno tvorio, sedeći na krevetu ili na stolici, jer nije više
mogao stajati. A njegovi omiljeni sati za molitvu behu ovi: izjutra od 4 sata do 8,
nakon čega bi se malo odmorio. Zatim je razgovarao s monasima koji su dolazili
na ispovest i s vernicima. Oko 4 sata po podne tvorio je svoje večernje pravilo:
Pokajni kanon, dva-tri kanona Bogorodici iz Bogorodičnika, Molbeni kanon
Bogorodici, Malo povečerje i drugo.
Uveče su ga učenici izvodili na vazduh na doksat, gde se molio Isusovom
molitvom i divio prirodi koju je Bog tako lepo ukrasio. Nakon sat-dva povlačio se
u keliju radi odmora i budio se ponovo oko ponoći.

Poslednji dani

Septembarsko-novembarski dani nagoveštavali su nam blisku končinu oca

Kleope! Sada je sve manje govorio, prigušenim glasom, i stalno ponavljao iste
reči: "Uskoro idem svojoj braći!", "Ostavite me da odem svojoj braći!" Zatim opet
kazivaše: "Odlazim Hristu! Molite se za mene grešnog!"
Pod kraj meseca septembra, pri jednom sunčevom zalasku, otac Kleopa je tražio
da ode na groblje, da poslednji put vidi grobove svoje braće, grob velikog
starešine Joanikija Moroja, grob svog duhovnika jeroshimonaha Pajsija Olarua i
grobove ostalih otaca i duhovnika, starijih od njega. Automobilom je dovezen do
grobljanske kapije, i odatle su ga učenici vodili od jednoga groba do drugog,
svima njegovim dragim i poznatim, koji su mu bili učenici, braća, duhovna deca ili
duhovni oci.
Svim grobovima se poklonio, oslonjen na učenike, celivao je svete krstove, i
izgovorio po molitvu, govoreći: "Molite se i za Kleopu grešnika, jer eto, sutra-
preksutra susrešćemo se pred Hristom!" Zatim je zaključio govoreći:
"Bogomajko, smiluj se nama i svim ocima sa ovog groblja, i moli se pred
prestolom Presvete Trojice, da steknemo oproštaj od Pravednog Sudije".

Odlazak Hristu

U petak i u subotu 27. i 28. novembra otac Kleopa još je davao savete i
blagosiljao one koji su dolazili k njemu, monahe i vernike. Beše vedrog lica,
govorio je staloženo i lepo onima koji su ga pitali i nije odbijao nikoga ko je želeo
da ga vidi. Sve je tešio i hrabrio, kao i uvek, u spokojstvu i radosti.
U nedelju 29. novembra, uoči praznika Svetog apostola Andreja, opet je bio
okružen ljudima. Govorio im je toplo, kratko i sa mnogo krotosti. Jedni dolažahu,
drugi odlažahu, a učenici se starahu o svemu.
U 11 sati i 30 minuta došao je neki brat svetom ocu da uzme blagoslov za
monašenje, govoreći: - Blagoslovite me, prepodobni oče Kleopo, jer ću se
doveče zamonašiti!
Nakon što ga je blagoslovio i stavio mu ruku na glavu, brat mu je tražio polezno
slovo za (dušekorisnu reč pred, prim. izd) monašenje. Tada mu je otac Kleopa
rekao:
- Od sada nemaš više oca, nemaš više majku, nemaš više braću, nemaš više
rodbinu, nemaš više prijatelje, nemaš više njive, nemaš više kuće, nemaš više
ništa! Samo Hrista!
- Sveti oče - rekao je učenik - ako zadobijete smelost pred Bogom, pomenite i
mene u svojim molitvama!
- Milost Bogomajke neka bude sa svima nama!
Oko 4 sata poele podne došao je drugi brat da mu traži blagoslov za monašenje,
ali otac Kleopa mu nije rekao ništa, nego mu je samo stavio ruku na glavu.
Dakle, počev od nedelje u 4 sata posle podne otac Kleopa nije više odgovarao
na pitanja svojih učenika i ostao je nepomičan, sa malo otvorenim očima, na
svojoj ispovedaoničkoj stolici, kao u otimanju (uznošenju, prim. izd), duže od
jedanaest časova.
U ponedeljak ujutru u 3 sata i 30 minuta starac se probudio kao iz dubokog sna,
budući dobro raspoložen i duševno zadovoljan. Zatim je zaiskao štogod za jelo,
kazujući: - Jeste li vi videli još kojeg monaha da jede u ovo vreme?
U ponedeljak 30. novembra i u utorak 1. decembra otac je bio s vernicima i
davao savete kao obično. U ponedeljak posle podne, međutim, neuobičajeno,
otac Kleopa je počeo da čita svoje Jutarnje molitve, iako su mu učenici kazali: -
Oče, sada je veče. Jutarnje molitve čitajte sutra ujutru!
Ali otac je odgovorio: - Čitam ih sada, jer idem svojoj braći!
Učenici su na to gledali, kao obično, sa nepoverenjem.
U utorak uveče legao je kasno, dajući znake velikog umora. U sredu ujutru u 2
sata i 20 minuta njegov učenik je čuo da otac diše sve ređe i ređe. Kada mu se
približio, otac je uzdahnuo duboko i predao dušu u ruke Hristove.
Namah su se sakupili oci, zajedno sa ocem starešinom, i pripremili ga za pogreb.
Zatim je beživotno telo oca Kleope, uz zvonjavu zvona, spušteno iz kelije i
položeno u staroj manastirskoj crkvi, gde su stalno bdeli sveštenici i monasi i
bezbrojni vernici pridošli iz svih krajeva zemlje.
Vest o odlasku oca Kleope u večnost brzo je obišla zemlju i prešla granice. U
danima koji su prethodili očevoj sahrani hiljade vernika je dolazilo da uzme
poslednji oproštaj od njega, a u crkvi gde beše položen monasi neprekidno
čitahu Psaltir.
Tako je živeo, tako se podvizavao i tako je počinuo veliki starešina i duhovnik
rumunskih manastira, arhimandrit Kleopa Ilije, oplakan od svih otaca i vernika
kojima je bio savetnik, otac, duhovnik i poučitelj.
Neka mu je večan pomen!

Pogreb

Tri dana i tri noći ceo manastir i vernici su se molili za pokoj duše oca Kleope.
Pogreb je zakazan za subotu 5. decembra. Kao čudo Božije, nakon što je
danima za redom vreme bilo natmureno i prohladno, dan pogreba je bio lep i
sunčan, topao i svetao.
Svetu liturgiju je služio sabor jeraraha, koji su sačinjavali: NjVP Danilo, Mitropolit
moldavski i bukovinski; NjVP Vartolomej, arhiepiskop Vada, Feleakula i Kluža;
NjP Jovan, episkop oradejski; NjP Kasijan, episkop donjodunavski, NjP Joakim,
episkop huški; NjP Kalinik, vikarni episkop Jaške arhiepiskopije; NjP Visarion,
vikarni episkop Erdeljske mitropolije i NjP Gerasim, vikarni episkop Arhiepiskopije
Sučeave i Radauca.
Nakon služenja Svete liturgije isti sabor jeraraha odslužio je u manastirskom
dvorištu čin opela. Na bogosluženju su učestvovale brojne starešine, jeromonasi
i sveštenici, okruženi sa više od deset hiljada vernika iz cele zemlje. Manastirski
kompleks, doksati, put prema groblju i okolna mesta postali su nedovoljni.
Posle službe opela većina jeraraha, na čelu sa Visoko-preosvećenim Danilom,
mitropolitom moldavskim i bukovinskim, održali su besede.
Zatim je sabor od 12 sveštenika obneo kovčeg oko crkve i u povorci se otišlo do
manastirskog groblja. Uz zvuke zvona, dirljivih pesama, bukovinskih bučuma[4],
crkvenoslužitelji su položili oca Kleopu na mesto pripremljeno za ukop, na sred
groblja, uz njegovog ljubljenog duhovnika jeroshimonaha Pajsija Olarua.
Mnogi su ljudi imali suze u očima. Svi su želeli da se poslednji put dotaknu ruke
koja beše podelila toliko blagoslova tokom preko 50 godina sveštenstva. Kroz
granje grobljanskih jela zraci sunca su prodirali i osvetljavali sveže iskopani grob.
Pesma "Hristos voskrese", ponovljena više puta kao himna pobede, odjeknula je
iz grudi sviju.
Svi prisutni su doživljavali bol privremenog rastanka od velikog oca, duhovnika i
duhovnog učitelja.
Tako je obavljena služba opela najvećem rumunskom duhovniku XX veka,
arhimandritu Kleopi Ilijeu, koji je otišao od nas u raj Božiji, da primi platu za svoje
mnoge podvige.
Odlaskom oca Kleope zaključeno je bogato poglavlje rumunskog isihazma i
monaštva sa kraja drugoga milenijuma, zlatna stranica iz istorije manastira
Sihastrije i naše pradedovske Crkve.
Nadamo se da će u godinama koje će uslediti otac Kleopa biti postavljen među
druge velike prepodobne iz naše zemlje, kao što su: Sveti Pajsije iz Njamca,
Prepodobni Vasile iz Pojane Maruluj, nastojatelj George iz Černike, Sv. Jovan
Jakov iz Njamca, jeroshimonah Pajsije iz Sihastrije i mnogi drugi, čija su imena
anđeli zapisali u Knjigu života na slavu Presvete Trojice.

Četrdesetodnevni parastos

Dana 9. januara 1999, četrdesetoga dana od preseljenja arhimandrita Kleope

Gospodu, u zimskoj crkvi manastira Sihastrije bogosluženo je po poretku: Sveta
liturgija i parastos. Bogosluženje je odslužio Visokopreosvećeni Danilo, mitropolit
moldavski i bukovinski, zajedno sa saborom sveštenika iz okoline. Besedu je
izgovorio NjVP Danilo, mitropolit moldavski. Zatim je manastirsko bratstvo na
čelu sa NjVP Mitropolitom i arhimandritom Viktorinom, starešinom manastira,
okruženo znatnim brojem vernika, otišlo na groblje, gde je trisveto otpevano na
grobu dobroga i nezaboravnoga našeg duhovnog oca arhimandrita Kleope.
Na kraju je manastir Sihastrija postavio u trpezariji zajedničku trpezu za sve
prisutne: monahe, vernike i siromahe, za pokoj duše onoga koji je bio i koji će
ostati u našoj svesti kao - starac Kleopa.

Poslednje slovo starca Kleope bratstvu manastira Sihastrije 1. marta 1998.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Prepodobni oče starešino, Prepodobni oci i braćo, ovako, kao što vas vidim
ovde, mili moji, tako da se svi vidimo u Raju, u bezgraničnim rajskim radostima,
jer ste svi u službi Spasitelja i Bogomajke i svako, siromah, tvori poslušanje u
svom pravcu, gde je postavljen.
Jako mi je milo kad vas vidim! Ali mnoge ne poznajem. Ja retko dolazim ovamo.
Imam toliko sveta na svojoj glavi tamo i bolestan sam. Ali poznajem među njima
one koji dolaze na ispovest i koji su odavno tu... Ja želim da svi, svi da idete u
radost večnu i nijedan, Bože sačuvaj, na muke.
Dragi moji, oci i braćo, znajte da je Crkva naša duhovna majka. Ona je nas rodila
na Krštenju vodom i duhom. Čuli ste šta kaže Sv. apostol Pavle: Primili ste dar
usinovljenja u banji novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim (up. sa Tit 3, 5).
Od tada smo svi sinovi Božiji po daru, od kad smo kršteni u ime Presvete Trojice.
Zbog toga vas molim iz sveg srca da ljubite Crkvu, majku! Da vam Crkva bude
draga i, koliko možete, danju i noću da idete u crkvu. Koji su stariji i ne mogu,
siroti, neka ostanu kraće. Koji su mlađi mogu da ostanu duže, jer crkveno pravilo
oblagodaćuje svačije pamćenje i blagodat Presvetog Duha dolazi nad onim koji
sa pobožnošću sluša sveta bogosluženja Crkve.
Dragi moji, ja grešni i nedostojni, star sam - 86 godina, šest operacija, desna
ruka mi je slomljena, bio sam u gipsu 32 dana - sutra-preksutra pevaćete mi
Vječnaja pamjat! Šta da još očekujem? Psalam 89. jasno kaže: Njihove su
godine sedamdeset godina, a ako budu u punoj snazi - osamdeset godina. A u
jedanaestom stihu veli ovako: Što je više od toga - trud i bol! Ja sam ušao u
godine bola. Ostareo sam, osamdeset i šest godina ću ispuniti sada, desetoga
aprila.
Dragi moji oci, molim vas iz sveg srca, koji imate ljubavi i možete, ne
zaboravljajte me na molitvi. Pominjite me!
Ja imam ljubavi kada vas vidim sve u službi Spasitelja i Bogomajke. Tako vas
video u Raju, mili moji, sve! Svi ste u službi Spasitelja i Bogomajke.
Naš manastir je manastir s kanonskim ustrojstvom: ne jede se meso, ispovest je
na vreme, bogosluženja idu po poretku Svetoga Save...
Kad sam ja došao ovamo, zatekao sam četrnaest otaca, obuvenih u opanke, s
bradama do kolena, s drvenim brojanicama u ruci... Doveo me je moj brat Vasile.
Kad sam došao ovamo, imao sam petnaest i po godina, nisam znao...
I kada sam video za stolom sve monahe, i starešinu, starca, čitao je polezno
(dušekorisno) slovo u pročelju, iz Svetog Teodora Studita, upitao sam brata: - Je
li ovde praznik?
Jer ja sam boravio u Kozančei, i tamo beše idioritmijski život: svako za svojom
trpezom, sa svojom kućom.
- E, brate - rekao je on - nije praznik! Ovde je opštežiće. Tako sede monasi za
stolom, svi skupa uvek!
Starac im čitaše slovo... On je služio Liturgiju i hranio se samo Svetim Pričešćem
skoro dvadeset godina. Samo bi subotom i nedeljom okusio onako, malo, iz
činija. Znam, jer sam bio kuvar. Bog neka ga upokoji, siromaha! Jako je bio
bogobojažljiv i jak je bio u veri. Zamonašio me je godine 1937. u Gospojinskom
postu. Sećam se.
Beše neki otac Nikolaje Gradinaru, s velikom bradom, možda ste ga neki zatekli.
On je rekao, kad me je odveo pred oltar: - Prepodobni oče, da mu nadenemo ime
Kleopa, jer nemamo nijednog Kleopu ovde!
I starac je uzeo makaze, i dao mi ime Kleopa. Tako je bilo pisano!
Bog neka ih upokoji! Imam pomenik kod kuće, u njemu su svi koji su ovde umrli;
imam i episkope i patrijarhe, koliko ih je. Dok imam još iskru života, pominjem ih
svakog dana!
Ali molim vas, mili moji, sve, da me ne zaboravite u vašim svetim molitvama! I
ovako, kao što se vidimo ovde, da se vidimo i u Raju, radosti večnoj,
bezgraničnoj!
Milost Presvete Trojice i pokrov molitava Presvete Bogomajke i svih Svetih neka
budu sa svima vama, mili moji, i neka vas sve odvedu u Raj.
Amin.
III

DELA I POUČITELjNA SLOVA

sadržaj
1. Otac Kleopa je imao veliko poštovanje prema Bogomajci, "Carici heruvima i
serafima i Vladičici našoj...". Zbog toga ne beše dana da mu je ostao neočitan
Akatist Blagovesti i nekoliko kanona iz Bogorodičnika.
2. Kazivaše otac Kleopa: "Znate li vi ko je Bogomajka? Ona je Carica heruvima,
Carica svekolike tvorevine, klet ovaploćenja Boga-Logosa, dver svetlosti, jer je
nepristupna mislena svetlost kroz nju došla u svet. Ona je dver života, jer je Život
Hristos kroz nju ušao u svet. Ona je dver zaključana, kroz koju nije prošao niko,
do Gospod, kao što kaže prorok Jezekilj".
3. Još kazivaše: "Bogomajka je lestvica ka nebu, most ka nebu; golubica koja je
zaustavila potop grehova, kao što je Nojeva golubica potvrdila prestanak potopa.
Ona je božanska kadionica, jer je primila oganj Božanstva, i Crkva je Duha
Presvetog. Bogomajka je Nevesta Oca, Majka Logosa i Crkva Duha Svetoga".
4. Opet kazivaše: "Kada vidiš ikonu Bogomajke s Mladencem Hristom u naručju,
znaš li ti šta vidiš tamo? Nebo i zemlju! Nebo je Hristos, Nadnebesni, Sazdatelj
neba i zemlje. A Bogomajka predstavlja zemlju, to jest sve narode na zemlji, jer
ona je od našeg roda. Od carskog je i arhijerejskog poroda".
5. Kazivaše starac: "Ruke Bogomajke su mnogo snažnije od ramena heruvima i
preblaženih prestola. Dakle, koga Djeva Marija drži u naručju? Znate li koga drži?
Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju i sve vidljivo i nevidljivo".
6. Opet kazivaše: "Znate li vi ko je Bogomajka i koliko časti, koliko moći i koliko
milosti ima? Ona je naša majka, jer ima milosti i prema sirotima, i prema
udovicama, i prema hrišćanima. Svagda se moli Spasitelju Hristu za sve nas".
7. Skoro u svakoj propovedi otac Kleopa bi pitao hrišćane: "Imate li vi ikonu
Bogomajke u kući?"; "A kandilce kod ikone Bogomajke imate li?".
I savetovao ih je: "Uzmite za zaštitnicu i za pomoćnicu Bogomajku, majku našu
na nebu i na zemlji! Caricu neba i zemlje! Ako li nju budete uzeli za zaštitnicu,
čitajući joj jutrom po akatist sa užeženim kandilcem i večerom - po molbeni
kanon, imaćete pomoć i za života, i u času smrti, i u dan Suda... Znate li vi koliko
može Bogomajka pred Prestolom Presvete Trojice? Da ne beše nje, verujem da
bi se ovaj svet zatro mnogo ranije!".
8. Onima što davahu pomjanike za službe u crkvi kazivaše: "Ovde smo postavili
pomjanike za velike službe, ali ako čovek kod kuće ne čini ništa, ispunjava se što
se kazuje u Svetom Pismu: Kada se jedan moli, a drugi se ne moli, jedan gradi a
drugi razgrađuje! Toliko vam nalažem: posle jutarnjih molitava da čitate Akatist
Blagovesti sa upaljenim kandilcem. Videćete da je Bogomajka brza pomoćnica!"
9. Kazivaše njegov učenik: "Kada sam došao ocu Kleopi, rekao sam mu da hoću
da ostanem u manastiru. Onda mi je sveti otac rekao: "Ako si rešen da podnosiš
tri boja na dan i jednom na tri dana hranu, onda ostani u manastiru!" Te reči su
me okrepile i učinile me odlučnijim. Shvatio sam da treba da založim više volje, i
Bog će mi pomoći".
10. Često bi otac Kleopa govorio: "Šta smo mi? Šaka zemlje na dnu groba! Od
dobre smo zemlje bili stvoreni, ali smo je oskvrnili i idemo u zemlju i skvrnimo
zemlju! Šta smo mi? Oskvrnjenje i crvima hrana".
11. Otac Kleopa stalno ponavljaše: "Sutra-preksutra otići ću Hristu! Sutra polazi
deda-trulež!"; "Sutra nećete više videti, do krst na groblju!"; "Sutra-preksutra -
vječnaja pamjat dedi-truležu!"; "Eto, starudija vezana žicom!"; "Sutra ću otići k
svojoj braći. Oni mi dovikuju: Hajde, hajde, brate! Ostavi razgovor s ljudima!".
12. Mnogo puta kada bi mu kogod pevao "Na mnogaja ljeta!", sveti otac ga
zaustavljaše i kazivaše: "Ne tako, nego: Vječnaja pamjat, vječnaja pamjat,
vječnaja pamjat!". Ili kazivaše: "Na mnogaja ljeta, dedo-truležu!"
13. Onima koji kazivahu da ih muči greh bluda, starac često kazivaše: "Smrt,
smrt, smrt! Kovčeg, lopata, ašov, pijuk... Sv. Vasilije Veliki kaže: Kada budeš
video najlepšu ženu na svetu, odi umom u njen grob na tri dana pošto bude
umrla. Toliko teškoga mirisa i smrdljivoga tečenja izlazi iz njenog tela, da svi
nužnici na svetu ne smrde gore. Eto šta si želeo!"
14. Kad bi kogod hteo da ga fotografiše, otac Kleopa mu kazivaše: "Potraži
magarca, napravi fotografiju i napiši na nju Kleopa!"
15. Otac Kleopa govoraše: "Sv. Vasilije Veliki kazivaše da najveća mudrost, koja
čuva čoveka od svekolikog greha i vodi ga u Raj, u večno blaženstvo, jeste smrt.
Smrt i sećanje na smrt. A u umu i u srcu imajmo molitvu Gospode Isuse!"
16. Drugi put je kazivao: "Ovo telo nas vuče k zemlji, kao što kaže Sv. Jovan
Damaskin: Zemlja k zemlji vuče! Ali mi ne treba da mu dopustimo, ne treba da se
povedemo za ovom strvinom".
17. Žene koje bi se žalile da imaju zle muževe otac Kleopa je savetovao da se ne
razvode, nego radije da se mole za njih: "Ne velim ti ja, nego Sv. apostol Pavle:
Otkud znaš, ženo, da nećeš spasti svoga muža? Ne znaš li ti da se neverujući
muž posveti ženom verujućom, i obrnuto?" I ljudima je isto tako savetovao, i
mnogi se radovahu videći čudesa u svojim kućama.
18. Mnogi se hrišćani danas boje čini i vradžbina. Ove je otac Kleopa savetovao:
"Ne bojte se vradžbina! Imajte straha Božijeg i brigu da Ga ne razljutite gresima,
pa čini neće imati nikakvu moć! Ispovedajte grehove, postite i tvorite sveto
jeleosvećenje".
19. Bolesnima koji dolažahu njemu kazivaše: "Najveće bogosluženje za bolesne
jeste Sveto jeleosvećenje. Ali ne pomaže ako se čovek ne ispovedi. Dakle,
najpre ispovedite sve svoje grehe i zatim tvorite sveto jeleosvećenje sa najmanje
tri sveštenika".
20. Mladima koji su hteli da stupe u brak davao je savete, blagoslovio bi ih,
uzimao im imena za pomen na Bogosluženjima i kazivao im je: "Molite se
Bogomajci postom i metanijama i čitajte Akatist Blagovesti!".
21. Često kazivaše hrišćanima i ovo slovo: "Kada vidite da se kogod razboleo
kod vas u kući: bilo otac, bilo majka, bilo sin, bilo kći, ko god bio, ne zovite najpre
lekara, nego sveštenika da ga ispovedi. Jer Bože sačuvaj da ga smrt zatekne
neispoveđenog i sa teškim gresima. Nema više oproštenja, i službe mu tada
ništa ne pomažu".
22. Kada bi se kogod zabrinuo zbog sadašnjih vremena i pitao ga: "Šta će biti,
oče?", sveti otac bi odgovorio: "Godine i vremena ostavio je Otac u Svojoj vlasti.
Kako Otac hoće, tako tvori!". A ako bi kogod rekao: "Napolju je loše vreme", otac
bi odgovorio: "Sve što Bog daje dobro je!".
23. Monasima i iskušenicima koji su hteli da odu u pustinjaštvo kazivaše: "Imaš li
20 godina najnižih poslušanja u manastiru? Samo tada možeš da ideš u
pustinjaštvo! Ko hoće da ide u pustinju - veli Sv. Vasilije Veliki - neka uzme sa
sobom jednoga ili dvojicu i da ima iskustvo poslušanja i slamanja volje u
manastiru".
24. Opet kazivaše: "Duhovnik kod monahinja neka ima uzrast od najmanje 50
godina i 20 godina poslušanja u nekom manastiru".
25. Čak i kada bi pio vode, otac Kleopa je najčešće iskao blagoslov svoga
kelejnika ili nekog brata, da bi nama dao primer smirenosti.
26. Pokatkad, kada se događalo da uđe u keliju i da se ne može pomoliti, jer bi
dolazili hrišćani za njim, kazivaše: "Ušao sam u keliju i nisam se pomolio. Ušao
sam kao lopov i kao razbojnik!" I ustajao je, i činio najmanje tri poklona do
zemlje, govoreći: "Presveta Trojice, Bože naš, slava Tebi!". Zatim bi tvorio i
poklon pred Bogomajkom.
27. Isti učenik kazivaše: "Kada bih iskao blagoslov da jedem, kazivaše mi otac
Kleopa ovu reč: Jedi, pij, spavaj! I pitao sam ga: Šta znače ove reči? A on mi je
kazivao: Jedi kad si gladan, pij kad si žedan i spavaj kad si sanjiv!"
28. Mnogo puta sveti otac govoraše o svojim nemoćima i bolestima, kazujući o
samom sebi: "Deda-trulež, 86 godina, šest operacija, jedna ruka slomljena, rebra
polomljena... "Ko god bi došao svetom ocu, on nalagaše svom učeniku da mu
kaže to slovo. Poneki govorahu učeniku: "Šta nam to ti kazuješ? Mi dolazimo ocu
Kleopi kao k svetitelju! Šta nam ređaš tolike bolesti i nemoći?"
29. Jednom je učenik zapitao oca Kleopu može li da ide van manastira bez
mantije. A on je rekao: "Onoga dana kada ideš nekamo i izađeš iz manastira bez
mantije, da tvoriš 1000 metanija! Čak ako je i ne bi obukao, nosi je sa sobom".
30. Njegov učenik još kazivaše: "Svetoga oca nisam nikada video bez opasača ili
da je svukao dolamu. Čak je stalno preko dolame imao prsluk ili kožuh".
31. Često govoraše: "Crkva je naša majka! Ne ostavljajte Crkvu, jer se ovde
sjedinjujemo s Hristom. Ovde se miri Marta s Marijom. Držite poredak
bogosluženja i jela po tipiku. Crkva nas sve održava!"
32. Opet kazivaše učenik: "Dok sam bio učenik kod oca Kleope, on obično
držaše ovo pravilo: Jutarnje molitve, Akatist Spasitelju s kanonom i Akatist
Bogorodici, osobito Blagoveštenski. A ako beše dan kojeg Svetitelja, čitao je i
akatist Svetitelju. Zatim je čitao najmanje tri katizme iz Psaltira i nekoliko kanona
iz Bogorodičnika, ako ga vernici ne bi uznemiravali.
Oko 15-16 časova počinjao je večernje pravilo, i to: dva-tri kanona Bogorodici iz
Bogorodičnika, Pokajni kanon, Kanon anđelu čuvaru, Kanon svim Svetima i
najmanje tri katizme iz Psaltira. Nakon što bi govorio hrišćanima i jeo, čitao bi
večernju molitvu.
U ponoć je ustajao i čitao Polunoćnicu. Katkad bi čitao Psaltir i najmanje sat
vremena kazivao: "Gospode Isuse..." Skoro si ga stalno mogao videti s rukom na
brojanicama, tako da mu je nokat s prsta kojim premeštaše zrna brojanica bio
deformisan. Čitao je još iz Svetoga Pisma i Svetih Otaca".
33. Kada bi ga hrišćani pitali je li dobro da čitaju Psaltir, otac Kleopa bi
odgovarao: "Sv. Vasilije Veliki kaže: Bolje je da sunce stane u svom putovanju,
nego li da se Psaltir ne čita u kućama hrišćana. I kao što je sunce najveće među
ostalim svetilima, tako je i Psaltir među ostalim knjigama nadahnutim Duhom
Svetim. Držite Psaltir kao dobar kolač. Kada si gladan, odsečeš parče, pojedeš,
radiš dalje, zatim opet pročitaš katizmu, dve, tri, koliko možeš".
34. Svako bi veče izlazio napolje, osobito posle ponoći. Čak i zimi bi ostajao
najmanje po sat vremena. Kazivao bi: "Gospode Isuse...", slušao noćne ptice,
gledao zvezdano nebo i radovao se spokojstvu. Tražio je da izađe na vazduh
nakon što bi se završilo ponoćno bogosluženje, kada su svi spavali, da ne bi bio
uznemiravan. Ali mnogo puta su dolazila sabraća i remetila mu mir. Tada, videći
da se neće spasti, nakon što bi im kazivao i kazivao da odu, besedio bi im malo
ili bi pobegao u keliju.
35. Pokatkad kazivaše i ove reči: "Šta da radim, kad Sveti Oci vele: Beži od
sveta! Beži od sveta! Isto veli i Spasitelj: Teško vama kad stanu svi ljudi dobro
govoriti o vama ili kada hvala vaša pretekne dela vaša! (Lk 6,26)".
36. Sve monahe koji su dolazili za korisnu pouku starac bi pitao iz kojeg su
manastira, je li manastir povučen u šumu, ima li opštežiće, to jest jednu kesu,
jednu trpezu i jednu crkvu. Zatim bi ih pitao da li se jede meso u tom manastiru.
Ako bi rekli da se jede meso, otac Kleopa bi se žalostio i kazivao: "Eh, da sam ja
tamo! Evo, vidite li Svetog Kalinika? Gleda nas!" I pokazivao bi prstom na ikonu
Svetitelja. "Sveti Kalinik je sastavio zaveštanje u kojem piše: Kada monah ili
monahinja budu jeli mesa u manastiru ili u svetu kod rodbine, tada neka se
sakupi ceo manastirski sabor, neka prokune onog što beše jeo mesa i neka mu
udari 39 knutova po leđima!. Udri, udri, udri! I da ga izbace iz manastira".
37. Za vreme komunističkog progona otac Kleopa je proveo više godina u
pustinjaštvu, ali podvizi i iskušenja koje je podneo ostali su neznani. Ipak se za
nekoliko saznalo. Dok otac beše u životu, kazivaše nam da ćemo po njegovoj
smrti saznati i ostale.
38. -Oče Kleopa - rekao je neki učenik - recite nam kako je bilo onih deset godina
pustinjaštva. Kakva ste iskušenja imali? Čuo sam da ste se borili s neprijateljem!
Kako vas je i čime kušao?
-Ako hoćeš da znaš kako je u pustinjaštvu, idi te budi i ti tamo godinu dana, pa
ćeš videti!
39. Neki brat je upitao oca Kleopu: - Šta da činim, Prepodobni, da bih se
spasao?
-Da imaš sdesna strah Božiji, sleva umovanje o smrti, a u umu i srcu molitvu
"Gospode Isuse Hriste", i postaćeš svetitelj, brate!
40. Drugi brat kazivaše starcu: - Oče, moli se i za mene grešnog, i ako odeš
Gospodu, nemoj me zaboraviti.
-Da! Samo ti, brate, jedi i spavaj dosita, a ja ću se moliti za tebe!
41. Neki otac ga je upitao kako da se moli. A starac mu je rekao: - Moli se najpre
ustima, jer sa usta molitva prelazi na um i zatim u srce. Ali za to nam je potrebno
mnogo truda, mnogo suza i blagodat Duha Svetoga!
42. -Oče Kleopa, dajte mi korisno slovo! - rekao mu je neki otac.
-Ne zaboravljaj na smrt. Smrt, smrt, smrt! Strah od smrti nas čuva od svekolikog
greha!
43. Nekom bratu je rekao: - Pripremi se da trpiš, da te biju, da gladuješ i da
žeđuješ, A ako te izgone odavde, nemoj otići! Budi na manastirskoj kapiji, i ako te
policija privede, vrati se da umreš u manastiru!
44. Neki brat ga je upitao: - Kako treba da se pripremim za manastir?
-Kada dođeš u manastir, ovako treba da dođeš: Da budeš rešen da pretrpiš smrt
od svih!
45. Neki brat je rekao starcu: - Oče, ne mogu da se molim dovoljno! Šta da
radim?
-Ne čuješ li šta kaže Apostol? -Molite se neprestano! Dakle, moli se što više
danju i noću, i osetićeš blagodat Duha Svetog u svom srcu!
46. Neki hrišćanin je upitao oca Kleopu: -Oče, moja je supruga izvršila
samoubistvo, budući sama u sobi. Našao sam je mrtvu. Mogu li da je pominjem
među mrtvima u crkvi i kod kuće?
Tada je starac odlučno rekao: -Ne! Nije nam dopušteno da pominjemo nikoga od
samoubica, čak i ako su nam bliski rođaci. Sve ostaje na milosti Božijoj! Mogu se
pominjati na službama samo koji su bili psihički bolesnici.
47. Jedan brat je rekao starcu: - Oče, ako li budemo u zatvoru zbog vere, i ako
nam se hipnozom izmeni mišljenje, imamo li kakve krivice?
-Ne može te niko izmeniti, ako imaš u svom srcu "Gospode Isuse..." Ali treba da
imaš određeni stepen molitve. Kada kazuješ "Gospode Isuse...", strepi čitav
pakao, samo da kazuješ iz srca!
48. -Koliko odela treba da ima monah? - upitao ga je neko.
-Dva odela! Šta? Hoćeš da postaneš pustinjak s tovarom odela? A kada se
pocepa, staviš po zakrpu, jednu žutu, jednu crvenu, jednu zelenu...!
49. Lenjima otac kazivaše: "Strvinom, to jest telom, prioni poslu, a umom - pred
noge Gospodu, to jest molitvi..."
50. Jednom je došao neki brat ocu Kleopi, nakon što ga više puta beše slušao, i
upitao ga je: - Oče, šta da radim, da bih se spasao?
A otac, koji mu poznavaše srce, odgovorio mu je po meri, rekavši: - Radi šta
znaš, i spašćeš se!
Onda je on, ispitujući sebe, shvatio da mu ne nedostaje znanje, nego duhovno
življenje.
51. Opet kazivaše starac jednom od svojih učenika:
-Kada budeš proveo devet godina u manastiru i budeš dobio sedam bojeva na
dan a jelo jedanput u tri dana, onda ćeš biti dobar monah!
52. Neki brat je upitao oca kako može da se spase. A otac je odgovorio:
-Strpljenje, strpljenje, strpljenje. I kada ti se bude učinilo da si ga iscrpeo, počni
ispočetka: strpljenje, strpljenje, strpljenje. I ne do pola puta, nego do kraja!
A brat je upitao: - Ali šta da trpim?
-Da trpiš sve uvrede i sva beščašćenja za ljubav Hristovu!
53. Neki otac ga je upitao: - Kada možeš da postaneš jurodiv Hrista radi?
A on je odgovorio: - Nakon 40 godina monaštva!
54. Opet kazivahu braća: - Sveti oče Kleopa, tvoja braća, su se strogo
podvizavala, ali mi ne možemo da tvorimo tako.
- Nije to, more, nego ti nećeš, nećeš, nećeš! Uzmi Bogomajku za pomoćnicu!
Čitaj Blagoveštenski akatist jutrom sa upaljenim kandilcem i Molbeni kanon
večerom, i smoći ćeš da istraješ do kraja!
55. Kada bi kogod od braće pokazao želju da strada za Gospoda, starac bi mu
kazao:
- Videću šta ćete raditi, kada vas ubace u automobile i odvezu vas u dolinu!
56. Neki hrišćanin mu je rekao: - Oče, ja ne verujem da postoje đavoli!
Starac, pošto ga je dovoljno poučio iz Svetog Pisma, rekao mu je:
-Ako li ipak ne veruješ da postoje đavoli, otidi u pustinjaštvo, započni post i
molitvu, pa će te oni češati!
57. Neki monah iz bratstva manastira Sihastrije rekao je starcu: - Šta da radim,
oče Kleopa, da bih se spasao?
-Imaj svagda smrt pred sobom i "Gospode Isuse" u umu i u srcu, i ne boj se više
ničega! Imaj pokajanje razbojnika s krsta!
58. Opet kazivaše braći:
-Sve je prolazno! Brinite o duši, ispovedajte se, pričešćujte se, vodite čist život,
činite milostinju, tvorite od svega koliko možete i živite u ljubavi jedni s drugima,
jer ljubav nikada ne umire!
59. Drugim ocima kazivaše: - Iz pakla te niko ne može izvući, do milost Božija i
dobra dela.
60. Kazivaše i ovo: - Imajte prema Bogu sinovsko srce, prema sebi um sudije i
prema bližnjem materinsko srce.
61. Stari oci, koji su bili očevici, svedoče o čudu koje se dogodilo kod kovčega
Svete Paraskeve u Jašiu 14. oktobra 1951. O hramovnoj slavi, dok ljudi čekahu u
redu da se poklone, došle su i dve stare hrišćanke iz Fokšanja. Videći mnogo
sveta, rekle su jednom svešteniku arhimandritu Kleopi:
- Oče, dopusti nam da se poklonimo Svetoj Paraskevi a da ne čekamo u redu, jer
smo bolesne, i da joj stavimo pod glavu ovaj jastuk, koji smo od kuće donele kao
blagodarnost za pomoć koju nam je dala!
- Bog neka vas blagoslovi - rekao je otac Kleopa - Idite i poklonite se!
U tom trenu sveštenici i vernici su videli nešto sasvim sveto i čudesno.
Prepodobna je sama podigla glavu, a nakon što su joj žene stavile doneti jastuk i
poklonile se, Sveta Paraskeva je ponovo spustila glavu na jastuk.
62. Neki učenik ga je upitao: - Šta je čista molitva?
-Da kazuješ ustima, da poimaš umom i da osećaš srcem.
63.Drugi put kazivaše:
-U molitvi nemoj teologisati, nemoj primati misli, nego lij suze. Na mitarstvu
mašte stoje arhikoni pakla (demoni koji znaju napamet celo Sveto Pismo,
nap.prev), koji ti privode maštarije i tumače Sveto Pismo, govoreći: Planine
skakuću kao ovnovi i brda kao jaganjci ovčiji. Zatim dolaze i pitaju te: Ko su
planine? Ko su brda? I isto oni odgovaraju: Planine su produhovljeni ljudi, a brda
su oni s druge stepenice.
64. Opet kazivaše: - Poslušanje bez molitve jeste kulučenje, a ko tvori poslušanje
s molitvom, Liturgiju služi.
65. Još kazivaše: - Smirenje se rađa iz poslušanja bez roptanja.
66. Opet kazivaše: - Molitva nije uslovljena vremenom ili mestom. Ona je hrana
duše.
67. Neki brat iz manastira se smutio što bi ponekad dolazila deca i galamila i
trčala po brdima. Došavši k starcu, upitao ga je šta da radi. A otac Kleopa mu je
rekao:
-De, priseti se; zar ti nisi bio dete? Meni su deca vrlo draga, jer su kao anđeli! I
bojim se da ne padnu, i da koje od njih ne slomi ruku ili nogu. Njih i Hristos ljubi i
kaže: Pustite decu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo
Nebesko (up. sa Mt 19,13-15).
68. Kazivaše otac Kleopa:
-Nikada nikom ne daj savet, dok ga ti nisi životom iskusio! Ko daje savet a sam
ga nije životom iskusio jeste kao izvor vode naslikan na zidu. A ko govori iz svoga
iskustva podoban je izvoru vode žive!
69. Neki brat je upitao: - Šta da radim, oče Kleopa, da bih se spasao?
A starac mu je odgovorio: - Slušaj, brate. Ti umeš da se moliš, ti umeš da ideš u
crkvu, ti umeš da postiš, ti umeš da tvoriš milostinju, ti znaš sve zapovesti Božije.
Samo da hoćeš da ih ispunjavaš, jer inače se ne možeš spasti!
70. Oca Kleopu je zapitao jednom neki otac iz manastira: - Prepodobni oče, šta
će se dogoditi s manastirom Sihastrijom, kad vi, sveti oče, odete Gospodu?
A starac, gledajući nadole, rekao je: - Zidine, zidine, zidine...!
71. Drugi put mu je rekao neki otac iz manastira: - Prepodobni oče, recite nam
slovo o svetoj molitvi.
A otac je rekao: - Molitva je hrana i život duše. Kao što telo, bez jela i pića, umire,
isto tako i duša, bez molitve, umire.
72. Rekao je neki otac: - Često smo umorni od poslušanja i ne možemo da se
molimo. Šta da radimo?
-Brate, telo je Marta, a duša je Marija! Marta se trudi o zemaljskom, a Marija, koja
oličava dušu, sedi kod nogu Gospoda i moli se. Zbog toga Gospod veli da je
Marija dobri deo izabrala (up. sa Lk 10,42). Dužni smo da pomirimo Martu s
Marijom, to jest najpre da se molimo i zatim da tvorimo poslušanje, s molitvom u
umu i u srcu.
73. Otac Kleopa uobičajavaše da ponavlja i ovaj stih, koji često kazivaše Sv.
Grigorije Bogoslov: "Um se vara i istina se krade od previše ljubavi i previše
mržnje!"
74. Neki otac je često išao k starcu, klečao pred njim i molio da ga blagoslovi.
Sveti otac bi mu stavio ruku na glavu i osenio bi ga znakom Svetog krsta,
kazujući mu: - Bog neka te blagoslovi!
I taj otac svedoči da je odlazio od starca sa mnogo mira i smirenja, osećajući na
svojoj glavi duže od pola sata toplotu kao od ognja, a duša mu se ispunjavala
poniznošću i suzama.
75. Neki stari otac je upitao oca Kleopu: - Prepodobni oče, kako da se molimo mi
stari i bolesni, koji ne možemo više da tvorimo metanije i poklone, da bismo ipak
ispunjavali svoje monaško pravilo?
-Oče, ovako da činiš: Stavi časovnik da zvoni nakon dva sata i moli se na
kolenima na krevetu ili na stolici, izgovarajući s velikom pažnjom Isusovu molitvu!
To je pravilo za stare i bolesne monahe, koji ne mogu da tvore drugi podvig.
Zatim očitaš i svakodnevno monaško pravilo. Koliko se pažljivije i sa suzama
budemo molili, toliko će nam Bog oprostiti.
76. Jednom kada mu je neko pokazao novu crkvu u manastirskom voćnjaku,
otac je rekao: - Teže je načiniti pravog monaha nego li sabornu crkvu!
77. Opet kazivaše starac: - More dete, ne sedi badava i ne traći vreme. Stavi
knjigu u torbu ma gde god da ideš, za ovcama ili za kravama, ili gde te šalju; i
čitaj slovo Božije!
78. Još kazivaše: - Ako pročitam koju knjigu dvaput ili triput, znam je skoro
naizust.
79. Otac Kleopa kazivaše učenicima ponešto od nevolja i iskušenja koja su mu
dolazila od ljudi. A o iskušenjima koja su mu dolazila od đavola, kad beše u
pustinjaštvu, nije rado govorio. Prvo, zbog toga što beše skriveno, a drugo, pošto
ne beše ko da to pojmi.
80. Pokatkad nam kazivaše: - Zabranjuju mi Sveti Oci da više govorim, jer oni
vele: "Ne pričaj svoje". A ja vam toliko kažem: da ste bili vi tamo u pustinjaštvu
vezani za stablo , drveta, pa da ste videli đavola, istrgli biste drvo iz korena i
pobegli biste s njim na leđima!
81. Oni iz Pučioase[1] su mu pisali nekoliko puta, i otac Kleopa im je dao
odgovor u dobro osmišljenom pismu, kojim im kazivaše: "U Pučioasi smrdi[2], i
smrad se neće razići, dok ne budete bili poslušni Svetom sinodu!"
82. Otac Kleopa kazivaše vernicima: - Sv. German veli da će svet, ako bude
dobar, preći 2000. godinu, a ako bude zao, neće dostići 2.000. godinu.
83. Još je kazivao da će se oko 2000. godine pokazivati božanski znaci, i
navodio Svetog Agatangela, koji je to prorekao.
84. Očev učenik nam kazivaše: "Mnogo pisama je dolazilo na adresu oca Kleope
sa svakovrsnim nevoljama i problemima, a sveti otac mi je kazivao da im
odgovorim. Dolazili su i mnogi hrišćani, i otac mi je nalagao da im govorim i da im
zapisujem imena za pomen. Dakle, budući veoma zauzet, nisam uspevao da
izvršim celo pravilo i monaško pravilo, i pitah ga šta da radim. A on mi
odgovaraše:
-Tvori poslušanje, piši pisma, govori ljudima i kazuj "Gospode Isuse..., jer
"Bratovljeva korist tvoj je plod", vele Sveti Oci."
85. Opet kazivaše učenik: "Kada bih pisao pisma vernicima i imao koji teži
problem, pitao bih oca Kleopu, a on bi mi odgovarao ukratko i kazivao bi mi da
svima odgovorim da je on star, bolestan i više ne piše. Zatim bi me slao da
kažem ljudima da je nemoćan, da više ne dolaze k Dedi-truležu, jer je deda-
trulež umro! Nema ga više! Ode..!"
86. Godine 1996, kada je u Jaši doneta iz Grčke glava Svetog apostola Andreja,
neki brat je hteo da ide da joj se pokloni. Neki vozač se ponudio da ga odveze do
Jašija. Ali brat je hteo da ide bez znanja oca starešine. Otišao je da uzme samo
blagoslov od oca Kleope, pošto mu beše duhovni sin.
Kada je čuo o čemu je reč, starac je glasno rekao: - Čuješ, brate, imaš jednog
starešinu i jednog Boga!
- Šta da činim? Da idem ocu starešini da ga pitam? -rekao je učenik.
- Da! Idi i išti mu blagoslov - odgovorio je otac Kleopa.
87. Jednom je neki hrišćanin upitao starca: - Oče Kleopa, šta da radim, jer ne
uspevam da nađem sebi duhovnika?
-Ti da ga nađeš? On tebe neka nađe - odgovorio je otac.
88. Neki brat je zamolio oca Kleopu da ga pominje na molitvi. A starac mu je
rekao, pokazujući prstom zamišljeni trag što krivuda po zemlji:
-Moja molitva je kao Kainov dim! Tako puzi po zemlji...
89. Jednom, sedeći na doksatu, pogledao je pravo u svoga učenika i rekao
iskreno i čisto: - Ne znam šta traži toliko sveta kod mene, kod truloga starca!
90. Drugi put neki brat, nakon što ga je starac ispovedio, rekao je: - Oče, ne
zaboravljajte me ne molitvi, jer sam jako grešan!
-Gospod! - rekao je otac. Zatim je izgovorio tiho, kao za sebe: Ja sam gori od
svih.
91. Neki učenik kazivaše da je otac Kleopa ponekad na ispovesti postupao i
ovako: Znajući da je njegov učenik slavoljubiv, on se pokazivao da je grešniji,
veći tvrdica i gori od svih, nipodaštavajući sebe, da bi svoga učenika naučio
delanju smirenja.
92. Jednom je došao neki reporter da mu starac da intervju, govoreći: - Ljudi
hoće svetlost, hoće vodu živu...
-Da!.. Ljudi imaju svetlost od Svetog Jevanđelja, od proroka, od svetih Apostola,
od Svetih Otaca, od velikih isposnika i od tolikih miliona mučenika... Dakle, imaju
odakle da uzmu svetlost! Od mene samo mrak može da se uzme. Jer ja sam sin
mraka, ne svetlosti. Grešan čovek, pun zloće, pun nemoći i sanjiv... Nemam
ljubavi Božije, nemam uzdržanje, nemam razboritost, ništa nemam! Sve, sve
sam izgubio svojom lenošću, i nemam ničeg dobrog na ovom svetu! Apostol
Pavle kaže ovako u Poslanici Jevrejima: Hristos Isus je došao u svet da spase
grešnike, od kojih sam prvi ja. Ako onaj koji se uzneo do trećeg neba kaže da je
prvi grešnik, šta da ja kažem? Da sam uradio štogod dobro? Nikada, u vekove
vekova.
93. Kada je u pustinjaštvu imao užasno iskušenje bluda, pokazao mu se đavo
bluda i rekao mu: - A ako sada padneš u blud?
A otac mu je odgovorio: - Svako može da padne, jer šta su čovek i žena? Trulež
su i smrad.
Drugi put, kada je imao slično iskušenje, stao je nogama na žar, da odagna
demona bluda.
94. Kada bi ljudi dolazili uznemireni što antihrist obmanjuje narode, što će biti
ratova, ili nečim sličnim, otac Kleopa bi kazivao snažnim glasom: "Otac je na
kormilu!" i navodio 10. stih iz 32. Psalma: Gospod razbija namere naroda i
osujećuje namere vladara. A namera Gospodnja ostaje do veka i misli njegovog
srca - od pokolenja do pokolenja. Zatim bi ih hrabrio: "Ne uznemiravajte se i ne
bojte se, jer neće biti kao što oni hoće. Ehej, koliko bi oni hteli da učine! Vi se ne
bojte. Molite se i s verom se osenjujte Svetim Krstom, i pobeći će svi đavoli!"
95. Još kazivaše otac Kleopa:
- Nijednoga posla da se ne prihvatiš, dok se ne oseniš Svetim Krstom! Kada
pođeš na putovanje, kada započinješ posao, kada ideš da učiš, kada si sam i
kada si sa više njih, zapečati Svetim Krstom čelo svoje, telo svoje, grudi svoje,
srce svoje, usne svoje, oči svoje, uši svoje, i sve tvoje neka bude zapečaćeno
znakom Hristove pobede nad paklom. I tada se nećeš više bojati čini ili bajanja ili
vradžbina. Jer se sve to topi od sile Krsta kao vosak od lica ognja i kao prah pred
licem vetra.
96. Jednom je k ocu Kleopi došla neka žena sa svojim unukom, koji je, ne budući
kriv, bio okrivljen za ubistvo. Unuk je rekao ocu da je u parnici zbog ubistva, ali
mu nije kazao da je nevin. Otac ga je zaustavio i rekao mu: - Nisi kriv i nećeš
robijati!
Zaista, mladić se spasao te nepravedne optužbe.
97. Kada se sveti starac beše povukao u manastirski pčelinjak, došao mu je neki
vernik, plačući što ga traži Sekuritatea. Nakon što je izložio ocu položaj u kojem
se nalazi i dao mu da se moli za njega, otac Kleopa mu je rekao: "Od sada se
više ne boj!". I zaista, od tada ga više nisu pratili.
98. Neki brat, koji beše došao u manastir s namerom da provede dva-tri meseca,
otišao je na ispovest ocu Kleopi. A starac mu je rekao nevinim i odlučnim glasom:
- Ehej, došao si kod deda-Kostakea! Nećeš ti više otići odavde!
I tako je i bilo, jer je milošću Božijom ostao u manastiru.
99. Nekoliko meseci pre očeve smrti došao je neki jerarh (episkop) iz Grčke i nije
otišao, dok mu starac nije dao svoje brojanice. Dosta godina pre toga otac
Kleopa, nadahnut Duhom Svetim, predskazao mu je da će postati jerarh.
100. Neki brat beše započeo neke podvige iznad svoje moći. Nije spavao na
krevetu, mnogo je čitao Psaltir i tvorio mnogo metanija, ali ne s dobrim ciljem,
nego je težio samo umirenju telesnih strasti, ne slamajući duševne. Zbog toga
beše gnevljiv, sudio je, osuđivao i imao iskušenja.
Tada je otišao ocu Kleopi da mu ište blagoslov. Starac mu je pokazao neki tekst
na zidu, ispod ikona, govoreći: - Gle šta piše tamo: "Dobro nije dobro, kada se ne
tvori dobro." Ja sam to napisao!
101. Neki jeromonah je po prvi put otišao starcu Kleopi da mu ište korisno slovo.
-Blagoslovi me, prepodobni oče Kleopa!
Gledajući ga, sveti otac je rekao: - Ko je ovaj sveštenik?
Nakon što mu je otac Kleopa dao poučno slovo, jeromonah se povukao, čudeći
se što je otac, ne poznavajući ga, znao da je on sveštenik.
102. Neki otac iz manastira priča:
"Dolazeći često u manastir i slušajući oca Kleopu, poželeo sam i ja da uzmem
Hristov jaram. Ali još se nisam potpuno rešio. Onda sam pomislio da upitam
svetoga oca, kao čoveka koji me je podstrekao na revnost za Hristom, i rekao
sam sebi: Što mi bude rekao ono ću činiti!
Kada sam ga upitao, otac Kleopa, kao da mi je poznavao srce, rekao mi je: -
Nemoj dolaziti! Budi u svetu i misionari!
Od tada bejah revnosniji i širio sam pobožne knjige.
Nakon neko dve godine, kada se moje srce potpuno preklonilo monaštvu, odlučio
sam da odem u manastir, ali s nekom bojazni, pomišljajući na starčevu reč. I
moleći se Bogu, došao sam k njemu i rekao mu: - Oče, hoću da dođem u
manastir.
-Dođi! - rekao je otac Kleopa, ispunivši me radošću".
103. Neki brat je rekao starcu: - Oče, u manastiru je mnogo posla, i nema se
dovoljno vremena za crkvu. Šta da radim?
-Brate, kada ruka radi, um neka se moli, ponavljaj stalno "Gospode Isuse"!
104. Dvoje mladih su stupili u brak i izrodili su decu, ali nisu znali da su u krvnom
srodstvu. Duhovnik im je savetovao da se ispovede kod nekog arhijereja i da
slede njegov savet. U mećuvremenu supruga su uputili da traži i savet
arhimandrita Kleope Ilije, kojeg još ne beše upoznao.
Otišavši k svetom ocu, nije se mogao približiti, jer je otac Kleopa bio okružen
mnogim vernicima, kao obično. Zato je čekao da dođe na red. Odjednom ga je
otac pozvao: - Antonije, dođi k meni!
On je pomislio da drugoga poziva i nije otišao. Nakon malo vremena opet ga
zove: - Antonije, dođi k meni!
Ali ovaj, ne znajući da njega zove, opet nije otišao.
Tada ga je otac, gledajući pravo u njega, pozvao prstom i rekao mu: - Ti, ti,
Antonije, dođi k meni!
Obuzet strahom, Antonije je rekao u sebi: "Kako to da me zna ovaj otac koji me
nikada nije video?" Zatim, pošto je otišao k starcu, ovaj ga je dugo savetovao i
otpustio u miru.
105. Dve žene koje je mučio đavo došle su starcu Kleopi, a on ih je blagoslovio i
rekao im: - Nakon tri sveta jeleosvećenja ozdravićete.
I tako je bilo, voljom Božijom.
106. Neki brat, videći oca Kleopu kako sedi na čardaku, pristupio mu je,
celivajući mu ruku i tražeći blagoslov. Ali mu nije razotkrio da ga u srcu veoma
napadaju zle misli. Otac, prozirući ovo, reče mu:
-Brate, idi svom duhovniku, čisto se ispovedi i išti mu epitimiju, da bi se izbavio
nečistih misli koje vladaju tobom.
107. Kada govoraše svetu, otac Kleopa često kazivaše:
-Anđeli Gospodnji su vas doveli u svete manastire, deco! Vi ih ne vidite, ali svako
ima uza se anđela čuvara.
I starac krotko posmatraše ljude, kao da je video njihove anđele.
108. Jednom je starcu došao neki vernik sa svojim rođakom, koji beše zaveden u
sektu "Jehovini svedoci". Vernik beše pokušao mnogim razgovorima i
argumentima da ga vrati pravoj veri. Ali sektaš, mada beše pobeđen kroz pitanja,
nije priznavao zabludu. Tada je vernik ubedio sektaša da posete starca Kleopu.
Kod kelije oca Kleope beše mnogo sveta, kao obično, a otac je govorio na temu:
"Kako đavo obmanjuje čoveka". Čekajući da završi propoved i našavši pogodan
trenutak, vernik je hteo da zamoli oca za razgovor sa sektašem, da bi se
posvedočila prava vera. Ali u tom trenutku je video da je sektaš sasvim izmenjen
u licu. Lik mu sada beše vrlo veseo, zračeći neopisivom radošću. Slušajući
propoved oca Kleope, bio je duboko ganut u svom srcu, tako da više nije imao
šta da pita. Kada je vernik hteo da otpočne razgovor s ocem, sektaš je rekao:
"Nemam više šta da ga pitam! Takvog čoveka nisam video u svom životu!"
To je jedan od brojnih slučajeva, kada je samo prisustvo oca Kleope bilo dovoljno
da bi izmenilo srce jednog čoveka.
109. Drugi put je neka pobožna žena iz porodice intelektualaca iz mesta Pjatra
Njamc u više navrata dolazila kod starca Kleope, žaleći se na nepobožnost
svoga supruga, profesora fizike, koji se izjašnjavao da je ubeđeni ateista. Na
predlog oca Kleope žena je uspela da ubedi supruga da posete starca, mada
profesor kazivaše: - Nemam ja šta da govorim s nekim popom! Mene niko i ništa
ne može ubediti!
Kada su stigli u Sihastriju, otac Kleopa razgovaraše sa ljudima.
Nakon što je završio razgovor sa vernicima, otac, umoran nakon celog dana,
ipak se nije poštedeo. I sedeo je s profesorom, navodeći mu podatke iz
astronomije, o međuzvezdanim prostorima i drugo, iz fizike, o zakonima prirode,
stvaranja i o mnogom drugom. Na kraju razgovora, koji se beše protegao do
ponoći, profesor je izvadio beležnicu i zapisivao je, govoreći: - Oče, u koliko sam
god škola studirao, nikada nisam čuo takve stvari! Otkud znate toliko?
- A ko mi brani da znam? - rekao je otac Kleopa. Na kraju je profesor tražio da se
ispovedi.
Posle nekog vremena njegova supruga je došla radosna u Sihastriju, govoreći:
-Sveti oče Kleopa, od kada je moj suprug imao razgovor s vama, potpuno se
izmenio. Odlazi u crkvu, moli se i traži da i druge ubedi u Božije postojanje!
110. Uglavnom, sveti otac Kleopa ne beše za preterano podvizavanje, mada se
on beše mnogo podvizavao u pustinjaštvu. Ali svetitelji su uvek strogi prema sebi
i puni ljubavi prema drugima.
Kazivao bi da se šuma ne boji onog koji uzima mnogo drva odjednom i
pretovaruje kola. Jer zna da će se malo dalje kola pokvariti, jer su pretovarena.
Šuma se boji onoga što uzima po jedno drvo, po jedan mali teret. Toga se šuma
boji, jer zna da će je malo-pomalo celu iseći.
111. Neki brat početnik, nakon samo nekoliko meseci u manastiru, došao je
govoreći: - Oče, veoma mrzim đavole. Dopustite mi da čitam molitve Svetog
Vasilija Velikog!
Otac Kleopa mu je rekao: - Ti, more? Teško tvojoj glavi! Krivo ti je na (mrziš,
prim. izd) đavole? Da vidiš koliko oni mrze tebe! Beži odavde, nemoj slučajno da
činiš takvo što... Čuješ li, maločas je došao u manastir i hoće da proklinje đavole
i da čita molitve Svetog Vasilija Velikog. Veliki si mi ti junak!
112. Jednom je neki starešina iz nekog manastira došao kod starca Kleope za
savet. I nakon što mu je kazao da nemaju vremena za molitvu, jer je veliki posao,
upitao ga je rešen da čini ono što mu kaže otac.
- Šta da radim, oče Kleopa? Da maksimalno ograničim radove i rad?
Otac mu je odgovorio: - Da držiš carski put!
To jest bez preterivanja, ni na jednu stranu, ni na drugu. Nego sve da bude
razborito.
113. Kazivaše otac Kleopa: - Imajmo misao da svakog trena žalostimo Boga. Bez
ovakvog smirenja u srcu ne možemo se spasti.
114. Kazivaše otac grupi bogoslova: "Možeš dati ljudima epitimiju da čine
milostinju. Ali ne bogatima. Jer oni imaju prepune džepove, dolaze i stavljaju ti
denjak novca na sto i kažu: Gotovo! Spasao sam se. Ali se Carstvo Božije ne
kupuje novcem!
Naloži im da poste, da čine metanije, da bdiju... Jer tada se trude i imaju platu od
Boga. Milostinju da čini naložićeš kome siromašnijem. Jer on treba da se trudi da
dobavi novac, i tako ima platu od Boga".
115. Kada bi govorio i kada bi davao savete, otac Kleopa bi stalno pominjao
starce koje beše poznavao, govoreći: "Tako kazivaše otac Joanikije Moroj...",
"Tako kazivaše otac Pajsije Olaru... ", "Tako kazivaše otac Vikentije Malau..." Jer
su Hristoljubivi starci uvek nosili veliku duhovnu mudrost.
116. Brat Konstantin, potonji otac Kleopa, proveo je mnogo godina na poslušanju
kod ovaca Sihastrije. A njegova sestra Ekaterina, koja se podvizavala u bratstvu
manastira Agapije, pokatkad ga je posećivala. Ali videći ga stalno kod ovaca,
kazivaše mu: - More brate, pa ti stalno kod ovaca? Išti i ti poslušanje u crkvi! Kod
kuće kod ovaca, ovde kod ovaca!
Ali brat Konstantin, kao istinski poslušnik, kakav beše, odgovaraše joj: - Idi od
mene s tim rečima!
117. Još dok beše kod ovaca otac Kleopa je upoznao mnoge pustinjake i
pustinjakinje u šumama oko Sihastrije i mnogima je nosio po štogod za jelo sa
bačije. Neka monahinja Kleomida, ministarska kći, upitala je jednom brata
Konstantina: - De reci, brate Konstantine, jesi li naučio Psaltir naizust?
- Naučio sam samo nekih 40 Psalama - odgovorio je on.
- Celi Psaltir da naučiš naizust, jer se tako zahteva od monaha!
118. Od 1930-1944. godine živeo je u opštini Borlešti-Njamc neki crkveni pojac
koji se zvao Nekulaj Dumitriu. Beše to vrlo pobožan vernik i često je dolazio u
manastir Sihastriju. Kad bi on pojao za pevnicom, prolivao bi mnogo suza iz
očiju, tako da su svi imali koristi od njegovog života.
Zatim, obolevši, umro je, i dok ga nošahu na groblje, probudio se iz mrtvih i živeo
je još mnogo godina. On je uvek sa suzama pričao kako je video muke pakla i
one što su goreli u tom ognju, a kada bi pevao za pevnicom, sav narod bi plakao.
Jednom kada su ga pitali: - Što plače narod, kada ti poješ?
On je odgovorio: - Kad poješ iz srca, u srce stiže.
Kada otac Kleopa beše mlad, tek nekoliko godina kako beše došao u manastir,
pojac Nekulaj je kazao ostalom bratstvu:
-Smejete mu se vi - to jest ocu Kleopi - ali znajte da će vam biti starešina!
To proročanstvo se ispunilo godine 1945.
119. Kad otac Kleopa beše starešina u Sihastriji, dogodilo se da su čobani
izgubili ovce. Tražili su ih oni neko vreme, ali ih nisu našli, i sada se bojahu da
kažu starešini. Kad više nisu imali kud došli su kod starca Kleope. On ih je
saslušao i zatim ih je odveo u crkvu, gde su svi klekli pred ikonom Bogomajke i
počeli da se mole. Nakon što su se pomolili, otac im je rekao:
-Hajde, idemo zajedno prema Sihli i prema Korojevoj jaruzi!
Putem su napravili više predaha, moleći se pod očevim uputstvom. Najzad,
pomoću Božijom i Bogomajke stigli su do neke male poljane, gde su našli ovce,
kako se mirno odmaraju. Tada je otac Kleopa rekao:
-Velika je radost što smo našli ovce, ali je hiljadama puta veća što nas je Bog
putevodio. Evo šta vam kazujem: Ništa u svom životu ne započinjite da radite a
da se ne pomolite Bogu i Bogomajci.
Krenuvši se zatim s ovcama u dolinu, napravili su isto toliko predaha koliko behu
napravili prilikom uspona, blagodareći Bogu za ukazanu pomoć.
120. Kada je došao u Slatinu kao starešina, otac Kleopa je otpočeo s pregledom
manastira. Najpre je bio odveden u nastojateljske prostorije, ali je on tražio da ide
dalje. Tako je prošao kroz više kelija, koje je blagoslovio, dok je došao do neke
zabačene ostave, gde manastir držaše alat i materijale za tesarstvo i zidarstvo.
Ovde se otac radosno zaustavio i rekao: - Ovde će biti moja kelija!
Braća, srećna i sama što im je Bog poslao starešinu za spasenje njihovih duša,
odlučili su da pospreme kolibu, ali otac ih je zaustavio, govoreći:
-Braćo, nije mi potrebna pomoć, sve što treba uradiću ja svojim rukama!
I prionuo je na posao.
Kao nameštaj postavio je sebi krevet sa vrlo jednostavnom prostirkom, na koju bi
raširio svoj ovčiji kožuh. Na krevetu je držao i svoje knjige, i pisma primljena iz
cele zemlje.
121. Otac Kleopa je proveo više godina u pustinjaštvu zajedno sa svojim
učenikom protosinđelom Varsanufijem, koji beše došao u manastir po očevom
savetu i molitvi. I evo kako je on upoznao oca Kleopu:
Beše oženjen, i radio je u šumi. Jednog dana mu neko je ukrao alat, i došao je u
Sihastriju da traži molitvu za otkrivanje lopova. Tada mu je otac Kleopa kazao
nekoliko duhovnih reči, koje su učinile da zaboravi na alat i da promišlja kako bi
mogao i on da uđe v monaški život.
Nakon što se ispovedio duhovniku i pročitao više pobožnih knjiga, odlučio je da
živi u čistoti sa svojom suprugom. Ali je imao od đavola velika iskušenja da ne
služi Hristu, nego da ostane kod kuće. Jedne noći je došao neprijatelj k njima u
vidu ružnog, crnog i ćosavog čoveka i riknuo je, da se potresla kuća i popucali
prozori, govoreći:
-Nesrećnici, šta mi vi činite!
Zatim je demon iščezao. Nakon tri godine oboje su otišli u manastir: suprug u
Sihastriju i supruga u Staru Agapiju-
122. Godine 1953. otac Varsanufije je zamonašen, a godine 1956. je
rukopoložen za jerođakona i sveštenika u manastiru Sihastriji. On je bio jedan od
najvernijih učenika oca Kleope.
1997, kada je došlo vreme da starac Varsanufije ode Gospodu, otac Kleopa mu
je čitao Molitve pri ishodu duše. Kada je rekao: "...oslobodi raba Svoga
protosinđela Varsanufija ove nesnosne muke i gorke slabosti koja ga obuze, i
upokoji ga tamo gde su duhovi pravednika...", tada je otac Varsanufije uzdahnuo
dvaput i predao svoju dušu u ruke Gospodu. A otac Kleopa je nastavio molitvu,
govoreći: "... Jer ti si upokojenje duša i tela naših, i slavu uznosimo Tebi..."
123. Ptice su mnogo tešile oca Kleopu. Često je govorio o "gorskim momcima", o
kukavici, o slavuju i o tolikim drugim pticama, pokazujući nam čak i kako pevaju i
kakav im je glas, veseleći srca naša.
Otac nam je pričao: - O, kakva mi je velika radost bila, kada sam se prvi put
pričestio u pustinjaštvu, jer je došlo jato ptičica, i tako su mi lepo pevale!..
I otac, kada mogaše, s ljubavlju bi hranio ptice nebeske.
A ta se ljubav nije prekinula, jer je na dve godine pred kraj njegovog života,
nakon što se pričestio u crkvi, dok je išao ka keliji u pratnji dvaju otaca, došlo jato
malih ptica, koje su cvrkutale i sletale mu na ramena, na glavu, na ruke i kljucahu
mu bradu i rasu, ne dotičući se, međutim, ostale dvojice.
Zatim su odletele na neku jelu i počele da pevaju. Tada je otac, uzdišući, rekao: -
Kako bih želeo da opet živim sa ptičicama u šumi!
124. Kazivaše starac:
-Jednom me je Sekuritatea uhapsila u manastiru Slatini i zatim odvela u
Faltičenji. Tu su me tukli i uveli u neki podrum u kojem je gorelo nekoliko stotina
sijalica. Svi koji su bačeni tamo izlazili su skoro ludi. Uveli su i mene da izgubim
pamet. Nisam više video očima i nisam više mogao od toplote. Onda sam
Isusovom molitvom spustio um u srce. Nakon jednog sata su me izveli i čudili su
se svi da sam još govorio i išao, a da me niko ne pridržava.
125. Često otac Kleopa pominjaše grehe koji izviru iz samoljublja i podsticaše
sve na pokajanje, govoreći:
-Izvor svekolikog zla i svekolikog greha jeste samoljublje! Samoljublje je
nerazumna ljubav prema telu, i najteža je i najtananija od svih strasti koje
porobljuju ljudsku prirodu. Iz samoljublja se rađaju: samosažaljenje,
samopošteda, samoopravdanje, samozadovoljstvo, samohvalisanje, samohvala,
samozadovoljstvo, nadmenost i svi ostali gresi znani i neznani.
126. Slušajući oca Kleopu, nisi se mogao zasititi. Što god bi kazivao beše
zanimljivo. Pripovedao bi sveti otac iz svog detinjstva, o manastirskom životu,
kako je bio proganjan, hapšen, zatim kako je odbegao u šumu, o kasnijem
služenju narodu, o putovanjima u Jerusalim, na Svetu Goru, zatim i mnoštvo
drugih pričica. Često su plakali koji su ga slušali, pokatkad bi plakao i otac. Svi
behu duševno ganuti, ali ne samo zbog onog što je kazivao, nego je u prvom
redu delala blagodat Božija koji beše u njemu; dakle, samo njegovo prisustvo -
blagodaću Duha Svetog koje starac beše pun - preobražavalo je srca ljudi.
127. Kada otac govoraše, govoraše po nadahnuću Duha Svetog. Jednom kada
je dvorana bila puna vernika, otac je počeo da kazuje nešto bez veze s onim o
čemu se do tada razgovaralo. Nešto što kao da nije zanimalo narod. Ali na kraju
je došla, lijući suze, neka žena koja je stajala natrag, i rekla mu je:
- Oprosti mi, oče, jer sam grešna! Otac beše govorio o toj ženi.
128. Neka vernica priča kako se njen otac iscelio molitvama oca Kleope:
"Beše pod kraj godine 1995. Ja sam bila već nekoliko puta u Sihastriji i sretala
sam i starca Kleopu. Moj roditelj beše vrlo bolestan, i skoro 40 godina ga mučaše
strast pijanstva. Posle mnogih pokušaja stigla sam jednog dana s njim kod
starca. Sedeo je na poljani pod nekim grabom i beše tu još nekoliko hrišćana.
Seli smo na klupu upravo ispred oca Kleope, koji kazivaše korisne reči
prisutnima.
Odjednom se zaustavio na tren, pogledao je preko naših glava i počeo da govori
o pijanstvu. Moj roditelj kao da se skamenio tamo na klupi. Trajalo je neko vreme
to korisno slovo starčevo, zatim nas je otpustio, dajući nam svakom blagoslov,
kao što je obično činio. Pristupila sam sa svojim roditeljem, i kada se priklonio,
starac mu je uhvatio glavu obema rukama, napravio je veliki krst i rekao mu:
-Tako, drago dete, da se čisto ispovedaš, i Bogomajka će pomoći. Neka bi dao
Bog da se vidimo u raju!
Otišli smo spokojni. Šta se tada dogodilo ne znam. Skoro 30 godina nisam videla
svoga roditelja da se osenjuje Svetim Krstom, ali sada, kad smo se vratili kući,
ušao je u trpezariju i napravio tri velike metanije. Gledala sam majku, i ona mene,
i čudile smo se. Od tada se moj otac redovno ispoveda i izbavio se strasti
pijanstva".
129. Sledeće svedoči o ocu Kleopi njegov učenik monah Jakint:
"Ja mislim da otac Kleopa beše prozorljiv duhom. Jer mnogo mi je kazivao dok je
bio živ, a ja ne verovah, ali se ispunilo kao što je kazao sveti otac. Ja verujem da
mi je otac video srce i kazivao što mi je korisno. Tada to nisam poimao. Ali je bilo
bolje da sam pažljivije i s verom tvorio poslušanje. Međutim, on me je voleo i dao
mi što mi je korisno za spasenje. Ja mislim da je otac Kleopa Svetitelj. Ja
osećam njegovu pomoć. Osećam da je sa mnom! Sećanje na svetoga oca daje
mi mir, spokojstvo, radost i nadu da se on moli za mene!".
130. Kazivaše jedan od njegovih učenika:
-Otac Kleopa sve vreme kazivaše stvari koje behu na duhovno nazidanje. Nije
bilo tašte reči u njegovim ustima. Umeo je da umnoži ovaj talant. Danju, kada ne
bi imao poklonika, uzimao bi brojanice i odlazio na planinu. Mnogo puta sam ga
video na kolenima pod drvećem ili na panjevima, pogruženog u molitvi. Trebalo
je da vičem više puta, da bi me čuo. Ako bih mu donosio vest da mu je došla
kakva grupa ljudi, u početku bi zažalio zbog gubljenja spokoja, ali, budući
poražen ljubavlju i verom onih što dolažahu, primao ih je i govorio im, utvrđujući
ih u veri i ublažavajući im gorčine i nevolje. Zatim bi se opet povlačio, moleći se
za njih, da im Blagi Bog da "krajičak Raja".
131. Poslednjih godina života otac je imao momente velikog umora, tako da nije
više mogao primati nikog. Zato kazivaše učeniku: - Zaključaj vrata dvaput, i
nemoj me više uznemiravati, ni ako japanski car dođe!
Ali ako za japanskog cara otac ne bi ustao, za ljubav Cara Hrista i vernika on
ustajaše uvek kada beše pozvan, i tešio ih je, učeći ih i blagosiljajući sve.
132. Od 1996. godine pune dve godine je trpeo jake bolove u desnom bubregu,
koji više nije funkcionisao. Od početka bolesti on nije hteo da ide lekarima, i ni
lekove nije uzimao. Samo bi malo čaja okusio za trpezom, kao što je i govorio:
"Najbolje jelo je čaj sa hlebom. Lako jelo!" Zatim je s velikom teškoćom otišao u
Jaši k lekarima, iz poslušanja, na zahtev Preosvećenoga mitropolita Danila i oca
starešine. Ali je teško prihvatao da uzima tablete ili da mu se daju injekcije.
133. Dok je otac bio u Jašiu u bolnici "Parhon", sve je zadivio. Čak su i lekari
podesili svoj program da bi slušali oca Kleopu.
Mnogi ljudi, čuvši da je otac u bolnici, dolažahu i donošahu mu svakojake
namirnice. A on bi pozvao bolničko osoblje, da sve što je primio odnese u kuhinju
i podele ostalim bolesnicima. Na izlasku iz bolnice lekari su mu rekli:
-Dok si ti, sveti oče, bio u bolnici, nije više bilo potrebno da se snabdevamo. Sve
što ste primali ovde bilo je dovoljno za celu bolnicu.
134. O istom periodu pričao je otac Kleopa:
"Nakon operacije odneli su me na intenzivnu negu. Tamo sam zaspao u nekoj
stolici na rasklapanje i spavao sam tri dana i tri noći, kada sam se probudio, rekli
su mi: - Oče, znaš li ti da si spavao tri dana i tri noći i sve vreme govorio?
- Ne znam ništa! Šta sam govorio?
- Oče, znaš li koliko smo propovedi snimili? Gledaj šta smo snimili! Pokazali su
mi puno kaseta. Behu to propovedi koje bejah kazivao 30-40 godina ranije. Ali ja
nisam znao ništa!"
135. Još pričaše otac Kleopa:
"Kada sam bio u Jašiu radi operacije, trebalo je da mi naprave urografiju na
bubrezima. Beše Veliki post. Uradili su mi jednu analizu, i nije uspela. Zatim je
došla neka lekarka i rekla mi: - Oče, da bi uspela urografija na bubregu, treba da
pojedeš tri jajeta!
- Čuješ li, gospođo. Da mi daš zlatne planine od Nikoline[3] do Kopoua[4], neću ti
pojesti tri jajeta u Velikom postu!
- Eto, zbog toga dolazite u bolnicu, i zbog toga umirete!
- I šta ako budem umro? Umire li kralj? Umire i starački trulež! Šta? Zar samo ja
umirem? Zar ne umire ceo svet?
- I zašto ne jedeš jaja?
- Ja ne verujem u jaja!
- A u šta veruješ?
- Ja verujem u Oca, u Sina i u Duha Svetog! Otišla je i rekla direktoru bolnice.
- Ima tamo neki kaluđer koji neće da jede jaja radi analize!
Ali direktor me poznavaše, i kaže lekarki: - Pa znaš li ti ko je taj kaluđer? To je
starac Kleopa! On je proveo skoro deset godina u pustinjaštvu s jednim
krompirom na dan i nešto trave...
Kada je ona to čula, došla je k meni u salon sa posnom hranom koju je sama
zgotivila, tražila je oproštaj i zatim sam ponovo išao na analizu. I napravili su mi
onu urografiju; bez jaja. Kada su došli sa snimkom, rekli su mi: - Gledaj, oče,
kako je lepo ispalo!
- Gospođo, je li ispalo bez tri jajeta?
Svi se smejahu. Levi bubreg se video otečen, a desni normalno.
- Vidite li da je ispalo bez jaja?
- Oče, oprostite nam! Ovako nešto nismo videli od kada smo ovde!
Na izlasku, vratar bolnice mi je rekao: - Sveti oče Kleopa, da ste još malo sedeli
u bolnici, ja bih završio kuću s onim što primah od posetilaca koji su dolazili k
vama!"
136. Sveti otac beše prozorljiv duhom. Od svog mnoštva ljudi koji dolažahu k
njemu otac je Svetim Duhom prepoznavao one što su imali dobra dela, iako ne
kazivahu nijednu reč, i gledao ih je sa posebnim zadovoljstvom i blagosiljao ih.
137. Jednom je došao autobus sa vernicima. Nakon što im je otac kazao
nekoliko reči nekih 20-30 minuta, oni su počeli da mu postavljaju pitanja u vezi sa
svojim bolovima i nevoljama. Među njima beše i nekoliko bolesnika, i počeli su da
ga pitaju:
- Oče, toliko sam godina bolesna. Išla sam i lekaru, šta još da radim?
- Idi lekaru i vidi šta ti je. Operiši se - rekao je otac.
- Oče, imam ćerku kod kuće bolesnu nekoliko godina. Imam nevolja s njom. Šta
da radim? Da idemo lekaru ili ne?
- Idi lekaru - odgovorio je starac.
- Oče, i ja sam bolesna. Šta da radim?
- Da ideš na Sveto jeleosvećenje!
- I da ne idem lekaru?
- Ne, ne! Da ideš na Sveto jeleosvećenje!
Zatim je neko drugi rekao: - Oče, i ja sam bolesna. Šta da radim?
- Idi lekaru, vidi šta ti je...
Tako se događalo kad god bi mu kogod tražio savet. Za svakoga je imao
poseban odgovor, shodno njegovim problemima.
138. Jednom je kod starca došao neki brat podvižnik, govoreći:
- Oče, blagoslovite mi da jedem jedanput na dan po zalasku sunca?
- Ti, brate? - rekao je starac. - Zar ne vidiš kako si slab? Dvaput na dan da jedeš,
Raj te video!
139. Drugi put otac Kleopa kazivaše:
- Navikavajte da postite, jer će doći vreme kada ćete jesti po jedan krompir
nedeljno!
140. Neka vernica je došla zajedno sa svojim suprugom kod starca Kleope,
očajna što su se tri načelnika sa radnog mesta spremala da je nepravedno
izbace. Nakon što mu je iznela stanje, otac ju je utešio rečima:
- Ne boj se, doći ćeš k meni i reći mi: "Oče, još nisam čula za tako veliko čudo!"
Hrišćanka se spokojna vratila kući, ali se stanje pogoršalo. Preostao je samo još
jedan potez, pa da bude izbačena, a njen suprug beše izgubio svako strpljenje i
uzdanje i više nije ni hteo da ide u manastir, kada se predskazano čudo dogodilo.
Za nedelju dana izbačena su sva tri načelnika: u ponedeljak - najveći u rangu, u
sredu - sledeći i u petak - poslednji. Kada su ponovo posetili očevu keliju, oboje
supružnika su odjednom nehotice povikali:
- Oče, još nismo čuli za tako veliko čudo!
141. Nekog vernika koji se razveo neprekidno su napadali rođaci njegove bivše
supruge, vrlo uticajne osobe. Bio je stavljen pod prismotru, i pretilo mu je više
oficira milicije. Tada je zajedno sa svojom sestrom otišao kod starca Kleope da
plati bogosluženja. Kad su hteli da pođu, sreli su se s nekim monahom koji ih je
zamolio da mu pomognu da odnese svoj prtljag u Sihlu. Putem su mu ispričali
nevolje koje su imali sa oficirima milicije. Kada su stigli u Sihlu, nakon što je čuo
kako se zove jedan od milicajaca, monah je sišao, otišao pred crkvu i napravio tri
metanije, kazujući:
- Blagodarim ti, Gospode, što si mi doneo odgovor na pitanje: Zašto se ja molim
za Konstantina, i on ima nevolja; ja se jače molim za Konstantina, i on ima još
većih nevolja.
Konstantin beše jedan od milicajaca koji su progonili vernika i u poslednje vreme
supruga mu beše teško obolela, a ćerku mu je udario automobil. Nakon što mu je
monah telefonirao i pokazao mu njegovu grešku, on je postao jedan od
najkorektnijih milicajaca.
Ali progon protiv vernika se nastavljao. Rođaci bivše supruge su se obratili
nekom pukovniku koji mu je telefonirao, kazujući mu:
- Za pet dana bićeš u zatvoru! Dosije je pripremljen!
- Bez razloga? - upitao je hrišćanin.
- Meni nije potreban razlog, a iz zatvora ćeš izaći samo mrtav, s nogama napred
- bio je pukovnikov odgovor.
Čuvši to, vernik je ponovo sa svojom sestrom pohitao ocu Kleopi, upravo u jeku
noći, i kazao mu o pretnji. Starac ih je primio, ali ih je ukoreo:
- Kako ste maloverni! Kako da se bojite ljudi?
- Da, oče, ali nam je dao tačan rok: pet dana!
- Ostavite ga na miru, jer će za tri dana on biti u zatvoru zaista, posle tri dana su
saznali od nekog sudije da je oficir bio uhapšen. Od tada verniku više nisu pretili.
Kada su ponovo otišli ocu Kleopi, on im je rekao:
- Nikada se ne bojte, i to ne od nekoliko oficira, ni od hiljadu oficira, ni od milion,
ni od milijardu. Čak ako su s puškom na oku, s metkom u cevi i s prstom na
orozu. Nijedna puška neće opaliti, nijedan vas metak neće pogoditi, ako ste
pravedni pred Bogom.
142. Neka vernica je otišla od kuće sa svojom majkom, bez privole svog
supruga, uzevši i automobil, da bi išla na parastos nekog rođaka. Vraćajući se
kasno kući, svratila je najpre kod starca Kleope, tražeći da se moli za nju, da ne
bi imala problema sa suprugom, kada se bude vratila kući. Staloženo, otac joj je
odgovorio: - Idite s mirom i bez straha, jer kada budete stigli kući, zateći ćete ga
na kolenima pred ikonama, i neće vam nikada ništa kazati.
Zaista, kod kuće ona je zatekla supruga tačno kako joj beše predskazao otac
Kleopa.
Jednom je žena upitala starca: - Oče, otkuda ste znali sve što će se dogoditi?
A otac joj je kratko odgovorio: - Molitva te uzdiže na stepenice znanja. Što se
više moliš, to više i bolje znaš. I nikada se ne boj nikoga i ničeg. Samo se moli!
Bog i Majka Njegova vide te i čuju!
143. Neki otac je upitao starca šta će biti nakon njegovog odlaska Gospodu. A
otac Kleopa je odgovorio:
- Biće jake hladnoće i teški mrazevi.
144. Nešto pre odlaska oca Kleope Gospodu, došle su k njemu dve hrišćanke iz
opštine Pojana Tejuluj i uzele blagoslov. Zatim, pošto su iskale korisno slovo,
starac im je rekao:
- Ja uskoro idem Gospodu, ali vas čekaju teška vremena!
145. Otac Kleopa je znao unapred končinu koju čeka i kazivao je o njoj u
pričama. Jednom je kazao: - More, kako ću velik i lep krst imati nad glavom.
Upravo u danima pred smrt oca Kleope završen je veliki krst sa ikonom, koji se
nalazi na sred manastirskoga groblja. Na njegovom podnožju se sada nalazi
očev grob.
Drugi put, mada taj krst ne beše započet, otac kazivaše šta će biti pisano na
krstu. Ali tada niko nije znao o čemu on govori.
146. Kazivaše neki učenik o ocu Kleopi:
- Mnogo bi moglo da se kazuje o prepodobnom ocu našem Kleopi. Ali najveća
stvar jeste da je sveti otac imao Boga u srcu! Življaše u Bogu, i Bog u njemu!"
147. Pred smrt oca Kleope neki brat je našao u manastirskom voćnjaku neku
jabuku koja je imala plodove posebnog ukusa. Zato ih je on nazivao "jabukama iz
rajskog vrta". Hteo je da odnese nekoliko i ocu Kleopi, ali se stideo. Ali otac mu je
poznao misli i rekao mu:
- Idi i donesi mi sada, jer mi dogodine više nećeš moći doneti.
148. Na dan 3. novembra 1998. otac Kleopa kazivaše svojim učenicima:
- Moji su dani na prstima izbrojani! Uskoro ćete mi tvoriti vječnuju pamjat! Molim
vas da me pominjete u molitvama!
149. Učenik oca Kleope priča i ovo:
- U noći između četvrtka i petka i u noći između petka i subote spavao sam kod
svetog oca u keliji, nekoliko dana pre no što će otići Gospodu. Tada sam se
zadivio njegovom podvigu. Celu noć nije spavao, nego se trudio da čita molitve, i
nije mogao, jer beše vrlo umoran i nemoćan. Umom se molio i ruka mu je
prelazila po brojanicama, ali oči nije mogao da drži otvorene, kako bi čitao iz
knjige. Legao bi malo, zatim bi opet ustajao i tako se podvizavao na molitvi!
150. Posle odlaska oca Kleope Gospodu mnogi hrišćani nam pišu i kazuju nam
da osećaju pomoć njegovih molitava. Jedna hrišćanka kazivaše da neka njena
rođaka, budući veoma bolesna, očajavaše. Ali rekavši: "Oče Kleopa, pomozi mi!",
bila je obuzeta takvim mirom i radošću, da nije više želela ni zdravlje, niti što
drugo, nego je s radošću nosila svoj krst.
151. Neka hrišćanka iz Konstance došla je u Sihastriju mesec dana pre no što će
otac Kleopa otići Gospodu. Beše bliska svetom ocu. Kasnije ona nam kazivaše
sledeće:
"Došla sam u keliju oca Kleope 29. oktobra 1998. da mu ištem korisno slovo, i
rekao mi je: - Sestro, kada sledeći put dođeš u Sihastriju, dođi tamo gore kod
krsta na groblju i kaži mi sve što imaš da kažeš i, ako Bog dopusti, ja ću te čuti i
pomoći ti".
152. Starčev kelijski učenik svedoči:
- Mnogi, sećajući se oca Kleope, zadobijaju hrabrost i revnost da bi išli putem
Gospodnjim. Mir, radost i duh svetosti osećaju mnogi od onih što ulaze u keliju
svetog oca, čak i mirjani. To se osećalo i kada kelija beše prazna, bez ijedne
ikone i bez ičega. Do nedavno otac je delio reči, a sada deli duh u srca vernika.
153. Neka vernica, bliska ocu Kleopi, došla je o Svetom Vaskrsu u Sihastriju, ali
nije svratila u očevu keliju, misleći da nema smisla da još svraća tamo, s obzirom
da je umro. Ali dok se odmaraše u gostoprimnici, pre službe Vaskrsenja, usnula
je san. Nalazila se pred kelijom oca Kleope, misleći da je on umro, i odjednom se
otac pojavio na vratima i rekao joj:
- Hajde unutra! Što ne uđeš?
- Ali zar niste mrtvi, oče? - upitala je ona.
- Zar ne vidiš da sam živ? - rekao je otac.
Drugoga dana, o Vaskrsu, žena je otišla u keliju oca Kleope i poklonila se svetim
ikonama, snažno verujući da je on živ i moli se za sve koji od njega ištu pomoć.
Mnogi se klanjaju u keliji i na grobu oca Kleope i uzimaju zemlju i cveće kao
blagoslov, kazujući da osećaju pomoć kroz molitve svetog oca.
Razmišljajući o svedočenjima sadržanim u ovoj knjizi i o mnogima drugim koja
više nisu ovde zapisana, uvereni smo da ga je Blagi Bog uvrstio u četu
prepodobnih otaca. Zato se usuđujemo da se i mi molimo u njegovoj keliji i na
grobu, govoreći:

Prepodobni oče Kleopa, ako si stekao blagodat i milost pred Hristom Bogom,
moli se i za nas, tvoje grešne sinove!

Dodatak
DUHOVNE PORUKE BLAŽENIH STARACA ZAPISANE NA MAGNETOFONU[5]
sadržaj

Otac Kleopa ocu Arseniju Papačioku

(1979)
Ako Gospod ne bi čuvao dom duše, uzalud bismo bdeli. A pošto nam štiti dušu,
niko neće razoriti naš grad (up. sa 2. antifonom trećega glasa). To je antifon koji
Crkva peva. Ja sam grešan i nedostojan Božije milosti i pokrova. Ali nadam se
Njegovoj milosti, jer je Hristos umro za grešnike.
Reci Prepodobnom ocu duhovniku Arseniju, velikom starešini iz Tekirgiola[6], da
se moli za mene grešnog, jer znam da je on aktivna, verujuća, savetodavna,
ukrpeljiva, iskusna duša, i da je ukrašen svim dobrima.
A ja nijedno nemam. Ja sam lenj, netrpeljiv, neiskusan, dremljiv, rasuta uma, bez
pobožnosti, bez bdenja uma, i nemam ničeg dobrog. Neka se moli za mene
grešnog da postavim i ja dobar početak. Želim mu na mnogaja i blažena leta
svete praznike. I neka bi dao Presveti i Blagi Bog da se sretnemo svi u Raju.

Otac Kleopa ocu Ilarionu Argat

(1979)
Prenesi ocu arhimandritu Ilarionu Argatuu smirene poklone sa svom ljubavlju u
Isusu Hristu. Neka se moli za grešnog, da bi mi pomogao Presveti Bog da
postavim dobar početak dobrom delu i da imam trpljenja, jer nemam ni trpljenja,
nemam ni smirenja, nemam ni uzdržanja, nemam ni bdenja, nemam ni molitvu,
ubog sam u svemu. I možda molitvama njegove visokoprepodobnosti da
postavim i ja grešnik dobar početak. I prenesite mu mnogaja i blažena ljeta, neka
se moli za mene grešnog Bogu i Bogomajci. Amin.

Otac Kleopa ocu Pajsiju Olaruu

(Petak, 1. avgusta 1980)
Blagoslovi, prepodobni oče Pajsije!
Evo, preko brata Petrua možemo razmeniti nekoliko reči. Ja sam sada završio sa
ispovešću bratstva. Blizu je dva sata (14). Bio sam u Pjatra Njamcu, povadio sam
skoro sve zube s gornje strane. Samo su još dva ostala. Isekao sam stare
krunice sa zuba. Jedan donji kutnjak me boli. Ne mogu dobro da govorim.
Govorim kroz nos.
Imam zakazano kod lekara u utorak uoči Preobraženja. U sedam sati treba da
budem u Pjatra Njamcu. Ne znam hoću li moći da idem na hramovnu slavu.
Samo ako budem po nekome poslao lekaru poruku da odustajem da idem u
utorak. Treba da mi uzme meru, jer treba da mi stave protezu.
Ovde me svet više ne ostavlja danonoćno. Kao na glavnoj železničkoj stanici.
Žao mi je što nisam otišao za stalno na Svetu Goru, kako sam mislio. Da se tamo
spasem ljudi, jer se ovde sam više neću spasti. Ako bi se ti, sveti oče, molio,
možda, možda... i bude li me prošao ovaj kutnjak što me boli, možda u ponedeljk
da odem na brdo, ako budem odustao da idem lekaru. Ako ce ne budeš molio s
verom, neću ozdraviti, i onda neću ići.
Otišao bih od ponedeljka uveče, to jest u ponedeljak nakon službe da budem
tamo, jer mi je potrebna i ispovest, i ako bude pomogla milost Božija, možda i da
služim. Ne znam kako će biti sa besedom, jer ne mogu da govorim dobro. Tako
je.
Ovde sam imao visoke goste, tri episkopa: Episkopa rimničkog, Episkopa
romanskog i Episkopa ugrovlaškog, Preosvećenoga Romana, koji je došao s
direktorom Biblijskog instituta ocem Ananijom.
Zauzeti smo do guše. I umorni i bolesni. I ne mogu više! Znam da si i ti, sveti
oče, zauzet. Shvatam, i osobito u tvojim godinama, sveti oče, ali nama ovamo
dolaze autobusima i stalno dolaze.
Sada je bilo reči da će stići još neka delegacija odnekud iz Amerike. Stigla je u
Jaši. Hoće li stići i ovamo ili ne - ne znam. Tako da, ako bude volja Gospodnja i
budem mogao, i budem video da se mogu pouzdati, jer sada sam na terapiji,
uzimam neki tetraciklin evo skoro dva dana, i još imam da uzimam. Vidim da me
je malo prošao kutnjak, možda mogu da se pouzdam da ću moći da se popnem
tamo na brdo. Blagoslovite i oprostite mi i molite se za mene grešnog.

Odgovor oca Pajsija ocu Kleopi

(subota, 2. avgust 1980)
Blagoslovi, prepodobni oče Kleopo! Primio sam vest preko brata Petrua, našeg
poverenika, o stanju u kojem se nalazite, sveti oče, i o želji da dođete do nas.
Radujemo se toj vesti.
Odustanite od zubara, ići ćete drugi put, jer se zubar može naći bilo kada, a dan
Preobraženja - jedanput godišnje. I ako da Bog i bude lepo vreme, hteo bih još
jednom da Vam čujem glas, besedu, koju Vi, sveti oče, imate običaj da kazujete.
Ovde je vreme lepo. Biće bogosluženje napolju, kao što je i pre bivalo. Za Svetu
Goru, pošto već pominjete, nemate od nas blagoslov! S druge strane ako budete
dobili blagoslov, ali znajte da od nas nemate blagoslov da za stalno odete na
Svetu Goru. Znači, možda bi trebalo da se zadovoljimo ovim što smo u svojoj
rumunskoj zemlji, ne na drugoj strani, i da čuvamo svoju pradedovsku crkvu.
Namislio je i otac Kiril (Rošu) i možda je skoro i spreman da pođe. Ne mogu se
prepirati s njim. Suprotstavljao sam mu se neko vreme, i sada sam rekao: "Idi u
miru, oče Kirile, i moli se i za nas"; ali još nije otišao.
Znači, čekamo Vas da dođete, onako kako budete govorili kroz nos, izgovorićete
malo besede. Ja govorim kroz nos već nekih deset godina, i ko ima dobre uši
čuje me, ko ne - mogu da mu vičem na uvo, pa ne vredi..
Znači, blagodarim bratu Petru što nam donosi dobre i radosne vesti i od našeg
brata, oca Arsenija, od monahinja iz Rimeca, i ostajemo u iščekivanju da dođete
od ponedeljka uveče ili utorka ujutru, kada budete mogli.
Bog neka Vam da zdravlja i snage da biste mogli ispuniti i ovo poslušanje i ove
godine. Bože pomozi! Blagoslovite i praštajte!
Amin.
Otac Kleopa ocu Arseniju
(petak, 1. avgust 1980)
Blagoslovi, prepodobni oče Arsenije!
Evo, pomoću Božijom i Bogomajčinom, i posredstvom brata Petra, opet možemo
da razmenimo nekoliko reči na velikoj razdaljini.
Shvatam da Vas je Promisao Božija odredila tamo, jer ste Vi, sveti oče, aktivna
duša, koja voli da se stara i o spasenju drugih. I tamo, više nego igde na drugom
mestu, možete da imate vezu sa raznoraznim osobama, koje odlaze tamo na
odmor, u banju. Ja ne znam kako je tamo. Ali znam da ste aktivni i zanimate se i
borite svakim načinom za spasenje ljudskih duša.
I kod nas ovde nije malo posla. Ima ga vrlo, vrlo mnogo. Retko se događa da
sam slobodan sat ili dva na dan. Možda radnim danima, ali praznikom je -
prekomerno.
Razumeo sam da je neka monahinja odande otkucala na mašini knjigu
propovedi. Ako bude volja Božija, poslaću vam i drugu knjigu, ali pošto najpre
dobijem ovu. Koliko bude koštalo kucanje na mašini i povez - plaćam ja
monahinji koja se trudila. I zatim ću vam dati drugu knjigu, jer sam sada završio
knjigu Propovedi za monahe.
Da i sektologiju, na kojoj sada vršimo poslednju korekturu radi štampanja, jer je
odobrena i od Svjatjejšega Patrijarha i od države. Juče je bio ovde otac
Vartolomej Ananija sa episkopom Ugro-Vlaške, sa Preosvećenim Romanom, i
rekao mi je da je odobrena i da se nada da će se nekako oktobra-novembra
odštampati. Ta se knjiga naziva: "Putevoditelj ka poznavanju i odbrani
pradedovske vere". Radio sam na njoj nekoliko godina, onako, kad sam
dospevao.
Sada radim, ako bude milost Gospodnja, na nečem drugom, što ću vam kasnije
kazati. Ali sam vrlo malo slobodan, da bih se mogao i time baviti. Evo, upravo
ovog časa kada vam govorim došao sam sa ispovesti monaha, iz doline. Od
jutros do sada, skoro je dva (14) sata, imao sam ispovest otaca.
Bolestan sam, ispali su mi gornji zubi; dole imam još nekoliko plombiranih
kutnjaka, i ti me bole. Teško govorim. Dolazi raka, dolazi grob, nisam se ničim
pripremio i odlazim ubog iz ovog sveta. Nisam uradio ništa dobro. Molim Vas da
se molite za mene grešnika.
Došao je ovamo Visokopreosvećeni Antim iz Galacija sa ocem Teofilom
Pandeleom. Došao je i Preosvećeni Epifanije iz Konstance, nedavno. I
nastojavali su i jedan i drugi da idem u Dobrudžu da im posetim manastire. Rekli
su da će mi dati automobil, ići će oni sa mnom.
Nisam baš obećao, jer nemam vremena, podeljeni smo na sto strana. Ali možda
posle Gospojine, posle Uspenja Bogomajke, ipak odem do Galacija, jer je tamo
manastir salio veliko zvono u nekoj državnoj livnici, zvono od 2.300 kilograma. I
kazivaše starešina da po svaku cenu hoće da poveze i mene na doček zvona, i
nastojavao je mnogo otac Teofil, koji je došao sada po drugi put - Teofil, ako ga
znaš, koji je bio direktor u Ministarstvu veroispovesti. Velik je naš ktitor, veliki
dobroželatelj za naš manastir.
I ako nekako pomogne milost Gospodnja i odem tamo, i vreme bude povoljno,
može se dogoditi da stignem i do Vas, prepodobni, jer bih želeo da se još vidimo
licem k licu u ovom životu, jer sam Vas se zaželeo, sveti oče. Ne zna se šta nosi
život. Ja patim i od srca i osećam se veoma umornim. Hteo bih da se, pre no što
se rastanemo telima, još jednom vidimo, ako bude volja Gospodnja i
Bogomajčina.
Molim Vas da mi oprostite i da se molite za mene grešnika. Čuo sam da je tamo
vreme lepo, žetva je tekla dobro. Kod nas, u planinama, kisne pa kisne. Danas
imamo lep dan. Ali je dugo kišilo. Tako je na planinama, kao što znate, svagda.
Praštajte, i neka pomogne milost Gospodnja da se još vidimo.
Bog neka nas pomiluje. Amin
Otac Pajsije ocu Arseniju
(subota, 2. avgust 1980)
Blagoslovi, oče Arsenije! Neka vas brat Petru zateče radosnog i u duhovnom
napretku. Blagodarimo vam za pažnju što nas niste prepustili zaboravu, kao što
Vas i mi u svojim nedostojnim molitvama pominjemo. Radujemo se što se bar
tako, putem vesti koje se mogu doneti odande, radujemo jedan drugom. Molim
vas da mi oprostite. Ja sam u Sihli. U iščekivanju sam.
Video si, i to iz knjige. Neki starac je poslao učenika na vašar. I stajao je na
vratima i čekao ga i stalno klimao glavom: "Koji li će učenik najpre doći? Onaj od
gore ili onaj od dole?" Tako i ja prebivam u iščekivanju, da vidim koji će učenik
doći!
Molim vas da mi oprostite jer sam bolestan, telesno zauzet i sa životnim brigama.
Blagoslovite! Bog neka vam pomogne, da vam preteknu i dela i slova i besede
koje dajete narodu i monahinjama koje su tamo.
Bog neka nam pomogne! Ako se ne budemo mogli sresti ovde, u ovom svetu,
neka nam Bog i Majčica Božija dodele da se sastanemo s one strane. Tamo gde
nema žalosti, ni tuge, ni uzdisaja, nego je život radosni i beskrajni.
Amin.

PUT PODVIŽNIŠTVA

KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA[1]

sadržaj

U nastavku ćemo govoriti o savetu đavola; kako đavoli uče ljude da odlažu
pokajanje.
Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u pustinji u predelu Aleksandrije,
imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro sto godina.
Molio se Bogu nekoliko godina: "Pokaži mi, Gospode, koje je lukavstvo đavola
kojim oni zadobijaju najveći broj duša za carstvo pakla! Koja im je majstorija i
metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih učinili robovima greha i odveli u
pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao nego li anđeli čuvari za Carstvo
nebesko?" Molio se otac godinu dana, dve, tri, i nije mu Bog odgovorio.
Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u noć, napolju beše mesečina
kao dan, čuje neki glas: - Avo[2] Ilarione!
- Molim, Gospode?
- Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se znakom svetog krsta, iziđi iz
kelije i idi do obližnjega proplanka, i kada budeš stigao na proplanak, stani tamo
pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš videti! Stoj tamo i gledaj na
sredinu proplanka, dok ne budem došao.
Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom svetog krsta, poznao je da
je poziv od Boga. Otišao je starac, kazujući molitve u umu, i stigao je na
proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći. Video se samo mesec i
zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše pazeći.
Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, Carski tron. Kao da
beše od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio presto, i začudi se. Zatim
vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu behu kao nakovanj. Koža mu
beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa snažnim kandžama. Imao je
krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u vidu aždaje.
Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i
triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh đavolskim
četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su izgledali da su od najvećih,
velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi - nad šumom i drugi - po vazduhu;
koliko pogled obuhvati - samo đavolske čete.
Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko đavola, setio se reči iz
kelije, koja mu beše rečena: "Ne boj se", naoružao se znakom Svetog krsta i
stojao pažljivo.
Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle
samo čete đavola, ustao je satana na noge i rekao: - Sakupio sam vas ove noći,
u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba da položite težak ispit.
Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?
I reče jedan: - Gospodaru, ne znamo!
- Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na raport svaki od vas koji
zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi
pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje čoveka i obmane ga, te ga
dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod, koja je vaša majstorija, jer
u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duše. Da vas vidim koliko
ste iskusni u obmanjivanju ljudskih duša! Koji mi bude pogodio misao, ako mi
bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja mislim, evo daću mu da
upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto mene na tri minuta, i
učiniću ga velikim generalom nad ostalima.
Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: - Živ bio[3], tvoja mračnosti! Došao sam
da podnesem raport kako ja obmanjujem ljude!
- No da vidimo!
- Ja - veli on - kažem čoveku ovako: "More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli
se, i čini čak i milostinju, i druga dobra dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti
odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, na provode, na igre na sreću,
da bi se i s ovim svetom proveselio!".
Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu
nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski anđeli imaju od Boga silu
samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo silu samo da ubacujemo
čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne možemo, jer čovek ima
samovlasnost koju mu je Bog dao. Ne možemo da ga prinudimo da zgreši; samo
ako je glup i sluša misao koju mu ubacujemo.
I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve, neki se zaustave u krčmi.
Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po čašu;
poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira. Iz tog razloga čovek se
spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio u crkvi, jer se uveče vratio iz
naše službe. I tako postupam sa svakim.
I upitao je satana: - Jesi li mnoge obmanuo?
- Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!
- Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito.
- Zbog čega, tvoja mračnosti?
- Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i
na Sveta mesta, da i čita, da se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali
Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne može dva gospodara služiti! (up. sa Mt 6,
24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga podstakao, možda čovek nije bio duševno
pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i
ubacuje mu misao: "More čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama; ili s đavolom
ili s Bogom". I čovek, budući ukoren strahom Božijim, to napušta. "More, držim se
jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema stazama!" - Jesi li postradao tako?
- Postradao sam i tako!
- Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi
odgovorio dobro.
I pozvao je jednog komandanta, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu:
- Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po leđima i pošlji ga
na dno pakla, jer je glup!
Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Tražio je drugi
bolji. Izađe drugi na raport.
- Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.
- Da te vidim, junače! Kako se zoveš?
- Hromi Daba se zovem.
- Kako ti obmanjuješ ljude?
- Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako: More čoveče, nema Boga,
nema đavola, nema anđela, nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema
večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da jedeš i šta da piješ i
imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva,
ovde je raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je čovek na ovom
svetu.
- I jesi li obmanuo mnoge?
- Mnoge sam obmanuo!
- I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji
poznaju Sveto Pismo ne možeš obmanuti. Jer Sveto Pismo kaže čoveku da ima
Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla, ima raja, ima večne muke, ima
večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto
Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju ne veruju tebi. Čak i više od toga.
Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u dušu i u telo osećanje Boga. Ma
koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva sila u njegovoj duši, a to je
savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje kada čini dobro. I glas savesti ne
može biti odraz materije, nešto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je
glas Boga u čoveku, i čim je zgrešio, grize ga: "Zašto si tako učinio?" Može niko
da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon,
koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga
grize. Ponekad ga grize tako jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu očaja.
Ispunjava se onda reč koja kaže u psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao
si čoveka, i istanjio si kao paučinu dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se
nada kao paučina i, od mnoge griže savesti, skoro da izgubi nadu.
Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize čoveka, da mu
ta griža (to prekorevanje, prim.izd) savesti postaje muka nad mukama. Zbog
savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni da spava, ni mira više nema,
ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u drvetu. "Zašto si učinio i zašto
si razgnevio Boga takvim gresima?"
Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, i - posle
savesti - kazuje mu i Sveto Pismo. Ti veliš da učiš čoveka da nema Boga, da
nema đavola, da nema anđela, da nema pakla, da nema raja, ali mu savest
kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se dokazuje da
postoji Bog, da ima anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle, i ti si -
rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše da ovim savetom obmanjuje
mnogo sveta - glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne donosiš veliku
korist!
Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim raportom pred satanu, kao što
je postradao i prvi, koji se hvalio da je učinio nešto naročito. To jest, umesto da
ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim đavolskim četama, izbio ga je i pod
sramotom poslao na dno pakla, što je glup i ne ume da obmanjuje ljude.
Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše je malo duša odveo u pakao!
Postradao je i ovaj đavo kao i prvi, koji je učio čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i
da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo.
I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I beše
ćutanje među đavolskim pukovima, jer behu milioni demona oko šume i onoga
proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu da će postradati kao što su
postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla.
Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još koji na raport, govoreći:
- Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest izloži mi plan za zadobijanje duša
za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda ću ja
toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim vojskama i postaviću ga da sedi
na mom carskom prestolu tri minuta.
Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih đavolskih pukova nije niko
više hteo da izađe, zato što se bojahu da ne postradaju kao što su postradala
druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije dopalo.
Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa četiri reda rogova, jedna mu
noga pačija, jedna beše konjska. Imao je znake pakla na svom čelu, rep beše
dugačak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je izašao, otišao je pred
satanu, kako on seđaše na prestolu tamo nasred proplanka, i rekao mu:
-Živ bio, tvoja mračnosti!
Satana ga pita: - Kako se zoveš?
- Kusi se zovem!
- Ehe, vidim te starog i grbavog. Čini mi se da ti znaš razne majstorije da
obmanjuješ duše, da ih dovodiš u moje carstvo.
Kusi je rekao: - Ni tvoja mračnost ne zna šta znam ja!
- Da te vidim! Čini mi se da si velik majstor da zadobijaš duše.
- Ni ti ne znaš šta znam ja! Imam majstoriju, jer sam omatorio u borbi sa ljudskim
dušama toliko hiljada godina, i njom mnoge duše odvodim u pakao. Kao što u
zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao duše svakoga dana.
- I kako si uspeo da dovedeš toliko duša u moje carstvo?
- Ja neću reći kao prvi đavo koji je izašao na raport. Čovek zna da ne može
služiti dva gospodara i lako ga zadobije anđeo za svoju stranu. Ali neću reći
čoveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema đavola, nema anđela,
nema pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i Boga i đavola i
anđela i pakla.
Ja toliko kažem čoveku: "More čoveče, ima Boga, ima đavola, ima anđela, ima
večne muke za greh i večne slave za dobro delo, ali imaš još vremena! Zar si
glup? Baš od danas da započinješ dobro delo?"
Ako je dete, kažem mu: "More dete, ti od sada imaš da živiš! Dolazi mladost,
treba da se oženiš, treba da se provodiš na svetu! Nemoj da izgubiš mladost
tako uzaludno, jer život treba proživeti!"
A ako je mladić, kažem mu: "Nakon što se budeš oženio i zasnovao
domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti dobro delo. Sada jedi, pij, provodi se, čini
sva zla, ta mlad si. Oprostiće ti Bog, jer on poznaje čovekovu nemoć. Pokajanje
ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za dogodine, za kasnije".
Učim čoveka da odlaže pokajanje od danas za sutra, od sutra za preksutra!
"Kakvu milostinju hoćeš sada da činiš? Ne žuri! Pokajaćeš se pred smrt! Sada
hoćeš da postiš, da istrošiš zdravlje tela? Neka u starosti, jer post je za stare!
Hoćeš da se moliš? Da izgubiš toliko sati moleći se Bogu? Pa sada imaš posla.
Eto, imaš da gajiš decu, imaš da stičeš kuću i miraz ćerkama, imaš da ženiš i
udaješ. Imaš toliko!"
I zabunim ga sa životnim brigama i stalno mu kazujem: "Ostavi za drugi put".
Kada dođe anđeo i kaže mu: "More čoveče, daj podušje za mrtve!", ja mu
kažem: "Zar si glup? Sada imaš da odevaš decu, imaš da praviš svadbu, imaš da
činiš to i to!" Anđeo dolazi i kaže mu: "More čoveče, hajde otpočni postiti
postove, tokom godine, sredom i petkom!" Ja mu kažem: "Nemoj postiti, jer ćeš
izgubiti zdravlje! Ti treba da radiš, da skupiš imanja, imaš da gajiš decu!"
Ili dolazi anđeo i kaže mu: "More čoveče, ispovedaj se i ostavi greh, ostavi
razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi duvan, ostavi psovke!". "Eh, zar još od sada?
Kasnije, pred smrt, ispovediću se svešteniku, razdrešiće me i gotovo. Pa knjiga
kaže da te zatekne dobra končina, a dotle se možeš provoditi ovako!"
S tim me svi slušaju - kaže đavo - i stalno odlažu dobro delo od danas do sutra.
Sveto Pismo kaže drukčije. Duh Sveti budi ljude, govoreći: Danas, ako glas
Njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev 3, 7-8). I kao što sam
kazao, glas Božiji u čoveku je savest, koja ga grize zbog greha i kaže mu:
"Čoveče, napusti greh! Ostavi se krađe, ostavi se bludničenja, ostavi se
psovanja, ostavi se pijanstva, ostavi se pušenja, ostavi se zlih stvari, zavisti,
zlobe, svađe". Bog mu zapoveda danas, a mi mu kažemo: "Ne danas, nego
sutra, preksutra, u starosti!"
I kazujemo mu ovako: "Daj meni današnji dan i ti uzmi sutrašnji!" I tako je - veli -
greh u čoveku, kao kad bi uzeo velik ekser i bradvom počeo da ga ukivaš u suvo
hrastovo drvo. Ako ga udariš čekićem jedanput, dvaput, triput, lako možeš
izvaditi ekser. Ako ga ukuješ do polovine, teže je, a ako ga sasvim ukuješ, treba
da rascepiš drvo!
Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako čovek ne ostavi danas greh,
kada je svež, što više stari, tim ga se teže može odvići.
Jesi li video u bakru zelenu rđu? Da si bakar čistio svakodnevno, sjajio bi kao
sunce! Ali ako je ostavljen godinama, uhvatio je zelenu rđu, ne možeš ga više
ničim na svetu oprati, samo ako ga istopiš. Takva je duša kada ostari u grehu.
Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli da će ga sutra ili preksutra .ostaviti
lakše. Jer po meri proticanja vremena, greh stari, ukiva se u prirodu, i
uobičajavanje postaje druga priroda; navika postaje druga priroda, i čovek čini
greh hteo nehteo, i s velikom se mukom čovek oslobađa greha, nakon što je ovaj
ostareo u njemu!
Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti stepen greha, jer dalje sledi
očaj, pretposlednji stepen. I kada sam video čoveka da se navikao na greh
godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je zauvek! I tako ja uspevam da ih
obmanem, jep hiljade i milioni ljudi odlažu pokajanje od danas do sutra, i svi
postaju robovi grehu; jer koji greh nije ostavljen danas, sutra-preksutra sve više
hvata korene i sve je teži. A kada čovek hoće da ostavi greh, greh se diže na
njega s velikom silom: "Zar si glup, more? Sa mnom si živeo! Kako da se maneš
mene? Šta još preostaje? Da živiš kako te ja učim i kako si navikao na mene!"
Tako sam, kao što sam ti pređe kazao, naučio i obmanuo toliko duša, da one
padaju u pakao kao što padaju pahulje kada veje, s jednim jedinim savetom: "
Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo; ne budite glupi da ga otpočnete baš
od danas ili baš od ovoga časa!"
Dakle, kažem vam, vaša mračnosti, to je moj savet i moja majstorija, i imam u
paklu četu od hiljade i stotine hiljada mojih učenika, koje sam tako naučio, i
šaljem ih po celoj zemlji da šapću čoveku na uho: "Čoveče, za dobro delo ima još
vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za dve, u starosti". I uspeo sam i
uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i guram ovim savetom!
Tada je satana rekao:
- Bravo! Najbolji savet - da učiš čoveka da odlaže pokajanje od danas do sutra:
"Baš danas hoćeš da se ispovediš? Baš danas hoćeš da se pričestiš? Baš danas
hoćeš da tvoriš milostinju? Zar ne vidiš da nemaš vremena? Ostavi za sutra!"
Sada pošto si mi pogodio misao, daću ti svoju krunu i štap da tri minuta vladaš
paklom, i svi da naučite od njega to lukavstvo, da biste doveli što više duša u
moje carstvo, da bi se sa nama mučile u vekove vekova.
***
Nakon što je video i čuo sve to, monah je video satanu da je pljesnuo triput
dlanom o dlan i kao varnica se ugasio u vazduhu, i nije više video ništa i nije se
više čulo ništa. I on je ostao začuđen onim što beše čuo, kako satana obučava
svoje učenike i bezbrojne đavole iz pakla, da uče ljude da odlažu pokajanje.
Tada je došao anđeo Gospodnji i rekao mu: - Avo Ilarione!
- Molim, Gospode?
- Tri godine se moliš Bogu da ti pokaže kako đavoli obmanjuju ljude i kako ih
odvode u carstvo pakla! Eto video si
svojim očima i čuo svojim ušima kako!
Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i napiši sve što si video, sve što si
čuo svojim ušima, da ostane za naraštaje koji će doći, za poslednje, ova satanina
majstorija. Jer ceo svet treba da zna, da najbolji savet đavola da bi zadobili duše
za carstvo pakla, jeste da uče čoveka da odlaže dobro delo od danas do sutra,
od sutra do preksutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve
odvedu u pakao!
Amin.

Razgovor treći
O SNOVIMA[4]
sadržaj
Šta su snovi • Kušanje snovima • Monahov podvig • Samopoznanje i kako se ono
postiže • Strasti su đavoli • Oružje kojim ih izgonimo • Vrline i njihovo delanje.
Dobar savet će te sačuvati, a prepodobna
misao će te odbraniti (Priče 2,11)
Starešina: Kamo ćeš, brate Jovane?
Brat: Kod Vas, prepodobni oče, igumane, i molim Vas, ako imate vremena, da me
ispovedite, jer imam više stvari da Vas pitam.
Starešina: Dođi, brate Jovane, jer sada, posle jutrenja, i ja sam slobodniji i mirniji.
Brat: Pre svega, prepodobni oče, molim Vas da mi oprostite, grešnom, što tako
retko dolazim da se ispovedam, jer je prošlo više od tri meseca kako nisam bio
kod Vas, prepodobni oče. Istina je da sam u međuvremenu bio poslat u
manastirski metoh, i dok sam boravio tamo, ispovedao sam se ocu duhovniku
Kesariju. Sada, međutim, imam više nedoumica koje me uznemiruju, i zbog toga
sam došao k vama, prepodobni, da mi razjasnite, jer sam prošlog puta bio jako
zadovoljan pojašnjenjima koja ste mi dali.
Starešina: Reci, brate Jovane, kakve još nedoumice i kakve tuge imaš sada na
duši?
Brat: Ovog me puta, prepodobni oče, uznemiravaju neki snovi. Od nekog
vremena počeli su da me smućuju noću, i ja sam im donekle poklanjao pažnju,
jer se pojedini od njih obistinjavaju.
Starešina: Kakve snove imaš, brate Jovane, kojima kažeš da si počeo da
poklanjaš pažnju i da ih smatraš istinitim?
Brat: Eto, prepodobni oče, mnogo puta sanjam noću da će neko doći i vidim da
sutradan ili nakon nekoliko dana dotični zaista dođe. Ponekad sanjam mnoge
pse koji dušmanski kidišu na mene. Drugi put sanjam kao da neko puškom puca
u mene, i čak čujem zvuk oružja, i neizostavno sutradan treba da čujem dobru ili
lošu vest! I pošto se donekle obistinjuje, počeo sam da verujem da su to istinski
snovi koje Bog šalje. Zato Vas molim, prepodobni oče, da mi razjasnite šta da
verujem o ovim snovima.
Starešina: Vidiš li, brate Jovane, da te stari đavoli opet smućuju i ne spavaju?
Vidiš li kako su promenili majstoriju da bi tebe, brate, kušali?
Kada si prvi put došao kod mene, rekao si da si razočaran što te Bog nije
udostojio da imaš viđenja, da viđaš anđele i slično; prošlog puta si mi kazivao da
ti misli savetuju da tajno izađeš iz manastira, bez blagoslova, da bi otišao u
narod i pravio se propovednikom, kako bi preobratio svet na pokajanje, a sada mi
veliš da si počeo da sanjaš dobre snove, koje Bog šalje!
Znaj, međutim, brate Jovane, da te svi pređašnji đavoli i sada kušaju, samo što
oni stalno menjaju svoje lukavstvo čas na jedan, čas na drugi način, s ciljem da
će možda uspeti da te obmanu savršenom obmanom i da te odvedu u pogibelj!
Brat: A koji su to đavoli, prepodobni oče, o kojima velite da me kušaju?
Starešina: Brate Jovane, đavoli koji te kušaju jesu đavoli gordosti i tašte slave.
Brat: Ali iz kojeg se razloga, prepodobni oče, ovi đavoli drže mene sa svojim
iskušenjima?
Starešina: Brate Jovane, jedan od razloga što ovi zli dusi tebe kušaju, jeste što
imaš slab i neiskusan um. I znaj da mnogi ljudi slaboga i neiskusnog uma lako
padaju u ponor svog umišljenja; tada počinju da im pokazuju viđenja i snove koji
izgledaju istiniti, da bi ih obmanuli i naveli da visoko misle o sebi: da su se
udostojili velikih darova od Boga, jer su postali ljudi sa viđenjima i snovima, kroz
koje im se otkriva buduće.
O tome nas uči i božanski otac Jovan Lestvičnik, koji veli: "Đavoli tašte slave čine
slaboumne prorocima u viđenjima i snovima" (Lestvica 3, 27).
Brat: Ali zar ja, prepodobni oče, imam slab um, zato što imam toliko snova tokom
noći?
Starešina: Slušaj, brate Jovane, tvoj um nije slab zato što ima snove noću, jer svi
ljudi imaju snove, osobito tokom noći.
Tvoj se um, brate, pokazuje slabim zato što se poljuljao, počeo da poklanja
pažnju snovima i da smatra da su istiniti i da dolaze upravo od Boga, kao što si
sam rekao. Ko neće smatrati da je slabog uma čovek kojeg bi video kako juri da
uhvati senku ili kako trči za vetrom?
Brat: Ali zar je takav koji veruje u snove?
Starešina: Vaistinu takav je, brate Jovane, kao što jasno pokazuje i Sveto Pismo,
kada veli: Ko veruje u snove jeste kao koji želi da uhvati senku i kao koji trči za
vetrom (Isus, sin Sirahov 34, 2). Ne shvataš li, brate, da ovim snovima đavoli
tašte slave žele da te navedu da o sebi misliš visoko, i da te tako bace u veliki
greh gordosti?
Upravo iz toga pojmi, brate, da imaš slab um, što si otpočeo da veruješ da si
postao dostojan imati sne od Boga i da iz tih snova možeš spoznati tajne
budućnosti. Ali pazi, brate Jovane, jer misli te čine da letiš gore, a Sveto i
božansko Pismo naziva ludima one koji se uznose umom zbog svojih snova:
"Snovi čine lude da lete!".
Brat: Koliko ja shvatam, prepodobni oče, vi me smatrate slaboumnim ludakom?
Starešina: Vidiš, brate Jovane, da te na smatram ja ludim i slaboumnim, nego te
Božansko Pismo pokazuje da si takav, ako budeš i dalje nastojavao da veruješ u
snove.
Brat: Imam i drugo da ispovedim, prepodobni oče.
Starešina: Reci, brate Jovane, i ne stidi se, jer sam i ja grešan čovek, i zatim
veruj da ne kazuješ meni, nego Bogu, Koji je prisutan ovde među nama, i od
Kojeg niko ne može što sakriti, jer nema mesta neposećenog od Njegovog
sveznanja, kao što nam kaže Sveto Pismo: Može li čovek što činiti a da ga Ja ne
vidim? Ili zar ima mesta gde Ja nisam prisutan? Zar Ja ne ispunjujem nebo i
zemlju? Još budi uveren, brate Jovane, da Bog zna ne samo naša dela i reči,
nego i ono što mi mislimo ili što ćemo misliti, kao što nam potvrđuje Duh Sveti,
govoreći: Ti si izdaleka poznao moje pomisli (Ps 138, 2). Dakle, brate Jovane,
reci sve što imaš da kažeš, jer Bogu kazuješ!
Brat: Evo šta imam da kažem, prepodobni oče: tri godine ja tvorim podvig o
kojem do sada nisam nikom govorio. Naime: postim do sunčevog zalaska
svakoga dana, sem subote i nedelje i velikih praznika; pročitam ceo Psaltir za
dan i noć, i trudim se, koliko mogu, da ne izostanem ni sa crkvenog pravila, a
osobito ne sa Jutrenja i sa Svete liturgije. Činim još hiljadu velikih metanija za
dan i noć, sem subotom i nedeljom, a tada činim dvostruko poklona za veliku
metaniju. Noću se trudim da što više bdim, zadovoljavajući se samo sa nekoliko
sati sna, i trudim se da ne izostajem ni sa poslušanja bratstva. A o praznicima i u
slobodno vreme čitam Božansko Pismo, Žitija Svetih i učenja Svetih Otaca.
Molim Vas, dakle, prepodobni oče, da mi kažete je li dobar ovaj poredak
podvizavanja koji ja tvorim.
Starešina: Reći ću ti, brate Jovane, da li je ovaj tvoj podvig dobar ili ne, samo ako
mi sasvim iskreno i sa strahom Božijim budeš rekao s kojim si ciljem tvorio ovaj
podvig i jesi li pre početka tražio duhovnikov savet i blagoslov.
Brat: Prepodobni oče, pošto shvatam da se nalazim pred Bogom, kazaću samo
istinu. Kada sam otpočeo ovaj podvig, nisam tražio nikakav savet ni od koga, niti
blagoslov, jer sam smatrao da za tvorenje dobrog dela nije potrebno da ištem
savet i blagoslov. A pošto me pitate i koji mi je bio cilj podviga, ispovedam Vam
da sam sav ovaj podvig od početka do sada tvorio sa ciljem da kroz to Bog
udostoji i mene grešnog da imam viđenje Raja ili nebesa, ili bar da vidim kakvog
anđela, jer Bogomajku ili Gospoda potpuno sam nedostojan videti! Čak pravo da
kažem, to sam tražio od Boga u svim svojim dosadašnjim molitvama.
Starešina: E, brate Jovane, i posle toliko podvizavanja još se nisi udostojio
kakvog viđenja, i nijedan ti se anđeo nije pokazao do sada?
Brat: Ne, prepodobni oče, ništa nisam video do sada i veoma sam žalostan zbog
toga. Vidi se da Blagi Bog ne želi da usliši moju molitvu.
Starešina: Znaj, brate Jovane, da si jako obmanut i porugan od đavola i da si svo
podvizavanje, koje si tvorio bez blagoslova i bez saveta i sa ciljem da vidiš
anđele, tvorio na osudu i zidao na temelju od senke (Lestvica 22, 23).
Brat: Kako na osudu, prepodobni oče; pa ja sam postio i molio se u znoju toliko
vremena! Zar će Blagi Bog prenebreći ovu moju veliku revnost i podvig?
Starešina: Tvoja revnost, brate Jovane, bila je luda i nerazborita revnost, koja bi
te odvela u sigurnu pogibelj, da je nisi sada razotkrio! Ti, brate, kažeš da čitaš
pobožne knjige; pa zbog čega ih onda ne razumeš, ako ih čitaš? Nisi li čuo,
brate, za Svetog Antonija Velikog, koji kaže: "Mnogi su svoja tela iznurili
podvigom, ali pošto nisu imali razboritost, udaljili su se od Boga" (Otačnik,
Prepodobni Antonije, 10). Ti si se latio da tvoriš velik podvig bez duhovnikovog
saveta i blagoslova, ali nisi čuo istog velikog Svetog Antonija, koji veli: "Ako je
moguće, neka monah smelo objavi starcima i korake koje čini, i kapi vode koje
pije u keliji, da kako ne zgreši" (Otačnik, gl. 40).
Kažeš mi da si imao veliku revnost i marljivost u ovom podvigu, ali znaj, brate, da
je ta tvoja revnost bila luda i đavolska. Đavoli su ti savetovali da započneš ovaj
podvig, i isto oni su ti davali revnost da ga tvoriš, na tvoju pogibelj. O takvoj ludoj
revnosti Sv. i božanski Otac Isaak Sirijski veli da "Od teške bolesti boluje ko ima
zlu revnost" (Slovo 58).
Takva revnost ne izniče iz čovekovog srca, do samo iz gordosti i tašte slave, i
sav trud čovekov tvoren ovom revnošću uzaludan je i poguban, kao što uči
božanski otac Jovan Lestvičnik (Lestvica, 32,12).
Pamti i ovo, brate Jovane, da su mnogi, povodeći se za nerazboritom revnošću i
pretičući mnogim trudovima samu meru dobrog dela, propali u svojim naporima i
postali poruga lukavih đavola (Nevidljiva borba, gl. 43).
Ludu, i punu nerazboritosti revnost, sveti i božanski Oci nazivaju "Drskošću
punom nadmenosti i bezumnim raspaljivanjem".
Takvu revnost je imao onaj monah iz Otačnika, koji se molio Bogu da ga udostoji
da bude podoban praocu Isaku.
Zbog te revnosti zlog cilja i pune gordosti đavoli su ga podvrgli ruglu na žalostan
način, tako da je postao dželat čovekoubica i umro je smrću na vešalima!
Ako želiš da o ovome znaš opširnije, čitaj u Otačniku u glavi 7,10.
Isto takva luda i puna gordosti revnost vladala je srcem i umom Malpasa iz
Edese. Ovaj je prebivao u uzvišenom življenju, prepuštajući sebe i preusiljenom
delanju, sa ciljem da dostigne uzvišene mere i da se udostoji gledanja tajni Duha
Svetog! I tako, pošto se veoma trudio ovim podvizima, našao je satanu, lišen
neporazivog oružja - smirenoumlja, i satana, pokazavši mu se u sjajnoj svetlosti,
reče mu:" Ja sam Utešitelj, i poslao me je Otac da te udostojim da vidiš viđenje
koje priželjkuješ, da ti dam bestrašće i da te odmorim u vezi sa stvarima koje
slede". A za to je zli monstrum tražio od Malpasa da mu se pokloni! A ludi, ne
osetivši napad neprijatelja, namah ga je sa radošću primio i poklonio mu se. Ali
umesto božanskih viđenja ovaj ga je ispunio svojim utvarama i opustošio ga od
dobrih dela učinjenih radi istine, i "uzvisio" ga, i narugao mu se taštom nadom na
bestrašće, govoreći mu: "Sada ti nisu potrebna delanja i telesne muke i borba
protiv strasti i pohota"; i tako ga je načinio začetnikom jeresi molitelja. A kada se
prokazalo njegovo skvrno i lažno učenje, izagnao ga je episkop tog vremena (Sv.
Isaak Sirijski, Pismo IV Svetome Simeonu Divnogorcu).
Takođe neki, po imenu Asinas, iz iste Edeske tvrđave, sastavljajući mnoge
stihove koji se pevaju do danas, živeo je uzvišenim životom i još strožim
delanjima porobio je sebe dok se ne proslavi. Ovoga je đavo obmanuo i izvukao
iz njegove kelije, odvevši ga iznad neke planine koja se nazivaše Strojul, i
pokazao mu priviđenja kočija i konjanika; zatim mu je rekao: "Bog me je poslao
da te uzmem u Raj, kao Iliju", i nakon što ga je obmanuo i naveo da se on popne
i sedne u kočiju, rasprštala se cela ta utvara, i survao se sa velike visine, i umro
je sramnom smrću (Sv. Isaak Sirijski, Pismo IV Svetome Simeonu Divnogorcu).
Čak je i Sv. Simeonu Stolpniku, velikom podvižniku i svetioniku Antiohije, malo
nedostajalo, pa da padne u takvu opasnost i pogibelj, da ga Blagi Bog nije naveo
na misao da se oseni znakom Krsta, kada su došli đavoli sa kočijom i ognjenim
konjima da ga uzmu na nebo, kao Iliju (Vidi Žitija Svetih, 1. septembar).
Znaj još i ovo, brate Jovane, da se često događa da ljudi sa ludom revnošću, koji
otpočinju da tvore velike podvige bez razboritosti i bez duhovnikovog saveta i
blagoslova, stižu do ludila i silaženja s uma.
O tome nas uči veliki Otac Otaca - Sv. Antonije Veliki, govoreći: "Znam monahe
koji su nakon mnogo trudova pali i stigli da siđu s uma, zato što su se uzdali u
svoja delanja i, obmanuvši se, nisu pojmili zapovest onog koji veli: "Pitaj svoga
oca, i pokazaće ti" (Otačnik).
Isto potvrđuje i Sv. Jovan Lestvičnik, govoreći: "da postoje nadmena srca koja se
usuđuju da započnu podvig iznad svoje moći, i tako postaju ruglo đavolima"
(Lestvica 23,10).
A Sv. Antonije Veliki veli: "Kazna gordome je njegov pad, i podstrekač mu je
đavo. A znak da ga je Gospod napustio jeste njegovo silaženje s uma".
Pojmi, dakle, brate Jovane, da luda revnost dolazi čoveku od gordosti i podstiče
ga da tvori podvige iznad svojih moći, a da ne poznaje meru svojih podviga!
A ko ne poznaje svoju nemoć uvek je kraj ponora pada. To pokazuje i božanski
otac Isaak Sirijski, kazujući: "Pravednik, ne poznajući svoju nemoć, na oštrici je
noža sa svojim delanjima, i nikako nije daleko od pada" (Slovo 21).
Znači, brate Jovane, kao što vidiš, ludost, pad i silaženje s uma čekaju onoga koji
ima ludu revnost, koji, ne poznajući svoju nemoć, otpočinje bez saveta i
blagoslova da tvori podvige velike i iznad svojih moći, sa visokim i ludim
ciljevima.
Pored svih ovih svedočenja, koja si čuo od .Svetih i božanskih Otaca, slušaj,
brate Jovane, i događaj koji sam ja video svojim očima. Godine 1930. u ovom
manastiru behu dva brata, stari 25 godina. Imena neću pominjati, zato što je
jedan od njih još u životu, a ovaj drugi je umro nasilnom smrću! U početku ova
dva brata su bila dobra i poslušna, i zbog toga je stari starešina Joanikije smerao
da ih preporuči za sveštenstvo, pošto behu imali čist život. Behu dobri, crkveni,
poznavaoci tipika i pojci, i behu veoma pouzdani u mnogim stvarima. Ali đavo,
koji ne spava, počeo je pomalo šaputati u njihova srca kako su od sada u stanju
da se sami rukovode u duhovnom životu.
I tako, započinjući oni da se uzdaju u sebe i da slušaju svoj um, ispali su iz svog
dobrog stanja i nisu više hteli da izlaze iz svojih kelija na opštežiteljno
poslušanje; moljahu se i tvorahu strogo pravilo i hiljade metanija u svojim
kelijama. A kada bi otac ekonom odlazio da ih pozove na opštežiteljno
poslušanje, oni bi zaključavali vrata kelije i odgovarali iznutra, govoreći: "Mi
imamo da tvorimo pravilo, a ne Martin deo, jer nije nas ovamo pozvao da radimo
kao mirjani", i tome slično. Stari ekonom otac Ilarion, Bog da mu dušu prosti,
kazivao im je sa krotošću: "Dragi moji, hajdete na poslušanje makar onako,
nekoliko sati, da ne bi roptala ostala braća, i zatim ćete doći u keliju, na svoje
pravilo".
Oni, međutim, nisu hteli ni da čuju, na poslušanje nisu dolazili, a ni u Crkvu,
govoreći: "...tvorimo mi dosta pravila u keliji". I otac ekonom je odlazio žalostan
sa njihovih vrata i kazivao ocu starešini o pobuni ta dva brata.
Otac starešina, budući i sam vrlo strpljiv i smatrajući da će se ispraviti, nije
prebrzo preduzeo mere prema njima. A jednom, kada ga je otac ekonom zapitao
šta bi trebalo činiti radi ispravljanja one braće, otac starešina mu je odgovorio:
- Videćeš, oče Ilarione, šta će se dogoditi s njima, ako ne slušaju i ako se budu
latili strogog podviga bez našeg saveta i blagoslova!
Pošto je tako proteklo neko vreme, jedan od njih je počeo da izlazi iz kelije,
osobito subotom; dolazio bi za trpezu i iskao hranu i za onog drugog. A ponekad
bi dolazio i na poslušanje, gde bejasmo svi skupa, ali ne bi radio, nego bi ostao
sat-dva i stalno se hvalio svojim postom i pravilom. Čak je počeo da nam kazuje
da mu se pokazala Bogomajka i da mu je i sam Spasitelj došao jedne noći u
keliju, okružen anđelima, koji su imali zlatne kadionice i okadili mu keliju
čudesnim miomirisima, koje je osećao mnogo dana nakon njihovog odlaska.
Slušajući šta priča taj brat, mnogo sam se divio i mislio: "Vidiš li kako je veliki dar
primio ovaj brat od Boga, zato što se moli neprestano?" I sva braća su se divila,
čuvši od brata ove čudesne stvari, i govorahu: "Vidiš, ako ovaj jede samo
subotom i nedeljom i danonoćno se podvizava sa strogim pravilom, Bog je počeo
da mu pokazuje viđenja".
Ali jedan stari otac, po imenu Jona, Bog da mu dušu prosti, rekao nam je:
- Da, video je đavola taj brat, pošto ne sluša nikoga i pošto je ogovarao brata
pustinjaka.
A evo šta se dogodilo!
Posle takvog podviga tokom nekoliko meseci, slušajući i dalje samo svoj um i ne
tražeći ničiji savet, započeli su ovakvu vrstu podviga: nabavili su sebi dovoljno
sveća, uzeli su svoje Psaltire i zatvorili se u neki pusti podrum, gde su postili ne
jedući ništa više od nedelju dana.
Čuvši starešina da se ta dva brata ne nalaze u svojim kelijama, počeo je da se
žalosti, računajući da su potajno otišli iz manastira.
Jednog dana, međutim, vidimo ih kako dolaze u crkvu iscrpljeni glađu i iznurena
lica, tako da smo se svi skupa uplašili od njih. Tada ih je starešina krotko upitao
gde su bili, te su tako oslabljeni. Ali oni nisu odgovorili ništa! Starešina ih je
ostavio na miru, i samo im je toliko rekao:
- Pazite šta činite, jer ćete se unesrećiti i postati ruglo đavolima!
Pošto su prošla još tri dana nakon toga, gle - vidimo ta dva brata: gologlavi, sa
neurednom kosom, bosi i s nekim velikim štapovima u rukama, gde viču i trče po
padini planine, udarajući štapovima o drveće, jureći goveda i ljude koje sretahu!
Tada je jedan brat otrčao i javio ocu starešini, rekavši:
- Oče starešino, ona dvojica sabraće su poludeli! Dođite da vidite kako razdrtih
haljina trče po planini!
A otac starešina, čuvši, zapovedio je, rekavši:
- Idite svi i uhvatite ih, kako ne bi izgubili i život pored uma.
Na zapovest pošlo je deset najjače braće, koji su teškom mukom uhvatili najpre
jednog, a zatim i drugog, jer se behu razdvojili; jedan beše pobegao u šumu, a
jedan pošao prema manastiru Sekuu[5]. Svezali su im ruke i tako ih doveli.
I beše žalostan prizor njihov izgled, puni blata, s mutnim i zakrvavljenim očima,
sa nogama raskrvavljenim od kamenja i drva, sa razdrtom odećom, gledahu
uplašeni na sve strane, ne prepoznajući nas, i otimahu se, da bi se spasli ruku
koje su ih držale. Na zapovest starešine ta dva brata su bila odvedena u svoje
kelije, tako svezana užadima, i po nekoliko brata je bilo određeno da ih čuvaju.
Zatim je otac starešina zapovedio da se sakupimo svi u crkvi, i otpočeo je sveto
jeleosvećenje, nakon čega je naredio da celo bratstvo posti do zalaska sunca i
svaki da pročita za njih po Psaltir, a u crkvi se pominjalo njihovo ime na svim
jektenijama.
Pošto je Blagi Bog tako pomogao, nakon nekoliko dana ta dva brata su se smirila
umom, i priznavši svoju obmanu i opasnost u kojoj su bila, otišla su do starešine i
iskala oproštaj. A otac starešina, savetujući ih, rekao im je:
- Sve vam se to dogodilo zato što ste počeli da se podvizavate po svojoj glavi,
bez saveta i blagoslova. I znajte: da vas nije podržala blagodat Božija radi
molitava otaca i sabraće, umalo da sasvim propadnete u pogibelj!
Čuj, brate Jovane, drugi događaj koji sam video svojim očima. Godine 1932. bio
sam u ovom svetom manastiru i stanovao sam u keliji s nekim bratom, starijim po
godinama od mene, i koji se beše vratio sa odsluženja vojnog roka. Zvao se
Vasile Maksim i bio iz okoline Vasluja. On beše započeo, bez blagoslova i
saveta, veoma velik podvig: spavao je jako malo, na stolici, jeo jednom dnevno i
stalno čitao Psaltir; tvorio je hiljade metanija i bio uvek neizostavan na crkvenom
pravilu, i u početku beše vrlo marljiv i na opštežiteljnim poslušanjima, ali od
nekog vremena počeo je da se buni, da biva nepokoran i da ropće protiv
starešine što ga ne zamonaši brže; i kazivaše:
- Ja sam odslužio vojsku i imam određeni staž; i zbog čega je druge zamonašio,
a mene neće da zamonaši?!
Naš starešina Joanikije, Bog da mu dušu prosti, budući čovek čvrst, strpljiv i
iskusan, koji je boravio u Jerusalimu i na Svetoj Gori Atonskoj, gde je proveo
neko vreme, gde je i primio monaški postrig, nije monašio brzo, dok ne bi na
braći primetio mnogo smirenja, postojanosti i odlučnosti da ostanu u pokornosti i
poslušnosti. Dakle, brat Vasile je postao suviše drzak i nestrpljiv, i kazivao bi
starešini pravo u lice: Zašto ga ne zamonaši! A starešina mu kazivaše:
- Brate Vasile, imaj strpljenja i nemoj se ti, brate, brinuti o tome. Navikavaj se
pokornosti, slamanju volje i poslušanju, jer kada bude došao čas od Gospoda,
zamonašiću i tebe, brate.
Ali brat Vasile nije uzimao u obzir ni savet starca starešine, i stalno je roptao da
je on prenebregnut i da ga ne monaše, i tražio je na svaki način da ga što pre
zamonaše.
Beše to tokom druge sedmice Svetog i Velikog posta, i starešina Joanikije je
služio božansku Liturgiju pređeosvećenih darova. Jer više od dvadeset godina je
skoro sam služio Svetu liturgiju, pošto nije bilo drugog sveštenika u svetom
manastiru. I njegov poredak se sastojao u tome da u sva četiri posta tokom
godine dolazi za trpezu samo subotom i nedeljom, a običnim danima primao je
samo Sveto Pričešće i ništa više.
Pomenuti brat Vasile, pošto ga je stalno napadala misao na monašenje, odlazio
je u kancelariju svetog manastira, gde je sekretar bio jedan od učenika starešine,
i nastojavao je stalno kod njega da mu napiše molbu Svetoj mitropoliji radi
monašenja i da je što pre otpravi.
Tamošnji otac sekretar, nemajući blagoslov svog starešine za to, rekao je:
- Brate Vasile, napisao bih ti, ali nemam blagoslov, i nemam ni marke da stavim
na molbu.
Ali on je rekao: "Otići ću do Trgu Njamca[6] da donesem marke", na što ga je
otac sekretar savetovao da sada ne polazi na put, jer je Veliki post, i da ima
strpljenja i gleda svoje pravilo i poslušanje.
Ali brat Vasile, videći da mu sekretar brani da ide u Trgu Njamc, otišao je u crkvu
kod oca igumana, koji je upravo služio Svetu liturgiju, i iskao mu je blagoslov da
ide u Trgu Njamc da kupi marke za svoju molbu radi monašenja. Starešina mu je
rekao sa krotošću:
- Brate Vasile, nemoj ići, jer ćeš naleteti na veliku opasnost!
Ali brat Vasile je izašao iz crkve ožalošćen i gnevan, i ne uzevši blagoslov ni od
koga, pošao je na put.
Kada je stigao na mesto zvano Paraul Alb i hteo da uđe u šumu naspram Stare
Agapije[7], gde beše staza preko planine, namah je izašlo pred njega sedam
đavola u obličju monaha, jezivog izgleda, imajući na glavi crvene kamilavke kao
protojereji i noseći u rukama neke ognjene palice; i videvši brata Vasilea, jedan
od njih je rekao:
- Hajdemo, more, da uhvatimo ovoga, koji je pošao na put bez blagoslova svog
starešine.
A brat Vasile, čuvši, s velikim je užasom počeo da beži po šumi, a onih sedam
monahađavola trčahu za njim! I toliko su jurili jadnog brata Vasilea, da je pred
smiraj sunca stigao u manastir, i beše bez kape na glavi, s jednom bosom, svom
raskrvavljenom, nogom, toliko se izudarao o drva i kamenje po šumi, i jednom
obuvenom; s haljinama potpuno pocepanim na sebi, oči u glavi behu mu crvene
kao krv, po licu beše sav blatnjav i u rukama držaše nekakva drva i stalno ih
bacaše za onih sedam đavola, kao za opasnim psima!
Ja sam se slučajno zatekao u manastirskom dvorištu, kada je on ušao kroz
kapiju ispod zvonika; i kada me je video, prepoznao me je i povikao:
- Brate Kostika - jer tako me onda zvahu monasi - ne ostavljaj me, sedmorica
jure za mnom, sedmorica jure za mnom!
I zatim bi se ponovo trzao i bacao bi se drvima iz ruku, kao da se brani od pasa.
Bacao je i prema meni, i zlo me udario, ali ja sam se sklonio ispred njega. A neki
telesno jači brat, po imenu Nestor, spustio se na njega i obuhvatio ga svojim
rukama i s velikim trudom ga je držao dok nisu došla i druga sabraća, te su ga
svezala užadima. Zatim su ga s velikim trudom odneli u keliju i položili ga na
krevet. A on se, jadnik, sa zakrvavljenim očima otimaše i vikaše:
- Ne ostavljajte me, braćo moja, sedmorica jure za mnom!
Otac starešina Joanikije beše završio Veliko povečerje i beše otišao na planinu
Tačiunele, gde je s nekim ocima postavljao neku veliku bukovu bačvu na izvoru u
blizini bačije. Ja sam veoma žurno i s velikim strahom otrčao tamo i rekao mu:
- Oče starešino, hajdete brzo u dolinu, jer je došao brat Vasile Maksim s puta i
lud je i stalno viče: "Sedmorica za mnom", i braća su ga svezala i odnela u moju
keliju, i oni su me poslali k Vama, prepodobni, da Vas pozovem da ga razdrešite,
jer beše pošao bez blagoslova.
- Idi ti, brate, a evo i ja ću ubrzo doći.
I tako, otprilike nakon jednog sata, stigao je i otac iguman, koji je najpre otišao u
sveti hram, uzeo epitrahilj, Molitvenik i Sveti Krst, i došao je zajedno sa drugim
ocima i sabraćom u keliju gde beše svezani brat Vasile Maksim. A nakon što je
ušao, otac starešina je rekao:
- Kleknite svi!
I otpočeo je čitati razdrešenje od kletve i druge svete molitve. Zatim je rekao: -
Pustite ga, odvežite ga sad!
A bratija kazivahu: - Oče starešino, pobeći će!
A on je rekao: - Ne bojte se, ako ga je Bog razdrešio, nemojte ga više vi držati
svezanog.
I namah su ga braća razvezala, a on je stojao mirno i gledao začuđeno sve nas,
zatim je spustio glavu i zaspao.
A otac starešina je rekao: - Ostavite ga da se odmori, jer je veoma umoran i
potresen.
I tako je spavao do sutradan ujutru, a kada se probudio, upamtio je sve kako je
postradao, i kazivaše nam, ali mi smo zbog kratkoće zapisali samo ovo malo.
Nakon ovog događaja ušao je veliki strah u sve oce i braću, i svi smo pazili na
sebe, kako ne bismo tvorili ništa bez blagoslova i bez saveta.
Znači, brate Jovane, posle svedočenja koja sam ti izneo iz Svetih Otaca, izložio
sam ti i ove događaje, koji ti - budeš li imao strah Božiji - mogu biti na korist, da
te otrezne i učine da shvatiš da se u velikoj duhovnoj opasnosti nalaze koji žive
po svojoj glavi i laćaju se podviga bez saveta i blagoslova starešine i duhovnih
otaca.
Brat: Vaistinu, prepodobni oče, čudesna je ova priča i od velike je koristi, jer sam
i sam shvatio kako se đavoli rugaju onima koji se bez blagoslova laćaju dobrih
dela, sledeći za svojim rasuđivanjima. Ne mogu, međutim, da dokučim kako
može Bog da prenebregne čovekova dobra dela, kao post, bdenje, molitvu, trud i
slično. Ta On nam je zapovedio da ih tvorimo.
Starešina: Da, brate Jovane, On nam je zapovedio da ih tvorimo, ali isto nas je
On naučio i pokazao nam kako da tvorimo dobra dela, da bi Njemu bila
blagougodna, a mi da ne izgubimo uzalud svoj trud. Zar onaj farisej nije i sam
imao post, milostinju, molitvu i druge trudove za dobro delo, pa ipak vidiš da je
neopravdan pred Gospodom izišao iz hrama. (Lk 18, 4). Zar lude devojke nisu i
same imale devstvenost, kao i mudre, pa ipak su od Ženika čule reč koja glasi:
Ne poznajem vas (Mt 25,12).
Seti se, brate, onoga što smo govorili prošloga puta: da Bog ne gleda šta smo
učinili, nego cilj radi kojeg smo učinili.
Slušaj i Svetog Jovana Damaskina, koji veli:" Dobro nije dobro, kada se ne tvori
dobro" (Dogmatika, str. 301). Takođe i božanski otac Maksim Ispovednik kaže:
"Kada čuješ Pismo kako kazuje: "Ti ćeš svakome platiti po delima njegovim", znaj
da nam Bog neće platiti dobrim ono što smo tvorili bez pravog cilja! Jer Bog ne
gleda na tvoreno (učinjeno), nego na cilj tvorenog (učinjenog) (Dobrotoljublje,
tom II, gl. 37).
Znači, brate Jovane, slušaj i pojmi da su svi trudovi tvoji koje si tvorio (činio) bez
saveta i blagoslova duhovnika i sa ciljem da vidiš anđele, tvoreni sa zlim ciljem i
sa ludom i đavolskom revnošću. I da si bio išao dalje, i da nisi došao da ih
ispovediš, odveli bi te u ludost i pogibelj i žalostan pad, pošto su svi ovi tvoji
podvizi, brate, bili plodovi gordosti i tašte slave i samonaloženog poretka, od
čega molimo milost i samilost Božiju da nas sačuva.
Naša sveta dužnost jeste da se molimo Bogu ne da nas udostoji da vidimo
anđele ili nebeska viđenja, jer je ta molitva drskost puna nadmenosti i đavolske
obmane, koju Bog mrzi, nego da se molimo Premilostivom i Preblagom Bogu da
nam pomogne da dostignemo da spoznamo svoje grehove i da ih oplakujemo do
poslednjeg daha, ako želimo da steknemo milost i oproštaj na veliki dan Suda.
Brat: Koliko ja poimam, prepodobni oče, velika je stvar samopoznanje. Zbog toga
Vas molim: recite mi šta je samopoznanje i kakvu korist donosi onome koji ga
ima.
Starešina: Ako se sećaš, brate Jovane, o samopoznanju, o kojem pitaš, govorili
smo mi i ranije, ali pošto si me sada osobito pitao, pridodaću ovde što je izostalo
tada.
Brate Jovane, slušaj Svetog Jovana Lestvičnika, koji ovako kazuje o
samopoznanju: "Samopoznanje je tajinsko poimanje svojih mera, čak i najlakših
(.. .je tačno razumevanje svojih sposobnosti i trajno pamćenje i svojih najsitnijih
grehova)" (Lestvica, 25, 40). Znaj, brate Jovane, još i to, da je čovek koji je
dostigao spoznanje svojih nemoći i grehova sličan onome koji seje seme svoje
na dobru zemlju. A koji nema samopoznanje sličan je onome koji seje u more, to
jest stavlja seme u vodu, to jest on nema nikakve koristi od svoga truda. U duši
takvoga čoveka može procvetati izabrani i lepi cvet smirenoumlja. Isto nam
božanski otac Jovan Lestvičnik kazuje i ovo, govoreći: "Ko je upoznao sebe u
svakom osećanju svoje duše taj seje u dobru zemlju, a ko nije tako sejao, u tome
ne može procvetati smirenoumlje" (Lestvica, 25,40). A ko je dostigao blaženstvo
da spozna sebe približio se dvama krajevima početka mudrosti.
Brat: Ali koja su, prepodobni oče, dva kraja mudrosti kojima kažete da se
približuje ko spozna sebe?
Starešina: Po svedočenju Svetih Otaca, brate Jovane, dva kraja mudrosti koja
dostiže čovek koji spoznaje sebe jesu dve velike vrline: strah Božiji i ljubav
Božija, po reči koja kazuje: "Početak mudrosti je strah Božiji, a kraj je ljubav
prema Bogu - Njegova ljubav".
Dakle, ko se udostojio da dostigne samopoznanje, bude li proveo sve vreme u
njemu, dostigao je početak i kraj mudrosti i približio se beskrajnoj ljubavi Božijoj.
Ovu istinu potvrđuje božanski otac Jovan Lestvičnik, kazujući: "Ko je spoznao
sebe, dostigao je poimanje straha Božijeg, i boraveći u njemu, stiže do dveri
ljubavi" (Lestvica).
Znači, brate Jovane, iz ovih svedočenja možeš pojmiti koliko je korisno čoveku
da spozna sebe. Zbog toga je i Sv. Petar Damaskin rekao: "Ništa nije bolje
čoveku, do da čovek poznaje svoju nemoć, i ništa gore, do da to ne poznaje"
(Nevidljiva borba). To je rekao božanski Otac zato što je pojmio da je
samopoznanje - nepokolebivi temelj za onoga koji zida dom svoje duše, kao i
koren svekolikog duhovnog delanja i blaženstva u Gospodu. To je pokazao
božanski Otac Isaak Sirijski, koji veli: "Blažen je čovek koji spoznaje svoju
nemoć, zato što to postaje njemu temelj, koren i početak svekolike dobrote"
(Slovo 21).
Brat: Ali kako može čovek, prepodobni oče, da dostigne samopoznanje i
spoznanje svojih nemoći?
Starešina: Prvo, brate Jovane, da bi dostigao samopoznanje i spoznanje svojih
nemoći, on treba da sve vreme misli o svojoj ništavnosti.
Brat: Ali šta znači umovati o svojoj ništavnosti?
Starešina: Evo šta, brate Jovane.
Prvo treba čovek da se seća vremena pre no što je on došao na zemlju, zato što
u tom beskraju večnosti on je ništa od ništa, i niko nije mogao učiniti da on
postoji; a ako postoji, to je samo od velike blagosti Božije.
Drugo, da smatra da ga je Bog stvorio ni iz čega, i da ono što jeste - samo zaradi
Njega jeste, i da On želi da mi na ovom svom saznanju zasnujemo celokupno
duhovno nazidavanje, i da shvatimo da od sebe ništa ne možemo dati.
Treće, da se seća da se rodio u gresima (Ps 50, 6).
Četvrto, da umuje o materijalnom začetku svog bića i da smatra da je njegovo
biće ništa drugo, do plod mešanja muškog i ženskog semena, u čemu nema
ničeg naročito lepog, čak zaudara.
Peto, da umuje u sebi da nijednog trena on nije pred Bogom bez greha i da
nikada neće moći podrobno da pojmi svoje greške, ma koliko iskusan bio, kao
što piše: Ko će shvatiti pogreške? (Ps 18,13).
Šesto, povod koji može odvesti čoveka suviše lako do samopoznanja jesu
iskušenja koja dolaze na čoveka dopuštenjem Božijim, što potvrđuje i božanski
Otac Isaak Sirijski, govoreći: "Niko ne može da spozna svoju nemoć, ako i sam
nije malo kušan u onom što muči telo ili dušu" (Slovo 21).
Sedmo, da čovek razmišlja o smrti, i da se seća da će posle smrti telo koje toliko
voli postati hrana crvima i da će iz njega izlaziti smrad gori nego od svih
smradova na svetu.
Osmo, da se čovek seti da će se naposletku njegovo telo pretvoriti u zemlju, po
reči Pisma, koje kaže: Zemlja si i u zemlju ćeš otići (Postanje 3,19).
Deveto, da čovek razmišlja - ne mnogo vremena, nego samo jedan dan - o onom
što je izgovorio i tvorio, i saznaće da je najviše toga bilo uvrnuto, ludo,
nepostojano i zlo. I pojmiće iz toga ispitivanja koliko je nemoćan, koliko prevrtljiv i
nepostojan u dobrom nastrojenju, i možda će se smiriti i neće se više uzdati u
sebe.
I na kraju, može čovek dostići samopoznanje, ako spozna raznovrsno mnoštvo
svojih prirodnih i neporočnih strasti, kao i raznovrsno mnoštvo svojih telesnih i
duševnih strasti.
Brat: Prepodobni oče, koje su prirodne i neporočne strasti?
Starešina: Prirodnim i neporočnim strastima nazivaju se, brate Jovane, ove: glad,
žeđ, bol, propadivost, trud, žalošćenje, strah, itd.
Brat: Ali, prepodobni oče, kako može neko dostići poznanje svojih nemoći iz ovih
prirodnih i neporočnih strasti?
Starešina: Veoma lako, brate Jovane, može dostići čovek poznanje svoje
nemoći, ako bude pažljivo umovao o ovim prirodnim i neporočnim strastima, zato
što kada ogladni, shvata da je nemoćan i da ne može živeti bez pomoći hrane;
kada ožedni, vidi da bez vode ubrzo umire. Isto tako, bude li se umnožio trud,
bol, strah i ostalo, neće ih moći podneti, jer ne može trpeti jednu varnicu vatre, i
jedna mala misao ga zastrašuje. I tako, iz svega toga, čovek lako postaje
svestan svoje nemoći.
Brat: A telesne strasti, prepodobni oče, koje su i koliko ih vrsta ima?
Starešina: Telesne strasti, brate Jovane, ove su: stomakougađanje, nezasitost,
uživanje, pijanstvo, jedenje u tajnosti, ljubav prema raznovrsnim zadovoljstvima,
blud, preljuba, razvrat, nečistota, rodoskrvnuće, kvarenje dece, polno opštenje sa
životinjama, protivprirodne pohote: krađa, pljačkanje svetinja, lopovluk, ubijanje;
bilo koja telesna mlohavost i radovanje telesnim prohtevima, osobito kada je telo
zdravo. Zatim gatanja, bajanja, bacanje čini, predskazivanja, ljubav prema
nakitima, nemoralnost, mlitavost, ulepšavanje, igre na sreću, zlo i strastveno
korišćenje sladosnih svetskih stvari, teloljubiv život, koji odebljavajući um, čini ga
ovozemaljskim i životinjskim, i ne ostavlja ga nikada da teži ka Bogu ili ka delanju
vrlina. A koren svih strasti, ili kako je neko rekao, prve među njima, ove su: ljubav
prema zadovoljstvima, srebroljublje i slavoljublje, iz čega se rađa svekoliko zlo.
Zatim rasejanost uma, posrtanje u šale i u sramotne reči, drskost i smeh. I kao
posledica, dobro je poznavati i ove tanane strasti, kao: samoljublje,
samoisticanje, obamrlost volje, okamenjenost srca, samomnjenje,
samouvažavanje, samouobražavanje, samopošteđivanje, samohvalisanje,
samouzdanje, samoopravdavanje, osetljivost prema sebi ali i neosetljivost prema
sebi, što je smrt uma i ubistvo duše pre smrti tela.
Brat: Ali, prepodobni oče, kako čovek dostiže samopoznanje poznanjem ovih
strasti?
Starešina: Evo kako, brate Jovane. Čovek mudar i sa strahom Božijim u svom
srcu, budući svestan koliko mnoge strasti mogu da vladaju njime i da ga porobe,
stiže do ubeđenja da je veoma teško spasti se ovih mnogih zala i da nema trena
u kojem da on ne izvrši kakav greh. I iz toga umovanja dolazi u smirenje i do
spoznaje svojih nemoći.
To nas uči i božanski otac Jovan Zlatoust, govoreći: "Shvatimo našu prirodu,
prosudimo svoje grehe, spoznajmo ko smo, i dovoljno je da bismo se smirili".
Brat: A duševne strasti koje su, prepodobni oče, i koliko ih je vrsta?
Starešina: Ako želiš da znaš i to, brate Jovane, slušaj. Duševne strasti koje rađa
naša kvarna i prevrtljiva priroda jesu: zaboravnost, nehat i neznanje.
A kada one zatamne oko duše, to jest um, tada njime ovladaju sve ostale strasti,
koje su: nepobožnost, krivoverstvo -to jest sve jeresi, prokletstvo, ljutnja, gnev,
ogorčenost, naprasna naduvenost, mržnja prema ljudima, pominjanje po zlu,
ogovaranje, osuđivanje, bezrazložna žalost, strah, kukavičluk, svađa,
suparništvo, zloba, tašta slava, gordost, licemerje, laž, neverovanje, tvrdičluk,
materijalistička ljubav, ostrašćenost, naklonost ka zemaljskom, uninije,
malodušnost, nezadovoljstvo, roptanje, naduvenost, samomnjenje, oholost,
nadmenost, vlastoljublje, želja za dopadanjem ljudima, lukavstvo, bezočnost,
neosećanje, ulizištvo, prevara, ironija, dvoličnost, privola strasnim gresima duše i
česta pomisao na njih, lutanje misli i samoljublje, o kojem sam rekao da je majka
i koren svih zala; zatim srebroljublje, zla narav i pakost.
Brat: Prepodobni oče, a može li čovek poznavanjem ovih da dostigne poznanje
svojih nemoći?
Starešina: Brate Jovane, kako iz poznanja ovog, tako i pređašnjeg, mudri i
bogobojažljivi čovek dostiže samopoznanje, shvatajući da je nemoguće da se iko
potpuno spase ranjavanja i porobljavanja tolikim gresima, koji izviru iz pokvarene
i prevrtljive čovečije prirode.
I iz tog poznanja čovek počinje da se unizuje i da se smiruje, i samopoznanje mu
postaje razlog svekolikog dobrog dela.
Zbog toga, brate Jovane, dolikuje da čestvujemo i da cenimo samopoznanje više
no visinu svih nauka.
Ali ko hoće da spase dušu, dolikuje da pored samopoznanja stekne i
samonipodaštavanje.
Brat: Ali šta je, prepodobni oče, samonipodaštavanje i kakvu korist donosi ono
onom koji ga ima?
Starešina: Samonipodaštavanje, brate Jovane, ovo je: da kogod nipodaštava
sebe i da prekoreva sebe tokom celog života, smatrajući da nije učinio ništa i
nikada bilo kakvo dobro u svom životu (Otačnik, glava 10). Ali znaj i ovo, brate
Jovane, da samonipodaštavanje nije istinito, niti donosi kakvu korist, ako se tvori
samo umom i jezikom, pošto Bog zahteva od nas da budemo svim srcem i svom
mudrošću ubeđeni da smo vaistinu grešni, puni grehova i nemoći.
Božanski i veliki učitelj sveta Sv. Jovan Zlatoust ovako veli: "Ne samo jezikom da
kažemo da smo grešni, nego i umom, i ne samo da se nazivamo grešnicima,
nego i grehe da uvidimo po njihovim vrstama".
Znači, brate Jovane, ono je istinsko samonipodaštavanje, kada je čovek ubeđen
da je zaista grešan i s tim se ubeđenjem nipodaštava, kajući se iz srca pred
Bogom i ljudima.
Takvo nipodaštavanje, ako se sjedini sa smirenjem srca, ima toliku silu, da
pobeđuje ona dva greha: gordost i taštu slavu i cepa ih kao kakve slabe paukove
mreže.
Sveti Jovan Lestvičnik kaže: "Gordost je podobna konjaniku, a tašta slava
(slavoljublje) konju, na kojem jaše gordost" i zatim dodaje: " Ako kogod bude
sebe iskreno nipodaštavao i prekorevao pred Bogom, taj čovek će odbaciti
gordost i taštu slavu (slavoljublje) kao kakve pauke, i ujedno s konjem baciće i
konjanika u mučenje (to jest u dubinu/bezdan smirenja) i tako će moći da peva
Bogu pesmu pobednu: "Konja i konjanika bacio sam u more" (Lestvica 23, 28).
Eto, brate Jovane, po svojoj slaboj moći pokazao sam ti šta je
samonipodaštavanje i kakvu korist ono donosi čoveku. Dakle, brate Jovane,
savetujem ti, sa svim staranjem koje je iz ljubavi, navikni se da umuješ o onom
što sam ti kazao. I budeš li, blagodaću Božijom, dostigao istinsko samopoznanje
i iskreno samonipodaštavanje, nećeš više nikada poželeti da imaš nebeska
viđenja ili da vidiš anđele. To potvrđuje i Sv. Isaak Sirijski, koji veli: "Ko se
udostojio da vidi sebe bolji je od onoga koji se udostojio da vidi anđele" (Slovo
34).
Brat: Mnogo mi je koristilo, prepodobni oče, sve što ste mi rekli, i razjašnjeno mi
je što sam želeo da spoznam. Ali bih imao još nešto da pitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane, i šta mi Blagi Bog bude dao u umu odgovoriću ti.
Brat: Kako biva, prepodobni oče, da su neki od Svetitelja primili od Boga dar
čudotvorstva i isterivanja đavola iz ljudi, a pojedini su imali i dar da vaskrsavaju
mrtve? Kada bi se kogod molio Bogu da mu da dar čudotvorstva, da li bi to bio
greh?
Starešina: Mi smo, brate Jovane, dužni da se molimo Bogu da nam svojom
blagodaću pomogne da možemo isterivati i izgoniti demone iz sebe, a ne iz
drugih! I opet smo dužni da se molimo sa upornošću, s pobožnošću i s
poniznošću Preblagome Bogu da nam pomogne da istinskim pokajanjem
vaskrsnemo svoju dušu mrtvu zbog grehova, a ne da nastojimo da s đavolskom
bezočnošću ištemo od Boga dar čudotvorstva i vaskrsavanja iz mrtvih.
Brat: Ali kako, prepodobni oče, kako da isterujemo đavole iz sebe, valjda nismo
besomučni?
Starešina: Zar ti pada teško, brate Jovane, da veruješ da smo besomučni? Zar ti,
brate, nisi čuo u crkvi, kad god se čita Akatist Spasitelju, kako kazujemo: "Isuse,
pomiluj me, jer imam ne kćer nego telo koje ljuto besni strastima i plamti jarošću"
(Kondak 11).
Šta ti, brate, misliš: da ko je sastavio taj Akatist nije znao šta govori? A ako ipak
ne veruješ, slušaj Svetog Dijadoha Fotičkog, koji o tome veli ovako: "Pre Krštenja
božanska blagodat podstiče čoveka spolja na dobro, a satana je zaključan u
dubinama duše i srca; a nakon što se čovek krsti, đavo prebiva van srca, a
Božija blagodat unutra. Međutim, i nakon Krštenja đavoli ostaju unutra, ne u srcu,
nego u dubini čovekovog tela, kako bi neko rekao, pred srcem, i otuda prljaju um
vlagom telesnih slasti". Da se đavoli nalaze unutar nas to svedoči i Bogoglagoljivi
Sv. Grigorije, koji veli: "Uzima sa sobom drugih sedam duhova i ponovo ulazi i
prebiva u njemu"; to se događa nakon Krštenja. Bog dopušta đavolima da uđu u
krštenog zbog lukavih misli, reči i dela koje je činio nakon Krštenja. Pa, iako su
naši neprijatelji đavoli skriveni unutar našeg srca svojim delovanjem, a ne svojim
bićem, kao što uči veliki Grigorije Solunski, ipak nas otuda napadaju svojim
strastima, i ne budemo li se trudili da ih isteramo napolje čestim, i od srca,
prizivanjem imena Isusa Hrista, oni će vladati nama i u ovom, i u budućem veku!
Brat: Ali postoje li, prepodobni oče, đavoli koji nas napadaju iznutra?
Starešina: Naše mnogovrsne strasti, o kojima smo prethodno govorili, brate
Jovane, to su đavoli koji nas napadaju iznutra i spolja.
Brat: Ali zar se, prepodobni oče, naše strasti i gresi mogu nazivati i đavolima?
Starešina: Sveti i božanski Oci Crkve pojmili su, brate Jovane, da je svaka strast
koja nas napada - po jedan đavo! Zbog toga božanski i Sv. otac Jefrem Sirijski
veli "da čovek ima onoliko đavola koliko strasti ima". I isto to kazuju i mnogi drugi
Sveti Oci.
Zbog toga često nalazimo u njihovim Svetim učenjima da strasti imenuju
đavolima, i kada žele da o kome kažu da ga napada kakva strast, ne imenuju
strast, nego demona dotične strasti, kazujući: "Toga i toga je napadao demon
bluda" (Otačnik, glava 6,5); toga i toga - demon gordosti (Lestvica, 23,19); na
drugom se mestu govori o demonu uninija (Lestvica 22, 27); i da demon hule
nasrće na prostosrdačne (Lestvica). I veliki apostol Pavle nam pokazuje da borba
koju vodimo sa strastima nije protiv duhova zlobe iz vazduha (Ef 6,12). A
Prepodobni otac Nikodim Svetogorac veli ovako: "Oružajte se oružjem kojem vas
ja učim, da njime pogubite mislene i nevidljive neprijatelje, koji su naše
dušekvarne strasti, i tvorce tih strasti, koji su đavoli".
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, naše strasti nisu drugo, do zli đavoli, koji nas
sve vreme napadaju, iznutra i spolja.
Brat: Ali koja su, prepodobni oče, najmoćnija oružja, kojima možemo izagnati
đavole iz svoje duše?
Starešina: Slušaj, brate Jovane: najmoćnije i najstrašnije oružje kojim čovek
može isterati i izagnati iz srca đavole jeste prestrašno ime Gospoda Boga i
Spasitelja našeg Isusa Hrista, koje ako kogod bude prizivao iz srca i sa
smirenjem i što češće, blagodaću će Hristovom isterati i odagnati od sebe đavole
koji ga napadaju i rasprštaće ih kao prah razvejan na vetru, i oni će zgasnuti kao
dim; što potvrđuje i Sv. Isihije Sinait, govoreći:
"Koji vodi borbu unutrašnju treba da ima u tom trenu ove četiri vrline: smirenje,
potpunu pažnju, suprotstavljanje, molitvu.
Smirenje - pošto je njegova borba protiv gordih đavola, protivnika smirenja, i da
bi imao pomoć Hrista, Koji mrzi gorde.
Pažnju (budnost, prim.izd) - da bi srce bilo svagda bez ikakve misli, čak ako bi se
činilo da je dobra.
Suprotstavljanje - da bi se, kada bude oštroumno spoznao onoga koji dolazi, s
gnevom usprotivio lukavome.
Molitvu - da bi namah posle protivljenja zavapio Hristu neizrecivim uzdasima. I
tada će onaj koji se bori videti svoje neprijatelje kako bivaju razvejani Svetim
imenom Isusa Hrista kao prah na vetru ili kao dim".
Znaj, brate Jovane, još i ovo: da je, pored neprestanog prizivanja imena Isusa
Hrista, potrebno još i da se naoružamo onim što je protivno strastima.
Brat: Ali šta je, prepodobni oče, protivno đavolskim strastima?
Starešina: Protivne strastima, brate Jovane, jesu vrline, to jest sva dobra dela.
Brat: Ali kako da čovek delotvori vrline, prepodobni oče, da bi mogao izagnati iz
svoje duše đavole i strasti?
Starešina: Evo kako, brate Jovane: smirenjem, samopoznanjem,
samonipodaštavanjem, trpljenjem nevolja i teškoća, i pripisivanjem Bogu svih
dobrih dela; time se izgoni đavo gordosti; tajnim delanjem dobrih dela, čestom
molitvom i samoprekorevanjem isteruje se i izgoni đavo tašte slave; trudom se
izgoni đavo lenjosti i uninija; sećanjem na smrt i paklene muke, postom i
smirenjem isteruje se i izgoni đavo prezasićenja stomaka; ljubavlju prema Bogu i
bližnjem isteruje se i izgoni đavo gneva i ljutnje i ljubavi prema zadovoljstvima;
molitvom za onoga koji te je ogorčio isteruje se i izgoni đavo zavisti i
zlopamćenja; umovanjem o smrti, postom i molitvom isteruje se đavo
bezosećajnosti i okamenjenosti srca; ljubavlju prema Bogu, smirenjem,
uzdržanjem i straženjem (čuvanjem, prim.izd) očiju i uma izgoni se đavo bluda;
isti đavo bluda može se izagnati i bežanjem od druženja sa ženom, straženjem
(čuvanjem, prim.izd) od lenjosti, postom i molitvom i neosuđivanjem nikada
nikoga koji je pao u ovu ili neku drugu strast; strahom Božijim, trezvenoumljem i
molitvom izgoni se đavo zaboravnosti; sabranošću, pažnjom, strahom Božijim i
trezvenoumljem izgone se mnogi i raznorazni đavoli koji napadaju čoveka i bore
se s njim, smutnja i nepažnja/rasejanost za vreme molitve; trpljenjem u
nevoljama i teškoćama, i blagodarenjem Bogu za sve što nam donosi tugu i bol
izgone se demoni hule, roptanja i nezadovoljstva; plačem i dobrovoljnim
siromaštvom izgoni se zli demon srebroljublja; ćutanjem sa razboritošću i
razumom, plačem i sećanjem na smrt izgone se demoni ogovaranja i taštog
govorenja; čvrstom verom i nadom u Boga, pominjanjem smrti, opitom višnjih
dobara izgoni se đavo bogatstvoljublja i izlišnoga sabiranja; pevanjem psalama,
molitvom, čitanjem pobožnih knjiga i razgovorom sa ocima iskusnim u duhovnom
življenju isteruje se i izgoni đavo ogorčenosti i rastuženosti; poznanjem
sopstvene ništavnosti, strahovanjem od sopstvenih nemoći i čistim pokajanjem
izgoni se đavo samopoverenja i samouzdanja; ljubavlju i iskrenom molitvom za
onoga koji ti je činio zlo isteruje se i izgoni đavo mržnje i zlopamćenja.
Još znaj, brate Jovane, da čovekova duša ima tri dela: razumski, pohotni i
gnevni; i iz njih se rađaju tri vrste pomisli.
Iz razumskog dela rađaju se pomisli neverovanja, nezadovoljstva, roptanja protiv
Boga, nerasudnosti, neznanja i ukratko sve hulne pomisli.
Iz pohotnoga dela rađaju se pomisli slastoljublja i slavoljublja i ukratko sve
pomisli koje se nazivaju ružnim.
A iz gnevnog dela rađaju se pomisli na ubistva, surevnjivost, zavist, smutnje i
ukratko sve pomisli koje se nazivaju zlima.
Zato ko želi isterati i odagnati od sebe ove strasti i njihove đavole dolikuje mu da
ih razabira i da ih pobeđuje, kako sam prethodno rekao, dobrim delima, koja su
im protivna. Na primer, neverovanje da istera nepokolebivom verom u Boga;
nezadovoljstvo i roptanje - dobrom blagodarnošću; nerasudljivost - razlikovanjem
dobra i zla; neznanje - poznavanjem sušte istine; huljenje - slavoslovljem;
slastoljublje - uzdržanjem i postom; slavoljublje - smirenjem; srebroljublje
-zadovoljavanjem sa malim; zavist i rugobu - ljubavlju; prepiranje - krotošću i
trpljenjem, mirom srca. I da obuhvatno kažem sa Maksimom Ispovednikom:
Razumski deo duše ukrasimo dobrim delom molitve i bogopoznanja; pohotni -
dobrim delom molitve i bogopoznanja, uzdržanja; a gnevni - dobrim delom
ljubavi; i sigurno se svetlost našeg uma neće nikada pomračiti, niti će pomenute
pomisli olako moći da iz sebe rađaju strasti.
Tako, pomoću blagodati Premilostivog Boga, mi ćemo moći isterati i izagnati iz
svojih duša sve đavole sa njihovim strastima.
Eto, brate Jovane, kroz malo svedočenja koliko je ovde navedeno iz Svetih
Otaca pokazao sam ti kako neko može da istera i izagna iz svoje duše đavole i
strasti. I pošto si ti, brate, pitao još i da li je greh da čovek ište od Boga dar
čudotvorstva, na to pitanje, pored svega što sam ti do sada rekao, pridodajem i
ovo: znaj i budi uveren, brate Jovane, da se monasi koji vode čist život i
prebivaju u pokornosti i dobrovoljnoj čistoti ni po čemu ne razlikuju od onih koji
tvore velike znake i čudesa. Ovo uči i pokazuje Sv. i božanski otac Teodor Studit i
Ispovednik, kazujući ovako svojim učenicima: "Zar se između nas ne izgone
đavoli? Zar mi borbom protiv pohota ne izgonimo đavola bluda, trudom - đavola
lenjosti, krotošću - đavola gordosti, trpljenjem - đavola zlobe, ćutanjem - đavola
ogovaranja i drugih mnogih strasti?" (Slovo5).
Vidiš li, brate Jovane, da su naše strasti zli đavoli? Vidiš li da ko izgoni ove strasti
iz svoje duše činjenjem dobrih dela izgoni đavole iz sebe? I da bi još bolje
pojmio, znaj da koji se bore i izgone strasti iz sebe jesu i čudotvorci. Slušaj dalje
istog božanskog oca Teodora Studita, koji veli: "Znaj da ovu vašu borbu koju
vodite protiv strasti Bog prima bez ikakvog umanjenja ili razlikovanja upravo kao
trud stolpnika i pustinjaka koji su tvorili čudesa" (Slovo 5).
Eto, brate Jovane, da si uz pomoć Blagoga Boga, čuo tolika svedočenja od
Svetih i božanskih Otaca, kroz koja si naučio kako može neko da istera đavole iz
sebe, i da su istinski monasi, koji provode čist život, u pokornosti i smirenju i bore
se za izbavljenje od strasti, slični, bez razlike, velikim pustinjacima i stolpnicima
koji su tvorili znake i čudesa!
Dakle, i ti, brate, ako hoćeš da dostigneš tu blaženu meru izgonjenja đavola i
čudotvorstva, trudi se revnosno da provodiš čist život u pokornosti, poslušanju, i
u siromaštvu kada su strasti u pitanju, i tada ćeš dostići bestrašće, postaćeš
veliki čudotvorac, sličan onima koji izgone đavole.
Ako, međutim, pre nego što isteraš đavole iz sebe samoga i očistiš se od strasti,
budeš imao drskost i ludu smelost da se moliš Bogu da ti da dar isterivanja
đavola iz drugih i čudotvorstva, kroz tu gordost će ti se đavo narugati. Kao što
svedoči sveti i božanski otac Isaak Sirijski, govoreći: "Ko se moli Bogu da mu
podari blagodat i dar da tvori čudesa ili da izgoni đavole, toga kuša đavo rugač"
(Slovo 36). Takođe ovaj veliki Otac pokazuje da istinske sluge Božije ne samo da
se ne usuđuju iskati od Boga dar čudotvorstva, nego čak i ako bi im se dao ovaj
dar, smatrali bi sebe, po svom mnogom smirenju, nedostojnim takvog dara i sa
nastojavanjem bi iskali od Boga da imuzme ovaj dar!. Jer veli Sv. Isaak Sirijski:
"Istinski pravednici ne samo da ne žele to, nego čak ako im je i dato, odvraćaju
se od toga, i ovo čine ne zarad svetskih očiju, nego i tajno u sebi samima. Jer
eto, jedan od Svetih Otaca je primio, zbog svoje čistote, dar od Boga, ali on se
uporno molio Tvorcu da mu uzme dar. Čak je i od drugih Svetitelja tražio da se
za njega mole Bogu, da mu uzme dar" (Slovo 36).
Znači, slušaj i pojmi da istinski služitelji Božiji, koji su imali smirenje kao temelj
svog života, ne samo da se nisu usudili da ištu od Boga dar čudotvorstva, nego
čak i kada im se davao takav dar, oni su se odvraćali od njega i molili su Boga da
uzme dar od njih. I to su činili oni blaženi, svagda pominjani kao ljudi Božiji, da ne
bi zbog takvog dara posrnuli u bezdani ponor gordosti i od svetitelja postali
đavoli. Bilo je čak nekih Svetitelja koji su se, imajući dar čudotvorstva, pretvarali
da su jurodivi, kao što su činili Sv. Simeon, Andrej i drugi, koji su postali jurodivi
Hrista radi, da bi se izrugali đavolu gordosti i tašte slave (slavoljublja).
Drugi su bežali i skrivali se od ljudi i borili se sa sobom, da ne bi izašli među svet
i da ih ljudi ne bi poznali, da ne bi izgubili slavu koja je od Boga zaradi slave koja
je od ljudi; jedan od takvih bio je i Sv. Makarije Aleksandrijski kome je Bog, zbog
njegovog čistog i svetog života i zbog velikih pustinjačkih podviga, dao dar
čudotvorstva. Ali on stalno bežaše i skrivaše se od ljudi. Jednom su navalili na
njega đavoli tašte slave, govoreći mu: "Makarije, pa zar ti je zato Bog dao dar
čudotvorstva, da bi uzalud boravio u pustinji? Kakvu ćeš korist imati ti i kakvu
nagradu od Boga, ako nakon što si dobio dar izgonjenja đavola i isceljivanja
svakovrsnih bolesti i nemoći, ti boraviš ovde i držiš svoj talant u ovoj pustinji? Zar
se ne bojiš da će te Bog kazniti što si skrio svetlost pod sud, i nećeš da je
postaviš u svećnjak da bi osvetljavala celu kuću, kao što je zapovedio Hristos (Mt
5,14)? Zar nisi čuo za Hristovu zapovest koja veli: Tako da se Svetli Svetlost
vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na
nebesima (Mt 5,16)?
To i mnogo drugoga kazivali su mu u umu đavoli gordosti i tašte slave, želeći da
ga izvuku iz spokojnog utočišta pustinje i da ga bace u uzburkano more, puno
valova zla taštog sveta. Ali sveti starac, videvši da ga je smutila velika hrpa misli,
borio se s njima i veoma im se protivljaše smirenjem uma, sećanjem na smrt i
molitvom.
Međutim, videći da ga đavoli stalno smućuju ovim pomislima, počeo je zatim
govoriti s njima i kazivati im: "Ovde u ovoj pustinji dao mi je Bog ovaj dar, i ovde
hoću da umrem s njim, jer nemam Gospodnju zapovest da odavde izađem". Ali
videći da ga ni tako đavoli ne ostavljaju na miru u pomislima, da bi ga izvukli u
svet, otvorio je vrata kelije, legao dole, s glavom u keliji i s nogama van praga, i
otpočeo je vikati đavolima: "Ako imate od Boga kakvu moć i dopuštenje, uhvatite
me za noge, izvucite i odnesite me u svet, jer Makarije sam, pošto mu Bog
pomaže, nikada neće otići iz ove pustinje!" Videvši ovu čvrstu odluku i starčevo
smirenje, đavoli tašte slave su otišli posramljeni i izrugani (Vidi Žitije Svetog
Makarija).
Slušaj, brate Jovane, i o savršenom smirenju Svetog Sisoja Velikog, koji, nakon
što je dostigao veliko savršenstvo i udostojio se velikih darova od Boga, nije
mislio ništa uzvišeno o sebi! To se veoma jasno pokazalo na njegovoj končini,
kada je došlo vreme da pređe ka Gospodu; dakle, kraj njega su bili mnogi od
otaca pustinje, odjednom je njegovo lice zasijalo kao sunce, a on im je rekao:
"Evo, došao je Ava Antonije"; zatim, nakon malo vremena je dodao: "Evo, došla
je četa proroka!" Zatim je njegovo lice zasjalo još jače, i opet im je rekao: "Evo,
došla je četa apostola!" I njegovo lice je postalo belo, i kao da je s nekim
besedio. Tada su ga zapitali starci: "S kim govoriš, Oče?" A on im je odgovorio:
"Evo, anđeli su došli da me uzmu, i molim se da budem ostavljen malo, da bih se
pokajao!" Rekli su mu starci: "Ali tebi nije potrebno pokajanje, Oče!" Na što je
starac odgovorio: "Vaistinu, nisam siguran za sebe da sam postavio dobar
početak!" I svi su skupa spoznali da je savršen. I opet je iznenada zasijalo
njegovo lice kao sunce, i svi su se pobojali, a on im je rekao: "Vidite, došao je
Gospod i veli: "Donesite mi sud izabrani iz pustinje!" I namah je predao svoj duh i
postao kao munja, i ispunila se kuća miomirom" (Otačnik, Ava Sisoje).
Vidiš li, brate Jovane, kako je čudesan duhovni položaj Svetitelja Božijih? Vidiš li
savršeno smirenje savršene duše? Stigla je njegova končina. Sve Svete i
Preblažene čete nebeske: proroci, apostoli i anđeli behu došli zajedno sa
Gospodom i Tvorcem svojim da uzmu sa sobom onoga koji beše na zemlji sasud
izabrani i anđeo u telu, a on, preblaženi čovek Božiji, nije ništa dobro mislio o
sebi, smatrao je sebe sasvim nedostojnim da ode s nebeskima i molio se
anđelima Božijim da ga malo ostave da se pokaje. I pošto su mu starci pustinje,
sakupljeni i prisutni pri njegovom proslavljenju, rekli da mu nije potrebno
pokajanje, odgovaraše im da ne zna za sebe da li je postavio dobar početak!
O! Veliko je neprocenjivo blago svetiteljskog smirenja! Dobro je rekao božanski
otac Jovan Lestvičnik da je "Smirenje božanski pokrov, koji ne dopušta čoveku
da vidi svoja dela (Lestvica 25, 27). Preblaženi otac beše proživeo u pustinji više
od 70 godina; beše primio od Boga veliki dar čuDotvorstva i vaskrsavanja mrtvih
rečju; imao je veliko blaŽenstvo da na njegovu smrt dođe sam Gospod naš Isus
Hristos sa svim nebeskim četama, a on, preblaženi čovek Božiji, moljaše se
anđelima da ga ostave još malo da se pokaje, jer je smatrao za sebe da još nije
postavio dobar početak!
Brat: Prepodobni oče starešino, a postoje li i druga čudesa, sem Božijih?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da su istinska čudesa samo od Boga, a ima
mnogo vrsta i oblika krivotvorenih i lažnih čudesa, koja su tvorili i tvore zli ljudi
čarobnjaci, na svoju večnu osudu i pogibelj.
Zar ti, brate, nisi čitao u božanskom Pismu o đavolskim čudesima koja je tvorio
faraonov vračar? Nisi li tamo video kako su oni pretvorili svoje palice u zmije?
Kako su pretvorili rečnu vodu u krv? Kako su izveli žabe u egipatskoj zemlji?
(Izlazak 7,22; 8,7). Ali su ove đavolske utvare zgasle i iščezle pred istinskim
čudesima koja je tvorio Bog rukom svojih služitelja Mojsija i Arona (Izlazak 8,18).
Zatim, zar nisi pročitao o vračari iz Endora, koja je na molbu Saula, cara
Izrailjskog, prizvala iz pakla jednog đavola u vidu proroka Samuila, da bi
obmanuo Saula i doneo mu pogibelj (1. Samuilova 2,8; 7,19). Zatim, zar nisi
čitao u Knjigama dnevnika da je Bog kaznio Saula smrću i smrću trojice njegovih
sinova, zato što je zatražio pomoć đavola i vračarstva, da bi od njih saznao
sudbinu svog carstva? (1. Dnevnika 10,13). Zatim, nisi li u Delima Svetih
apostola čitao o đavolskim čudesima koja je tvorio Simon vračar? (Dap 8, 9). Nisi
li pročitao reči Svetog apostola Petra, gde kazuje da je ovaj Simon vračar činio u
Rimu toliko đavolskih čudesa, da su ga car Klaudije i svi građani Rima držali za
boga? Jer je ovaj sin đavolov svojim utvarama (vradžbinama, prim.izd) učinio da
iđaše za njim gomila đavola u obličju nekih ljudi koji behu odavno umrli, i on
govoraše da je svojom moći njih vaskrsnuo iz mrtvih, i takođe je đavolskim
utvarama (prividima, prim.izd) činio da hromi ljudi prohodaju, nemi da govore,
ponekad postajahu sa dva lica, ponekad se pretvaraše u kozu, u zmiju, u pticu,
upodobljavaše se vatri i pretvaraše se u svakovrsna obličja.
Zatim je, pred Svetim apostolom Petrom i mnoštvom naroda prividno učinio, te je
vaskrsnuo sina neke udovice, koji beše nedavno umro. Rekao je ljudima da ga
poseku, jer će trećeg dana vaskrsnuti. I zaslepeo je svojim utvarama (prividima,
nap.izd) ljude, koji su, umesto da poseku njega, posekli ovna kojega Simon
svojim vradžbinama učinio da liči na čoveka u očima ljudi koje je obmanuo. Zatim
je obećao svim građanima Rima da će se on uzneti na nebo, i pljesnuvši rukama
počeo je leteti po vazduhu na velikoj visini, jer je bio nošen nečistim duhovima
koji mu služahu.
I zatim, na kraju, porazio ga je i posramio pred svim građanima Rima veliki
apostol Petar, koji je, moleći se Gospodu našem Isusu Hristu, bacio ovog
vračara, protivnika istine i sina đavolovog, iz vazduha na zemlju, tako da je zlo
propao (Žitije Svetoga apostola Petra, Bukurešt, 1905, str. 1233).
Zatim, brate Jovane, nisi li čitao u Žitiju Svetog i svehvalnog Jevanđeliste Jovana
o velikim čudesima koja je činio onaj dušegubnik, veliki čarobnjak Kinops, koji
prebivaše u pustinji, i služaše mu mnoštvo đavola, tokom mnogo godina, i koji
tvoraše toliko đavolskih znakova i čudesa, da su ga svi smatrali za kakvog boga?
Jer čuvši da božanski Jevanđelist Jovan propoveda Jevanđelje Hristovo u tim
krajevima, usudio se preskvrni (nečisti, prim.izd), te je s velikom gordošću
zapovedio nekom svom đavolu služitelju da ode i ubije Svetog Jovana i da mu
donese dušu njegovu, a toga đavola je Sv. Jevanđelist Jovan svezao i poslao u
pakao; i pride je vračar poslao i drugog, koji je isto tako postradao. Zatim je
poslao dvojicu najlukavijih i rekao da jedan uđe u Svetog Jovana, a drugi da
ostane napolju da vidi da li će postradati dotični i da dođe da mu kaže, i videvši
da je božanski Jevanđelist sve njegove izaslanike poslao u pakao, sakupio je sve
svoje đavole, i na oblacima nebeskim su ga odneli u grad gde propovedaše Sv.
Jovan, i tamo je počeo svojim utvarama činiti raznovrsna đavolska čudesa i
hvaliti se da će on zlo pogubiti Jovana. I izvukao je iz mora tri đavola pod vidom
nekih ljudi što behu odavno umrli utopljeni, kao lađari, i sav narod, videvši ih,
prepoznao ih je i mislili su da su ljudi, a ne đavoli, jer su imali likove sasvim kao i
oni što behu umrli. Zatim su zaronili u more, da bi izvadili i druge đavole pod
vidom drugih utopljenih ljudi; tada je božanski Jevanđelist Jovan zapečatio more
znakom Svetog Krsta. Vračara je napustila đavolska sila koja mu služaše, nije
više izašao iz mora i tamo je zlo potonuo i propao zajedno sa svim svojim
đavolima služiteljima. A trojicu đavola iz mora koji behu u ljudskom obličju Sv.
Jevanđelist Jovan je poslao u pakao za njihovim gospodarem Kinopsom (Žitije
Svetog Jevanđeliste Jovana, Žitija Svetih, septembar, 26. dan, Bukurešt, 1901).
Zatim, brate Jovane, nisi li čitao o Kiprijanu, onom filosofu iz sirijske Antiohije, iz
vremena cara Dekija, koji pre no što je poverovao u Hrista beše veliki vračar i
čarobnjak, čime je postao veliki prijatelj satanin? I koji je nakon, što je postao
hrišćanin, sam pričao o sebi da je govorio sa satanom licem k licu i da se velike
česti udostojio od njega. Evo njegovih reči: "Verujte meni, braćo, jer ja sam
đavola video i žrtvom sam njega molio i celivao sam ga i govorio s njim i s onima
koji su zajedno s njim najveći, i voleo me je i hvalio moju mudrost i gomilu đavola
mi je dao da mi služe. Lik njegov beše kao cvet trave i glava njegova beše
ovenčana, i kada bi se okretao ovamo i onamo, potresalo se to mesto, i mnogo ih
beše kraj njegova prestola i stajahu s raznim uredbama". A Kiprijanova vračarska
majstorstva behu iznad svakog umišljanja. Jer beše uvežbao da i vazduh menja,
i velike je vetrove pokretao i jake gromove i jake kiše navodio i valove mora
uzburkavao. Ozlede i rane nanosio je ljudima, i zarad đavolskog učenja veoma
se podvizavao, i po 40 dana postio; nakon zalaska sunca jeo je, ali ne hleb, niti je
druge hrane primao, nego samo hrastov žir. Silom đavolskom i s mrtvima iz
grobova je razgovarao. Mnoge je svojim čarolijama podučavao: neke da lete po
vazduhu, neke da čamcima plove po nebeskim oblacima, neke je učio da hodaju
po vodi, i mnogi hitahu k njemu u svojim nevoljama, zato što im pomagaše
svojom đavolskom silom, koje beše pun. Njegovim čarolijama đavo se pretvorio u
lik device Justine, i tako je otišao k Aglaidu, u njenom obličju. A Aglaid, videvši je,
skočio je od neizrecive radosti, i potrčavši k njoj, zagrlio je i poljubio, govoreći: "
Dobro mi došla, prelepa Justino!" Zatim je Kiprijan naložio na Aglaida lik ptice,
učinivši ga da leti po vazduhu, poslao ga Justininom domu, da kroz prozor uleti u
njenu sobu! I čak se Kiprijan često pretvaraše u lik žene i ptice, i svojim je
čarolijama naneo velika i teška iskušenja Justininom domu i domovima svih
njenih rođaka i suseda i poznanika, kao kada je đavo naneo velika iskušenja i
nevolje Jovu. Jer im ubijaše marvu, udaraše njihove sluge ozledama i bacaše ih
u neizmernu nevolju. Zatim je udario Justinu teškom bolešću, tako da je ležala u
postelji, i plakala je njena majka veoma za njom, i behu rane u njenoj marvi i
među njenim slugama, tako da se celim gradom pronela vest o opasnostima koje
se behu nadvile nad Justinom. I to zato što Justina beše devica hrišćanka, s
velikim strahom Božijim, i protivljaše se Kiprijanu (Žitija Svetih, mesec oktobar, 2.
dan).
Zatim, brate Jovane, seti se i onoga iz Žitija Svetog Lava, episkopa katanskog,
čudotvorca. Mnogo tu piše o onom čarobnjaku po imenu Iliodor, koji je đavolskim
čudesima pretekao i Janija i Jamvrija, Simona vračara i sve čarobnjake do šega.
Jer je on imao u sebi veliku đavolsku silu i bio je vešt u vračarskim i čarobnjačkim
majstorijama, koje je naučio od nekog čarobnjaka Jevrejina. Bio je poslat k njemu
u ponoć da bude kraj vlastelinskih grobova, i rekao mu je da se tamo uspne na
neki stub i da sačeka dok ne bude došao neko jezivog izgleda, ali da ga se ne
plaši, i da zaište bilo šta. I tako, otišavši on po savetu tog Jevrejina čarobnjaka i
stojeći tamo na nekom stubu na groblju, došao je k njemu đavo jašući na jelenu i
upitao ga šta hoće i šta mu je od njega potrebno. A prokleti Iliodor je rekao:
"Hoću da mi daš sve što mi se prohte". A đavo mu je rekao: "Budeš li hteo da se
odrekneš svog Hrista, sve što budeš iskao od mene daću ti!". A podli i sveludi
Iliodor veoma se obradovao pomoći primljenoj od satane, i od toga časa počeo je
da tvori veliko zlo vernicima hrišćanima. On se namah živom rečju odrekao
Hrista, i tada mu je satana, koji se beše pokazao jašući na jelenu, dodelio na
služenje jednog od najjačih đavola uz sebe, da mu se pokorava i pomaže mu da
ispuni sve što bude želeo. Iliodor se veoma obradovao pomoći primljenoj od
satane, i činio je zlo hrišćanima ne samo iz Katanske tvrđave i Mitropolije, nego i
po svim gradovima i selima sa ostrva Sicilije. Mnoga zla i velike opsene je činio,
među kojima su i ove:
• Jednom, kada su se na gradskom trgu nalazile neke žene, koje su išle svojim
poslom, ovaj prokleti Iliodor ih je podvrgao velikom podsmehu pred svetom, jer
su njegove đavolske utvare učinile da tvrđavom poteče velika vodena reka, a
žene, da im se ne bi skvasile haljine, podizale su odeću koliko su mogle više,
tako da im se videla sva golotinja, i tako im se sav svet smejaše.
• Zatim, kamenje i drva je pretvarao u zlato, i prodavao ih drugima po visokoj
ceni, i nakon što bi ih oni kupili, opet bi ih pretvorio u kamenje i drva, i tako je
nanosio veliku štetu onima što su ovo kupovali.
• Kćeri vlastelinske, i visokog i česnog roda, opčinjavaše i sjedinjavaše se s
njima, a zatim bi on kroz prozor izlazio i odlazio od njih.
I zbog njegovih mnogih zala grčki car Konstantin poslao je vojvodu Jeraklida da
ga uhvati; kada je dotični došao u Siciliju i hteo da ga sveže i odvede u Vizantiju
na sud pred carem, on je svojim činima odveo vojvodu i njegove pratioce u neko
kupatilo i rekao im da se operu, a kada su oni svukli svoje haljine, on ih je za tren
oka preneo u Carigrad nage pred cara; a car, videvši ovo ruganje, zapovedio je
da mu se odmah odrubi glava! Ali on, zaiskavši čašu vode da pije, zamaštao je
oči prisutnima da ulazi u čašu vode kao muva i za tren se vratio u Katansku
tvrđavu na Siciliji u Italiji. I po drugi put, kada je bio uhvaćen i svezan, kada je
trebalo da mu odrube glavu, pojavile su se za njegovim tragom dve kugle koje su
letele naviše, na krov kuće, i rasklopile krov, i odande je prokleti Iliodor odleteo i
postao je nevidljiv, i tako se za tren opet obreo u Siciliji i dalje činjaše svoje
đavolske znake i čudesa. Zatim se usudio preskvrni (nečisti, prim.izd) da uđe u
Crkvu Hristovu, da prouzrokuje veliku smutnju hrišćanima iz Crkve svojim činima
i da se ruga Prečistim Tajnama Gospoda našeg Isusa Hrista. Ali Sv. Lav, episkop
katanski, koji je služio tada Svetu i božansku Liturgiju, uhvativši ga, svezao ga je
svojim omoforom i zapovedio je ljudima što behu tamo u crkvi da sakupe mnogo
drva i nalože veliku vatru; a nakon što se vatra rasplamsala svom svojom silom,
Sv. Lav, pred velikim mnoštvom vernika koji su posmatrali, ušao je s njim u jaru
ognja i nije izašao odande, dok se prokleti čarobnjak nije pretvorio u prah i
pepeo. A vrelina ognja nije se dotakla ni odeždi Svetoga Lava (Žitija Svetih, 20.
februar).
Na sve ovo sam te podsetio, brate Jovane, iz Starog Zaveta, iz dela Svetih
Otaca, Svetih Apostola; ali nemoj misliti, brate, da su se samo tada činila
đavolska čudesa i opsene. Jer kao što sam ti rekao na početku, do končine sveta
satana i njegovi anđeli neće prestati da obmanjuju i varaju svet đavolskim
čudesima, koja nisu čudesa, nego utvare/prividi i prevare satanine.
O tome nas uči Spasitelj naš Isus Hristos, kad kaže: U poslednja vremena ustaće
lažni hristosi i proroci i pokazaće znake velike i čudesa, da bi prevarili, ako bude
moguće, i izabrane (Mt 24, 24).
Još nam i veliki apostol Pavle kazuje da će pre končine sveta doći antihrist -
čovek greha i sin pogibelji, koji će se usprotiviti Bogu i preuznosiće se iznad
svega što jeste i nazvaće sebe svetim i božanskim, i koji će sataninim delanjem
doći sa svakovrsnim lažnim silama i znacima i čudesima (2. Sol 2, 3-9).
I Sv. Andrej Kesarijski u Tumačenju Apokalipse veli: "Antihrist će užasnuti svet
svojim prokletim i đavolskim čudesima" (Tumačenje Apokalipse, glava 10).
Znači, brate Jovane, pojmi i pamti što čuješ, jer će kako antihrist, tako i njegove
preteče - lažni proroci i lažni hristosi - delanjem i silom sataninom činiti velika
čudesa i znake, tako da, ako bude moguće, prevare čak i izabrane. Zatim, znaj
još, brate Jovane, da istom đavolskom i vračarskom silom indijski jogini tvore
danas mnoge đavolske znake i čudesa, kojima ushićuju i obmanjuju neutvrđene
u istinskoj pravoslavnoj veri. Jer ovi jogini po nadahnuću lukavih duhova
pogađaju dela ljudi, mogu gledati na daljinu, pomeraju predmete s mesta,
prouzrokuju pojave "materijalizovanja", hodaju po vatri i ne sažižu se, podižu se
u vazduh, izazivaju rast nekog drveta za nekoliko sati, čine da ozeleni osušeno
drvo, i koliko još nerazjašnjenih znakova, koji u stvari nisu čudesa, nego dela
satanske vradžbine, na koju nas je Hristos upozorio sa dovoljno staranja, da
bismo je se klonili (Mihaj Urzika, Čudesa i lažna čudesa, Bukurešt, 1940, str. 54;
ponovljeno izdanje: Izdavačka kuća Anastasija, Bukurešt, 1993 - napomena
rumunskog izdavača). Još znaj, brate Jovane, i o lažnim i krivotvorenim
čudesima koja tvore spiritisti delanjem i posredovanjem nečistih duhova. Jer ovi,
udaljivši se od dara (blagodati) Božijega i od pravoslavnih istina vere, poklanjaju
pažnju duhovima prevare, kao što su o njima prorokovali apostoli, govoreći: U
poslednja vremena odstupiće neki od vere, slušajući duhove prevare i nauke
demonske (1. Tim 4,1).
Pomoću i prevarom đavola kojima služe spiritisti su postigli da tvore mnoštvo
satanskih čudesa i utvara/privida, među kojima su i ove:
1. Čine da se pomiču teški predmeti bez dodira, bez ikakvog ljudskog napora; na
primer: čaša, vrata - pomeraju se sami;
2. Pojave pritiska, to jest prouzrokovanje udaraca ili prostih dodira po našem telu,
ili uglavnom bilo koja vrsta udaraca na nevidljiv način, kao i prouzrokovanje
zvukova u istoj meri;
3. Promena težine tela: određenim psihičkim postupcima razna tela mogu postati
lakša ili teža; u određenim okolnostima njihova težina postaje tako velika, da ne
mogu biti pomerena s mesta. Takvi slučajevi mogu se zbiti i sa određenim
ljudima sa mediumskim naklonostima;
4. Pokretanje teških predmeta postavljenih na određenoj udaljenosti od
mediuma, dakle prouzrokovana bez ikakvog dodira s njima;
5. Podizanje teških predmeta iznad zemlje nevidljivim silama;
6. Podizanje sa zemlje pojedinih ljudskih tela i njihovo lebdenje u vazduhu. V.
Kruks (W. Crookes - nap. prev) je naznačio da je lično konstatovao tri slučaja
podizanja u vazduh;
7. Nezavisni pokreti malih predmeta, bez ičijeg dodira;
8. Svetlosne pojave;
9. Pojavljivanje nečijih svetlosnih ruku;
10. Neposredno pisanje, bez ičije intervencije, na pojedinim seansama. Poruke
koje šalju duhovi ispisuju se neposredno, a da niko ne dotakne pero;
11. Oblici priviđenja;
Eto, brate Jovane, koliko čudesa tvore đavoli spiritista koji im služe. Ako đavo
može po dopuštenju Božijem noktom jednim da okrene zemlju na drugu stranu
(Žitije Svetog Serafima Sarovskog), i ako je sva imanja i svu decu pravednog
Jova u jednom času pogubio i ognjem s neba sažegao njegova stada, pa zar je
njemu teško da pomera teže predmete i stvari s jednoga mesta na drugo, na
čuđenje spiritista, koji zinu da gledaju; seti se Kiprijana, jer je on i zvuke
proizvodio đavolskom silom, kada beše čarobnjak (pre no što je poverovao u
Gospoda Hrista); pa zar je onda đavolu teško da stvara zvuke i udarce pred
spiritistima koje je obmanuo? Ako je Sv. Averkije, episkop jerapoljski, veliki
čudotvorac, molitvom primorao neke đavole da prenesu idolski žrtvenik od
Jeropolja do Italije, preko mora i bregova, kakva je onda teškoća za đavole da
svojim utvarama (trikovima, prim.izd) pomeraju razne predmete s jednog mesta
na drugo i da ih čine lakšim ili težim, kako bi obmanuli neutvrđene u pravoj veri?
Ako si u napred izloženom video da su veliki čarobnjaci: Simon, Kinops ili Iliodor
leteli po vazduhu i za tren odlazili preko mora i bregova, jer su im pomagali
/služili im/ nečisti duhovi, pa kakva je onda teškoća za nekog đavola da podiže
predmete spiritista i neke ljude u vazduh, na visinu? Ako se, po svedočenju
velikog apostola Pavla, Sam satana pretvara u anđela Svetlosti (2. Kor 11, 14-
15), kakva je teškoća za đavole koji služe spiritistima da se pretvaraju u
svetlosne pojave, da im pokazuju svetle ruke i druge utvare /privide/ pod vidom
svetlosti?
Ako se, kao što sam ti pokazao u rečenom o viđenjima od đavola, ovi pretvaraju
u lik Hrista, Bogomajke, anđela, svetitelja i u bilo koji drugi lik, kakva je onda
teškoća za đavole da se kod mediuma spiritista pretvaraju u ova nebeska lica, da
bi ih obmanuli i odveli u pogibelj? I ako će, po svedočenju božanskoga Pisma i
učenja Svetih Otaca, na kraju sveta antihrist sa svojim služiteljima tvoriti čudesa i
velike znake silom satane koji će biti u njemu, tako da će progoniti sav svet
svojim đavolskim silama; i ako će, kao što kazuju Sv. Jefrem Sirijski i Sv. Ipolit
Rimski i drugi Sveti Oci, antihrist pomerati planine s mesta i morska ostrva, ići po
vodama kao po suvu, iscelivati mnoge vrste bolesti, davati vid slepima,
vaskrsavati mrtve i druge velike znake tvoriti svojim utvarama /trikovima/
(Končina Čovekova, Izdavačka kuća Skit Darvari, Bukurešt, str. 123-149), koliko
onda detinjarije i ludosti i nepoverenja u pravu veru projavljuju oni koji veruju u
igračke đavola i u utvare koje se pokazuju spiritistima, i smatraju ih istinitim
čudesima? I ako sada veruju u ove utvare /privide/, kako će stajati utemeljeni u
istini onda, kada će sama velika zver užasnuti ceo svet svojim utvarama?
Ali, brate Jovane, ne govorimo mi samo o spiritistima i o indijskim joginima koji
služe đavolima, nego i o svima koji se bave takozvanim okultnim naukama, kao
što su spiritualisti, hipnotisti, magnetisti, teozofi i oni koji se bave belom magijom i
crnom magijom, autosugestijom, hiromantijom, i o svima takvima, jer će i svi ovi
u dan Poslednjeg Suda imati sudbinu čarobnjaka i lažnih proroka, pošto su svi
skrenuli s puta istinskih čudesa, koja tvore Gospod Bog i Spasitelj naš Isus
Hristos i svi Svetitelji Božiji, te se krivotvorenim sredstvima i svojim đavolskim
utvarama pretvaraju da su čudotvorci, da bi obmanuli neuverene i neutvrđene u
istini Hristovog Jevanđelja. Jer se čudotvorenje ne može prouzrokovati kušanjem
Boga, ni uhođenjem moći koje je Bog postavio u čoveku, nego se molitvom
nesumnjive vere Bogu, i pomoću i delanjem Svetog Duha mogu tvoriti istinska
čudesa (Mihaj Urzika, nav. delo, str. 75).
Brat: Prepodobni oče igumane, iz onoga što ste mi do sada rekli pojmio sam da
ima više vrsta krivotvorenih i lažnih čudesa. Neka tvore vračari, čarobnjaci i
bajači i indijski jogini posredstvom i pomoću đavola, druge čine oni sa okultnim
naukama, kao što su spiritisti, teozofi, hipnotisti, oni sa crnom ili belom magijom i
drugi te vrste, i čudesa ovih su krivotvorena, zato što se ne čine po poretku
istinskih čudesa, nego posredstvom nečistih duhova ili kušanjem Boga i
kušanjem i upotrebom sila (moći) koje je Bog postavio U čoveka. Ali da bih se
mogao ubediti i da bih mogao ubeđivati i razlikovati istinu od laži, hteo bih da
znam koji je znak istinskih čudesa, koja su od Boga.
Starešina: Brate Jovane, znaj da se istinska čudesa razlikuju od lažnih nizom
uslova, među kojima su i sledeći:
1. Da budu dostojna imena Božijeg i da budu obuhvaćena Svetim Pismom i
Svetim predanjem.
2. Da se čine sredstvima kojima su činjena čudesa Spasitelja i njegovih
Svetitelja.
3. Da se međusobno ne poriču i ne budu u opreci.
4. Da ne protivureče Svetom Pismu i Svetom predanju.
5. Da budu u službi spasenja ljudske duše.
6. Da donose korist i napredak duhovnom životu, a ne da vode u smrt i u greh.
7. Onaj koji čini čuda da kazuje samo istinu, da provodi
život bez mrlje i da ne teži za ličnim interesima sa sebičnim ciljevima.
8. Da ispravlja moral onih koji vide čudo.
9. Da u sebi nose sigurnost i silu duha Božijeg.
10. Da dokazuju delanje Božijeg Promisla (Učenje o pravoslavnoj veri, Bukurešt,
1952).
Sva istinska čudesa mogu se tvoriti samo u ime Isusa Hrista i kroz Crkvu
Hristovu, jer Crkva, po svedočenju velikog apostola Pavla, jeste stub i tvrđava
istine (1. Tim 3, 15). Ona drži nepokolebivi kanon istine (Sv. Irinej, Protiv svih
jeresi). "Gde je Crkva - veli Sv. Irinej - tamo je Duh Božiji, tamo je i Crkva sa
svekolikom blagodaću, a Duh je istina" (1. Tim 3,15).
Eto, brate Jovane, to su istinski i glavni znaci, po kojima možeš da spoznaš
razliku između istinskih čudesa životvorenih i lažnih čudesa.
Dakle, ovo dobro pamti, jer je veoma potrebno da ovo poznaju ne samo
sveštenici i monasi, nego i svi dobri hrišćani, da ne bi zabludeli od istine, osobito
sada, kada se približuje vreme lažnih proroka i čudesa koja oni tvore utvarama
(prividima) koje su od đavola.
Brat: Prepodobni oče, blagodarim Vam iz duše što ste me uverili i u ovom
pogledu. Milošću Gospodnjom, darom Prečiste Majke Njegove i Vašim
molitvama, prepodobni, trudiću se ja, grešnik i podlac, da ne zaboravim ono što
sam naučio, i tražiću i da sledim to po svojoj slaboj moći.
Starešina: Bog neka ti pomogne, brate Jovane, u svemu što umuješ na dobro, ali
budi obazriv i trezven sve vreme, jer naš suparnik đavo kao lav hodi i traži koga
da proždere (1. Pt 5, 8). Nastoj što češće da se moliš, ne napuštaj čitanje
pobožnih knjiga, nego se staraj o bdenju, o uzdržanju, i kada god budeš osetio
da neprijatelj počinje da te smućuje mislima i nedoumicama, dođi i ispovedi se,
da bih ti savetovao što je na nazidanje.
Ne zaboravljaj Sveto Pismo, koje veli: Kada Brat Brata pomaže i savetuje, oni su
kao utvrđeni grad i kao neporazivo carstvo (Priče, 18,19).
Sa ovim, brate Jovane, zaključimo naš razgovor pomoću Božijom. Eto se u crkvi
okončao Akatist i klepa za Svetu liturgiju. Naš razgovor nakon jutrenja pa do
sada potrajao je duže od pet časova; samo kada bi dao Gospod da ti bude na
korist. Hajdemo i mi u Svetu crkvu.
Brat: Blagoslovite i oprostite, prepodobni oče, meni grešnom što sam Vam
pričinio tako veliki trud svojim pitanjima. Doći ću i ja odmah u crkvu.
Starešina: Bog nek prosti, brate Jovane, i neka te pomiluje! Idi u miru!

Razgovor četvrti
OPŠIRNIJE O SNOVIMA[1]
sadržaj
Šta su snovi, viđenja, utvare, božanska otkrovenja, prozorljivost i predviđanje •
Snovi i čovekovo stanje • Kako se spasavamo od obmane snova • Šta kanoni
kazuju o snovima • Ko ima viđenja i otkrovenja • O znacima dara i znacima
obmane • Kako da se prepoznaju božanska viđenja i otkrovenja.
Ko veruje u snove potpuno je neiskusan,
a ko im uopšte ne veruje, filosof je.
(Lestvica 3, 28).
Brat: Blagoslovite, prepodobni oče igumane!
Starešina: Bog neka te blagoslovi, brate Jovane. Gde si krenuo i šta radiš?
Brat: Došao sam samo do Vas, prepodobni oče, jer sam smatrao da ste danas
slobodniji, pošto je i praznik, i crkvena služba se završila. Zbog toga bih Vas
zamolio, ako se ne ljutite, da mi dopustite, grešnom, da Vas još pitam o mnogim
stvarima o kojima mi je potrebno da saznam.
Starešina: Šta još želiš da znaš, brate Jovane, i koje su još tvoje nedoumice?
Brat: Sećam se, prepodobni oče, da ste me u savetima koje ste mi dali prošlog
puta mnogokratno upozoravali da ne verujem u snove, u viđenja, i u druge takve
utvare, međutim, do sada mi niste razjasnili i niste mi jasno rekli šta su dobri
snovi i viđenja, a kakvi su zli? Zbog toga Vas ovog puta molim, prepodobni oče,
da mi razjasnite ma i najmanje o tim stvarima.
Starešina: Ali zbog čega želiš da po svaku cenu znaš ove stvari, brate Jovane?
Brat: Evo zbog čega, prepodobni oče. Od nekog vremena počeo sam da sanjam
veoma čudesne snove. Čini mi se da vidim sebe u nekoj vrlo lepoj crkvi,
ukrašenoj polijelejima i zlatnim svećnjacima, sa predivnim ikonostasom i sa
raznovrsnim zidnim slikarstvom. U crkvi kao da vidim sveštenike obučene u
prelepe i sjajne odežde. Ponekad kao da sebe vidim u Svetom Oltaru i sveštenici
me blagosiljaju, i čujem ih kako predivnim glasovima pevaju duhovne pesme. I
čudno je što i ovo sanjam ne samo kada se nalazim u dubokom snu, nego i kada
tek zadremam i skoro sam budan. Da li je, prepodobni oče, dobro da smatram da
su ovi snovi dobri i da su od Boga?
Starešina: Da bih ti razjasnio, brate Jovane, u vezi sa onim što ćeš me pitati,
odgovoriću ti na pređašnje pitanje o snovima, viđenjima i utvarama/prividima, jer
dok ne budeš dobro znao šta su, i koja je razlika među njima, nećeš moći pojmiti
da li je dobro da smatraš da su istinski snovi koje veliš da imaš.
Brat: Molim Vas da mi kažete, prepodobni oče, ukratko, šta su snovi.
Starešina: San, brate Jovane, nije drugo, do samo pokret našeg uma tokom
spavanja (Lestvica 3, 22).
Brat: A šta su viđenja, prepodobni oče?
Starešina: Viđenja, brate Jovane, jesu neka stvarna pokazivanja, ali koja prima
oko uma, bilo u stanju normalnog funkcionisanja organizma, bilo u potpunom snu
ili samo u polusnu, bilo u stanju uznošenja ili zanosa.
Brat: A šta su utvare/prividi, prepodobni oče?
Starešina: Utvare, brate Jovane, nisu drugo, do samoobmana očiju, kada um
spava, ili opet: utvare/prividi su viđenje nečega što ne postoji (Lestvica 3, 23).
Brat: Ja sam, prepodobni oče, mnoge čuo kako govore o otkrovenjima. Molim
Vas da kažete i meni šta su otkrovenja, i koja je razlika između otkrovenja i
viđenja?
Starešina: Brate Jovane, otkrovenje je nešto više od viđenja, pošto viđenje
pokazuje čoveku nekakvu tajnu, dok otkrovenje pokazuje čoveku stvari dublje od
onoga što se vidi. Tako vidimo da Sv. Jovan Bogoslov naziva čudesima ono što
vidi u Apokalipsi (Otkrovenja) i ne znajući šta je; otkriva mu ih anđeo, koji mu
pokazuje otkrovenje: Zašto se čudiš? Ja ću ti kazati Tajnu žene i zveri što je nosi
i ima sedam glava i deset rogova (Otk 17, 7). Evo šta veli i Sv. Makarije: "Jedno
je viđenje, a drugo - ozarenje i otkrovenje; i postoji osećanje, i postoji viđenje, i
postoji ozarenje; i ko ima ozarenje veći je od onog ko ima osećanje (to jest od
onog koji vidi štogod na čulan način), pošto se ozario um njegov, i primio je nešto
više od onog ko ima samo osećanje, zato što mu se dao dar ne samo da vidi,
nego i da pojmi šta je video". I opet, pokazujući da je otkrovenje veće od viđenja,
veli: " Ali drugo je otkrovenje, jer se njime otkrivaju duši velike stvari i tajne
Božije".
Brat: Čuo sam još, prepodobni oče, o daru prozorljivosti; molim Vas, dakle, da mi
kažete šta je prozorljivost i po čemu se ona razlikuje od viđenja i od otkrovenja.
Starešina: Prozorljivost, brate Jovane, veća je od viđenja, ali mnogo manja od
otkrovenja i proroštva. Ko ima dar prozorljivosti vidi, kao da je prisutan, stvari
koje se zbivaju daleko, to jest zna šta se dešava veoma daleko od njega, na
primer: da li dolazi kogod k njemu ili da li kakvi zločinci ubijaju nekog čoveka
negde daleko, i tome slično. Takođe, ko ima dar prozorljivosti može spoznati
tajne skrivene u dubini srca drugog čoveka. Dakle, veći je ovaj dar od onoga koji
ima viđenje, jer u viđenju se ništa ne poima, ali je manji od onoga koji ima dar
proroštva i otkrovenja. Jer ko prorokuje ne samo da zna šta se u tom času zbiva
negde daleko, nego vidi i šta sledi u budućnosti, nakon stotina i hiljada godina. A
ko ima otkrovenje, opet vidi i poima velike božanske tajne.
Brat: A šta je predviđanje, prepodobni oče? Jer sam od pojedinih čuo da je i to
dar od Boga.
Starešina: I predviđanje, brate Jovane, je "ogranak" proroštva, ali o onome što je
bliže, kao i prozorljivost, zato što ko ima ovaj dar kazuje šta će se desiti uskoro.
Brat: Blagodarim Vam sa potpunim smirenjem, prepodobni oče, što ste mi
razjasnili tako ukratko šta su snovi, šta su viđenja, utvare, otkrovenja, proroštva,
prozorljivost i predviđanje. O nekima od ovih, prepodobni oče, usudio bih se Da
Vam tražim opširnija pojašnjenja. U prvom redu molio bih Vas da mi kažete kako
može čovek spoznati da li je njegov san od Boga ili od đavola? Pošto su mnogi
ljudi bili obmanuti i odvedeni u pogibelj, uzdajući se previše u svoje snove.
Starešina: Dobro si učinio, brate Jovane, što si postavio i ovo pitanje, jer je od
velike potrebe da se poznaje kako se razlikuju dobri snovi od zlih i pogibeljnih.
U prvom redu navešću ti svedočenje Svetog Dijadoha Fotičkog, koji uči dosta
jasno o razlikovanju snova, kazujući ovako: "Snovi koje Božije čovekoljublje šalje
duši jesu neobmanjujuća svedočenja jedne zdrave duše. Zato se oni ne
pretvaraju iz jednog lika u drugi, niti izazivaju užas, niti donose smeh i plač u isto
vreme, nego se približuju duši sa svom duhovnom krotošću. Posle toga, nakon
što se telo i probudilo iz sna, duša traži sa mnogo čežnje da se produži delanje
sna. A u utvarama (predstavama, prim.izd) koje đavoli donose sve se događa
nasuprot. One ne ostaju ni u istom liku, niti se duže pokazuju u kakvom
nesmutljivom obliku. Jer što đavoli nemaju po slobodnoj volji, pozajmljuju samo iz
želje da obmanu, i ovo ne može da ih zadovolji na duže vreme. Zbog toga oni
govore velike stvari i užasno prete, uzimajući često na sebe likove vojnika. A
ponekad se i raduju što si spoznao njihovo lukavstvo.
Zbog toga, pošto ih viđaš često, čak i u snovima, strašno ih razbešnjuje. Ali
događa se ponekad da dobri snovi ne donose radost duši, nego joj donose
radosnu tugu i suze bez bola. A to se dešava onima koji su mnogo uznapredovali
u smirenoumlju" (Dobrotoljublje, tom I, str. 350). I nakon što je pokazao kako
razlikovati snove, Sv. Dijadoh dodaje: "Pokazao sam, na osnovu onoga što sam
čuo od onih koji su iskusili, razliku između dobrih i zlih snova. Svakako da je to
razlikovanje tačno. Ali se dešava da duša, oskvrnivši se neosetno, iz razloga što
je pokrade kakva pomisao (čega mislim da niko nije pošteđen), ne može više
tačno da razaznuje i veruje onome što nije dobro" (Dobrotoljublje, tom I, str. 350).
A pošto postoje snovi koji ne dolaze čoveku ni od Boga ni od đavola, nego se
rađaju iz zle obmane duše i od neuzdržanja od jela i pića, o ovoj vrsti snova Sv.
Dijadoh veli: "Kada naš um pliva u talasima pića, ne samo da strasno vidi u snu
likove koje đavoli oslikavaju, nego i smišlja u sebi određena lepa viđenja i
vatreno prigrljuje svoje utvare kao kakve ljubavnice. Jer, pošto se njegovi udovi
koji služe telesnom sjedinjavanju razjare od toplote sna, um je primoran da
predstavi sebi neku senku strasti (Dobrotoljublje, tom I, str. 350).
Brat: A da li može čovek, prepodobni oče, da iz snova, koji se pojavljuju u
njegovoj duši za vreme spavanja, spozna stanje svoje duše?
Starešina: Da, brate Jovane, bude li čovek mudar i sabran, može da spozna
stanje svoje duše iz snova koje ima tokom spavanja.
To jasno pokazuje Prepodobni otac Nikita Stitat i Studit, koji o ovome veli ovako:
"Nemoguće je marljivcu /revnitelju/ da pojmi iz snova pokrete i svoje duševno
stanje i da se stara o svom stanju, zato što su pokreti tela i utvare uma po
njegovom unutarnjem stanju i njegovim staranjima". Dakle, ako kogod ima dušu
koja je ljubitelj materije i slasti, njegov um utvara (zamišlja, predstavlja, prim.izd)
sticanja stvari i strastvena spoticanja, od kojih, pošto se oskvrni, dolazi i
skrnavljenje tela. Ako je lakom i srebroljubiv, vidi samo zlato koje ga omamljuje i
koje umnožava kamatama i polaže ga u hranilnice a ove ga osuđuju kao
nemilostivog.
Ako je čovek nastran i zloban, vidi kako ga u snu prate zveri i otrovni gmizavci i
obuhvaćen je strahom i bojazni. Ako je nadmen i slavoljubiv stremi samo ka
dobrim stanjima sreće, ka visokim prestolima vlasti, i smatra stvarnim ono što još
nije. Ako je gord i kočoperan, vidi sebe da je vožen sjajnim kočijama, da ima krila
i leti po vazduhu, i da svi trepte od njegove vlasti.
Isto tako i bogoljubiv, budući ljubitelj tvorenja dobrog dela i pravedan u podvizima
blagoslova, i imajući dušu čistu od materije, vidi u snovima ispunjavanje onoga
što će biti i otkrovenje strašnih viđenja, i svagda se moleći, ima mirno stanje duše
i tela, a probudivši se iz sna, zapaža da na svom licu ima suze, a u ustima
obraćanje Bogu.
Nakon što daje ovo razjašnjenje isti Sveti Otac dodaje o snovima sledeće: "Iz
napred rečenog - veli on - nešto je onih što su materijalisti i ljubitelji tela, koji
imaju za boga stomak i sramotu sitosti, a um im je pomračen lenjivim životom i
porobljen strastima, koje đavoli utvaraju (predstavljaju, prim.izd) i njima se
poigravaju; a nešto pripada marljivcima (revniteljima, prim.izd) i onima koji
očišćuju svoja osećanja duše i tvore dobra koja vide u snu, i to im je podstrek ka
božanskim stvarima i napretku; a nešto pripada savršenima, koje božanski Duh
čini da budu takvi, i oni su se sjedinili s Bogom kroz bogoslovnu dušu".
Brat: Prepodobni oče, slušajući pažljivo reči PrepoDobnog Nikite Stitata,
razumeo sam dosta jasno da će kako oni koji su uznapredovali u dobrom delu,
tako i oni strasni, ako budu pazili na svoje telesno i duševno stanje, moći da iz
snova koje imaju spoznaju svoje dobro stanje, ali i strasti koje ih napadaju i koje
njima gospodare.
Molio bih Vas, prepodobni oče, da mi kažete ima li i drugih Svetih Otaca koji
govore o ovom.
Starešina: Drugi otac, brate Jovane, koji kao i prepodobni Nikita Stitat govori o
ovom, jeste božanski i Sv. otac Maksim Ispovednik, koji, pokazujući da čovek
može da spozna svoj napredak i rast u bestrašću kroz pokret svojih snova, veli:
"Kada duša započinje i oseća svoje sopstveno zdravlje, počinje da vidi i svoje
utvare (priviđenja) iz snova kao kakve taštine, koje je više ne smućuju".
Zatim, kazuje i o strastima i o spoznanju njihovog rasta kroz snove: "Kada raste
pohota, um utvara (zamišlja, prim.izd) sebi materiju svojih zadovoljstava u vreme
spavanja, a kada raste ljutnja, vidi stvari koje prouzrokuju strah. A nečisti đavoli
čine da rastu strasti, uzimajući za oslonac našu nebrigu i sve što ih podstiče. Ali
smanjuju ih sveti anđeli, pokrećući nas na delanje vrlina".
Postoje, brate Jovane, kod Svetih Otaca još i mnoga druga učenja o snovima.
Sada ću ti izložiti još jedno svedočenje iz Svetog i božanskog Jovana Lestvičnika
o snovima koji bivaju početnicima u manastirima. "Kada mi - veli - napuštamo
svoje domove i srodnike radi Gospoda i otpočinjemo tuđinovanje iz ljubavi prema
Bogu, tada se đavoli trude da nas uznemire snovima, predstavljajući nam naše
srodnike kako plaču ili se nalaze u zatvoru zbog nas ili trpe druge nevolje. Stoga,
onaj koji veruje snovima liči na čoveka koji trči za svojom senkom i trudi se da je
uhvati!" Zatim dodaje: "Demoni tašte slave jesu proroci u snovima; budući
prepredeni, oni po okolnostima zaključuju šta će se desiti i zatim javljaju nama da
će se to ispuniti, da bismo se mi divili i uznosili mišlju kao da smo dostigli dar
bestrašća i prodiranja u ono što je buduće. Ko veruje đavolima veruje o sebi da
je prorok, međutim ko ih prezire shvata da je đavo uvek lažljivac! Kao duh on
jeste i vidi što se zbiva u podnebesju, i primećujući, na primer, da kogod umire,
predskazuje to kroz san lakovernima. Svojom silom đavoli nemaju nikakvo
spoznanje budućih događaja, ali se zna da pokatkad i đavoli mogu predskazati
smrt" (Lestvica 3, 23).
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, u vezi sa snovima, pojmio sam da
je veoma opasno da se čovek uzda u svoje snove; zbog toga mnoge đavoli
obmanjuju posredstvom snova. Zato Vas molim, prepodobni oče, da mi kažete
šta treba čovek da čini, da bi se spasao snova.
Starešina: Brate Jovane, da bi čovek imao um i srce ozareno i neobmanuto
utvarama obmanjujućih snova, kao i svim utvarama (priviđenjima, predstavama,
nap.izd) koje mu đavoli donose bilo kada spava, bilo kada je budan, treba da se
trudi da stekne dva velika i sveobuhvatna dela: Ljubav i Uzdržanje.
To mi poimamo iz učenja o snovima Svetog i božanskog oca Maksima
Ispovednika, koji kaže ovako: "Neki govore da đavoli, taknuvši se u snu pojedinih
delova tela, izazivaju želju, i tako se javljaju utvare (predstave). Drugi opet
govore da strast koja gospodari u đavolu koji nam se približava prouzrokuje našu
strast, i tako se raspaljuje duša prema pomislima stvarajući najpre likove putem
sećanja; takođe o drugim utvarama od kojih stradaju jedni kazuju na jedan način,
drugi na drugi način. Ali ni u jednom od pomenutih načina ne mogu đavoli da
pokrenu nijednu vrstu strasti, ako se u duši nalazi ljubav i skrušenost, bilo da je
telo budno, bilo da spava (Dobrotoljublje, tom II, str. 73).
Brat: Ali, prepodobni oče, zar nikako nije dobro verovati u snove, i šta kažu Sveti
Oci o verovanju u snove?
Starešina: Da bi ti razjasnio o ovom, brate Jovane, mislim da je dovoljno da ti
izložim jedno od svedočenja Svetog Jovana Lestvičnika, koji u ovom pogledu veli
ovako: "Ko veruje u snove potpuno je neiskusan, a ko uopšte ne veruje - filosof
je".
Dakle, veruj samo u snove koji ti objavljuju muku i sud, a ako te vode u očaj, od
đavola su (Lestvica 3, 24).
A Sv. Dijadoh Fotički u tom pogledu veli ovako: "Dovoljno je za što veću vrlinu ili
za napredak ka sve uzvišenijoj vrlini da se ne uzdamo ni u kakvu utvaru. Jer su
snovi najčešće lik pomisli, ili - kao što sam rekao - poruge đavola (Dobrotoljublje,
tom I, str. 349).
Brat: Prepodobni oče, a šta u pogledu snova odlučuju Sveti i božanski kanoni?
Starešina: Brate Jovane, u pogledu taštih snova i viđenja sveti i božanski kanoni
odlučuju isto što i Sveti Oci, jep su i svete kanone isto Svetitelji sastavili.
Znaj još i ovo, brate Jovane, da su Sveti i božanski Oci koji su sastavili svete
kanone veoma snažno držali do učenja Svetitelja koji su im prethodili, odlučujući
kroz svete kanone da sva učenja Otaca napisana shodno učenju Spasitelja
našeg Isusa Hrista i učenjima i predanjima Svetih apostola imaju u Crkvi
Hristovoj silu zakona (Kanon 87. Vasilija Velikog).
I pošto su mnogi od Svetih Otaca branili hrišćanima da veruju u neproverene
snove i viđenja, Sabor Svetih Otaca sabran u Kartagini 418. godine odlučio je 87.
kanonom da svaki hram koji bi se gdegod podigao na osnovu kakvog sna ili
zaludnog viđenja bude uništen! Evo sadržaja kanona: "Svi oltari koji se gdegod
budu podigli na osnovu zaludnih snova i viđenja neka na svaki način budu
uklonjeni" (Zakonopravilo, Njamc, str. 532).
I to su Sveti i božanski Oci odredili zato, što je verovanje u snove paganska
odlika, i koji veruju u snove jesu kao idolopoklonici.
Postoje, međutim, i snovi od Boga. Ali po Svetom Grigoriju Nisijkom (Slovo o
stvaranju čoveka, glava 13) takvi snovi bivaju" veoma retko i samo radi značajnih
razloga, koji se tiču opšteg dobra.
Ali tada Bog pokazuje sa sigurnim dokazima da je On poslao san. Postoje još i
snovi koji se pokreću zbog čisto prirodnih povoda.
A mitropolit Jakov piše ovako: "Ko veruje u snove i u čini, u vradžbine i u amajlije
i u ine đavolske stvari - bez zakona je i bez Crkve".
Brat: Do sada ste mi, prepodobni oče, rekli dovoljno o snovima; zbog toga Vas
molim da mi opširnije govorite o viđenjima i otkrovenjima.
Starešina: I šta bi, brate Jovane, hteo da znaš u ovom pogledu?
Brat: U vezi sa viđenjima i otkrovenjima, prepodobni oče, hteo bih još da znam u
kojem se stanju nalazi čovek kada ima viđenje ili otkrovenje i kako biva
uznošenje i ushićenje njegovog uma u to vreme. Da li u vreme uznošenja i
ushićenja čovekov um još može delati štogod od onoga što mu je prirodno i je li
čovek u to vreme svestan da li je u telu ili van tela?
Starešina: Ovoga puta, brate Jovane, postavio si mi vrlo osetljivo i teško
pojmljivo pitanje, koje sasvim prevazilazi moju slabu moć poimanja, tako da bih
radije odustao da odgovorim na njega, budući sasvim neiskusan u opitu življenja
tako velikih stvari.
Ali pošto slučajno imam pri ruci neka učenja Svetih Otaca koji su to iskusili
svojim životom i učili o njima samim svojim življenjem, odgovoriću ti, brate, da bi i
tebi pojasnio ono što me pitaš.
U prvom redu navešću ti svedočenje Svetog i božanskog Oca Grigorija
Solunskog, velikog teologa i prozorljivca, koji u jednom od pobijanja Ankindina u
pogledu uznošenja uma i ushićenja uma za vreme nebeskih viđenja, kaže:
"Božansko uznošenje dostojnih ove tajne ovako se zbiva: za vreme dok su
uzneseni udostojavaju se božanskog i neizrecivog sijanja, koje otevši (uznevši)
im namah um od svega što je čulno i misleno i njih same uzvisivši iznad samih
sebe, potpuno ih pretvara u svetlost, tako da ko doživljava ovo blaženo
nadpojamno preobraženje i ozarenje, budući da je izašao iz svega, čak i iz sebe,
nije više svestan, u to vreme, da li se nalazi u telu ili van tela.
Jer kada umom zagospodari to snažno i božansko sijanje, koje je bolje od
prirode i natprirodno, ne može više delati ono što je njegovo prirodno, budući da
njime tada gospodari božanska sila.
Jer ako bi pojmio štogod od onoga što je u njegovom stanju, tada ne bi više bio u
Bogu, niti uznet u nadumno. A ako ga to neizrecivo ozarenje ostavi, i on se vrati u
sebe, tada spoznaje da je za to vreme bio izvan sebe i da je doživeo nešto
strano i iznad svoje prirode, i vaistinu nije znao da li je bio u telu ili van tela".
Znaj i ovo, brate Jovane, da um, budući da ga je uznela božanska blagodat, iako
postaje iznad svoje prirode, ne smućuje se, niti trpi kakvu promenu na gore, kao
što stradaju lažni proroci, svadljivci i oni koji se mešaju sa demonima, jer ostaje
čist i nesmućen, preobražavajući se na bolje i natprirodno, nalazeći se u
ushićenju i u divljenju.
I Sv. Simeon Metafrast, tumačeći reči Svetog Makarija, veli: "Svetlost koja je sjala
nad blaženim apostolom Pavlom na putu i kojom se uzneo do trećega neba, i
čuo neizrecive tajne, nije bila neko ozarenje od poimanja i znanja, nego
prosijanje u duši sile Duha Onoga Koji je blag po ipostasi, čiju punotu sijanja ne
mogu da gledaju telesne oči jer bi oslepele.
Ovom svetlošću otkriva se svekoliko poznanje, i samoga Boga spoznaje duša
koja ga je dostojna, i koju On ljubi" (Glava 139).
Zbog toga je i božanski Nil rekao da molitva savršenih ima izvesno
predpoučiteljno otimanje uma i izlazak iz osećajnog (čulnog, prim.izd).
Zato je i veliki Antonije rekao: "Znam da je apostol Pavle bio uznet, ali kako je bio
uznet ne znam!" I božanski otac Maksim Ispovednik veli: "Vreme i način koji Bog,
po svom htenju, koristi, ostaju svima svagda neiskazani".
Pamti i ovo, brate Jovane, da je veoma malo Otaca primilo ovu tajnu, i samo je iz
pokolenja u pokolenje primi poneko blagodaću Božijom, kao što potvrđuje Sv.
Isaak Sirijski (Slovo 32).
Zato je i Sv. Grigorije Solunski, taj veliki teolog Crkve Hristove, nazvao ovu tajnu
uznošenja u životu Svetog Petra Atonskog: "Dobitkom koji je teško naći, i teško
izreći, i teško steći ".
Brat: Ovog puta, prepodobni oče, zaista čudesne stvari sam čuo od Vas, jer ste
mi podrobno izložili kako su um i duša, kao i telo čovekovo, u vreme kada se ovaj
udostojava da ga Bog otme (uznese) umom i da mu se otkriju velike i božanske
tajne.
I sva su ova učenja dostojna čuđenja i potpunog poverenja, prepodobni, to su
reči najvećih Svetitelja i teologa Crkve Hristove, kao Grigorija Bogoslova,
Maksima Ispovednika, Antonija Velikog i drugih božanskih Otaca.
Starešina: Da, brate Jovane, gore navedena svedočenja budući svedočenja
Svetih i božanskih Otaca, koji su življenjem proživeli ono što su kazivali, mogu
biti primljena kao dobra i istinita, s potpunim poverenjem.
I ti, brate, ako želiš da ne zalutaš u pogledu viđenja i otkrovenja, nemoj primati ni
od koga neka druga učenja, jer su mnoge obmanuli đavoli svojim utvarama, a ni
oni sami ne poznaju svoju obmanu, i druge žele da obmanu i da odvuku u
pogibelj svojim utvarama.
Brat: Ali, prepodobni oče, u koje se vreme udostojava neko da ima od Boga
viđenja i otkrovenja? I zatim bih hteo da znam, ako je moguće, kakvim se
tajnama uči čovekov um u vreme ovih uznošenja i kako ih vidi.
Starešina: Po svedočenju Svetih i božanskih Otaca, brate Jovane, koji dožive
blaženstvo da se udostoje uznošenja uma, ushićenja, nebeskih viđenja i
božanskih otkrovenja, samo se u vreme molitve udostojavaju toga (Sv. Isaak
Sirijski, Slovo 32).
Sveti Nil Sinait kaže u ovom pogledu: " Stanje molitve jeste bestrasno
navikavanje, jer neograničena ljubav uznosi mudroljubivi um na duhovnu visinu".
Slušaj, brate Jovane, i Sv. Maksima Kapsokalivu, koji, pokazujući da se čovek u
vreme molitve udostojava božanskih uznošenja uma i ushićenja, veli ovako:
"Kada blagodat Božija dođe u čoveka, tada prestaje molitva, pošto je um potpuno
u vlasti blagodati Presvetoga Duha i ne može više delati svojim moćima, nego
ostaje nedelatan i potčinjen samo Svetom Duhu. I kamo želi Duh Sveti, onamo
ga odvodi, bilo na netvarno nebo božanskog ozarenja, bilo na drugo neiskazano
viđenje. I ukratko, kako Duh Sveti hoće, tako teši Svoje sluge" (Žitije Svetog
Maksima Kapsokalive, januar).
I pošto si, brate, pitao i kakve tajne poima ko se od Boga udostojio da dođe u ova
uznošenja, dotični u to vreme vidi uzvišene stvari i tajne, koje nikada još ne beše
video!
Ovo pokazuje isti Sv. Maksim Kapsokaliva u svom odgovoru Sv. Grigoriju Sinaitu,
koji ga beše pitao o tome, te veli: "Kada dar Duha Svetog dođe na koga, ne
pokazuje mu što je obično, niti što je čulno ovosvetsko, nego mu pokazuje što
nikada nije video ili čuo".
Tada Duh Sveti uči čovekov um uzvišenim i skrivenim tajnama, koje, kao što
kaže božanski apostol Pavle, Telesno oko čovekovo ne bi, samo po sebi, moglo
da ikada pojmi.
I opet, brate Jovane, pošto si pitao kako to vidi um onoga koji se nalazi u
uznesenosti i viđenju, isti Sveti Otac uči ovako: "Kada je vosak daleko od ognja,
čvrst je i može se hvatati ljudskom rukom, a ako ga staviš na oganj, topi se, gori,
i sav se pretvara u svetlost. I ne može da se ne istopi u ognju i da ne postane
kao voda. Isto tako i čovekov um, kada je sam, nesjedinjen s Bogom, poima ono
što pripada njegovoj moći, a kada pristupa božanskom ognju i Duhu Svetom,
raspaljuje se i topi od božanskih viđenja, i nema načina da tamo, u božanskom
ognju, misli što je telesno i što bi on hteo" (Žitije Sv. Maksima Kapsokalive).
Brat: Ali koji su, prepodobni oče, znaci dara Božijeg za vreme takvih uznošenja i
viđenja?
Starešina: O znacima dara Božijeg, brate Jovane, za vreme nebeskih viđenja i
otimanja uma uči nas isti Sv. i božanski otac Maksim, govoreći: "Kada blagodat
Duha Svetog pristupa čoveku, sabira mu um, čini ga poslušnim i smirenim,
podseća ga na sećanje na smrt pamćenje grehova, budućeg Suda i večnih
muka, čini da smerna duša plače i da oplakuje grehe, a oči čini krotkim i punim
suza.
I što bliže pristupa čoveku, tim više se duša kroti, i teši je Svetim stradanjima
Gospoda našeg Isusa Hrista i Njegovim bezgraničnim čovekoljubljem, izazivajući
u njegovom umu uzvišena i istinita viđenja: najpre o umom neobuhvatnoj sili
Božijoj, kako je jednim Logosom priveo sve tvari iz nebića u biće, zatim o
neobuhvatnosti i nepojmljivosti Svete Trojice i o nevidljivoj dubini božanskog bića
i drugo.
Tada se čovekov um uznosi na onu božansku svetlost, i srce mu postaje krotko, i
rađa plodove Svetoga Duha: radost, mir, dugotrpljenje, ljubav, smirenje i ostalo. I
duša prima neiskazanu radost" (Žitije Svetog Maksima Kapsokalive).
Isto o znacima blagodati za vreme uznošenja uma govori i Sv. Makarije Veliki,
koji kaže ovako: "Za vreme uznošenja uma blagodati pripada: radost, mir, ljubav,
istina, i ova istina primorava čoveka da traži istinu".
Takođe, božanski otac Pavle, koji se podvizavao u Latrijskoj planini, upitan od
svog učenika o znacima blagodati za vreme uznošenja uma, veli: "Blaga svetlost
Blagoga jeste uzročnik radosti i dobrote, i čini ga krotkim i čovekoljubivim".
Brat: Prepodobni oče, a kako se mogu spoznati znaci obmane i prelesti? I kakvu
svetlost vidi ko ima viđenja od đavola?
Starešina: Brate Jovane, o znacima obmane i prelesti saslušajmo najpre Svetog
Makarija Velikog, Egipćanina, koji to pokazuje, govoreći: " A obmana i greh jesu
prelesni, nemaju ljubavi i radosti prema Bogu, jer kao što je maslačak sličan
salati, ali je ova slatka a onaj gorak, isto je tako i blagodat slična Istini, i u njoj je
ipostas Istine.
I kao što ukus razlikuje gorku travu od slatke salate, isto tako se po uznemirenju
ili miru srca razlikuje pojava đavolske prelesti (od blagodati)".
Ova svedočenja Svetog i božanskog oca Makarija o znacima prelesti i blagodati
neka ti ostanu u umu, brate Jovane, pošto ćeš iz uznemirenja ili mira srca moći
da jasno i prejasno spoznaš ako te kadgod bude kušala kakva obmana od
đavola ili kakva istinska poseta Boga.
Pošto si, brate, pitao i kakvu svetlost vidi čovek kada ima kakvo viđenje od
đavola, slušaj najpre odgovor prepodobnoga oca Pavla Latrijskog, koji veli
ovako: "Svetlost protivne sile u vidu je ognja koji se dimi i liči na čulnu vatru.
Kada je vidi smirena i čista duša, nalazi da je bez ukusa i mrzi je".
Još i božanski otac Maksim Kapsokaliva ovako kazuje o svetlosti koja se
pokazuje u đavolskim viđenjima: "Jedno su znaci obmane a drugo znaci
blagodati. Kada zli duh obmane pristupa čoveku, smućuje mu um i iznuruje ga,
čini mu srce grubim i pomračuje ga, prouzrokuje mu bojazan i nadmenost, slabi
mu oči, smućuje mu mozak, uzbuđuje mu telo, pokazuje mu prividnu svetlost, ali
ne sjajnu i čistu, nego crvenu, i čini da mu um bude zanesen i đavolski, i podstiče
ga da izgovara nepristojne i hulne reči.
I ako se duh obmane pokaže čoveku više puta, čini da se gnevi i ispunjuje ga
(čoveka) sasvim gnevom i gordošću, te ne zna šta je smirenje i istinski plač i
suze, nego se uvek hvališe svojim delima, i bestidno i bezbožno je obuzet
strastima i ukratko sasvim silazi s uma i stiže do potpune pogibelji" (Nav. delo).
Brat: Blagodarim Vam, prepodobni oče, što mi je i ovog puta mnogo razjašnjeno,
i koristila su mi učenja Svetih Otaca, koja ste mi izložili na moja pitanja. Ali da bih
bio još bolje utvrđen u vezi s onim što sam Vas pitao, molim Vas, ako znate još,
da mi izložite i druga svedočenja iz Svetih Otaca u pogledu đavolskih obmana.
Starešina: Ako hoćeš još i druga svedočenja, brate Jovane, da bi ti se razjasnilo i
da bi se uverio, onda slušaj i Svetog Dijadoha Fotičkog, koji pokazuje stanje uma
u vreme dobrih i zlih viđenja, govoreći ovako: "Ne treba da se dvoumimo da um
kada počinje da biva pod snažnim delanjem božanske Svetlosti, postaje potpuno
prozorljiv, tako da izobilno vidi svoju sopstvenu svetlost. Ovo se događa kada sila
duše zagospodari nad strastima, a sve što se pokazuje u čulnom obliku nastaje
od rovarenja đavola!" A kao pečat onoga što je rečeno o obmani đavola, privešću
reči Svetog i svehvalnog apostola Pavla, koji veli: I nikakvo čudo; jer se sam
satana pretvara u anđela Svetlosti (2. Kor 11,14).
O obmanjujućim viđenjima i Evagrije monah veli ovako: "Pazi da te ne obmanu
zli đavoli kakvim viđenjem. Budi obazriv okrenuvši se molitvi i prizivajući
Gospoda. Jer ako je viđenje od Njega, neka te On ozari, a ako li nije, neka hitno
odagna obmanjivača; i budi smeo, jer neće opstati psi, kada ti budeš plameno
besedio s Bogom. Jer će pomoću Božijom namah biti prognani daleko, budući
poraženi na nevidljiv i nepojaman način...
Pravo je da ti ne ostane nepoznato ni ovo lukavstvo, da se za neko vreme đavoli
kao raspravljaju sami među sobom. I ako hoćeš da išteš pomoć protiv jednih,
dolaze drugi pod vidom anđela i odgone prve, da bi ti bio obmanut od njih, čineći
ti se da su anđeli". I opet veli: "Ne poželi da vidiš anđele ili Hrista na čulan način,
da ne bi sasvim sišao s uma, uzevši vuka za jagnje i poklonivši se neprijateljima
đavolima".
Brat: Iz ovog rečenog, prepodobni oče, pojašnjeno mi je veoma dobro o dobrim i
zlim snovima i o viđenjima - obmanjuJUćim i onim što su od Boga. Zbog toga
Vas molim da mi pojasnite i u vezi sa otkrivenjima od Boga: kojim se znacima
mogu prepoznati?
Starešina: Ako hoćeš i to da znaš, brate Jovane, onda pamti. Glavni znaci po
kojima se mogu poznati otkrovenja od Boga jesu tri na broju, i to:
1. Uzvišenost otkrivenih učenja;
2. Njihova božanska čistota;
3. Njihova moć da preobražavaju ljude na dobro.
Ovi znaci su unutarnji i oni se mogu pojmiti samo kada je otkrovenje dobro
poznato i ispitano u duhu smirenja i pobožnosti.
Taj duh čini blaženim onoga koji se posvećuje takvom ispitivanju. Ali o
božanskom otkrovenju možemo se uveriti i po spoljašnjim znacima, koji su
čudesa i proroštva, kojima možemo dodati i moralnu čistotu osobe preko koje se
daje otkrovenje.
Znaj još i ovo, brate Jovane, da ako je otkrovenje od Boga, ono se savršeno
uklapa u reči božanskog Pisma i u učenja Crkve.
Drugim rečima, ono ne sadrži nijedno novo učenje, koje bi se ma i najmanje
moglo suprotstaviti starima, to jest onima što su sadržani u pobožnim knjigama i
u Predanju. Ta istina se temelji na samim rečima Spasitelja, koji kaže: I ako se
carstvo samo po sebi razdeli, to carstvo ne može opstati (Mk 3, 24).
S druge strane imamo i svedočenja božanskog apostola Pavla, koji veli: Ali ako
vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam
propovedasmo, anatema da bude (Gal1,8).
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, da mi kažete kako se pokazuju viđenja i
otkrovenja koja su od Boga.
Starešina: Brate Jovane, Bog pokazuje viđenja i otkrovenja osobito ljudima
Svetim i veoma uznapredovalim u smirenju, u razboritosti i u samopoznanju. A
pokatkad Bog daje viđenja i običnim ljudima. Ali viđenjima Bog udostojava samo
kada hoće da delotvori dela spasenja, kako za onoga koji ima viđenja, tako i za
druge ljude.
Ponekada Bog otkriva Svoje tajne i nevernicima, ako su iskreni u svom življenju,
da bi poslužili vernicima, jer se Bog ne služi samo ljudima, nego i životinjama,
drvećem i drugim tvorevinama neoduhovljenim u božanskom domostroju,
uključujući čitavo sazdanje, da dela na spasenju ljudi.
I ako čuješ, brate Jovane, da pokatkada Bog pokazuje viđenja i otkrovenja
nevernicima, nemoj zamišljati da to čini bilo kad i bilo kome! Jer to se događa
veoma retko i po Božanskom izboru i ikonomiji sa pojedinim ljudima, koji su
iskreni u svom neznanju, i da bi ih priveo Sebi i popravio mnoge.
To međutim ne znači da mi treba da uzimamo u obzir snove i viđenja ma kome
se dogodili. To nas uči Prepodobni Nikita Stitat, govoreći: "Nisu sva pokazivanja
iz sna istinita i ne pokazuju se svima, no samo onima koji su se očistili umom i
ozarili osećanja duše i pohitali naviše, prema prirodnom viđenju, koji više uopšte
ne brinu o svetovnim stvarima i uopšte ne brinu o ovom sadašnjem životu, i koji
se nalaze u dugotrajnom nejedenju i obuhvatnom uzdržanju, u znojevima i u
trudovima po Bogu, u duše u koje se uselila Svetost, Bogopoznanje i dobra
mudrost, koje imaju anđeoski život a sadašnji život (život po svetu) im je Bog
sakrio, koji napreduju u osvećenom spokojstvu i popeli su se na presto proroka
Božijih". Zbog toga je Bog govorio Mojsiju: Ako bude među vama proroka,
pokazaću mu se kada spava i u viđenju ću mu govoriti.
Znači, kao što vidimo iz svedočenja ovog prepodobnog Oca, ne treba da
uzimamo u obzir snove i viđenja svih, no samo onih koji su uznapredovali u
nesticanju, u uzdržanju i u tihovanju i odbacili su sasvim brige ovoga veka, i koji
su se sveobuhvatnim uzdržanjem očistili od strasti i udostojili se da prime od
Boga dar proroštva, kao Mojsije i kao ostali proroci. A ako sam prethodno rekao
da pokatkad Bog pokazuje viđenja i pojedinim običnim ljudima, isto sam tamo
pokazao da se to događa veoma retko, a u Hristovoj Crkvi to ne može imati silu
zakona, kao što nas uče Sveti i božanski Oci.
Brat: Molio bih Vas još da mi kažete, prepodobni oče, da li uvek onaj ko ima
kakav san ili kakvo viđenje od Boga može da ga pojmi sam ili mu je potreban
kogod drugi da bi mu otkrio njihovo tumačenje?
Starešina: Znaj i dobro shvati, brate Jovane, da skoro uvek onaj ko ima kakav
san ili kakvo viđenje, nebesko ili obmanjujuće, ne može ga lako pojmiti, ako ne
bude imao od Boga Dar razlučivanja i razlikovanja duhova, i osobito ako ne bude
pitao onoga koji ima takav dar od Boga.
Ovo vidimo dosta jasno iz više svedočenja Svetog Pisma. Na primer, u Starom
Zavetu čitamo da vavilonski car Navuhodonosor nije mogao da sam razume
snove koje mu je Bog pokazao, dok nije pozvao Svetog proroka Danila, koji je,
Duhom Svetim koji beše u njemu, rekao caru i san i njegovo tumačenje (Danilo
3, 29; 4,16).
Isto tako i Valtazaru, sinu Navuhodonosorovu, isti Sveti prorok Danilo tumači
viđenje sa tri reči koje tajanstvena ruka beše ispisala na zidu njegove kuće u
vreme gozbe, i koje je predskazivalo pad njegovog carstva (Danilo 5,16).
Čitamo, takođe, da Josif tumači u tamnici snove Faraonovog peharnika i hlebara.
A nakon što ga Bog izvodi iz tamnice, isto on tumači Faraonove snove sa sedam
debelih krava i sedam mršavih krava i sa sedam klasova žita praznih i punih, koji
predskazivahu predstojeće sedmogodišnje izobilje i glad (Postanje 40,41).
Ali možda će neko reći da se to dogodilo samo sa nevernicima kao što su
Navuhodonosor, Valtazar i Faraon, koji zbog svog neverovanja nisu mogli pojmiti
tajnu svojih snova i viđenja. Međutim, nije tako. Jer nam božansko Pismo jasno
pokazuje da ne samo ti nisu mogli razumeti snove i viđenja, nego čak ni Danilo
prorok, pun dara Duha Svetoga. Ni njemu nisu bili dati svi ključevi da bi otvorio
smislove i tumačenja tajinskih viđenja i otkrovenja koja je Bog pokazao, jer je i on
imao potrebu za tumačem višim od sebe u znanju. Tako je bilo sa viđenjem četiri
zveri koje izranjahu iz mora (Danilo 7,1), viđenjem jarca i ovna (Danilo 8,1),
proroštvom sa sedamdeset sedmica i godina (Danilo 9,1) i drugima. Vidimo da
mu je, pošto ih ne beše razumeo, Bog poslao arhanđela Gavrila da mu tumači i
da mu objasni da razume što beše video i čuo.
Evo, radi uveravanja, samih prorokovih reči: I kada ja Danilo videh viđenje i
potrudih se da ga pojmim, gle, stade pred mene neko u liku čoveka, i čuh čovečiji
glas iznad reke Ulaja, koji kazivaše i vikaše: Gavrilo, protumači viđenje onom
tamo (Danilo 8,15). I u tumačenju proroštva o sedamdeset sedmica i godina,
opet čujemo Proroka gde kazuje: Dok još govorah u svojoj molitvi, gle, čovek
Gavrilo, kojega videh u svom početnom viđenju da mi u brzom letu pristupa o
večernjoj žrtvi; i došao je i progovorio, govoreći: "Danilo, upravo sada dođoh, da
ti otvorim um" (Danilo 9,21).
Isto vidimo i u Apokalipsi, gde se sam Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos
pokazuje u viđenju Svetom i božanskom apostolu i Jevanđelisti Jovanu i zatim
mu šalje anđela koji mu obznanjuje tajne božanskih otkrovenja koja mu se behu
pokazala (Jn 1,1).
Isto tako i božanski apostol Petar nije pojmio tajnu viđenja sa sasudom koji
silažaše s neba, dok nije čuo s neba glas koji mu je razdrešio nedoumicu, i dok
anđeo Gospodnji nije bio poslat kapetanu Korniliju da bi mu saopštio što je za
njegovo spasenje!
Znači, brate Jovane, iz dovde pokazanoga, i iz drugih mesta Svetog i
božanskoga Pisma možemo pojmiti da ko ima kakvo viđenje ili otkrovenje ne
može uvek da ga sam pojmi. Zbog toga ne treba da mu žurno poveruje,
smatrajući da ga može sam pojmiti, nego mu je potreban kogod iskusniji od
njega. Jer bude li neko imao takvu nadmenost uma, uzdajući se u svoje
rasuđivanje i mišljenje, taj će nesumnjivo biti porugan od đavola, kao što se i
događalo da mnogi od tih budu obmanuti i porugani od đavola.
U takvim slučajevima veoma nam je potrebno da mnogo ispitujemo i da pitamo
iskusne, da ne bismo kako pojmili pogrešno i sebe doveli u opasnost.
Božanski apostol i Jevanđelist Jovan savetuje nas u tom pogledu, kazujući:
Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (1. Jn
4,1).
A ako onaj koji je imao viđenje ili san ne bude našao nikoga u stanju da mu
razjasni, bolje je i bezopasno po njega da im ne obrati nikakvu pažnju i da uopšte
ne poveruje u njih, nego li da prebrzo poveruje, da ih tumači po svojoj moći i tako
sebe dovede u opasnost.
Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oče, sa potpunim smirenjem i blagodarnošću
za objašnjenja koja ste mi izložili. Pojmio sam da je svojstvo sna jedno, pokret
uma za vreme viđenja - drugo, i za vreme otkrovenja - drugo.
Molim Vas, dakle, da mi kažete još i ovo: Kako bismo mogli jasno poznati tu
razliku između snova, viđenja i otkrovenja? Jer bi veoma lako moglo biti da
kogod u svom snu ima jednostavan san, a da on, zbog neiskusnosti, veruje da je
imao viđenje. Ili opet: da je kogod imao kakvo jednostavno viđenje i da veruje da
se udostojio velikoga otkrovenja od Boga. I tako da zablude i jedan i drugi,
brkajući svoja poimanja o onom što su videli i snili!
Starešina: Nisi učinio loše, brate Jovane, što si namislio da išteš od mene i to da
ti razlučim, jer zaista, mnogi zablude uzimajući jednostavne snove za viđenja i
smatrajući viđenja božanskim otkrovenjima.
Ali ti na to pitanje neću odgovoriti ja grešni i neiskusni, nego Prepodobni Nikita
Stitat, koji jasno razlučuje upravo to što si ti, brate, pitao, te kaže: "Od onoga što
se utvara (priviđa) tokom spavanja jedno su snovi, drugo viđenja i treće
otkrovenja. Snovi su ono što ne ostaje u utvari (predstavama, prim.izd) uma
nepromenjeno i nepomućeno, nego se pretvara iz jednog u drugo. Od onoga što
se tako utvara (priviđa) ne dolazi nikakva korist, i sama utvara (predstava)
iščezava po buđenju iz sna. Zbog toga i treba da ih prenebregavamo. Viđenja su
ono što ostaje nepromenjeno i ne pretvara se iz jednog u drugo, nego prebiva
predstavljeno u umu i dugo nezaboravljeno. I predstavljanjem stvari (Suda i
muka, prim.izd) pokazuju što će biti, svetlošću prouzrokuju korist duši, ustrašuju i
potresaju onoga koji vidi i time usavršavaju onoga koji ih vidi.
A otkrovenja su ono što se tvori kod prepodobne i ozarene duše, koje daje tajno
učenje o onome što je skriveno Božije, i donose nam preozarena kazivanja i
preobražavaju nas potpuno u odnosu na svetovno i ljudsko".
Mislim, brate Jovane, da ti se iz svedočenja ovog Oca dovoljno pojasnilo koja je
razlika izmeću snova, viđenja i otkrovenja. Kao što vidiš, snovi nisu drugo, do
likovi misli i jednostavni pokreti uma, koji se zamišljaju različito i nepostojano
tokom spavanja, utvare koje se brzo pretvaraju jedna u drugu, ne traju dugo i
donose smućenja u umu, a ponekad i u osećanjima, nakon što se čovek probudi
iz sna.
Viđenja su ono što se čoveku pokazuje tokom spavanja, ponekad između sna i
budnog stanja, ili tokom ushićenja.
Ona se ne menjaju prebrzo, nego ostaju u pamćenju tokom više godina i često
pokazuju čoveku predstave budućeg, koriste duši svojim pokazivanjem, dovodeći
je u veliku zabrinutost zbog njenih grehova, dovodeći je u veliki strah Božiji i u
poniznost, dovodeći je u smirenje i ljubav prema Bogu i prema bližnjem.
A otkrovenja su viđenja koja Bog pokazuje duši savršenoj u smirenju i u svakom
dobrom delu, i uvek nastaju nad osećanjem i poimanjem čiste duše, jer ona u
sebi nose čudne i velike tajne Božije.
I čovek, tokom otkrovenja, ne shvata da li se nalazi u telu ili van tela, kao što o
tome svedoči veliki i božanski apostol Pavle (2. Kor 12, 4).
Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oče, iz sveg srca i sa potpunim smirenjem
što ste mi potpuno razjasnili, ali bih ipak imao još nešto da pitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane.
Brat: Prepodobni oče, koja od otkrovenja koja su tvorena i do danas se tvore,
posle Gospoda Hrista i Svetih apostola, pripadaju božanskom otkriću i
Otkrovenju sadržanom u Svetom Pismu i Svetom predanju? I da li i ova
otkrovenja imaju istu moć i značaj u domostroju spasenja ljudskog roda?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da sva otkrovenja koja su tvorena posle Gospoda
Hrista i Svetih apostola ne pripadaju više božanskom otkriću i Otkrovenju
sadržanom u Svetom Pismu i Svetom predanju. I ova više ne upotpunjuju
domostroj spasenja, kao ona, nego samo pojašnjavaju posebna pitanja pojedinih
osoba ili grupa osoba u okviru božanskog Otkrovenja (Napomena oca prof. dr
Dimitrija Staniloajea, koji je proverio ovaj rad).
Brat: Zahvaljujem Vam još jednom, prepodobni oče, sa potpunim smirenjem i
blagodarnošću, za trud koji ste uložili sa mnom, grešnikom, tokom toliko časova,
da biste mi dali razjašnjenja na sve što sam Vas pitao. Blagoslovite i oprostite
meni grešnom.
Starešina: Bog neka prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi u miru.

Razgovor peti

O SNOVIMA I VIĐENjIMA[2]
sadržaj
Šta kaže Sveto Pismo o snovima i o viđenjima • Kako đavo obmanjuje ljude
snovima i viđenjima • Da ne verujemo snovima i viđenjima • Kako se prepoznaju
istinska viđenja i predskazanja, i kada đavoli najviše kušaju viđenjima • Kako se
možemo spasti obmanjujućih viđenja.
Kao koji se hvata za sen i goni vetrove,
takav je i koji veruje snovima.
(Isus Sirahov 34, 2)

Starešina: Šta se dogodilo, brate Jovane, da tako kasno dolaziš meni?

Brat: Molim vas da mi oprostite, prepodobni oče, ništa se nije dogodilo, ali moja
lenjost i nebriga učinile su da stalno odlažem dolazak k vama, prepodobni.
Ponekad mi se činilo da ste prezauzeti poslovima, ponekad ja nisam imao
vremena i zatim su mnome ovladale zaboravnost i nehat, i tako, ovog puta je
prošlo više od tri meseca od kada nisam bio kod Vas prepodobni.
Sada, međutim, voljno i nevoljno, odlučio sam se da dođem, pošto opet imam
mnoštvo nedoumica u vezi sa onim što smo govorili prošli put.
Starešina: E, i šta želiš sada da mi kažeš, brate Jovane?
Brat: Prepodobni oče, u prošlom razgovoru o snovima, viđenjima i otkrovenjima,
naveli ste mi svedočenja i objašnjenja, pre svega, Svetih Otaca, ali ja bih hteo da
znam šta kaže i božansko Pismo o snovima i viđenjima?
Starešina: Istina je, brate Jovane, da sam ti u našem prošlom razgovoru, na ono
što si me pitao, naveo više svedočenja iz Svetih i božanskih Otaca, nego li iz
Svetog Pisma. Možda je to tako odredila Blaga Promisao Božija, da bi onim što
sada budemo govorili bilo jače utvrđeno i bolje pojmljeno ono iz prošlosti, a da se
tvoj um, brate, uzdigne od onoga što je najmanje do onoga što je najveće, i uveri.
Pošto ćeš sam pojmiti i uveriti se da učenja Svetih i božanskih Otaca izviru iz
Svetog Pisma i ničim se ne protive Večnome iz božanskog Pisma.
Jer su se Sveti Oci napajali istom živom vodom Logosa Božijeg, i Isti Duh Sveti,
koji je govorio kroz Proroka, ozario je i njih, po meri blagodati Božije.
U vezi sa snovima, viđenjima i otkrovenjima, kako Sveto Pismo Starog Zaveta,
tako i Novog Zaveta, daje nam mnoštvo svedočenja iz kojih se vidi da su mnogi
izabrani i sveti ljudi Božiji imali božanske snove, viđenja i otkrovenja. Tako,
čitamo u Svetom i božanskom Pismu Starog Zaveta da se Bog pokazao
Avraamu u vidu tri ličnosti - tri anđela - kod Mamvrijskog hrasta (Postanje 18,13),
da je Jakov imao božansko viđenje na putu ka Mesopotamiji (Postanje 21,12), da
je Josif imao san od Boga (Postanje 7,6), da je prorok Mojsije imao božansko
viđenje (Izlazak 3,11).
Isto tako su imali viđenja od Boga Sveti proroci: Isaija (6,15), Jeremija (24,1),
Jezekilj (10,1), Ilija Tesvićanin, koji disaše ognjem (3. Carevi 1,15), Amos (7,1).
Više viđenja imao je prorok Danilo (7,11); viđenje je imao i Sveti prorok Zaharija
(2,1).
O snovima i viđenjima od Boga govori Sveti i pravedni Jakov, govoreći; On, Bog,
mi govori kroz san i kroz noćna viđenja, kada se san spušta na ljude i oni
spavaju na svojim posteljama (33,4); na drugom mestu isto on kaže: Ti me
zastrašuješ snovima i viđenjima me užasavaš (Zah. 7,14).
Na drugom mestu Sveto Pismo veli: Bude li među vama Prorok Gospodnji, u
viđenju ću mu se objaviti i u snu ću mu govoriti (Brojevi 12, 6).
O viđenjima i o snovima govori Bog i kroz usta Svetog proroka Joila, govoreći: I
biće zatim, i izliću od duha svoga na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri
vaše, i stari će vaši sanjati sne, i mladići će vaši imati viđenja (2,28).
U zakonu blagodati, imao je viđenja od Boga Sveti i u svemu hvaljeni apostol
Petar (Dap 11,5), kao i Sv. apostol Pavle (Dap 9,3; 2. Kor 12,1).
Viđenja i velika otkrivenja od Boga imao je i svehvalni apostol i jevanđelist Jovan
Bogoslov (Otk 1,10); san od Boga imao je Sv. i pravedni Josif, zaručnik Prečiste
Presvete Bogorodice i uvek Djeve Marije; viđenje od Boga imao je Sv. apostol i
prvomučenik arhiđakon Stefan (Dap 7,55).
I na mnogim drugim mestima Svetog Pisma nalazimo nebrojana svedočenja o
snovima, viđenjima i otkrovenjima proroka, patrijaraha, apostola i drugih Svetih i
izabranih ljudi Njegovih, kroz koje je On blagoizvoleo da pokaže svoju slavu,
volju i svoje zapovesti, na sveopštu korist ljudskog roda.
Brat: Prepodobni oče, a šta veli Sveto i božansko Pismo o obmanjujućim
snovima i viđenjima?
Starešina: Učenje Svetog i božanskoga Pisma o obmanjujućim snovima i
viđenjima, brate Jovane, uvek je u vezi sa lažnim prorocima; zbog toga se ne
može ni govoriti o prvima (obmanjujućim snovima, prim.izd), a da se ne pomenu
lažni i lukavi proroci koji su ih sazdali.
Ovi lažni proroci, ne budući Bogom poslati (Jeremija 14,14), nego budući sinovi
đavolovi, ispunjeni svekolikim licemerstvom i zlom, i neprijatelji svekolike pravde
(Dap 13, 8) i kao kakve rugobe pred Bogom, usudili su se lukavstvima i
ludostima da govore u ime Gospodnje, o lažnim viđenjima koja behu lukave
tvorevine i izmišljotine njihovog srca (Jezekilj 18), obmanjujući i vodeći u prelest
narod Božiji. Bog je izlio Svoj gnev nad ovim lažljivcima i protiv njihovih lažnih
viđenja, govoreći: Evo, veli Gospod, ja sam protiv lažnih proroka i njihovih lažnih
snova, koje oni objavljuju i vode narod moj u zabludu i prelest (Jeremija 23, 31).
I u Jeremijinom plaču, čitamo o obmanjujućim viđenjima lažnih proroka ovako:
Tvoji proroci imali su za tebe lažna viđenja i nisu razotkrili tvoje bezakonje da bi
promenio put svoj, i pokazali su Ti obmanjujuća viđenja, koja donose propast
(Plač Jeremijin 2,14).
Kroz Svetog proroka Jezekilja Bog preti lažnim prorocima, koji su zaluđivali
narod svojim lažima i obmanjujućim viđenjima, govoreći: Teško ludim prorocima
koji idu za svojim duhom a ništa ne vide; i zatim, pokazujući lukavi narod, kaže:
Proroci su Tvoji, Izrailju, kao lisice po pustinjama (Jezekilj 13, 3-4).
Isti prorok Božiji, na drugom mestu, pokazuje ispraznost lažnih viđenja, govoreći:
Ovako veli Gospod Bog: zato što govorite taštinu, i viđenja su vaša lažna, zato
evo mene na vas, veli Gospod Bog. Ruka će moja biti protiv proroka koji vide
taštinu i govore laž (Jezekilj 13, 8).
I mudri Isus, sin Sirahov, govori o ispraznosti lažnih snova, kazujući ovako: Tašte
su i lažne nade nerazumnom čoveku, i snovi daju nerazumnima krila; zatim
dodaje: Kao koji se hvata za sen i goni vetrove, takav je i koji veruje snovima; i
opet: Mnoge su snovi obmanuli, i pali su svi koji su se u njih uzdali (Isus Sirahov
34,1-7).
Eto, brate Jovane, od mnogih svedočenja koja se nalaze u Svetom i božanskom
Pismu u vezi sa obmanjujućim snovima i viđenjima ja sam ti, zbog kratkoće,
priveo ovo malo, kojima sam ti pokazao koliko mnogo mrzi Bog lažne proroke,
kao i njihove obmanjujuće snove i viđenja.
Dakle, temeljno pazi, brate Jovane, i čuvaj se sa svim staranjem, da ne budeš,
zbog neznanja, opčaran takvim lažnim prorocima, verujući njihovim lukavim
proroštvima i njihovim obmanjujućim i lažnim viđenjima. Jer su se danas, više no
ikad, pojavile svakovrsne jeresi i lažni proroci, koji se trude da zavedu u prelest
blagoverne i da ih otrgnu od poslušanja kanonskoj jerarhiji Pravoslavne Crkve
Hristove.
Brat: Priznajem vam, prepodobni oče, sa svom iskrenošću, da mi je i ovoga puta
veoma mnogo koristilo, i uverio sam se, čuvši ova svedočenja Svetog i
božanskog Pisma u vezi sa lažnim prorocima i njihovim ispraznim i obmanjujućim
snovima i viđenjima. Jer su meni, grešnom i nedostojnom, bili veoma potrebni,
ovi saveti i razjašnjenja. Pošto sam i ja čuo, kao što ste Vi rekli, prepodobni oče,
da je svet pun lažnih proroka, koji propovedaju laž umesto istine, i videlaca koji,
budući obmanuti od đavola, kažu da imaju viđenja i snove od Boga, i tako mnoge
neiskusne vode u prelest i odmetništvo od rukovođenja Crkve i u propast, kao
one koji se cepaju od dogmatskih zakona i kanonskih i liturgijskih poredaka, i
dakle, cepaju se od Hrista, Koji je Glava Crkve.
Ali imao bih, prepodobni oče, još nešto da pitam.
Starešina: Šta brate Jovane?
Brat: Hteo bih, prepodobni oče, da mi kažete mogu li se đavoli iz viđenja i iz
snova pokazati u liku Gospoda našeg ili u liku anđela ili svetitelja?
Starešina: Brate Jovane, ako budeš s pažnjom slušao što ti budem kazivao,
jasno ćeš pojmiti ono što me pitaš.
U Otačniku čitamo da je: "Neki starac, prebivajući u keliji i podvizavajući se za
svoje spasenje, viđao đavole na javi i koreo ih. A đavo, videći da ga je ovaj starac
mnogo puta prekoreo, pokazao mu se, govoreći: "Ja sam Hristos", a starac,
videći ga, skrenuo je pogled. Reče mu đavo: "Zašto žmuriš? Gledaj i vidi me, jer
ja sam Hristos". Odgovorio mu je starac: "Ja ne mogu videti Hrista u ovome
svetu". To čuvši đavo, postao je nevidljiv". (Otačnik, gl. 8)
Isto u Otačniku piše da su đavoli rekli nekom starcu: "Hoćeš li da vidiš Hrista?",
na šta je starac odgovorio: " Anatema na vas i na one o kojima govorite, jer ja
verujem svome Hristu, koji je rekao: Ako vam ko reče: Evo, ovde je Hristos ili
onde, ne verujte (up. sa Mt 24,23), i đavoli su postali nevidljivi". (Otačnik, gl. 8)
U Prologu stoji pisano da je neki Prepodobni, po imenu Jakov, napustivši svet i
svoj imetak, otišao u pustinju, gde je provodio život u bdenjima, postovima i
molitvama. Ali pošto se gordio svojim strogim življenjem, obmanuo ga je đavo na
ovaj način:
Jednoga dana došao je k njemu neki đavo u liku anđela i savetovao mu da se
stara o svojoj keliji, da pali sveće i da kadi, kako bi primio Hrista, koji će mu doći
noću, da mnogim darovima nagradi njegov trud. Monah je poverovao đavolu i
učinio je tako. Oko ponoći, došao je antihrist sa slavom i mnogim sjajem. Jakov,
otvorivši vrata kelije, poklonio mu se, ali đavo, udarivši ga po čelu, postao je
nevidljiv. Sutradan Jakov je pohitao k nekom starcu da mu saopšti događaj, ali
pre no što mu je išta rekao, starac mu je kazao: "Beži odavde, jer ti se satana
narugao". A pošto je Jakov dugo oplakivao svoj greh, otac ga je poslao u neki
manastir sa opštežićem, gde se trudio u kuhinji i u drugim poslušanjima,
ispunjavajući svoje pravilo sa mnogo vere, a na kraju mu je sviše bio podaren dar
čudotvorstva, i spasao se u Gospodu (Prolog, 13. april).
I Ava Arsenije Veliki je čuo đavola kako govori: "Ja sam Hristos", ali Svetitelj mu
je odgovorio: "Ja ne želim da vidim Hrista na ovome svetu". Takođe i Velikom
Pahomiju se pokazao đavo u Hristovom liku, govoreći mu: " Pahomije, ja sam
Hristos i došao sam kod tebe, moj prijatelju", a Pahomije mu je odgovorio:
"Hristos je mir, a ti si me sasvim ispunio smutnjom". Zatim, pošto se Svetitelj
prekrstio, đavo je postao nevidljiv.
Isto u Otačniku čitamo da je neki brat, po imenu Avramije, živeo u pustinji i bio
vrlo drzak, neposlušan i nepokoran, idući samo za svojom pomišlju i mišljenjem.
Ovaj je mnogo želeo sveto sveštenstvo, a obmanjivač mu je noću u snu
pokazivao mnoga viđenja i utvare, za koje je brat, razmatrajući ih podrobno,
verovao da su istinska. I pošto mu se mnogo od onoga što je video u snu
ostvarivaše na javi, uzdao se veoma u svoje snove. Jednom je k njemu došao
đavo u liku Hrista, sa anđelima, i rekao mu: "Video sam tvoju mnogu i veliku
želju, koju odavno imaš, za svetim sveštenstvom. Dobru i izabranu stvar želiš, jer
se u ova vremena sveštenstvo stiče s velikom mukom, i samo bogati i slavnoga
roda mogu steći sveštenstvo. Jer su sada svi arhijereji postali lukavi, gordi,
ponositi častoljupci. Dakle, zbog toga sam ja lično došao k tebi, videći tvoju
mnogu i veliku želju, da te rukopoložim da bih te učinio sveštenikom". I nakon što
je to rekao, otpočeli su "anđeli" pevati veselu pesmu: Aksios, to jest Dostojin... I
tako su ga "rukopoložili" iučiniliga "sveštenikom". I nakon što ga je rukopoložio,
ostavio ga je i uzneo se sa "anđelima" na nebo.
Nakon što se ovo završilo, probudio se brat iz svoga sna i čudio se i radovao
veoma tom čudesnom snu. I blagodario je Hristu što ga je rukopoložio za
sveštenika i počeo je čitati svoje pravilo sa svešteničkim uvodom. Zatim je otišao
u hram u koji su se sabirali Oci, da bi odslužio Liturgiju, budući da je bila nedelja.
I behu se tamo sakupili oci iz pustinje u toj crkvi. I došao je i on, i stupivši u crkvu,
otišao je pravo k oltaru i sa velikom smelošću je uzeo svete odežde, da bi se
obukao, ne pitajući nikoga. A sveštenici Crkve, koji behu tamo u oltaru, videći ga
da uzima svete odežde svešteničke, pitali su ga rekavši mu: "Šta hoćeš da činiš?
Zbog čega uzimaš odežde?". A on je odgovorio: " Ja hoću da se obučem da
služim danas Liturgiju". Rekli su mu: " Ali kako to želiš da učiniš a nisi sveštenik, i
kako se usuđuješ da uđeš u oltar, gde samo sveštenici ulaze? I kako se usuđuješ
da uzimaš svešteničke odežde, kada tebi ne pristoji ni da ih takneš? Zar si
poludeo?". On im je odgovorio, rekavši: "Ne, ja nisam poludeo, nego sam
sveštenik kao i vi". A oni, znajući da nije sveštenik, isterali su ga iz svetog oltara.
A on se otpočeo jako prepirati i vikati na sav glas, govoreći: "Zašto da me izbace
iz svetog oltara, kad sam ja sveštenik, i rukopoložio me je Sam Gospod Hristos
zajedno sa Svetim anđelima". A oci videći i čuvši to od njega, poznali su da je
prelešćen i obmanut od neprijatelja, đavola. I spoznali su oci da mu se zbog
njegove drskosti i nepotčinjenosti i nepokornosti to dogodilo. I naredili su oci, te
su mu stavili velike okove na noge i poslali su ga u neki manastir van pustinje, da
bude tamo čuvan, i da ga smiruju teškim poslušanjima bez odmora, dok se ne
bude smirio i ne bude spoznao svoje nemoći i svoju obmanu.
I tako je činio dok nije došao do spoznanja i spoznao obmanu, i smirio se i
pokajao se (Otačnik, str. 321)."
Onim što je do sada rečeno, brate Jovane, pokazao sam ti da se đavo pretvara u
Hristov lik; pokazaću ti sada da se on pretvara i u lik Bogomajke.
Jedan italijanski pisac, Domeniko Marđiato, koji je živeo bliže našem vremenu i
bio mason najviših stepena, priča o mnogim pokazivanjima i predstavama
đavola. Na nekoj seansi gde su učestvovali mnogi učeni i čuveni ljudi, dolazio je
satana u liku Bogomajke i saopštavao im čudne stvari. Neki sveštenik, čuvši za
to, otišao je i sam na tu seansu, da bi video utvaru. Međutim, uzeo je Sveto
Pričešće sa Svetog Prestola i, ne kazujući nikom o tome, sakrio ga ispod odeće.
Duh (đavo) došao je kao obično pod likom Svete Djeve sa detetom u naručju.
Tada, je sveštenik ustao i, izvadivši Sveto Pričešće iz nedara, rekao utvari:
"Duše, da si uistinu lik Majke Gospoda našeg Isusa Hrista, trebalo bi da
padnemo k tvojim nogama i da se poklonimo tebi i tvom Svetom detetu; ali pošto
mi hrišćani ne verujemo to - da Duh Svete Djeve dolazi na priziv nekih grešnih
ljudi i da se provodi s njima - u ime ovog Svetog Pričešća, koje je samo Telo i Krv
Sina njenog, zaklinjem te da nestaneš ispred nas i da više ne zabluđuješ svet
svojim obmanama". Na ove reči zao duh je odmah nestao, ostavivši u sobi
plamen koji se brzo ugasio, pretvorivši se u maglu i zadah smole.
Ovaj i drugi događaji učinili su da se autor ostavi spiritizma i masonstva i da se
vrati Hristovoj veri, obznanivši sve satanske prelesti masonstva i spiritista.
Iz dosadašnjeg, brate Jovane, mislim da si se uverio da se đavoli pretvaraju u lik
Hrista i Bogomajke, da bi obmanuli ljude; a da se satana pretvara u anđela
svetlosti, to nam je rekao Sv. i božanski apostol Pavle: I nikakvo čudo; jer se sam
satana pretvara u anđela Svetlosti (2. Kor 11,14).
A da bi još bolje pojmio ovu istinu, brate Jovane, kazaću ti jednu priču iz
Otačnika: "Neki brat veli da mu se dogodilo jedne noći da mu se pokazao đavo, u
liku svetlog anđela i rekao mu:" Ja sam Gavrilo i poslan sam tebi da ti donesem
blagu vest". A brat mu je odgovorio: "Vidi, možda si poslat drugom, jer ja sam
čovek grešan i nisam dostojan da vidim anđela svetlosti". Čim je to rekao, nestao
je namah lukavi i postao je nevidljiv (Otačnik, str. 318).
Jednom monahu po imenu Valent pokazao se đavo u liku anđela i videvši da ga
monah prima sa radošću, jedne noći đavo je uzeo lik Hristov, i došavši s
mnoštvom sjajnih demona,rekao mu je: "Valente,eto, došao je Hristos k tebi", a
podli Valent mu se poklonio. Otišavši zatim u crkvu, i kad je došlo vreme da se
oci pričeste Prečistim Hristovim Tajnama, oni su ga upitali da li želi da se pričesti,
na što je Valent odgovorio: "Ne želim da se pričestim, jer sam ja video Hrista."
Čuvši to, oci su ga svezali kao ludaka i sumanutoga.
Čitamo takođe u Žitiju Svetog Simeona Stolpnika da se đavo, uzevši lik svetlog
anđela, pokazao Simeonu u kolima sa ognjenim konjima, rekavši mu: "Pazi,
Simeone i slušaj šta ću ti reći: Vodio si do sada život ugodan Bogu, koji poznaje
sva uzdržanja tvoja. Zbog toga evo šta ću ti reći. On te je izabrao, preblaženi, da
tvoriš čudesa: da isceljuješ bolesnike, da prosvetljuješ nevernike, da tešiš
ožalošćene, jer si sjajan dobrim delima i rečju". Sv. Simeon je odgovorio: "Neka
bude volja Božija". Satana je pridodao: "Dakle, uzimajući sve u obzir, došao je za
tebe, o, neporočni, dan poslednje nagrade, jer Bog neba i zemlje, Onaj koji je
postavio dane i godine pod Svoju vlast i svima deli Svoja dobra, poslao me je
tebi, kao što vidiš, da te uznesem na nebo kao nekada Iliju, budući da si te časti".
Sv. Simeon je opet rekao: "Neka bude volja Gospodnja". "Dođi dakle - rekao mu
je opet satana - i ne oklevajući baci se odozgo u ovu kočiju, da bi se u slavi
poklonio Onome Koji te je sazdao po Svome liku i podobiju; da bi te izbliza videli
heruvimi i serafimi, proroci, apostoli i svi Sveti mučenici s neba". A Sv. Simeon,
ne spoznavši obmanu neprijatelja, rekao je ponizno: Tospode, neka bude volja
Tvoja sa mnom, grešnikom", i podigavši nogu da bi zakoračao u kočiju, rukom se
osenio znakom Svetog Krsta. I namah je đavo zgasnuo nestao sa kolima i sa
ognjenim konjima, rasprštavši se kao prah na vetru.
Videvši Sv. Simeon đavolsku obmanu, užasnuo se i plakao, smatrajući da je
Božija blagodat otišla od njega. A nogu kojom je hteo da zakorači u kočiju kaznio
je, stojeći celu godinu dana samo na njoj. Đavo, videvši takvu strogost, ranio mu
je članak užasnom ranom, i meso mu je trulelo, ucrvljalo se, kako piše njegov
učenik Antonije.
I upravo u to vreme došao je k njemu Sv. Vasilisk, poglavar Saracena, koji je,
besedeći mnogo sa Simeonom, poverovao u Hrista. Kako je sedeo tamo dole
kraj stuba, jedan crv je pao na zemlju i on je, uzevši ga u ruku, otišao. Dakle
poslavši Simeon za njim, upitao ga je: "Zašto si uzeo crva palog iz mog trulog
tela?". A Vasilisk, otvorivši šaku, našao je u njoj skupoceni biser! (Žitije Svetog
Simeona, 1. septembar).
Iz onoga što sledi, brate Jovane, videćeš da se đavo pretvara i u lik Svetitelja.
Čitamo u Žitiju Svetog Grigorija Dekapolita da đavoli, u vreme kada je
Prepodobni tvorio svoje pravilo i molitvu, navaljivahu na njega i ujedahu ga za
noge, a kada je tvorio metanije, obvijahu se kao zmije o njegove ruke i vešahu se
o njega, kako se ne bi podigao, i ubadahu ga svojim jezikom kao kakvim
otrovnim iglama, prouzrokujući mu velike bolove! To su činili lukavi đavoli: videvši
da ga iskušenjima sleva ne mogu poraziti, tada su pokušavali onima s desna, da
ga tako obmanu!
U noći 9. marta, to jest na pomen 40 Mučenika Hristovih, đavoli su otišli k njemu
u pećinu, imajući na svojim glavama vence koji sjaje kao sunce, i rekli su mu: "Mi
smo 40 Mučenika Hristovih i došli smo da ti damo moć nad đavolima", ali on,
poznavši ih darom Božijim koji obitavaše u njemu, ukorio ih je, i postali su
nevidljivi (Žitije Svetitelja, 20. novembar).
I božanski otac Jovan Lestvičnik, pokazujući da se đavoli pretvaraju u lik svetlih
anđela i u lik slave svetitelja, veli: "Đavoli se često pretvaraju u anđele svetlosti i
u lik mučenika i pokazuju nam se u snu kao da su došli k nama, a kada se
probudimo, ispunjavamo se radošću i vaznošenjem. Ovo neka ti bude znak da si
obmanut. Jer pravi anđeli nam pokazuju strašne muke, sud i razlučenje od tela, a
nakon što se probuDimo, ispunjavamo se strahom i ožalošćenošću (zbog
posmrtne sudbine nepokajane duše, nap.izd)!
Ako se budemo pokorili đavolima u snu, onda će nam se oni rugati i na javi"
(Lestvica).
Eto, brate Jovane, priveo sam ti malo svedočenja, od mnogih koja se nalaze u
Otačniku, Žitijama Svetih, i u učenjima Svetih Otaca, iz kojih se jasno vidi da se
đavoli pretvaraju u lik Hrista, Bogomajke, anđela i svetitelja, da bi obmanuli ljude.
Zbog toga nije dobro verovati nijednom snu ili viđenju, pre nego što ih otkriješ
ocima iskusnim u životu i dobro putevođenim u učenju Svetih i božanskih Otaca.
Brat: Blagi Bog neka vam nagradi trud, prepodobni oče, jer ste imali
blagovoljenje da se trudite da mi naširoko izložite i o ovim lukavstvima đavola.
Molim vas da mi oprostite, ako vam budem postavio još jedno pitanje, u vezi s
onim što smo do sada govorili.
Starešina: Reci, brate Jovane!
Brat: Prepodobni oče, da li đavoli, snovima i viđenjima, mogu učiti čoveka da čini
dobra dela i pokazivati mu i istinite stvari, ili mu pokazuju samo lažne stvari i uče
ga da čini samo zla?
Starešina: Brate Jovane, kada lukavi đavoli žele da obmanu koga u snu ili u
viđenju, dok spava ili kad je budan, imaju običaj da ga ne podstiču od početka da
čini zla, da ne bi pojmio čovek njihovu obmanu, nego mu najpre pokazuju istinite
stvari i uče ga da tvori dobra dela. A kada vide da se čovek savršeno pouzda u
snove i viđenja, tada ga s lakoćom vode u prelest i propast!
I pošto sada više nemam dovoljno vremena da ti našire kažem o ovome, budi
zadovoljan povešću koja sledi:
U Otačniku piše da je neki brat boravio sa mnogo spokojnog tihovanja u svojoj
keliji. A neprijatelj đavo, želeći da ga obmane i prevari, jedne noći, kada je brat
legao u svojoj keliji, preobrazio se u lik svetlog anđela, i otišavši njemu, probudio
ga je govoreći: "Ustani, rabe Božiji, na svoju molitvu i pravilo"; a brat, probudivši
se iz sna, video ga je kako svetlo sjaji, ali namah je postao nevidljiv!
I, ustavši, brat se prihvatio molitve i svog uobičajenog pravila, smatrajući da je
anđeo Gospodnji taj koji ga je probudio. A kada je nastupila sledeća noć, pošto je
brat legao, došao je lukavi i probudio ga i rekao: "Ustani rabe Božiji, na svoju
molitvu i pravilo"; i čineći mu tako mnogo puta u mnogim noćima, odmah kako bi
zaspao dolazio je i budio ga.
A jednom je brat otišao nekom starcu koji ne beše suviše daleko od njega i rekao
mu: "Oče, meni sada od nekog vremena, svake noći, ako legnem i zaspim, dolazi
anđeo i budi me na molitvu". I upitao ga je starac: " Ali na koji način dolazi on tebi
i budi te?"
Odgovorio je brat: "Nakon što legnem i zaspim, odmah dolazi meni, i približivši mi
se, budi me, govoreći: "Probudi se, rabe Božiji, na svoju molitvu i pravilo", a ja,
probudivši se i otvorivši oči, vidim ga kako svetlo sjaji, i namah beži i postaje
nevidljiv! I tako mi čini u svim noćima, i nimalo me ne ostavlja da spavam".
Reče mu starac: "Sine, to nije anđeo Gospodnji koji ti želi dobro i tvoje spasenje,
nego lukavi đavo, koji želi tvoju pogibelj i želi da te obmane dok te ne pogubi, kao
što je pogubio i druge. Dakle ti, sine, ne slušaj njega, nego kada bude došao da
te probudi, reci mu ovako: "Kada mi bude došlo vreme za ustajanje i bude mi
volja da ustanem, ustaću i bez tebe, a tebe ne slušam, niti ću te slušati!"
Primivši brat ovu pouku od starca, otišao je u svoju keliju. A kada je nastupila
noć, legao je brat da spava. Lukavi, odmah kako je brat zaspao, već je došao
kod njega i probudio ga, kazujući mu: "Ustani, rabe Božiji, na svoju molitvu i
pravilo"; a brat mu je odgovorio kako ga beše naučio starac:" Kada mi bude
došlo vreme za ustajanje, ustaću i bez tvoga buđenja, a tebe ne slušam, niti ću te
slušati". Čuvši to lukavi, uzdahnuo je rekavši: "Monahu ludi i bezumni i prokleti,
išao si k zlom i lažljivom starcu, i obmanuo te je, jer k tome starcu je išao juče
neki brat koji ga je veoma molio da mu učini dobro i da mu pozajmi zlatnik,
budući da mu je bio od velike potrebe, i nije hteo da mu pozajmi, nego je slagao
da nema, a ipak je imao jedan zlatnik. Dakle, iz toga znaj i spoznaj da je to zao i
lažljiv starac, i obmanuo je i tebe, zato što si glup i bezuman."
Ovo rekavši lukavi, postao je nevidljiv, a brat, nakon što se razdanilo, otišao je
onom starcu i kazao mu šta mu je rekao lukavi đavo...
Dakle, upitao je starca: " Da li je to tako, Oče?". Odgovorio mu je starac:
"Vaistinu tako je, sine, jer došao je meni neki brat i tražio da mu dam u zajam
jedan zlatnik, i ja imam zlatnik, ali sam rekao da nemam, znajući da mu ono zbog
čega je tražio zlatnik nije na korist, nego više na povredu njegove duše. Zbog
toga sam smatrao za bolje laž, pa da izbavim svog sabrata od povrede duše, i
zato nisam dao zlatnik, nego sam rekao da nemam.
Nego ti, sine, čuvaj se i poznaj lukavog neprijatelja, koji hodi da te obmane."
I brat, budući mnogo poučen i okrepljen od starca, otišao je u svoju keliju
(Otačnik, str. 319).
Iz ove povesti i iz mnogih drugih koje se mogu pročitati u Otačniku i u Žitijima
Svetih možeš dosta jasno pojmiti, brate Jovane, da đavo, kada se kome
pokazuje u snovima ili viđenjima, pored drugih svojih lukavstava, uči najpre
čoveka da tvori dobra dela i da kazuje istinite stvari, kao što si čuo iz gornje
povesti. Ali ovo ne čini na korist spasenja čoveka ili na slavu Božiju, nego pod
vidom istine ili dobrog dela skriva lukavstvo, zamku i obmanu. I ako čovek ne
bude pažljiv, lovi ga onima zdesna i vodi ga u pogibiju.
Brat: Prepodobni oče, da li su Sveti i božanski Oci lako verovali u snove i viđenja
koja su im se pokazivala?
Starešina: Ovo, brate Jovane, ne bi više trebalo da pitaš posle toliko svedočenja
koliko si do sada čuo. Zar nisi čuo da su Svetitelji Otačnika zažmurivali, da ne bi
videli đavolska viđenja? Nisi li čuo kako je odlučno odbio Ava Arsenije onaj glas
koji ga je pitao da li želi da vidi Hrista? Nisi li video Velikog Pahomija kako je
izagnao đavola koji mu se pokazao u Hristovom liku? Nisi li video Svetog
Grigorija Dekapolita, koji je darom Božijim izagnao 40 đavola koji su mu se
pokazali u liku 40 Mučenika?
Ako si, brate Jovane, sve ovo čuo, kako to da nisi shvatio da Svetitelji Božiji nisu
lako verovali u snove i viđenja? Jer da su olako verovali u đavolske utvare,
propali bi žalosno.
Znači, brate Jovane, dobro upamti što ti kazujem: Sveti i božanski Oci ne samo
da nisu olako verovali u svaki san ili viđenje, koje su smatrali da su od đavola,
nego su oni, preblaženi, čak i viđenja koja su smatrali da su dobra i od Boga,
odbacivali i nisu im verovali.
Brat: Prepodobni oče, a da li se Bog ljuti na one koji ne poveruju u dobre snove i
viđenja, koje On šalje?
Starešina: Brate Jovane, radi veće koristi i napretka u onome što je duhovno, i da
bismo bili bez opasnosti u onome što je za spasenje, bolje je da čovek ne veruje
nijednom snu ili viđenju.
I ako će ovo činiti od straha da ga đavoli ne obmanu, neka ništa ne brine, jer Bog
se neće na njega naljutiti i neće ga zbog toga kazniti. Blagi Bog, Koji poznaje
srca svih ljudi, ako vidi koga kako se čuva da ne vidi kakvo sumnjivo čudo ili
kakvo viđenje, od straha da ne bude obmanut i da ne bi učinio štogod što bi ga
udaljilo od prave vere, umeće da ga prosvetli i da mu očisti poimanje, kako bi
čovek spoznao istinu. Ni u kakvom slučaju neće ga ostaviti da sumnja do kraja u
ono što mu je pokazao.
To pokazuje i Prepodobni otac Nikodim Svetogorac, koji veli: "Čak ako sa mnogo
nepokazanih razloga budeš spoznao da viđenja koja su ti se pokazala jesu
istinita i dolaze od Boga, ipak, beži uvek od njih koliko možeš, odgoni ih daleko
od sebe. Ne boj se da Bog ne voli ovo odvraćanje. Jer ako ova viđenja budu bila
od Boga, tada će On znati da ti ih preda, i neće Mu biti žao ako ih ti ne primaš.
Koji daje blagodat smirenima ne uzima je od njih, za sve što oni čine iz smirenja."
I Sv. Grigorije Sinait, veliki isihasta i veliki hrišćanski životnik sa istoka, kaže
ovako: "Nemoj nikako primati kao otkrovenje i oličenje ono što dolazi od osećaja
ili razuma, bilo spolja, bilo iznutra, bilo sam lik Hristov, ili kojeg anđela, ili oblik
kojeg svetitelja, ili svetlost da ti se utvara (predstavlja) u umu i da uzima nečiji lik,
jer sam um, po svojoj sopstvenoj prirodi, ima moć mašte, i lako može da
predstavi sebi likove koje želi. Koji ne vode računa o tome, ozleđuju sebe. Zbog
toga pazi i nemoj veoma brzo poverovati u nešto, čak ako bi to bilo dobro, pre no
što posetiš one koji su oprobani, i pre mnogo ispitivanja, kako se ne bi oštetio;
nego budi sa mnogo pažnje, čuvajući svoj um uvek bistrim i bez ikakvog lika ili
oblika. Jer ono što je Bog slao radi kušanja često je mnoge ozledilo, pošto
Gospod želi da ispita kamo naginje naša sloboda.
Ko je video štogod svojim umom ili čulima, čak ako bi i bilo božanskog porekla,
bude li primio bez ispitivanja oprobanih, lako se obmanjuje, ili će se obmanuti,
kao lakoveran! Jer Bog se ne gnevi na one koji podrobno paze na sebe od straha
da ne zablude, čak ako i ne prime, bez pitanja i bez mnogo ispitivanja, ono što
dolazi od Njega, nego ih pre hvali kao mudre.
Takođe, ne treba da pitaš bilo koga, nego samo onoga kome je povereno i
duhovno rukovođenje drugima i koji životom sjaji. Jer su mnogi neoprobani
ozledili mnoge neoprobane i neumešne, čiju će osudu imati posle smrti. Jer ne
mogu svi putevoditi druge; svaki je dobio lično spoznanje i prirodno ili praktično
poimanje, ali ne stiču svi poimanje Duha Svetoga".
Zbog toga je rekao i mudri Sirah: Neka ih bude mnogo koji s tobom u miru žive, a
savetnik neka Ti bude od hiljade jedan (6,6).
I božanski oci Kalist i Ignjatije uče u tom pogledu ovako: "Smirivši se i hoteći da
budeš sam zajedno sa Bogom, nemoj primiti nikada bilo šta budeš video čulno ili
misleno (duhovno), ili materijalno, unutar sebe ili spolja, čak i lik Hristov, ili lik
anđela ili svetitelja, ili uobražavanje svetlosti koje ti se utvara (predstavlja,
umišlja) u umu, nego ostani verujući, ili još teže pristaj na to, makar bilo i dobro,
pre no pitaš iskusne, zato što je to veoma korisno i veoma ljubljeno od Boga i
predobro primljeno. Uvek čuvaj um nepovređen".
A u zaključku smatram za pogodno da izložim i svedočenje Svetog Dijadoha
Fotičkog, koji uči ovako: "Čak ako bi nam se kadgod Božijom dobrotom i poslalo
kakvo viđenje, ako ga ne budemo primili, neće se naljutiti na nas Preželjeni
Gospod Isus Hristos. Jer On zna da to činimo kako nas ne bi obmanulo lukavstvo
đavola". Zatim dodaje: "Uzmimo sledeći primer radi celovitosti: Gospodar je
noću, posle dugog odsustvovanja, došao na kapiju svog dvora i pozvao slugu, ali
on, ne prepoznavši ga sa sigurnošću, ne otvara mu vrata, jer se boji da kako ne
bude obmanut sličnošću glasa, postane rastočitelj dobara koja su mu bila
poverena.
Domaćin i gospodar toga sluge ne samo da se ne ljuti na slugu kada se razdani,
nego će ga udostojiti mnoge hvale, zato što je smatrao da je glas njegovog
gospodara obmana i nije hteo da upropasti njegova dobra." (Dobrotoljublje, tom I,
str. 348).
Iz svedočenja koja si, brate Jovane, čuo iz Svetih i božanskih Otaca, mislim da si
se sada u potpunosti uverio da se Bog ne ljuti na onoga koji, zbog staranja da ne
bude obmanut đavolima, ne poveruje olako u svaki san ili viđenje.
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče, i to: hteo bih da znam da li zli
ljudi mogu videti anđele, svetitelje ili đavole, ili samo sveti ljudi imaju takav dar?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je jedno vid zlih i nečistih ljudi, a drugo moć
viđenja uma čistih, duhovnih ljudi.
Istina je da i zli i nečisti ljudi mogu videti anđele, svetitelje i đavole, ali to mogu
činiti samo telesnim očima. U to nas uverava i Sv. i božanski Otac Isaak Sirijski,
kazujući: "I nečistima se pokazuju anđeli i đavoli, ali oni ih vide samo telesnim
očima". A čisti i duhovni ljudi gledaju mislenim okom, koje je um, kao što nas uči
isti Sv. Otac Isaak Sirijski. " Ali očišćena duša nije takva, nego duhovno vidi
prirodnim okom koje je misleno" (Slovo 67).
Znaj ovo, brate Jovane, da đavoli, budući pomračeni i otpali od blagodati Božije,
jedni druge mogu videti, ali ne mogu videti čete koje su iznad njih, jer je to
duhovno gledanje, a đavolima je strano ovakvo gledanje. A duše ljudi, sve dok su
uprljane gresima i pomračenjem, ne mogu duhovno videti ni šta je iznad njih, niti
šta je ispod njih, ni jedne druge, niti sebe. A ako se budu očistile i obratile
pređašnjem stanju, tada jasno vide pa čak i ako su u telu: ono što je ispod, to su
đavoli, što je iznad, to su anđeli, i još jedna drugu može videti. Ne priviđanjem,
nego čudesnim duhovnim gledanjem (Slovo 67).
A o činjenici da se duše vide međusobno isti Sv. Isaak Sirijski veli: "Nemoj se
tome čuditi da se duše međusobno vide, čak i ako su u telu, jer ću ti to pokazati
svetlim dokazom, svedočenjem Svetog Atanasija Velikog, koji u Žitiju Svetog
Antonija kazuje: "Jednom, dok je Veliki Antonije bio na molitvi, video je nečiju
dušu kako se vaznosi sa mnogo časti i nazvao je toga blaženim što se udostojio
da primi takvu slavu! I beše to Blaženi Amun Nitrijski, a Nitrijska Gora beše
udaljena od Svetog Antonija 13 dana hoda. Dakle pokazalo se iz ove priče da se
duhovne prirode vide međusobno, čak i ako bi bile daleko jedna od druge, i da ih
telesne razdaljine i osećaji ne sprečavaju da se vide! Isto tako i duše koje se
očiste: ne vide telesno, nego duhovno" (Slovo 67).
Znači, brate Jovane, čiste i svetle duše vide duhovnim i unutrašnjim gledanjem
anđele, svetitelje i đavole, i vide se međusobno. A zli i nečisti vide samo telesnim
očima, i samo što je pred njima, a od tajni duhovnog gledanja ništa ne mogu
obuhvatiti, zbog svoje nečistote!
Brat: Hteo bih da saznam još nešto, prepodobni oče!
Starešina: Šta brate Jovane?
Brat: Mnogo bih želeo, prepodobni oče, da znam na koliko načina može ljudska
priroda videti prirodu bestelesnih?
Starešina: Na ovo pitanje, brate Jovane, odgovaram ti isto rečju Svetog i
božanskog Oca Isaaka Sirijskog, koji pokazuje da: "na tri načina može ljudska
priroda gledati nematerijalna bića.
Prvi način je telesni, kao što je bio slučaj Patrijarha Avraama, koji je na telesni
način video tri ličnosti kod Mamvrijskog hrasta, i slučaj Lotov, koji je primio
izaslanike u Sodomu. Takođe patrijarh Jakov, koji se borio sa anđelom, kao i
Gedeon, Manoje, Tovija, prorok Zaharija, Presveta Djeva Marija, Svete
Mironosice i apostol Petar, koji su telesno viDeli anđele.
Drugi način kojim ljudska priroda može osetiti ono što Je nematerijalno, jeste
gledanje dušom. Kao što je Sv. Prorok Isaija video Onog Koji seđaše na
najvišem Prestolu, i šestokrile koji letijahu unaokolo, i Serafime; i isto tako je
Danilo video Starog danima.
A treći način jeste silom uma. Ovaj način, po mišljenju nekih, nije drugo, do
misleno (duhovno) gledanje i gledanje umom, kojim onaj koji stigne do mere
dobrog dela i koji se navikao da vaznosi svoj um sa zemlje i od zemaljskog, vidi
ponekad duhove pravednika, a ponekad anđeoske jerarhije ili Samog Cara
Slave: "Bilo kao Boga, slavljenog; bilo kao Promislitelja Koji se stara; bilo kao
Blagoga, Dobrotvora; bilo kao Sudiju, kako sudi". (Slovo 84).
Brat: A da li mogu i đavoli na ova tri načina da se približe ljudskoj prirodi, kako bi
je obmanuli, prepodobni oče?
Starešina: Brate Jovane, đavoli nam se samo na prvi i drugi način mogu približiti
da bi nas obmanuli i odveli u pogibiju, ali i mislenom silom uma ne mogu.
Ovo nam pokazuje isti Sv. Otac Isaak Sirijski, koji veli: "Nečisti đavoli, međutim,
ne mogu pokrenuti u nama, sem na ova dva načina na koja se približuju nama,
da bi nas obmanuli. Jer đavoli nikada nemaju moć da pokrenu u nama prirodne
misli, jer je nemoguće sinovima tame da se približe svetlosti; a Sveti anđeli mogu
ovo: i da pokrenu i da ozare. Jer đavoli su gospodari i sazdatelji lažnih poimanja
o rađanju tame.
Tako da od svetlozarnih primamo svetlost, a od pomračenih mrak" (Slovo 84).
Brat: Prepodobni oče, u koje nas doba našeg života kušaju đavoli lukavim i
obmanjujućim viđenjima?
Starešina: Svo vreme života našeg, brate Jovane, ali osobito u vreme naše
končine, tada đavoli uobičajavaju da nas napadaju utvaranjem (predstavljanjem)
lažnih priviđenja. Ovu istinu nam pokazuju mnogi od Svetih i božanskih Otaca,
među kojima je i Prepodobni Nikodim Svetogorac, koji veli ovako: "Ako se naš
lukavi neprijatelj, jak u procenjivanju, kadgod i ne trudi da nas kuša, ali u vreme
smrti dolazi s lažnim predstavama, s viđenjima i pretvaranjima u svetlosne
anđele" (Nevidljiva borba, gl. 13).
Brat: Ali, prepodobni oče, na koji se način čovek može spasti obmane đavolskih
viđenja, koja navaljuju na njega u vreme smrti?
Starešina: Brate Jovane, prvo oružje koje treba da imamo protiv viđenja koja
nam privode đavoli, osobito u vreme smrti, jeste smirenje i samopoznavanje. Jer
ko bude imao um i srce smireno istinskim samopoznavanjem taj, umujući svagda
o svojim nemoćima i gresima, kao i o bezdanoj dubini svoje ništavnosti, nikada
neće smatrati sebe dostojnim da vidi anđele, svetitelje ili druga viđenja. Pa čak
ako i bude video tako što, odbiće ih svom silom i protivljenjem, smatrajući sebe
sasvim nedostojnim njih, ne želeći drugo, do samo da u zadnjem času života
stekne milost i samilost Premilostivog Boga, kao i brzu pomoć molitava Presvete
Bogorodice.
U ovo nas uverava isti Sv. otac Nikodim Svetogorac, kazujući: "Kada lukavi đavo
u vreme tvoje smrti bude navalio na tebe svojim utvarama, da bi se spasao njega
i obmanjujućih utvara, reci mu ovako: "Preobrazi se, podlače, u svoju tamu, jer
meni nisu potrebna viđenja, niti mi je što drugo potrebno, sem samilosti moga
Isusa i molitava i posredništva Prečiste Djeve Marije i svih Svetitelja Njegovih".
Pored toga prebivaj čvrsto u svom rasuđivanju koje imaš o svojoj ništavnosti i
podlaštvu" (Nevidljiva borba, gl. 13).
Znači, brate Jovane, upamti: da ne bismo pali kao plen đavolskim utvarama i
viđenjima koja navaljuju na nas u životu i osobito u času smrti, veoma je
potrebno smirenje, spoznanje grehova i sveti gnev protiv đavola i veoma je
potrebno želeti i iskati iz sveg srca milost i pomoć Blagog Boga, kao i
posredništvo Prečiste Majke Njegove i svih Svetitelja Božijih.
Brat: Još nešto bih Vas pitao, prepodobni oče.
Starešina: Nema više vremena, brate Jovane, pošto su, eto, došli neki vernici iz
daleka, koji me čekaju, a imaju i oni svoje nevolje, i treba da odvojim vremena i
za njih. Ostajemo samo s onim što smo do sada govorili, a za ostalo dođi opet
ovamo, kada me vidiš manje zauzetog.
Brat: Zahvaljujem Vam veoma sa smirenjem i blagodarnošću, prepodobni oče, za
trud koji ste uložili, da bi me savetovali i razjasnili meni grešnom sve o čemu sam
Vas pitao. Molim Vas da mi oprostite i da me blagoslovite.
Pravo vam velim, prepodobni oče, da i ovog puta odlazim od Vas s velikom
radošću u duši.
Starešina: Bog nek prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi s mirom!

TRI STEPENA GNEVA[1]

sadržaj

Gnev nas sve savlađuje! Teško našoj glavi! Ali da govorimo, po Svetom Jovanu
Lestvičniku, koji su stepeni gneva.
Gnev se deli na tri vrste.
Postoji gnev koji je na grčkom nazvan holos, što znači brzo - kada se čovek brzo
razgnevi i takođe brzo prođe. To nije opasan gnev. To je ono što Duh Sveti kaže
u Psaltiru: Gnevite se i ne grešite.
To je prirodni gnev. Pogrešio je jednom, zaiskao je oproštaj, miri se. Čovekovo
srce je podeljeno na tri dela: gnevni deo, racionalni deo i želateljni deo. To je
božanski gnev, jer je po prirodi usađen u čovekovu dušu, da se gnevi na greh.
Sv. Jovan Zlatoust veli: Gnev tvoj neka ne bude na brata, nego na zmiju kojom si
pao".
Kada vidiš čoveka da te kori ili ti čini zlo, nemoj se ljutiti na njega, jer nije on kriv.
Da je bilo tako, ne bi bio postavljen zakon ljubavi prema neprijateljima. Mrzi
njegovu bolest, ne čoveka, jer nije kriv čovek, đavo ga podstiče. Mrzi bolest, jer
bolest je od đavola, time ga nateraju da te mrzi, da te kori, da ti šteti, da te bije.
On nije kriv, jer čovek je stvoren po liku i podobiju Božijem, ali onaj koga đavo
podstiče čini tako.
Pravedni gnev ne mrzi, nego ispunjava zapovest Božiju, koja kaže: Ljubite
neprijatelje svoje. Blagosiljajte one koji vas kunu (Upor. sa Mt 5, 44).
Ovaj gnev, holos, jeste prvi stepen gneva.
Drugi stepen gneva jeste gnev koji se naziva katos, ili zloba na rumunskom. To je
zla zmija. Kada ova ugrize naše srce, ne samo da se gnevimo, nego zadržavamo
gnev po nedelju, dve, na onoga koji nam je učinio zlo. Ovo je težak (gnev).
Kada čovek zadržava gnev i razmišlja: "Neka, preturiću ja njemu plan; neka, reći
ću mu ja; neka, udesiću ga ja"; i kada budeš to video u svom umu, znaj da si
prešao na drugi stepen gneva. Ugrizla te je za srce veća aždaja. I idi da tražiš
oproštaj, da se pomiriš s bratom, kazujući: "Oprosti mi, supruže; oprosti mi,
suprugo!", jer ako ne prođe taj gnev, ne možemo čitati "Oče naš".
Onda bi trebalo da se molimo ovako: "... i nemoj nam oprostiti, Gospode, grehe
naše, kao što ni mi ne opraštamo..." Tako bi trebalo da se molimo, jer ako ne
oprostimo, ne možemo inače čitati "Oče naš". Ni u jednoj vrsti gneva ne možemo
čitati "Oče naš". Uslov je postavila mudrost Boga Logosa.
Apostol veli: Sunce da ne zađe u gnevu vašemu (Upor. sa Ef 4, 26), a ko je
prešao na drugi stepen gneva, ne zatiče ga samo sunce u gnevu, zatiču ga i dva,
tri dana, i sedmica, i mesec dana.
Zatim postoji gnev najteži od svih, zakos, koji se na rumunskom zove srdžba.
Ovaj je gori od đavola. To je đavo gori od svih đavola: srdžba. Neka nas Bog
sačuva takvoga gneva! Ali zbog čega se naziva zakos? Zbog toga što dugo
prebiva u čovekovom srcu. Kada je čovek stigao na treći stepen gneva, ne
zadržava gnev samo dva-tri dana ili sedmicu, nego godinama.
Bilo je ljudi bolesnih ovom bolešću, srdžbom, koji ni na svojoj samrti nisu oprostili
bratu. Tle, taj i taj je umro, i na samrtnom odru tražila mu je oproštaj ćerka ili
unuka, i nije hteo da joj oprosti". Da Bog sačuva! To je aždaja zakos ili srdžba, i
božanski Jovan Zlatoust, u Slovu o Saulu i o Davidu, kazuje o njoj da je gora od
satane.
Saul beše Car Izrailjev i beše bolestan od epilepsije, od nečistoga duha, jer često
padaše na zemlju i stvaraše mu se pena na ustima, jer ga beše napustio Bog, od
kada beše ubio cara Ahava. David dolažaše i pevaše mu psalme uz harfu, i
izganjaše zlog duha od Saula, i isceljivaše ga, i on se smirivaše.
No da li je Saul blagodario Davidu što je izagnao đavola iz njega? Ne. Đavo,
čujući silu psalama, napuštao je Saula i bežao. A Saul se smirivao, ali zavist u
njemu - ne.
Jer devojke Jerusalimljanke, nakon što su čule da je David, jedno dete, porazio
Filistejca Golijata i odrubio mu glavu i skinuo uvredu sa sinova Izrailjevih, udarale
su u bubnjeve i vikale ovako: Saul zgubi hiljade, i David desetine hiljada, To jest,
više su proslavljale Davida nego Saula. I od tada Saula je obuzela mržnja, isto iz
slavoljublja, obuzela ga je velika srdžba, i plašio se da će od sada David biti car.
I toliko je srdžbe imao, iako ga je David isceljivao i odgonio đavola od njega, da
je, kada bi ustao, pitao:" Gde je David, Da ga ubijem?" I tri puta se bacio kopljem
za Davidom. Koga je hteo da ubije? Svoga lekara, koji ga je isceljivao.
Jesi li video da je đavo odlazio od Saula, zbog psalama, ali srdžba iz njegovog
srca nije odlazila? Hteo je da ubije Davida, da ovaj ne bi postao car.
Zbog toga kažu Sveti oci, i osobito Sv. Vasilije Veliki: 'Zavist je gora od đavola".
To je gnev zakos, i kada čovek bude pomućen srdžbom, žuč izliva otrov oko
srca, jer je slovesni deo duše u srcu. Tada se pomrači razum, i mozak, i
sentimentalni deo čovekove duše, i uzalud mu kažeš da je ovde belo, jer on vidi
crno. Više ne vidi dobro, jer su mu se od zavisti pomračili um i srce.
Zakos, prebiva dugo u čovekovoj duši. Srdžba je gora od svih. Samo je đavo
srdžben i ima srdžbu od početka sveta prema ljudima i prema Bogu, a čovekova
(srdžba), kaže Sv. Jovan Zlatoust, gora je od đavola. Neka nas Bog sačuva, jer
srdžba je đavo koji istrajava u čovekovom srcu, i ako se čovek ne ispoveda i ne
moli se Bogu da ga izagna, ima mnogih koji ni na samrtnom odru neće da
oproste onome koji im je zgrešio.
Ovo je treći stepen gneva, koji je najopasniji; a to je đavo srdžbe, koji je gori od
svih đavola.
Dakle, nije dovoljno da kažeš samo usnama: "Bog neka ti oprosti", a tvoje srce
da bude puno zavisti i gneva; to nije opraštanje. Bog gleda na srce. Uzalud se
molimo, kada je naše srce puno zlobe, srdžbe, otimačine i svekolike zle revnosti.
Dakle, da se trudimo svojim srcem, da ga ubedimo da treba da ljubimo svoga
brata i tražimo pomoć Božiju da to činimo, i onda imajmo smelosti u svojim
molitvama k Bogu. Ako li ne, ima da se zbude što veli Sv. Isaak Sirijski: "Seme na
kamenu jeste molitva onoga koji ima gnev prema svome bratu".
Neka nas Bog sačuva svake vrste gneva, ali osobito gneva zakos.
Amin.

Razgovor prvi
O GORDOSTI I O SMIRENjU
sadržaj
Sedam okolnosti pri kojima čoveka obmanjuju viđenja i snovi • Šta je gordost i iz
čega se rađa • Kako je Bog kažnjava • Koliko je vrsti • Gordost uma i gordost
volje • Kako se spasavamo gordosti • Šta je smirenje • Smirenje Svetitelja,
Bogomajke, Spasitelja Hrista • Iz čega se rađa smirenje i korist od njega •
Iskušenja koja dolaze na gorde • Samopoznanje u smirenje • Znaci istinskog
smirenja
Putevi bezumnika pravi su pred njima,
a mudri sluša savete (Priče 12,16)
Starešina: Šta je, brate Jovane, šta ti je? Jer te od nekog vremena stalno vidim
potištenog; ti, brate, nisi bio takav. Na šta si naleteo, da si tako sumoran i
zamišljen? I zbog čega ne dođeš da mi kažeš koje su misli i nezadovoljstva što ti
pritiskaju dušu, te si stigao do ovog ogorčenja (ožalošćenja)?
Brat: Kao što vidim, prepodobni oče starešino, spoznali ste nekako i samo po
viđenju moje duševno stanje. I pošto vidim da ste danas manje zauzeti, molim
Vas da mi date blagoslov da ostanem kod Vas, prepodobni oče, da bih otkrio
svoje misli koje me muče i smućuju.
Starešina: Dobro, brate Jovane, a da li si odlučan i spreman sada da se
ispovediš?
Brat: Da, prepodobni oče! I molim Vas, jer je trebalo da učinim to još odavno, ali
jako sam bio ovladan lenjošću i nisam se usudio da dođem da otkrijem svoju
savest i da vam tražim razjašnjenje o onome što me smućuje.
Starešina: A kakve te misli more, brate Jovane, i kakve nedoumice imaš na duši?
Brat: Evo, prepodobni oče, koje me misli more: od nekog vremena, stalno čujem
da su se pojavili po svetu ljudi koji su se udostojili od Boga da imaju nebeska
viđenja i da su neki primili dar proroštva i kazuju ono što će se dogoditi u
budućnosti. Čujem još i to, da su se neki udostojili da vide svetlosne Anđele,
Bogomajku i čak Spasitelja našeg Isusa Hrista. Čuo sam da su mnogi ljudi već
počeli da se povode za njima i da ih smatraju za proroke i izaslanike Božije u
svetu za propovedanje pokajanja. Kada to čujem, veoma se žalostim, zato što od
toliko godina, od svoje rane mladosti, jesam i služim u manastirskom poslušanju i
ničim nisam uznapredovao u duhovnom, jer me nije udostojio Bog nijednog
viđenja. To je uzrok moga ožalošćenja, prepodobni oče, što se nisam udostojio
da i ja imam takvu utehu. Veoma molim da mi razjasnite i da mi date savet kako
da se izbavim tih misli koje me veoma smućuju.
Starešina: Znaj, brate Jovane, da po učenjima Svetih i božanskih Otaca ima
sedam najznačajnijih prilaza kojima dušegubna obmana đavolskih viđenja i
utvara ulazi u čovekov um i srce.
Brat: Molim vas, prepodobni oče, da kažete i meni koje su to okolnosti.
Starešina: Brate Jovane, prva i najčuvenija majstorija kojom đavo delotvori
obmanu đavolskih viđenja i utvara u čovekovom umu i srcu jeste veliki i pogubni
greh gordosti, po svedočenju Svetog i božanskog oca Jovana Lestvičnika,
dostojnom svekolikog poverenja, koji kaže: "Kada se đavo gordosti utvrdio u
svojim služiteljima, javlja se u snu ili u viđenjima u vidu svetlosnog anđela ili
mučenika i daje im otkrivanje tajni, da bi nas ovi, postavši podlaci, sasvim lišili
uma" (Lestvica 23,15).
Druga majstorija kojom đavo delotvori obmanu svojih viđenja i utvara, jeste tašta
slava (slavoljublje), koja je prva kći i grana prokletog stabla gordosti (Spasenje
grešnih, gl. 7). To potvrđuje i božanski otac Isaak Sirijski, kada savetuje Svetog
Simeona sa Čudesne Gore, govoreći: "Prepodobni oče, kao onaj koji se sećaš
ovih slabosti viđenja, čuvaj se od utvare (predstava, prim.izd) đavolskih pomisli.
Jer ovo postaje osobito običaj monaha koji imaju oštroumnost i ljubitelji su tašte
slave" (Slovo 4, M. Njamc 446).
Treći prilaz kojim u čovekovu dušu ulazi prevara obmanjujućih viđenja i snova
jeste slabi i neiskusni um. Ovu istinu pokazuje takođe Sv. i božanski otac Jovan
Lestvičnik, kazujući ovako: "Đavoli tašte slave kušaju neiskusne" (Lestvica 3, 27).
Četvrti uzrok jeste luda i nepromišljena revnost, kojom se neki slaboumnici
podvrgavaju strogom i dugom postu i inim teškim podvizima, sa ciljem da prime
od Boga dar čudotvorstva ili da im se pokažu Anđeli ili nebeska viđenja i
otkrivenja, ili da bi im se dao dar da se upodobe kojem od svetitelja. O ovakvoj
ludoj revnosti pisao je božanski Otac Isaak Sirijski kazujući ovako: "Od teške
bolesti boluje ko ima zlu revnost" (Sl. 58). I na inom mestu isti otac Isaak Sirijski,
izlažući o onom koji se podvizava sa revnošću a sa zlim ciljem, kazuje ovako:
"Koji se usudi da moli Boga i želi da tvori čudesa i sile svojim rukama, biva u
svom umu kušan od đavola rugača" (Sl. 36). Ovakvu ludu revnost je imao monah
o kojem se kazuje u Otačniku da se molio Bogu da ga udostoji da bude sličan
praocu Isaku i koga je, zbog ove nepromišljene molbe, đavo ismejao na strašan
način (Gl. 7,10).
Peta okolnost pada u zamku đavolskih viđenja i utvara jeste neposlušnost i
tvrdoglavost, kao što se o ovome pokazuje u Otačniku, o onom bratu Avramiju, i
o njegovom učeniku Avi Iraklitu (Gl.7,8).
Šesta okolnost koja vodi čoveka da padne u ponor đavolskih viđenja i utvara i u
druge dušegubne obmane, jeste prokleto samorukovođenje i neispovedanje misli
duhovnim ocima (Lestvica 4,46 - 48 - 53).
Sedma i poslednja od okolnosti koje čine čoveka da sklizne u dušegubnu
opasnost đavolskih viđenja, jeste nepoznavanje sebe i nepoznavanje Božanskog
Pisma. Pošto čovek koji ne poznaje sebe, niti Božansko Pismo, odmah klizi ka
samomnjenju i iz ovoga lako pada u obmanu. A ko je temeljito dostigao
samopoznanje i dubinu svoje ništavnosti, taj će teško smatrati sebe dostojnim da
ima nebeska viđenja. Zato i Sv. Isaak Sirijski veli o onome koji poznaje sebe: "Ko
se udostojio da vidi sebe, bolji je od onoga koji se udostojio da vidi anđele"
(Slovo 34). Vaistinu velika je i silna pomoć za čoveka poznavanje sopstvene
nemoći, jer mu to ne dopušta da padne u zamku đavolskih utvara i u druge velike
grehe. Isto Sv. Isaak Sirijski naziva samopoznanje temeljom svekolikog dobrog
dela: "Blažen je čovek koji poznaje svoju nemoć", i veli: "jer ovo znanje postaje
njemu temelj svekolike dobrote" (Slovo 21). I božanski otac Petar Damaskin veli
o samopoznanju: "Ništa nije bolje nego da kogod poznaje svoju nemoć i
neznanje, i ništa nije gore nego da to ne poznaje" (Nevidljiva borba, Slovo 2)
Eto, brate Jovane, to su sedam glavnih prilaza kojima đavo provlači u čovekov
um i srce dušegubnu obmanu snova i viđenja. Ti si, brate, dobro učinio što si
iskreno otvorio svoje srce prema Bogu i prema mojoj nedostojnosti, i odlučio se
da dođeš i ispovediš ove dušegubne pomisli. Čineći to, brate moj, uspeo si
pomoću Božijom da izbaciš iz jazbine uma mislenu zmiju, koja se beše
ugnjezdila tamo, i iz dubine svoga srca, brate, da izbaciš onoga koji te je stalno
nagrizao i trovao ti dušu smrtonosnim otrovom svog lukavstva i obmane.
Znaj i pamti, brate Jovane, da je naša duša podobna lađi koja plovi po
uzburkanim talasima ovoga veka, a um, koji je oko duše, odredio je Bog da bude
kormilar ove lađe. I znaj još da se pred našom lađom nalaze mnoge i velike
opasnosti. Ove opasnosti polaze iz uzburkanog mora ovog sveta, jaki i veoma
protivni vetrovi, to jest napadi našega tela, koji dolaze spolja i ulaze kroz
otvorenu kapiju pet čula; podižu se besni valovi iz dubine naše duše, to jest misli
zle i raznovrsne koje iz srca izviru, kao što je Bog rekao: Iz srca izlaze zle
pomisli: ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule (Mt. 15,19);
vrebaju nas misleni razbojnici, to jest svelukavi đavoli; nailazimo na duboke
močvare i vrtloge, koji su slepilo našeg neznanja, koji nenadno iskrsavaju na
putu, preteći opasnošću da nam se lađa razbije, i sve je to duhovna
nepripremljenost naše duše. A kada kormilar lađe, to jest um, drema, puni se
vodom lađa i preti joj tonjenjem u dubinu, a to je neispovedanje naših grehova.
Dakle, brate moj, ako se nisi žurio da dođeš ovamo, pred Gospoda i moju
nedostojnost, da bi ispovešću izbacio iz svoje duše otrovnu vodu grehova, onda
smatram da nije ostalo još mnogo vremena pa da tvoja duhovna lađa potone u
dubinu pakla. Brate Jovane, ono što hoću da ti kažem da bi znao dobro i bio
tvrdo uveren, jeste da su misli koje su te morile i koje si mi sada ispovedio,
iznikle u tvome umu i srcu, iz prokletog korena velikog greha gordosti.
Brat: Prepodobni oče, molim vas da mi kažete šta je gordost i kakva je?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je gordost početak, koren i izvor svekolikog
greha i svekolikog bezakonja. I pošto si pitao i kakva je, saznaj da Sv. Grigorije
Dvojeslov kaže: "Gordost ima pet stepenica, a da bi pojmio ove stepenice,
potrebno je najpre da znaš da i dobra kojima se gordeljivac gordi ima takođe pet
vrsta, i to:
Prirodna dobra, to jest oštroumnost, lepota, muževnost i njima slično.
Drugo su stečena dobra, kao: znanje, mudrost, zanat i slično.
Treće su slučajna dobra, kao što su bogatstvo, slava, vlasti i slično.
Četvrto su dobra volje.
Peto su duhovna dobra, to jest dar proroštva, čudotvorstva i slično".
Dakle, brate Jovane, na prvoj stepenici gordosti je čovek koji, imajući koje od
ovih dobara, ne priznaje da ih ima od Boga, nego smatra da ih ima od samog
sebe, na prirodan način.
Druga stepenica gordosti jeste kada čovek priznaje da ova dobra ima od Boga,
ali ne primljena na dar, nego zato što njemu pripadaju, kao dostojnom njih.
Treća stepenica gordosti jeste kada kogod umuje da ima kakve darove, koje,
međutim, nema.
Četvrta stepenica gordosti jeste kada kogod nipodaštava druge i želi da ga svi
poštuju, kao dostojnijeg no što su oni.
Peta i poslednja stepenica gordosti jeste kada čovek dostigne da nipodaštava
svete zakone i da im se ne podvrgava onako kako su uzakonili Sveti Oci.
Znaj još, brate Jovane, i pamti da gordost ima ove kćeri: taštu slavu, uhođenje,
gordoumlje, kolebanje, licemerno ispovedanje, odricanje od vere, razuzdanu
volju i potpuno navikavanje na greh.
Brat: Ali kako se, prepodobni oče, rađa gordost u čovekovom umu?
Starešina: Gordost, brate Jovane, ima običaj da se rađa u čovekovom umu
osobito iz ovih okolnosti: iz samoljublja, iz tašte slave, iz samomnjenja
(umišljenosti), iz nepoznanja sebe, iz nerasudnog i neprimerenog posta, to jest iz
samorukovođenja, kada čovek ide po svojoj glavi i ne traži savet drugoga.
Brat: Prepodobni oče, da li postoji jedna vrsta gordosti ili više vrsti?
Starešina: Gordosti, brate Jovane, ima dve vrste, i to: gordost naše volje i
gordost uma.
Brat: A koja bi od ovih gordosti bila gora ili opasnija?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je mnogo gora gordost uma.
Brat: Ali zbog čega je gordost uma gora od gordosti volje?
Starešina: Evo zbog čega, brate Jovane: budući da um lakše poznaje gordost
volje, ona će se moći lakše isceliti, budući lakše podvrgnuta onom što doliči; ali
kada um ima gordost i čvrsto veruje da je njegov sud bolji nego kod drugih, kako
će se moći isceliti? Pošto nema ko da ga podvrgne sudu ostalih, on ne smatra
druge boljim od sebe. Ako je oko duše, a to je um kojim čovek prepoznaje i
očišćuje gordost volje, nemoćno, slepo i puno gordosti, ko li će ga onda moći
isceliti? I ako je svetlost tama i putevoditelj pogrešan, kako će onda osvetljavati i
ispravljati ostalo? Zbog toga, brate Jovane, dolikuje da bdimo sa više pažnje i sa
više čvrstine protiv te opasne gordosti uma. I stojeći s velikom čvrstinom protiv
nje, da obuzdamo brzopletost svog uma, a svoje mišljenje da podvrgnemo
mišljenju ostalih i postanemo ludi Hristove ljubavi radi, da bismo mogli postati
mudri kao što je napisano: Ako neko među vama misli da je mudar u ovome
veku, neka bude lud da bi bio mudar (1 Kor 3,18). Znači, brate Jovane, pojmi da
je gordost uma đavolska bolest, pošto ona čini da čovek veruje da je velik, da je
mudriji od drugih, i da njemu više nisu potrebni saveti i pomoć drugoga.
Preblagi Bog neka nas izbavi ove đavolske strasti i bolesti!
Sam Bog kroz proroka Isaiju naziva podlacima one koji boluju od toga, govoreći
im: Teško onima koji su mudri sebi, i pred sobom razumni (Isaija 5, 21). Još nam
i veliki apostol Pavle zapoveda ovako: Ne smatrajte sami sebe mudrim (Rim
12,16). I Solomon takođe veli: Ne misli sam o sebi da si mudar (Priče 3, 7).
Smatram, dakle, brate Jovane, da si iz rečenoga i dosta jasno pojmljenoga
shvatio zbog čega je gordost uma gora i opasnija od gordosti volje. Znaj i ovo: da
je i gordost uma, i gordost volje veoma raznovrsna zloba. I tu raznovrsnu zlobu
greha gordosti divno pokazuje Sv. i božanski otac Jovan Lestvičnik ovako:
"Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, čedo pohvala, znak duševne
jalovosti, majka osuđivanja, proterivanje pomoći Božije, preteča bezumlja,
vinovnik padova, izvor gneva, vrata licemerstva, bedem demona, čuvanje
grehova, uzrok nemilosrđa, surovi islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga,
koren hule" (Lestvica 83,1).
Vidiš li, brate Jovane, koliko je raznovrsna zloba grehova gordosti? Zbog toga
Božansko Pismo naziva gordog nečistim pred Gospodom, kazujući: Nečist je
pred Gospodom ko je god ponosita srca (Priče 16, 5). I onoga ko se sprijatelji s
gordim takođe nečistim naziva, kazujući: Ko dodirne smolu upodobiće se njoj
(Isus Sirah 13,1). Zato je, brate Jovane, ovaj greh veoma ružan pred Bogom, koji
ga veoma strogo kažnjava.
Brat: Molim vas, prepodobni oče, da mi kažete kako Bog kažnjava greh gordosti?
Starešina: Slušaj, brate Jovane! Da bismo mogli uvideti koliko je greh gordosti
ružan pred Bogom i kako ga On kažnjava, dovoljno je da se setimo da je samo
zbog ovog greha pao i bio izgnan s neba satana sa svim svojim anđelima (Otk
12,8 - 9). A da bismo pojmili koliko je velik ponor u koji pada ovladani nečistom
gordošću, uzmimo u obzir iz koje je slave i svetlosti pao satana i anđeli njegovi
jednomišljenici, u koju su se nečest (bedu) spustili i kolikog su mučenja vinovnici
postali.
I da bi to još bolje shvatio, znaj, brate, da satana, pre svog pada iz višnje
svetlosti i slave, ne beše kakvo beznačajno stvorenje Božije, nego beše jedno od
najlepših, najsjajnijih, najukrašenijih i najodabranijih sazdanja najbližih Bogu. Kao
što nam kazuje Sveto Pismo, on beše svetla zornjača među razumnim četama s
neba. Beše sin nevečernje zore i heruvim neba, veoma lep, sjajan i ukrašen od
svog Sazdatelja, Boga. O tome na simvoličan način govori Božansko Pismo kroz
usta Svetog proroka Jezekilja, koji kazuje caru Tirskom, ovako:... Bio si u Edemu
vrtu Božijem; haljine tvoje behu ukrašene svakovrsnim dragim kamenjem:
rubinima, topazima i dijamantima, hrisolitom, onihom i jaspidom, safirom,
smaragdom, karbunkulom i zlatom; sve behu pripremljene i s majstorstvom
složene u gnezdašca i stavljene na tebe u dan kada si stvoren... i opet:... Ti si bio
heruvim zaklanjač, i ja te postavih za to; ti si bio na Svetoj gori Božijoj i hodio
posred kamenja ognjenoga (Jezekilj 28,13 -14).
Isto tako i prorok Isaija naziva satanu sjajnom zvezdom i sinom zorinim (Isaija
14,12).
Vidiš, brate Jovane, koliko je slave, koliko lepote i koliko ukrasa imao đavo pre
no što je pao velikim padom? A zbog čega je on pao iz ovog velikog blaženstva i
lepote? Pitajmo opet Božansko Pismo, i ono će nam to pokazati, kazujući: Bio si
neporočan u dan tvoga stvaranja, dok se ne ugnezdi u tebe bezakonje (Jezekilj
28,17). I objašnjavajući koje je bilo to bezakonje što se ugnezdilo u satani,
Božansko Pismo veli: ... Ti koji si govorio u svom umu: uzdignuću se na nebesa i
sešću na svoj presto više zvezda Boga Silnoga; postaviću sedište svoje na gori
Svetoj u dnu međe severne i popeću se nad oblake i biću kao Previšnji (Isaija
14,13-14). Zatim, pokazujući da je on zbog toga visokog umovanja pao s neba,
veli ovako: Kako pade s neba zvezdo sjajna, sine zorin, kako si bio bačen na
zemlju ti, koji si narode ukroćavao (Isaija 14,12). Pokazujući zatim još jasnije
uzrok đavolovog pada, Božansko Pismo veli: Zbog lepote tvoje pogordi se srce
tvoje i zbog ponositosti tvoje izgubio si mudrost. Zato sam te bacio na zemlju i
postaviću te za ruglo pred carevima (Isaija 28, 17). I opet Božansko Pismo,
pokazujući nadmenost satane i njegovo stremljenje umom ka obuhvatanju
nedostižne slave Božije, kaže: Od rasprostranjenosti trgovine svoje napunio si se
nepravde, i grešio si, i Ja sam te izagnao, heruvime koji hođaše među varničavim
kamenjem, i kao nečistoga zbacio sam Te sa Gore Svete Božije (Jezekilj 28,16-
17). Zatim, pokazavši kamo je bio bačen i izgnan satana iz velike slave koju beše
imao na nebu, Sveto Pismo veli: Spusti se u pakao slava tvoja i mnogo veselje
tvoje, pod tebe će se crvi prostrti i crvi će ti biti pokrivalo (Isaija 14,11). A malo
dalje dodaje: I sada se ti spuštaš u pakao, u dubinu preispodnju (Isaija 14,15).
Znači, brate Jovane, iz ovo malo svedočenja Božanskog Pisma verujem da si
pojmio kako Bog kažnjava gordost i kakvu ona štetu nanosi onome ko je ima.
Brat: Vaistinu, prepodobni oče, pojmio sam dosta jasno, ali mislim da je Bog dao
ovu kaznu za gordost samo satani i njegovim anđelima, zato što su oni, kao
anđeli, mogli da ne zgreše tako lako kao mi; nego bih Vas molio da mi kažete
kako Bog kažnjava gordost u ljudskom rodu.
Starešina: Znaj, brate, da bi na ovo pitanje bilo mnogo toga da se kaže. Ali da bih
govorio kraće, da bismo shvatili kako strogo kažnjava Bog gordost kod ljudi,
predočiću isto Božansko Pismo, iz kojeg vidimo kako je Bog kaznio zbog gordosti
praoce naše Adama i Evu.
Brat: Ali kakvu li su gordost imali praoci naši Adam i Eva, prepodobni oče, jer ja
znam da je njih Bog kaznio ne zbog gordosti, nego zbog neposlušanja, zbog toga
što su oni prestupili zapovest Božiju i jeli sa zabranjenog drveta!
Starešina: Znaj, brate Jovane, da su naši praoci Adam i Eva isto od gordosti
bolovali i bili su obmanuti pre neposlušanja i prestupanja zapovesti, pošto je
prenebregavanje poslušanja prvi znak gordosti (Lestvica 23, 6 - 7).
To se videlo i kod naših praotaca, kada su nipodaštavali poslušnost Bogu i
prestupili Njegovu Svetu Zapovest. Da bi im isprobao poslušnost Bog im beše
zapovedio: Sa svih drveća u raju možete jesti, samo s drveta poznanja dobra i
zla nemojte jesti, jer u koji dan budete jeli s njega, smrću ćete umreti (Postanje
2,17). Ali đavo ih je podsticao da jedu sa ovog drveta, govoreći da ne samo da
neće umreti, nego će postati kao kakvi bogovi, poznajući dobro i zlo (Postanje
3,5). A oni, poslušavši zmiju, usudili su se da prestupe zapovest Božiju i da jedu
sa zabranjenog drveta, umislivši tako da će i oni postati bogovi! Zato i božanski
otac Maksim Ispovednik kazuje: "Kao što je đavo pao zbog utvare (privida), isto
tako je naveo i Adama i Evu da u svome umu utvore (umisle) da će biti sasvim
kao Bog, i zbog tog privida da padnu" (Slovo 65).
Vidiš, dakle, brate Jovane, da naši praroditelji, tek nakon što su pali i umislili da
će biti podobni Bogu, tek onda su omalovažili poslušnost svom Sazdatelju, i
prestupili Njegovu zapovest. Dakle, neka nam bude veoma jasno u ovom
pogledu. A kako je Bog kaznio njihovu gordost i njihovo prestupanje zapovesti,
slušaj brate Jovane: najpre, oni su nasledili dvostruku smrt: smrt tela i smrt duše,
to jest odlazak njihovih duša u ad. Drugo, bili su izgnani iz Raja Božijeg. Treće, i
zemlju je Bog prokleo u njihovim delima zbog njihovog greha. I četvrto, Bog i
Sazdatelj njihov ih je kaznio, da se trudom i znojem hrane na zemlji u sve dane
svoga života. Zemlja da im rađa trnje, a na kraju da se vrate u zemlju od koje
behu stvoreni (Postanje 3, 18-19). Evi je dao zatim i dvostruku kaznu, da u
bolovima rađa decu i da njena volja bude pod vlašću muža, to jest njemu da
bude potčinjena vavek. Ali najveća kazna i epitimija je bila duhovna smrt, tj. da
budu u adu i muče se 5508 godina, to jest do dolaska Iskupitelja i Vaskrsenja iz
mrtvih - Novoga Adama, HRISTA.
Eto, brate Jovane, kako je stroga bila kazna Božija za greh gordosti u ljudskom
rodu. Kroz greh naših praroditelja Adama i Eve ceo ljudski rod je bio pod
epitimijom do dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je svojim neizmernim
smirenjem i svojim poslušanjem do smrti na Krstu, iscelio njihovu gordost i
neposlušanje i uklonio osudu smrti s celog ljudskog roda.
To neka bude rečeno samo o kazni za greh gordosti kod naših praotaca Adama i
Eve, a ako hoćeš da znaš o kazni za ovaj greha i kod drugih ljudi, pročitaj u
Svetom Pismu. Tamo ćeš videti kako je Bog kaznio sinove Izrailjeve (Ponovljeni
zakoni 1,43-44), kako je kaznio gordost onih koji behu započeli da zidaju
Vavilonsku kulu (Postanje 11,4), kako je kaznio gordost Navuhodonosora, cara
Vavilonskog (Danilo 4,22), kao i o kazni cara Manasije (2. Dnevnika 25, 19). I još
ćeš na mnogim drugim mestima iz Svetog Pisma, Starog i Novog (Zaveta)
doznati kako jako mrzi Bog ljude koji su gordi.
Brat: Potpuno sam pojmio, prepodobni oče, koliko je štetan greh gordosti. Zbog
toga vas molim da mi kažete: kako se Možemo mi spasti velike opasnosti greha
gordosti?
Starešina: Brate Jovane, najveće dobro delo, koje nas izbavlja greha gordosti,
jeste smirenje!
Brat: Ali šta je smirenje, prepodobni oče starešino?
Starešina: Ovog puta, brate Jovane, postavio si mi veoma teško pitanje.
Brat: Ali zbog čega je ovo pitanje tako teško, prepodobni oče?
Starešina: Evo zbog čega, brate Jovane: zbog toga što ovu sveuzvišenu vrlinu
ne može jasno pokazati, do samo blaženi čovek koji je mnogo uznapredovao na
svome putu ka Bogu, i koji je ostvario svekoliko dobro delo. Jer ova sveuzvišena
dobrota, to jest smirenje, jeste tajinska sila koju Bog daje čoveku kao krunisanje
svih dobrih dela, dakle samo najsavršenijima! A ja, grešni i tromi, koji do sada
nisam ni otpočeo kakvo dobro delo, kako da govorim i da pokažem šta je
smirenje kojeg Bog udostojava samo savršene?
Brat: Prepodobni oče, ako velite da mi iz delanja ne možete kazati šta je
smirenje, molim vas da mi kažete bar ono što znate o njemu iz učenja Svetih
Otaca i iz Božanskog Pisma.
Starešina: Brate ako si me tako upitao, to jest da kažem šta o smirenju znam od
Svetih Otaca, na taj način dao si meni grešnom određenu smelost da ma i
najmanje govorim o sjajnoj i sveuzvišenoj vrlini smirenja. Slušaj, dakle, brate
Jovane, nekoliko svedočenja Svetih Otaca o blaženom smirenju:
Sveti Isaak Sirijski naziva smirenje božanskom odećom, pošto se Logos, kada
Se vaplotio, njim odenuo (Slovo 20). Isto to kaže o smirenju i Božanski otac
Jefrem Sirijski, govoreći: "Smirenoumlje je odeća Božija" (Slovo 8). Sv. Jovan
Lestvičnik naziva smirenje blagom u zemljanim sudovima i veli da nijedna reč ne
može potpuno objasniti svojstva tog duhovnog blaga (Lestvica 2, 25). Isti ovaj
Sveti i Božanski Otac veli da je smirenoumlje bezimena blagodat duše, i da samo
koji su ga poznali iz sopstvenoga delanja, to jest iz življenja, ti mu znaju ime
(Lestvica 4); da ono jeste Božije duhovno učenje, koje dostojni primaju u klet
(dom) svoje duše putem uma, a rečima je to nemoguće objasniti (Lestvica 41).
Pazi, dakle, brate Jovane, jer ako jedan tako velik i Božanski Otac kao Sv. Jovan
Lestvičnik kaže da smirenje ne može biti objašnjeno rečima, onda kako bih
mogao ja, grešni i neumešni da ti kažem šta je smirenje. Ipak, iz svedočenja ovih
božanskih Otaca, mi možemo da uvidimo u određenoj meri koliko je velika i
neprocenjiva sveuzvišena i svečesna vrlina smirenoumlja. I dobro je da se
zadovoljimo značenjem koje nam je Blagi Bog otkrio kroz Svetitelje svoje, o
neizrecivoj dobroti smirenja i da ne ispitujemo što je iznad nas, da ne bismo
dobili štetu umesto koristi, po reči božanskog Grigorija Bogoslova, koji veli:
"Neobuzdano gledanje onoga što je uzvišeno može i u ponor da nas baci"
(Šestodnev).
Brat: Prepodobni oče, pošto sam čovek jednostavan i plitak u poimanju, čini mi
se da ovi Sveti Oci govore suviše uzvišeno i suviše tanano o smirenju. Zato,
prepodobni oče, molim Vas, ako se može, da mi kažete nekoliko jednostavnijih, i
mome poimanju bližih, učenja o smirenju.
Starešina: Brate Jovane, ako su ti se svedočenja ove trojice Svetih Otaca o
smirenju učinila suviše teškim i suviše tananim, i ako želiš lakša i pristupačnija
učenja o smirenju, onda čitaj u Otačniku, pogotovu glave 4 i 10, gde ćeš naći,
između ostalog, i ovo: Jedan brat je upitao starca, govoreći: "Oče, šta je
smirenje?". I odgovorio je starac: "Smirenje jeste da čovek smatra sebe
nedostojnijim i grešnijim od svih i da bude niži od svih". I upitao je brat: "Kako je
to biti svima potčinjen (niži od svih)?" - Reče starac: "Da ne tražiš da vidiš tuđe
grehe, nego da vidiš svoje grehe i zla i neprestano da se moliš Bogu da ti
oprosti" (Glava 10,13).
Eto, brate Jovane, jedno učenje o smirenju, dosta jednostavno i lako. Samo neka
nam Bog pomogne da ga ne zaboravimo i da tvorimo kako nas uči ovaj blaženi
starac, to jest da uvek imamo pred očima svog uma težinu svojih grehova, da ih
oplakujemo i nikoga da ne osuđujemo.
Brat: Pitao bih vas još nešto, prepodobni oče, ako se ne ljutite.
Starešina: Ne ljutim se, brate Jovane, pitaj sve što želiš.
Brat: Prepodobni oče, a da li su Svetitelji imali smirenje?
Starešina: To, brate Jovane, mislim da je suvišno da pitaš. Ali pošto si mislio na
njih, od početka sveta pa do sada, pored ostalih svojih dobrih dela, imali su i
smirenje. Jer bez ove velike vrline niko nije mogao steći spasenje, niti postoje
druge dveri, sem ovih (dveri) smirenja, kroz koje bi mogao kogod ući u Carstvo
nebesko. Zato je i Sv. Jovan Lestvičnik nazvao smirenje: "Vratima Carstva
nebeskog" (Lestvica 25,23). A radi potvrde onoga što je ovde rečeno, navešću
nekoliko svedočenja iz Svetog i božanskog Pisma.
Da otpočnemo sa Svetim i Blaženim praocem Avraamom. on je bio veliki svetitelj
i veliki prijatelj Božiji, zbog vere svoje (15,16). Jer on beše tako poslušan Bogu,
da je na Njegovu zapovest požurio da prinese na žrtvu svog jedinog sina, Isaaka
(Postanje 22, 1-10). Zbog toga, zbog njegove prave vere i zbog savršenog
poslušanja, Bog ga je blagoslovio da se njegov rod umnoži na zemlji kao zvezde
nebeske i kao pesak morski i da kroz njega budu blagosloveni svi narodi na
zemlji (Postanje 15, 5; 22,16). I mnogo puta se on udostojio da besedi s Bogom i
da Ga pita o uništenju Sodome i Gomore (Postanje 18, 23). Dakle, udostojivši se
tolike blagodati i božanskih blagoslova, preblaženi praotac Avraam nije se
nadmeo (naduo) svojim srcem, nego se s velikim smirenjem ispoveda pred
Bogom i smatra sebe da je prah i pepeo (Postanje 18, 27).
Ali ne vidimo mi smirenje samo kod preblaženog Avraama, nego i kod njegovih
potomaka. Na primer Isaak, sin njegov, koji pokazuje mnogo smirenja i
poslušnosti, noseći na svojim ramenima drva na kojima je trebao da bude
prinesen kao žrtva Bogu (Postanje 7,9). I kroz poslušnost i smirenje bio je ikona
Sina Božijeg, koji je nosio na ramenima drvo Krsta s kojim je prineta žrtva
iskupljenja za ceo ljudski rod.
Mnogo smirenja vidimo i kod unuka Avraamovog, kod blaženog praoca Jakova,
vidioca božanskih tajni, koji se nazivao i Izrailj, to jest izabranik Božiji (Postanje
32, 24); jer i njega čujemo kako kazuje i smiruje se da je nedostojan samilosti i
dobročinstava Božijih (Postanje 32, 10). Veliko smirenje vidimo i kod Josifa,
prelepog i premudrog. Jer kada su ga braća prodala kao roba (Postanje 37, 27),
nije im se suprotstavio. A kasnije, kada je protumačio san Faraonov, nije se
hvalio mudrošću i blagodaću koju mu je Bog dao, nego je rekao sebi: "Ne ja,
nego će Bog odgovoriti za Faraona" (Postanje 46,16). A kada ga je Bog uzdigao
na veliku slavu i postavio ga za najvećeg nad svom zemljom egipatskom, i kada
su njegova braća, koja su ga prodala, došla da kupe žita, on ne samo da se nije
pogordio niti im se osvetio zlom, nego ih je primio s velikom ljubavlju i velikim ih
darovima obradovao (Postanje 35,1-18). Veliko smirenje je imao i mnogočudesni
i mnogookušani Jov, koji videći Boga, naziva sebe zemljom i pepelom (Jov 42, 5-
6). Smirenje vidimo još i kod Mojsija, koji se udostojio da vidi Boga u plamenu
ognjenom, kako goraše kupina i ne sagorevaše, i koji je bio poslat da izvede
narod Izrailjev iz ropstva Faraonovog, a on, nije se nadmeo (naduo) umom zbog
toga što je video Boga i zbog svog poziva i izabranja, nego, smatrajući sebe
sasvim nedostojnim takvog poziva, kaže sa smirenjem: Ko sam ja da idem k
faraonu, kralju egipatskom, i da izvedem iz ropstva sinove Izrailjeve? Čak iznosi i
svoju nemoć pred Boga, kazujući za sebe da je mucav i neumešan za tako veliku
službu (Izlazak 3,11; 4,10), i moli se Bogu da pošalje drugog umesto njega.
Veliko smirenje vidimo i kod trojice mladića koji su bili zarobljeni u Vavilonu
zajedno sa prorokom Danilom i sa izrailjskim narodom. Iako behu carskog roda,
oni su prebivali u uzdržanju i devstvenosti i hranili su se samo semenjem (Danilo
1,16). A kada su videli preslavno čudo koje je Bog učinio s njima, sačuvavši ih
neozleđene od ognja, usred peći zažarene sedam puta (Danilo 1,19), nisu se
nadmeli (naduli) umom zbog ovoga preslavnog čuda i izbavljenja, nego su s
velikim smirenjem smatrali za sebe da su vredni srama i prekora i nedostojni da
otvore usta i hvale Boga, kao što je napisano: I sada, ne možemo otvoriti usta
svoja; posramljenje i poruga nastade slugama Tvojim, i onima koji Tebe poštuju,
zatim, moleći se, kažu: Neka sa poniznošću i duhom smirenja budemo primljeni
(Pesma trojice mladića 1, 9-15). Isto tako vidimo veliko smirenje i kod Svetog i
pravednog Gedeona, koji budući poslat od Boga, posredstvom anđela, da izbavi
Izrailj iz ruku Madijanaca, kaže anđelu: Gospode, kako da ja spasem Izrailj? Eto,
rod je moj najsiromašniji u plemenu Manasijinu, a ja sam najmanji u domu oca
svojega (Sudije 6,15). Takođe, Sveti i božanski car i prorok David, s velikim
smirenjem nipodaštava sebe, nazivajući sebe skotom i crvom, kazujući: A ja sam
skot pred Tobom (Ps 72, 22); a na inom mestu: Ja sam crv a ne čovek, podsmeh
ljudima i rug narodu (Ps 21, 6). Isto tako i sin Davidov, čuveni i mudri Solomon,
smiruje sebe pred Bogom, kazujući: A ja sam mlad i glup (3. Carevi 3, 7). Tako,
veliki prorok i revnitelj Božiji Ilija Tesvićanin, koji je spuštao vatru, koji je svojom
vrelom molitvom zaključao nebo da ne pusti dažd tri i po godine (Lk 4,85) i
takođe molitvom i žrtvom otključao nebo, i pao je dažd na zemlju (3. Carevi 18,
41-46); koji je triput spustio oganj s neba (3. Carevi 5,18, 38); koji je molitvom
vaskrsavao mrtve (3. Carevi 17, 19); koji je svojim gunjem razdelio vodu Jordana
(4. Carevi 2, 8) i koji se uzdigao nebu u ognjenim kočijama i sa konjima; on se,
posle toliko čuda, s velikim smirenjem moljaše Bogu i govoraše: Sada mi je već
dosta, Gospode! Uzmi od mene dušu moju, jer nisam bolji od otaca svojih (3.
Carevi 19, 4). Isto tako, Josija, car izrailjski, o kome Božansko Pismo kaže da je
tvorio dela dobra i ugodna Bogu i da je u svemu išao putem Davida, oca njegova,
ne skretajući ni desno, ni levo (4. Carevima 1, 2), i njega vidimo da se veoma
smirio pred Bogom, zbog čega je i primio obećanje mira i blagoslov od Gospoda
(4. Carevi 22, 29). Veliko smirenje je imao i Sv. prorok Isaija. Udostojivši se da
vidi slavu Božiju i Serafime koji stajahu pred Njim, on se nije nadmeo srcem zbog
ovih velikih i preslavnih otkrovenja, nego je veoma smirio sebe i s velikim
strahom rekao: Jaoh meni, pogiboh! Jer čovek budući i skvrne usne imajući i
živeći usred naroda nečistih usana, Gospoda Savaota videh! (Isaija 6,5).
I prorok Jeremija, od Boga izabrani i osveštani za proroka od utrobe majke svoje,
pokazao je veliko smirenje kada je rekao Bogu: O, Gospode Bože moj, ne umem
govoriti, jer sam mlad (Jeremija 1, 6). Velikim smirenjem je bio ukrašen i prorok
Danilo, željeni muž, ispunjen darom Božijim. Jer budući upitan od
Navuhodonosora, cara vavilonskog, da li je u stanju da obznani san koji je sanjao
i istovremeno da mu kaže i njegovo tumačenje, on, nakon što je kazao caru san i
njegovo tumačenje, rekao je s velikim smirenjem: A meni se ova tajna nije otkrila
mudrošću koja bi u meni bila mimo sve žive, nego da se javi caru tumačenje, i da
možeš spoznati misli svoga srca (Danilo 2, 30). Opet preobilno vidimo veliko
smirenje kod onoga koji je bio vrhunac proroka, kod velikog Preteče i Krstitelja
Hristovog, koji je, po samom svedočenju Gospodnjem, najveći među rođenima
od žena i više no Prorok (Mt. 11, 9-11). Koliko je blagodaću Božijom i svetošću
svog života on nadišao ostale proroke i pravednike, toliko je veće smirenje
pokazao pred ljudima i Bogom. Jer onima što dolažahu k njemu da se krste,
kaže, unizujući se: Ja vas krštavam vodom za pokajanje; a onaj što dolazi za
mnom jači je od mene: ja nisam dostojan odrešiti remena na obući njegovoj (Mt
3,11).
Vidiš li kako je veliko smirenje Svetog i božanskog Preteče i Krstitelja Gospoda
Hrista? Svaki sluga, ma kako nepotreban bio, i ma kako ga gospodar smatrao
neznatnim, opet će smatrati o sebi da će moći učiniti makar toliko, to jest da
odreši remena na obući njegovoj, to jest da služi svome gospodaru, kada bi ovaj
hteo da izuje svoju obuću. Ali ovaj božanski i veliki prorok Jovan nije se smatrao
dostojnim ni ovu smirenu službu da čini svome gospodaru, Hristu. Vaistinu, gde
je blagodat pretekla, tamo se i smirenje jače umnožilo.
U Zakonu blagodati ko se neće diviti prevelikom smirenju blaženog i
svehvaljenog apostola Pavla, sasuda izabranog (Dap 9,15), koji se trudio više no
svi Apostoli i bio uznet do trećeg neba? (2. Kor 12, 32). Jer ga, posle toliko velikih
viđenja, vidimo kako se smiruje i kaže: Ja sam najmanji od Apostola, i nisam
dostojan nazvati se apostol (1. Kor 15, 9). Drugi put naziva sebe nepotrebnim
smetlištem:... postadoh kao smetilište sveta (1. Kor 4,13); a drugi put je rekao:
Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja (1 Tim 1,15).
Vidiš, brate Jovane, koliko je veliki Pavle mudrošću i trudom bio uzvišeniji od
ostalih Apostola, toliko je bio i dublji smirenjem svoga uma. Ali, brate Jovane,
nakon što smo izneli ova svedočenja Svetog Pisma o smirenju nekih Svetitelja,
mislim da je dobro i od velike koristi da se usudimo reći nešto i o sveuzvišenom
smirenju Carice svih Svetitelja, to jest o smirenju Prečiste i svagda Djeve Marije.
Ali najpre mislim da je dobro razmisliti ima li još koga među slovesnim
sazdanjima ljudi i anđela, koji se udostojio tolikih velikih i duhovnih darova kao
Prečista i Presveta Djeva Marija. Vaistinu, nijedno od zemaljskih i nebeskih
sazdanja Božijih nije dostiglo toliku slavu i blagodat kao Presveta i Prečista
Majka Božija. O njoj je Bog predjavio praocima našim Adamu i Evi i praslikom im
pokazao da će kroz nju doći spasenje i smrskati se glava zmijina (Postanje 3,15).
Sveti Duh, kroz usta velikog proroka Isaije, pokazao je o njoj da će biti Djeva koja
će roditi Emanuila (Isaija 7,14); nju je Sveti Duh pokazao da kao darovima
preukrašena i carica sedi s desne strane Boga (Ps 45, 10). Njoj se poklonila i
blaženom je nazvala Jelisaveta, majka božanskog Jovana Proroka, Preteče i
Krstitelja Gospoda našeg Isusa Hrista, imenujući je Majkom Gospoda (Lk 1,28; 1,
40).
Ona je potpuno neporočna Majka i Djeva, koju će blaženom zvati svi naraštaji
(Lk. 1,48-49); ona je ta koja je našla blagodat od Boga (Lk. 1, 30). O njoj je
prorokovano da će ostati i po rođenju Djeva (Jezekilj 44, 12). Ona se udostojila
najveće časti od svih sazdanja Božijih, budući nazvana od Pravoslavne Crkve
"Bogorodicom", zato što je Onaj koji se iz nje rodio zacelo bio vaistinu i Bog i
Čovek. Nju hvali cela Crkva Božija i naziva je: "Časnijom od Heruvima i
neuporedivo slavnijom od Serafima". Ovu preslavnu čast je primila Prečista i
Presveta Djeva Marija, jer je Bog kroz nju delotvorio od večnosti skrivenu i
anđelima neznanu Tajnu spasenja ljudskog roda, i kroz nju se ostvarilo najčvršće
sjedinjenje Boga s ljudima. Ne sjedinjenje po blagodati, niti po volji, nego
najuzvišenije i najsavršenije, to jest sjedinjenje Logosa Božijeg sa ljudskom
prirodom.
Dakle, vidi, brate moj, koliko se darova i koliko časti udostojila od Boga Presveta
i Prečista Djeva Marija. I sada se rađa pitanje: "Koji je bio uzrok ove slave i
dostojnosti?".
Da li njena prečista devstvenost? Da li dobri carski rod Davidov iz kojeg je ona
poticala? Da li svetost njenog života, jer prebivaše svagda u molitvama i u
uzdržanju i u razmišljanju o Božanskom Pismu? Da li njeno anđeosko prebivanje
u Svetinji nad svetinjama 12 godina? Da li je samo zbog ovih vrlina nju izabrao
Bog među svim naraštajima? NE! Vaistinu ne! Dobre su bile sve ove vrline
Prečiste Djeve i dostojne hvale kod Boga i kod ljudi. Ali znaj i budi dobro uveren
da najveća i najsvetija vrlina koju je nosila Prečista Djeva u svome srcu beše
mnogoceni i neprocenjivi dragulj smirenoumlja. Jer je njeno smirenje bilo, više od
svih ostalih vrlina, uzrok njenog izbranja i poziva. I možemo ga pojmiti iz samog
proroštva Presvete Djeve, koja je rekla Duhom Svetim:... Što pogleda Bog na
smernost sluškinje svoje;jer gle, od sada će me zvati blaženom svi naraštaji; što
mi učini veličinu Silni, i sveto ime njegovo (Lk 1, 48-49).
Ovo veliko smirenje Svete i Prečiste Djeve Marije vidimo i pred arhanđelom
Gavrilom, gde ona naziva sebe "sluškinjom", iako je, iz onoga što joj beše
blagovešteno, razumela da je našla blagodat od Boga, da je blagoslovena među
ženama i ispunjena blagodaću Božijom, i da će se Mladenac koji će se roditi iz
nje nazvati Sinom Božijim (Lk 28, 35).
Kraj svih ovih uzvišenih Arhanđelovih blagovesti i nazivanja blaženom, ona se
nije nadmela (pogordila) srcem, nego je sa smirenjem rekla Anđelu: "Evo
sluškinje Gospodnje - neka mi bude po reči Tvojoj" (Lk 1, 38).
Znači, brate Jovane, još jednom te podsećam da bi pojmio i da bi dobro znao da
je najuzvišenija vrlina koja je krasila život Presvete i Prečiste Djeve Marije bilo
smirenje. Zbog njenog prevelikog smirenja pogledao je na nju Blagi Bog, i
izabrao je da bude Majka Njegovom Sinu Koji je Jednosuštan i Jedne Slave s
Njim. Vaistinu, gde je bilo velike dubine i smirenja, tamo je pretekla i preslavna
visina Blagodati. Jer koliko je srce Prečiste Svete Djeve bilo dublje smirenjem,
toliko se više u njoj uzvisila blagodat Božija, da bi ispunila slovo, koje veli: U
dubokom srcu uzvisiće se Bog (Ps. 63, 7).
Eto, brate Jovane, u dosadašnjem sam ti pokazao nekoliko svedočenja, na tvoje
pitanje, da bi znao da su se svi Svetitelji i pravednici Božiji, kao i Carica svih
Svetitelja, Presveta i Prečista Bogomajka, pored svih ostalih svojih dobrih dela,
kao skupocenim vencem ukrasili preuzvišenim i prečesnim smirenjem, i kroz
njega su zadobili od Boga blagodat i milost u ovdašnjem životu i u bezgraničnom.
Brat: Prepodobni oče, a o smirenju Gospoda našeg Isusa Hrista nećete ništa da
mi kažete?
Starešina: O neizmernom smirenju Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista,
brate Jovane, niko ne može imati dovoljno reči da govori, pošto je Njegovo
smirenje obilno prevazišlo smirenje svih Svetitelja. Međutim iako mi grešnici ne
možemo da procenimo dubinu tog smirenja, pošto ono prevazilazi svaki um, ipak
ću o njemu navesti nekoliko svedočenja iz Božanskog Pisma i reći ma i
najmanje, umesto koliko bi trebalo da kažem.
Najpre čujmo šta kaže veliki apostol Pavle o silasku Boga do ljudske prirode: A
kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega Jedinorodnoga, koji se rodi
od žene Djeve, koji bi pod zakonom (Gal 4,4). Isto o smirenju Gospodnjem veli
Sveto Pismo: On uze na sebe naše prirodne i neporočne nemoći, kao što su:
glad, žeđ, trud, bol, suza, tljenost, bojazan od smrti, strah, uzdržanje, znoj, kapi
krvi, pomoć anđela za prirodne nemoći. Zatim On se rodio u velikom smirenju (2,
46-47); bio je poslušan Svojim roditeljima (Lk 2, 31); bio je ubog u materijalnom
na zemlji, kao što sam veli: Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin
Čovečiji nema gde glavu zakloniti (Mt 8, 20; Lk 8, 3). Iz svoga neizmernog
smirenja On je oprao noge svojim učenicima (Jn 5, 41; 6, 15), zatim, podvrgao se
verskom poretku Starog Zakona, i nemajući potrebe za pokajanjem, primio
krštenje pokajanja od Jovana, u Jordanu; potčinio se ljudskim zakonima, plativši
porez, i pokorio se Bogu, čineći u svemu Njegovu volju. Dobrovoljno se predao
patnji (Jn 5, 30; 6, 38; 8,27; 14, 51). Prepustio se nipodaštavanju (Ps 21, 6);
umro je sramnom smrću (Mt 27, 38), bio nipodaštavan od ljudi zbog Svog
smirenja (Mt 13,54); smirio je Sebe do smrti, a smrt mu je bila na Krstu (Fil 2, 8).
Eto, brate Jovane, naveo sam ti nekoliko od mnogih svedočenja Božanskog
Pisma o sveuzvišenom i neizmernom smirenju Gospoda i Spasitelja našeg Isusa
Hrista. Dakle, ako se naš Vladika i Tvorac smirio tako mnogo radi nas i radi
našega spasenja, koliko li je smirenja potrebno nama, grešnima, koji smo prah i
pepeo i koji u svako vreme ogorčavamo Preblagog Boga svojim gresima i
zlobama? I koliko bezumlja ima u našem umu kada mi, smrdljivi crvi, smatramo
za sebe da smo nešto i idemo s glavom u oblacima, ne razmišljajući o ništavnosti
svoje promenljive i kvarne (truležne) prirode, koja prolazi kao trava i kao senka i
raspršuje se kao dim, i o kratkom vremenu ovog veka!
Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oče, sa svom blagodarnošću što ste imali
mnogo dobre volje da mi iznesete toliko svedočenja o sveuzvišenom smirenju
Prečiste i Presvete Djeve Marije, kao i o velikom smirenju Svetitelja i izabranika
Božijih. Ali da mi oprostite ako vas još nešto pitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane, i reći ću ti što mi Bog bude dao u umu.
Brat: Hteo bih da znam, prepodobni oče, kako se rađa smirenje u čovečijoj duši, i
koje su okolnosti koje nas vode smirenju?
Starešina: Po svedočenju Svetih Otaca, brate Jovane, smirenje ima više majki:
neki od njih su pojmili da se smirenje rađa iz istinskog samopoznanja, drugi je
rekao da se smirenje rađa iz razmišljanja o smrti i o Strašnom sudu. Sv. Jovan
Lestvičnik kaže da je put ka smirenju telesni trud, poslušanje i pravda srca
(Lestvica 25, 62), a Sv. Isaak Sirijski veli da se smirenje rađa iz tuge i
ožalošćenja (po Bogu) (Slovo 58). Isto Sv. Isaak Sirijski veli da se smirenje rađa
iz straha Božijeg (Slovo 58) ili iz iskušenja, iz promisaone bogoostavljenosti, iz
ljutih ratova prirode i đavola i iz mnogo molitve (Slovo 21).
Znači, brate Jovane, kao što vidiš iz svedočenja tih Svetih i Božanskih Otaca,
ima više okolnosti iz kojih se rađa smirenje. Zato sam pre rekao da smirenje ima
više majki. A ako budeš pitao i o ocu smirenja, odgovoriću ti da ga nećeš
spoznati dok ne budeš stekao Boga u sebi (Lestvica 25, 69).
Brat: Prepodobni oče, pojmio sam da se smirenje rađa iz samopoznanja, iz
poslušanja, iz straha Božijeg, iz ljutih ratova sa sopstvenom prirodom, iz
iskušenja, iz nevolje, iz ožalošćenja, iz ratova koji su od đavola i iz mnogo
molitve, ali pošto ste rekli da niko neće dostići blaženstvo da stekne Boga u
svojoj duši, ostao sam i dalje u nedoumici i ipak ne znam ko je istiniti roditelj
smirenja.
Starešina: Brate Jovane, kada su nam Sveti Oci rekli da samo ko ima Boga u
svojoj duši može poznati istinskog roditelja smirenja, hteli su da nam pokažu da
spoznanje istinskog roditelja smirenja mogu dostići samo savršeni, a ne mi koji
imamo mlečne zube u onome što je duhovno. Nama je dovoljno da slušamo
učenja Svetih Otaca i da se trudimo da sa mnogo strpljenja delamo vrline koje
nas, kao što smo videli, vode najvećoj vrlini smirenoumlja, a što je više od nas da
ostavimo onima koji su uzrastom viši u onome što je duhovno.
Brat: Rekli ste mi prethodno, prepodobni oče, i pojmio sam iz dosadašnjeg da je
smirenje najveće dobro delo, koje nas spasava od greha gordosti. A da li
smirenje donosi i druge koristi čoveku?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je od smirenja tako mnogo koristi, da je
nemoguće govoriti o njima u malo reči. Ipak, iz onoga čega se sećam, pokušaću
da makar delom odgovorim na tvoje pitanje.
Smirenje je tako veliko, da nam i samo, i bez ine vrline, može otvoriti dveri
Carstva Nebeskog, kao što je napisano: "Pokajanje podiže paloga, plač kuca na
Nebeske dveri, a sveto smirenje ih otvara" (Lestvica 25, 16). Smirenje je jedino
dobro delo koje đavoli ne mogu podražavati (Lestvica 17). Ono je istočnik
samonipodaštavanja, koje čuva čoveka da ne padne (Lestvica 17). Smirenje,
brate Jovane, ima silu da izbavlja čoveka od pravednog gneva Božijeg, jer je
napisano: Srce skrušeno i smerno Bog neće odbaciti (Ps 50,18). Smirenje ima
silu da sabere naše srce u strahu Božijem i da ga ne ostavi da leti s pogubnom
gordošću (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 31).
Znaj još, brate Jovane, da su, od svih spasonosnih dela koje čovek tvori,
smirenje i ljubav najugodnije žrtve pred Bogom. To još jasnije poimamo iz
Božanskog Pisma, koje veli: Pokazao sam ti, čoveče, šta je dobro i šta Bog
zahteva od tebe: pravdu, ljubav i milost i da sa smirenjem ideš pred Gospodom
Bogom svojim (Mihej 6, 8). Takođe, ne zaboravljajmo da su smirenje i mnoge
suze veoma potrebne onome ko je u službi Božijoj, kao što nas uči veliki apostol
Pavle, jer je sam on služio Gospodu sa svakim smirenjem, sa mnogim suzama i
iskušenjima koja su mu došla zbog rovarenja Judejaca (Dap 20,19). Znaj,
takođe, brate Jovane, da je smirenje sveizbrana i skupocena odeća u koju treba
da se obuku Svetitelji i izabranici Božiji (Kol 3,12).
Smirenje je Sveta i božanska lestvica kojom pogled Božiji silazi ka čoveku, kao
što je napisano: Na koga ću pogledati, do samo na smirenoga i krotkoga, i koji
strepi od mojih reči? Smirenje ima silu da odnese Bogu naše reči i da od Njega
prizove oproštaj naših grehova. To vidimo kod svih koji su zgrešili Bogu i zatim su
se sa smirenjem pokajali, ali najrečitiji dokaz nam daje car Manasija, koji beše
zgrešio više no mnogi ljudi onog vremena i beše oskrnavio hram Božiji, a svete
službe koje se služahu na slavu Božiju beše ismejao idolopoklonstvom! Da je
ceo svet postio za njega, pa ipak ne bi mogao umoliti za njegova bezakonja. Ali
pošto se on veoma smirio pred Bogom, Bog ga je čuo i uslišio mu molitvu,
dovodeći ga ponovo iz ropstva u Jerusalim (2. Dnevnika, 33,12-13). Smirenje je
spaslo Rovoama od gneva Gospodnjeg, koji dolažaše na njega i na ceo narod
(3. Carevi 21,10). Isto se tako car Ahav, koji beše razgnevio Gospoda svojim
bezakonjima, samo smirenjem spasao gneva Božijeg. Jer Bog veli Iliji
Tesvićaninu: Vidiš li kako se Ahav smirio preda mnom? Zato neću pustiti nevolje
za njegova života, nego u dane sina njegova pustiću nevolje na dom njegov (3.
Carevi 21,29).
Znači, koji imaju smirenje izbavljeni su od mnogih opasnosti. To možemo pojmiti
iz reči: Bog smiruje gorde i njihova gordost spasava one koji obaraju pogled svoj
k zemlji (Jn 22, 29). Koji imaju smirenje uzvisuju se u Bogu, jer je napisano:
Poniziše se pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vreme (1. Pt 1, 5-6).
Smirenje je nauka od Boga, pošto je napisano: ...kamo god uđe gordost uđe i
karanje, a usta smirenoga umuju mudrost. Smireni su naslednici Carstva
Nebeskog, jer Gospod veli: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo
nebesko (Mt 5, 3). Smirenima Bog daje dar, kao što piše: Bog se protivi
ponositima, a smirenima daje blagodat (Jak 4,6). Smirenje u vreme naše končine
može zameniti svekoliko dobro delo i samo može spasti čoveka! To pokazuje i
jedan Svetitelj u Dobrotoljublju, kada veli: "Čudnu ti reč kazujem, i nemoj se
čuditi. Čak ako i nisi zadobio bestrašće, zbog navike koja vlada tobom, ako se u
vreme ishoda budeš nalazio u dubini smirenja, vaznećeš se ne manje no
bestrasni, nad oblacima. Jer mada je blago bestrasnih sabrano iz svih vrlina,
skupocena kap smirenja vrednija je od svih. Onome koji je ima ona ne izaziva
samo pomirenje s Bogom, nego i ulazak zajedno sa izabranima u svadbene
odaje Njegovog Carstva" (Teognost 62). To potvrđuje i jedan Prepodobni Otac iz
Otačnika, govoreći: "Sinovi, znajte da je smirenje mnoge, bez ikakvog truda,
spaslo" (Slovo 4). Smirenje je opravdalo carinika samo sa nekoliko reči (Lk
18,14), bludnog sina je odenulo u prvobitnu haljinu (Lk 15, 22), razbojnika sa
krsta uvelo je u Raj pre svih pravednika i Svetitelja (Lk 23,42). Smirenju oduvek
sledi milost Božija, kao što to pokazuje Sv. Isaak Sirijski, govoreći: "Kao što
senka sledi telu, tako milost Božija smirenoumlju" (Slovo 19). Isti Sveti Otac veli:
"Mnogi su dobili spasenje duše a da nisu imali dar prorokovanja, a da nisu imali
znake i čudesa, a da nisu imali viđenja i da nisu videli anđele. Ali bez smirenja
niko neće ući u nebesku klet (odaju)" (Slovo 25).
Znaj i ovo, brate Jovane, da pošto su smirenoumni - prijatelji Božiji, Bog ne
dopušta da oni budu iskušani preko svojih moći. O tome nas uči isti otac Isaak
Sirijski, govoreći: "Iskušenja od duhovničkog štapa tvore se na pospešenje i rast
duše, a iskušenja kojima se ispituje i vežba duša smirenih -ova su: lenost,
pomućenje uma, utisak telesne slabosti, umanjenje nade, pomračenje misli,
pomanjkanje ljudske pomoći, pomanjkanje onog što je potrebno telu i slična
njima. Iz ovog kušanja zadobija čovek bespomoćnu dušu i srce skrušeno u
mnogom smirenju. I ako od ovoga neko ispašta, došlo je po želji njegovog
Sazdatelja. A to je pomešano: uteha i nada, svetlost i tama, ratovi i potpore i -
ukratko rečeno - teskoba i razmaženost. I to je znak napredovanja čovekova
pomoću Božijom" (Slovo 46).
Brat: Prepodobni oče, a na koje od gordeljivaca ne dolaze iskušenja?
Starešina: Brate Jovane, iskušenja koja Bog dopušta da dođu na gorde mnogo
su brojnija i teža od iskušenja koja dolaze na smirene. I da bi spoznao to, čuj
istog oca Isaaka Sirijskog, koji veli ovako: "A iskušenja koja bivaju po dopuštenju
Božijem nad bestidnicima i nad onima što se uzvisuju u svojim umovima jesu:
iskušenja đavola i koja su iznad granica duše: pomanjkanje snage, mudrosti koja
je u njima, ljuto osećanje umovanja o bludu koji je dopušten na njih radi
smiravanja njihove gordosti, brza ljutnja, želja za ispunjavanjem sopstvene volje,
ukoravanje rečima, svađa, potcenjivanje, potpuna prelest, hula protiv Božijeg
imena, bezumne misli koje te čine da se smeješ kada bi trebalo da plačeš,
nipodaštavanje od strane ljudi, gubljenje poštovanja kod bližnjih, mnogovrsno
sramoćenje i poruga od strane đavola, javno i tajno; žudnja za mešanjem sa
svetom i za vraćanjem u njega; bezumno govorenje i ogovaranje na svakom
koraku; stalno nalaženje u sebi lažnih proroka, obećavanje onoga što je nad
našim moćima.
To su duševna iskušenja.
A u onome što je telesno događa im se ovo: bolni događaji od kojih se ne mogu
spasti; svagdašnje mešanje i događaji sa zlim i bezbožnim ljudima, padaju u ruke
zlih ljudi koji ih muče; njihovo srce često bez razloga i neočekivano počinje da
lupa od straha; često na njih nailazi užasni strah; takođe padaju sa stena i sa
visokih mesta, manjka im bilo kakva pomoć srca kroz božansku silu i kroz nadu
njihove vere. I da kažem ukratko, sve što je nemoguće i iznad moći, sve to dolazi
na njih, i sve što je ovde nabrojano jesu vrste iskušenja gordosti" (Slovo 46).
Eto, brate Jovane, milošću i pomoću Božijom priveo sam ti ovde malo
svedočenja iz Božanskog Pisma i od Svetih Otaca, o velikim koristima od
smirenja, iz kojih se vidi da koji provode život u smirenju nemaju ni tako velika i
teška iskušenja kao neprijatelji Božiji, koji su gordi i ponositi. Zato smo, brate, mi
grešnici dužni da se neprestano molimo Blagom Bogu da udostoji i nas dara
smirenja, da bismo do poslednjeg daha koračali putem smirenoumnih. Jer samo
put smirenja je tih i spokojan i sa duševnim odmorom u ovom veku. To nas uči
Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos, govoreći: Uzmite jaram moj na sebe i
naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama
svojim (Mt 11,29).
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, još nešto, ako Vam ne pričinjavam suviše
nevolja.
Starešina: Reci, brate Jovane, šta si namislio da kažeš.
Brat: Sećam se, prepodobni oče, da sam Vas nekada čuo gde kazujete da je
smirenje jedno a samopoznanje - drugo. Zbog toga bih Vas veoma molio da mi
kažete, ako imate još vremena, koja je razlika između samopoznanja i smirenja,
pošto se meni čini da su jedno isto.
Starešina: Pošto si se setio i toga, znaj da samopoznanje nije isto što i smirenje,
nego je ono samo jedan stepen smirenja. Da bi to još bolje pojmio, slušaj Svetog
Isaaka Sirijskog, koji veli: "Nije svako ko je blag po prirodi ili razuman ili krotak
dostigao i stepen smirenoumlja. Ali ni ko se nalazi u sećanju na svoje padove i
svoje grehove i smatra da je smiren umom i seća ih se, dok ne bude skrušio srce
i ne bude spustio svoje srce i um sa visine gordosti, nećemo ga smatrati
smirenoumnim, mada je i ovo dostojno hvale. Jer još ima misao gordosti i nije
stekao smirenje, nego mu se sa majstorstvom približuje. A istiniti smirenoumnik
je onaj koji ima skriveno u sebi štogod dostojno gordosti, pa ipak se ne gordi,
nego smatra sebe zemljom i prahom i pepelom".
Znači, brate Jovane, kao što vidiš, jedno je smirenje a drugo - samopoznanje. Ko
je dostigao da poznaje svoje grehe i nemoći, taj se smiruje zbog grehova i
nemoći. A to nije smirenje, nego samopoznanje! Dok se istinski smireni smiruje u
pravednosti. To jest, imajući svekoliko dobro delo, smatra sebe ništavnim.
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, da mi objasnite kako se kogod smiruje u
gresima a kako u pravednosti.
Starešina: Pa još nisi pojmio, brate Jovane? Ta o tome smo govorili.
Brat: Pojmio sam, prepodobni oče, ali ne baš tako dobro. Zbog toga Vas molim
da mi to kažete još jednom.
Starešina: Evo, brate Jovane, kako se kogod smiruje zbog greha: kada se čovek
seća svojih grehova kojima je ožalostio Boga, i u tom sećanju dođe mu kajanje i
veliko ožalošćenje, i počne uzdisati i plakati sa bolom srca pred Bogom, i od tog
kajanja i plača smiruju mu se um i srce. Tako se smirio carinik iz Jevanđelja,
sećajući se svojih grehova; stajaše daleko od oltara, to jest iza svih, nije se
usudio ni oči da podigne k nebu, i udarajući svoja prsa govoraše: Bože, milostiv
budi meni grešnome! (Lk 18,13).
Znači, kao što vidiš, brate, carinik nije savršenim smirenjem bio ugodan Bogu,
nego se pred Njim opravdao samopoznanjem (Tom. III, str. 89). Međutim, kao što
sam i pređe rekao, to samopoznanje nije istinsko smirenje, nego samo jedan od
njegovih stepena. A istinsko smirenje imaju samo koji se smiruju u pravednosti,
to jest samo koji su ispunili Božije zapovesti i svekolika dobra dela, a ipak sebe
smatraju nedostojnim slugama, kao što je rekao Gospod (Mt 10). Takav je bio
veliki apostol Pavle, koji je bio uznet do trećeg neba, a smatrao je sebe manjim
od svih Svetih (Ef 3,8). Takav je bio Preblaženi praotac Avraam, koji posle tolikih
dobrih dela smatra sebe zemljom i pepelom (Postanje 18,27). Isto tako mnogi
drugi od Svetitelja i pravednika Božijih. Dakle, sada mislim da si pojmio, brate
Jovane, kako se kogod smiruje u pravednosti i kakav je koji se smiruje u grehu.
Brat: Prepodobni oče, molio bih Vas da mi kažete koji su znaci po kojima bi se
poznao čovek koji ima istinsko smirenje?
Starešina: Na ovo tvoje pitanje, brate, slušaj odgovor - ne moj, nego Svetog i
božanskog oca Jefrema Sirijskog, koji ovako govori o znacima čoveka koji ima
istinsko smirenje: Smatra sebe podlacem gorim od svih grešnika i da nikakvo
dobro nije učinio pred Bogom; kudi sebe u svako vreme i na svakom mestu i
delu; nikoga ne osuđuje, niti misli da na svetu postoji kogod grešniji i lenjiji od
njega; svagda svakoga hvali i slavi; on ne sudi, ne nipodaštava i ne ogovara
nikoga nikad; bez potrebe, bez zapovesti ili nužde ne govori i svagda ćuti; a kada
ga pitaju, ako hoće da što govori ili odgovori, čini to mirno i retko, kao da je
prisiljen, i stideći se govori; ne svađa se ni s kim, ni zbog vere, ni zbog drugog
čega, i ako kogod kaže dobro, kazuje i on tako, a ako kaže zlo, kazuje i on tako,
zatim veli: Ti znaš; svagda je spuštena pogleda; ima smrt pred očima; ne umuje
uzaludno niti u taštinama, niti ikad laže; ne govori protiv većega od sebe; podnosi
sa radošću ukore i nipodaštavanja i štete; mrzi odmor i voli trud, ne razdražuje
koga i ne mrzi ničiju nauku. To su znaci i poznanja istinskog smirenja. I blažen je
koji ih ima, jer je dom i Crkva Božija postao, i Bog se nastanio u njemu, i postao
je vojnik Carstva Nebeskog. Amin" (Tom III, 216).
Dakle, brate Jovane, iz ovih svedočenja Svetog i Božanskog oca Jefrema
Sirijskog, dostojnih svakoga poverenja, možemo sasvim detaljno spoznati koji su
znaci onoga koji ima istinsko smirenje. I blažen je onaj koga Blagi Bog bude
udostojio u ovom životu toga blaženog duhovnog stanja, jer takav je još sada
prešao iz smrti u život.
Brat: Priznajem Vam iskreno, prepodobni oče, da sam imao mnogo koristi od
svih učenja koja sam ja grešni imao sreću da slušam od Vas, i pojmio sam
mnogo učenja potrebnih za spasenje i prosvećenje moje podle i neupućene
duše.
Starešina: Eto, brate Jovane, da je, milošću i pomoću Preblagog Boga, od kada
mi govorimo, proteklo skoro četiri sata. I ja sam se, koliko mi je Bog pomogao,
starao da i kraće odgovorim na tvoja pitanja po svom slabom i malom poimanju.
Možda bih imao još štogod da ti kažem, ali eto dolazi otac eklisijarh po blagoslov
da bi klepao za večernje i treba da idem na crkveno pravilo. Budi pažljiv, jer ćeš
još biti ispitivan iskušenjima.
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, da oprostite meni grešnom što sam Vam svojim
iskušenjima i nedoumicama prouzrokovao toliko smetnji i truda i što sam Vam
oduzeo toliko vremena. Idem i ja u keliju da uzmem rasu i da dođem u crkvu na
službu. Blagoslovite i, molim Vas, oprostite meni grešnom.
Starešina: Bog da prosti, brate Jovane, i ne zaboravi šta smo govorili. Zapiši
gdegod što ti je još ostalo u pamćenju, jer ću te kadgod pitati o tome.

O KROTOSTI, SMIRENjU I DUGOTRPLjENjU[2]

sadržaj
"Život bez reči više koristi no reč bez života.
Jer život i ćuteći koristi, a reč, ako je i vikana, smeta".

Počevši odavde, koliko mi milost Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista i

pomoć Prečiste Majke Njegove budu pomogli i dali razumevanja, govoriću o
ovom trojstvu vrlina, koje su tri verige duhovnog lanca, i kojim svako ko se nada
spasenju svoje duše treba da se veže za Hrista.
A povod zbog kojeg sam mislio da govorim u ovom slovu o ovim trima vrlinama
jeste to što one čine jedinstvo, budući međusobno tesno povezane, i čak slivajući
se jedna u drugu, jer ko je, darom Hristovim, stekao jednu, nije stran ni ostalim
dvema. Jer ko ima nelicemerno smirenje jeste i krotak; a krotki dugo trpi, jer
njega odmara krotost njegovog srca u svim nevoljama, i tako dostiže da ispuni
napisanu reč: Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i
smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11,29).
Ove se vrline rađaju iz iste majke, koja je preblažena ljubav. I kao što je ljubav
plod duha, tako je i smirenje plod ljubavi. Jer je najpre bila ljubav, i zatim,
ljubavlju prema nama unizio je sebe Bog i bio poslušan do smrti, do smrti na
Krstu (Fil 2, 8).
I ako je smirenje ono što uznosi, onda je ljubav ona što ne dopušta da se padne
sa visine.
A kako su smirenje, krotost i dugotrpljenje takođe čeda ljubavi, to se može pojmiti
iz onog što govori Veliki Apostol: Plod Duha jeste ljubav, zatim kada nabraja šta
se iz nje rađa, između ostalog kazuje: krotost i dugotrpljenje (Gal 5, 22), i na
drugom mestu, pokazujući opet plodove ljubavi, kaže: Ljubav dugo trpi, i puna je
dobrote (1. Kor 13, 4).
Istina je da beščestim i sramotim sebe, pokušavajući da govorim o ovim velikim
vrlinama, kojima sam ja ubog i stran. Jer niko nije siromašniji od onoga koji uči a
ne tvori. Jer kao što je slikar koji slika vodu po zidovima i ona ga u vreme žeđi ne
može osvežiti, tako je i onaj koji uči dobrom delu a ne dela ga. Ne može samo
reč bez delanja utoliti žeđ duše onoga koji rečima hvale slika dobrotu, a da je ne
okusi znojem i trudom delanja.
Mudar je, dakle, koji ne govori velikim rečima, nego delima dostojnim hvale, i
blažen je koji ćuti i pušta da govore njegova dela. Opet, dobar govornik je onaj
koji kori i uči silom delanja, ne mnogim govorenjem.
Dakle, za mene koji dela nemam, bilo bi korisnije ćutanje koje je bezopasno. I
znam da, čak ako budem i govorio, moje slovo neće pokrenuti revnost slušalaca
ka delanju, jer slovo onoga pred kim su prethodila dela ima silu i dostojno je
poverenja. Jer je pojmljivo da je jedno lepa reč, i drugo reč od iskustva. Reč koja
je plod delanja jeste klet (dom) nade, i teši trudom delanja onoga koji je izgovara.
A lepa reč bez delanja ostaje uvek zalog sramote, jer sramoti onoga koji ju je
govorio i nije ispunio. Zbog toga verujem da nam i božansko Jevanđelje stavlja
na prvo mesto delanje, kazujući: Ko bude tvorio i učio zvaće se velikim u Carstvu
nebeskom. Tako da imam mnoga svedočenja koja mi brane da iskazujem i
hvalim blaga drugih.
Ali na neki način hoću da utešim i sebe ubogog i mislim da ću se možda
upodobiti bar slepcu, koji drži svetlost radi drugih, mada mu lepota svetlosti ne
koristi, ali onima koji vide pruža izvesnu korist. Sa tom smelošću, koliko mi milost
Gospodnja bude pomogla i bude mi dala razumevanja, hoću u nastavku da
govorim o pomenutim vrlinama. Ali pošto vrlina nema među (granicu), kao što i
Sv. Grigorije Nisijki veli da je granica vrline - neograničenost (beskraj)
(Sozercanja na Mojsijev život, gl. 1); i ako je istina takva, kao što i jeste, onda ja
u rečima koje slede neću moći kazati ko je od ljudi, sem Boga, imao kadgod ove
tri vrline u savršenoj meri. Jer bezgranično savršenstvo ovih triju, kao i svih
vrlina, nalazi se samo u Bespočetnom Bogu. Znači, u onome što hoću da kažem,
neću ustremiti svoje slovo ka Onome Koji ih sve savršeno ima i obuhvata, nego
se slovo usmerava ka trojici Njegovih izabranih raba: ka Mojsiju, velim, ka Davidu
i ka velikom Pavlu.
I pokazaću da, iako su ova trojica ugodnika Božijih božanskim darom bili
ukrašeni svim dobrim delima, ali su više sjajili ovim trima, to jest: smirenjem,
krotošću i dugotrpljenjem.
O KROTOSTI
sadržaj
Najpre ću otpočeti slovo o Svetom i velikom proroku Mojsiju, o kome Sveto
Pismo kaže da beše vrlo krotak čovek, krotkiji od svakog čoveka na zemlji
(Brojevi 12, 5). A da li je ovom velikom proroku, koji je tako krotak, nedostajalo
smirenje? Nikako, jer se ove vrline, kao što sam pređe kazao, drže jedna za
drugu i nalaze jedna u drugoj. Jer ko ima istinsku krotost ima i smirenje, i ko je
smiren pokriva se krotošću. Mojsijevo smirenje jasno pokazuje Sveto Pismo, i
evo šta veli: Kada Mojsije napasaše ovce svoga tasta Jotora, na gori Božijoj
Horivu, Bog se javi Mojsiju u kupini koja goraše plamenom ognjenim ali ne
sagorevaše, i reče mu: Dođi sada. Poslaću te k Faraonu, i izvešćeš iz Egipta
narod moj, sinove Izrailjeve (Izlazak, 3, 10). Na ove Božije reči srcem smireni i
krotki Mojsije, umujući o ovom velikom zadatku (službi) koji mu Bog beše
poverio, i smatrajući sebe sasvim nedostojnim takvog visokog poziva, rekao je:
Ko sam ja da idem k Faraonu, da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? (Izlazak
3,11).
A nakon što mu Bog potvrđuje da će neizostavno biti s njim i da će mu pomagati,
i nakon što mu pokazuje čudo s njegovim štapom koji se pretvori u zmiju i zatim
opet u štap, i s rukom, koju - na zapovest Božiju - Mojsije stavlja u nedra i zatim
vadi belu od gube, i ponovo je čisti, Mojsije se opet smiruje pred Bogom i
pokazuje mu svoju nemoć, govoreći: O, Gospode, ja nisam rečit čovek, i ta mi
nemoć nije od juče ni od prekjuče, niti od kada Ti govoriš s rabom svojim; jer
govorom i jezikom zaplićem. I zatim se molio Bogu da pošalje drugoga, i
kazivaše: O, Gospode, pošlji onoga koga hoćeš da pošalješ (Izlazak 4,13). Istina
je da Sveto Pismo kaže da se Bog naljutio zbog ovoga Mojsijevog kolebanja. Ali
poznavalac srca, Bog, koji ispituje srca, video je da Mojsije govori ove reči ne iz
zle volje i neposlušanja, nego iz premnogog smirenja i samopoznanja, ukazuje
na sebe kao na nedostojnog i neumešnog za ovu veliku službu na koju je poslat.
Jer iako se Preblagi Bog naljutio zbog ovog malog Mojsijevog kolebanja, nije ga
kaznio, nego - videći da on sebe smatra nedostojnim i nemoćnim - još više ga je
ohrabrio. I čuvši ga da se žali da je mucav i da zato ne može da govori narodu,
rekao mu je: Ko je dao usta čoveku? Ili ko čini da čovek bude nem ili gluv, ili s
vidom ili bez vida? Zar ne ja, Gospod? (Izlazak 4,11). Zatim kao krotki otac
govori sa svojim slugom i ohrabruje ga, kazujući mu: Gle, Tamo je brat tvoj Aron
levit. Znam da on govori dobro i lako. Ti ćeš mu govoriti i stavljaćeš Moje reči u
njegova usta, i Ja ću biti s tvojim ustima i s njegovim ustima i učiću vas šta vam
je činiti. On će umesto Tebe govoriti narodu i biće tvoja usta, i ti ćeš biti njemu
umesto Boga (Izlazak 4, 16). I tako je ovim blagim i očinskim rečima ohrabrio
Svog smirenog raba i poslao ga je da izvede Njegov narod iz Faraonovog
ropstva.
Ali zar ne treba, braćo moja, da nam odavde ostane štogod na polzu (korist) i
nazidanje? Zbog čega li Bog za ovu veliku službu nije izabrao drugog iz svog
naroda Izrailja, kojega beše stotine hiljada u Egiptu, u Faraonovom ropstvu? I
zbog čega je izabrao Mojsija, koji beše pobegao od Faraona i utuđio se tamo,
kako sam kaže: Živim kao došljak u zemlji tuđoj (Izlazak 2,22). Zbog kojeg li je
razloga izabrao onoga koji beše tuđinac i napasaše stada po pustinji daleko od
svoje braće iz Egipta, a sada, kako pokazuje Sveto Pismo, beše prešao s
ovcama s one strane pustinje i stigao na Goru Božiju Horiv (Izlazak 3,1).
Po mome mišljenju i poimanju, ako budemo tražili da se i odavde duhovno
okoristimo, i ako budemo želeli da pređašnjim rečima damo malo dublje
tumačenje no što je u slovu izloženo, moglo bi se pojmiti i ovako: da Bog,
ponekad, radi ciljeva koji su veliki i na opštu korist Njegovom narodu, izabira one
koji sebe u svom umu smatraju svagda nedostojnim, kao Mojsije, koji - smirujući
se i ispovedajući pred Bogom svoju nemoć - kazivaše: Gospode, ko sam ja? One
- velim - izabira za velike službe, koji ne žele da služe egipatskim strastima i da
budu u ropstvu bestelesnog faraona, nego beže daleko i otuđuju se od služenja i
robovanja nevidljivom faraonu, napasajući nezlobive ovce vrlina po mestima gde
niti je strasti niti zala, uspinjući se strogim putem podviga, okruženi vrlinama, kao
Mojsije ovcama, do visine savršenstva, i stigavši tamo na Goru Bogopoznanja,
besede s Njim licem k licu pogledom čistote uma; koji su sada dostigli stanje da
im se povere velike službe i da im se otkriju božanske tajne od Onoga Koji gori i
obasjava ali ne sažiže na uništenje krotke i smirene srcem, kao što je Mojsije. Jer
Sv. Isaak Sirijski veli da je onaj ko je dostigao čistotu uma dostojan da mu se
otkriju tajne. A što je izabrao Mojsija, koji ima prirodnu nemoć, to jest mucavost
jezika, i to neka se smatra takođe na Božiju slavu, koju nijedan jezik neće dostići
da ikada dovoljno iskaže. I drugo što treba pojmiti odavde jeste da se On, kada
ima da tvori velike stvari, koristi malim stvarima i slabim sasudima, da bi se
pokazalo da je sila Njegova, a ne ljudska.
Jer ako je tada, posredstvom smirenog pastira ovaca, s mucavim jezikom,
izvoleo da izvede iz faraonovog ropstva skoro šest stotina hiljada osoba, ne
računajući decu (Izlazak 12, 37), vidimo da kasnije izabira sebi drugog od ovčijih
stada, i posvedočava da ga je našao po srcu (1. Carevi 13,14; Dap 12, 22). I s
njim sklapa večni zavet da kroz Onog Koji će mu biti potomak po telu zasnuje
Svoje beskrajno duhovno carstvo (Ps 88, 20; Ps 88, 33-36; 2. Carevi 7, 16). A
kada dođe punota vremena, kada je zavetom Obećani Davidu (Ps 131,11) došao
i izvoleo da izvadi sve narode iz sataninog ropstva, izabrao je Sebi za ovu veliku
službu smirene i neznatne, i posredstvom dvanaestorice ljudi, najvećim delom
jednostavnijih i neukih, pokazao je istinu svetu, a mudrost ovog sveta pokazao je
kao ludost pred Sobom.
Kroz ove duhovne ribare ulovio je za spasenje sve koji su poverovali u ime
Njegovo, i tako je ludim i slabim stvarima posramio ono što je mudro i jako (1 Kor
1, 27).
A ako vidimo da je Svemogući ostavio Mojsiju mucav jezik čak i nakon što ga je
postavio za posrednika između Sebe i Svog naroda Izrailja, treba pojmiti da i tom
ikonomijom pošteđuje Mojsija, da kadgod u životu ne zaboravi da Bog dela toliko
sila i znakova kroz nemoćnog i nesavršenog u onome što je prirodno. I putujući
dalje životom, da se on, Mojsije, još više smiri pred Gospodom.
Kao što je velikom Pavlu, sasudu izabranom, koji je poslat da iznese ime
Njegovo pred neznabošcima i carevima i sinovima Izrailjevim (Dap 9, 15), pored
bogatstva dara Božijeg i pored uzvišenosti viđenja i otkrovenja kojima je ukrašen,
bio poslat i jedan satanin anđeo kao žalac telu, koji ga bije po obrazu, kako ne bi
zaboravio da sila Božija delotvori tamo gde je nemoć (2. Kor 12, 7), tako i Mojsiju
ostaje nadalje nemoć jezika, da bi ga držala u pravoj meri samopoznanja, i da bi
se dostojni hvale smirio.
A što mu je zbog ove nemoći jezika poslat u pomoć brat, i kaže mu se da će Aron
biti njegova usta, to pokazuje da su darovi podeljeni. I ako je Mojsije krotkiji od
svih ljudi, kako za njega svedoči Sveto Pismo, ako je krepak što nosi u ruci štap
Božiji (Izlazak 4, 20), neka ipak ne zaboravi da i njemu nedostaje rečitost Arona,
brata njegova. I takav neka ostane i nadalje, služeći Bogu u poznanju i smirenju,
slaveći Onoga Koji ukrepljuje što je nemoćno i upotpunjuje ono što ima
nedostatak.
A da ne bismo zaboravili ono o čemu je reč, i da bi se jasnije pokazala krotost,
smirenje i dugotrpljenje ovog velikog proroka Božijeg, dolikuje nam da pratimo
krotkog Mojsija ne samo u Egiptu, nego - prošavši s njim Crveno More - da
vidimo krotkog proroka koliko nezlobivosti i koliko dugotrpljenja pokazuje prema
svom narodu Izrailju tokom 40 godina koliko je lutao s njim po pustinji. Koliko
gorčine, koliko nevolja i koliko gadosti su mu nanosili, kada su, nakon toliko
preslavnih čudesa koja su videli, skretali u roptanje i neposlušanje prema Bogu.
Jer samo tri dana beše od kako ih je Bog proveo po Crvenom Moru kao po suhu;
samo tri dana beše od kako videše ruku Svevišnjega kojom je utopio u more
Faraona sa svom silom njegovom; samo tri dana beše od kako ih je Bog
oslobodio iz gorkog i dugotrajnog, četiri stotine tridesetogodišnjeg ropstva, i
pošto sada behu malo ožedneli u pustinji, oni zaboraviše sve, i roptajući vikahu
na Mojsija: Šta ćemo piti? (Izlazak 15, 24). Stigoše tada u Meru, i ne mogoše piti
vode odande, jer beše gorka; zbog toga su prozvali ono mesto Gorčinom (Izlazak
15, 23).
Ali krotki Mojsije, videći njihovu uznemirenost i roptanje, zavapio je ka Bogu, i
Bog hitri pomoćnik svome rabu, pokazao mu je neko drvo, koje je kada ga je
Mojsije stavio u vodu, osladilo vodu. I tako je Bog, rukom raba Svog Mojsija,
utolio žeđ roptačima.
Ovde sam se setio jednog razmišljanja Svetog Grigorija Nisijkog o Mojsijevom
životu, koje kazuje kako sinovi Izrailjevi, koji skoro behu izašli iz Faraonovog
ropstva, nisu mogli podneti malo žeđi, niti gorčinu vode iz Mere, dok je Mojsije
nije osladio drvetom; tako se i deci Hristovoj, koja idu ka zemlji obećanoj i koja su
od skoro izašla iz ropstva nevidljivog faraona i spasla se egipatskih strasti i
putuju daleko od njih, čini gorak ovaj put, ali kada se sete Onog Koji je bio
razapet na drvetu i u žeđi Svojoj bio napojen octom i žuči, uslađuje im se donekle
ova gorčina koja ih susreće na putu Njegovih zapovesti.
Sada da se ponovo vratimo na slovo o Mojsiju.
Nakon što su otišli iz Mere, sinovi Izrailjevi su se spustili u pustinju Sin. I tamo su
se opet vratili roptanju protiv Mojsija i Arona, i govorahu: Što ne pomresmo od
ruke Gospodnje kad seđasmo kod lonaca s mesom i jeđasmo hleba do sitosti?
Zbog čega nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu ?
(Izlazak 16, 2-3).
Ali eto, krotki Mojsije, videći da opet ropću, rekao im je s krotošću: Šta smo mi, te
ropćete na nas? (Izlazak 16,7), kao da im govori: Zbog čega ustajete i ropćete
protiv nas?
Zar ste zaboravili ko je Onaj Koji je nama zapovedio da vas izvedemo u ovu
pustinju? Zbog čega nemate vere i zbog čega se ne molite Onome Koji je učinio
toliko čudesa i sila s vama i izveo vas iz Faraonovog ropstva i doveo vas dovde?
Zatim, kao krotki roditelj, i ne obazirući se na nevolje koje mu činjahu, počeo ih je
tešiti i kazivati im: Nemojte se uzrujavati i nemojte gubiti trpljenje svoje. Evo
danas će vam dati Gospod mesa, i ujutru ćete se nasititi hleba (Izlazak 16, 8).
Nakon što ih time teši, opet hita krotki otac radi njih na molitvu Bogu, i Bog,
saslušavši molitvu Svog raba, šalje im hleba s neba i prepelice (Izlazak 16, 13-
14). Ali eto, nevolje i ožalošćenja Mojsijeva ne okončavaju se, jer narod, nakon
što je bio hranjen manom s neba i jeo mesa, idući dalje, stigao je u Rafidinsku
pustinju, i tamo, ne našavši vode, ponovo počinje da ropće i žalosti snishodljivog
Mojsija, koji s krotošću govori: Zašto tražite to od mene? Što kušate Gospoda?
(Izlazak 17,1-2).
I videći da oni gube trpljenje, opet hita na molitvu, i budući u nedoumici, pita
Boga: Šta da činim, Gospode, s ovim narodom? Još malo, pa će me zasuti
kamenjem (Izlazak 17,4). I po zapovesti i savetu Gospodnjem udara stenu
štapom i izvodi vodu radi utoljavanja žeđi onih koji ga ogorčavahu i
ožalošćavahu.
Zatim, još više no do sada, videće se krotost i dugotrpljenje Mojsijevo iz
sledećeg: kada su stigli na Goru Sinajsku i on je postio 40 dana da bi primio
Tablice Zakona iz ruke Gospodnje, narod je na podnožju gore prisilio Arona da im
načini kakvog boga od zlata; i napravili su zlatno tele, i poklonili su mu se.
Tada je Bog rekao Mojsiju: Vidim da je ovaj narod tvrdovrat narod. Pusti me
sada, gnev moj će se raspaliti na njih i istrebiću ih. A tebe ću učiniti praocem
velikog naroda (Izlazak 32,2-10). Čujete li, braćo, dobrotu i milost Presamilosnog
Boga nad rabom Njegovim Mojsijem? Vidi da je narod napravio sebi zlatnog
boga i zamenio svoju slavu podobijem teleta koje jede travu (Ps 105, 19-20).
Njegova pravda Ga primorava da ih pogubi, ali ipak ne želi da pređe preko volje
sveugodnika Svog Mojsija, nego mu kazuje: Pusti me! Kada li je još Bog tražio
dopuštenje od kojeg čoveka, kada je imao štogod Da uradi, kao što čujemo da
kaže Mojsiju: Pusti me sada!
O dobroto i milosti Nebeskog Oca!
O ljubavi i samilosti Premilostivog našeg Sazdatelja!
O bezgranično dugotrpljenje i krotosti Božija, pokazana nad Njegovim ljubljenim
slugom!
Jer ne želi da pogubi toliko stotina hiljada vinovnika, zarad jednog koji posti i moli
se za njih, zarad jednog koji Ga se boji i čuva Njegove zapovesti. Vaistinu ovde
odgovara napisano: Kao što otac miluje sinove, pomilova Gospod one koji ga se
boje. Jer milost je Njegova od veka i do veka na onima koji Ga se boje, i pravda
Njegova na onome koji čuva Njegov zavet (Ps 102,13,17-18).
Sada da vidimo šta čini krotki Prorok, kada vidi da se pravedni gnev Božiji
raspalio na njih i da mu kazuje: Pusti me da ih istrebim! Da vidimo: da li pušta da
ih pogubi kao što behu zaslužili? Ne, nego videći opasnost, odlazi narodu, i
nakon što ih ukorava zbog ovog tako velikog odstupanja, i nakon što su, zarad
revnosti prema slavi Božijoj, pogubili skoro tri hiljade odstupnika mačem Levijevih
sinova, prineli ih Bogu kao žrtvu pomirenja, sledećeg dana je rekao narodu:
Učinili ste veliki greh. Popeću se sada ka Gospodu, možda ću primiti oproštaj za
vaš greh. Zatim, otišavši ka Gospodu, sa srcem skrušenim od bola, ispoveda i
moli se za njih, govoreći: O Gospode, narod ovaj učini velik greh; napravio je
sebi boga od zlata. Oprosti im sada greh; ako li ne, izbriši me iz svoje knjige, koju
si napisao! (Izlazak 32,28-32).
Ko li neće pojmiti odavde koliko ljubavi i nezlobivosti beše u duši krotkog
Proroka! Ovaj ga je narod toliko puta ogorčio, roptao je i podizao se protiv njega i
Boga; toliko puta ga je žalostio svojim zalima. A sada, kada je učinio najveći greh
pred Bogom, videvši da su dostojni pogubljenja i da im preti pravedni Božiji gnev,
on u nezlobivosti svoga srca kao krotki roditelj zaboravlja sva zla kojima su ga
žalostili i sa velikom skrušenošću srca moli se za njih i polaže dušu svoju za njih i
kaže: Oprosti im greh; a ako li ne, izbriši i mene iz knjige svoje, koju si napisao!
Eto, dakle, istinskog oca sinova Izrailjevih! Eto proroka koji je pre toliko vekova
ispunjavao izrečenu reč Spasitelja našeg Isusa Hrista da se molimo za
neprijatelje. Eto, na kraju, izabranika Božijeg, koji je bio spreman da položi dušu
svoju za braću svoju. Bog mu je rekao: Pusti me da ih pogubim, i tebe ću načiniti
praocem velikog naroda; to jest, ako me pustiš da ih pogubim, tebe ću uzdići na
veliku čast. Ali krotkome ocu sinova Izrailjevih nije potrebna nikakva čast, kada je
reč da decu njegovu pogubi pravedni gnev Gospodnji. On se moli sa mnogo
skrušenosti i s velikom poniznošću Premilosnom Bogu da im odmah oprosti, a
ako ne, onda zajedno s njima neka pogubi i njega i neka ga izbriše iz Svoje
knjige, u koju ga je zapisao.
Videvši Bog da se on moli i govori ove reči, potvrđuje mu da neće pogubiti njega,
nego njih, i kazuje mu: Ko je zgrešio protiv mene onoga ću izbrisati iz knjige
Svoje (Izlazak 32,33).
Svesamilosni Sazdatelj i Nebesni Otac mu potvrđuje da mu je njega žao, jer ga
vidi da posti i skrušava srce za njih, i potvrđuje mu da neće pogubiti njega, nego
one koji su zgrešili. Ali krotki otac sinova Izrailjevih kazuje Ocu Tvorcu: "Šta
hoćeš da činiš, Gospode milosti i sila, hoćeš mene da poštediš, da me uzdigneš
na veliku čast i da me učiniš praocem velikog naroda, i decu moju i Svoju da
pogubiš zbog toga što su učinili greh dostojan pogubljenja? Ne, Oče i Gospode,
Bože moj. Ti si me postavio za posrednika između sebe i svog naroda. Ti si me
sazdao u materici majke moje i dao si mi srce krotko, puno samilosti i milosti, i
sada ja ne mogu to učiniti: da vidim njih pogubljene a sebe proslavljenog. Ne,
Oče i Gospode, ne mogu to činiti: da te pustim da ih pogubiš, nego sa velikom
silom i skrušenošću srca, sa mnogo poniznosti i sa suzama molim se Tvojoj
milostivosti: oprosti im greh. Opomeni se, o Oče i Gospode, svojih ljubljenih:
Avraama, Isaaka i Jakova, kojima si obećao pod zakletvom da ćeš im umnožiti
seme kao zvezde nebeske i da ćeš njihovim naslednicima dati zemlju iz koje teče
med i mleko, i da će vladati njom do veka".
Čuvši to Svemilostivi Bog iz usta smirenog i poniznog raba svog Mojsija, bi
savladan Svojom samilošću, i obrati Svoj pravedni gnev i pravednu ljutnju, i
odusta od zla za koje reče da hoće da nanese Svom narodu (Izlazak 32,12-14).
Drugi put kaže Sveto Pismo da je Marija proročica, sestra Mojsijeva, zajedno sa
svojim bratom Aronom ogovarala Mojsija, i rekli su: Zar samo kroz Mojsija govori
Gospod? Ne govori li i kroz nas? I Gospod ju je čuo i kaznio, te se ispunila gube i
beše bela kao sneg. Ali krotki i nezlobivi Mojsije, ne uzimajući u obzir to zlo,
namah je pohitao na molitvu Gospodu za nju i rekao je: Bože, molim te, isceli je!
Bog, uslišavši molitvu raba Svog, dao joj je zbog ovog greha malu kaznu: da
bude odlučena izvan tabora sedam dana; i iscelio ju je (Brojevi 12, 14).
A kada su Korej i Datan ustali protiv Mojsija i zajedno s njima dve stotine pedeset
ljudi između sinova Izrailjevih, pa je čak i ceo zbor prešao na njihovu stranu, tada
se slava Gospodnja pokazala celom zboru, i rekao je Mojsiju i Aronu: Odvojte se
iz toga zbora, i satrću ih za tren. A krotki i nezlobivi Mojsije, videći da se gnev
Gospodnji raspalio i hoće da ih pogubi sve zbog njihove pobune i nepokornosti,
bacio se ničice zajedno sa svojim bratom Aronom, i sa mnogo skrušenosti srca
moljaše se govoreći: Bože, Bože Duhova i svakoga tela, jedan jedini čovek je
zgrešio, i na sav li ćeš se zbor gneviti? I tada se pravedni gnev Gospodnji
usmerio samo na Koreja i Datana i Avirona, koji behu čelnici pometnje, i proždre
ih zemlja sa kućama njihovim i sa svim imetkom njihovim. A na onih dve stotine
pedeset koji nošahu kadionice i kađahu izašao je oganj od Gospoda i sažegao ih
je (Brojevi 16,1-35).
Ali eto posle ove velike nevolje i ogorčenja koje se nadvilo nad krotkim Prorokom
zbog Koreja i onih što se udružiše s njim, čekalo ga je drugo, još teže iskušenje.
Jer je sledećeg dana jedan sam iz celog zbora ustao protiv njega i Arona brata
njegova, i otpočeše svi skupa vikati: Vi ste pobili narod Gospodnji! (Brojevi
16,41). I eto, pokazala se slava Gospodnja, i oblak je pokrio Mojsija, i ponovo se
gnev Gospodnji raspalio na sav narod, i htede ih sve pogubiti, i opet kaza Mojsiju
i Aronu: Odvojte se iz toga zbora, i satrću ih za tren! Tada je Mojsije, videći da je
pogibelj celog naroda blizu, ponovo pao ničice, moleći se sa velikom
skrušenošću srca da ublaži pravedni gnev Božiji. I pošto je pomor delom već bio
otpočeo u narodu, rekao je Aronu: Uzmi kadionicu, i metni u nju ognja s oltara,
metni tamjana, i idi brzo u zbor i pomoli se za njih; jer je došao gnev Gospodnji, i
pomor je otpočeo. Aron je brzo uzeo kadionicu i otišao je i stao između živih i
mrtvih, i presta pomor Gospodnji. Onih što pomreše beše četrnaest hiljada
sedamsto ljudi, sem onih što pomreše zbog Koreja (Brojevi 16, 42-50).
Eto, dakle, i ovoga puta, da nije krotki posrednik Mojsije pao ničice da se moli
Bogu sa mnogo poniznosti i skrušenosti srca i da nije pohitao da prinese žrtvu
iskupljenja za njihove grehe, Gospod bi ih sve bio pogubio, kao što behu
zaslužili.
O ovoj istini jasno govori Sveto Pismo kada kaže: I reče da ih istrebi, da nije
Mojsije, izabrani Njegov, stao moleći se pred Njega, da odvrati gnev Cvoj u da ih
ne istrebi (Ps 105,23). Znači, iz onoga što se dovde govorilo o Mojsiju može se
pojmiti koliko je nevolja i ogorčenja pretrpeo ovaj veliki prorok Božiji zbog
pobunjenog i roptavog naroda i sa koliko krotosti, smirenja i dugotrpljenja beše
on posrednik između njih i Boga, Koga su ogorčavali i pokretali na gnev svojim
bezakonjima, roptanjima i nepokornošću svojom prema Njegovim Svetim
zapovestima. A krotki i snishodljivi Mojsije četrdeset godina je trpeo sva njihova
zla, ne uzimajući u obzir nevolje koje mu nanošahu toliko godina. Kada bi ih
video u bilo kakvoj opasnosti, moljaše se sa mnogo poniznosti i skrušenosti srca
za njih Presvetom i Milostivom Bogu, koji mnogo puta htede da ih pogubi zbog
njihovih bezakonja.
I tako Mojsije, tokom svih ovih četrdeset godina beše krotki, smireni i sa mnogo
dugotrpljenja posrednik između Boga i sinova Izrailjevih. Vidi se da je Bog
poznavao raba svog Mojsija i izabrao ga sa ovim vrlinama, da bude na sveopštu
korist Njegovom narodu Izrailju. Ove vrline su ga proslavile pred Bogom i ljudima.
Zbog toga je stigao da o njemu sam Bog posvedoči da je veći od ostalih proroka i
veran u svemu domu Njegovom, kao što kaže Bog Aronu i proročici Mariji, sestri
Mojsijevoj: Slušajte, veli, dobro šta vam kazujem: kada bude među vama prorok,
Ja, Gospod, otkriću mu se u viđenju ili ću mu govoriti u snu. Ali nije tako sa mojim
rabom Mojsijem. Ja mu govorim usta k ustima, otkrivam mu se lako pojmljivim
stvarima, i on vidi lik Gospodnji i veran je u svemu domu Mojem (Brojevi 12,7-8).
Vidi se, dakle, da je veliki izabranik Božiji bio prorok Mojsije, o kome sam Bog
svedoči da je bio veran u svemu domu Njegovom. Mojsije je bio simvol vernosti,
preteča Spasitelja našeg Isusa Hrista, jer se pokazao veran u svemu domu
Božijem kao sluga. A Hristos, kao što pokazuje veliki Apostol, veran je nad
domom Božijim ne kao sluga, već kao Sin (Jevr. 3, 2-6). Još i Sveto Pismo
kazuje da beše najkrotkiji čovek na zemlji (Brojevi 12, 3).
Blaženi će, dakle, biti oni koji će se u svom životu sećati Mojsijeve krotosti i
dugotrpljenja i po svojoj će moći revnovati da steknu ovu veliku vrlinu krotosti, na
koju i Spasitelj naš poziva kazujući: Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od
mene, jer sam ja krotak i smiren, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11, 29).
Vaistinu, braćo, istinska krotost mnogo odmara dušu, jer je ona kćer ljubavi i
majka nezlobivosti.
Krotkog i smirenog svi ljube i on sve odmara likom svoje krotosti. Krotki i smireni
ne gnevi se brzo i gnevne krotošću svojih reči smiruje i blaži, kao što je napisano:
Krotki odgovor odvraća gnev, a žestoka reč ga raspiruje (Priče Solomonove
15,1).
Krotkom je strano lukavstvo, i on obitava daleko od zlopamćenja, pun je milosti i
uvek se žalosti i pati, kada vidi brata u nevolji.
Krotki i smireni postaju dostojni velikih tajni i od Gospoda se uče Njegovim
putevima, po reči koja je napisana: Naučiće krotke putevima Svojim (Ps 24,9).
Krotke i smirene srcem u ovom svetu, zbog njihove krotosti i nezlobivosti, ljube i
pomažu svi ljudi. I ne primaju milost samo od ljudi, nego tim više od Boga; velike
će se slave i dara udostojiti u dan kada će se svemu suditi ognjem i mukom. Kao
što sam pokazao, o ovom govori Sveto Pismo: Kada ustane na sud Bog, da
spase sve krotke na zemlji (Ps 75, 9). I opet veli: Uputiće krotke na sudu (Ps
24,9). Krotki su po podobiju Gospodnjem i pomilovaće ih u onaj dan Krotki i
Smireni srcem, i oni će se spasti osude pakla i neiskazanih muka, jer srce
skrušeno i smerno Bog neće odbaciti (Ps 50,17).
Krotki i smireni srcem u beskrajnosti vekova će se tešiti duhovnom sladošću Raja
Božijeg i naslediće ona dobra koja oko ne vide i uho ne ču i u srce čoveku ne
dođe. I biće tamo u mnogom odmoru i miru. Ovo pokazuje Božansko Pismo kada
veli: A krotki će naslediti zemlju i uživaće u mnoštvu mira (Ps 36,11).
I Spasitelj pokazuje da je ova duhovna i netruležna zemlja njihova otadžbina,
kada veli: Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju (Mt 5,4). Znači, tamo, u toj
nebeskoj zemlji biće stanište krotkih, i naslađivaće se tamo u mnoštvu mira u
vekove vekova.
Ali ti, ljubljeni, čuvši o sladosti, nemoj misliti ni na kakve sladosti slične
ovdašnjim. Jer Carstvo Božije nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u
Duhu Svetome (Rim 14,17).
Nemoj umovati o naslađivanju hranom, nego se naslađuj u Gospodu,
danonoćnim razmišljanjem o zakonu Njegovom (Ps 1, 2). Njegovim rečima hrani
svoju dušu, jer su one u tvojim ustima slađe od meda i saća (Ps 118,103).
Nemoj umovati o sladosti prolaznih dobara, nego se moli Bogu da te napoji
vinom poniznosti (Ps 59, 3), i budeš li se ovim vinom pojio svakoga dana i noći,
dostići ćeš da pojmiš koji je ukus duhovnih pića, i još u ovom veku pojiće te
vodom živom, koja uzdiže, Onaj koji je rekao: Ko je žedan neka dođe meni i pije
(Jn 4,10; 7, 37).
A ako blagodaću Hristovom budeš dostigao to blaženstvo da budeš napojen
ovom vodom života, onda ćeš pojmiti šta znači naslađivati se u Gospodu i šta
beše Raj zasađen u Edemu, jer se reč Edem, po Velikom Vasiliju, tumači kao
naslađivanje (Šestodnev, Slovo o Raju, str. 60-63).
Čuvši i o zemlji o kojoj Sveto Pismo kaže da će je naslediti krotki, nemoj smatrati
o njoj što god slično zemaljskom, čak ako kad god i u ovom ovdašnjem budeš
video kakav ukras ili lepotu. Ne zaboravljaj, brate, da je druga slava nebeskih, a
druga zemaljskih (1. Kor 15, 40).
Seti se, brate, da tamo rečni tokovi vesele grad Božiji (Ps 45,4). I duhovno pojmi
s Velikim Vasilijem da tamo nisu čuvstvene (čulne) vode, nego izlivi reka Duha
Utešitelja, što neizrecivom utehom vesele duše koje su se, blagodaću Božijom,
udostojile ući u taj grad Božiji, koji je nebeski Jerusalim i Nevesta Jagnjetova
(Otk 21, 9-10; 27).
Seti se, ljubljeni brate, da u baštama tog grada i u zemlji krotkih neće biti ovog
čuvstvenog (čulima dostupnog, nap.izd) drveća, jer će se tamo duhovno drveće
veseliti i naslađivati.
Tamo će njih vode žive Duha Utešitelja napajati.
Tamo će pravednici kao palme procvetati i kao kedri na Livanu umnožiće se (Ps
91,13).
Tamo su gore nebeskog Siona, tamo su padine severne, grad Cara velikoga (Ps
47, 2).
Tamo će Bog sve krotke i smirene srcem i sve koji su čuvali Njegove zapovesti
naslađivati svojim duhovnim dobrima do sitosti njihovog srca, kao što piše:
Nasitiću se kada ugledam slavu Tvoju (Ps 16,15).
Tamo će ih hladiti voda života, i u opojnosti Duha Svetog naslađivaće se.
To opet Psalmopevac pokazuje Duhom kazujući: Opiće se od obilja doma Tvoga,
i izvorom sladosti napojićeš ih (Ps 35,8).
Blaženi, dakle, i treblaženi (trostruko blaženi, nap.izd) će biti oni koji će revnovati
da postanu krotki i smireni u ovom veku, jer će se u vekove vekova naslađivati
tamo gde je mir i svetlost nevečernja.
To, ali i više bilo bi da se kaže o krotosti Mojsijevoj i o blaženstvu koje očekuje
krotke i smirene.
Rekla je mati Sinklitikija: "Sledi carinikovo smirenje, da se ne bi osudio zajedno
sa farisejem. Izaberi krotost Mojsijevu, da bi svoje srce, koje je grubo, preobrazio
u izvore voda" (Otačnik, Mati Sinklitikija 11).
O SMIRENjU
sadržaj
A mi ćemo sada usmeriti tok besede ka drugom izabraniku Božijem, koji je kroz
ceo život imao za saputnike smirenje, krotost i dugotrpljenje. Onaj o kome
hoćemo da otpočnemo jeste Sv. i veliki prorok i car David.
Krotost i smirenje bili su ovom Proroku i Caru dva krila duše, kojima je leteo na
toliku visinu slave i dara pred Bogom i ljudima. A dugotrpljenje mu je bilo sjajni
pokrov duše u svim iskušenjima kroz koja je prolazio.
Ukrasivši svoje srce ovim velikim vrlinama, dostigao je da bude po srcu Božijem,
kao što piše: Nađoh Davida - veli - sina Jesejeva, čoveka po srcu Mojemu, koji
će ispuniti svaku volju Moju (1. Carevi 13, 14; 15, 26; 15, 28; 16,1; Dap 13, 22; 2.
Carevi 2, 4; 5, 3; Ps 88, 20).
Ovog velikog proroka Božijeg i cara Izrailjevog Bog je prizvao na carovanje od
pastirstvovanja ovaca, isto kao i Bogovidca Mojsija, kao što pokazuje psalam
govoreći: I izabra Davida slugu Svoga, i uze ga od stada ovčijih, od jagnjilišta uze
njega, da on napasa Jakova slugu Svoga, i Izrailja nasleđe Svoje (Ps 77,70-71). I
kako je mesto pogodno da pokažemo kako i na koji način je izabrao i prizvao
Bog raba svog Davida i postavio ga carem nad Izrailjem, evo šta o tome kazuje
Sveto Pismo: Nakon što je Bog uklonio Saula s prestola, zato što beše odstupio
od poslušanja Njegovim zapovestima, Gospod je rekao Samuilu: Kada ćeš
prestati da oplakuješ Saula, što sam ga odbacio da više ne vlada nad Izrailjem?
Napuni rog svoj uljem i idi k Jeseju Vitlejemcu, jer jednog od njegovih sinova
izabrao sam za cara nad Izrailjem (1. Carevi 16,1).
Samuilo je poslušao zapovest Gospodnju i otišao je, i kada je ušao u dom
Jesejev, video je najpre Elijava, starijeg brata Davidova i prvenca Jesejeva, i
videvši ga visokog stasa i lepog izgleda, rekao je u svom srcu da je tu pred Njim
nesumnjivo pomazanik Gospodnji. A Gospod reče Samuilu: Ne gledaj na izgled
njegov ni na visinu rasta njegova, jer sam ga odbacio. Zatim je rekao: Gospod ne
gleda na što čovek gleda, jer čovek gleda na ono što mu vide oči, a Gospod
gleda na srce. Jesej je zatim pozvao Avinadava, zatim Samu, i tako je pred
Samuilom prošlo sedam sinova Jesejevih, i Samuilo je rekao Jeseju: Gospod nije
izabrao nijednoga od njih. Zatim je Samuilo upitao Jeseja: Jesu li ti to svi sinovi?
Jesej je odgovorio: Ostao je još najmlađi, ali on napasa ovce. I Samuilo je rekao:
Pošalji da ga dovedu, jer nećemo sedati ni za sto, dok ne dođe ovamo. Jesej je
poslao i dovedoše ga i - veli Sveto Pismo - mlado dete beše plavokoso i lepih
očiju i lepog lica. A kada je stigao, Gospod je rekao Samuilu: Ustani, pomaži ga,
jer on je!
Samuilo uze rog sa uljem i pomaza ga usred braće njegove. Duh Gospodnji dođe
na Davida od toga dana i potom (1. Carevi 16,1-13).
U ovim navodima iz Svetog Pisma jasno se vidi kako je bio izabran i pomazan za
carovanje David, sin Jesejev.
Sada valja da zastanemo i da se zapitamo zašto Bog nije pogledao ni na jednog
od sedmoro starije braće Davidove, kao što pokazuje psalam koji kazuje: Braća
su moja dobra i velika, i ne blagovole njima Gospod (Ps 151, 5), i zbog čega je
Bog pogledao na Davida, koji beše neugledan i najmlađi sin Jesejev? Znam da
ćete mi odgovoriti pređašnjom rečju: da Bog ne gleda na spoljašnji izgled, nego,
kako je Sam rekao Samuilu, On gleda na srce.
Ali zar nam Sveto Pismo ne pokazuje na kakvu vrstu srca gleda Bog? Ako se
budemo malo potrudili i budemo malo ispitali, isto ćemo uz pomoć Svetog Pisma
pojmiti na kakvu vrstu ljudi i na kakvu vrstu srca gleda Bog. I evo nekih od
mnogih svedočenja Svetog Pisma koja o tome kazuju. U psalmima, Prorok veli:
Pogleda na molitvu smirenih i ne ponizi moljenje njihovo (Ps 101, 8). Na drugom
mestu veli: On ne gleda na lice velikih i ne odvraća pogled od neporočnih (Jov
34,19; 35, 7). Prečista Bogorodica i svagda Djeva Marija, u svojoj proročkoj
pesmi koju je izgovorila kada beše u kući Jelisavetinoj, kaže: Pogleda na
smernost sluškinje svoje (Luka 1.48). Na inom mestu Svetog Pisma Sam Bog
svedoči na koga gleda, kazujući: Na koga ću pogledati, do samo na krotkoga i na
smirenoga srcem i na onoga koji strepi od moje reči (Isaija 66,2).
Iz ovih svedočenja Svetog Pisma može se pojmiti da Bog, više no na bilo kog
drugog, gleda na smirene i krotke koji ispunjavaju Njegove zapovesti. Vidi se,
dakle, da je poznavalac srca, Bog, predznajući smirenje i nezlobivost srca ovog
sina Jesejevog, izabrao ga i ovenčao slavom i blagodaću. O ovom isprobavanju i
izabiranju od Boga sam David ispoveda Duhom Svetim govoreći: Gospode,
isprobao si me, i poznao si me; Ti si poznao sedanje moje i ustajanje moje; Ti si
razumeo pomisli moje izdaleka; stazu moju i moju životnu nit ispitao si, i sve
puteve moje predvideo si, jer nema lukavstva u srcu mome (Ps 138, 1-4).
Pojmimo još i to da je David, posvedočeni da je po srcu Božijem, u ovom životu
imao za saputnike smirenje i nezlobivost.
Ako budemo uzeli na um mnoga kazivanja iz njegovih psalama, setićemo se da
usta govore od suviška srca (Luka 6. 45), kao što se može videti i kod ovog
Proroka Božijeg, koji iz riznice svog smirenog srca, svojim ustima, u svakom
životnom događanju, pominje smirenje; i kao što je veliki Pavle, u čijem je srcu
živeo Hristos, kao što on sam svedoči govoreći: A živim - ne više ja, nego živi u
meni Hristos (Gal. 2,20), a pošto življaše Hristos u njegovom srcu, njegova usta
nisu prestajala da mnogo puta pominju Njegovo Preslavno ime, kao što se može
to spoznati, jer samo u njegovim pisanim delima i poslanicima pominje se
Isusovo ime dve stotine trideset i osam puta a ime Hristos tri stotine sedamdeset
i tri puta; isto tako i u psalmima blaženi David neretko spominje smirenje. I
ponekad, kada ustajahu na njega neprijatelji, i kada prorokovaše o smirenju
Spasiteljevom u vreme Njegovih strašnih stradanja, kazivaše: Pomiluj me,
Gospode; vidi poniženje moje od neprijatelja mojih (Ps 9, 14); i opet: Sudi siroti i
poniženome, da se ne hvali više čovek na zemlji (Ps 9,38).
Drugi put kazuje: Jer je uzvišen Gospod, i na smirene pogleda (Ps 137, 6). Kada
bežaše od Saulovog lica i bejaše u pećini moleći se, govorio je: Slušaj molitvu
moju, jer se ponizih veoma (Ps 141,6). Kada je bežao u Nov, i Saul ga pratio,
opet se sa smirenjem tešio kazujući: Blizu je Gospod skrušenih srcem, i smirene
duhom spasiće (Ps 33,17). U dan kada ga je Bog izbavio od ruke Saulove i svih
njegovih neprijatelja, pominje smirenje govoreći: Jer ćeš Ti spasti narod poniženi,
i oči gordih ponizićeš (Ps 17,30). Kada ga okružuju druge nevolje i ogorčenja,
opet pobeđuje smirenjem i ćutanjem kazujući: Zlostavljan bih i ponižen veoma,
rikah od uzdaha srca mojega (Ps 37,9). I opet veli: Zanemeh i smirih se u nesreći
svojoj (Ps 38,3). A kada je k njemu ušao prorok Natan i prekoreo ga zbog žene
Urija Hetejina, priznavši svoju grešku, opet smirenju hita i rečima punim
poniznosti vapi ka Gospodu govoreći: Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj
(Ps 50,1). I opet: Daćeš mi da slušam radost i veselje, obradovaće se kosti
potrvene (Ps 50, 9). Zatim pokazuje da srce smerno i skrušeno Bog neće
odbaciti (Ps 50,18). Još pokazuje da je mnogo smirenja i veliki trud imao sve
vreme svog života zbog svog greha i da je strogim postom i mnogim suzama
sprao svoj greh. Jer kaže: Biše mi suze moje hleb moj dan i noć (Ps 41,3). I opet:
Umorih se u uzdisanju mojem, svaku noć kvasiću odar svoj, suzama svojim
postelju svoju oblivaću (Ps 6, 6). I opet: Jer iščile u muci život moj, i godine moje
u uzdasima (Ps 30, 11); Kolena moja iznemogoše od posta (Ps 108,23). Jer
prašinu kao hleb jedoh, i piće svoje sa plačem mešah (Ps 101,10). Kao onaj koji
plače i tuguje, tako se smirivah (Ps 34,13). I opet o postu i smirenju kazuje: A ja,
kada mi oni (neprijatelji đavoli, strastima i iskušenjima) dosađivahu, odevah se u
vreću (žalosti) i postom smiravah dušu moju (Ps 34,12).
Zatim, posle ovog truda velikog i kajanja, vapijaše ka Presamilosnom Bogu
kazujući: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe moje (Ps 24,19). I
tešeći nas nadom spasenja svoje duše kroz smirenje i trud, pridodaje govoreći:
Radovaću se i veseliću se milosti Tvojoj. Jer si pogledao na poniženje moje (Ps
30, 7).
Ovo neka bude rečeno o smirenju Davidovom.
A o njegovoj krotosti i nezlobivosti, evo šta se kazuje: Opomeni se, Gospode,
Davida i sve krotosti njegove (Ps 131,1). Nije rekao jedne ili dveju, nego
svekolike krotosti njegove; time Duh Sveti pokazuje da je David u celom svom
životu bio krotak i nezlobiv, jer nezlobivost je plod krotosti, kao što je i krotost
plod duha i kći ljubavi.
Ovu svoju nezlobivost posvedočuje David sam Duhom Svetim, kada kazuje: Sudi
mi, Gospode, jer u nezlobivosti mojoj hodih (Ps 25,1). I opet: Sudi mi po
nezlobivosti mojoj (Ps 7,8), i opet: A ja u bezazlenosti svojoj hodih; izbavi me,
Gospode, i pomiluj me (Ps 25,11). I na inom mestu kaže: Prohođah u
nezlobivosti srca moga (Ps 100, 3). Sveto Pismo još pokazuje da je nezlobivo
napasao slovesne ovce doma Izrailjevog, nad kojim ga je Bog postavio za cara. I
napasaše ih u bezazlenosti srca svog (Ps 77,76-78).
Sva ova svedočenja Duha Svetog kojima se pokazuje smirenje, krotost i
nezlobivost Davidova, jasnije će se pojmiti iz onoga što sledi. Sveto Pismo
kazuje da nakon što je Saul skrenuo od zapovesti Gospodnjih, Duh Božiji se
udaljio od njega, i mučio ga je duh koji je dolazio od Gospoda, po dopuštenju
Njegovom. Služitelji Izrailjevi su rekli: Gle, zli duh od Boga te muči. Samo
zapovedi, gospodaru naš. Sluge tvoje su pred tobom i one će potražiti čoveka
koji ume da svira na harfi. I kada duh od Boga poslati bude nad tobom, on će
svirati rukom svojom, i biće ti lakše. I po savetu njegovih služitelja bio je doveden
David, sin Jesejev, k njima, i sviraše Saulu u psaltir. I kada mu sviraše David, duh
kojeg Bog beše poslao udaljavaše se od Saula, i on je osećao olakšanje (1.
Carevi 16, 14-23).
Ali upravo u ovo vreme kada je Saula mučio taj duh, zaratili su Filistejci na Izrailj.
Oni su doveli sa sobom čoveka gorostasa, naime Golijata, koji je veliki strah
uneo u srce Saulovo i celog Izrailja, jer se niko nije usuđivao da se bori sa njim.
Toga Golijata, koji se beše hvalisao svojom snagom i hulio na Boga i na Njegov
narod Izrailj, mladi David, koga je Bog pokrenuo revnošću, ubio je jednim jedinim
kamenom bačenim iz praćke, jer Bog beše u pomoći rabu Svom Davidu. A kada
se vraćahu Izrailjci iz rata sa Filistejcima, žene iz svih Izrailjskih gradova počeše
svirati u bubnjeve i gusle od radosti pobede i kazivahu: Saul zgubi hiljade, ali
David desetine hiljada. To čuvši Saul - da je više hvaljen David nego on, razgnevi
se vrlo, i od toga dana gledaše popreko Davida (1. Carevi 18, 6-9).
Navedenim rečima Svetog Pisma pokazuje se kako je David dospeo na Saulov
dvor, kako je izgonio zlog duha od njega udarajući u psaltir, kako je David
pomoću Gospodnjom ubio Golijata, smrtnog neprijatelja Saulovog i celoga
Izrailja, i zbog čega je Saul počeo da mrzi Davida, svoga dobročinitelja.
Ali gle, Sveto Pismo kazuje da je dan nakon što se Saul vratio iz rata, zli duh
počeo opet da ga muči. A nevini David, ne obazirući se na jučerašnju zlobu
carevu, koju beše spoznao, i videći da car strada od zlog duha koji ga muči, beše
mu žao i uzevši psaltir, opet je svirao i izagnao zlog duha od njega. I Saul se
osećao dobro, i odahnuo je s olakšanjem, ali videći Davida blizu sebe, i pošto mu
se um pomračio od zavisti koju imađaše u srcu, uzeo je koplje i hteo je da prikuje
Davida kopljem za zid i da ga ubije. I David se izmakao dva puta (1. Carevi
18,10-11).
Ovde sam se setio reči Svetog Jovana Zlatousta, koji kaže: "Zavist je gora od
đavola". Velika je to istina, i jasnije no bilo gde može se ovde videti. Jer Sveto
Pismo pokazuje da je David, svirajući u psaltir, odgonio zlog duha od Saula, ali
zavist nije mogao izbaciti iz njegovog srca. Zli duh bi odlazio od njega, ali zloba
zavisti i nakon njegovog odlaska su ostajale sa Saulom; i kada bi osetio
olakšanje od muka zlog duha, još više ga je mučila njegova zavist, i tražio je da
ubije Davida, svog dobročinitelja.
Ali Bog, Čije oči gledaju na pravednoga i nevinoga (Ps 33,4), čuvao je slugu
Svog od besa Saulovog, i zbog svoje nezlobivosti David je dostigao da ga ljubi
sav narod. To pojmivši Saul, još više je počeo da mu zavidi i da ga se boji i drugu
zamku je hteo da mu postavi zarad njegove pogibije. Sračunao je, dakle, da učini
Davida svojim zetom, ali da mu postavi teške uslove, da David vodi sve ratove sa
Filistejcima, jer tako, mišljaše on, David, nesumnjivo neće uteći živ od ruke
Filistejaca. I po ovom lukavom planu rekao je Davidu: Evo, kćer svoju stariju
Meravu daću ti za ženu, samo mi služi hrabro i vodi ratove Gospodnje (1. Carevi
18, 17). A smireni i nevini David, čuvši ovu vest iz Saulovih usta, sa smirenjem i
blagodarnošću je odgovorio Saulu i rekao: Ko sam ja i šta je dom oca mojega u
Izrailju, da budem zet carev? (1. Carevi 18).
A nakon što je David postao zet Saulov i u svim ratovima izvojevao velike
pobede, i nakon što je Davidovo ime postalo veoma čuveno pred inoplemenicima
i celim Izrailjem zbog njegovog viteštva i pobeda, Saul, videći da ni ovom vrstom
zamki nije mogao da ga pogubi, i ne mogući više da ga gleda u tolikoj časti,
pokazao je svoju zlobu zavisti i otpočeo je otvoreno gonjenje Davida. I rekao je
svojim služiteljima i svome sinu Jonatanu da uhvate i ubiju Davida. Ali je Jonatan
mnogo ljubio Davida zbog viteštva i čistote njegovog srca i javio mu je tu
zapovest svoga oca. A David, saznavši na vreme, čuvao se Saulovog besa. Saul
je poslao svoje ljude kući k Davidu, da ga ubiju, ali Bog ga je izbavio preko
Mihale, ćerke Saulove, koja je spustila Davida kroz prozor. David je zatim
pobegao k inoplemenicima, u Gat, da bi se spasao, ali videći da mu i tamo
dotični pripremaju zamku, otišao je i sakrio se u pećinu Odalamsku, odakle je
otišao u Mispu u zemlju Moavsku i odatle, po savetu proroka Gada, otišao je i
sakrio se u šumi Aret.
U to je vreme Doik Idumejac, jedan od Saulovih pastira, oklevetao sveštenika
Avimeleha Saulu da je primao Davida i pomagao mu. I Saul je pogubio
sveštenika Avimeleha s celim domom njegovim i sa osamdeset i pet sveštenika;
još je posekao oštricom mača ceo sveštenički grad Nov i tražio je na svaki način
da uhvati i ubije Davida.
David, pojmivši sa koliko ga besa Saul traži da bi ga pogubio, otišao je u pustinju
Zif, u šumu. Ti Zifljani, budući zli ljudi, došli su i rekli Saulu da je David po tim
krajevima, a Saul je pošao sa svojim ljudima u poteru za Davidom. Ali upravo
kada se Saul približavao mestu gde je bio David, došla mu je vest da su Filistejci
upali u zemlju. I Saul, mimo svoje volje, vratio se tada iz potere za Davidom.
Zbog toga se nazvalo to mesto Kamen razdeljenja. Ali gle, Saulov bes i zloba ne
prestaju nastojati da ubiju nevinog Davida, jer vrativši se iz rata s Filistejcima i
razumevši da je David sa svojim ljudima skriven u Engadskoj pustinji, uzeo je sa
sobom tri hiljade ljudi iz Izrailja i otišao je da traži Davida, do vrleti gde su
divokoze (1. Carevi 24, 3).
Iz ovog do sada vidi se sa koliko besa i zlobe traži Saul da pogubi Davida. A u
onome što sledi će se pokazati sa koliko nezlobivosti i krotosti se ophodio David
prema Saulu, svome smrtnom neprijatelju.
Proganjajući Davida, Saul sa svojim ljudima stigao je kod nekih bačija ovčarskih
koje behu pored puta, i tamo beše neka pećina, u koju je Saul ušao da spava. A
David sa svojim ljudima beše u dnu pećine. I ljudi Davidovi, videći Saula kako
spava u pećini, rekli su Davidu: Evo dana u koji ti Gospod veli: Predajem ti
neprijatelja tvojega u ruke! Dok je Saul spavao u pećini, David je otišao polako i
odsekao skut Saulove haljine. Zatim je rekao svojim ljudima: Ne dao mi Bog da
učinim što protiv pomazanika Gospodnjeg! I tim rečima je sprečio svoje ljude da
navale na Saula. Zatim se David povlačio sa svojim ljudima ka sve udaljenijim
mestima. A Saul nije prestajao da ga prati i čuvši da je David sakriven sa svojim
ljudima na Brdu Eheli, pred pustinjom, otišao je da ga uhvati. I pošto behu umorni
od puta, legao je sa svojim taborom i spavao. U to vreme David je rekao svojim
ljudima: Ko hoće da ide sa mnom u Saulov tabor? I Avisaj sin Serujin je rekao: Ja
ću sići s tobom. I budući noć i mrak, David i Avisaj su sišli u Saulov tabor. I gle
Saul spavaše u svome šatoru usred svoga tabora, i koplje mu beše pobodeno u
zemlju kraj njegove glave. Avenir, vojskovođa Saulov spavaše sa narodom oko
njega. Tada je Avisaj, vojskovođa Davidov, rekao Davidu: Bog ti sada dade
neprijatelja tvojega u ruke. Pusti me, molim te, da ga udarim svojim kopljem i da
ga pribodem jednim udarcem, da ne bude više potrebe za drugi! Ali David je
rekao Avisaju: Nemoj ga ubiti, jer ko bi mogao podići ruku na pomazanika
Gospodnjeg i ostati nekažnjen? Zatim je rekao: Ne dao mi Bog da dignem ruku
na pomazanika Gospodnjeg! Uzmi samo koplje i krčag s vodom što su mu čelo
glave. Zatim, ponevši samo koplje i krčag, izašli su iz Saulovog tabora, i niko ih
ne vide, jer ih Bog sve uroni u dubok san. I nakon što su se mnogo udaljili od
tabora i prešli na suprotnu stranu brda, David je dozvao po imenu Saula i Avenira
vojskovođu njegovog, i ovi, probudivši se iz sna, čuli su Davidov glas i prestravili
su se. I Saul je rekao: Je li to tvoj glas, sine Davide? A David je odgovorio: Moj je
glas, care gospodaru! I rekao je: Zašto, care, goniš slugu svojega? Šta sam
učinio i čime sam kriv?
Zatim je rekao: Blagoizvoli, care, gospodaru moj, i poslušaj reči sluge svojega.
Ako te Gospod draži protiv mene, neka primi od nas miris žrtve; ali ako te ljudi
draže, prokleti neka budu pred Gospodom, jer me oni izgone danas da ne
pripadam nasledstvu Gospodnjem.
Zatim je rekao: Evo koplja tvog, care, neka dođe koji od ljudi da ga uzme.
Gospod će platiti svakome po pravdi i veri njegovoj. Jer te Gospod dade danas u
ruke moje, ali ne htedoh dignuti ruku svoju na Pomazanika Gospodnjeg (1.
Carevi 26, 23). Nakon toga, videći David da bes Saulov ne prestaje, rekao je u
sebi: Poginuću kad god od ruke Saulove; nema bolje za mene nego da
pobegnem u zemlju Filistejsku, te će me se Saul okaniti i neće me više tražiti po
krajevima Izrailjskim. I David je uzeo svojih šest stotina ljudi i odveo ih Ahisu,
sinu Maohovu, caru gatskom, gde su ostali godinu i četiri meseca, dok Saul nije
poginuo u ratu sa Filistejcima.
Iz ovog što je dovde rečeno može se pojmiti sa koliko je mržnje Saul tražio da
uhvati i pogubi Davida, i sa koliko se krotosti ophodio David prema Saulu.
Dvaput je Bog dao Saula u ruke njegove, i njegovi ljudi su ga podsticali da ga
ubije, a krotki i smireni David, imajući strah Božiji i prepuštajući sve osveti
Gospodnjoj, nije hteo da digne ruke svoje na Saula.
Radije je hteo da ode u tuđu zemlju i da prepusti mesto Saulovoj mržnji i gnevu,
nego li da ga ubije i naljuti Boga. Jer on je znao da je Saula pomazao Samuilo na
carevanje, po zapovesti Gospodnjoj, i po savetu Gospodnjem nije hteo da mu
nanese nikakvo zlo.
Ali se Davidova nezlobivost još više pokazala kada je pravedni gnev i sud Božiji
sustigao Saula, te je pao pogubljen od svoga mača pred Filistejcima. Budući
obavešten David o njegovoj smrti, bilo mu je veoma žao, i razdrao je svoje
haljine zajedno sa svim svojim ljudima, plačući zbog smrti svog neprijatelja;
postili su do večeri i žalili su sa bolom (2. Carevi 1,11-12).
Nakon ovoga plača i žalošćenja sastavio je i tužbalicu za carem Saulom, za koju
je dao zapovest da je nauče sva deca Judina i da je pevaju u znak sećanja na
Saulovu smrt (2. Carevi 1, 27-27).
Eto dakle, braćo moja, nezlobivosti Davidovog srca, pokazane u svoje vreme
delom. Eto zapovesti Jevanđelja Hristovog koju je odelotvorio onaj što je imao da
bude Njegov predak po telu. Eto zapovesti savršenstva iz zakona Gospodnjeg,
koja nas uči da ljubimo neprijatelje, kako ju je ispunio onaj koji je rekao: Ukloni se
od zla, i čini dobro; traži mira i idi za njim (Ps 33,14). Kako se jasno vidi
ispunjena ovde reč Spasiteljeva
Koji kaže: Ljubite neprijatelje, činite dobro onima koji vas gone (Lk 6, 35; Mt 5,39-
44). Zatim, ko ne zna koliko je milosti i dobrote pokazao David prema potomcima
svoga progonitelja, Saula. Jer kada je došao da bude car nad celim domom
Judinim i Izrailjevim, i pobedio, pomoću Gospodnjom, sve svoje neprijatelje,
rekao je svojim služiteljima: Osta li jošte ko od doma Saulova da mu učinim
dobro i da se ophodim prema njemu s dobrotom koja je kao dobrota Božija? A
Siva, jedan od bivših slugu Saulovih reče: Još ima sin Jonatanov, hrom nogama.
I čuvši car David, zapovedio je da ga dovedu preda nj. A dotični, znajući koliko je
propatio David od Saula, čuvši da je pozvan da dođe pred cara, veoma se
uplašio, smatrajući da će ga gorkom smrću pogubiti. I kada je bio doveden pred
nj, videći ga krotki car u velikom strahu, rekao mu je sa krotošću: Ne boj se, jer
hoću da ti učinim dobro! Daću ti natrag svo zemljište Saula oca tvojega, i ti ćeš
svagda jesti za mojim stolom. I od tog dana, po carevoj zapovesti, Mefivostej, jer
mu to beše ime, posta gospodar nad svim imanjima koja ostadoše od Saula i
svakog dana seđaše sa carem za trpezom (2. Carevi 9,13).
A koliko je nezlobivosti pokazao David prema Avesalomu, sinu svome, koji
gledaše da mu oduzme život i carstvo i beše se ratom pobunio protiv njega,
poslušavši savet Ahitofela, neprijatelja Davidovog. Čuvši o ovoj pobuni svog sina,
bio je primoran da napusti Jerusalim i da beži s narodom po pustinji i planinama
od besa i zlobe svog sina. Još mu ne mali beše stid i ogorčenje koje na njega
dođe, čuvši da je Avesalom, poslušavši savet Ahitofelov, ušao k njegovim
suprugama bez ikakvog srama ili straha Božijeg, čineći ovo bezakonje pred celim
Izrailjem.
A kada je pravedni gnev sustigao Avesaloma, i on je pao u ratu pogubljen od
ruke Joava, njegovog vojskovođe, čuvši o sinovljevoj smrti, koji mu beše smrtni
neprijatelj, umesto da se raduje što ga Bog izbavi da ne bude pogubljen upravo
od ruke svog sina, on je otpočeo naricati i gorko plakati i sa velikim bolom srca
vapio je na sav glas: Sine moj Avesalome, Avesalome sine moj, zašto nisam
umro ja umesto tebe! (2. Carevi 18, 31-33).
Eto dakle, braćo moja, i ovde pokazane nezlobivosti Davidovog srca. Eto srca
istinskog roditelja koji zaboravlja sva bezakonja svog zlog sina i s bolom plače
zbog njegove pogibije. Ko li će moći rečima iskazati koliko nesličnosti beše
između njegovog srca i srca njegovog sina. Sin pun mržnje prema onome koji ga
je rodio, svim bićem je tražio da mu oduzme život i carstvo. David mužastvene
duše podnosi da ga progoni njegov sin, i želi i da umre umesto njega, samo da bi
on ostao u životu i bio pošteđen. Sin želi da prolije krv svog oca i da carstvuje
umesto njega. Istinskog roditelja, međutim, ne raduje pobeda nad sinom, ne želi
da carstvuje bez svog sina, mada ga ovaj progoni i postaje mu smrtni neprijatelj.
On zaboravlja sva zla koja je pretrpeo od svog sina, svo beščašće, i vapi na sav
glas sa mnogo bola: Sine moj Avesalome, zašto nisam umro ja umesto tebe?
Ali kakvo ćemo još poređenje naći između srca Davidova i Saulova? Ko će
izmeriti udaljenost, ko će moći pojmiti različitost između ovih srca? Saul progoni i
traži da po svaku cenu ubije svog dobročinitelja Davida. David oprašta svome
progonitelju, plače gorko i nariče zbog smrti svog neprijatelja i žao mu je zbog
toga što nije umro umesto njega. Vaistinu, velika različitost srca! Velika je i
nedostižna razdaljina između ljubavi koja dugo trpi i milostiva je (1. Kor 13, 4) i
između srca koje mrzi svoga brata i zavidi mu.
Još mislim da nije baš dobro da prenebregnemo nezlobivost i krotost koju je
David pokazao prema drugom svom neprijatelju, naime prema Simeju, koji beše
iz Saulovog doma i roda i koji je, kada je car David bežao od lica svog sina
Avesaloma, izašavši pred njega, počeo ga kleti i pred celim narodom bacati se
na njega kamenjem i vikati: Odlazi, odlazi, krvniče, zlikovče (2. Carevi 16,7). A
kada se Car David pobedonosno vraćao iz rata u Jerusalim, ovaj Simej, setivši
se koliko je beščašća i gorčine naneo caru u prisustvu njegovih ljudi, i ne
nalazeći drugog načina da se spase ove teške, dostojne smrti, krivice, namislio je
da padne ničice i da traži oproštaj od cara. I upravo u trenu kada se caru
postavljaše čamac da pređe Jordan, došao je Simej i, bacivši se pred cara, molio
ga je govoreći: Neka ne uzima u obzir gospodar moj car bezakonje moje. Neka
zaboravi da ga je rab njegov vređao u dan kada car beše izišao iz Jerusalima i
neka car ne uzima to u obzir, jer rab tvoj ispoveda da je zgrešio (2. Carevi 19, 18-
19). Čuvši ove Simejeve reči, Avisaj, jedan od Davidovih vojskovođa, rekao je
caru: Eda li toga radi ne treba da pogine Simej što je kleo pomazanika
Gospodnjeg? A car nezlopamtivi rekao je Avisaju: Zar će danas poginuti ko u
Izrailju? Zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem? Eto dobrote
krotkog cara pokazane delom u dan kada mu Bog beše dao njegovog neprijatelja
u ruke, kao i nekada Saula.
Eto čime se pokazuje Davidova blagodarnost i odavanje priznanja Bogu! Jer šta
veli: "Ako si Ti Gospode, učinio milost sa mnom i izbavio me od opasnosti i smrti,
i danas se vraćam zdrav i pobedonosan da opet carujem nad Izrailjem, zar da ja
ne učinim milost onome koji mi je sagrešio? Ti si me samilosno prekoreo za ono
što sam Ti zgrešio i zatim si mi opet obrnuo tugu u veselje, a zar ja da upravo u
dan moje radosti činim žalost i da ubijem onog koji je hulio na mene? Neću to
činiti. Ne, da ne bi moju današnju radost osetio sa tugom i sa gorčinom i sa
strahom smrti. Tvoje sam se milosti udostojio i želim milosti da udostojim onoga
koji mi je sagrešio. Za ono što sam Tebi zgrešio Ti mi se nisi osvetio do kraja. I
zbog toga moja osveta nad Simejom, koji me je kleo i beščastio, ovo je - da mu
kažem: Nećeš umreti, i zakletvom te uveravam da te neću ubiti (2. Carevi 19,23).
Da li, braćo moja, koji poznajete više svetsku istoriju i koji ste pročitali više o
prošlosti careva ovog veka, recite mi, molim vas, da li svetska istorija pamti još
koji sličan slučaj o bilo kojem zemaljskom caru, koji je u krotosti i nezlobivosti
dostigao Cara Davida i da je toliko ljubio svoje neprijatelje, kao on. Pokažite,
molim vas, meni glupom i neukom, da li ste pročitali ili čuli gde god o kojem caru
koji je plakao i sa tolikim bolom srca žalio zbog smrti svojih neprijatelja, kao što je
David oplakao smrt svojih progonitelja i smrtnih neprijatelja, Saula i Avesaloma?
Da li je, opet ću zapitati, još koji od careva učinio toliko milosti i dobrote
potomcima svojih neprijatelja - da im da imanja i sluge i da im odredi da budu za
trpezom s njim u sve dane, kao što je Car David učinio sa Mefivostejom, unukom
Saulovim?
Koji bi od careva, imajući kakvog neprijatelja što mu se rugao pred dvorjanima
njegovim i bacao se kamenjem na njega pred celim narodom, tome zatim
oprostio i uverio ga zakletvom da ga neće pogubiti, kao što je učinio Car David
sa Simejom iz doma Saulovog, o kojem sam pređe govorio?
Znači, iz ovog do sada, mislim da će se dosta jasno pojmiti smirenje, krotost i
nezlobivost Cara Davida.
Dolično je pokazati da se ovaj veliki prorok i car pokazao krotkim i smirenim ne
samo kada je bio proganjan i u opasnosti od svojih neprijatelja, nego, tim je više
pokazao svoje smirenje i nezlobivost kada je pobeđivao neprijatelje, i čak kada
ga je Sam Bog izvestio da će ga uzdići do velike slave i blagodati. Kada je Bog
poslao k njemu proroka Natana i rekao mu: Ovako veli Gospod nad vojskama: Ja
te uzeh od napasanja ovaca, da budeš car nad Izrailjem. Bih s tobom kuda si
god hodio. Istrebih sve neprijatelje tvoje ispred tebe. Stekoh ti ime kao što je ime
najvećih ljudi koji su na zemlji. I zatim mu kazuje: Dom tvoj i carstvo tvoje ostaće
večno preda Mnom, utvrdiću presto carstva tvoga doveka (2. Carevi 7, 8-16)!
Kada je čuo ove reči koje mu govori Bog preko proroka Natana, smireni David
nije se nadmeo srcem zbog ove velike slave i dara za koji mu se objavljuje da će
ga primiti od Gospoda, nego je, s velikim smirenjem stavši pred Gospoda, rekao:
Ko sam ja, Gospode Bože, i šta je moj dom, te si učinio da dospem gde sam (2.
Carevi 7, 8-19)?
Eto reči koje su potekle iz smirenja Davidovog srca. Eto smirene blagodarnosti i
odavanja priznanja koje je blaženi car pokazao pred Bogom. Bog je nekada
govorio iz ognja smirenom pastiru ovaca sa Horivske gore i poverio mu veliku
službu da ga postavi kao posrednika za Svoj narod Izrailj. I kazivaše mu da će
njegovim rukama učiniti velike znake i čudesa nad celom egipatskom zemljom i
da će njime izvući Svoj narod iz faraonovog ropstva, a smireni Mojsije, smatrajući
se suviše malim za tako veliku službu, kazivaše: Ko sam ja, Gospode, da idem k
Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Egipta? (Izlazak 3,11). Zatim je sa
mnogo smirenja i samopoznanja ispovedao za sebe da je nedostojan i
neumešan za tako veliko delo i, pokazavši svoju nemoć pred Gospodom,
kazivaše: O Gospode, ja sam mutav i zaplićem jezikom (Izlazak 4,10)!
Iste reči smirenja i samopoznanja vidimo sada i kod Davida, krotkog pastira
slovesnih ovaca doma Izrailjevog, jer kazuje: Ko sam ja, Gospode Bože, i šta je
moj dom, te si me doveo dovde? Pita se zatim po pravdi i divi se tolikoj milosti i
daru Božijem izlivenom na njega. Ne zaboravlja Božije staranje o njemu, staranje
Boga, Koji je bio s njim, te ga je izabrao iz siromašne i neugledne porodice, i
kako ga je uzeo od stada ovaca i postavio za cara nad Izrailjem. Zatim, pojmivši i
ono najveće što mu se obećava, kazuje Bogu: Pa i to ti se još čini malo,
Gospode Bože. Ti govoriš o domu raba svojega i za buduće. To jest: Nije li
dovoljno koliko si sa mnom učinio do sada, što si me od pastira ovaca učinio
Svojim prorokom i Carem nad Izrailjem? I ovo Ti se čini da je malo prema rabu
Tvome; hoćeš da doneseš još veću blagodat i slavu na moj dom i porodicu?
Vidite, braćo moja, sa kolikim smirenjem i blagodarnošću se projavljuje pred
Gospodom veliki i hvale dostojni car? Zbog toga sam rekao da je smirenje i
nezlobivost srca ono što ga je uzvisilo do tolikog dara i slave.
Vidi se da koliko Bog želi da ga uzvisi, toliko se on više smiruje srcem i rečima
pred Gospodom i Njegovom blagodaću. I kao što voćka krcata plodovima, kako
joj plodovi rastu, tako sve više spušta grane ka zemlji, tako se i ova duhovna
voćka, izrasla iz korena Jesejeva, po meri rasta darova Svetog Duha, sve više,
sa smirenjem srca, preklanjala pred Blagodaću.
A ako je istina da se sve što je sazidano visoko i lepo oslanja na ono što je ispod,
tako i ovde, uzvišenost slave i lepota svetosti na koje je bio uzvišen veliki Prorok i
Car bile su postavljene na duboki temelj njegovog srca, kao što je napisano da
će se u dubokom srcu uzvisiti Bog (Ps 63,7); trebalo je još da se obistini i rečeno:
Rog njegov uzdići će se u slavi (Ps 111, 9). I opet: Tamo ću uzdignuti rog Davidu,
pripremih svetilnik Pomazaniku mome. Neprijatelje njegove obući ću u sramotu,
a na njemu će procvetati svetinja moja (Ps 131,17-18). I to vidimo da je na delu
ispunio Bog na rabu Svome. Jer je Golijata, koji beše uterao strah u sav Izrailj i
hvalio se i svojom silom i svojim stasom, smireni David ubio jednim jedinim
kamenom bačenim iz praćke, i njihove neprijatelje Filistejce posramila je gordost.
Još je i Moavce i Edomce Gospod potro. A trojicu velikih neprijatelja Izrailjevih
užasnom je smrću pokosio, jer su se Avesalom i Ahitofel sami obesili, a Saul se
svojim mačem probo. I tako, po pređe kazanoj reči, Bog je sve neprijatelje Svog
smirenog raba velikim sramom odenuo i rog Svog smirenog raba silom desnice
Svoje uzvisio je, da ne bi ostala (neposvedočena) izrečena istina da: Imenom
Mojim uzvisiće se rog moći njegove (Ps 88,24).
Svi ovi darovi i dobročinstva Božija došla su na Davida samo zbog smirenja i
nezlobivosti njegovoga srca, kao što sam, Duhom Svetim ispoveda kazujući: A
mene si zbog bezazlenosti (moje) prihvatio, i utvrdio si me pred Tobom do veka
(Ps 40,12). I ako je negde zapisano da Bog smirenima daje blagodat (1. Petrova
5, 5), onda kakav veći dar može biti dat čoveku, nego li da od pastira ovaca
dostigne da bude prorok Božiji i car nad Izrailjem?
Ako opet piše da: Koji sebe ponizuje uzvisiće se (Mt 13, 12; Lk 14,11; 1. Pt 5,6;
Jov 22,29; Jak 4,10), onda se može pojmiti da će malom broju smrtnih ljudi ova
istina Božija više pristajati no Davidu, koji je od pastira ovaca postao ne samo
prorok i car, nego je dostigao da bude praotac Onoga Koji je sazdao praoce.
Znači, vidi se da je Gospod umnožio Svoju slavu na smirenom rabu Svom, kao
što Duhom ispoveda kazujući: Umnožio si na meni veličanstvo Tvoje (Ps 70,24).
I ovu večnu slavu na koju je Bog uzdigao Svog smirenog raba sa zakletvom,
utvrdio je kao što piše: Zakle se Gospod istinom, i neće se odpeću nje: Od ploda
utrobe tvoje posadiću na prestolu tvome (Ps 131,11). Koji li dar može biti
dragoceniji i koja slava veća od ove koju je sa zakletvom dao Bog smirenome
rabu Svom Davidu, da carstvo njegovo ostane večno, i njegov vladarski presto
duhovno da sija i svetli kao sunce pred Gospodom? Na koju li je visinu slave bilo
moguće da Bog uzdigne smirenog raba Svog Davida, do li na ovu na koju ga je
uzvisio, da bude otac po telu Onome Koji se pre svih vekova rodio od Oca i
Čijem Carstvu neće biti kraja, kao što je blagovesnik Arhanđeo, kada je došla
punota vremena, potvrđujući Prečistoj unuci Davidovoj, kazao: I daće mu
Gospod Bog presto Davida oca njegova; i carovaće nad domom Jakovljevim
vavek, i carstvu njegovu neće biti kraja (Luka 1,30-33). Vaistinu se ovde ispunila
ona reč da koji sebe ponizuje uzvisiće se, i druga koja kaže da Gospod ponizuje,
i uzvišuje; podiže sa zemlje siromaha, i sa đubrišta uzdiže smirenoga, da bi ga
posadio sa vođama naroda, i dao mu u nasledstvo presto slave (1. Carevi 2,7;
Ps 112,6-8).
A da li je, braćo moja, David, kada je primio vest preko proroka Natana o tom
večnom zavetu i velikoj slavi, bio svestan ovog velikog blaženstva? Da li je on
tada poimao kroz koga će se blagosloviti i ostati večno carstvo njegovo? Da li se
njemu Duhom Svetim otkrilo o duhovnom carstvu koje neće imati kraja kroz
Onoga koji će se roditi od njega po telu? Da li je on pređe spoznao na koji će se
način ispuniti ova tajna i zavet? Ja mislim da jeste, i dolikuje da i svedočenjima iz
Svetog Pisma pokažem da jeste.
Najpre smatram da je dobro da čujemo velikog apostola Petra koji kaže: David je
bio prorok, i znao je da mu je Bog obećao sa zakletvom da će jednog od
Njegovih potomaka podići na Njegov presto (Dap 2, 30). Iz ovog svedočenja
velikog Apostola jasno se vidi da je znao. Ali možda će kogod reći da je samo
toliko znao: da će Bog uzdići nekog iz njegovog roda na njegov vladarski presto,
ali da više od toga nije znao. Treba, međutim, pokazati da je David, preblaženi
prorok i praotac Hristov po telu, znao Duhom Svetim mnogo, i ono najuzvišenije
o ovoj velikoj tajni silaska Boga k nama. Jer Sveto Pismo pokazuje da je David
pre no drugi proroci i pre no Isaija, mnogo o Hristu prorokovao. Zato što je on taj
koji je pokazao duhovno i bezvremeno imađaše Oca govoreći: Iz utrobe pre
zornjače (Ps 109, 3), pokazujući time da pre anđela i celoga mislenog sveta,
bezvremeno imađaše Oca. David je taj koji je pokazao Spasiteljevo sveštenstvo
po činu Melhisedekovu rekavši: Ti si Sveštenik do veka, po činu Melhisedekovu
(Ps 109,4); to jest beskrvno, hlebom i vinom, bez roda, kao što je i Isaija rekao: A
rod Njegov ko će iskazati (Isaija 53, 8)?
Još je i o načinu pričešćivanja ovom Presvetom Žrtvom, koja je po materiji slična
Melhisedekovoj, u nagoveštaju govorio kazujući: Čašu spasenja primiću i Ime
Gospodnje prizvaću (Ps 115,4). I opet: Okusite i vidite da je dobar Gospod (Ps
33, 8).
David je pokazao Preobraženje Gospodnje na Tavorskoj gori govoreći: Tavor i
Ermon Imenu Tvome obradovaće se (Ps 88, 13).
David, je pokazao prodavanje Spasitelja od strane jednog učenika rekavši: Koji
jede Moj hleb kovao je lukavstvo protiv Mene (up. sa Ps 40, 10), i opet: I zavole
prokletstvo, u doću će mu; u ne htede blagoslov, u udaljiće se od njega (Ps 108,
7-16). I opet: Neka dani njegovi budu malobrojni, i episkopstvo (dostojanstvo)
njegovo da uzme drugi (up. sa Ps 108,8).
David je pokazao pometnju Judeja i pagana u vreme strašnih Hristovih stradanja
rekavši: Zašto se uzbuniše narodi i plemena smisliše zaludne stvari? Sabraše se
carevi zemaljski, i knezovi se okupiše zajedno na Gospoda i na Pomazanika[1]
Njegovog (Ps 2,1-2).
David je prorekao o strašnim stradanjima i Raspeću Gospodnjem rekavši:
Vezaše Moje ruke i noge (Ps 21,18-20). Još je i o žalosnom prizoru u kojem je
imao da bude na Krstu Vladika naš, kada je izlivao svu Svoju prečistu krv, i kada
će Mu ostati kosti gole, tako da će moći kogod da Mu ih izbroji, pokazavši rekao:
Izbrojaše kosti Moje, a oni Me posmatrahu i gledahu Me (Ps 21,19).
David je prorekao o razdeljivanju odeće od strane vojnika: Razdeliše odeću moju
među sobom, i za haljinu moju bacahu kocku (Ps 21,20).
David je prorekao o pojenju octom u vreme Svetih stradanja, kazujući: Dadoše
mi za hranu žuč, i u žeđi mojoj napojiše me octom (Ps 68, 22).
David je prorekao Silazak Spasitelja našeg u ad i razbijanje vrata adovih rekavši:
Podignite knezovi, vrata vaša, i uzdignite se, vrata večna, i ući će Car slave (Ps
23,9).
David je jasno prorekao o Vaskrsenju Gospodnjem govoreći: Duša će Njegova
sići u ad, u telo Njegovo neće videti truljenja (Ps 15,10).
O Vaznesenju je pokazao govoreći: Uznesi se na nebesa, Bože, i po svoj zemlji
slava Tvoja (Ps 56, 6; 56,12).
David je prorokovao o sedenju s desne strane Oca govoreći: Reče Gospod
Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za
podnožje nogama Tvojim (Ps 109,1).
David je prorokovao o Silasku Svetog Duha na Svete apostole i o propovedanju
Jevanđelja Hristovog po celom svetu rekavši: Poslaćeš Duha Tvoga (Ps 103,30).
I opet: Po svoj će zemlji izići glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove (Ps
18,5).
David je mnogim svedočenjima pokazao Strašni Sud i Drugi dolazak Gospodnji,
govoreći: Bog će javno doći, Bog naš, i neće prećutati. Oganj će pred Njim
razgoreti se, i oko Njega bura jaka. Prizvaće nebo sviše i zemlju, da izabere
narod Svoj (Ps 49, 2-5). I opet: Oblaci i primrak su oko Njega (Ps 96, 2); Pravda i
sud priprema su prestola Tvoga (Ps 88,15); Milost i istina prethode pred licem
Tvojim (Ps 88,15); Oganj će pred Njim prethoditi i plameni oko neprijatelja
Njegovih; osvetliše munje Njegove vaseljenu, vide u potrese se zemlja. Gore kao
vosak istopiše se od lica Gospodnjeg, od lica Gospoda sve zemlje. Objaviše
nebesa pravdu Njegovu, i videše svi narodi slavu Njegovu (Ps 96, 3-6); Sudiće
vaseljeni u pravdu u narodima u pravosti (Ps 97, 9).
Još je o Hristu prorekao da će On biti kamen koji odbaciše zidari, to jest judejski
književnici i arhijereji, i rekao je da će On postati krajeugaonik (Ps 117, 22; Ef 2,
20).
O spasenju sveta kroz Isusa Hrista, Koji je Sin i Logos Božiji, prorekao je
govoreći: Posla Reč Svoju i isceli ih, i izbavi ih iz truleži njihovih (Ps 106,20).
O slavi Prečiste Djeve i Bogorodice Marije jasno je pokazao da će stajati s desne
strane Svete Trojice, jer je prorokovao govoreći: Predsta carica s desne strane
Tebi (Ps 44,
Hrista, Koga je ona rodila po telu, Sina Božijeg, pokazao je rekavši Duhom
Svetim: Sin moj jesi Ti, Ja Te danas rodih (Ps 2, 7).
Ko li će, dakle, posle tolikih svedočenja još osporavati da je prorok David kroz
Duha Svetog, podrobno znao veliku tajnu vaploćenja Boga Logosa? A ako je
David tako jasno pojmio da će Onaj Koji će se roditi od njega po telu biti Sin
Božiji i Car slave, ko li će kadgod moći rečima iskazati šta se zbilo u proročkom
umu i u duši smirenog Proroka? Ko li će moći da zamisli duhovnu utehu i uzlete
njegovog duha? Ko li će opisati poniznost i ljubav Preblaženog cara prema
Bogu?
O, krotki i smireni oče Davide!
O, blaženi sine Jesejev!
O, lastare Judin!
Velike te je slave i blagodati udostojio Gospod Bog, koji uznosi smirene i ne
ponižava moljenje njihovo. Vaistinu, setio se Bog tvojih krotosti, kao što si se
molio govoreći: Seti se, Gospode, Davida i svih krotosti njegovih. Jer Bog koji
teši ponižene (2. Kor 7, 6) udostojio te je velike i neiskazane utehe. Mnoga su
bila tvoja ogorčenja u ovom svetu, život se tvoj ugasio u bolovima, i godine tvoje
u uzdisanjima. Kada su se umnožili tvoji bolovi u tvom srcu, utehe Božije veselile
su tvoju dušu. Kada si plakao i tugovao, tako si se smirivao. I celog si dana setan
hodio. Uzveselio si se, međutim, sada, za dane u kojima si bio unižen i za godine
u kojima si video zla. Zlostavljan si bio i unižen veoma, vapio si od uzdaha srca
svoga. I, gle, uzdah se nije skrio od Gospoda. Gospod te je utešio i uslišao, i On
je bio tvoj pomoćnik. Obratio je tvoj plač u radost, odagnao tvoju žalost i ispunio
te veselošću (Ps 20, 10-11). Trpeći potrpe Gospoda, i obrati na te pogled (Ps 39,
2). Jer oči su Gospodnje na pravednima, i uši Njegove na molitvu njihovu (Ps
33,15; Priče 15, 8-29). U večni pomen biće tvoj rod kroz Onoga Koji će se roditi
po telu iz tvoje porodice. Zato što će Ga i Isaija u svoje vreme pomenuti, rekavši:
Iz Jeseja će izaći koren, koji će ustati da vlada nad narodima, i narodi će se
uzdati u Njega (Isaija 11, 1-10). Ni pisanje knjige Zakona blagodati neće otpočeti
a da ne bude pomenuto tvoje ime, kazivanjem: Rodoslov Isusa Hrista, sina
Davidova, Avraamova sina (Mt 1,1).
I ovde ratari Jevanđelja blagodati neće otpočeti setvu semena Logosa, dok ne
budu pokazali tvoje ime kazujući: Od semena Davidovog, po obećanju, podiže
Bog Izrailju Spasitelja Isusa (Dap 13, 23).
Još će i sasud izabrani kliknuti: Objavljujem vam Jevanđelje Isusa Hrista koji je
po telu rođen od semena Davidova (Rim 1,1-3). I opet Timoteju veli: Pamti
Gospoda Isusa Hrista vaskrsloga iz mrtvih, od semena Davidova, po jevanđelju
mojemu (2. Tim 2, 8; Dap 2, 30; 13, 23; 1. Kor 15,14).
Znajući ovo o tebi, o treblaženi oče Davide, i poimajući da su te smirenje i
krotosti tvoje učinili dostojnim tolikih darova Božijih, i da te je On nazvao
čovekom po Svom srcu, molimo te ponizno da posreduješ kod Premilosnog Boga
i Spasitelja našeg Isusa Hrista, rođenog po telu od tvoga roda, da bude milostiv
onome koji pokušava da po svome razumevanju napismeno pokaže slavu i
blagodat Božiju kojih si se udostojio zarad smirenja srca svoga, i zbog čega su
bili s tobom blagodat i pomoć Njegova, kao što su i neki od Svetitelja svedočili
kazujući: "David je bio smiren, i Bog beše s njim" (Otačnik, 164, Ava Nisteros 2); i
opet drugi veli: "Smirenoumnik kao David postadoh" (Ava Jovan Persijanac,
Otačnik, 123).
***
Jedan brat je pitao nekoga starca: "Reci mi, oče, šta da neko čini sebi da bi
stekao smirenje"? Odgovorio mu je starac: "Smirenje je, sine, venac od
monahovog dragog kamenja. I ko hoće da stekne smirenje neka se svagda trudi
da navikne svoju prirodu da vidi samo svoje teškoće i grehe i da ih spozna, da se
žalosti i da se prekoreva i da se postara za njih. A grehe drugih da ne ispituje, niti
da osuđuje koga od braće" (Otačnik, Gl. 10, str. 342).
***
Jedan brat je pitao nekog starca: "Šta je čovekovo napredovanje ka Bogu?" I
starac je odgovorio: "Napredovanje čovekovo ka Bogu jeste smirenje, jer koliko
se neko spušta u smirenju, toliko se uzvisuje u napredovanju".
***
Rekao je neki starac: "Ako smiravajući sebe budeš kome rekao: Oprosti mi! -
sažećićeš đavole" (Otačnik, str. 358).

O DUGOTRPLjENjU
sadržaj
I sada, nakon što sam u malo reči pokazao slavu i dar Božiji na koji se uzdigao
David smirenjem i dugotrpljenjem, dolikuje da pokažemo da kao što su David i
Mojsije u Starom zakonu više no drugi ovim velikim vrlinama blistali, tako i u
zakonu jevanđelske blagodati oni koji su sledili našeg krotkog Spasitelja
revnovali su, po svojoj moći, da postanu krotki i smireni srcem, po učenju
Gospoda, koji veli: Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja
krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11, 29). Radi potvrde
onoga što velim, otpočeću u nastavku slovo o sledbeniku Hristovom apostolu
Pavlu.
Pošto je on nosio u svom srcu majku vrlina, to jest - velim - blaženu ljubav, ona
ga je podsticala da na čitavom životnom putovanju po ovdašnjem životu ima za
saputnike smirenje, krotost i dugotrpljenje. Jer to su njene istinske kćeri, pošto se
smirenje rađa iz ljubavi, po reči: "Ljubavlju prema nama smirio je Bog sebe",
pokazujući najpre ljubav, roditeljku svih vrlina, i zatim smirenje, iz kojeg se rađa
krotost i dugotrpljenje, kojima je Preblaženi Apostol više no drugim vrlinama hitao
putem zapovesti Božijih i naslađivao se njima kao svekolikim bogatstvom.
Ovaj veliki učitelj sveta i neumorni sledbenik Hristov, koga Bog izabra od utrobe
matere njegove (Gal 1,15), nazvan je sasudom izabranim i poverena mu je
apostolska vlast (Dap 9, 4-15). A on, Preblaženi, pred blagodaću i uzvišenim
prizvanjem, s velikim smirenjem u celom se životu pokazao, okrivljujući sebe i
smatrajući se nedostojnim ovog izabranja i preblaženog poziva. Sebe je nazivao
najmanjim, govoreći: Meni, najmanjemu od svih Svetih, dade se ova blagodat da
blagovestim među neznabošcima neistraživo bogatstvo Hristovo (Ef 3, 8). I može
se videti i pojmiti iz njegovih reči da koliko ga je Bog više svojim darom
obdarivao, toliko je on smatrao sebe za siromašnijega duhom i još je više
smirivao sebe umom i srcem pred riznicom blagodati. Jer mada do trećega neba
bi uzet (2. Kor 12, 2-4), opet je i ovu veliku tajnu i otkrovenje pokazao ne kao o
sebi, nego kao o drugom, govoreći: Znam čoveka u Hristu, koji pre četrnaest
godina bi odnesen do trećega neba (2. Kor 12,2). Mi ludi Hrista radi, a vi mudri u
Hristu; mi slabi, a vi jaki (1. Kor 4,10).
Pavle je onaj što se više od svih apostola potrudio i delao zarad Jevanđelja
Hristovog (1. Kor 15, 10). A on, zbog mnogog smirenja okrivljujući se, naziva
sebe nedonoščetom, goniteljem Crkve i najmanjim od svih Apostola, govoreći: Ja
sam najmanji od apostola, kao nedonošče, i nisam dostojan nazvati se apostol,
zato što gonih Crkvu Božiju (1. Kor 15, 8-9)
Pavle je onaj što se zajedno sa Hristom razapeo, i u kome je živeo Hristos, i koji
je na svom telu nosio rane Hristove (Gal 2, 20; Ef 6,17) i dostigavši ovo blaženo
stanje Hristovih stradanja, većma se smiruje zarad Njegove ljubavi, kazujući:
Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja(1. Tim1,15).
Pavle je onaj koji, mada življaše u telu, ne beše potčinjen telesnome, budući
razapet svetu (Gal 6,14). Zatim isto je on taj koji se, iz ljubavi da podigne pale i
okrepi slabe, smiruje okrivljujući se i kaže: Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se
sablažnjava, a ja da ne gorim? (2. Kor 11,29).
Pavle je onaj koji je izobilno širio Jevanđelje Hristovo od Jerusalima kroz sve
okolne zemlje i do Ilirika, i koji je svojim rečima i delima praćenim silom znakova i
čudesa priveo neznabošce na poslušnost veri u Hrista (Rim 15,18-19). I zatim,
nakon tolikih poduhvata vrednih hvale, smirujući se pred Bogom i ljudima, kaže:
Znam da dobro ne živi u meni, i okrivljujući sebe veli: Dobro što hoću ne činim,
nego zlo, što neću, ono činim (Rim 7,18).
Pavle je onaj koji je postao svima sve ljubavlju da ih spase, i takođe on je taj koji
ne ume da se hvali, do samo Krstom Hristovim (Gal 6,14).
Pavle je onaj što se svagda radovaše kada beše porugan, kada beše u
nevoljama i u gonjenjima i u teskobama, mrzeći slavu od ljudi i tražeći da u
svemu bude ugodan Bogu, kao što istinom svedoči kazujući: Jer kad bih još
ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (2. Kor 12,10; Gal 1,10). Da bi naučio
smirenju one koji se gorde mudrošću ovoga veka, još kaže: Ako ima koga među
vama da se smatra mudrim po mudrosti ovoga veka, neka postane lud, da bi
dostigao da bude mudar, pokazujući da je mudrost ovoga sveta ludost pred
Bogom (1. Kor 1, 20).
Pavle uči svoje učenike da budu smireni, i ma koje delo tvorili, da ga ne tvore s
ciljem da ih ljudi hvale, nego samo zarad slave Božije, i kaže im: Ako jedete, ako
li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1. Kor 10, 31). Kada on
beše u Militu, posla u Efes i dozva sveštenike Crkve i kaza im: Vi znate da
prvoga dana kada dođoh u Aziju, da bejah sa vama sve vreme, služeći Gospodu
sa svakim smirenjem i mnogim suzama i napastima koje me snađoše od zavera
Judeja (Dap 20,17-19).
Preblaženi Pavle nije zaboravljao da podseća i učenike iz Rima na Hristovo
smirenje, pozvavši ih da ne idu za visokim stvarima, nego da ostanu pri onom što
je smireno, i da sebe sami ne smatraju mudrim (Rim 12,16), a onima iz Korinta,
pokazujući da Bog izabira i dela kroz smirene, kazuje: Nego što je ludo pred
svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra
Bog da posrami jake (1. Kor 1, 27). Još i Filipljanima, podsećajući ih na smirenje,
kaže: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajte
jedan drugoga većim od sebe (Fil 2, 3). I kao živu ikonu najuzvišenijeg i
najsavršenijeg smirenja postavlja pred njih smirenje Hrista Spasitelja našeg, Koji
je spustio nebesa i sišao do naše nemoćne prirode, i sve što pripada našoj
prirodi uzeo je, sem greha, i u svemu se pokazao smiren, u ovom životu ovde, u
delu i u reči. Jer zbog Svog neizrecivog smirenja i ljubavi da spase sve, nije mu
bilo odvratno da ulazi u kuće grešnih i neuglednih i da seda za trpezu s njima, da
besedi s njima. Još se pokazuje smiren i pokoran prema ljudskim vlastima i
priklanjao se da daje porez ćesaru kao svaki zeman čovek; iđaše bos i gologlav
kao svaki siromah, nije imao gde da spusti svoju glavu, idući iz mesta u mesto
kao stranac i učeći putu Istine, tvoreći poslušanje Ocu Nebeskom, koji ga je
poslao u svet da isceli naše davnašnje rane i da izvuče Božije stvorenje iz
truležnosti i senke smrti, i da ga ponovo dovede u otačastvo iz kojeg je pao
neposlušanjem. I to smireno poslušanje Premilosnog Spasitelja bilo je do smrti,
do smrti na Krstu (Fil 2, 7-8). Zatim, pokazujući im da će Spasitelj naš pri Svom
drugom dolasku preobraziti u slavu smirenje naše ljudske prirode i da je istinski
grad i otačastvo hrišćana na nebesima, kaže im: Naša tvrđava je na nebesima,
otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše
poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave Njegove (Fil 3,20-21).
Ovde sam izneo samo malo od mnogih svedočenja koja pokazuju smirenje
velikog Apostola neznabožaca, kao i neke savete koje je dao svojim učenicima i
hrišćanima prve Crkve.
Ali Pavle koji vapijaše: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1. Kor 11,1),
pokazuje svojim učenicima da pored smirenja, dolikuje da sa mnogo krotosti i
dugotrpljenja idemo putem Hristovih zapovesti. Jer ga čujemo kako veli: Braćo,
ako i upadne čovek u kakvo sagrešenje, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom
krotosti (Gal 6,1). I Timoteju kaže: Sluga pak Gospodnji ne treba da se svađa,
nego da bude tih prema svima, poučan, nezlobiv, koji sa krotošću kara one koji
se protive (2. Tim 2,24-25). Pokazujući svoje ophođenje prema Solunjanima,
kaže im: Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu (1. Sol
2,7). I Titu veli: Napominji im da se ne svađaju, da budu blagi, da pokazuju svoju
krotost prema svim ljudima (Tit 3,2).
U Drugoj poslanici Timoteju piše: Propovedaj reč Gospodnju, nastoj u vreme i
nevreme, pokaraj, zapreti, pouči. Ali mu pokazuje na koji način da pokara i pouči,
jer kaže: sa svakom strpljivošću i krotošću (2, Tim 4,2). Još mu napominje i dobra
dela u kojima on boravljaše: A ti si sledovao mojoj nauci, življenju, nastrojenju,
veri, dugotrpljenju, ljubavi, istrajnosti (2.Tim 3,10).
Inoga puta, savetujući mu da se čuva gordih, onih što boluju od besmislenog
prepiranja, od srebroljublja i bogatstvoljublja, kazuje mu: A ti, o čoveče Božiji,
beži od toga, a idi za pravdom, pobožnošću, verom, ljubavlju, trpljenjem i
krotošću (1. Tim 6,11). A kada mu pokazuje kakav treba da bude episkop, kaže
mu: Ne pijanica, ne ubojica, ne lihvar, nego krotak (1. Tim 3,3).
Kološane uči da se, kao vazljubljeni izabranici Božiji, obuku u srce ispunjeno
samilosti, u dobrotu, u smirenje, u krotost i u dugotrpljenje (Kol 3,12). Isto o ovim
velikim vrlinama piše i Efescima, kazujući: Molim vas, dakle, ja sužanj u
Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom
smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem (Ef 4,1-2). Ni Filipljanima ne zaboravlja
da kaže: neka krotost njihova bude poznata svima ljudima (Fil 4, 5).
Sa ovo malo svedočanstava hteo sam da pokažem da je sledbenik Hristov Veliki
Pavle, smirenjem, krotošću i dugotrpljenjem, više no drugim sredstvima i delima,
revnovao da privede Hristu svoju decu, koju je rađao propovedanjem slova
Jevanđelja. Ovom sasudu izabranja, koji je bio ispunjen ljubavlju Hristovom, nisu
mogli nedostajati njeni lastari, a to su: smirenje, krotost i dugotrpljenje. Ove
vrline, više no druge, krasile su i činile revnosnog Apostola neumornim u hitanju
na propovedanje Jevanđelja Hristovog dugo vremena (trideset i pet godina), dok
nije završio borbu i okončao putovanje (2. Tim 4, 7).
Još je potrebno da pojmimo da se taj veliki Apostol, pokazao u svom životu kao
ikona svekolikog mudroljublja, i smirenju, krotosti i dugotrpljenju više nas je
delom nego li rečju učio. Zato što je to Apostol Hristov koji je premnogim
trudovima i dugotrpljivim podnošenjem nevolja više no svi drugi od Svetih
apostola sledio put Krsta Hristovog i pokazao Dela pre no što je o njima učio. On
je u gradu Filipu svučene odeće i nakon mnogo udaraca šibama, ležao u tamnici
s nogama u kladama (Dap 16,22-23). On je u Korintu, uz svo gonjenje i
protivljenje Jelina i Judejaca, godinu i šest meseci učio tamo reči Jevanđelja
(Dap 18,11). On je u azijskom Efesu pretrpeo mnogo nevolja i opasnosti od
zlatara Dimitrija i od neverujućih i okamenjenih srcem. A on je sa mnogim i dugim
trpljenjem, s krotošću i sa smirenjem i sa mnogim suzama tri godine propovedao
Jevanđelje i nije prestajao savetovati svakoga (Dap 19, 8; 19, 24-41; 20,17-31).
On je u Jerusalimu i u Kesariji pretrpeo od Judejaca i Rimljana progonstva,
optuživanja, klevetanja, grdnje, podsmehe, bijenja, i smrtne opasnosti je pretrpeo
i dugo vremena, dve godine, bio je tamo u tamnici (Dap 24,17; 23,2-13). On je na
moru s velikom muževnošću duše trpeo opasnost bure i zajedno sa onima iz
lađe budući u iščekivanju smrti, četrdeset dana je proveo ne jedući (Dap 27,33-
34). On je, stigavši u Rim kraj svekolikog protivljenja Rimljana i pretnji Judejaca,
dve godine s velikom smelošću učio slovu Jevanđelja Hristovog (Dap 28, 30-31).
Njega nijedno od teških iskušenja nije udaljilo od ljubavi Hristove. On je s velikom
ljubavlju i radošću nosio Krst Hristov i s velikom smelošću klicao: Ko će nas
rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili
opasnost, ili ropstvo? (Rim 8, 35).
Posvedočavajući zatim da ništa od toga neće biti u stanju da ga rastavi od ljubavi
Hristove, kaže: Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva,
ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar
neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim
8, 35-39). Ono što ovde kaže: ni visina, ni dubina - mislim da se može pojmiti i
ovako: visina - kada nas đavo uznosi umom da bismo se gordili zbog svojih
poduhvata ili prirodnih osobina. Tada koji ljubi Boga više od svega smiruje se iz
ljubavi prema Njemu, da Ga ne bi naljutio, i tako dolazi do mere samopoznanja i
svako svoje dobro delo pripisuje Njegovoj blagodati, opominjući se da ništa ne
može delati bez Njega, i tako ostaje i nadalje nerazdvojan od ljubavi Njegove. A
ako je rekao: ni dubina - mislim da je ova dubina mera očaja, u koji đavo baca
dušu više puta, ali osobito posle kakvog teškog pada, da bi je rastavio od ljubavi
Hristove. A duša, budući u toj dubini, opominjući se ljubavi Onoga Koji nas je
ljubio, Koji se predao smrti za nas i Čijom smo se ranom svi mi iscelili, podiže se
iz ponora očaja istinskim pokajanjem i ostaje nadalje nerazdvojna od ljubavi
Onoga Koji ju je pomilovao i podigao.
Ali pođimo dalje tragom povesti o delima preblaženog Pavla i čujmo opet o
njegovom življenju. Evo šta kaže: Do ovoga časa podnosimo i glad i žeđ i
golotinju i udarce, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas
grde, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo; postasmo
kao smetlište sveta, svima smeće do danas (1. Kor 4, 11-14).
I opet kaže: Više sam se trudio, odviše boja podneo, više puta bio u tamnici,
često u smrtnoj opasnosti; od Judejaca sam primio pet puta po četrdeset manje
jedan udarac, tri puta sam bio šiban, jednom kamenovan, tri brodoloma pretrpeo,
noć i dan proveo na morskoj pučini; često sam putovao, bio u opasnosti na
rekama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od
neznabožaca, u opasnosti u gradu, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u
opasnosti među lažnom braćom; u trudu i naporu, često u nespavanju, u
gladovanju i žeđi, često u postovima, u zimi i golotinji; pored svega ostaloga,
briga za sve crkve (2. Kor 11, 23-28).
Dakle, braćo moja, koja bi nam svedočenja mogla više no ova pokazati
dugotrpeljiva stradanja i patnje preblaženog Pavla?! Ko li će još poricati da je
ovaj svetlosni stub i svetionik Crkve Hristove svetleo u životu više delima nego li
rečju? Ko li će još kadgod dostići meru njegovog delanja? I zatim, posle toliko
truda i dugotrpljenja, da smatra da je malo delao u nadi budućih dobara i, da kao
Pavle, sa smirenjem uzvikne: Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema
slavi koja će nam se otkriti (Rim 8,18)?
***
Napisao sam dovde malo reči o ovom trojstvu vrlina, to jest o smirenju, krotosti i
dugotrpljenju, koje sam u ovom slovu pokazao delotvorene u životu i u delima tri
velika izabranika Božija: Bogovidca Mojsija, Davida proroka i cara po sudu
Božijem, i sasuda izabranog, preblaženog Pavla.
I ako o Mojsiju možemo reći da je bio neprevaziđen u krotosti, kao i David u
smirenju, onda ćemo o Pavlu, svetlozarniku neznabožaca, pokazati da je sve
nadmašio dugotrpljenjem. I ko želi to da pojmi neka češće čita o delima i trudu
njegovom, kroz koje je ne malo vremena prolazio i kako je neumoran u svemu
ostao zarad Hristove ljubavi. A pošto me misao podstiče da ponizno kažem još
nešto, neću okončati tok slova o sasudu izabranja, dok ne uskliknem:
O, preblaženi Apostole!
O, delatelju svekolike dobrote!
O, sasude pun ljubavi Božanstva i punoto svih darova Duha!
Ti si ljubavlju sav trud s dugotrpljenjem propatio. Ti si ljubavlju sve duhovno
nazidao i prema svima si imao milost. Ti si se ljubavlju smirio i njom si se svemu
nadao. Ti si ljubavlju sve trpeo i ljubav si pokazao kao višu od svega (1. Kor 13,
13). Tebi je smirenje preteklo, i duhom krotosti sve si savetovao (1. Sol 2, 5-7;
Gal 6,1). Ti si dugotrpljenjem sve odmorio. Ti si se kao sveizabrani sasud
svekolike mudrosti i devičanstva pokazao i savete za devičanstvo svima si dao
(1. Kor 7, 38). Ti si devičanstvo pokazao kao uzvišenije od braka i sve na
devičanstvo podsticao (1. Kor 7,7). Tebi dar prorokovanja nije nedostajao i dar
govorenja jezicima ti je preticao (1. Kor 14,39). Ti si Jevanđelje Hristovo bez
plate blagovestio i svojim se pravom nisi koristio (1. Kor 9,15-18). Ti si se na
visinu viđenja i otkrovenja uzdigao, i do trećega neba bio si otet (2. Kor 12,1-3).
Ti si jedinstvo Svetog Duha pokazao i o carstvu Darova Duha jasno učio (1. Kor
12,18-31). Ko li će, dakle, moći da opiše raznovrsnost tvoje mudrosti? Ko će
ikada moći da spozna i proceni riznicu Dara kojom te je Bog obdario? Ko će
dostići da oseti tvoju čežnju za Hristom? Čije li će se još srce kupati sa toliko
ljubavi u utehama Njegove blagodati, da bi razumeo zašto si klicao: Jer je meni
život Hristos i smrt dobitak (up. sa Fil 1,21). Čiji li će um ma i izdaleka u zanosu
ugledati dubinu tajni i visinu otkrovenja, kao što se tvoj preblaženi um tome
približio (2. Kor 12,7)? U kome li će još živeti Hristos, kao što življaše u tebi (Gal
2,20), i kroz to preblaženo sjedinjenje da se sladi Njegovom ljubavlju,
bezgraničnim mnoštvom Njegovoga poimanja?
O, Preblaženi Pavle, sasude blagodati i svetlosti Hristove, zašto si sebe smirivao,
kazujući da sad vidimo kao u ogledalu, nejasno (1. Kor 13,12), jer to nedostizanje
viđenja uma pristoji malima, a ne tebi.
Tebi su se sozercanja Duhom rasvetlila. Ti si Suncu Pravde pristupio, u Njegovoj
si se svetlosti kupao. Ti si zarad Njegove ljubavi pravde ogladneo (Mt 5, 6), i On
te je na mestu ispaše i na vodi odmora othranio (Ps 22, 2). Tvoja je duša za
Bogom krepkim i živim žeđala (Ps 41, 2) i On te je istočnikom sladosti napojio
(Ps 35,8; Otk 21,6). Ti si najvišu čežnju dostigao i sinom Višnjega Jerusalima si
se pokazao (Otk 21, 2)
Ti ćeš na Strašnom sudu na jednom od prestola sedeti i zajedno sa ostalim
Apostolima, saborno i po svojoj volji, blagodaću Hristovom, od pravog suda
Božijeg uzimajući, anđelima, đavolima i ljudima suditi (1. Kor 6, 2-3; Lk 11, 31).
Opominjući se ovoga ja grešni i tromi, sleđen u grehovima, s poniznošću srca i
sa uzdisajima usmeravajući uzdanje prema tebi, o Preblaženi Apostole, dolazim
da te molim da svojim silnim molitvama Premilostivom Bogu i Spasitelju našem
Isusu Hristu posreduješ da Svojom milošću poseti one što se sećaju tvoga truda,
koji si zarad Njegove ljubavi pretrpeo, i da i nama nedostojnima pošalje Svoju
blagodat, da bismo kroz Njega i mi uznapredovali u smirenju, krotosti i
dugotrpljenju.
Amin!
***
Neki brat je upitao starca, govoreći: - Avo, šta je smirenje?
Odgovori starac: - Ovo je smirenje, sine: da u svome mišljenju nikada nemaš
svest da si učinio što dobro i Bogougodno; nego da svagda sebe što više
smatraš bez ijednoga dobrog i Bogougodnog dela, i budući među ljudima da
sebe smatraš i vidiš kao grešnijeg i nedostojnijeg od svih ljudi. I onome koji ti čini
zlo da se trudiš činiti mu dobro po svojoj moći. Eto, sine, rekao sam ti šta je
smirenje; idi, dakle, i tvori tako, i spašćeš se (Otačnik Gl. X, str. 342).
***
Kazivaše Ava Zenon da mu je pričao Blaženi Sergije, iguman pedikatski, ovakvu
priču:
Jednom - veli - dok smo putovali sa nekim svetim starcem, a bila su i druga
braća zajedno s nama, zalutali smo putem, i ne znajući kuda idemo, obreli smo
se u usevima. A ratar, osetivši da se tamo nešto zbilo, počeo je da nas grdi i da
nam govori gnevno:
- Zar se vi bojite Boga? Da imate strah Božiji pred očima, ne biste to učinili!
Tada nam kaza onaj Sveti starac: - Gospoda radi, niko da ne govori.
I moljaše se rataru s krotošću, govoreći: - Dobro kažeš, sine, da smo imali strah
Božiji, ne bismo to učinili, nego, Gospoda radi, oprosti nam, jer smo zgrešili!
A onaj, uplašivši se zbog starčeve nezlobivosti i smirenja, pohitavši k nama, pao
je k starčevim nogama, govoreći: - Oprosti mi, Gospoda radi, i povedi me s
vama!
I dodavaše blaženi Sergije: - Evo šta su Svetiteljeva krotost i dobrota mogle da
učine s pomoću Božijom!
I spasao je dušu stvorenu po liku i podobiju Božijem, koju Bog želi više no
bezbroj radosti (Otačnik, Ava Zenon 10, str. 81).
***
Kazivaše Ava Danilo o Avi Duli da je najpre bio u opštežiću četrdeset godina i
zatim je u podvižničkoj pustinji bezmolvovao (tihovao) i među najveće oce ga
ubrajaše. Dakle, ovo kazivaše: da je, na mnogo načina ispitujući, saznao da koji
prebivaju u opštežiću više i brže napreduju u tvorenju dobrih dela od onih što
bezmolstvuju (tihuju), ako budu imali i upotrebljavali pokornost iz čistoga srca.
Jer neki brat beše u nekom opštežiću prostodušan i nipodaštavan više no svi koji
behu tamo, a umom beše velik i pošten. Ovaj, budući od svih ukoravan i
nipodaštavan, a mnogo puta i nepravedno bijen, trpeo je hrabro, ne kazujući
nikom ništa; a ini od braće što behu tamo, budući podstaknut od đavola, ukrao je
svete sasude iz crkve, skrivajući ih od svih. Zatim, pošto se obavila istraga za
ukradenim, svi su pripisali krivicu onom bratu koji sebe nipodaštavaše, i njega su
osudili po pretpostavci da je ukrao Svetinje. A pošto on kazivaše da o tome ni
najmanje ne zna, na podsticaj igumanov uzeli su mu anđeoski lik, i okovavši ga u
gvožđe, predali ga ekonomu lavre radi istrage.
Ovaj, nakon što ga je i volujskim žilama dosta bio i drugim ga kaznama
podvrgao, pošto ovaj nije imao ništa da prizna, nego naprotiv, pokazujući da ne
zna to delo, poslao ga je zapovedniku toga mesta, da bi ga još više kaznio. A
ovaj, pokazavši mu vrste mučenja i vatrom mu pekući telo i kaznivši ga i
nejedenjem mnogo dana i tamnim zagušljivim zatvorom, nakon što je isto tako
saznao da poriče krađu Svetinja, uz dozvolu igumana i bratstva, osudio ga je na
smrt, kako pravilo određuje, jer smrt je kazna za krađu Svetinja; i dakle išao je da
mu odrube glavu.
A brat koji beše ukrao Svetinje, videći i pateći dušom, došavši k avi, rekao je:
Doznao sam da su se našli Sveti sasudi; zbog toga pohitaj da se ne odrubi bratu
glavu.
A on javi zapovedniku, i brat, nakon što je oslobođen, vratio se u opštežiće. I
poživevši još tri dana, otišao je Gospodu, predavši dušu svoju za vreme dok se
moljaše i beše kolenima.
Dakle, došavši svi iz manastira i našavši njegovo teLo u takvom pokajnom
položaju (to jest na kolenima), uzeli su ga i odneli u crkvu, dok sve ne pospreme.
I pošto udariše u klepala, sabrala se cela lavra, i svi hitahu tom telu, svaki hoteći
da za blagoslov uzme deo odeće ili vlasi. A pošto se ava bojao da se kako ne
rastrgne i telo, uneli su ga u oltar i zaključali katancem, očekujući da dođe i ava
lavre. A nakon malo vremena, došavši i on, i pošto su svi upalili sveće, i stavili
tamjana, tražili su da se telo iznese iz oltara i nastojali su da manastirski ključar
hitno otvori. A kada je on otvorio, i mnogi ušli unutra, haljine i obuću su našli, a
tela ne beše nigde. Dakle, počeli su da slave Boga i klicali su jedni drugima sa
suzama i kazivali:
- Vidite, braćo, kakve nam darove donosi dugotrpljenje i smirenje!
Dakle, da se i mi podvizavamo, da trpimo iskušenje i poniženje Gospoda radi, i
bićemo slavljeni i čestvovani, i zajedno s Njim bićemo carevi (Otačnik, Ava Danilo
15).
***
Ovo je slovo bilo napisano u nekoj štali za telad kod Jona Moldovana u mestu
Manastira Humor[2], kada je (autor, otac Kleopa) bio progonjen zbog propovedi, i
kada je imao i iskušenje od neprijatelja đavola, koji je, kada je (otac Kleopa)
počeo da ispisuje prve reči, u ponoć, zatresao štalu, prosuo mastilo i lampu,
ostavivši ga u mraku. Čak je imao i utisak da je ogromna zmija prošla vrlo blizu
njega, prouzrokujući mu veliki strah. Moleći se sa mnogo suza Bogu, s velikom je
teškoćom uspeo da nađe šibice i upali sveću, ali nije mogao da nastavi ili da se
odmori do sutrašnjeg dana (Napomena rumunskog priređivača).
ČETIRI ČOVEKOVA ISKUŠENjA U VREME SMRTI[3]
sadržaj
Braćo, dolazi poslednji čas, kada će svako od nas imati Da pređe prag ovoga
života. Doći će smrt danas, sutra, preksutra; ne znamo kada će doći taj dan.
Teško nama u vreme smrti!
Užas će biti veliki, jer se satana, kao što se pokazuje u Nevidljivoj borbi, celoga
života bori da nas kroz greh odvede u pakao, u muku večnu, ali nikada ne
napada tako, kao u vreme smrti.
Neka se zna da postoje četiri najopasnija iskušenja kojima nas đavo napada u
vreme smrti:
a) najpre je borba protiv vere;
b) drugo, protiv nade;
v) treće, protiv smirenja, taštom slavom i gordošću;
g) i četvrto, mnogovrsnim utvarama /utvarama/ i pretvaranjem služitelja nepravde
u anđele svetlosti.
Sveti Nikodim Svetogorac nas uči kako treba kogod da se bori protiv ovih velikih
napada i teških iskušenja u vreme smrti. I evo kako:
a) Kada neprijatelj bude otpočeo da nas napada svojim lažnim spopadanjima,
mislima bezverja u našem umu, tada treba da se hitro povučemo od uma ka volji,
govoreći: "Vrati se, satano, oče laži, jer tebe ne želim čak ni da čujem, pošto mi
je dovoljno da verujem u ono u što veruje Sveta Crkva Hristova".
I da ne ustupimo u svom srcu mesta mislima bezverja, kao što je napisao
premudri Solomon: Bude li nadolazio na tebe duh moćnoga - tj. (duh) neprijatelja
- nemoj ustupati svoje mesto. I ako ti neprijatelj, zmija, bude priveo sumnju u ono
što veruje Crkva, nemoj ga uzimati u obzir i nemoj mu odgovarati, nego, videvši
njegovu laž i lukavstvo, čuvaj ga se veoma.
A ako si jak verom i mišlju i hoćeš da posramiš neprijatelja, odgovori mu: "Crkva
veruje u istinu". I ako ti bude rekao: "Šta je istina?", reci mu: "U koju veruje
Crkva". - "I u šta veruje Crkva?" - "U istinu". - "Koju istinu?" - "Koju ispoveda
Crkva"; i svagda budi u mislima sa molitvom Spasitelju našem Isusu Hristu.
b) A kada nas neprijatelj napada očajem, setimo se milosti i dobrote Boga, Koji je
došao u svet da umre za nas, grešnike.
v) Kada nas bude napao taštom slavom i gordošću, smatrajmo da smo prah i
pepeo, i sva svoja postignuća pripišimo Bogu. Spoznajmo vaistinu težinu svojih
grehova i zala, ali ne gubimo nadu u milost Božiju, jer čuj šta kaže Sveti Duh kroz
usta proroka Davida: Spašće Gospod duše svojih raba, i neće pogrešiti niko ko
se uzda u njega (up. sa Ps. 33, 22).
g) A ako nas đavoli budu napali svojim utvarama i pretvaranjima u lik svetlosnih
anđela, budimo čvrsto utvrđeni u smirenju svog uma i recimo: "Gubite se,
podlaci, u svoju tamu, jer meni nisu potrebna viđenja. U ovom času mi je
potrebna samo milost Božija i Njegovo milosrđe".
I čak ako bi spoznao da bi mnogi od pokazanih znakova bili od Boga, okreni se
od njih i odagnaj ih od sebe koliko možeš daleko. I nemoj se bojati da Bogu nije
ugodno to što činiš, ako to budeš činio smatrajući sebe nedostojnim viđenja.
Znači, pamtite, braćo moja, da su ovo opšta oružja koja naši neprijatelji đavoli
uobičavaju da koriste protiv nas u poslednjem času smrti. I svakoga napadaju
shodno uživanjima i strastima za koje znaju da im je više podvlašćen.
I nemoj zaboraviti da u tom času svim srcem tražiš pomoć molitava Presvete i
Prečiste Majke Božije, i njena hitra pomoć će te izbaviti i zakriliće tvoju dušu
njenom milošću i samilošću Svesilnoga Boga.
Amin.

STEPENICE DUHOVNOG USPONA ILI "VAZNESENjE NA NEBO"[4]

sadržaj
Kako se mogu ljudi vaznositi na nebo? Blagodaću Svetog Duha, blagodaću i
milošću Božijom. Kada je čovek u smrtnom grehu i mlak, nalazi se dušom u
paklu. Niže je od svih poljskih životinja, od svih ptica nebeskih, od svekolike
tvorevine. On se tada nalazi dušom u paklu.
Ali istinskim pokajanjem i darom /blagodaću/ Svetog Duha, koji razdrešuje grehe
rukom duhovnikovom, uzdiže se iz pakla u raj, uzdiže se iz smrti u život i od
grešnoga čoveka, koji beše podoban đavolima, postaje podoban anđelima. I ne
samo anđelima, nego podoban Bogu, koliko je moguće. Jer čuj šta veli prorok: Ja
rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Svevišnjega. Ali vi kao ljudi umirete (to jest kroz
greh) i kao koji od velmoža (to jest kao đavoli) padate.
Svaki greh se naziva padom, jer se veli: "Pao je neko u greh bluda, ili pao je
neko u gordost, ili u lakomstvo, ili u pijanstvo, ili u srebroljublje, ili u mržnju". Zbog
čega se greh naziva padom? Zato što nas gresi vuku nadole od Boga i spuštaju
nas sa stepenice ljudi i čine nas životinjama. Dakle, od ljudi postajemo životinje i
gori od životinja. Postajemo đavoli, čak i gori od njih. Jer ni đavoli ne hule na
Boga u lice, a čovek svojim umom huli na Njega!
Dakle, eto kako nas greh obara. Gresi nas stalno vuku nadole, a dar Isusa Hrista
i dar Svetog Duha stalno nas uznose i stalno uzdižu. Jer prorok veli: Ako li
sedam puta padne pravednik, sedam puta će se podići. Sedam znači broj bez
broja, znači večnost, broj u beskraj. To jest stalno se ponavlja čovekovo padanje i
podizanje. Dakle, ako bude čovek padao celog svog života, neka ne gubi nadu
na podizanje, nego neka se opet vaznese darom Svetog Duha, istinskim
pokajanjem.
Ali kako li se tvori to vaznošenje čoveka iz pakla i iz životinjskog poretka i iz
poretka pagana i onih što ne poznaju Boga? Odjednom? Nikako!
Tako nas uče Božanski Oci. Kada se čovek uzdiže, uzdiže se po stepenicama.
Ne može odjednom postati svetitelj, kao što ne može odjednom postati đavo,
nego se uzdiže po stepenicama. Koji se trude na putu spasenja idu iz jedne mere
u drugu, kao što je rekao prorok. Oni najpre dobijaju u svom srcu silu od dara
Duha Svetog, deo kreposti da prebivaju u zapovestima Hristovim, meru vrline, i
zatim stupaju na druge stepenice.
A koje su te stepenice pokazuju nam Božanski Oci. Tri su stepenice duhovnog
uspona. Koje?
Čuli ste u Svetom Pismu u knjizi Levitskoj, glava 23,1, 32 (u starim izdanjima
Biblije), gde se govori o suboti, o subotama i o subotama nad subotama; i opet o
žetvi, o žetvama i o žetvi slovesne duše; i opet o obrezanju, o obrezanju nad
obrezanjem i o obrezanju srca u duhu, kao što veli veliki apostol Pavle[5].
To u Starom i u Novom zakonu tajinstveno pokazuje uspon duše ka Bogu. Svi ti
simvoli, sva Pisma, po Božanskom ocu Maksimu Ispovedniku, pokazuju uspon, ili
kako se vaznosi duša dok ne postane bog po daru /blagodati/. Sve je to
simvolizovano, po Svetom Pismu, šestim, sedmim i osmim danom. Sve tri
stepenice vode ka oboženju po blagodati. One su moralno delanje, prirodno
sozercanje u duhu i mistično bogoslovlje, to jest tajinsko poznavanje Boga.[6]
I. Ali šta je subota slovesne duše? Subota u Starom zakonu znači odmor. Kada
naša duša, uznemirena gresima, padom, imajući savest umrljanu svojim
gresima, blagodaću Isusa Hrista postavi dobar početak i podigne se iz greha i
vaznese se malo na stepenicu dobrih dela, dostiže određeni odmor, ali ne
savršenstvo. Dakle, kada u Svetom Pismu budeš čuo o suboti, znaj šta to znači.
Evo šta kaže božanski otac Maksim: Subota je bestrašće slovesne duše, koja je
delanjem odbacila projave greha.
Da vam dam primer. Neki čovek je bio pijanac, bio razvratnik, bio ubica, bio
razbojnik, bio srebroljubac. Ko zna šta je siromah učinio u životu, jer svi smo
grešni. Ali se on svim srcem ispovedio duhovniku, očistio se i odlučio da svom
silom odbaci grehe. Na mesto pijanstva postavlja uzdržanje; na mesto
stomakougađanja - post; na mesto srebroljublja i tvrdičluka - milostinju; na mesto
razvrata - čistotu; na mesto mnogoga sna - bdenje. I delanjem je zasadio dobra
dela na mesto starih grehova, koje ranije beše počinio. On se sada nalazi na
prvoj stepenici duhovnog uspona, ali tek dobrim delima, ne umom. Jer čuj šta
veli: "Subota slovesne duše je bestrašće slovesne duše, koja je delanjem
odbacila projave greha".
Nije rekao korene, nego projave greha. Taj čovek, koji se trudi da čini dobra dela
na mesto zlih i postavlja dobar početak dela samo spoljnim delanjem, dostigao je
tek prvi odmor svoje slovesne duše. On nalazi određenu utehu, ali ga još muče
misli, još greši umom, još je umom u grehu. I njegova borba umom je užasna, jer
borba sa telesnim strastima, koje se tvore, traje do nekog vremena, a borba
umom, za napuštanje greha umom, traje do smrti.
II. I o subotama, to jest o udvojenim subotama, evo šta veli Božanski Otac
Maksim: "Udvojene subote znače drugu stepenicu duhovnog uspona. I tumači se
ovako: Oslobađanje slovesne duše, koja povlači svoj um iz osećaja, napuštajući
delanje po prirodi čula prirodnim sozercanjem u duhu, to jest Božijim umovanjem
kroz sazdanja, kroz slovesnost stvari".
Kako se to događa? Mi grešnici uglavnom smo napustili greh delom. Ali mišlju se
još borimo, umom još grešimo, umom još služimo grehu: bilo razvratu, bilo
lukavstvu, bilo mržnji, zavisti, gnevu, licemerstvu, gordosti, slavoljublju, želji da
se dopadnemo ljudima, neosetljivosti, okamenjenosti, zlobi i ne znam još kojoj od
duševnih strasti.
Neke su koje se vide, druge koje se ne vide. Koje se ne vide gore su i pogubnije
od onih koje se vide. Jer Hristos Spasitelj, kada je došao u svet, nije ukoreo
bludnice, niti carinike ili bludnike, one koji behu tvorili telesne grehe. Zar ste u
Jevanđelju čuli: Teško tebi, bludnice? Ili: Teško tebi, razbojniče? Teško tebi,
cariniče, jer si grešan i činiš nepravdu? Ne! Nego je rekao: Teško vama, licemeri;
teško vama, fariseji; teško vama, književnici ludi i slepi. I ko je to rekao? Hristos,
Logos Božiji, Koji gleda u našu dušu.
Milionima puta - kao što kaže Solomon - Njegove su oči svetlije od sunca. On
beše Bog i narod Ga je ljubio, jer je osećao silu Njegovog Božanstva. Ljubili su
Ga, ali i On, videći njihovu iskrenu veru, ljubio ih je od srca, kada su išli za Njim,
po planinama i pešice, gladni, kada je umnožio hlebove u pustinji. Jer je rekao:
Žao me je naroda, jer se kao ovce koje nemaju pastira, razagnaše (up. sa Mt
9,36).
Ali one iz redova velikih književnika, fariseje i sadukeje, koreo je, jer je video u
njima sva njihova lukavstva i licemerstva. Kod razbojnika, kod carinika i bludnica,
čak i da je video teške grehe, video je kod njih i kajanje i poniznost i odluku za
ispravljanjem. A književnike i fariseje, kod kojih je video teške duševne strasti,
kao: mržnju, zavist, licemerstvo, zlobu, lukavstvo i drugo, koje su teže no telesne
strasti, svagda je koreo i kazivao im: Teško vama!, kao Bog, koji poznaje srca.
Dakle, eto ima grehova mišlju, koji se ne vide, ali su mnogo teži nego gresi
telom.
Stigli smo, dakle, na drugu stepenicu duhovnog uspona. Evo u čemu se sastoji ta
stepenica: Subote znače oslobađanje slovesne duše, koja je prirodnim
sozercanjem u duhu, napustila čak i delanje čula po prirodi. To je druga
stepenica za dušu.
Ali kako se uspinje na nju? Kroz borbu umom. Umom se dostiže prirodno
sozercanje u duhu. Ranije ga je lepa žena sablažnjavala, sada ga više ne
sablažnjava. Kada vidi lepo biće, pomera se umom i veli: Ako je to biće tako lepo,
koliko li je tek lepši anđeo? A Heruvimi? A Serafimi? A Koji ih je sazdao? Pomera
svoj um sa ovdašnje lepote na nebesku lepotu i umesto da se sablažnjava,
koristi mu.
Ranije, kada bi čuo muziku za igru, uznemiravala mu je um i dušu. A na drugoj
stepenici duhovnog uspona više ga ne uznemirava, nego mu čak koristi. Jer veli:
" Ako ljudi mogu tako lepo na instrumentima da sviraju i organima pevaju, šta li
treba da bude na nebesima? Kako pevaju Anđeli? Kakva li je tamo radost?". Jer
u Psaltiru se veli: Vaznese se Bog u klicanju, Gospod u glasu truba.
Dakle, tako umuje ko je stigao na drugu stepenicu duhovnog uspona, kada čuje
svetovnu pesmu, ili čoveka ili ženu da peva, ili bilo koji drugi instrument. A kada
vidi sunce, umuje ovako: Ako ovde sunce tako obasjava, šta li treba da bude
tamo, gde obasjava Hristos, Sunce pravde?
Tako se čovek, na drugoj stepenici duhovnog uspona, prirodnim sozercanjem u
duhu, to jest čistim posmatranjem Božijeg sazdanja, namah uzdiže umom od
vidljivog ka mislenom i nevidljivom, i dobija oslobođenje od iskušenja, kao što
kaže Sv. Maksim.
On se pomera umom sa onoga što se čuje ovde na zemlji na pesme s neba, i
svojim umom veli: Ako ovi ljudi od praha zemljanog umeju tako da pevaju, kakvih
li pesama treba da bude tamo na nebu?
Isto tako, bude li što lepo omirisao, misli na miomiris rajskoga cveća, i tako se
umom i ostalim osećajima pomera, pretvarajući sozercanjem sve što se čuje ili
vidi ili okusi ili omiriše i dodirne, u duhovna umovanja.
III. A treća stepenica uspona, to jest vaznošenje duše na najvišu stepenicu,
naziva se u Svetom Pismu - subotama nad subotama. Ko je koraknuo na treću
stepenicu duhovnog uspona nema više potrebe za stepenicama. Nema više
potrebe da vidi ovdašnju lepotu, da bi se mišlju uzdigao na višnju lepotu, ili da
čuje ovdašnju pesmu, da bi otišao na višnju pesmu, ili da ovde što lepo omiriše,
da bi mislio na miomiris Raja.
Ko je, darom Isusa Hrista, stigao na treću stepenicu duhovnog uspona, postao je
bog po daru. On ima oboženje po daru ili mističko bogoslovlje, to jest ima
neposrednu zajednicu s Bogom, nije mu više potrebna stepenica sazdanja. U
njemu živi Hristos, kao što veli apostol Pavle: Više ne živim ja, nego Hristos živi u
meni (up. sa Gal 2,19-20). Kada je Pavle rekao da ima Hristov um, živeo je u
Hristu, i Hristos je živeo u njemu i, dakle, nije više govorio njegov um, nego
Hristov um.
Takav je čovek na najvišoj stepenici, na trećoj stepenici duhovnog uspona, koje
se u naše dane vrlo malo hrišćana i veoma retko još udostojavaju - sin je Božiji
po daru. *Oni su dostigli osmi dan, kao što veli Sv. Maksim Ispovednik: Osmi dan
po Svetom Pismu jednak je trećoj stepenici duhovnog uspona". On se još naziva
i subotama nad subotama. Subote nad subotama jesu duhovni odmor slovesne
duše, koja napušta čak i delanje čula po prirodi i okreće svoj um čak i od
najduhovnijih umovanja iz sazdanja. Čime? Zanosom ljubavi, koji sasvim vezuje
um samo za Boga u obilju ljubavi". Taj ne zna više ništa, do da ljubi Boga. Takav
dostiže da bude kao Sv. Antonije Veliki, koji je govorio: "Ne bojim se više Boga!" I
upitao ga je neko: " A zbog čega?" - "Zato što ga ljubim!"
Osećajući Hristovu ljubav u svom srcu, nije se više bojao ni smrti, ni gladi, ni
žeđi, ni truda, ni prekora, ni podsmeha. Ali zbog čega? Zato što je živeo u Hristu,
i Hristos je živeo u njemu, i bio je veoma ubeđen da mu se bez volje Božije neće
ništa dogoditi. Takav je čovek koji se dušom vazneo na treću stepenicu
duhovnog uspona.
***
Dakle, svaki je čovek dužan da se uspne na te tri stepenice i da se preobrazi. Ali
kako se može preobraziti? Ako je juče bio razvratnik i ispovedio se, više da ne
bude! Ako je bio lopov, da ostavi lopovluk! Ako je bio psovač ili pijanac, da ostavi
pijanstvo i psovanje ili pušenje; da ostavi zlobe, da ih ispovedi, da ih oplakuje
celog života, da izvrši svoju epitimiju. I tako se čovek preobražava, ne spoljnim,
nego unutrašnjim obrazom duše.
I tada, stanje čoveka od pre oslobođenja ne liči više na stanje kada uđe u
blaženstvo i na duhovne stepenice savršenstva.
Juče je bio kao đavo, služeći grehu, a danas, ako se pokajao, ispravio život i
osveštao se, postaje svetlost i ima duhovnu svetlost u sebi i ide iz sile u silu, iz
jednog savršenstva u drugo, na trima stepenicama duhovnog uspona, koje su:
• Razumno bestrašće duše ili moralno delanje (subota);
• Duhovno oslobađanje slovesne duše, koja povlači svoj um iz osećaja i vezuje
ga za Boga prirodnim sozercanjem u duhu (subote) i
• Duhovni odmor slovesne duše (subote nad subotama), koja povlači svoj um čak
sa svih prirodnih sozercanja u duhu, sa najviših umovanja iz sazdanja, i sasvim
ga vezuje za Boga u zanosu ljubavi.
Amin.

LITURGIJSKI PUT ČOVEKA

Razgovor šesti

O SVETOJ LITURGIJI I O SVETOM PRIČEŠĆU[1]

sadržaj
Ustanovljenje Svete evharistije • Pričešćivanje u prvim vekovima • Uvođenje
kašičice pri pričešćivanju • Svakodnevno pričešćivanje • Apostolski i saborski
kanoni o pričešćivanju, duhovnom pričešćivanju, priprema za pričešćivanje •
Deveti apostolski kanon • Pričešćivanje u nedeljni dan • Retko pričešćivanje.
Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede
i od čaše neka pije.Jer koji nedostojno jede i pije,
sud sebi jede i pije,ne razlikujući Tela Gospodnjega
(1 Kor 11, 28).

Starešina: Kakvim to još poslovima dolaziš k meni, brate Jovane?

Brat: Molim Vas da mi oprostite, prepodobni oče, što se opet usuđujem doći i
oduzimati Vam vremena, jer znam da imate dosta posla i briga. Setio sam se,
međutim, da ste mi prošlog puta rekli da dođem k Vama, prepodobni, kad god
budem imao kakvu potrebu ili nedoumicu; i zbog toga sam došao.
Starešina: Ne boj se uznemiravanja, brate Jovane; ima duže vreme da sam te
očekivao, i sada, videći te da dolaziš, obradovao sam se. Tako da sa
zadovoljstvom očekujem da čujem šta ćeš mi kazati.
Brat: Ovoga puta, prepodobni oče, hteo bih da Vas pitam više stvari u vezi sa
Svetim pričešćem.
Starešina: I šta bi, otprilike, hteo da znaš, brate, u vezi sa ovom Svetom i
božanskom tajnom?
Brat: U prvom redu, prepodobni oče, hteo bih da znam kako je nastala ta Sveta i
božanska tajna.
Starešina: Brate Jovane, Spasitelj naš Isus Hristos, hoteći da ustanovi tu Svetu i
božansku Tajnu, prethodno je pripremio umove ljudi Svojim Svetim učenjem, da
bi je oni mogli pojmiti i primiti.
S tim ciljem Spasitelj naš Isus Hristos je na čudesni način nasitio mnoštvo
naroda, i potom im je održao besedu o Nebeskom hlebu, pokazujući jasno veliku
potrebu koju imaju ljudi da se pričešćuju Njegovim Telom i Krvlju, da bi mogli
zadobiti život večni. I rekao im je:
Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji u mene veruje neće
nikad ožedneti... Zaista, zaista vam kažem: Koji veruje u mene ima život večni.
Ja sam hleb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomreše. Ovo je hleb koji
silazi s neba: da koji od njega jede ne umre.
... Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i
hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta... Zaista, zaista vam
kažem: ako ne jedete Tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate
života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga
vaskrsnuti u poslednji dan. Jer telo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko
piće. Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva, i ja u njemu (Jn 6,35-56).
Eto, brate Jovane, to su reči Gospoda našeg Isusa Hrista, kojima je On
blagovoleo da objavi ljudima ustanovljenje Svete tajne pričešća. Tim jasnim
rečima On nam je otkrio da je Hleb Života, koji je sišao s neba, da je Njegovo telo
istinsko jelo i Njegova krv istinsko piće, da ko jede Njegovo telo ima život večni i
da će ga On vaskrsnuti u poslednji dan.
Naš Spasitelj je otkrio ljudima ove velike tajne, da bi oni mogli shvatiti koliko je
velika ta tajna kojom se čovek sjedinjuje s Bogom i Bog se sjedinjuje s čovekom.
Brat: Molio bih Vas, prepodobni oče, da mi kažete kako je ustanovljena ova sveta
i božanska Tajna.
Starešina: Ovu svetu Tajnu, brate Jovane, ustanovio je Spasitelj naš na Tajnoj
večeri, dan pre judejske Pashe i pre svojih Svetih stradanja. O tom ustanovljenju
sinoptički jevanđelisti govore ovako:
I kad jeđahu, uze Isus hleb u blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče:
Uzmite, jedite, ovo je telo moje. I uze čašu u zablagodarivši dade im govoreći:
Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi
otpuštenja grehova (Mt 26, 26-28; Mk 14, 22-24; Lk 22,17-20).
A Sveti apostol Pavle kazuje Korinćanima:
Ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad beše
predan, uze hleb, i zahvalivši prelomi i reče: Ovo je telo moje, koje se za vas
lomi; isto tako i čašu, po večeri, govoreći; Ova je čaša Novi zavet u mojoj krvi;
ovo činite, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt
Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe (1. Kor 11, 23-26).
Znači, brate Jovane, kao što vidiš, i božanski Jevanđelisti, i veliki apostol Pavle,
pokazali su da je Sveta evharistija bila ustanovljena za svagda, da bi se vršila u
spomen Gospoda našeg Isusa Hrista i za oproštaj grehova, do Njegovog Drugog
dolaska.
To ustanovljenje je tako jasno i precizno, da su i protestanti, koji su odbacili skoro
sve tajne, bili prinuđeni da priznaju Svetu Evharistiju kao Tajnu koju je ustanovio
sam Gospod Isus Hristos.
Brat: Hteo bih da znam, prepodobni oče, kako je, po ustanovljenju, vršena ova
Sveta tajna u Hristovoj Crkvi.
Starešina: Način kako je Spasitelj naš Isus Hristos praznovao Pashu potvrđuje
dogmatsku osnovu vaseljenske pravoslavne prakse da se na božanskoj Liturgiji
služi sa kvasnim hlebom, ne sa beskvasnim, kao što čine rimokatolici.
Brat: Prepodobni oče, ja sam čuo da rimokatolici tvrde da je Spasitelj naš Isus
Hristos na Tajnoj večeri praznovao judejsku Pashu, pa je dakle upotrebio
beskvasni, a ne kvasni hleb.
Starešina: Nije istina, brate Jovane; Spasitelj naš Gospod Isus Hristos na Večeri
nije praznovao judejsku Pashu, jer još ne beše vreme za to, nego je on držao
posebnu Pashu, na kojoj je jeo kvasni hleb, a ne beskvasni.
Rimokatolici potkrepljuju svoje mišljenje i praksu sinoptičkim jevanđeljima, po
kojima bi izgledalo da je Spasitelj, na Tajnoj večeri, praznovao judejsku Pashu.
Međutim, jevanđelist Jovan precizno kazuje da je Isus Hristos bio osuđen i raspet
pre judejske Pashe. Protivurečnost između sinoptičara i Jovana je samo prividna,
i ona nestaje pri pažljivom praćenju (Izlazak 12, 5; Levitska 22, 5; Brojevi 9, 1;
Ponovljeni zakoni 16, 1); praznovanje Pashe, to jest klanje pashalnoga jagnjeta,
obavljano je dana 14. nisana uveče, i trajalo je 7 dana, to jest do 21. nisana.
Jevanđelisti sinoptičari (Mt 26,17-19; Mk 14,12-26; Lk 22,7-13) broje sve u
svemu osam dana beskvasnih hlebova, računajući među tima i dan 14. nisana, u
koji se, uveče, praznovala Pasha.
Dakle, jevanđelisti sinoptičari stavljaju Pashu u prvi dan beskvasnih hlebova. Po
njima, dan 14. nisana, budući dan beskvasnih hlebova (a, po judejskom običaju,
počinjući od večeri prethodnoga dana, to jest od večeri 13. nisana), znači da
Pasha koja se praznovala dana 14. nisana uveče ne beše početak dana
beskvasnih hlebova, nego se nalazila u njihovom toku.
Tako prvi dan beskvasnih hlebova, u koji je, kako vele jevanđelisti sinoptičari, bila
Tajna večera i uspostavljanje Evharistije, ne beše dan Pashe, nego pred
Pashom, a upravo to pokazuje Sv. jevanđelist Jovan, kada postavlja Tajnu večeru
na dan pre Pashe (Jn 13,1).
Znači, Spasitelj nije praznovao judejsku Pashu i nije jeo beskvasni hleb na
Večeri. Eto, kazivanje jevanđelista sinoptičara u svemu je skladno sa kazivanjem
jevanđeliste Jovana, koji jasno kazuje da je Isus drugoga dana pošto bi uhvaćen,
rano jutrom doveden k Pilatu, a Judejci nisu ušli u sudnicu, koja beše pagansko
mesto, da se ne bi oskrnavili, jer je trebalo da jedu pashu (Jn 13,28).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, dan nakon Tajne večere Judejci još ne behu
jeli Pashu, dakle ne beše stigao praznik na kojem se jedu beskvasni hlebovi.
Isto nam Svetitelj i jevanđelist Jovan kaže da suđenje Isusovo beše (u) petak
uoči Pashe, oko šestoga časa (u podne) (up. sa Jn 19,14).
Dakle, prividna protivrečnost između sinoptičara i jevanđelista Jovana proishodi
iz nepažnje, jer prvi govore o danima beskvasnih hlebova, a Jovan govori o
Pashi, čiji se početak ne poklapa sa početkom dana beskvasnih hlebova.
Uostalom, da je Spasitelj na Tajnoj večeri praznovao judejsku Pashu, ta trpeza bi
trebalo da se naziva Pashom, a ne Večerom, na kojoj se jeo kvasni hleb, a ne
beskvasni (Jn 13,28).
Brat: Prepodobni oče, a kako se vršila ova tajna nakon Vaznesenja Gospodnjeg
na nebo i u vreme Svetih apostola?
Starešina: Brate Jovane, nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo, Njegovi Sveti i
božanski učenici i apostoli sledili su neizmenjenu praksu božanske Evharistije,
prema Svetom Predanju koje behu nasledili od svoga učitelja Isusa Hrista,
upotrebljavajući u toj Svetoj tajni hleb i vino, a ne beskvasni hleb!
To se jasno vidi iz knjige Dela apostolskih, gde čitamo ovako: I behu postojani u
nauci apostolskoj, i u lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2,42). I malo dalje se
veli: Svaki dan behu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hleb po domovima,
primahu hranu s radošću i u prostoti srca (Dap 2,46).
Isto tako i veliki apostol Pavle, kada govori Korinćanima o pričešćivanju, naziva
evharistijski hleb ARTOSOM - kvasnim hlebom, a ne beskvasnim (1. Kor 9,16).
I iz starih istorija saznajemo da je u prvobitnoj Crkvi za vršenje Svete Evharistije
upotrebljavan kvasni hleb, koji su hrišćani donosili u crkvu kao prinos, i koji beše
obični hleb u njihovim kućama, to jest pšenični kvasni hleb, a ne beskvasni.
Znaj i ovo, brate Jovane: da Sveta Evharistija ima dvojako svojstvo: svojstvo
Tajne i svojstvo Žrtve.
Iz tog razloga je uvek stojala u vezi sa Svetom liturgijom. A ako hoćeš da znaš
opširnije kako se u vreme Svetih apostola zbivahu stvari vezane za službu svete
Liturgije i za evharistijsku Žrtvu, kao i za praksu pričešćivanja hrišćana Svetim i
Prečistim Hristovim tajnama, slušaj ovo što sledi.
Kada se hrišćani okupljahu u svojim domovima na molitvu, da bi vršili Svetu
liturgiju, najpre su uznosili molitve, a to behu himne i psalmi, zatim se čitaše iz
Starog Zaveta, a potom iz Poslanica Svetih apostola, i iz Jevanđelja, kao što o
tome jasno kazuje istoričar Jevsevije. Nakon Jevanđelja čitala se molitva za sve
ljude, za careve, za one koji su u vlasti, da prožive svoj tihi i spokojni život u
svakoj pobožnosti i čistoti (1. Tim 2,2-3), zatim se obavljao celiv mira, simvol
bratstva (Rim 16, 16), zatim se donošahu darovi prinosa (1. Kor 10, 22), koji se
sastojahu od hleba, vina, voća i drugih zemljinih plodova. Na to se dodavala
propoved, kao što vidimo kod Svetog apostola Pavla, koji je, budući u Troadi, gde
behu sabrani učenici da lome hleb, produžio propoved do ponoći (Dap 20, 7).
Nakon svega toga dolazio je na red najznačajniji čin, to jest vršenje evharistijske
Žrtve, koja je u Svetom Pismu nazvana Lomljenjem hleba (Dap 2, 42).
To se tvorilo po ugledu na Spasitelja: izgovarala se molitva blagodarnosti, na koju
je narod odgovarao: Amin (1. Kor 10,16).
Sledilo je pominjanje živih i mrtvih (Jev 13, 7), izgovarana je Molitva Gospodnja i
zatim se obavljalo pričešćivanje Svetim i Prečistim tajnama Gospoda našeg
Isusa Hrista; i nakon blagodarenja i završne molitve otpuštan je narod da u miru
ide svojim kućama (Dap 2, 42).
Eto, dakle, brate Jovane, kako se vršila služba Svete liturgije i pričešćivanje
Prečistim Hristovim tajnama nakon Vaznesenja Gospoda na nebo, to jest u
vreme Svetih apostola (Liturgijsko blago, tom III, str. 61-62).
Brat: Ali, prepodobni oče, gde su se vršile sve te službe, jer ne verujem da je
tada bilo tako velikih crkava kao u naše dane?
Starešina: Istina je, brate Jovane, da u prvobitnoj Crkvi ne beše tako velikih
hramova kao u naše dane, jer ne beše vremena da se izgrade hramovi, jer Crkva
beše progonjena i neutvrđena; nego su se u to vreme božanska služba Svete
liturgije i druge religijske službe vršile po kućama pobožnijih hrišćana. U to nas
uveravaju Sveta Jevanđelja i Dela apostolska. Tako iz Svetog Jevanđelja po
Jovanu saznajemo da se Apostoli okupljahu na molitvu i seđahu sa zaključanim
vratima zbog straha od Judejaca (Jn 20, 19), i da jedna od hrišćanskih kuća u
kojoj se Apostoli okupljahu radi lomljenja hleba beše kuća Marije, majke Svetog
apostola i jevanđelista Marka (Dap 12,12). Isto tako beše i kuća Simona Kožara
iz grada Jope (današnje Jafe) na obali Sredozemnog mora, gde se veliki apostol
Petar skrivaše zbog straha od Judejaca (Dap 10,6). Takve su se kuće nalazile
van Palestine po mnogim gradovima: U Filipima beše kuća trgovkinje Lidije, koju
je veroučio veliki apostol Pavle (Dap 16,14); u Solunu beše kuća Justova, koju
Judejci umalo nisu srušili zbog mržnje (Dap 18, 17); u Efesu - kuća Akile i Priskile
(1. Kor 16,19); u Laodikiji kuća Nimfanova (Kol 4,15).
U tim, i u drugim sličnim kućama, vršila se u ono vreme Sveta liturgija i lomljenje
hleba, na oltaru koji ne beše drugo što, do obični sto (Liturgijsko blago, tom II, str.
58).
I veliki apostol Pavle nam dosta jasno pokazuje da su se u njegovo vreme crkve
hrišćana nalazile u njihovim kućama, u kućama dobrih hrišćana: Pozdravljaju vas
- veli - crkve azijske. Pozdravljaju vas mnogo Akila i Priskila sa domaćom svojom
crkvom (1. Kor 16,19). I opet: Pozdravite braću u Laodikiji, i Nimfana i domaću
crkvu njegovu (Kol 4,15).
Iz do sada pokazanoga, brate Jovane, može se jasno pojmiti da je u vreme
Svetih apostola i mesto okupljanja hrišćana radi savetovanja, kao i mesto molitve
za službu Svete liturgije (evharistijska Žrtva ili lomljenje hleba) bilo po kućama
dobrih hrišćana.
Brat: Prepodobni oče, kakva li beše pobožnost hrišćana, kada se okupljahu po
tim kućama da bi slušali božansku Liturgiju, učenja Svetih apostola i radi
lomljenja hleba, to jest radi Svetog pričešćivanja?
Starešina: O pobožnosti i bogobojažljivosti sa kojom se hrišćani okupljahu i
pričešćivahu Prečistim tajnama Isusa Hrista - Boga, sa velikim divljenjem govori
veliki učitelj sveta, božanski otac Jovan Zlatoust, ovako:
"Šta su činili Apostoli, kada su jeli Svetu večeru - Evharistiju? Zar je nisu jeli u
molitvama i pesmama? Zar ne u dugotrajnom učenju i mnogoj mudrosti" (Omilija
26,1. Kor). I Tertulijan kazuje: "Kako u vreme Svetih apostola, tako i u vreme
velikih gonjenja, Sveto pričešćivanje se vršilo pre podne, sa velikom duhovnom
pripremom, sa postom, sa uzdržanjem, sa trezvenošću i sa molitvama, sa svom
čistotom i pobožnošću".
Eto, ukratko, brate Jovane, kako je upražnjavana sveta Liturgija i sveto
pričešćivanje u vreme Svetih apostola. Iz toga se može lako pojmiti da su, od
ustanovljenja ove Svete tajne pa do naših dana, blagoverni hrišćani uvek imali
veliko poštovanje prema Svetoj i božanskoj tajni Evharistije, i sa velikom
duhovnom pripremom pristupali su pričešćivanju Svetim i Prečistim Hristovim
tajnama.
Brat: A u vreme velikih gonjenja, prepodobni oče, kako su mogli hrišćani da vrše
verske službe, i koji beše poredak Svete liturgije i praksa Svetog pričešćivanja
Svetim i Prečistim Hristovim tajnama?
Starešina: Brate Jovane, još od vremena Svetih apostola i njihovih sledbenika,
hrišćanska vera, darom i silom Gospoda našega Isusa Hrista, Boga i Spasitelja
našeg, njenog Utemeljivača, počela je rasti i širiti se na zadivljujući način na sve
strane sveta.
To je zabrinulo skvrne /nečiste/ paganske careve, idoloslužitelje pa čak i
idolopoklonike, pošto su svi dobro shvatali da im ispovedanjem Isusa dolazi
nestanak i gašenje njihove paganske vere. Zbog toga su svi pokrenuli veliko
gonjenje protiv ispovednika Hrista Isusa.
Ta gonjenja su bila tako surova, da ni istoričari iz tih vremena, sa svom svojom
veštinom zapisivanja onoga što se događalo, nisu mogli da u svemu prikažu
umom nezamislive muke koje su nevini hrišćani podnosili za ispovedanje Isusa
Hrista i za propovedanje istine u svetu (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 8, 9).
Siroti hrišćani i njihovi učitelji - episkopi i sveštenici - koji bi utekli od ubilačke
ruke pagana, skrivahu se po pustim mestima i po tajnim hrišćanskim kućama,
gde su veoma brižljivo, ali i sa mnogo pobožnosti i plamene vere, vršili svoje
verske službe za lomljenje hleba, to jest božansku Liturgiju (Evharistiju).
Isto u to vreme velikoga ispitivanja i potvrđivanja svete vere hrišćani se još
okupljahu po katakombama u okolini Rima. Slična svedočanstva nalazimo u
spisima Lukijana Samostatskog, oko 200. godine, koji priča da je "Slučajno ušao
u nepoznatu kuću, u kojoj se, našavši duge lestve, popeo u gornju sobu, urešenu
pozlaćenim ukrasima, kao i Menelajova kuća koju je opisao Homer, i ovde je
zatekao ljude na kolenima i bleda lica".
A Sv. Kliment Aleksandrijski, pod kraj II veka, veli u svojim Stromatama: " Sada
se (crkvom) naziva svako mesto gde se okupljaju izabrani" (Stromata VIII). I
istoričar Jevsevije, koji je živeo u vreme velikih gonjenja, veli: "Na poljima, u
usamljeništvu, u lađama, na vodi, u tamnicama i svuda beše njihova crkva"
(Crkvena istorija, gl. 7, str. 22).
Brat: Blagodarim Vam sa svom smirenošću, prepodobni oče, što ste blagoizvoleli
da mi saopštite te stvari. Ali nećete li se ljutiti, ako vas pitam i druge stvari?
Starešina: Pitaj, brate Jovane!
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, jasno sam razumeo da se u
vreme Svetih apostola i velikih gonjenja sveta Liturgija i Sveto pričešćivanje vršilo
po kućama vernika, po katakombama, po lađama i gde god se moglo. Ali ja sam
od nekoga čuo da su u vreme velikih gonjenja episkopi i sveštenici dopuštali
hrišćanima da imaju Svete Tajne po svojim kućama i čak da se njima sami
pričešćuju u vreme nužde! Zar nije tako bilo?
Starešina: Nije samo u vreme gonjenja bio taj običaj, brate Jovane, nego i
kasnije. O tome govori i Crkvena istorija, i pojedini crkveni Oci, kao što su
istoričar Tertulijan i Sv. Kiprijan, kao i Sv. Kliment Aleksandrijski. A Sv. Vasilije
Veliki, u svom pismu patriciji Kesariji, govoreći o tome, veli ovako: "A ako je u
vreme gonjenja kogod prinuđen da uzme Sveto pričešće svojom rukom, kada
nema sveštenika ili đakona, suvišno je objašnjavati da to nije opasno, zbog
činjenice da se to nalazi potvrđeno kao dugotrajni običaj, samim stanjem stvari.
Jer se svi monasi, žitelji pustinje, gde nema sveštenika, čuvajući kod sebe
pričešće, sami pričešćuju. A u Aleksandriji i u Egiptu, čak i svaki od vernika
mirjana, najčešće ima kod sebe kod kuće Sveto pričešće i pričešćuje se sam,
kada želi". Takođe u Crkvenoj istoriji nalazimo da je Tertulijan, onima koji su
postili do večeri i ne bi hteli da prekinu potpuni post, preporučivao da uzmu kući
Sveto pričešće, da bi se pričestili nakon što budu prekinuli potpuni post.
I veliki Grigorije Bogoslov, u slovu na sahrani svoje sestre Gorgonije, kazuje da je
ona jednom, budući bolesna i očajna, sa suzama pohitala k Svetom oltaru i,
kvaseći ga njima - svojim suzama - kao noge Hristove, i pričestivši se: "Čudo!
Vratila se zdrava! A ako bi joj ostajala u ruci mrvica Tela Gospodnjeg, sa suzama
bi je mešala".
A Jevsevije u svojoj Crkvenoj istoriji piše ovako: "Neki sveštenik, ne mogući da
ide da pričesti jednog bolesnika (možda zbog straha od gonjenja koja behu u to
vreme), poslao je noću neko dete sa Prečistim tajnama Hrista Isusa, da pričesti
bolesnika. Stigavši u kuću bolesnika, dete je potopilo Svetu Evharistiju u vodu i
zatim ju je dalo bolesniku" (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 6,44).
Ali vidimo da do vremena Svetog Amvrosija, episkopa mediolanskog (god. 397),
još beše običaj da hrišćani nose sa sobom Svete tajne, osobito u vreme
opasnosti. To pokazuje jasno ovaj Sv. Amvrosije, kada savetuje svome bratu
Satiriku, koji je trebalo da preduzme putovanje po moru, da uzme sa sobom
mrvicu Svetog pričešća, da bi mu bila zaštitnica u opasnostima, govoreći ovako:
"Mrvica Evharistije neka visi o tvom vratu, i spašćeš se morskoga vihora".
Pored dosadašnjih svedočanstava dodajem i povest o čudu Svete Evharistije
koju je neki hrišćanin držao kod svoje kuće. Ovu čudesnu divnu povest izlaže
episkop antiohijski Teodosije episkopu selevkijskom Dionisiju, kazujući ovako:
"Ovo se dogodilo Blaženom Dionisiju, episkopu ovoga grada pre mene. Bio je
ovde neki trgovac, vrlo pobožan i bogat, koji je međutim bio jeretik, primajući
jeretička učenja Sevirova. Taj trgovac je imao poverljivog čoveka koji je pripadao
Svetoj i Sabornoj pravoslavnoj crkvi, shodno običaju te zemlje. Taj poverljivi
čovek uzeo je Sveto pričešće na Sveti i Veliki četvrtak. Dogodilo se da posle
Svetog Vaskrsa bude upućen u Carigrad radi poslova, a zaboravio je Sveto
pričešće u ormanu, nakon što je ključ od ormana dao svom gospodaru. Jednoga
dana gospodar je otvorio orman i našao Sveto pričešće u nekoj maramici. To je
ožalostilo gospodara, i nije znao šta da s njim uradi, jer ono beše iz Saborne
crkve, a on beše jeretik od Sevirovih. Tada ga je ostavio u ormanu, s mišlju da će
se njim pričestiti njegov čovek po povratku s putovanja.
Kada je prispeo Sveti i Veliki četvrtak, a njegov poverljivi čovek se još ne beše
vratio, trgovac je namislio da spali Svete tajne iz maramice, da ne bi ostale opet i
sledeće godine. Otvorivši orman, vide da su sve Svete častice klasale! Obuzet
velikim strahom i trepetom zbog novog i neobičnog prizora, uzeo je Svete častice
i zajedno sa celim svojim domom pohitao k Sabornoj crkvi, k Svetom ocu
Dionisiju, kličući: Gospode pomiluj!".
To veliko i strašno čudo, koje prevazilazi svaku reč, i jeste nadumno i
nadrazumno, nisu videla dva ili tri čoveka, ni malo ljudi koje je lako prebrojati,
nego ga je videla cela crkva, građani, seljaci, domaći i stranci, svi koji idu po
suvu i putuju po moru, muški i ženski, mladi i stari, mudri i glupi, klirici i monasi,
pustinjaci, udovice i supružnici, vladari i moćnici. Jedni klicahu: Gospode
pomiluj", drugi hvaljahu Boga na drugi način. Svi su, međutim, blagodarili Bogu
za njegova neiskazana i neobična čudesa.
Mnogi su zbog ovoga čuda poverovali i pristupili Svetoj sabornoj i apostolskoj
crkvi pravoslavnoj (Duhovna gradina, gl. 79).
Znači, brate Jovane, iz svih pređe navedenih svedočanstava - a ima još i drugih
koja se mogu navesti u njihovu potvrdu - iz svih, velim, može se dosta jasno
pojmiti da je u starini i taj običaj bio u Crkvi: da se dopušta dobrim hrišćanima da
imaju Prečiste tajne Hristove po svojim običnim kućama, i čak da se sami njima
pričešćuju, po potrebi.
Brat: Ali koliko je, prepodobni oče, trajao ovaj običaj u Crkvi, da bude hrišćanima
dopušteno da drže Svete Tajne po svojim kućama i da se sami njima pričešćuju,
kada je potrebno?
Starešina: Taj običaj, brate Jovane, držan je u Crkvi sa ikonomijom
(snishođenjem), osobito u vreme velikih gonjenja, to jest od godine 54. posle
Hrista, do kraja vladavine tiranina Dioklecijana. Običaj se nastavio i kasnije, po
prestanku gonjenja, to jest do vremena velikog Svetitelja Vasilija, god. 379, i čak
do vremena Svetog Amvrosija Mediolanskog godine 397, kao što sam pređe
pokazao, ali ne u celoj Crkvi, nego samo pomesno, u Egiptu, Aleksandriji i na
drugim stranama. Ali i u tim mestima običaj se dopuštao po ikonomiji
/snishođenju/ i akriviji /doslovnim držanjem kanona/, i to samo nakon što se bolje
utvrdio Crkveni kanonski poredak pod hrišćanskim carevima, koji su usledili
posle velikog cara Konstantina.
A nakon što je u Crkvi preovladala akrivija /strogo pridržavanje/ apostolskih,
saborskih i otačkih kanona, Crkva je ukinula običaj koji je dozvoljavao hrišćanima
da imaju Svete tajne po svojim kućama i da se mogu sami njima pričešćivati.
Osobito što se doznalo da su neki od hrišćana skrnavili Svete tajne,
upotrebljavajući ih pri vradžbinama i pri drugim sujeverjima.
I u drugim spisima čitamo ovako: "A običaji prvih vekova da hrišćani čuvaju Sveto
pričešće, kako bi se mogli pričestiti u slučaju da im preti smrt od progonitelja,
prestali su jednovremeno sa gonjenjima".
Brat: A ne znate li, prepodobni oče, u koje je vreme Crkva ukinula ovaj običaj?
Starešina: Tačnu godinu, brate Jovane, ne bih mogao da ti kažem. U svakom
slučaju, taj običaj nije stigao do VII veka, jer vidimo da Sveti Šesti vaseljenski
sabor, održan 680. godine, u 58. kanonu kažnjava odlučenjem na nedelju dana
mirskoga hrišćanina koji bi se usudio da se sam pričesti, sve dok Crkva ima
episkope, sveštenike i đakone, koji imaju vlast i dužnost da pričešćuju mirjane.
Pošto po Zonari, tumaču dotičnog kanona, hrišćanin koji se usudi da se sam
pričesti Svetim i Prečistim tajnama ima gordost i sam sebi nezakonito prisvaja
svešteničku vlast. Jer se samo sveštenici, ne i mirjani, mogu sami pričešćivati.
Znači, brate Jovane, ako budemo računali godine koliko ih je prošlo od Šestog
Sabora, od kada u Crkvi više nije bio taj običaj da se hrišćani sami pričešćuju,
vidimo da je prošlo više od 1200 godina.
Brat: Prepodobni oče, a da li u pogledu Svetog pričešćivanja Prečistim tajnama
Isusa Hrista ima od starine i Drugih običaja, koji danas više ne postoje?
Starešina: Drugi stari običaj, brate Jovane, u pogledu Svetog pričešća, bio je
ovaj: u prvim vekovima, hrišćani, kada se pričešćivahu, primahu Sveto i Prečisto
Telo Hristovo na dlan, kao što mi danas primamo svetu naforu.
U tom pogledu čitamo sledeće: "Neka se zna da se u pređašnjim vremenima
Sveto Telo davalo u ruke hrišćanima, kako muškarcima, tako i ženama, i taj se
običaj držao i na Istoku, i na Zapadu". Davano im je tada Sveto pričešće kao što
se danas daje nafora, kao što o tome piše Sv. Vasilije Veliki godine 379. u 93.
Poslanici patriciji Kesariji i blaženom Teodoritu, episkopu kirskom, u Crkvenoj
istoriji, gde se pominje Slovo Svetog Amvrosija caru Teodosiju: "Kako ćeš na taj
način primiti u ruke Sveto Telo Vladikino i kako ćeš prineti ustima Prečistoga
Anđela?"; i kao što piše Sv. Jovan Zlatoust u tumačenju 49. Psalma, u 26. Slovu
Serafimu i u 21. Slovu Adrijanu, i Sv. Metafrast u žitiju Svetog Jovana Zlatousta.
A Sveti Šesti Vaseljenski sabor u 101. kanonu odlučuje sveštenika koji bi dao i
mirjanina koji bi primio Prečisto Telo Gospoda našeg Isusa Hrista u kakvom sudu
od zlata ili druge materije, a ne stavljajući ih u ruke sklopljene u obliku krsta, kao
one što više čestvuju beživotnu materiju nego lik Gospoda našeg Isusa Hrista.
Jer neki bogataš toga vremena, pobožan i čestvujući božanske Darove, načinivši
sebi kakve sasude od zlata ili drugog skupog materijala, u njih je primao Prečisto
Telo Gospoda Isusa Hrista, a ne u ruke.
Isto tako uči i Sv. Kirilo Jerusalimski u 5. Slovu, i Sv. Jovan Damaskin.
A u Zapadnoj crkvi ženske ne primahu Sveto Telo golim rukama, nego imađahu
neke čiste bele maramice, koje bi raširile na svojim rukama, i tako primale
Prečisto Telo. To pominje Sv. Avgustin u 252. Slovu, i Sabor koji se sastao u
gradu Antisodori, koji u 31. kanonu rešava kazujući: "Svaka žena, kada se
pričešćuje, treba da ima svoju dominical-u, a koja je ne bude imala, neka ostane
bez pričešća do sledeće nedelje". A dominicala beše ona bela maramica, što na
rumunskom znači: "za nedelju", jer su se nedeljom koristile u crkvi, da bi se u
njima primalo Telo Gospodnje.
Brat: A koliko je trajao taj običaj, prepodobni oče, da se Sveto pričešće daje
vernicima u ruke?
Starešina: Prema pojedinim svedočanstvima, brate Jovane, imamo razlog da
verujemo da je taj običaj trajao u Crkvi više od 800 godina, pošto Sv. Jovan
Damaskin veli: "Taj običaj je trajao najmanje 400 godina po smrti Svetog Jovana
Zlatousta", koja je bila oko 407. godine.
Brat: A korišćenje kašičice pri pričešćivanju Svetim Tajnama kada je uvedeno,
prepodobni oče?
Starešina: O vremenu kada je kašičica uvedena u davanju Svetih tajni ili
pričešćivanju vernika, brate Jovane, nisu svi istoga mišljenja. Jedni tvrde da je
kašičicu pri pričešćivanju uveo Sv. Jovan Zlatoust, drugi se s pravom protive,
kazujući da je kašičica uvedena nakon najmanje 400 godina od smrti Svetog
Jovana Zlatousta i privode kao svedočanstvo 101. kanon Šestog Vaseljenskog
sabora, koji, rekao sam ti već, odlučuje hrišćane koji ne primaju Gospodnje Sveto
Telo u šake. Dakle, da je Sv. Jovan Zlatoust uveo kašičicu, ne bi Šesti
Vaseljenski sabor, nakon skoro 300 godina, odlučivao one koji ne primaju
pričešće u ruke, po starom Predanju koje u to vreme beše upražnjavano u Crkvi.
Brat: A koji je bio uzrok, prepodobni oče, zbog kojeg je Crkva uvela kašičicu pri
pričešćivanju Prečistim Tajnama?
Starešina: Uzrok zbog kojeg je kašičica uvedena pri pričešćivanju, brate Jovane,
nije nedostojnost mirjana, nego prava vera i strah Božiji (Sv. Jovan Damaskin,
Dogmatika, tom IV). Pošto su se, kako kaže Jevstatije Argebitije, neki nevernici,
pretvarajući se da su hrišćani, sjedinili s jereticima ili sa zlonaravnicima, te
uzimajući u ruke Sveto Telo, ili ga bacali ili ga skrivali, ili ga koristili pri
vradžbinama i pri drugim zlim radnjama. A korišćenjem kašičice, pošto se Sveto
Telo daje u usta, prestao je odjednom svaki povod takvoga nipodaštavanja (Sv.
Jovan Damaskin, Dogmatika, tom IV).
Brat: Rekli ste mi, prepodobni oče, da Šesti Vaseljenski sabor 58. kanonom
kažnjava odlučenjem onoga ko bi se usudio da se sam pričesti, pošto ko čini tako
pokazuje da ima gordost, prisvajajući sebi svešteničku vlast. A ako se bude
našao i koji sveštenik koji bi dopustio mirjanima da nose sa sobom Svete Tajne i
da se njima sami pričešćuju, kakvu bi kanonsku kaznu imao dotični?
Starešina: Brate Jovane, sveštenik koji se bude usudio da sam od sebe razdreši
odluku toga kanona pada pod istu kanonsku kaznu. Dakle, 58. kanon Šestog
Vaseljenskog sabora odlučuje mirjanina koji se sam pričešćuje Svetim Tajnama.
To Jasno pokazuje 2. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, kazujući: Ako se
kogod prihvati da izmeni koji kanon ili da izvrće ono što je njime ustanovljeno,
biće kriv i primiće kaznu, kao što isti kanon uči, i istim onim u kojem greši isceliće
se" (Zakonopravilo iz Njamca, str. 149).
A tumačenje dotičnoga kanona još je jasnije, jer veli: "A bude li se našao kogod
da se prihvati da pokvari ili obori koji kanon, odlučenje, raščinjenje ili anatemu -
to neka primi i ko kvari ili obara kanon" (Zakonopravilo iz Njamca, str. 149-150).
I u Velikom crkvenom pravilu čitamo ovako: "Sveštenik koji bude dao Svete i
Prečiste tajne dostojnom čtecu ili jednostavnom čovek, da ih oni nose ovamo i
onamo, da ih nose radi kakvoga posla, a ne da ih nose sa strahom Božijim, neka
se kaje tri godine" (Crkveno pravilo iz Govore, str. 100).
Brat: A kako je usledilo sa Svetom i božanskom liturgijom, prepodobni oče, nakon
što su prestala velika gonjenja? Da li se još dugo zatim vršila po kućama
hrišćana?
Starešina: Nakon prestanka velikih gonjenja, brate Jovane, Crkva je, sa
ikonomijom /snishođenjem/, još dozvoljavala, u veoma retkim slučajevima, da se
Sveta liturgija vrši po kućama dobrih hrišćana. To poimamo iz žitija Svetog
Amvrosija koji je, budući u Rimu, služio Svetu liturgiju u kući neke pobožne
građanke, koja stanovaše s one strane Tibra.
Takođe i Sv. Kiril Aleksandrijski pokazuje da se u njegovo vreme, godine 444, još
sretahu pojedini sveštenici koji služahu Svetu liturgiju po kućama hrišćana (9.
Poslanica).
Brat: Prepodobni oče, a u koje vreme je Crkva zabranila da se Sveta liturgija
služi u kućama hrišćana, i koji Sveti kanoni to zabranjuju?
Starešina: Brate Jovane, na najviše mesta hrišćanskoga sveta, i Sveta liturgija, i
Sveto krštenje, prestali su da se vrše po kućama hrišćana istovremeno sa
prestankom velikih gonjenja.
A Sveti kanoni koji zabranjuju da se Sveta liturgija dalje služi po kućama hrišćana
ovi su:
58. kanon Laodikijskog sabora, godine 365, koji veli: "Ne pristoji po kućama
rukopolagati episkope ili sveštenike" (Zakonopravilo, str. 300). Iz sadržaja ovoga
kanona vidimo da su, ne dugo posle prestanka gonjenja, Sveti i Božanski Oci
odlučili da se više ne služi Sveta liturgija po privatnim kućama hrišćana. Jer
gonjenja su prestala istovremeno sa dolaskom cara Konstantina oko 303-305.
godine, a Laodikijski sabor je održan 60 godina kasnije.
Sveti Jovan Zlatoust, na početku V veka, pokazuje se vrlo nezadovoljan što su
se u njegovo vreme još sretali sveštenici koji su se usuđivali da služe Svetu
liturgiju po kućama ljudi. Tim povodom on drži omiliju u kojoj pokazuje razliku
između zajedničke i domaće molitve i zabranjuje da se Sveta liturgija i Sveto
Krštenje dalje služe po kućama ljudi bez znanja episkopa (Tumačenje Timoteja).
Isto i Blaženi Avgustin, koji je živeo oko 430. godine, daje za svoju eparhiju
ovakvu odluku: "U kućama hrišćana, sem molitava i psalama, drugi obred da se
više ne vrši" (Poslanica 121).
A Sveti i Božanski Oci Šestog Vaseljenskog sabora ne samo da zabranjuju da se
Sveta liturgija i Sveto krštenje vrše po kućama ljudi, nego čak i kažnjavaju
raščinjenjem klirika koji bi se usudio da tako što učini.
"O kliricima koji bez dozvole episkopa liturgišu po bogomoljama što se nalaze po
kućama pobožnih ljudi, odlučujemo da se to čini samo sa dozvolom nadležnoga
episkopa, a ako li koji sveštenik ne bude poštovao ovu odluku, da bude
raščinjen". 31. i 59. kanon Drugog Sabora, koji je održan u Carigradu 361.
godine, ide dalje: ne samo da raščinjuje sveštenike koji budu liturgisali po
kućama hrišćana bez dozvole episkopa, nego odlučuje i same mirske hrišćane
koji se budu pričešćivali kod tih sveštenika (Kanoni 12,13,14).
Takođe Gangrski sabor, godine 430, šestim kanonom, baca anatemu na one koji
bi, bez dozvole episkopa, vršili crkvene službe van crkve.
Znači, brate Jovane, kao što si čuo, svi Sveti Oci pomenutih sabora, svi
jednodušno, prete raščinjenjem kliricima koji bi se usudili da bez dozvole
nadležnoga episkopa služe Svetu liturgiju ili krštavaju po kućama hrišćana, a
mirjane koji bi se pričestili kod tih sveštenika podvrgavaju odlučenju.
Dakle, pamti dobro ove stvari, jer će ti biti od koristi U životu, da ne bi pao u
zamku onih koji stvaraju neporedak /nered/ u Crkvi Hristovoj.
Brat: Prepodobni oče, neki sveštenik mi je nekada rekao da su se na početku
hrišćanstva hrišćani svakodnevno pričešćivali Svetim tajnama. Molio bih Vas da
mi kažete o tom običaju u Crkvi da se hrišćani svakodnevno pričešćuju
Presvetim tajnama Isusa Hrista.
Starešina: Da, brate Jovane, u prvim danima hrišćanske Crkve beše običaj da se
hrišćani pričešćuju svakodnevno. To se vidi iz Dela apostolskih, gde čitamo
ovako: I svaki dan behu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hleb po
domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca. I behu postojani u nauci
apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2, 42-46).
Brat: Ali, prepodobni oče, ovde je reč o lomljenju hleba, ne o Svetom
pričešćivanju. Ili se pod lomljenjem hleba podrazumeva Sveto pričešćivanje
Svetim Tajnama?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je u prvobitnoj Crkvi Sveto pričešćivanje često
nazivano lomljenjem hleba (Dap 2, 42-46), mnogo puta se još nazivaše
"Trpezom" i "Večerom Gospodnjom" (1. Kor 10, 21 i 11, 22); naziva se i
"Blagoslovenom čašom i hlebom" (1. Kor. 10, 16) ili "Duhovnim jelom i pićem"
(Liturgijsko blago, III, str. 61).
Dakle, kad god u Božanskom Pismu naiđeš na ove nazive, znaj da je reč o tajni
Svete i božanske Evharistije.
Brat: Blagodarim Vam, prepodobni oče, za ova tumačenja i razjašnjenja, ali kao
da još imam neke nejasnoće i sumnje, i molio bih Vas da mi opširno izložite o
svakodnevnom pričešćivanju prvih hrišćana.
Starešina: Ja sam smatrao, brate Jovane, da ti je dovoljno razjašnjeno onim što
je rečeno. Ako međutim hoćeš da ti se opširno razjasni, slušaj. Svakodnevno
pričešćivanje Svetim Tajnama Hristovim u prvobitnoj Crkvi trajalo je i kasnije u
pojedinim mestima i, u izolovanim slučajevima, približilo se čak i našim danima.
Sveti Vasilije Veliki, veliki jerarh i učitelj sveta, piše oko 372. godine patriciji
Kesariji sledeće: "Dobro je i korisno da se pričešćuješ svakodnevno, primajući
Sveto Telo i Svetu Krv Isusa Hrista, jer nam On jasno kaže: Koji jede moje telo i
pije moju krv ima život večni (Jn 6,54)."
U predelima Galileje, Italije i Španije, i kasnije, u vreme Svetog Vasilija,
upražnjavalo se svakodnevno pričešćivanje pojedinih pobožnih hrišćana. Sveti
Amvrosije i drugi Sveti Oci govore u svojim spisima o običaju svakodnevnog
pričešćivanja, koje su pojedini hrišćani upražnjavali na raznim stranama sveta.
Crkveni istoričar Rufin, koji je umro 140. godine, piše da je Apolonije, starešina
jednog manastira sa 500 monaha u blizini grada Hermopolja u Egiptu,
preporučivao svakodnevno pričešćivanje, sa ciljem da se ne bi otuđili od Boga
(Istorija monaha, gl. II).
Isto i Prepodobni Nil Sinait, koji je umro 430. godine, savetuje kazujući: "Kloni se
svake iskvarenosti i pričešćuj se svakodnevno, jer tako će Telo Hristovo postati
naše!".
A Sv. Teodor Studit, koji je umro 826. godine, savetuje svoje učenike, kazujući:
"Bilo bi dostojno, svakako, da se mi, koji živimo u manastirima, pričešćujemo
svakodnevno, a ne retko". Zatim dodaje: "Kazujem vam ovo ne zato što bih želeo
da vi pristupate Svetom pričešćivanju olako i nepažljivo, jer je napisano: Čovek
neka ispituje sebe (up. sa 1. Kor 11,28)". Čitamo takođe da se svakodnevno
pričešćivanje upražnjavalo među monasima Svete Gore Atonske u XVIII veku i
na početku XIX veka, a tu praksu su podržavali Prepodobni Nikodim Svetogorac i
Atanasije Paroski. Prepodobni Nikodim uči da takvo pričešćivanje "...jeste
korisno, ako se bude vršilo sa dostojnom pripremom". A Atanasije Paroski veli:
"Mi se ne pričešćujemo svakodnevno, niti druge učimo da tako čine, kao što nas
pojedinci klevetaju... A ako se nađe kogod da se svakodnevno pričešćuje, to nije
krivica, ako se bude pričešćivao čiste savesti".
Bliže nama je arhimandrit Spaskoga manastira u Rusiji, jedan od Pajsijevih
učenika, o kojem se veli da se pričešćivao Svetim Tajnama svih 18 dana pred
svoju smrt godine 1845, ne uzimajući za to vreme drugu hranu, do samo nekoliko
kapi vode.
Iz svih tih svedočanstava, brate Jovane, mislim da ti se dovoljno razjasnilo da,
iako svakodnevno pričešćivanje nije bilo sveopšti običaj Crkve oduvek, od
početaka Crkve pa do našeg vremena sretali su se stalno pobožniji i revnosniji
monasi i hrišćani koji su se svakodnevno pričešćivali Svetim i Prečistim tajnama
Gospoda našeg Isusa Hrista.
Brat: To mi je, prepodobni oče, potpuno razjašnjeno; međutim hteo bih još da
znam da li je Saborna i apostolska crkva dala kakvu zapovest, obavezujući
hrišćane da se pričešćuju svakodnevno, i kako Crkva gleda na praksu
svakodnevnog pričešćivanja Svetim Tajnama.
Starešina: Saborna crkva, brate Jovane, nije dala nikakvu zapovest kojom bi
nekoga obavezivala na pričešćivanje Svetim Tajnama, jer je taj običaj, to jest
pričešćivanje Svetim Tajnama, stvar savesti, i Crkva je ostavila svakoga da sledi
svoju savest. A u pogledu svakodnevnog pričešćivanja Crkva je uvek imala
rezerve i određenu sumnju.
O tome imamo svedočanstava od crkvenih pisaca. Tako Blaženi Jeronim veli u
tom pogledu: "Znam da je to običaj u Rimu, da vernici svakodnevno primaju Telo
Gospoda našeg Isusa Hrista, što ja ne osuđujem, ali i ne hvalim" (Poslanica 48,
15 i 71, 6).
Skoro isto to govori i Genadije Marseljski, koji veli: "Niti hvalim, niti kritikujem
svakodnevno pričešćivanje Svetim tajnama. Ja međutim podstičem i savetujem
da je dolično da se pričešćujemo svake nedelje, razume se, ako nam duša nije
pomućena grehom" (O Crkvenim dogmama, gl. III).
Dakle, Saborna crkva niti preporučuje svima svakodnevno pričešćivanje, niti
zabranjuje običaj svakodnevnog pričešćivanja, nego je prema tom običaju uvek
imala rezerve i određenu sumnju, imajući u vidu da nije lako hrišćanskoj duši da
svakoga dana bude spremna za pričešće, pošto, po Apostolu, koji veli: Svi
mnogo grešimo, lako posrćemo u mnoge greške koje nam mogu pomutiti mir
savesti i time nas udaljuju od dostojnog pristupanja i pričešćivanja Svetim i
Prečistim tajnama Hristovim; jer, prema svedočanstvu Svetog Jovana Zlatousta,
"Svetinje se daju Svetima".
Brat: Razumeo sam, prepodobni oče, da Saborna Crkva nije dala zvanično
pravilo za svakodnevno pričešćivanje Prečistim tajnama Isusa Hrista. Ali
sveštenik kojeg sam Vam pređe pomenuo rekao mi je da je Šesti Vaseljenski
sabor 66. kanonom dao obavezujuću zapovest za sve hrišćane da se
svakodnevno pričešćuju. Molim Vas da mi kažete je li to tako.
Starešina: Nije istina, brate Jovane, što ti je rekao taj sveštenik. Šesti Vaseljenski
sabor nije doneo nikakvu obavezujuću odluku za svakodnevno pričešćivanje
hrišćana Prečistim tajnama, nego da bi se dao veći značaj prazniku Vaskrsa, taj
sabor je 66. kanonom učinio vanredno razdrešenje, dopuštajući svim hrišćanima
koji budu išli u crkvu od dana Vaskrsa do Nedelje Tomine da se mogu pričešćivati
Svetim tajnama u sve dane Svetle sedmice, jer se ta sedmica smatra kao
produženje Vaskrsa, kao neprekidna Pasha.
Tumačenje toga kanona glasi ovako: "Pošto se cela Svetla sedmica smatra kao
dan nazvan imenom Gospodnjim, zato ovaj kanon određuje da svi hrišćani tokom
ove sedmice budu u crkvi, veseleći se i praznujući Vaskrsenje Gospodnje...
pričešćujući se Svetim tajnama" (Zakonopravilo, str. 189).
Brat: Isto taj sveštenik, prepodobni oče, rekao mi je da 9. kanon Svetih apostola,
kao i 2. kanon Antiohijskoga sabora, godine 341, odlučuje hrišćane koji se ne
budu svakodnevno pričešćivali Svetim tajnama.
Starešina: Ni to nije istina, brate Jovane; 9. kanon Svetih apostola, 2. kanon
Antiohijskoga sabora i 3. kanon Svetog Timoteja Aleksandrijskog, govore o
čestom pričešćivanju, koje se upražnjavalo u staroj Hrišćanskoj crkvi, što je
pokazano u tumačenjima ovih kanona. Ali nijedan od ovih kanona nije za često
pričešćivanje, niti odlučuje hrišćane koji se ne bi svakodnevno pričešćivali.
A da bismo se bolje usmerili, čitajmo bolje 9. kanon Svetih apostola, koji veli
ovako: "Svi vernici koji ulaze u crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i
pri Svetom pričešću, neka se odluče kao počinioci nereda u Crkvi".
Brat: Koliko ja shvatam, prepodobni oče, kanon jasno kazuje da treba da budu
odlučeni hrišćani koji ulaze u crkvu a ne pričešćuju se. Možda nisu odlučivani koji
tada iđahu u crkvu u dan kada se nije služila Sveta liturgija. Ali ako se onda
služila, nesumnjivo, koji su dolazili u crkvu i nisu se svakodnevno pričešćivali,
trebalo je da budu odlučeni. Ali, prepodobni oče, da li se u to vreme svakoga
dana služila Liturgija?
Starešina: Brate Jovane, kao i u naše vreme, Sveta liturgija se u pojedinim
mestima služila svakodnevno, ali u najviše mesta - samo subotom i nedeljom.
Crkveni pisci Origen, Tertulijan, Jevsevije Kesarijski i Sv. Kiprijan govore o
služenju Svete liturgije samo subotom i nedeljom. I kod drugih crkvenih pisaca
nalazimo da se Sveta liturgija služila i češće i ređe.
Brat: Ali ako se Sveta liturgija služila svakodnevno, prepodobni oče, onda ja
mislim da se i pričešćivanje vršilo svakodnevno.
Starešina: Nije uopšte tako, kako ti misliš, brate Jovane. I Sv. Amvrosije
Mediolanski, godine 307, pokazuje da se u njegovo vreme Sveta liturgija služila
svakoga dana (90. Poslanica), ali nam isto on kazuje da su se u njegovo vreme
hrišćani pričešćivali jedva jedanput godišnje: "Bog nam je - veli on - dao taj Hleb
za sve dane, a mi ga uzimamo samo jedanput godišnje" (Zakonopravilo, str. 11).
A Božanski otac Jovan Zlatoust kazuje da se u njegovo vreme u Carigradu Sveta
liturgija služila svakodnevno, ali su se kako hrišćani, tako i monasi, pričešćivali
Svetim tajnama veoma retko, jer veli: "Mnogi se ovim Tajnama pričešćuju
jedanput godišnje, a drugi dvaput... a monasi iz pustinja isto se jedanput godišnje
pričešćivahu, a često i na dve godine" (Podela pšenice, str. 53).
Dakle, brate Jovane, nije istina što ti misliš: da se, ako se gdegod svakodnevno
služi Sveta liturgija, i pričešćivanje Svetim i Prečistim tajnama vrši svakodnevno.
Ja sam ti i pređe rekao da običaj svakodnevnoga pričešćivanja ne beše opšti,
nije se nikada upražnjavao u (celoj) Hrišćanskoj crkvi, niti u sva vremena, nego je
imao svojstvo mesne i individualne prakse.
Mada u nekim mestima nije prestajalo svakodnevno služenje Svete liturgije, kao
što vidimo da se čini u manastirima i episkopijama, ipak pričešćivanje Svetim
tajnama nije se više vršilo svakodnevno. Kao da je opala revnost prema Svetinji,
tako plamena kod prvih hrišćana.
U to nas uverava i Blaženi Avgustin, koji je umro 430. godine, a veli ovako: "Na
Istoku najviše se hrišćana ne pričešćuje svakoga dana Večerom Gospodnjom"
(Zakonopravilo, str. 2).
Možda upravo ova svedočanstva beše imao u vidu i Teodor Valsamon, jedan od
tumača kanona, koji je živeo pod kraj XII veka, kada veli: "Nemoguće je
hrišćanima da se pričešćuju svakodnevno" (Zakonopravilo, str. 10).
Brat: To sam razumeo, prepodobni oče; molim Vas, međutim, da mi objasnite
kako stoje stvari sa ona dva kanona: sa 9. kanonom Svetih apostola i 2.
kanonom Antiohijskoga sabora koji, po mom mišljenju, odlučuju hrišćane koji
dolaze u crkvu a ne pričešćuju se na svakoj Svetoj liturgiji, pošto kanon jasno
kaže: "Svi hrišćani koji ulaze u crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i
Svetom pričešću neka se odluče".
Starešina: Samo ti se čini, brate Jovane, jer nije to istina. Ove su božanske
kanone dali Sveti apostoli i Božanski Oci da bi probudili uspavane savesti i
revnost hrišćana prema poretku čestoga pričešćivanja, koje beše bilo na početku
u Crkvi, kao što sam ti već rekao; ali ni 9. kanon Svetih apostola, ni 2. kanon
Antiohijskog sabora ne odlučuju hrišćane koji se ne pričešćuju Svetim Tajnama
na svakoj Svetoj liturgiji. Razume se, ako ovi budu imali opravdane razloge da se
ne pričeste. To jest, ako im episkopi ili njihovi duhovnici ne dopuštaju da se
pričeste, ili ako im se uoči pričešća štogod dogodilo, kao što bi bilo: ako su pili
vode, ili su bljuvali, ili su drugo što postradali (videti Veliko crkveno pravilo, 2.
antiohijski kanon).
Dakle, dva pomenuta kanona odlučuju samo one hrišćane koji ulaze u crkvu i
čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i na pričešću koje je u duhu i slovesno,
to jest nemaju strpljenja da ostanu u crkvi i odslušaju sve molitve i celu službu
Svete liturgije do kraja, nego izlaze iz crkve pre vremena i time remete mir ostalih
hrišćana koji se pričešćuju duhovnim pričešćem, u kome učestvuju svi ostali
hrišćani koji učestvuju u Svetoj i božanskoj liturgiji.
Brat: Ali kako, prepodobni oče, zar se u vreme Svete liturgije vernici koji dolaze u
crkvu mogu pričešćivati na dva načina?
Starešina: Da, brate Jovane, dva su pričešća, jer je i čovek dvojak: jedno je
svetotajinsko pričešćivanje sa Žrtvenika, kojim se hrišćani pričešćuju na
čuvstveni /osetilni/ način Telom i Krvlju Gospodnjom, a drugo pričešćivanje je
duhovno, kojim se vernici, na duhovni i misleni način, pričešćuju božanskom i
Svetom liturgijom (Nevidljiva borba, Predgovor).
Dakle i učestvovanje u duhu na Svetoj liturgiji daje vernicima način za
blagodatno duhovno pričešćivanje i njihovo sjedinjenje s Bogom.
To sjedinjenje se ostvaruje poznanjem, poimanjem i ljubavlju, pošto se,
prisustvom na Svetoj liturgiji, vernici nalaze pod duhovnim ozračje Tajne večere, i
imaju moć da budu učesnici u njoj duhom i umom i srcem, samo ako budu sa
svom pažnjom pratili službu Svete liturgije.
Tim se pričešćem pričešćuje česticama koje su izvađene za svakoga. Tom se
česticom oni pričešćuju svetošću, kao što o tome pokazuje Sv. Simeon Solunski:"
Jer dodirom tih čestica o evharistijsko Telo Gospoda našeg Isusa Hrista, Sveta
Blagodat se prenosi i dušama koje su bile izvađene na Proskomidiji. I ako je
čovek od pobožnih, ili od onih koji su zgrešili ali su se pokajali, tada se on,
nevidimo, pričešćuje Blagodaću, dobijajući u mnogo slučajeva i telesnu korist".
A iguman Pajsije veli: "U svako vreme i na svakom mestu svaki od vernika može
da se pričesti duhom, imajući dosta velike koristi. Na taj način se čovek
pričešćuje i nevidimo hrani Gospodom našim Isusom Hristom, kada god pobožno
misli na tajnu Njegovog Vaploćenja i stradanja ispuni se ljubavlju prema Njemu"
(Pajsije iz Njamca[2], str. 334).
Znači, brate Jovane, upamti da postoje dva načina pričešćivanja, kao što sam ti
rekao: ovo drugo, to jest duhovno i misleno pričešćivanje, mada nije savršeno
kao ono tajinsko sa Žrtvenika, ponekada je toliko plodonosno i blagougodno
Bogu, da prevazilazi svetotajinska pričešćivanja kod mnogih primljena sa
nedostojnošću (Nevidljiva borba, str. 201).
Dakle, brate Jovane, kada 9. kanon Svetih apostola odlučuje hrišćane (one što
ulaze u crkvu, ali ne ostaju na pričešću i na molitvi) ili jasnije, kao što veli 2.
kanon Antiohijskoga sabora: " A ne učestvuju u molitvi zajedno s narodom ili se
odvraćaju od pričešća Svete Evharistije, po kakvom neporetku" (Zakonopravilo,
str. 276), poima se da se, pored onih što neće da se pričeste Svetim Tajnama,
kada im to ne brane episkopi ili njihovi duhovnici, odlučuju i hrišćani koji ulaze u
crkvu i slušaju čitanje Svetog Pisma, ali ne ostaju na molitvi i duhovnom
pričešćivanju, to jest neće da ostanu do kraja i da sa svom pobožnošću i
pažnjom slušaju službu božanske Liturgije.
Brat: Iz svega što ste mi dovde rekli, prepodobni oče, razumeo sam da postoje
dve vrste pričešćivanja: jedno osetilno i drugo misleno /duhovno/; da kako 9.
(apostolski) kanon, tako i 2. kanon Antiohijskoga sabora, ne odlučuju hrišćane
koji se ne pričešćuju Svetim Tajnama i na svakoj Svetoj liturgiji, kao što mi beše
rekao onaj sveštenik, nego dotični kanoni odlučuju one hrišćane što se odvraćaju
od pričešća Svete Evharistije, nemajući blagosloveni razlog ili zabranu od svojih
duhovnika, kao i hrišćane koji ne ostaju na duhovnom pričešćivanju, to jest neće
da ostanu do kraja i da pobožno slušaju službu svete i božanske Liturgije.
Starešina: Jesi li razumeo, brate Jovane, ili imaš i što drugo da pitaš?
Brat: Da, prepodobni oče: rekli ste da se rečju "pričešće" pomenuti kanoni ne
odnose samo na pričešćivanje Svetim tajnama, nego i na misleno pričešćivanje;
takođe ste rekli da se i Sveta liturgija naziva pričešćem. Da li je gdegod zapisano
da se Sveta liturgija naziva pričešćem?
Starešina: Ako hoćeš da se uveriš u to, brate Jovane, čitaj napomenu u 9.
apostolskom kanonu, gde je zapisano upravo tako: "Kanon ne veli svakoga dana,
nego odlučuje one što ne ostaju na Svetom pričešću, to jest kada se služi Sveta
liturgija" (Zakonopravilo, str. 11).
Brat: Ali 9. kanon Svetih apostola, prepodobni oče, pominje i molitvu, govoreći:
"Ali ne ostaju na molitvi i Svetom pričešću"; zar se i rečju molitva označava isto
služba božanske Liturgije?
Starešina: Zaista, brate Jovane, i molitvu i sveto Pričešće podrazumeva kanon
pod molitvom i pričešćivanjem Svetim Tajnama, i da bi bio uveren u to, slušaj
mitropolita Gavrila Filadelfijskog, koji u tumačenju sedam Tajni Istočne crkve,
navodeći razne nazive božanske Liturgije, veli: "Krvna i prinosna i slovesna
služba i Evharistija" i "Česni dar i molitva i pričešće".
Brat: Ali na koji se način, prepodobni oče, božanska Liturgija još naziva i
molitvom i pričešćem?
Starešina: Ako hoćeš i to da znaš, brate Jovane, slušaj dalje ovog tumača, koji
veli: "Sveta liturgija se naziva i molitvom koju mi svagda vršimo za žive i za u
Hristu usnule pravoslavce" (Isto, str. 33-34).
A da se Sveta liturgija naziva još i pričešćem, isti tumač pokazuje, govoreći:
"Naziva se i pričešćem i Liturgijom, i jeste, zaista, po božanskom Damaskinu,
zato što se kroz nju pričešćujemo Hristom i postajemo udeoničari Tela
Božanstva, i zato što se pričešćujemo i sjedinjujemo jedni s drugima. Jer pošto
se jednim hlebom svi pričešćujemo, jedno Telo Hristovo i jedna Krv i udovi jedan
drugom postajemo" (Isto).
Kao što vidiš iz ovog tumačenja, brate Jovane, Sveta liturgija se naziva i
pričešćem i molitvom. A one koji izlaze iz crkve pre vremena i neće da učestvuju
u tom mislenom i duhovnom pričešćivanju, to jest neće da pobožno slušaju
službu Svete liturgije do kraja, odlučuju pomenuti kanoni kao i one vernike koji se
odvraćaju od pričešća Svete evharistije bez blagoslovenih razloga.
Brat: Prepodobni oče, postoje li i druga svedočanstva koja su saglasna sa
svedočanstvom koje ste mi naveli?
Starešina: Ako hoćeš i druga svedočanstva, brate Jovane, čuj Aleksija Aristina,
jednog od tumača Svetih kanona, koji u svom nomokanonu, u pogledu
pomenutoga, veli ovako: "Ko ne ostane u crkvi, dok još nije završena služba
Svete liturgije, taj da se odluči kao kada bi činio nered Crkvi," (Veliko crkveno
pravilo, str. 312).
Brat: Sada sam jasno razumeo, prepodobni oče, da je sve što ste mi do sada
kazali u pogledu 9. apostolskog kanona i 2. kanona Antiohijskog sabora istinito i
saglasno sa sabornim tumačenjem Crkve. Dakle, sada sam potpuno uveren da
nije u pravu onaj sveštenik što mi je rekao da ova dva kanona odlučuju sve
hrišćane koji se ne pričešćuju svakoga dana Svetim i Prečistim tajnama.
Starešina: Dobro što si bar sada razumeo, brate Jovane, ono što treba da
razumeš.
Brat: Molim Vas da se ne ljutite, prepodobni oče, ako Vas još nešto zapitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane, jer se ne ljutim.
Brat: Isti dotični sveštenik mi je rekao, prepodobni oče, da je Sv. Jovan Zlatoust
isterivao iz crkve hrišćane koji se nisu pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana
i nije ih ostavljao čak ni da se mole zajedno sa onima koji behu dostojni da se
pričešćuju Svetim tajnama svakoga dana. Zbog toga bih Vas veoma molio da mi
kažete je li istina što mi je rekao taj otac.
Starešina: Ni to nije istina, brate Jovane; Sv. Jovan Zlatoust nije isterivao iz crkve
hrišćane koji se nisu pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana, nego je on
isterivao iz crkve hrišćane koji behu pod epitimijom pokajanja, i kojima, po 10.
kanonu Svetih apostola i prema poretku četiri stepena nalaganja epitimije, koji
behu u to vreme u Crkvi, ne beše dopušteno da budu zajedno sa vernicima, ni da
se mole ili da se pričešćuju zajedno s njima.
Međutim, slušaj i reči Svetog Jovana Zlatousta, da bi se u to potpuno uverio:
"Nisi dostojan - veli - da se pričestiš, nisi dostojan ni da se moliš sa onima koji su
dostojni da se pričeste. Čuj đakona gde uzvikuje: "Koji ste u kajanju iziđite, koji
se ne pričešćuju u kajanju su". Zašto kada čuješ đakona da kaže: "Koji ne
možete da se molite iziđite", stojiš bezobrazno i ne izlaziš?" (Slovo III Efescima).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, božanski Hrizostom i ne pominje
svakodnevno pričešćivanje, nego on isteruje iz crkve one koji su na trećem
stepenu nalaganja epitimije i koji bezobrazno ostaju u crkvi zajedno sa onima koji
su u stanju pobožnosti, iako im u ono vreme nije bilo dopušteno da ostaju, nego
je trebalo da iziđu iz crkve kada bi đakon izgovarao reči: "Koji ste u kajanju
iziđite". Jer nakon što bi oni izašli, otpočinjala je Sveta liturgija vernih (Liturgijsko
blago, str. 71).
Brat: Pomenuli ste, prepodobni oče, četiri stepena nalaganja epitimije koji behu u
to vreme u Crkvi. Veoma bih želeo da znam šta je s tim stepenima i koju su ulogu
imali, da bih mogao još bolje da razumem ono što je rekao Sv. Jovan Zlatoust i
istovremeno da znam i kakva je bila praksa nalaganja epitimije onima što su hteli
da se pričešćuju Prečistim Hristovim tajnama.
Starešina: Četiri stepena nalaganja epitimije koja behu u vreme Svetog Jovana
Zlatousta jesu: plakanje, slušanje, pripadanje i prebivanje s vernicima, a razlika
između njih ova Je:
Plakanje beše stanje onih grešnika, kojima je bilo zabranjeno da uđu u crkvu, i
oni stajahu i izvan crkvene porte, i trebalo je da izlaze pred sve koji su dolazili u
crkvu i da ih, kao izbačeni iz crkvene priprate, sa suzama mole da se mole za
njih. I tako je trebalo da se kaju onoliko dugo, koliko im je bilo zapoveđeno.
Slušanje beše stanje onih grešnika, koji treba da slušaju Božansko Pismo stojeći
na crkvenim vratima, u priprati, a u crkvu im ne beše dozvoljeno da ulaze, dok se
ne bi ispunile naložene godine.
Pripadanje beše stanje onih, kojima je bilo dopušteno da uđu u crkvu do
amvonskih vrata, i mogli su da ostanu u crkvi do posle Svetog Jevanđelja, kada
đakon kaže: "Oglašeni, iziđite", i tada su izlazili, i stajahu napolju do svršetka
Svete liturgije.
Prebivanje sa vernicima beše stanje onih koji su mogli da budu s vernicima u
crkvi do svršetka Svete liturgije, ali se Svetim i Prečistim tajnama Isusa Hrista
nisu pričešćivali, dok se ne bi navršilo vreme koje im je određeno. Samo se tada
udostojavahu pričešća Svetim tajnama Prečistoga Tela i Prečiste Krvi Gospoda
našeg Isusa Hrista. Time se ispunjava svekoliko pokajanje.
Episkopi i sveštenici duhovnici trebalo je da u svako vreme paze i da tako nalažu
epitimiju onima koji su hteli da se očiste od grehova i da se pokaju (Veliko
crkveno pravilo, Sv. Vasilije Veliki, 59. kanon).
Brat: Veoma sam se začudio, prepodobni oče, čuvši ovo.
Starešina: A zbog čega si se začudio, brate Jovane?
Brat: Evo zbog čega sam se začudio, prepodobni oče: mislio sam da, ako je u
starini bio običaj da se hrišćani tako često pričešćuju, onda nije bila tako velika
strogost i zabrana Svetog pričešća, kao u naše dane. Ali kako vidim, disciplina
Crkve prema onima koji su grešili beše mnogo stroža nego li sada, i
pričešćivanje Svetim Tajnama Gospoda našeg Isusa Hrista ograđeno velikom
akrivijom (doslovnim držanjem kanona, prim.izd). Ja mislim, prepodobni oče, da
ako bi se u naše dane postavio taj poredak nalaganja epitimije, niko se više ne bi
pričestio Prečistim tajnama. Jer ko bi još od današnjih vernika imao toliko
smirenja i strpljenja, da godinama bude u crkvenoj porti, u priprati ili na crkvenim
vratima, ili zajedno sa vernicima ali bez mogućnosti da se pričešćuje? Ko bi još
od današnjih vernika imao toliko smirenja i pobožnosti, da stoji na crkvenim
vratima i da ište oproštaj od svih što ulaze u crkvenu portu i u crkvu?
Starešina: Radujem se, brate Jovane, što si mislio o tome. Zaista, disciplina
Crkve u starini bila je vrlo stroga, i sa velikom su Svetošću čuvana učenja i
predanja Spasitelja našeg Isusa Hrista i Svetih apostola u pogledu Svete i
božanske tajne Evharistije, koja je, vaistinu, Telo i Krv Gospodnja. Dakle, koliko
nam je čistote i poniznosti potrebno prema toliko Svetoj riznici, ako želimo da je
primamo?
O tome bi, brate Jovane, trebalo stalno da misle sveštenici koji čine suviše veliko
snishođenje i dopuštaju hrišćanima da bez ikakve dostojne pripreme navale na
Sveto pričešće Prečistim i Svetim tajnama. Dolikuje da oni hrišćanima pokažu ne
samo dobri običaj koji su imali hrišćani u ranija vremena, da se češće pričešćuju
Svetim tajnama, nego i tu Svetu i strogu disciplinu Crkve toga vremena i veliku
akriviju (kanonsku strogost) koja beše u Crkvi u pogledu neprocenjivih Hristovih
Tajni.
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče.
Starešina: Koju još nedoumicu imaš, brate Jovane?
Brat: Prepodobni oče, iz onoga što ste mi rekli o stepenima nalaganja epitimije
razumeo sam da su oni sa četvrtog stepena nalaganja epitimije mogli biti u crkvi
s vernicima do kraja Svete liturgije, ali se nisu udostojavali Svetog pričešća. Ali
mi se čini da ih Sv. Jovan Zlatoust ni tada nije ostavljao da budu u crkvi, zato što
behu pod epitimijom kajanja; i pošto se ne mogahu pričešćivati Svetim tajnama,
nije im bilo dopušteno ni da budu na molitvi sa vernicima. To se vidi iz slova
Svetiteljevog, koje veli: "Nisi dostojan da se pričestiš? - Nisi dostojan ni da se
moliš sa onima koji su dostojni pričešća" (Slovo III Efescima).
Dakle, kao što vidite, Sv. Jovan Zlatoust dopušta da ostanu u crkvi do kraja
Svete liturgije samo vernici koji behu dostojni da se pričeste Svetim tajnama, a 9.
kanon Svetih apostola, naprotiv, odlučuje hrišćane koji neće da ostanu u crkvi do
svršetka Svete liturgije; isto tako i 22. i 59. kanon Sv. Vasilija Velikog i 4. kanon
Sv. Grigorija Nisijskog i drugi, koji propisuju da oni sa četvrtog stepena nalaganja
epitimije budu zajedno sa vernicima do kraja Svete liturgije. Ili možda je u vreme
Svetih apostola bio u Crkvi jedan poredak u pogledu onih koji se pričešćivahu, i
drugi poredak u vreme Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatousta, ili je možda
ovde kakva nepodudarnost između odluke koju daje Sv. Jovan Zlatoust i
pomenutih kanona?
Budući u nedoumici u tom pogledu, ne znam šta da mislim. Zbog toga Vas
molim, prepodobni oče, da mi kažete i objasnite pomenuto.
Starešina: Tu tvoju nedoumicu, brate Jovane, rešava 8. kanon Svetih apostola,
koji jasno kaže: " Ako li se koji episkop ili sveštenik ili đakon, ili bilo ko drugi iz
svešteničkog imenika, kad biva Sveti prinos, ne bude pričestio i kaže uzrok, neka
mu je oprošteno, a ako li ga ne kaže, neka se odluči, kao onaj što je naneo štetu
narodu, kao da nije pravilno prineo". A u tumačenju toga kanona čitamo ovako:
"Ovaj kanon hoće da svi, a osobito oni rukopoloženi, budu pripremljeni i dostojni
da se pričeste Svetim tajnama, kada se to čini, to jest pre Svete službe Tela
Gospodnjeg, a ako se kogod od njih ne bude pričestio, budući prisutan na
božanskoj Liturgiji, da kaže uzrok zbog kojega se nije pričestio, a ako li uzrok
bude prav i blagosloven, da primi oproštaj. A ako li ne želi da kaže, neka se
odluči, jer postaje uzrok povređivanja naroda, pošto daje povod da narod sumnja
da je sveštenik koji je služio nedostojan, i zato mu nije dopušteno da se pričesti";
a u napomeni toga kanona se kaže ovako: "Iz ovog kanona se razdrešava
prividna nepodudarnost koja se rađa iz sledećega, 9. kanona Svetih apostola, i
Hrizostoma i ostalih saborskih i otačkih kanona".
Jer 9. apostolski kanon određuje da se odluče svi oni hrišćani koji ulaze u crkvu
na Svetu liturgiju i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i pričešću. A
Hrizostom veli da izađu iz crkve i da se ne mole zajedno sa vernicima oni koji
nisu pripremljeni da se pričeste. A Sveti saborski i otački kanoni na mnogo mesta
određuju suprotno, to jest da budu zajedno u vreme Svete liturgije; međutim,
mnogi od onih što se kaju da se ne pričešćuju...
Dakle, ta prividna suprotnost razdrešena je i usaglašena 8. kanonom Svetih
apostola, koji naređuje onima što se mole zajedno sa vernicima a ne pričešćuju
se, da kažu uzrok zbog kojeg im je zabranjeno pričešćivanje. Jer na taj način i
mole se zajedno do kraja, i ne pričešćuju se, ali se i ne odlučuju, jer može biti da
se dogodilo štogod ljudsko: ili da su pili vode, ili da su povraćali, ili da su drugo
što činili" (Zakonopravilo, str. 10-11). Znači, brate Jovane, mislim da si se iz
sadržaja tog kanona, kao i iz njegovoga tumačenja i napomene, uverio da je u
vreme Sv. Jovana Zlatousta on isterivao hrišćane koji behu na trećem stepenu
kajanja i nalaganja epitimije i koji ne mogahu biti na molitvi sa vernicima, i nije
isterivao one sa četvrtog stepena nalaganja epitimije, koji su mogli da ostanu u
crkvi i da se mole zajedno sa vernicima do svršetka Svete liturgije, i one koji
zbog blagoslovenih uzroka nisu mogli da se pričeste.
Mi znamo da je Sv. Jovan Zlatoust živeo u IV veku, do početka V veka (+407). I
treba da verujemo da on bolje od nas poznaje 9. kanon Apostolskog sabora
(Zakonopravilo, str. 12), kao i odluke 22. i 59. kanona Sv. Vasilija Velikog i 4.
kanona Sv. Grigorija Nisijkog, koji behu napisani bliže njegovom dobu, i koji
dopuštahu (hrišćanima) da budu u crkvi do svršetka Svete liturgije, ali da se ne
pričeste (Zakonopravilo, str. 403).
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče.
Starešina: Koju nedoumicu, brate Jovane?
Brat: Evo koju, prepodobni oče: 8. kanon Svetih apostola govori samo o
episkopima, o sveštenicima i o đakonima, ali o hrišćanima i o mirjanima ne
pominje ništa. To jest ne pokazuje da, ako oni budu imali koji blagosloveni razlog
da se ne pričeste, i sami imaju oproštenja, da bi mogli biti zajedno sa vernicima u
crkvi do svršetka Svete liturgije. Molim Vas da mi razjasnite i u tom pogledu.
Starešina: Istina je, brate Jovane, da 8. kanon Svetih apostola govori samo o
episkopima i sveštenicima i ostalima iz svešteničkoga čina, ali vidiš, brate, da se
u tumačenju kanona veli ovako: "Ovaj kanon hoće da svi...", i pod tim "svi" tumač
je podrazumevao i klirike, i hrišćane mirjane. Ali nije samo tumač kanona
razumeo tako, nego i više Svetih Otaca sa Svetih vaseljenskih i pomesnih
sabora, kao i Sveti Oci koji su pisali zasebne kanone, razumeli su to isto tako.
Ta se istina može poznati iz napisanog. A Sveti saborski i otački kanoni na
mnogo strana određuju suprotno, to jest da hrišćani koji se ne mogu pričestiti
budu zajedno sa vernicima i da se zajedno mole u vreme Svete liturgije do kraja,
ali da se ne pričeste. Isto se tako pokazuje i u tumačenju 10. kanona Svetih
apostola (Zakonopravilo, str. 12).
Ino svedočanstvo u tom pogledu nalazimo u Crkvenom pravilu iz Govore, gde
čitamo ovako: "Ko god ulazi u crkvu da sluša Svetu liturgiju i Sveto Pismo a neće
sa svima da se pričesti Prečistim i Svetim tajnama Isusa Hrista, toga da pitaju
otkuda mu takvo učenje; dakle, ako je od njegovog duhovnika, ili od samovolje ili
ako se boji grehova, takvi neka se boje, i neka pitaju Oce kako da postupe.
Možda mu je duhovnik njegov dao pouku, a ako li nije, nego se on tako vlada u
svom praznoumlju, neka bude odlučen. A ako li bude episkop ili pop ili đakon, i
toga isto tako da pitaju, i da ga ukore u predstavci pred mitropolitom." (Crkveno
pravilo iz Govore, str. 107)
Isto se učenje nalazi pisano u Velikom crkvenom pravilu (Veliko crkveno pravilo,
str. 331).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, ovde se dosta jasno pokazuje da ako kogod
ima učenje od svoga duhovnika, to jest ako mu je zabranjeno da se pričesti,
dotični - bio klirik, bio mirjanin - može biti u crkvi da zajedno sa svim vernicima
sluša službu Svete liturgije, ali samo da se ne pričesti Svetim i Prečistim
Hristovim tajnama. To jest, kao što je današnja praksa Svete i Saborne istočne
crkve. Znači, mislim da ti se bar sada, brate Jovane, razjasnila nedoumica koja te
je mučila.
Brat: Zaista, prepodobni oče, sada shvatam kako 8. kanon Svetih apostola, tako i
9; kao i 22. i 59. kanon Sv. Vasilija Velikog i (4) kanon Sv. Grigorija Nisijkog, da
kao i drugi kanoni sabora i Otaca i božanskih Zakonopravila Crkve određuju da je
svim hrišćanima koji su u kajanju i imaju epitimiju od episkopa ili od svojih
duhovnika da se ne pričeste Svetim i Prečistim tajnama, ako budu kazali uzrok
zbog kojeg se ne mogu pričestiti, dopušteno da ulaze u crkvu i da se mole sa
blagovernicima, da slušaju Svetu liturgiju do kraja, ali nemaju više dopuštenje da
se pričeste sa onima koji su dostojni pričešća, dok ne budu ispunili epitimiju koju
su im njihovi duhovnici naložili, i ne prime od njih razdrešenje da bi se pričestili.
Sada mi je potpuno jasno i mislim da nije bio u pravu onaj sveštenik koji mi je
rekao da je Sv. Jovan Zlatoust isterivao iz crkve sve hrišćane koji se nisu
pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana.
Starešina: Dobro je, brate Jovane, što smo s pomoću blagoga Boga postigli da
se razumemo i u tom pogledu.
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, potpuno sam se uverio da je
običaj svakodnevnog pričešćivanja bio samo u prvim danima Hrišćanske crkve, a
kasnije taj običaj je ostao samo mestimično i upražnjavali su ga samo
najpobožniji hrišćani i monasi; i da je na taj običaj Crkva gledala sa sumnjom i
rezervom, pošto je pokatkad prevazilazio meru blagopristojnosti.
Sećam se, prepodobni oče, šta ste mi ranije kazali o 8,9. i 10. kanonu Svetih
apostola, 2. kanonu Antiohijskog sabora i 6. kanonu Šestog Vaseljenskog
sabora: da su ih propisali Crkvi Sveti apostoli i Božanski Oci, kako bi probudili
savest i revnost vernika prema čestom pričešćivanju, koje je bilo od početka u
Crkvi, i da ti kanoni imaju blagodat da se razume i jasno pokaže običaj čestog
pričešćivanja tih vremena. Molim Vas, dakle, prepodobni oče, da mi kažete da li
sem tih kanona ima još i drugih svedočanstava o čestom pričešćivanju, koje se
upražnjavalo u Staroj crkvi.
Starešina: Brate Jovane, o običaju čestog pričešćivanja, koji je bio u Drevnoj
crkvi, ne govore samo ti kanoni, nego i crkveni istoričari i mnogi od Svetih i
Božanskih Otaca. Jedan od tih Svetih Otaca jeste i Sv. Jovan Zlatoust, koji na
više mesta govori o čestom pričešćivanju, kao u Predgovoru na Tumačenje
Poslanice Rimljanima - Slovo 8. Jevrejima, u Slovu 18. na Dela apostolska, u
Slovu 5. Poslanice Timoteju, u Slovu 17. Poslanice Jevrejima, u Slovu onima koji
poste prvu Pashu, u Slovu 5. Efescima, u Slovu onima koji se lišavaju božanskih
skupova, u Slovu 22. Korinćanima, u Slovu Blaženom Filogoniju i u Slovu o
postu.
U svim navedenim tekstovima se trudi taj blagoglagoljivi jezik da podstiče
hrišćane da se pričešćuju često, ali i sa dostojnošću (Zakonopravilo, str. 11).
Brat: Zaista, prepodobni oče, iz navedenih svedočanstava jasno sam pojmio i
udostojio se da saznam o običaju koji beše na početku hrišćanstva: da se
hrišćani češće pričešćuju Svetim i Prečistim tajnama.
Želeo bih, međutim, da znam koliko se često pričešćivahu hrišćani u ta vremena i
koliko puta sedmično, i koji je bio uzrok tog čestog pričešćivanja.
Starešina: Pošto želiš da i to znaš, brate Jovane, znaj da disciplina u pogledu
čestog pričešćivanja nije bila uvek ista ni u hrišćanskom svetu. To nam kazuje
Blaženi Avgustin koji, govoreći o običaju čestog pričešćivanja u svoje vreme, veli:
" Jedni se pričešćuju svakodnevno, a drugi samo u pojedine dane; na nekim
mestima ne ostaje nijedan dan bez Svete liturgije, dok se na drugima služi Sveta
liturgija samo subotom i nedeljom".
Kao što se vidi, brate Jovane, iz ovog svedočanstva doznajemo da nije bilo jedno
pravilo, pre svega ni sa služenjem
Svete liturgije, ni sa upražnjavanjem pričešćivanja, u ono vreme.
Iz drugoga svedočanstva, međutim, saznajemo da se u to vreme u Maloj Aziji
vernici pričešćivahu četiri puta sedmično: sredom, petkom, subotom i nedeljom
(Sv. Vasilije Veliki, 93. Poslanica}.
Na drugim stranama hrišćani se pričešćivahu Svetim Tajnama sredom i petkom i
u druge sedmične dane (Jevsevije Argentije, str. 284).
I pošto si, brate, pitao i koji je bio razlog te prakse da se hrišćani pričešćuju više
puta sedmično, znaj da se u III veku Sveta liturgija počela služiti sem nedelje - i
petkom, kao u Jerusalimu, u antiohijskim crkvama, u Severnoj Africi, ili subotom,
kao u Rimu, Maloj Aziji, Siriji itd.
Dakle, jednovremeno sa umnožavanjem dana za Liturgiju, na pojedinim
stranama su se umnožili i dani za pričešćivanje hrišćana toga vremena.
Brat: Prepodobni oče, a koliko je trajao taj običaj da se hrišćani pričešćuju više
puta sedmično?
Starešina: Ni taj običaj nije trajao dugo, jer od pojedinih Svetih Otaca doznajemo
da je u klasičnoj eposi egipatskog monaštva pravilo bilo da se kako Sveta
liturgija, tako i pričešćivanje Svetim Tajnama, vrši subotom i nedeljom za sve
monahe iz tih krajeva. A za monahinje i za pojedine monahe pričešćivanje da
bude samo u nedeljni dan, mada se u to vreme sretahu pojedinci koji su se
pričešćivali samo jedanput godišnje (Prepodobni Kasijan, Monaška pravila, gl.
III).
Još jedno svedočanstvo o pričešćivanju subotom i nedeljom nalazimo u Žitiju
Svetog Save Osveštanog, koji je živeo u V veku. On se svake godine u vreme
Velikog posta povlačio u Palestinsku pustinju, uzimajući sa sobom Prečiste
Hristove tajne, da bi se pričešćivao svake subote i nedelje (Gerasim Timuš,
Svetački rečnik, str. 783).
Ali, isto kao i pređe pokazani običaj, i ovaj običaj monaha i hrišćana: da se
pričešćuju svake subote i nedelje, nije trajao suviše dugo, pošto iz
svedočanstava crkvenih istoričara doznajemo da se pričešćivanje Prečistim
Hristovim tajnama, počev od vremena Svetih apostola i od vremena velikih
gonjenja, kao i kasnije, na najvećem broju mesta vršilo jedanput sedmično, i to
nedeljom.
Taj dan su hrišćani izabrali još od najstarijih vremena i dali mu posebno
prvenstvo i čest, zato što je toga dana vaskrsao Gospod naš Isus Hristos.
Brat: Prepodobni oče, a gde se mogu naći ta svedočanstva koja dokazuju da je
nedeljni dan u starini uživao posebnu čest kod hrišćana, i osobito da su se toga
dana hrišćani pričešćivali Svetim i Prečistim tajnama?
Starešina: Prvo svedočanstvo nalazimo u sveštenoj povesti Dela Svetih
apostola, gde čitamo ovako: A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da
lome hleb, beseđaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da otide, i produži
besedu do ponoći (Dap 20,7).
Isto tako rečito svedočanstvo nalazimo u pismu Plinija Mlađeg, prokonzula
Vitinije, poslatom oko 104. godine caru Trajanu i koji, između ostalog, kazivaše
caru: "Hrišćani se sastaju u nedeljni dan, u osvit zore, i pevaju pesme hvale
Hristu kao Bogu, i obavezuju se zakletvom da ne čine nikakvo zlo".
Isto na početku III veka čujemo Sv. Ignjatija Bogonosca kako govori
Magnežanima: "Nikako nemojte praznovati subotu, nego živite po danu
Gospodnjem", a Sv. Mučenik Justin, isto iz III veka, veli ovako: "U dan sunca,
nedelju, svi se okupljaju na jednom mestu radi Lomljenja Hleba" (/ Apologija). A u
svojoj Drugoj apologiji kaže ovako: "I u takozvani dan sunca Bog nas okuplja na
jedno mesto sve koji prebivamo po gradovima i selima, i čitamo, koliko vreme
dopušta, uspomene Apostola i knjige proroka. Nakon što završi čitanje, prezviter
drži propoved, u kojoj podstiče i poziva na sledovanje tom dobrom učenju. Zatim
ustajemo svi zajedno i, pošto se završi molitva, donese se hleb, vino i voda, i
prezviter uznosi molitve, takođe i blagodarnosti, koliko mu je moguće. A narod
mu odgovara kazujući: Amin, amin.
I posle toga daje se svakom da se pričesti blagoslovenima, i onima koji nisu
prisutni šalje se posredstvom đakona".
Isti apologet Justin Mučenik, kazujući da se u njegovo vreme dan nedelje
proslavljao s posebnim čestvovanjem, veli ovako: "A dan sunca - nedelja, u koji
se svi okupljamo, izabran je pošto je to dan u koji je Bog sve stvorio, i Isus
Hristos je vaskrsao iz mrtvih, jer Se u dan pre subote, koji je dan sunca - nedelja,
pokazao apostolima i naučio ih je ono što sam vam kazao" (Druga Apologija).
I u Varnavinoj poslanici piše ovako: "Zato se okupljamo u osmi dan - nedelju, u
koji je Isus vaskrsao iz mrtvih" (Liturgijsko blago, III, str. 67).
A u III veku posebno poštovanje koje su hrišćani imali prema danu nedelje
pokazuje Kliment Aleksandrijski (VII Stromata). Isto tako i istoričar Tertulijan
(Apologetikum, gl. XVI) pokazuje da se u dan nedelje praznično i sa velikim
čestvovanjem i pobožnošću služila Sveta liturgija, i da su se toga dana tvorila
dobra hrišćanska dela.
I zatim, govoreći sa divljenjem, veli: "Kako ćemo se okupljati na molitvu, kako
ćemo bolje praznovati nedelju!".
U IV veku vidimo da prvi hrišćanski car, Konstantin Veliki, pridaje veliku čest i
posebnu pažnju danu nedelje. Jer na zahtev Crkve, on je zabranio da se toga
dana drže sudski procesi, zapovedio je da vojnici odlaze u crkvu toga dana, dao
je naređenje da se obustave poljski radovi u dan nedelje (Jevsevije Kesarijski,
Žitije Konstantina Velikog, gl. IV, 18-19).
A carevi Teodosije Stariji i Mlađi zabranili su da se toga dana sakupljaju dažbine,
to jest porezi od hrišćana (građana), i istovremeno su zabranili i trgovinu
(Teodocujev Kodeks, knjiga 15). Zabranili su zatim i javne predstave: pozorišta,
igre, cirkuse, klovnove, pantomime, kao i svaku vrstu ovakve razonode. I čak da
se dogodilo da carev dan bude u nedelju, on je slavljen drugog dana (Teodosijev
Kodeks, knjiga 15).
A Sveti Šesti Vaseljenski sabor u 9. kanonu naređuje: "Predstojatelji Crkve
svakoga dana, a osobito u dan nedelje, neka uče vernike rečima pobožnosti", a u
80. kanonu odlučuje: "Episkop, sveštenik ili đakon i mirjanin, budu li izostali iz
crkve tri nedelje zaredom bez ikakve velike potrebe, ako li bude klirik, da se
odluči, a ako li bude mirjanin, da mu se zabrani Sveto pričešće!".
I veliki Grigorije Solunski odlučuje: "Hrišćani da se pričešćuju svake nedelje i na
svaki veliki praznik" (Dobrotoljublje).
Isto tako veli i Sv. Simeon Solunski: "Neka se hrišćani ne ostavljaju bez Pričešća
40 dana, nego koliko im je moguće i ranije, i svake nedelje, ako je moguće, i
osobito koji su stari i bolesni" (Simeon Solunski, gl. 360). A episkop Genadije
Marseljski veli: "Podstičem i savetujem da dolikuje da se pričešćujemo svake
nedelje, ako, razume se, duša nije pomućena grehom" (O crkvenim dogmama,
gl. III).
U vreme Sv. Teodora Studita monasi iz manastira Studiona iz Carigrada
pričešćivahu se Prečistim tajnama samo nedeljom (Katiheze). 3. kanon Sv.
Timoteja Aleksandrijskog dopušta i besomučnome, ako ne huli, da se može
pričestiti Svetim tajnama u nedeljni dan (Zakonopravilo).
Vidimo takođe da se i u V veku Sveta liturgija služila samo nedeljom i na velike
praznike, kada je bilo i pričešćivanje hrišćana Svetim i Prečistim Hristovim
tajnama.
Brat: Zaista, prepodobni oče, iz mnogih svedočanstava koja ste mi pokazali,
jasno sam razumeo da je, zaista, nedelja bila dan izabran i u osobitoj česti kod
svih hrišćana, zbog Vaskrsenja Gospodnjeg, koje se zbilo u taj dan. I
istovremeno sam razumeo da je običaj da se hrišćani pričešćuju Svetim i
Prečistim Hristovim tajnama u dan nedelje bio nekada najrasprostranjeniji običaj
u vaskolikom hrišćanskom svetu. Hteo bih još da znam, prepodobni oče, da li
postoje svedočanstva i o ređem pričešćivanju Svetim i božanskim tajnama u dan
nedelje.
Starešina: Brate Jovane, postoji dovoljno svedočanstava koja kazuju i o
pričešćivanju ređem nego li jedanput sedmično, koje se vrši u dan nedelje. Na
primer, bilo je i vreme kada su hrišćani bili savetovani od svojih duhovnih pastira
da se pričešćuju makar jednom na tri, četiri nedelje.
Pravoslavno ispovedanje uči ovako: "Hrišćani koji su uznapredovali u pobožnosti
i podobnosti da se ispovedaju svakog meseca i da se pričešćuju Svetim i
Prečistim Tajnama bar jednom u četrdeset dana " (Pravoslavno ispovedanje, str.
360).
U Zapadnoj crkvi pričešćivanje Svetim tajnama nekada beše obavezno da se čini
bar triput godišnje. Tako Sabor održan u Agdi godine 506. u Galiji, odlučuje da
više ne budu hrišćani koji se ne budu pričestili Svetim tajnama bar na Božić, na
Vaskrs i na Pedesetnicu. U drevnoj Pravoslavnoj crkvi Engleske, kao što
pokazuje Prečasni Beda, pričešćivanje Svetim tajnama u VIII veku vršilo se
obično na Božić, na Epifaniju (Bogojavljenje) i na Vaskrs. Tu meru pričešćivanja
Svetim tajnama triput godišnje ponovio je kasnije i Sabor održan u Puru godine
813. Ali mnogo pre tih sabora Sv. Patrikije (godina 450-452), u Irskoj, odlučuje da
bude ispitano stanje onih koji se ne pričešćuju bar jedanput godišnje, na dan
Svetog Vaskrsenja.
No i na Istoku, kao i na Zapadu, u ta vremena neki monasi, kao i neki od mirjana,
pričešćivahu se Svetim tajnama dvaput godišnje. U to nas uverava veliki Učitelj i
Božanski otac Sv. Jovan Zlatoust, koji veli ovako: "Mnogi se ovim tajnama
pričešćuju jedanput godišnje, a neki dvaput, a neki više puta" (Podela pšenice,
str. 449-450).
Zatim, pokazujući da taj običaj - da se retko pričešćuju - nisu u to vreme imali
samo neki hrišćani, nego čak i monasi iz pustinje, veli ovako: " Dakle, svima nam
je upućeno slovo, ne samo ovima odavde (to jest mirjanima), nego i onima što
prebivaju u pustinji (monasima pustinjacima), jer se i oni pričešćuju jedanput
godišnje, a mnogo puta i na dve godine" (Podela pšenice, str. 449-450).
A Pravoslavno ispovedanje Petra Mogile daje zvanično pravilo u pogledu
ispovesti i pričešća i, shodno četvrtoj crkvenoj zapovesti, to ispovedanje uči da
su hrišćani dužni da se ispovedaju i da se pričešćuju /makar/ četiri puta godišnje,
u četiri posta, ili /barem/ najmanje jedanput godišnje, tokom Svete četrdesetnice.
Brat: Prepodobni oče, iz pređe izloženih svedočanstava uverio sam se da je
zaista, u hrišćanskom svetu, kako u Istočnoj, tako i u Zapadnoj crkvi, u pojedinim
vremenima i mestima bio običaj da se upražnjava Sveta ispovest i Sveto
pričešćivanje mnogo ređe, nego li običaj koji je trajao u vreme kada se
pričešćivahu svake nedelje; pošto se, kao što ste kazali, u pojedinim mestima i
vremenima pričešćivanje Svetim tajnama vršilo i na nekoliko sedmica, i jedanput
mesečno, i na četrdeset dana, i triput godišnje, i čak jedanput na dve godine. A
kao zvanično pravilo je određeno da se vrši /makar/ četiri puta godišnje ili /bar/
najmanje jedanput godišnje, u Velikom postu. Ali, prepodobni oče, imao bih i
druga mnoga pitanja u pogledu Svetog pričešća, samo ako Vas ne ljutim svojim
mnogim pitanjima.
Starešina: Brate Jovane, ne ljutiš me, kao što i sam vidiš, ali nas je uhvatila noć
od kad besedimo, i sada treba da se smirimo, jer sam i ja umoran, a i ti brate. I
zatim, treba da se odmorimo nekoliko časova, da ne izgubimo jutrenje u ponoć,
jer sam ja s našim razgovorom izgubio i večeru. Dakle, idi i smiri se, da bi mogao
doći na jutrenje, a što si još imao na umu da me pitaš, zapiši na hartiji, i kada
smatraš da je pogodno vreme, dođi ponovo ovamo.
Brat: Molim Vas iz sve duše da mi oprostite, prepodobni oče igumane, što sam
Vam ja, grešnik, svojim pitanjima i svojim nedoumicama pričinio toliko truda.
Zahvaljujem Vam sa svekolikim smirenjem i svekolikom blagodarnošću za sva
razjašnjenja i savete koje ste mi danas dali, tokom toliko časova.
Starešina: Bog da prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi u miru i ne
zaboravi što si čuo, jer će ti biti od koristi u životu.

ČETRNAEST PRAVILA ZA ODLAŽENjE U CRKVU[3]

sadržaj
Braćo, treba da znate da hrišćanin koji odlazi u crkvu ima 14 kanonskih
blagodoličnih pravila, ako želi da mu bude na korist Sveta crkva. Ako ih ne
ispunjava, odlazi u hram na osudu.
Izložiću vam blagodolična pravila za hrišćanina koji odlazi u Svetu crkvu.
Ako hoćete da vaistinu budete sinovi Hristove Pravoslavne crkve, koja nas skoro
2.000 godina rađa vodom i Duhom na Krštenju, u Crkvi Hristovoj koja je stub i
tvrđava istine, znajte pravila za odlaženje u Crkvu, kao što sledi:
1. Prvi kanonski uslov da bi odlazio u svetu crkvu jeste da se sa svima pomiriš.
Ako ide majka u crkvu ili otac, neka kaže: "Oprostite mi, deco! Oprosti mi,
suprugo!"
2. Drugi kanonski uslov. Kada odlaziš u crkvu, odnesi mali dar iz svoje kuće.
Makar svećicu, makar novčić, prosforu, čašu vina, šta možeš. Jer kroz taj mali
dar koji nosiš u crkvu blagosilja se ceo tvoj imetak, jer ga daješ na žrtvu Bogu.
3. Treći kanonski uslov. U crkvu je dobro da odlaziš jutrom ranije, da bi mogao
uhvatiti Vaskrsno jevanđelje jutrenja i Slavoslovlje. I istovremeno, ako odeš
ranije, možeš se u miru pokloniti, nema mnogo sveta u crkvi, odeš na svoje
mesto i tako ne remetiš bogosluženje.
4. Četvrti kanonski uslov. Muškarci treba uvek da stoje u crkvi na desnoj strani, a
žene na levoj strani. I ovim redosledom treba da stoje u crkvi: stari ljudi na čelu,
sredovečni iza njih, najmlađi iza njih, mladići i dečaci isto tako. Takođe i žene. A
između muškaraca i žena ostavite stazu u crkvi, da bi prošao ko dođe da se
pokloni i da odnese dar svetom oltaru.
5. Peti kanonski uslov jeste da ne razgovarate u crkvi, jer je to veliki greh. Ako je
velika potreba da govoriš, govori šapatom ili znacima.
6. Šesti kanonski uslov. Ako odeš u crkvu, nemoj izlaziti dok se ne završi
bogosluženje. Samo, Bože sačuvaj, ako si bolestan ili ako što postradaš. Ali
inače nemoj izlaziti, jer ako izađeš pre završetka Liturgije, podoban si Judi, koji je
izašao sa Tajne večere, gde behu za trpezom Spasitelj sa apostolima, i otišao je i
prodao Hrista. Tako poučava Sv. Jovan Zlatoust.
7. Sedmi kanonski uslov za one koji odlaze u crkvu. Kada se klanjate svetim
ikonama, nemojte celivati Svetitelje u lice, jer je greh. Nije dopušteno. Ako je
Svetitelj oslikan u stojećem položaju, celivaš mu noge; ako je oslikan do pojasa,
celivaš donji deo ikone.
8. Osmi kanonski uslov. Znajte da nakon što sveštenik izrekne blagoslov početka
Svete liturgije, nikom više nije dopušteno da se klanja u crkvi ili da još nosi
darove oltaru, jer je to veliki greh.
Kada čuješ da sveštenik kaže: "Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga
Duha, sada i uvek i u vekove vekova" - gotovo je! Od tada svako stoji mirno na
svom mestu, ne odlazi više da se klanja. Čak i ako si došao s darom u crkvu, sa
svećom i sa prosforom, predaćeš ih na kraju.
Jer od toga časa sveštenik stupa u Svetu liturgiju i nema više vremena da uzme
dar. Jer ako odeš, i on prestane sa liturgisanjem, ostaje mu mnoštvo molitava, i
ima greh. Dakle, darovi se predaju u crkvi do blagoslova Svete liturgije.
Od tada nadalje nije više dopušteno ni da se klanjaš, zato što uznemiravaš one
koji žele da slušaju Svetu liturgiju.
9. Deveti kanonski uslov. Hrišćani treba da kleče kada se osvećuju Prečisti
darovi, kada se poje: "Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo...!". Drugi kleče i na
Jevanđelju. Nije greška. Na Dostojno i na Oče naš, tada se kleči. I nakon što se
otpoje Oče naš, vrši se celiv mira. Tako se ranije postupalo. Sada se u pojedinim
crkvama to zaboravilo. (Ovo je običaj Rumunske Crkve, nap.izd.)
Koji imaju razdrešenje i žele da se pričeste Prečistim tajnama treba da traže
oproštaj od svih, od najstarijih do najmlađih. Ako su muškarci, odlaze najstarijim
ljudima sa čela. I od kojih su imali kakvo ožalošćenje, Bože sačuvaj, neka traže
oproštaj: "Oprosti mi, brate! Oprosti mi rode, ili susede!".
Isto tako i žene neka idu najstarijim ženama i neka uzmu oproštaj, neka im
celivaju ruku, a ove neka ih poljube u čelo. Taj poredak se vrši pre no što se
odlazi na Sveto pričešće. I potom uzimaš upaljenu svećicu i kod ikonostasa je
daješ Crkvenjaku u ruke; ne ideš s njom pred sveštenika, pred Sveti putir.
Zato što kad idete pred Sveti putir nije dopušteno da budete sa upaljenom
svećom, niti da se još osenjujete Svetim krstom, jer je velika opasnost. Događalo
se mnogima da su, krsteći se, udarili Sveti putir, sveštenika, i prosuli Svetinje.
Dogodilo se u mnogim crkvama.
Ja sam tako postradao. Došao je jedan iz Velike Saske na pričešće; bejah
starešina u manastiru Slatini, i udario me je po Svetom putiru, i - da ga ne bejah
držao - pao bi nasred crkve. Imao sam Svetinje u njemu. I ipak mi je prosuo deo
Svetinja. Imao sam da tvorim epitimiju i pravilo.
Neki momčić, kada se prekrstio, gurnuo je Sveti putir. I da ga ne bejah čvrsto
držao, celog bi mi ga prosuo, i iz tog razloga ne bih više mogao da budem
sveštenik. Skamenio se i on. A bejah im rekao, jer behu stotine ljudi sa upaljenim
svećama: "Nemojte se više krstiti kada stignete pred Sveti putir, i sveće ostavite
tamo kod ikonostasa!"
Kada odeš pred Sveti putir, prekrstiš ruke na grudima. I tada sveštenik uzima
kašičicom Presvete i Prečiste tajne i daje ti da ih primiš.
10. Deseti kanonski uslov. Nakon što si primio Prečiste tajne Isusa Hrista, pređi
ka đakonskim dverima, da bi ti tamo dali naforu i čašicu vina. Zatim odite do
pevnice ili u pripratu, da biste očitali molitvu blagodarenja nakon Svetog pričešća.
Treba da znate da niko ne sme da se pričesti, ako nije pročitao molitve za
pričešće. Zatim - zahvalne.
Ko se pričestio ne sme više da celiva ruku svešteniku. Dok ne budeš jeo, ne
smeš više da celivaš ni svete ikone, ništa; jer si tada primio Hrista. Nakon jela
možeš da celivaš ruku i svete ikone.
Nakon pričešća nije ti dopušteno da pljuneš tri dana i tri noći. Tako je po
kanonskom poretku. Ali bar do sutrašnjeg dana; makar 24 sata, upamtite. Ali
knjiga kazuje tri dana. Tako je nakon Svetog pričešća.
Koji su u braku i žele da se pričeste Prečistim tajnama treba da čuvaju čistotu u
porodici bar tri dana; a nakon što su se pričestili da je održe bar dva dana. A u
postovima treba u sve dane da žive u čistoti.
11. Jedanaesti kanonski uslov. Koji je došao u crkvu iz neke porodice naziva se
apostolom porodice. On treba da uzme svetu naforu za sve ukućane.
Ukućanima nije dopušteno, Bože sačuvaj, nedeljom i praznikom da pojedu
štogod dok ne dođe onaj iz svete crkve da im donese svetu naforu, da uzmu
svetu naforu umesto Prečistih Tajni. Jer se na grčkom sveta nafora naziva
antidoron, to jest - umesto darova, zamenjuje Prečiste tajne za one koji ne mogu
da se pričeste.
Nedeljom i praznikom, u vreme svete Liturgije, nije dopušteno da pripremaš jelo,
jer je to velik greh. Pripremi jelo od subote uveče i stavi ga gdegod na hladnom,
jer imate sada frižidere, i podgreješ ga kada dođete iz crkve. U slučaju neodložne
potrebe, nakon što izađeš sa Svete liturgije, dopušteno ti je da pripremaš jelo. Ali
u vreme svete Liturgije, kada sveštenik vezuje nebo sa zemljom i vadi častice za
milione duša, nemoj da se laćaš pripremanja hrane, jer je veliki greh!
Tako je bilo kod naših predaka. Pitajte stare, jer su tako držali ranije! Nije se
pripremala hrana nedeljom. Veliki je greh. Nije dopušteno da ložiš vatru i da
pripremaš hranu kada sveštenik služi božansku Liturgiju za toliko miliona
hrišćana, gde posreduje opraštanju za tolike duše, i za one iz pakla, i za one s
nebesa, i za one sa zemlje.
12. Dvanaesti kanonski uslov. Ko je bio u Svetoj crkvi, kada je sveštenik rekao:
"U miru iziđimo! U ime Gospodnje" i izvršio otpust, to jest kraj Svete liturgije, čini
tri poklona posred crkve i odlazi kući.
Od crkve neka se ne zaustavlja do svojih vrata. Da ga kako ne odvede đavo od
crkve u krčmu ili na igranku, jer onda teško njemu. Otpočeo je s Bogom i
završava s đavolom. Jer tako čini neprijatelj: "A da li da odem tom rođaku; ali, da
odem onome tome; ali, da odem malo u krčmu!"
Radost đavolova što te je izveo iz raja Božijeg i odvodi te u pakao, jer krčma je
čeljust pakla. Tako je nazivaju svi Sveti Oci.
Kada si ušao u krčmu, đavo ti ukucava tri klina. Prvi klin kada si stavio nogu na
prag krčme, drugi - kada si seo na stolicu za stolom u krčmi; i treći - kada si uzeo
prvu čašu. Zatim si njegov: drži te on tamo, ne izbavljaš se brzo. Ukucao ti je tri
klina.
Dakle, s vrata crkve idi pravo kući!
13. Trinaesti kanonski uslov. Kada odeš kući, očitaj molitvu kod Svetih ikona, i
kada svi sednu za trpezu, ti im ispričaj šta je i tebi ostalo u glavi iz crkve: "Gle,
bio je taj i taj Apostol, to i to Jevanđelje; sveštenik je održao tu i tu propoved; gle
ovako je pojao pojac; tako je lepo bilo!", da bi čuli i oni koji, iz blagoslovenih
razloga, nisu mogli da idu u crkvu.
14. Četrnaesti kanonski uslov. Nakon što si i ti jeo, odmori se dva sata. Zatim
treba nedeljom i praznikom da ideš u posete i da posećuješ bolesne i uboge.
Ako znaš kojeg bolesnog starca ili koju bolesnu ženu ili dete, ili koga ko leži u
postelji mnogo godina, idi i poseti ga, jer čuj šta govori Hristos u dan Suda:
Bolestan bejah i ne posetiste me (Mt 25,43).
Ako ne možeš odneti ma i najmanji dar bolesnome, otidi i reci mu reč utehe:
"Trpi, brate! Moli se Bogu, jer te ljubi! Koga Bog ljubi toga i kori. I ako budeš trpeo
na ovom svetu, nećeš više trpeti zagrobno. Tako je trpeo Jov, tako je trpeo
Lazar!"
Dakle, četrnaesto pravilo jeste da posećujemo stare i bolesne nedeljom i
praznikom.
Ovo su ukratko 14 pravila blagodostojnosti za hrišćane koji odlaze u Svetu crkvu
nedeljom i praznicima.

KAKO DA DUHOVNO PRAZNUJEMO[4]

sadržaj
Bog nas uči kako dolikuje provoditi Njegove praznike, govoreći: Nemoj raditi
nikakvoga telesnog dela u njima (Zakoni ponovljeni 5,14; Levitska 23,3).
Želite li da znate i pojmite koja su dela tela i delanja njegova? Pitajte velikog
apostola Pavla, i on će vam kazati, govoreći: A poznata su dela tela, koja su:
preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstvo,
svađe, pakosti, gnjev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva,
raskalašnosti i slično ovima (Gal 5,19-21).
Želiš li da znaš i šta je slično prethodno nabrojanom? Čuj, dakle, dela bezbožnog
čoveka, koja tvori protiv Svedržiteljevog Zakona: ludački plesovi, obraćanje
gatarama, nedopuštene šetnje, tašto gubljenje vremena po kafanama i
restoranima, na mobama, svadbama; slušanje i gledanje svega što ti objavljuje
ono što ruši moral i svetost tvoga života, a ne duhovnu korist za spasenje duše.
Znači, ova i slična ovima jesu zla koja Bog objavljuje i kažnjava večnom mukom,
ako ih budemo činili u sve dane svoga života. Jer ako budemo slavili tvoreći ova
bezakonja, čućemo Boga kako kazuje: Praznike vaše mrzi duša moja. I na
drugom mestu veli: Omrznuo sam, odbaidžo sam vaše praznike i neću mirisati
vaše žrtve (Isaija 1,14).
Vidiš li da ih ne naziva Svojim praznicima, nego vašim? To jest, vaši su, jer ih vi
praznujete paganski, ne hrišćanski. Moji praznici, Moji blagdani nisu kao vaši
oskvrnjeni praznici i kao vaša bezakonja. Moji su praznici Sveti i duhovni; treba,
dakle, da budu praznovani duhovno i sa Svetošću.
Ali ćeš reći: Kako se duhovno praznuje? Ako želiš da to pojmiš, slušaj:
• Ko u dan praznika i velikog blagdana ostavlja posao iz ruku i odlazi u crkvu, miri
se sa svima s kojima je u svađi, iz porodice ili susedstva, i u crkvi sluša božansku
službu s pobožnošću i strahom Božijim - taj duhovno praznuje.
• Ko provodi postove i praznične dane u čistoti sa svojom suprugom - duhovno
praznuje.
• Ko uči drugoga da ne tvori zla i da oprašta onome ko je zgrešio - taj duhovno
praznuje.
• Ko u praznični dan čita božansko Pismo i čini milost siromasima - taj duhovno
praznuje.
• Ko neupućenog uči dobrom putu Božijem i teši ožalošćene, one što su pali u
kakve opasnosti i nevolje, i pomaže im svim što se može - taj duhovno praznuje.
• Ko u praznični dan odlazi da posećuje bolesne i stare i nemoćne i pomaže im u
njihovoj nevolji - taj duhovno praznuje.
• Oni koji u praznični dan uče svoju decu ili druge da budu valjani, da uče molitve
Preblagom Bogu, da ne kradu i ne čine drugo zlo - svi ti duhovno praznuju i s
radošću Božijom provode Njegove Svete praznike.
Eto, braćo moja, kroz ovo malo reči sam vam obznanio čega treba da se čuvamo
o našim praznicima i svetkovinama i kako treba duhovno da praznujemo kao
istinski hrišćani i sinovi Crkve Hristove.
A ako kogod, i nakon što je čuo ova učenja, bude delao protivno, taj neće imati
reč odgovora u dan svoje smrti i na strašnom Hristovom sudu.

PUT KA ČOVEKU
O VREDNOSTI ČOVEČIJE DUŠE[1]
sadržaj
...Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet
a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati
čovek za dušu svoju? (Mk 8, 36-37)
Ljubljeni verni,
U propovedi sa tumačenjem današnjeg Svetog Jevanđelja biće reči, koliko nas
Preblagi Bog bude ozario, o čovečijoj česti i o vrednosti čovečije duše. Čuli ste u
današnjem Svetom Jevanđelju reči Spasitelja našeg Isusa Hrista, koji je rekao:
Kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? (Mk 8,37).
Ali zar da tako veliku vrednost ima naša duša, da ne može biti otkupljena celim
ovim svetom? Jer čujemo šta kaže Spasitelj dalje: Ako čovek zadobije sav svet, a
duši svojoj naudi, kakva mu je korist? (Mk 8,36).
Čujete li, braćo moja, koliko veliku i neizmernu vrednost ima naša duša i na
koliku ju je čast i vrednost uzdigao sam Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos?
I ako je to istina, ko li će ikada moći da se suprostavi toj velikoj istini, da može
reći da je naša duša jeftinija i ne vredi koliko celi svet?
Upravo zato Sveto i božansko Pismo više puta uobičajava da naziva čoveka "
dušom". Čuj šta kaže u Postanju: A svega duša što dođoše s Jakovom u Misir, a
izađoše od bedara njegovih, osim žena sinova Jakovljevih, svega duša beše
šezdeset i šest (Postanje 46,26-27). Eto - Sveto Pismo ovde naziva čoveka
"dušom", ne veli da je toliko ljudi izašlo od Jakova, nego toliko duša. I zbog čega
Sveto Pismo naziva mnogo puta čoveka "dušom"?... Evo zbog čega: zbog velike
vrednosti koju duša ima u odnosu na telo. A može li kogod da duši kaže čovek?...
Ne. Čovek se može nazvati dušom, ali duša se ne može nazvati čovekom.
Zašto? Zato što duša ima nevidljivu prirodu, a telo ima prirodu koja je vidljiva i
podleže čulima, i kada se duša i telo sjedine u jedinu ipostas, tada se naziva
čovek. Ali ni duša se ne naziva čovekom, bez tela, ni telo se ne naziva čovekom,
bez duše. Jer čovek je ipostas sjedinjena od dveju priroda: i duša, i telo. A ako se
ipak na nekoliko mesta u Svetom Pismu čovek naziva dušom, to je, kao što sam
pokazao, zbog velike česti /počasti/ duše u odnosu na telo. Ali šta je čovek?
Čovek je jezgro i celina svekolikog sveta koji je Blagi Bog sazdao na nebu i na
zemlji. Čovek je biće koje je u vezi sa četiri vrste sveta koje je Bog sazdao u
vaseljeni. On opšti sa svim postojećim što ima dušu i što nema dušu: a) s
mineralnim carstvom; b) s biljnim svetom; v) sa životinjskim svetom i zatim sa
nevidljivim anđeoskim svetom, to jest sa mislenim /duhovnim/ svetom.
Dakle, čovek je celina vidljivog i nevidljivog sveta, i zato Sveto i božansko Pismo
naziva čoveka Velikim (Isus Sirah 3, 18) i na drugom mestu veli: Velik je čovek i
cenjen milostivi muž (Priče 20, 6). Ali zašto ga naziva velikim? Zato što se u
čoveku sjedinjuju svi Bogom stvoreni svetovi, i zato što nad svima njima on je lik i
podobije Božije (Postanje 1, 27). Ali da vidimo kako čovek održava vezu sa dve
vrste sveta: duhovnim i onim koji podleže čulima, koji sačinjavaju svet u njegovoj
sveukupnosti. Sv. Grigorije Nazijanski veli: "...Čovek u svojoj ipostasi ima od
mineralnog carstva (to jest od sveta koji nema dušu) gvožđe, so, fosfor, kamen,
vodu, zemlju i ukratko skoro sve materije koje pominje hemija. Takođe, čovek u
svom sastavu ima mnogo vrsta od biljnoga carstva, od onoga što raste i opada,
rađa se i gine. Zatim čovek održava vezu i sa životinjskim svetom, i to preko četiri
tečnosti, kao: crna žuč, žuta žuč, krv i voda (videti Sv. Jovan Damaskin,
Dogmatika, gl. 12).
Imajući te četiri vrste tečnosti od kojih je pretežno sazdano telo životinja, on
održava vezu sa neslovesnima, to jest sa životinjama. Dakle, eto kako čovek
delotvori vezu sa tri sveta: mineralnim, biljnim i životinjskim. Ali zar se samo na
tome zaustavlja čovek?... Nikako! Čovek, kao što sam vam već rekao, održava
vezu i sa nevidljivim i razumnim i slovesnim svetom nebesa; čovek je iznad sveta
koji je vidljiv i podleže čulima, budući u vezi sa nevidljivim i mislenim /duhovnim/
svetom anđela (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, knjiga I, gl. 12). Dakle, pošto
objedinjuje u sebi četiri sveta u malom, čovek se naziva "mikrokosmosom", to
jest malim svetom. Ali zar se čovek naziva samo malim svetom? Ne. Po velikom
bogoslovu Grigoriju i po drugim Svetim Ocima i velikim filosofima Crkve Hristove,
čovek se još naziva i makrokosmosom, jer je veći od svih svetova, to jest on je
veliki svet u malom svetu, jer objedinjuje u sebi ne samo svet koji podleže čulima
i vidi se, nego i nevidljivi, i iznad svega on je po liku Božijem i po podobiju
Njegovom (Postanje 1, 26-27).
Ali ostavimo to što se odnosi na vidljivi elemenat čovekovog bića, to jest na
njegov sastav od onoga što je vidljivo i podleže čulima, i krenimo dalje svoje
slovo o najvišim sposobnostima naše duše, koje se napajaju duhovnim
svojstvima nevidljivoga sveta. Poznato je da se nevidljivi i duhovni svet anđela
sastoji od devet četa hijerarhizovanim u tri trijade, i to: 1) Trijada I - Anđela,
Arhanđela i Načela; 2) Trijada II, srednja - Vlasti, Sila i Gospodstva; a 3) Trijada
III, najviša -Preblaženih Prestola, Heruvima i Serafima (Sv. Dionisije Areopagit,
Nebeska jerarhija, gl. III, str. 15, Kišinjev, 1932).
Da vidimo sada kako čovek prima od svojstava tih preblaženih anđeoskih četa.

Anđeli
sadržaj
Tumači se da su anđeli služitelji Božiji, po napisanome: Koji činiš Anđele Svoje
duhovima, i služitelje Svoje plamenom ognjenim (Ps 103, 5). Anđeli su ti koji
nama pomažu u nevoljama, u stradanjima /žalostima/ i u iskušenjima, i oni se
svagda raduju onima što uzrastaju u vrlini, i svagda ih žaloste koji padaju u
grehe, i ovima pomažu da se podignu iz grehova i teškoća. Anđeli služe spasenju
ljudskih duša i nikada nas ne napuštaju, (služe) do izlaska našeg iz ovog života i
do vremena naše končine. Anđeli sačinjavaju čin najbliži nama; njima je data na
čuvanje ova zemlja, i oni služe bliže nama za spasenje ljudskih duša. Zato je
veliki apostol Pavle rekao: Nisu li svi oni duhovi za služenje, koji se šalju da služe
onima koji će naslediti spasenje (Jev 1,14).
I ljudska duša ima od Boga to delanje kao i anđeo. Ona ima veru i ljubav prema
Bogu i služi Bogu sa strahom i trepetom. Ljudska duša ima i sama moć da služi,
da pomaže svojoj braći, da ih teši u nevoljama i ogorčenjima, da ih utvrđuje rečju
i da uvek hita na pomoć braći svojoj raznim sredstvima; zato je, dakle, i čovek
neka vrsta anđela sastavljenog od dve prirode, kako ga naziva Sv. Jovan
Damaskin (Dogmatika).
Anđeo leti kao munja kroz nebesa i kroz podnebesje; za tren silazi u pakao, za
tren obilazi zemlju, i ne sprečava ga ni litosfera, ni atmosfera, ni stratosfera, ništa
ga ne sputava (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, Knjiga II, gl. 3).
Isto tako i duša čovekova sa svojim umom. Duša svojim sozercatelnim delom,
koji je um što za tren oka proputuje nebo, silazi u pakao, stvara sebi predstavu o
tamošnjim mukama, hita kuda želi, i niko je ne može sprečiti, jer kuda želi onamo
ide.
Eto sličnosti naše duše s anđelom. Što anđeo ima u telu čovek jedva svojim
umom ima. Zato veliki duhovni filosof Sv. Grigorije Nisijki kaže: "Čovek je brat s
anđelom po slovesnosti" (Komentar na Mojsijevo žitije, str. 831).
Sve sile, osobine i darovi svake čete opisani su po Slovu na Sabor arhistratiga
anđeoskih četa Mihaila i Gavrila, iz Žitija Svetih, 8. novembra.
Ali treba da znamo da je savršeno bestelesan jedino Bog, jer svi anđeli imaju
svoja tela. Ali su njihova tela pretanka i pretanana, od ognja nebeskog, i nazivaju
se "bestelesnim" u spisima Crkve.

Arhanđeli
sadržaj
Ova je četa druga iz najniže jerarhije, i arhanđeli imaju sledeći zadatak od Boga:
primaju naređenja od Boga i otkrivaju proroštva od Boga i na vreme blagoveste
tajne Božije ljudima i svim narodima na zemlji (Sv. Dionisije Svetogorac, tv. delo,
gl. VII, str. 28; gl. 9, str. 37).
Znate kako su blagovestili Arhanđeo Gavril i drugi anđeli iz ove čete poslati od
Boga na rođenje Svetog Jovana Krstitelja i na Rođenje našeg Spasitelja, na
Blagovesti Bogomajke.
Dakle, Arhanđeli imaju taj zadatak od Boga, koji im se otkriva posredstvom viših
činova, i oni čuvaju ta naređenja do trena kada misleno /duhovno/ prime
zapovest da ih donesu na zemlju, svakoj duši ponaosob. Naša duša nije ni sama
tuđa arhanđelskom delanju. Ona ima pamćenje, koje joj je Bog dao, sve pamti, a
njen um, ako je ozaren Presvetim Duhom poverava i blagovesti ljudima
Jevanđelje i Reč Božiju i sva za duše spasonosna učenja, da bi ih privela na put
spasenja. Kao što znamo da je veliki apostol Petar propovedao u Jerusalimu, i za
jedan jedini dan poverovalo je oko 3.000 ljudi, a sledećeg dana broj ljudi
prosvećenih rečju Apostolovom narastao je do 5.000, tako su Sveti apostoli
blagovestili Reč Božiju do svih krajeva vaseljene, kao što je napisano: Po svoj
zemlji iziđe glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove (Ps 18, 4). Eto da su
Sveti apostoli, blagovesnici Hristovog Jevanđelja, bili i arhanđeli u telu.
Eto, dakle, kao i Arhanđeli, ljudi imaju i blagodat blagoveštenja i proroštva. Jer su
vrlo mnogi od Svetitelja Božijih imali dar da unapred znaju šta će se dogoditi
njima i drugima. Takvi su bili sveti patrijarsi, proroci, apostoli, jerarsi, mučenici i
prepodobni oci iz pustinja. Eto, dakle, da i čovečija duša silom Božijom prima i
dar Arhanđela.
Čovek može da blagovesti, da propoveda, da uči i da razjašnjava neupućenima i
da umnožava veru Božiju na zemlji na slavu Božiju.
Načela
sadržaj
Vlast ove čete jeste da čuva sve granice svetskih carstava, sve zemlje, sve
gradove, sva sela i predele, sve oblasti sveta. Načela imaju veliku vlast od
Preblagog Boga da ne bivaju ratovi među ljudima. Ili, ako Bog dopusti da bivaju,
onda oni čuvaju svaki narod i svaki jezik pod nebom (Sv. Dionisije Areopagit, nav.
delo, gl. 9, str. 41).
I ljudska duša ima to svojstvo, kako pokazuju Sveti Oci. Čoveku je Blagi Bog dao
da ima poimanje, da sastavlja zakone kojima može da vlada velikim carstvima i
snažnim državama, da sastavlja vojne zakone, građanske zakone, upravne
zakone, zakone o poretku i disciplinske zakone. Eto mnoštva sila koje (ljudska
duša) ima slično Načelima. I čovek vlada gradovima, zemljama i carstvima i
predelima; te sile su date čoveku od početka, kada je Bog rekao: Rastite i
množite se i vladajte zemljom i pticama nebeskim, ribama morskim i ostalim
(Postanje G, 28).
Dakle, ovu silu vladanja i carovanja ima i čovečija duša i uopšte čovek, uzet
zajedno sa dušom.

Vlasti
sadržaj
Ova presilna četa, budući iznad prve trijade, ima zadatak da vlada nad đavolima.
Veoma mnogo bi štete đavoli nanosili ljudima, kada ne bi bilo ovog čina,
obdarene velikom silom od Svemogućeg Boga da vlada nad njima. Milijarde
đavola ima u podnebesju, na zemlji, u vodi i pod zemljom i u vazduhu koji
okružuje zemlju i svekoliku vaseljenu, kako je rečeno i u Knjizi o Jovu: Obiđoh
zemlju i svekoliko podnebesje i evo me tu (Jov 1, 7), ili kao što kaže i veliki
apostol Pavle, da ...ratujemo protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga
sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef 6,12); dakle, na svakom mestu se
nalaze đavoli, i oni bi veoma nanosili štetu sazdanju Božijem, jer satana ima
toliko sile, da - ako bi mu Bog dopustio - noktom bi obrnuo zemlju na drugu
stranu, kao što kaže Sv. Serafim Sarovski. Ali je sila satane i njegovih služitelja
ograđena i omeđena bezgraničnom silom Božijom, i Bog ovom četom, četom
Vlasti, vlada njima, ne dozvoljavajući im da tvore kakvo zlo ljudima ili drugim
Njegovim sazdanjima.
A voljom i dopuštenjem Božijim, mogu da tvore veliko zlo. Vidimo u svetom
Jevanđelju, da ni u svinje nisu smeli da uđu, dok im Bog nije dopustio (Mt 8,12;
Jov 1,12).
Dakle, čin Vlasti ima ovaj zadatak da vlada nad đavolima i da ih ne pušta da
povrede koje sazdanje Božije (videti: Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl. 8, str.
32). Dakle, neka se zna da i čovečija duša ima taj dar od Boga da vlada nad
đavolima i da vlada nad strastima tela i duše, jer Sv. Jefrem Sirijski veli: "Koliko
strasti ima čovek, toliko đavola ima u sebi".
Dakle, duša čista i ozarena darom Božijim /blagodaću/ vlada nad ovim đavolima i
neće da tvori njihovu volju i osobito se ne daje da bude poražena od strasti tela i
duše, jer ima u sebi dar Božiji da se suprotstavi đavolima kada je napadaju (Mt
10,18; Mk 3,15; Lk 9,1).

Sile
sadržaj
Iznad čete Vlasti jeste četa Sila, koja je druga četa iz Druge trijade. Ta četa ima
sledeći zadatak: veliku silu ima od Preblagog i Svemogućeg Boga da tvori velika
čudesa na svoj zemlji; ali tim darom od Boga su obdareni i ljudi koje je Bog
izabrao i kojima On želi da da taj dar /blagodat/. Svi Svetitelji čudotvorci
udostojavaju se da kroz ovu četu Sila prime od Boga dar čudotvorstva. Četa Sila
ima još i drugi zadatak: ona upravlja i pokreće nebeska tela, planete sunčevog
sistema i nebeske zvezde, tako precizno, veoma zadivljujuće, i neiskazivo tačno.
Ova ista četa Sila upravlja podnebesjem i menja duvanje vetrova, meri njihovu
jačinu i težinu, da ne bi došli s prevelikim naletom na koju zemlju i povredili ljude,
njihove gradove i sela. Ili ako dopusti Svemogući Bog, šalje na pojedina mesta
uragane, ciklone, tajfune sa svakovrsnim opasnostima, i tako posredstvom ove
čete Bog kažnjava ljude grešnike sa pojedinih delova zemlje.
I sam čovek ima od Boga dar koji ima ova četa Sila, jer čovek, moleći se Bogu,
sa darom /blagodaću/ i silom koju prima od Njega, može da tvori čudesa. Koliko li
je Svetih proroka tvorilo velika čudesa i vaskrsavalo i mrtve, kao Ilija i Jelisej!
Koliko li je apostola tvorilo velika čudesa i vaskrsavalo i mrtve, kao Petar, Pavle i
Sveti Jovan Jevanđelist! Koliko li je Svetih jeraraha i mučenika tvorilo velika
čudesa i vaskrsavalo i mrtve, kao Sv. Velikomučenik Georgije i drugi!
Znači, čovek ima od Boga dar da tvori velika čudesa, i umesto da upravlja
vetrovima i promenama vremena, on upravlja udovima svoga tela, upravlja
vrlinama i strastima svoga tela i sve stavlja u poredak na službu i na slavu Božiju,
po onome što je napisano: Neka tvoje oko pravo vidi i tvoje uho čuje što je pravo
(Priče 4,27-27).

Gospodstva
sadržaj
Ova se četa naziva Gospodstvima, jer ona gospodstvuje nad đavolima i takođe
nad svim zemaljskim carstvima i nad svim zemljama koje joj je Bog poverio.
Takođe ova četa Gospodstava vlada nad svim četama koje su niže od nje, i kojih
je pet na broju. Oni su Gospodstva i služe Gospodu Bogu ne zbog straha, nego
iz ljubavi i slobodne volje, ali osobito su iz ljubavi sasvim odbacili iz sebe ropski
strah. Druge čete služe od straha, imajući neporočan strah, po onome što je
napisano: "Neporočni strah Gospodnji koji prebiva u vekove vekova" i opet:
"Strah Gospodnji koji ozaruje oči" (Rim 8, 15; Jn 4,18); i Gospodstva imaju veliku
silu da vladaju nad silama sataninim i nad silama zemaljskih naroda i nad silama
stihija, kao i nad ostalim silama koje su niže od njih.
Dakle, čovek ima Bogomdanu silu da vlada ili carstvuje nad jednim gradom, nad
jednom državom ili nad više država. Ko mislite da postavlja careve i vladare na
zemlji, vladaoce i sudije, ako li ne sam Bog.
Čujte šta kaže Božansko Pismo: Čujte koji vladate mnoštvima i koji se gordite
među neznabožačkim narodima da vam je sila data od Gospoda i vlast od
Svevišnjega (Premudrosti Solomonove 6,1-8).
Dakle, posredstvom čete Gospodstava Bog postavlja careve, kraljeve, vođe
naroda na svoj zemlji. O toj istini govori i veliki apostol Pavle kada veli: Svaka
duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da nije od Boga (Rim
13, 1-6). Dakle, sve vlasti koje su na upravi naroda, svi državni vođi postavljeni
su od Boga preko čina Gospodstava; oni imaju, dakle, taj zadatak da vladaju nad
đavolima i da postavljaju vladare i careve na zemlji.
Četi Gospodstava mnogo je podobna i čovečija duša, koja blagodaću Božijom
dostiže da vlada nad strastima svoga tela i duše. Čuli ste za Svetog Simeona,
Hrista radi jurodivog, koji iđaše nag ulicama grada Emese i nosaše lovorov venac
na glavi, a beše blatnjav, pretvarajući se da je lud, i vikaše: "Praznik je cara
pobedonosca i grada njegovog"; i upitan od đakona, koji je znao tajnu njegovog
života, zašto kazuje tako, on je rekao: "Milošću i darom Hrista moga moj um
carstvuje nad strastima, i duša je moja postala grad Božiji" (Žitija Svetih, 21. jul), i
tako Jurodivi Boga radi, kao što veli veliki apostol Pavle (1. Kor 1,19,25) beše
mudriji od celoga sveta, jer carstvovaše nad svim ljudskim strastima. On iđaše
nag, sa oveštalom poderinom na sebi i nije mario za one koji su mu se smejali,
jer veli veliki apostol Pavle: Kad bi još ljudima ugađao ne bi bio sluga Hristov (up.
sa Gal 1,10). Eto, dakle, primera da čovek sa darom Božijim može postati vladar
i carstvovati nad strastima, i vladajući nad strastima, carstvuje i nad đavolima i
nad svim što je svetsko, jer je on tada vaistinu postao po Božijem liku i podobiju
(Postanje, 1, 26-27).

Prestoli
sadržaj
Naziva se tako, pošto na ovoj četi počiva Preblagi i Presamilosni Bog, ne
Suštinom, jer je Suštinom sasvim neobuhvatan, nego Blagodaću. Dakle, Blagi
Bog počiva na poseban način, Svojom Blagodaću, na tom činu Prestola; zato se
oni i nazivaju, po Svetim bogoslovima, "Bogonosni" (Sv. Dionisije Areopagit, nav.
delo, gl. 7, str. 31).
I čovečija duša ima taj dar od Boga, koji imaju Preblaženi Prestoli, te i ona može
u vrlo velikoj meri da prima i nosi Boga, po onome što je napisano: Ovo govori
Svevišnji, koji živi na visini vavek, Sveti u Svetima, ime mu je Gospod Svevišnji,
koji u Svetima počiva (Isaija 57,15); i na drugom mestu veli: Kakav će te mi dom
sazidati, govori Gospod, nebo mi je presto i zemlja podnožije, i koje je mesto
moga odmora? Nije li ih Moja ruka stvorila, i sve je to Moje, govori Gospod, i na
koga ću pogledati, do samo na smirenoga i krotkoga i koji strepi od mojih reči
(Isaija 7, 1-2); i Sv. Jefrem veli: "Dva prestola ima Blagi Bog: neobuhvatno nebo i
drugi - srce smirenoga". Eto, Bog počiva i na srcu smirenog čoveka, kao na
Svom Prestolu. Ali i veliki apostol Pavle nam kazuje: Vi ste Crkva Boga živoga i
Duh Božiji počiva u vama (1. Kor 6, 15; 12, 27; Ef 5, 30). Čuješ li šta veli? Mi
nosimo Duha Božijeg, ako očistimo svoje duše od grehova. Dakle, eto kako
čovek može da postane slovesni presto i da nosi Boga u sebi, imajući delom onaj
zadatak koji imaju Preblaženi Prestoli s nebesa i noseći Boga u svojoj duši
delotvorenjem svekolikog dobrog dela, ali osobito ljubavlju i smirenjem svog srca.

Heruvimi
sadržaj
Heruvim se na jevrejskom jeziku tumači kao "obilje poznanja i izlivanje mudrosti"
(Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl. 7, str. 25).
Dakle, čovečija duša ima delom to svojstvo, jer je i njoj Bog dao um, kojim može
da sabere vrlo mnogo znanja.
Govori se da Heruvimi imaju najdublja duhovna sozercanja, i toliko je mudrosti u
umu Heruvima, da svi slovesni umovi anđela, koji su niže od njih, ne mogu proći
pored njih, a da oni ne znaju; još imaju neizrecivi i duboki vid, zbog čega se još
nazivaju i bdiocima, to jest sa mnogo očiju imaju prozorljivost mudrosti u svim
pravcima.
Dakle, i čovek prima to delanje po meri dara Božijeg / blagodati/, kojim može biti
mudar i bdilac nad strastima, i ispuniti um božanskim poznanjem. Pošto može da
izliva mudrost od onoga što je sabrao u pamćenju blagodaću Božijom i trudom
propovedanja reči Božije, on izliva razumnost i mudrost hiljadama duša, učeći i
savetujući. Eto, dakle, i čovek može u maloj meri da ima mudrost i izlivanje
poznanja prema drugima.
Ali Heruvimi imaju i drugo ime: "kao deca", to jest veliku meru nevinosti. Oni
imaju najveću nevinost i neporočnost od svih četa anđeoskih.
Određena mera nevinosti i nezlobivosti nalazi se i u čovečijoj duši, osobito kod
nevine dece. Po Reči Božijoj, ko bude imao mudrost zmije i krotost goluba, taj
postaje nevin kao dete, toga možeš nazvati Heruvimom u telu, zemaljskim
Heruvimom. I zatim, čovečija duša i čovek uzet uopšte, može u određenoj meri
da se upodobi i Heruvimu mnogim sabiranjem znanja, učenjem mudrosti,
nevinošću i neporočnošću i nezlobivošću dece, o kojoj je Gospod rekao: Dok se
ne obratite i ne budete kao deca, nećete naslediti Carstvo nebesko (Mt 18,3; Mk
10,15; Lk 16, 2-16).

Serafimi
sadržaj
Serafim se na jevrejskom jeziku tumači kao "užaren" ili inače rečeno "plameni" ili
"gorući", i to zato što oni imaju veliku ljubav prema Bogu i udvostručenim
plamenom ljubavi, više no ostale čete /činovi/, plamsaju ljubavlju prema
Svemogućem Bogu (Sv. Jovan Zlatoust, Beseda o Serafimima, Kladenac),
budući najbliži Prestolu Božanstva. Oni ne samo da gore nesamerljivom ljubavlju
prema Blagom Bogu, nego imaju i silu da zagrevaju i žare i ostale čete ljubavlju
služenja Blagom Bogu sa mnogo revnosti. To je zadatak koji ima četa Serafima,
koja se nalazi, kao što sam rekao, najbliže Presvetom i Presvemogućem Bogu.
Ali su i pojedini od izabranih Božijih ljudi postali serafimi, u određenoj meri,
darom Božijim, goreći velikom ljubavlju da izvrše zapovesti Božije i da Mu služe
plamenim srcem, kao Luka i Kleopa, koji iđahu sa Spasiteljem prema Emausu,
kada im je on putem tumačio Pisma. A nakon što su ga poznali, rekli su: Ne
goraše li srce naše u nama dok iđaše s nama putem i objašnjavaše nam pisma?
(Lk 24,32). Vidite li, braćo moja, kako plamsahu darom /blagodaću/ Presvetog
Duha, koji beše uz njih? Ne poznadoše Ga, dok On nije blagoizvoleo da im se
otkrije pri lomljenju hleba. A Sv. Ignjatije Bogonosac, koji nosaše u svom srcu
Hrista, i zbog Njegove goruće ljubavi, željaše u svako vreme da bude pojeden od
zveri i da propati najveće muke, Njegove ljubavi radi. I kako se plamenom
ljubavlju Božijom razgoreo Sveti veliki prvomučenik i arhiđakon Stefan, da mu je
u tom božanskom razgorevanju lice sjajilo kao lice anđela\ Kako je vođen
plamenom ljubavlju prema Bogu propatio muke do smrti, budući ubijen
kamenjem, i moleći se Bogu da ne uračuna onima što ga ubijahu taj greh (Dap 7,
60). A koliko je užaren ljubavlju Božijom bio veliki apostol Pavle kada je rekao: Ko
će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili
golotinja, ili opasnost, ili mač? Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli,
ni poglavarstva, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi
Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim 8, 35-39).
Toliko je žara bilo u apostolu Pavlu, da je goreo od ljubavi Isusa Hrista Boga
našeg, i nije uzimao u obzir ni đavole, ni anđele, niti bilo koje ino sazdanje Božije,
i bio je uveren da ga niko neće rastaviti od ljubavi Isusa Hrista. Dakle, čovečija
duša, kada stigne u takvu božansku toplinu i plamen, ima toliko plamene ljubavi
prema Preblagom Bogu, da je - pravo rečeno - "serafim" u telu, "zemaljski
serafim". Zato i kanoni Svete Crkve potvrđuju to, kada pojedine Svetitelje
nazivaju Serafimima, govoreći: "Sveti jerarše Ignjatije, bio si slovesni Serafim"
(Kanon Svetog Ignjatija, 20. decembra).
Ljubljeni verni,
Ako ste pažljivo slušali današnju propoved, mogli ste pojmiti da čovečija duša,
budući upoređena sa svih devet anđeoskih četa, i sama prima u određenoj meri,
blagodaću Božijom, sve darove i svojstva svih anđeoskih četa.
Ta sličnost koja postoji između svojstava naše duše i (svojstava) devet anđeoskih
četa, svakako je pojedinačna, jer, mada čovečija duša ima potencijalno ta
svojstva i darove, sve dok je obučena u nemoć tela svagda je promenljiva; dok
nebeske Sile više i savršenije primaju već pomenute darove od Blagoga Boga,
nego li naša duša dokle god je u telu, jer su Svete Sile bestelesne i, blagodaću
Božijom, sasvim bezgrešne.
Svakako, biće da one, sem već pomenutih, imaju i druge duhovne darove i
svojstva koja samo sam Bog i Sazdatelj njihov i naš zna. Tu istinu jasno
objašnjava božanski otac Maksim Ispovednik, koji, tumačeći reč Gospodnju iz
Svetog Jevanđelja, veli: Među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana
Krstitelja; a najmanji u Carstvu Nebeskome veći je od njega (Mt 9,11; Lk 7,28); to
veli, jer se verovalo da je Jovan sozercanjem stekao svekoliko najuzvišenije i
konačno znanje, ali budući život je veći od ovoga ovde. Ili: najviši bogoslov manji
je od poslednjeg među anđelima (Dobrotoljublje, tom II, pitanje 47, str. 231).
Najmanji u Carstvu nebeskom je anđeo koji se nalazi u najnižoj četi nebeske
jerarhije. Taj je ipak veći bogoslov od Jovana Krstitelja, koji je najveći prorok
rođen od žene i najveći bogoslov među zemaljskim bićima, kao onaj što je
dodirnuo i video i čuo Tri lica Svete Trojice prilikom javljanja Gospodnjeg na
Jordanu. Ipak, dok je bio u telu, znao je manje tajni no anđeo. Dakle, ako je
anđeo koji je najmanji u poretku nebeske jerarhije veći bogoslov od Svetog
Jovana Krstitelja, koliko li će veća biti različitost i razlika darova i svojstava
ostalih gornjih četa i zemaljskih ljudi u odnosu na najviše anđeoske čete nebeske
jerarhije.
Veliki filosofi starog veka: Pitagora, Platon, Demokrit, Plotin, Metodije Olimpijski,
Aristotel, kao i drugi nebrojani filosofi starog veka, kazivali su da je čovečija duša
samo "mikrokosmos" (mali svet), i da je čovek uklopljen u nju iz vidljivog i
osetilnog /čulnog/ sveta, ali nisu znali da mnogim svojstvima ima udeoničarstvo i
sa slovesnim silama s nebesa. Zato je božanski otac Grigorije Bogoslov koreo
Demokrita i njemu slične, govoreći: "Koji ograničavaju čoveka samo na svet što
podleže čulima udaljili su se od istine. Jer čovek je centar i jezgro koje povezuje
međe gornjega sveta - razumnoga, i donjega sveta - koji podleže čulima (vidi i
Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, knjiga II, gl. XII).
Dakle, sada, kada se naše slovo bliži kraju, treba da pokažemo da naša duša
nije samo posednik i sabirni centar svih vidljivih i nevidljivih svetova, nego je
iznad mislenog /duhovnog/ anđeoskog sveta, imajući u sebi nešto Bogomdano
što je iznad duhovnog sveta Svetih Nebeskih Sila, kao što o tome uče Sveti i
božanski Oci. On ne samo da ima od sveta koji podleže čulima i od duhovnog
sveta, nego je i lik i podobije Božije, kao što je Bog rekao pri stvaranju, govoreći:
Da stvorimo čoveka po svome liku i podobiju (Postanje 1, 26). Dakle, Sveta
Trojica se savetovala da stvori čoveka nad anđelima, jer nigde u Svetom Pismu
ne stoji napisano da su anđeli stvoreni po liku i podobiju Božijem, nego samo
"čovek". Ali čime je čovek veći od anđela, da bi se upodobio svom Sazdatelju?
Čovek je veći od anđeoske čete, i čovečija duša je nadmašuje trima osobinama, i
to, kao što o tome uči Veliki Vasilije govoreći: "Čovek se upodobljuje Svetoj Trojici
i jeste Njena ikona ovim trima svojstvima: umom se upodobljuje Ocu, jer Otac je
u Svetoj Trojici Um Koji je Rođenjem od pre svih vekova Istočnik Sina i
Ishođenjem od pre vekova, drugim čudesnim načinom - Duha Svetoga". Dakle,
čovečija duša se upodobljuje Ocu umom, i kao što Otac rađa Sina rođenjem pre
svih vekova, isto tako i čovečiji um rađa reč, i Sinu se upodobljuje reč koja izvire
iz čovečijeg uma; a podobna je Duhu Svetom po samovlasnoj volji koja je u duši
koren svih dobrota što ih je Blagi Bog postavio u čoveku. Na taj način čovečija
duša je najveće delo saveta Božijeg i živa ikona Presvete i životvorne Trojice, i
tim trima svojstvima jeste iznad anđela i svekolikih razumnih, slovesnih i
samovlasnih četa, imajući lik i podobije Presvete Trojice.
Ljubljeni verni,
U zaključku evo šta velim: Eto zbog čega je Spasitelj naš pokazao da naša duša
ima veću vrednost no sav svet, kada je rekao: Kakav će otkup dati čovek za dušu
ili Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi? (Mk 8,36-
37). Kao što ste čuli koliko je velika naša duša, i ničim je ne možemo otkupiti, do
samo istinskim pokajanjem, ispovešću, molitvom i delotvorenjem svekolikih
dobrih dela na slavu Božiju. Dakle, nastojmo da dobro pazimo kako živimo i kako
se staramo za spasenje svojih duša. Jer nam ništa neće biti na korist, pa ni sav
svet, u dan kada ćemo dati odgovor.
Amin.

ŠTO HOĆETE DA VAMA ČINE LjUDI,

ČINITE TAKO I VI NjIMA[2]
sadržaj
Iako je ovaj stih (iz naslova, prim.izd) tako kratak, tim više sadrži uzvišenije i
savršenije učenje za spasenje ljudskih duša. U ovom se Jevanđelju sadrži
ukratko svekoliko čovekovo spasenje, jer nas ono uči ljubavi prema
neprijateljima. Nijedan pređašnji učitelj zakona nije doneo u svet tako savršeno
učenje za spasenje ljudi, kao ovo sadržano u slovu Jevanđelja, koje kaže: Ljubite
neprijatelje svoje (up. sa Mt 5, 44). Ovu je zapovest dao Gospod Bog i Spasitelj
naš Isus Hristos, sama mudrost i Logos Božiji, radi nas grešnih i radi našeg
spasenja.
Mi mislimo da je nemoguće ostvariti na delu učenje ovog Jevanđelja. Ali nije
tako. Nije tako.
Blagi i Presveti Spasitelj nikada nije izrekao kakvo učenje u svetu koje ljudi ne
mogu ispuniti. Jer On, budući savršeni Bog, zna dubinu nemoći ljudske prirode.
I kako je On otpočeo učiti ovo učenje o ljubavi prema neprijateljima? - Rečima:
Kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (up. sa Lk 6,31). Eto kako
se velika istina i kako velika pravda nalaze ovde.
Čoveče, hoćeš li da drugi ukrade tvoju stvar? Ili da te kori, ili da te beščesti, ili da
se sveti, ili da ti čini drugo zlo? Dakle, ako nećeš, nemoj ni ti činiti drugom!
Neću da me drugi ogovara; dakle, ne treba ni ja da ga ogovaram! Neću da me
drugi mrzi; dakle, ne treba ni ja da ga mrzim! Neću da mi drugi krade iz moje
bašte ili iz moga vinograda; dakle, ne kradem ni ja od drugoga! Ne bih hteo da
neko javno ismeva moje dete; ni ja neću da činim tako. Ne bih nikada hteo, kada
negde odem, da me neko nipodaštava, nego bih hteo da mi kaže "Dobar dan",
da me poštuje i ukaže mi pažnju; dakle, da i ja tvorim isto tako!
Eto pravedne mere, koju ne može niko poreći; što hoću da mi drugi čini da činim i
ja njemu, i tada se čuva topla svekolika ljubav prema bližnjem i pravda Božija.
Nakon što je Spasitelj pokazao ovu pravdu i ovu meru Jevanđelja, prešao je na
još savršenije učenje. To jest da ljubimo ne samo prijatelje, nego i svakog
čoveka, čak i neprijatelje. Jer čujte šta kaže: Ako ljubite one koji vas ljube, kakva
vam je hvala? I grešnici čine tako. I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate
da ćete dobiti, kakva vam je hvala? Jer i grešnici daju u zajam da dobiju opet
onoliko (up. sa Lk 6, 32-34); to jest oni daju zajam, ali u zajam, da bi primili
natrag upravo koliko daju.
U nastavku dotičnoga začala Jevanđelja kazuje se: Ljubite neprijatelje svoje, i
činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i
bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima (up. sa Lk
6, 35).
Tamo nam je rekao da činimo drugima što želimo da se nama čini. A ovde je
rekao nešto uzvišenije. Rekao je ne samo toliko, nego da činiš dobro onom koji
te mrzi, da ljubiš onoga koji ti je neprijatelj. I Apostol nas uči slično, savetujući
nam da se zlo ne pobeđuje zlom, nego se zlo pobeđuje dobrim.
Ali mi grešnici kažemo: Kako da blagosiljam ili kako Da ljubim onoga koji me kori
i bije i ozleđuje i svagda me ocrnjuje? Kako da tome ja činim dobro? Dakle,
kažemo da je to nemoguće. Jer ne mogu ja dalje da ljubim onoga ko mi je udario
šamar, ili me je prekoreo, ili mi je štogod uzeo, ili me je ismevao, ili me je
ogovarao pred drugim.
Da, tako je! Mi ne možemo, zbog svoje nemoći. Ali nemojte misliti da je to sasvim
nemoguće. Moguće je, s Bogom, Koji nam je svagda u pomoći, ako se mi
trudimo. Svojom silom ne možemo tvoriti ništa dobro. Ali Božijom silom sve se
može.
Jer Spasitelj kaže: Sve je moguće onima koji veruju (up. sa Mk 9, 23).
Da ovu uzvišenu zapovest nije ispunio niko u Zakonu Blagodati, niti pre njega,
mogli bismo smatrati da je ovo učenje iznad moći. Pagani i drugi nehrišćanski
narodi kazuju da je nemoguće da ljubimo onoga koji nam čini zlo. Ali mi nemamo
pravo da to kažemo!
Eto u Starom Zavetu David je ljubio Saula, i kada bi čuo da je ovaj pao na
zemlju, da ga muči nečisti duh, David bi odlazio neprijatelju svom Saulu, Saulu
koji ga je proganjao i tražio da ga ubije, odlazio je i pevao mu psalme. I zli duh,
čuvši silu psalama, odlažaše od Saula, koji se smirivaše.
Ali kada je ustajao, pitao je gde je David, i hvatao se koplja, da bi ga ubio. I triput
je udario kopljem u zid, nameravajući da ubije Davida, svog lekara. David ga
isceljivaše, izbavljajući ga od đavola, koji ga mučaše bez predaha, a on se borio
protiv svog dobročinitelja, da bi ga ubio.
Ali je David pokazao svoju ljubav prema svom neprijatelju i sledećeg puta. Kada
Saul spavaše u pustinji Zif, i njegova vojska spavaše s njim, David je našao
Saula u pećini gde spava. I Avisaj, vojskovođa u Davidovoj vojsci, savetovaše
mu: Sada ti dade Bog neprijatelja tvojega u ruke; dopusti mi, dakle, da ga
prikujem kopljem za zemlju (up. sa 1. Samuilova 26,8).
Ali čuj šta kaže David: Nemoj ga ubiti; jer ko će podignuti ruku na pomazanika
Gospodnjega i ostati nekažnjen? (up. sa 1. Samuilova 26, 9). Jer Saul beše
miropomazan kao car.
Prišao je David Saulovoj glavi i odrezao mu samo deo haljine, da bi znao da mu
je bio blizu. I poštedeo mu je život, govoreći: Strah me je od Boga da učinim zlo
onom ko hoće da mi oduzme život.
I tako je David, oko hiljadu godina pre Zakona Blagodati, ispunio ovo Jevanđelje,
to jest ljubio je svog neprijatelja. Saul je sa 4.000 vojnika tražio Davida u svim
krajevima Palestine, da bi ga ubio, da bi mu oduzeo život, a ovaj, kada ga je
imao u svojoj ruci, poštedeo mu je život rekavši: "Ne, Bože sačuvaj! Neću mu
učiniti zlo, jer je pomazanik Gospodnji". Vidiš li ljubav prema neprijateljima
ispunjenu pre Zakona Blagodati?
Zar Mojsije nije isto tako učinio? Narod roptaše protiv njega i beše se pobunio
protiv Boga, skrenuvši u idolopoklonstvo. A kada mu je Bog rekao: Gledam ovaj
narod i vidim da je tvrdoglav narod. Pusti me, dakle, sada da se raspali gnev moj
na njih, da ih pogubim!, Mojsije je rekao: O Gospode, molim ti se sada, ako
hoćeš da im oprostiš ovaj greh, oprosti im ga; ako li ne, izbriši i mene iz svoje
knjige, u koju si me zapisao. To jest, pre bih ja da umrem, nego da izgine narod,
iako su me oni ogorčili i roptali protiv mene i malo je nedostajalo da me ubiju
kamenjem u Rafidinu, zato što sam ih izveo iz Egipta.
Eto kako su ovu jevanđelsku zapovest, koja se nama grešnicima čini
nemogućom, ispunili drugi izabranici Božiji, hiljadama godina pre Spasiteljevog
dolaska u svet!
A arhiđakon Stefan, dver mučenika, prva ovca Hristova koja je išla za Njim, kako
je umro? Oni ga kamenovahu, a on, tvoreći molitve, kleknuo je, i kada ga
udarahu velikim kamenjem, videći da umire, uzviknuo je: Gospode Isuse, primi
duh moj u ne uračunaj im greh ovaj (up. sa Dap 7, 59-60). I to rekavši, usnuo je. I
tako je dobri sluga otišao za Vladikom Hristom.
I u Starom i u Novom Zavetu vidimo mnogo primera koji dokazuju da su mnogi
izabranici Božiji još od davnina savršeno ispunjavali ovo Jevanđelje.
Šta kažu Apostoli? Kada behu huljeni i proganjani, uzvraćahu dobrim i utešnom
rečju. I nijedan se nije svetio zlom, nego su pobeđivali zlo dobrim. Dakle, i oni
ispunjavahu ovu zapovest Jevanđelja.
A Spasitelj naš Isus Hristos ju je ispunio pre svih iz Zakona Blagodati. Jer kada
beše raspet na Svetom Krstu, moljaše se za one koji mu ukucavahu klinove u
ruke i noge i govoraše: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine! (up. sa Lk 23,34)
Dakle, Spasitelj nas je i rečju i delom učio da možemo ljubiti neprijatelje.
Da Bog to ne čini s ljudima i s narodima na zemlji, ne bi bilo više nijednoga
čoveka na celoj zemaljskoj kugli. Kako li On daje dažd svim narodima zemlje koji
nisu spoznali Boga? Kako li On daje dažd hrišćanima koji su samo imenom
hrišćani i raspinju Ga svakog trena svojim bezakonjima? Psujemo Ga, ismevamo
Ga, hulimo na Njega, skrećemo od vere u mržnju; kako li nam daje dažd?
Trebalo bi da kiša pada samo u bašti onoga koji Njega čestvuje; trebalo bi da se
rađa Sunce samo nad pravednicima, a ostalima, grešnicima, da bude mrak.
Ali nije tako! Bog, budući po prirodi preblag i premilostiv, šalje Svoje Sunce i
dobrima i zlima i pušta dažd i nad pravednicima i nad nepravednicima.
Kad bi se Bog sudio sa ljudima i kada bi puštao gnev u sve Dane zbog naših
grehova, trebalo bi da stalno budemo bez Sunca i bez kapi vode na zemlji, zato
što smo svi i u svako vreme neprijatelji Božiji, zato što ne ispunjavamo zapovesti
Njegove i mrzimo Ga i protivimo se volji Njegovoj.
Ali Bog ne čini tako i ne uzima u obzir naše grehe. U svojoj neograničenoj dobroti
pokriva svojom milošću i ljubavlju sve nemoći, zla i bezakonja sveta.
Ali možda će kogod reći: "Bog može to da čini zato što je Svemogući Bog, ali ja
sam čovek, i po zakonu prirode ne mogu da ljubim onoga koji me mrzi".
Da, ne možemo mi, ali može Bog. I mi ako se Njemu molimo, i ako ostanemo u
Njemu, možemo svagda to činiti. Jer veli: Ostanite u meni, i ja u vama..., jer bez
mene ne možete činiti ništa (up sa Jn 15, 5). Ako se molimo Presvetom i
Preblagom Bogu, On pomaže i nama da ljubimo one koji nas mrze, da činimo
dobro onima koji nam čine zlo, da blagosiljamo one koji nas vređaju.
Ako je Bog to činio, budući bez greha, zar mi grešnici ne treba da ljubimo jedan
drugoga i da nosimo teret jedan drugome?
Sveti Maksim Ispovednik veli: "Ali možda ne možeš da ljubiš svoga neprijatelja,
kada osećaš da ti čini nepravdu; možda to ne možeš da činiš zasad. Ali bar ćuti,
trpi i moli se Bogu. Bar nemoj da se svetiš i bar nosi sa razumevanjem u duši
nemoć onoga u vreme njegove smutnje. Zatim ćeš se sa suzama moliti Bogu, i
daće ti dar i silu da iz sveg srca ljubiš onoga koji ti je činio zlo. Ali prvo i prvo -
moli se!"
Ima pet vrsta ljubavi. U Jevanđelju se govori o ljubavi prema Bogu i o ljubavi
prema bližnjem. Sv. Maksim kaže da ima pet vrsta ljubavi, i od tih pet dve su
dobre, jedna srednja i dve za odbacivanje.
Dve dobre (ljubavi) jesu: Da ljubimo Boga svim srcem i svom dušom i svom
snagom, a bližnjega da ljubimo kao sami sebe (up. sa Mt 22, 37 i 39).
Druga ljubav jeste prirodna ljubav, to jest prirodnog porekla, koju roditelji imaju
prema deci i deca prema svojim roditeljima, i ljubav koju imaju braća i sestre i
rođaci po telu među sobom. Ova nije za osudu, to jest ne treba da je
zaobilazimo, ali ni da od nje što veliko zadobijemo, jer je prirodna i Bogom
usađena u čoveka.
Zatim postoje još dve vrste ljubavi: telesna, kada neko sa strašću ljubi drugoga; i
ljubav propraćena srebroljubljem, kada neko voli drugoga jer mu daje novac ili
mu daje kakav drugi imetak. To su strastvene, i za odbacivanje su.
Čak je i ona srednja za osudu, kada je preterana.
Sveti Oci nam kazuju: gledaj svoju prirodu, čoveče, i ako hoćeš da ti drugi tvori
dobro i da ima milosti prema tebi kada si smućen i kušan i u nevolji, imaj i ti
milosti prema drugom isto kao i prema sebi. I on je čovek, i on je kušan, i on ima
nevolja, i on ima đavole koji ga tiranišu, i on ima strasti iznutra i spolja!" Dakle,
nemoj ga mrzeti, jer ćeš i ti sutra imati ista iskušenja! I tako ćemo se naučiti
ljubavi prema bližnjem, ako budemo razmatrali što pripada prirodi, da smo, dakle,
iste prirode s njim.
Ali gledajmo ka sebi i ka zapovesti današnjeg Jevanđelja. Ako mi ne samo da ne
ljubimo one što nam čine zlo, ne samo da ne blagosiljamo one što nas proklinju,
ne samo da ne dajemo u zajam onima od kojih ne treba da razmišljamo da
uzmemo natrag, nego baš tražimo da se odmah svetimo onome koji nam je činio
zlo, tada više nismo sinovi Božiji, nego sinovi srdžbe i gneva Božijeg! Jer imamo
u svom umu misao da se svetimo onom koji nam je činio zlo.
Tada više nije Duh Božiji u nama, niti više ima ljubavi Isusa Hrista u našim
srcima, nego smo kao kakvi razbojnici, kao kakve dobrovoljne ubice, čak ako i
nismo izvršili ubistvo, ako vrebamo da se sa zlobom svetimo bratu i tražimo da
oborimo njegovu slavu ili njegovu čast ili bilo šta njegovo što je dao Bog. Ubice
smo pre no što izvršimo ubistvo. Zbog čega? Jer ubijamo njegovu slavu i čast,
njegov imetak i drugo slično tome.
Zbog toga je dobro rekao Sveti apostol i jevanđelist Jovan: Koji mrzi brata
svojega jeste čovekoubica! (up sa 1. Jn 3, 15). Čak ako i nije ubio rukom ili
štapom, ali ga mišlju mrzi i traži da se sveti i vreba svog brata da mu učini kakvo
zlo.
On je ubica u svom srcu, i bude li ga tako zatekla smrt -jad i čemer! Jer ubica je, i
sa ubicama će imati udela. Ako je kogod umro pomračen u srcu i nije oprostio
svome bratu, ne može da primi oproštaj u dan suda i u času smrti. Jer Gospod
veli: Ako li pak ne budemo od srca opraštali sagrešenja brata svoga, ni Otac naš
koji je na nebesima neće oprostiti nama sagrešenja naša! (up. sa Mk 11,26).
Zbog toga imajmo milosti jedan prema drugom, nosimo teret jedan drugome, da
bismo ispunili Zakon Hristov, to jest Zakon ljubavi, koji nam zapoveda ljubav
prema neprijateljima.
Imajmo milosti prema svima, opraštajmo svima, Hristove ljubavi radi.

PROPOVED U NEDELjU XI PO DUHOVIMA[3]

O dužnosti da opraštamo onima koji nam zgreše

sadržaj
Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam Ti,
jer si me molio. Nije li trebalo da se i
Ti smiluješ na svoga drugara?
(Matej 18, 32-33).

Ljubljeni vernici,
Sveto i božansko današnje Jevanđelje nam pokazuje dužnost da opraštamo
onima koji nam greše. Gospod naš Isus Hristos, nas uči da se ceo Zakon i
proroci temelje na dvema zapovestima, to jest da ljubimo Boga i bližnjega svoga
(Mt 22, 37-40). Milost je jedno od dobrih dela koje izvire iz ljubavi, po svedočenju
Svetog Apostola Pavla, koji veli: Ljubav se umilostivljuje (1. Kor 13, 4). Ko nema
milosti prema svom bratu znak je da taj nema ljubavi i prebiva u mraku mržnje
prema braći (1. Jn 2, 9-11; 4, 20).
Ljubav Božija prema nama podobna je ljubavi roditelja prema svojoj deci
(Ponovljeni zakoni 1, 37-45; Isaija 49,15; 66, 13). Kao što otac i dobra majka
ljube svoje sinove i, ma koliko puta bi oni pogrešili, ako se obrate i traže oproštaj,
opraštaju im i pomiluju ih, takva je i ljubav Božija prema nama, koji smo Njegovi
sinovi (Jn 1,12) i tako nam pristoji da budemo sa ljubavlju i sa milošću prema
onima koji nam zgreše. Spasitelj naš Isus Hristos, budući prikovan na Krstu,
molio se za one koji su Ga razapeli, govoreći: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta
čine (Lk 23,34).
Bude li kogod imao sva dobra dela, ako ljubavi nema, ništa nema (1. Kor 13,1-2).
Sin Božiji došavši u svet, iz Svoje bezgranične dobrote, sa ljubavlju i milošću
prema nama (Ef 3,18-19), ukinuo je razliku između neprijatelja i prijatelja i dao
nam zapovest da ljubimo svoje neprijatelje, da blagosiljamo one koji nas kunu,
da se molimo za dobro onih koji nas ozleđuju i progone i da tvorimo dobro onima
koji nas mrze (Mt 5, 44). Po svedočenju ovog učenja nije nam dopušteno nikoga
da mrzimo, nego treba da sve koji nam zgreše ljubimo i da im opraštamo
sagrešenja, čak ako bi nam tvorili najveće zlo.
Sećajmo se da Bog iz svoje bezgranične dobrote: daje dažd i pravednima i
nepravednima, i On svojim suncem obasjava dobre i zle (Mt 5,45). Zato smo i mi
dužni činiti svima dobro i opraštati sagrešenja onima koji nam zgreše (Mt 6,12; 1.
Sol 5,15), noseći nemoći drugih (Gal 6, 2; Ef 4, 2). Tako nas podstiče i Sveti
apostol Pavle govoreći: Budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan
drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef 4, 32). Na drugom mestu
veli: Podnosite jedan drugoga, opraštajući jedan drugome; a ako ko ima tužbu na
koga, kao što Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3,13).
Dakle, braćo moja, sećajući se ljubavi Božije prema nama, koji stalno grešimo
pred Njim, trudimo se i mi po svojoj moći da svagda opraštamo onima koji nam
zgreše (Jn 13, 34). Ljubav prema Bogu ne može se pojaviti među nama bez
ljubavi među nama i bez oproštaja onima koji nama greše (1. Jn 3,17; 4, 20-21).
Ljubljeni vernici,
Slušajmo sada Svetog Jefrema Sirijskog, koji, govoreći o opraštanju onima koji
nama greše, od čega zavisi i opraštanje naših grehova, veli ovako:" Dobro je
rekao Gospod: Moj teret je lak! Jer kakva je teškoća i kakav je trud da ostavimo
bratu svome sitne i ničega dostojne grehe, da bi se i nama oprostili naši...". I
dalje veli: "Nije rekao: Donesite Mi novca ili jaraca ili post, ili bdenje, da bi rekao:
Nemam ili ne mogu! Nego nam je zapovedio ono što je beznaporno i lako i
kratko, rekavši: Ti oprosti svome bratu njegova sagrešenja i Ja ću oprostiti tvoja!
Ti međutim ni sagrešenja ne opraštaš, možda malo novca - dva ili tri dinara - a Ja
ti darujem bezbroj talanata. Ti više ništa ne opraštaš, darujući mu; a Ja ti dajem
iscelenje i Carstvo ti darujem. I tvoj dar primam onda, kada se pomiriš s onim koji
ti neprijateljstvuje, kada nemaš mržnju ni prema kome u svom gnevu. Kad imaš
mir i ljubav prema svima, tada je tvoja molitva dobro primljena i prinos tvoj
blagougodan i dom je tvoj blagosloven, i ti si blažen. Ako se ti sa svojim bratom
ne pomiriš, kako tražiš oproštaj od Mene? Moje reči prestupaš i tražiš oproštaj od
Mene? Ja, Gospodar tvoj, zapovedam ti, i ti ne obraćaš pažnju? Kako li se onda
usuđuješ da Mi prinosiš molitvu i žrtvu? Jer kao što ti odvraćaš svoje lice od
brata svoga, tako ću i Ja odvratiti oči svoje od tvoje molitve i od tvog Dara" (Slovo
o ljubavi, tom III, str. 31-33, manastir Njamc, 1823).
Božanski otac Isaak Sirijski, govoreći saglasno sa Svetim Jefremom, pokazuje
da Bog ne prima našu molitvu, ako imamo mržnju i ne oprostimo onima koji nam
zgreše, jer evo šta veli: "Seme na kamenu jeste molitva onoga koji pominje po
zlu brata svoga" (Slovo 58, str. 297, manastir Njamc, 1818). Znači, braćo
hrišćani, pazimo sa svekolikim strahom Božijim na reči ovih Svetih Otaca, koje se
temelje na reči Spasitelja našeg Isusa Hrista, Koji je u svome Svetom Jevanđelju
rekao: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac, vaš
nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš nebeski neće
oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt 6,14).
Braćo moja, ako verujemo da su ovo reči i zapovesti Spasitelja našeg Isusa
Hrista, i da nikada njegova usta ne mogu reći neistinu, budući da je On biće
Istine, onda uvidimo, da nikada nećemo primiti oproštaj od Boga, sve dok
budemo u neprijateljstvu s ljudima, i ne budemo oprostili iz sveg srca grehove i
greške naše braće (Mk 11,25). Neka niko ne veruje da će moći svojim darovima
ili službama koje daje u Svetoj Crkvi, da se pomiri sa Bogom i da će primiti
oproštaj svojih grehova, pre nego se pomiri i izmiri sa onima sa kojima je bio
zavađen. Ovu istinu nam pokazuje sam Hristos Gospod kada veli u Svetom
Jevanđelju: Ako prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto
protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa
bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt 5,23-24).
Ne samo da Bog ne prima naš dar pre no što se pomirimo sa svojim bližnjim,
nego ni molitvu našu ne prima jer veli: Kad stojite na molitvi, praštajte sve što
imate protiv koga; da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama sagrešenja
vaša (Mk 11, 25). Isto nas uči Spasitelj i u Molitvi Gospodnjoj Oče naš, koju
čitamo svakodnevno, jutrom i večerom: I oppoctu nam dugove naše kao što u mi
opraštamo dužnicima svojim (Mt 6,12). Ako li mi ne oprostimo najpre svojoj braći,
ni Otac naš nebeski neće nam oprostiti grehe naše. Opraštanje jeste obavezni
uslov za spasenje čoveka, celoga sveta. Opraštanje stoji na temelju mira srca i
savesti svakoga od nas. Opraštanje izbavlja porodicu od razvoda i uništenja,
izbavlja rodbinu od svađe i suđenja, izbavlja svet od ratova, mržnje i smrti.
Međutim, za nas ljude ništa nije teže, nego li da oprostimo onima koji su nas
uvredili, koji su nas klevetali ili su nas oštetili. Za jednu reč prekora, za ništavnu
stvar, za neku malu štetu, neki hrišćani žive u zavadi i čak u mržnji, godinama.
Stižu čak na sud i na dela osvete, da im ni sveštenik iz parohije, ni rodbina, ni
seoski starci, ni bolest i strah od smrti ne mogu omekšati srca da bi oprostili, da
bi se pomirili jedni s drugima. Zbog toga ne malo njih umiru zavađeni među
sobom, na njihovu večnu osudu. Jer posle smrti niko više ne može učiniti ništa za
svoje spasenje.
Ovo teško stanje mržnje i osvete između ljudi, koje odvodi u smrt one koji ne
opraštaju, pokazuje Hristos veoma jasno u priči iz Jevanđelja koje je čitano
danas. Car kome polažu račun sluge njegove jeste Car Hristos, koji će nam suditi
svima na kraju vekova. Dužnik koji duguje Caru nebeskom deset hiljada talanata
jeste svako od nas, koji dugujemo Hristu pokajanje, suze, milostinju i opraštanje
za mnoštvo grehova koje smo učinili.
Ali dok nam Bog, kao dobri Otac, oprašta ceo dug, to jest sve grehe, mi ljudi ne
opraštamo onima koji su nam malo zgrešili, nego im tražimo dug sa kamatom. A
ako nam ne vrate dug, svetimo im se, tužimo ih sudu, želimo im zlo, ne
opraštamo im do smrti. Zato se i Bog ljuti na one koji ne opraštaju bližnjem, nego
žive u mržnji i osveti, i reći će im na Sudu: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti
- to jest sve grehe - jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga
drugara, kao i ja na te što se smilovah? I razgnevi se gospodar njegov, i predade
ga mučiteljima dok ne vrati sve što mu je dugovao (Mt 18,27-34).
Čujete li šta govori Hristos, gospodar života i smrti? Onima koji ne opraštaju
svome bližnjem, ni Bog neće oprostiti na velikom poslednjem sudu, nego će ih
baciti u muke pakla - za vekove vekova. Jer ako se u životu ne pokajemo, niti
oprostimo, niti činimo milostinju i umremo tako, nećemo nikada imati oproštaj i
niko nas više neće izbaviti večne osude.
Ljubljeni vernici,
Najveća hrišćanska vrlina jeste ljubav. Ona je naš život i potrebna nam je kao
vazduh. Zato, veli Sv. Jevanđelist Jovan, Bog je ljubav. A oproštaj, pomirenje,
milostinja, posećivanje bolesnika, primanje stranaca i ostalo slično jesu najveće
kćeri hrišćanske ljubavi.
Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem jesu najveće zapovesti iz Svetog
Jevanđelja, koje stoje na temelju našega spasenja. Od toga kako ćemo umeti da
praštamo, da pomažemo bližnjem, da svakoga trpimo, da mir tvorimo, da se ne
svetimo, od toga zavisi naš mir, radost našega života, spasenje svakoga od nas.
Ali šta da čine oni hrišćani, koji ištu oproštaj od onih sa kojima su u zavadi, a oni
neće da im oproste? Neka čine što nas uče Sveti Oci. Najpre neka se mole Bogu
za ublaženje njihovih neprijatelja. Neka traže savet svojih duhovnika i neka
poštuju njihovu reč. Zatim neka lično traže oproštaj od onih sa kojima su
zavađeni, rečima: "Oprosti mi, brate, za sve što sam ti zgrešio i Bog neka ti
oprosti!" Oproštaj neka se izvrši najbolje u crkvi, ili u kući jednoga od njih, ili u
kući sveštenikovoj. Ako je zavada stara i velika, pomirenje neka se izvrši u
prisustvu sveštenika, i neka se završi molitvom blagodarnosti i čak hrišćanskom
trpezom, ili međusobnim darivanjem. Ako bližnji ne želi da nam oprosti, sledimo
savet duhovnikov, tražimo oproštaj triput. I tako, ako nas ne grize savest,
možemo se pričestiti Svetim Tajnama. A ako smo još uznemireni i muče nas misli
osvete, odložimo Sveto Pričešće, da nam ne bi bilo na osudu. Smirenje i čista
molitva najviše nam pomažu pri pomirenju. Ko sledi taj put nije daleko od
spasenja!
Čitamo u Otačniku da je neki mladi monah otišao kod starog podvižnika i rekao
mu da ima neprijateljstvo prema nekom i ne može nikako da mu oprosti. Uzalud
ga je starac podsticao na oproštaj, jer učenik nije hteo da oprosti. Onda je
duhovnik rekao učeniku: "Da očitamo zajedno Oče naš, sine!" Kada je učenik
izgovarao: I oprosti nam grehove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim,
starac mu je rekao: "Ne tako, sine! Nego da kažemo: I nemoj nam oprostiti
grehove naše, kao što ni mi ne opraštamo dužnicima svojim!" Čuvši to učenik,
pao je na kolena i rekao: "Oprosti mi, Oče, jer sam zgrešio! Ovoga trena sam
oprostio svome bratu!"
Tako da činimo i mi, braćo hrišćani. Da tražimo najpre oproštaj i da s ljubavlju
oprostimo svima, da bi i nama Bog oprostio na zemlji i na nebu. Jer bez
opraštanja nemamo oproštaja i spasenja, niti možemo čitati Oče naš.
Molimo Boga ljubavi i Sina Božijeg, Koji se razapeo na Krstu iz ljubavi prema
nama, da nas sve pomiri u Svoje ime, znajući da ljubav nikad ne prestaje! (Upor.
sa 1. Kor 13, 8).
A m i n.

BOŽIJI PRIZIV I ČOVEKOVO POSLUŠANjE[4]

sadržaj
Braćo hrišćani, danas hoću da vam govorim o pozivanju /prizivu/ Božijem i o
čovekovom poslušanju Bogu i o poslušanju svih Njegovih sazdanja. Ali hoću
osobito da govorim o prizivanju slovesnoga ljudskog roda i da vam kažem na
koliko nas načina Bog priziva.
Bog poziva zemaljske narode na pokajanje glađu, sušom, bolestima, kao da im
kaže: "Evo, Ja sam Onaj o kome veli prorok Jeremija da ću dažditi nad deset
gradova, i nad dva neću dažditi. I opet, daždiću nad dva grada, i nad deset neću
dažditi, da bih vam pokazao da sam Ja Bog oblaka i Otac kiša", kao što je rekao i
Jov.
Čuo sam da se na televizoru, kada se daje metereološki izveštaj, pokazuje mapa
države i kazuje: ovde daždi, i pokazuje se oko 10-15 tačaka gde daždi u državi, a
u najvećem delu zemlje ne daždi. Čuvši to, bilo mi je od velike koristi. I setio sam
se reči proroka Jeremije, i rekao sam sebi: Evo kako se ispunjavaju pred našim
očima, jer daždi u nekoliko sela, a u 20-30 ne daždi.
Dakle, u Božijoj su ruci kiše i oblaci i bure i vetrovi. Jer Hristos kaže: Godine i
vremena zadržao je Otac, u svojoj vlasti (Upor. sa Dap 1, 7). Niko ne može Njega
pozivati na odgovornost zbog čega je pustio sušu ili buru; niko ne može
obustaviti vetrove ili kiše, niko ih ne može doneti, do samo svemoguća ruka
Božija. Dakle, eto, ponekada nas Bog poziva sušom, ponekad gradom, ponekad
munjama, kada mnoge pogađa grom, ponekad nas priziva glađu, ponekad
bolestima.
Ponekad Bog pušta bolest i epidemiju, i nema kuće gde da ne bude neko
bolestan. Ponekad nas priziva ratovima, ponekad ropstvom, ponekad glasom
Svetog Pisma, kada veli: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću
vas odmoriti (Upor. sa Mt 11,28). I inoga puta veli: Ko hoće za mnom ići, neka se
odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Upor. sa Mt 16, 24).
Dakle, eto nas Bog priziva i stihijama, i zemljotresima i sušom, nedaždanjem;
priziva nas bolestima i nevoljama, gadostima, svime priziva k Sebi narode da
spoznaju da postoji jedan Otac na nebu i da može da čini s narodima šta hoće.
Šta kaže Isaija? Gospode, Ti si sazdao zemlju kao ništa, i svi narodi na zemlji
pred Tobom su kao kap u bačvi (Isaija 40, 21, 28). Kakvu silu ima kap u bačvi? Ili
šta će biti ako budeš uzeo kašiku vode iz beskrajnog okeana mora? Tako smo mi
mali i slabi pred Bogom. Priziva nas Bog glasom Svetog Pisma, priziva nas
glasom sazdanja /tvorevine/, koja nailaze na nas sušom ili preobilnom kišom ili
zemljotresom; priziva nas Bog vrelinom, ali nas priziva i na drugi način.
Kako? - Glasom savesti. Zar ne vidiš, kada grešimo ili pogrešimo, namah nas
kori savest. Pita te: "Čoveče, zbog čega si to učinio? Zbog čega si ukrao od
suseda? Zbog čega si uzeo tuđu ženu? Zbog čega si ubio nevinog mladenca u
utrobi? Zbog čega si se smejao svetinjama? Zbog čega pušiš? Zbog čega ne
ideš u crkvu nedeljom i praznikom? Zbog čega ne podižeš decu u strahu
Božijem? Zbog čega ne postiš četiri posta tokom godine, i petkom i sredom, te
postaješ podoban Judejcima? Zbog čega mrziš svoga brata? Zbog čega huliš na
Boga kada si u nevolji?"
Kroz sve nas kori savest kada grešimo. Ona je glas Božiji koji nas priziva k
Njemu: " Čoveče, zgrešio si. Ja ti opraštam, ali nemoj više to činiti. Dođi k meni,
jer kod mene je izvor oproštaja, ljubavi i samilosti. Postavi dobar početak od
danas pa nadalje, da ne zgrešiš više".
Dakle, savest je glas Božiji u našem srcu. Ovaj zakon je bio postavljen pre svih
ljudskih zakona.
Određeni broj malovernih ljudi veli: "Nama hrišćanima Bog će suditi i kazniti po
Jevanđelju, ali narode koji ne poznaju Boga, kao što je Kina, kao što je Japan,
Indija, koji se klanjaju lažnim božanstvima i vračarima, kako će kazniti Bog? Jer
nisu imali Jevanđelje i nisu znali šta je greh. Zbog toga se ne mogu ispraviti".
Čuj šta kaže božanski apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimljanima: Što je na
Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova
večna sila i božanstvo (Rim 1,20). Dakle, svim narodima sveta, u dan Suda,
sudiće se na osnovu četiri zakona. Tako uče Sveti Oci. Onima koji nisu imali
pisani zakon sudiće se na osnovu dvaju zakona: po zakonu savesti, koji je
postavio u čoveku pri njegovom stvaranju, i po zakonu sazdanja /tvorevine/.
Kako po zakonu sazdanja? Evo kako:
Sve što je oko nas besedi s nama. Jer kaže Sv. Grigorije Nisijki u Mojsijevom
žitiju: "Kao truba s nebeske visine govore s nama sazdanja i kliču da postoji
Sazdatelj /Tvorac/"- I šta kaže prorok David: Nebesa kazuju slavu Božiju, i delo
ruku Njegovih javlja svod nebeski (Upor. sa Ps 18,2). Kako besede nebesa s
nama? Kako besedi nebeski svod s nama i objavljuje silu Božiju? Evo kako:
Kada uveče posmatraš zvezdano nebo i vidiš ga prepuno zvezdama i ukrašeno
kao polijelej pun svetlosti, i vidiš pun mesec kako sija na nebu i prekrasni
poredak po kojem se zvezde i galaksije i nebeska sazvežđa rukovode sa takvom
preciznošću, da ni najveći učenjaci sveta ne uspevaju da sačine kalendar po
njima, onda kažeš s prorokom: Gospode, šta je čovek da ga se sećaš ili sin
čovečiji da posećuješ? I onda uviđaš da je ove zvezde, ova njihova kretanja
stvorila i vodi ruka Božija. On je bio Stvoritelj, On je njihov Kormilar. Uviđaš da taj
svet ima um koji ih upućuje, da postoji Bog Koji ih je stvorio i nevidljiva ruka koja
se stara o njima, kao i o nama.
Tako nebesa besede s nama, te videvši ih, spoznajemo kroz njih Sazdatelja
/Tvorca/ neba. Kada gledamo sunce i vidimo ga kako osvetljava da ga ne
možemo gledati, do samo nekoliko minuta, da ne bi oslepeli, sećamo se Onoga
Koji je stvorio sunce tako lepo, tako svetlo. I uviđamo da Onaj koji je sunce
stvorio, Sunce pravde, sija milijardama puta jače no ono. I tako sunce hvali Boga.
Jer se veli: Hvalite Ga, sunce i mesec; hvalite Ga, sve zvezde i svetlost (Upor. sa
Ps 18,2). Kako sunce hvali Boga? Kako ga hvale mesec, zvezde, nebesa, ceo
nebeski svod, svekoliko sazdanje?
Svojim postojanjem i kretanjem. Jer "jedno su sozercanja sazdanja a drugo
njihovi zakoni", kaže Sv. Maksim Ispovednik u Dobrotoljublju. Sozercanje biva
kada mislimo na onoga koji ih je stvorio. A njihovi zakoni jesu poreci po kojima se
kreću u vaseljeni. I oba je Bog stvorio: njihovo postojanje i zakone po kojima se
kreću. Tako besede s nama sunce, mesec, zvezde i nebesa, cveće i ptice,
životinje i zveri, doline i vode, pučine i vazduh, vetrovi i sve stihije. Sve besedi s
nama i kazuje nam da postoji Sazdatelj, Bog na nebu, Koji ih je stvorio, drži ih i
pokreće ih.
Dakle, po zakonu savesti i po zakonu sazdanja /tvorevine/ sudiće se onima koji
nisu imali pisani zakon. Počevši od Mojsija, kome je Bog dao Tablice Zakona na
Sinajskoj Gori, narodu judejskom sudiće se po pisanom Zakonu, a svim
narodima koji su spoznali Jevanđelje sudiće se po Zakonu dara /blagodati/ ,
zakonu ljubavi i savršenstva. Od početka sveta, danas i večno, sazdanje
/tvorevina/ govori o svom Sazdatelju/Tvorcu/.
Neki nevernik putovao je po Atlanskom okeanu na velikom brodu,
međuokeanskom. I neki ubogi misionar propovedaše noću na brodu o Bogu, o
Njegovim čudesima koja se vide na nebu, na zemlji i u vodi. A nevernik, da bi se
rugao misionaru, uzeo je dvogled i dugo gledao zvezde. A Hristov misionar je
propovedao vatreno, zato što Bog daje mnogo sile u reči onima koji Ga
blagoveste i propovedaju istinitog Boga, Vladiku sazdanja /tvorevine/.
Najzad dođe nevernik i kaže svešteniku: "Oče, stalno propovedaš Boga, ali ja
sam dvogledom gledao zvezde, i nisam Ga video. Ne znam gde je". A Hristov
misionar mu je rekao: "Dobro kažeš, brate, da Ga ne vidiš, i na takav način
nećeš Ga ni videti u vekove vekova. A znaš li zbog čega? Da bi video Boga,
treba da očistiš srce od neverovanja i paganstva, jer tako nas uči Jevanđelje,
kazujući nam u šestom blaženstvu: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Upor.
sa Mt 5, 8). Dakle, pravo si rekao, nisi Ga video, niti ćeš Ga videti u vavek veka,
sve dok ne očistiš svoje srce od neverovanja, zlobe i grehova. Tada ćeš videti
Boga svetlošću vere".
Tako i danas. Ima mnogo ljudi koji ne čuju poziv Božiji. I ako ga ne čujemo,
bičevaće nas, pozvaće nas strožije. Ako li se budemo obratili, On će dati rani
dažd i izobilje i zdravlje i blaženstvo, jer u Njegovoj ruci je život i smrt. A ako ne,
zna On kako da povuče uzdu konju. Jer Ilija Minijat veli da je ovaj svet kao besni
at, koji svagda trči ka pogibiji, trči ka gresima, ka dnu pakla. Ali Bog će zauzdati
toga nemirnog ata. I koja je uzda konju? Koja je kočnica Božija, kojom vuče svet
k sebi? To su bolesti, suša, ropstva, ratovi, smrt, patnje i sve nevolje.
Kada je rat, šta tražimo? - "Daj, Gospode, mir!" Kada smo bolesni, tražimo: "Daj
nam, Gospode, zdravlje". Kada ne daždi: "Daj nam, Gospode, vodu, jer umiremo
od žeđi!" Kada smo robovi: "Spasi nas, Gospode, ropstva!" Dakle, dobro nam čini
Bog. Ume On da obuzda ovaj svet koji trči kao besni at u propast, u pogibiju. Čuj
šta govori prorok: Ali žvalama i uzdom, Gospode, zauzdaćeš vilice njihove, onih
koji se ne približuju Tebi (Up. sa Ps 31, 9). Ne približimo li se dobrovoljno,
postavlja nam žvalu i uzdu i obraća nas, zato što ima silu, jer je Bog, Koji može
da siđe u pakao, da podigne, da ubije i da oživi.
Dakle, braćo moja, kada budemo pojmili da nas Bog priziva kroz bolesti, kroz
patnje, kroz štete, kroz nevolje, kroz ropstvo, kroz sušu, nemojmo stojati
okamenjeni, nego se vratimo kući Ocu i recimo: "Oprosti nam, Gospode, grehe i
pomiluj nas". Onda nam Blagi Bog oprašta, zato što nas On ne kori iz mržnje.
Istinski roditelj ne bije svoju decu iz mržnje. Bože skloni! Koja li bi majka ili otac
hteli da biju svoju decu bezrazložno, da bi im se rugali? Ne! Nego, ako vidi da
jedno od njih danas ne sluša, i sutra ne sluša, i preksutra ne sluša, i tvrdoglavo je
i prkosi, i čini po svojoj zloj volji, i ne hoteći stavlja ruku na šibu ili na remen ili na
štap. Zašto? Zato što vidi da je ovo dete pošlo zlim putevima i ide iz zla u gore,
odlazi u ponor, i bude li ga bio poznije, biće suviše kasno.
Tako čini i Bog s nama. Mi smo svi sinovi Božiji po daru /blagodati/. Čuj šta veli
Sveto Pismo: Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Svevišnjega. Ali vi kao ljudi
umirete i kao koji od velmoža padate, to jest kao jedan od đavola. Ako smo sinovi
Božiji po daru i imamo dar usinovljenja Svetim Krštenjem, imamo Crkvu za majku
i Boga za Oca, kao što svagda kazujemo: Oče naš koji si na nebesima ako je
tako, budimo svagda s očima uma k Ocu našem i znajmo da će On, ako ne
budemo hteli dobrovoljno da Ga ljubimo i da spoznamo da postoji, staviti ruku na
šibu.
Ali bolje da slušamo iz ljubavi i da ljubimo Boga i da tvorimo Njegove zapovesti iz
poslušnosti, da bi On svagda imao milosti prema nama i starao se o nama.
Apostoli su slušali Hrista, proroci su slušali, nebo sluša, zemlja sluša, rosa sluša,
bašta sluša, zvezde slušaju, pučine i svekolika priroda sluša! Samo čovek,
slovesno biće, neće da sluša Svoga Oca nebeskog. Ali obratite pažnju da ruka
Božija ima i šibu kojom nas može biti.
Dakle, stojmo smerno, pazimo! Nemojte zaboraviti, od danas pa nadalje, da
svaka nevolja koja dolazi na nas jeste priziv Božiji. Jer veli: Bog bije svakog sina
kojeg prima.
I nemojmo roptati ako smo prizvani na jedan ili drugi način, jer apostol Pavle
kaže: Svaki neka ostane u onome u čemu je prizvan.
Ako te je Bog prizvao ubogog, nemoj želeti da se obogatiš; ako te je prizvao da
budeš monah, ostani monah do smrti; ako te je prizvao da budeš sveštenik, budi
dostojan sveštenik; ako te je prizvao da budeš zanatlija, budi dobar i čestit
zanatlija; ako te je prizvao da budeš filosof ili mehaničar ili u drugu službu, tako
ostani. Ali da služiš sa češću, da spoznaš da je Bog onaj koji te je prizvao na
jedan ili drugi način, i svako od nas neka ostane u onome u čemu je prizvan!
Amin.
________________________________________
SAVETI, POUKE, BESEDE

SUMNjA U VERI[1]
sadržaj
Vera biva od propovedu u propoved - od reči Božije (up. sa Rim 10,17), kaže
Sveta knjiga. Vera biva od reči. Naša vera u Boga dolazi i jača u nama od
sveštenikove propovedi u crkvi, od pouka staraca, od čitanja svetih knjiga i
osobito od reči i učenja koja slušamo i čitamo svakodnevno iz Svetog Jevanđelja.
Ali u Svetom Pismu slušamo da su neki Svetitelji iz Starog i Novog Zaveta
posumnjali u veri.
Tako je posumnjao Avraam. Jer kada mu je Gospod rekao: Ja sam Gospod, koji
te izvedoh iz Ura Haldejskog da ti dam zemlju ovu da je naslediš..., rekao je
Avraam: Vladiko, Gospode, po čemu ću poznati da ću je naslediti?... Tada je
Gospod rekao Avraamu: Znaj zacelo da će seme tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj,
gde će te porobiti i ponižavati četiri stotine godina (Postanje, 15, 7, 13). I proveli
su u ropstvu 430 godina. Zato je upitao Mojsije: Zašto, Gospode? Prošlo je 400
godina, ispunile su se godine. I rekao je Gospod: Godine su se ispunile, ali kazna
za grehe naroda nije. Dakle, umesto 400 godina dao im je epitimiju da budu u
ropstvu 430 godina.
Zbog čega Mojsije nije umro u zemlji obećanoj, nego je umro na gori Navavu?
Jer Mojsije, koji je vodio taj narod, beše najkrotkiji čovek na zemlji, kako se kaže
u Brojevima: A Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji (Brojevi
12,3). Zbog jedne greške nije ušao u zemlju obećanu. Zbog jedne greške kaznio
ga je Bog da ne pređe Jordan: zato što je posumnjao kod Rafidinske stene. Jer
Bog mu je rekao: Uzmi štap, i sazovi zbor, ti i Aron brat tvoj, i progovorite steni
pred njima, te će vam dati vodu; i izvešćete vodu iz stene i napojićete zbor i
stoku njegovu.
Dakle, uzeo je Mojsije štap pred Gospodom, kako beše zapovedio Gospod. I
sazvao je Mojsije, i Aron, zbor kod stene i rekao je zboru: Slušajte odmetnici,
hoćemo li vam iz ove stene izvesti vodu? Zatim je podigao Mojsije svoju ruku i
udario o stenu svojim štapom dvaput, i iziđe voda mnoga, i pio je zbor i stoka
njegova. Tada je Gospod rekao Mojsiju i Aronu: Što mi ne verovaste i ne
proslaviste me pred sinovima Izrailjevim, zato nećete odvesti zbora toga u zemlju
koju sam im dao (Brojevi 20,8-12). Zbog te sumnje Mojsije nije video zemlju
obećanu.
Zašto je patio Sveti starac Simeon 283 godine, koliko je proteklo od faraona
Ptolomeja Filadelfijskog do Hrista? Zato što je posumnjao. Nije verovao da se
Hristos može roditi od deve. I dao mu je Bog epitimiju da živi još 283 godine, da
bi video Rođenoga od Djeve.
Tako je posumnjao i Toma pri Hristovom Vaskrsenju i trebalo je da ga Hristos
nekako prekori: Pošto si me video, poverovao si; blaženi koji ne videše a
verovaše (up. sa Jn 20,29). Hristos je tako postavio deseto blaženstvo po
Vaskrsenju, da bi ukrepio veru onih koji ne vide ali veruju, kao što smo mi i kao
što treba da budu svi hrišćani do kraja. Šta kaže apostol Jakov? Dvojedušan
čovek nepostojan je u svima putevima svojim (Jak 1,8). Dvojedušan čovek koji
veli: "Postoji li Bog ili ne? Postoji li pakao ili ne?" jeste kao oblak koji satana voda
kako želi, jer on ne veruje odlučno, čvrsto, u postojanje Božije. Zbog toga ga
satana odvodi bilo gde.
Da vam dam primer. Došao je tu skoro neki starac i rekao:
- Oče, na dan Svetog Vasilija video sam u kafani mnogo sveta. Da li će svi oni
otići u pakao? Ja verujem da neće otići svi.
Odgovorio sam mu:
- Ti ne veruješ, ali Duh Sveti nam kazuje u psalmima ustima Svetoga proroka
Davida: Jer ti nisi Bog koji želi bezakonje, ko je lukav neće se nastaniti kod tebe;
prestupnici zakona neće se održati pred tvojim očima, omrznuo si sve koji čine
bezakonje (Ps 5,4-5). Zar ti ne veruješ da Bog nije saradnik u našim
bezakonjima? Šta kaže Sveto Pismo? - Što primaš moj zavet ustima svojim, a ti
si omrznuo nauku i moje reči bacio iza leđa? (Ps 49,17-18). I još kaže u
psalmima Postaviću tvoje bezakonje pred tebe i ukoreću te.
Hristos je rekao: Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u
propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u
život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt 7,13-14).
Dakle, ne čudi se što mnogi odlaze na igranku ili što je malo onih koji idu ka
dobru na tesnom putu. Svaka dobra stvar je retka. Dakle, ne dvoumite se u
pogledu Spasiteljevih reči. Ne budi u sumnji kada je reč o ispunjavanju zapovesti
Hristove i uklanjanju od grehova.
Ako Bog nije poštedeo Avraama i Mojsija zbog sumnje, ako nije poštedeo Tomu i
druge koji su sumnjali, neće poštedeti ni nas. Oni su bili Sveti, i Bog ih je kaznio
u ovom životu, kako se ne bi mučili u večnosti.
Koliko današnjih hrišćana sumnja u Boga? Koliko njih traži dokaza i kaže: "Ne
verujem dok ne vidim!" Koliko njih ne traži da opipa Spasiteljeve rane i rebro,
tražeći dokaze Božijeg postojanja. Vera dolazi od slušanja, a ne od pipanja i
gledanja.
Koliko krštenih hrišćana ne kaže: "Ovde je raj i pakao! Ovde na zemlji je sve!" I,
čak i kada vide da su bolesni, pred opasnošću, siromaštvom, smrću, pa čak i u
starosti, ne okreću se ka Bogu da gorko kao Petar oplakuju svoj život iz mladosti,
protraćen u razvratima, u zloćama i u neverovanju. Malo je onih koji okajavaju
grehe u starosti. Najviše njih umire kao što je živelo: u sumnji, neverovanju i
nepokajanju, na svoju večnu osudu.
Vaistinu velika je vera u Boga praćena dobrim delima! A koji prebivaju u sumnji
otpadaju od prave apostolske vere u svakovrsne religijske sekte i grupacije.
Mnogi od sumnjičavih sablažnjavaju se o Crkvu koju je osnovao sam Hristos;
sablažnjavaju se o Bogomajku, o Sveti Krst, o Svete ikone i o sveštenike;
sablažnjavaju se o Svetitelje i o poštovanje koje se ovima ukazuje. Sablažnjavaju
se o Tajne koje je ustanovio Hristos, o učenja Svetog Pisma, koje izvrću po
svome umu, na svoju osudu i obmanu mnogih.
Stojmo, dakle, nepokolebani u pravoj veri i radujmo se što smo sinovi
dvehiljadugodišnje Crkve Hristove. Nevernici se odriču i ištu da vide Boga
telesnim očima; koji su u sumnji žele da opipaju rane Gospodnje; slabi u veri
traže čudesa; sekte napuštaju Crkvu, izvrću verske dogme i objavljuju drugo
Jevanđelje; porobljeni strastima odlažu pokajanje; a mi, sinovi Vaskrsenja i sinovi
Božiji po blagodati, ostanimo verni Njemu do kraja, znajući da će se ko bude
pretrpeo do kraja spasti.
Amin.

PROPOVED U NEDELjU VII PO DUHOVIMA[2]

O čudesima Božijim i o čudesima Svetitelja

sadržaj
Velik si, Gospode, i čudesna su tvoja dela,
i nema te reči koja će biti kadra da opeva
tvoja čudesa (Veliko osvećenje vode).

Ljubljeni vernici,
Danas, kada nam Sveto Jevanđelje iznosi dva od čuda koja je učinio Spasitelj
naš Isus Hristos, i to: iscelenje dvojice slepih i jednog besomučnog i nemog,
namislio sam da govorim o čudesima koje tvori Bog i njegovi Svetitelji. Ako
budete pažljivo slušali, pojmićete veliku razliku između čudesa Božijih i čudesa
svetiteljskih.
Znajte da je Bog beskrajni istočnik svih čudesa, zato što je sila Njegova
beskrajna i poimanje Njegovo nedostižno umu. Razlike Njegovih čudesa u
poređenju s onima koje tvore Svetitelji, ove su: Bog poštovan u Svetoj Trojici -
Otac, Sin i Duh Sveti - tvorio je velika čudesa neposredno nad svojim svetom,
kao: uznošenje Enoha na nebo (Postanje 5,24; Jev 11,5); pometnja jezika
(Postanje 11, 7); oslepljivanje stanovnika Sodome(Postanje 9,11); pretvaranje
Lotove žene u stub soli (Postanje 19,26); nebeski glas u kupini (Izlazak 3,2-5);
Mojsijev štap pretvoren u zmiju (Izlazak 4,2-4); Mojsijeva ruka prekrivena gubom
(Izlazak 4,6-7); prepelice (Izlazak 16,13); glas Gospoda na Sinaju (Izlazak 20,
22).
Gospod je učinio slavna i strašna čudesa, koja još nisu bila tvorena nigde po svoj
zemlji i svetu (Izlazak 34,20); prolazak Izrailja kroz Crveno more (Izlazak 14,20-
22); uništenje Senaherima (4. Carevi 19,35); glas s neba Navuhodonosoru
(Danilo 4, 28).
Evo i nekoliko čudesa učinjenih u Zakonu Blagodati: Silazak Svetog Duha u vidu
goluba (Mt 3, 16); glas s neba pri Isusovom Krštenju (Mt 3,17; Mk 1,11; Lk 3, 22);
glas Očev s neba na Preobraženju Gospodnjem (Mt 17, 5; Mk 9, 7); mrak i znaci
pri smrti Isusa Hrista (Mt 27, 45, 51-53; Mk 15, 33; Lk 23,44-45); razdrta crkvena
zavesa (Mk 15,38); ognjeni jezici na Pedesetnici i dar govorenja jezicima (Dap
2,2-3); oslobađanje apostola iz tamnice (Dap 9, 8-9) i mnogo drugih.
Sila Isusa Hrista podobna je Očevoj, i delanje Njegovo jedno je s Očevljevim (Jn
5,17). Čudesa Isusa Hrista u Zakonu Blagodati bila su različita od onih koja je
Bog učinio u Starom zakonu. Ali i Svetitelji su tvorili čudesa silom koju im je dao
Duh Sveti. Ali ta se čudesa razlikuju od onih koja tvori Bog. Zato što Svetitelji
nisu tvorili neposredna čudesa neposredno nad celim svetom, kako je Bog činio i
čini svagda. Zatim, Svetitelji su primili dar čudotvorstva samo postom i mnogom
molitvom Bogu (Izlazak 24,18; 34, 28; Ponovljeni zakoni 9,18; Lk 2, 37; Dap 10,
30; 14,23).
Spasitelj je tvorio čudesa samom Svojom zapovešću i zahvaljujući Svojoj sili (Jn
19,11; 5,17; 19, 21-26). On je tvorio čudesa koja niko od ljudi još nije tvorio (Mt
9,33; Mk 2,13; Jn 25,24), dok su Svetitelji tvorili čudesa samo darom /blagodaću/
i silom primljenim od Boga (Dap 3,12). Zatim, Svetitelji su tvorili čudesa na
zapovest Božiju (Izlazak 4,3; 6,7; Brojevi 20, 8-9).
Bog međutim ne prima ni od koga zapovest da tvori čudesa, nego sve što hoće
tvori na nebu i na zemlji (Ps 76,13; 85,9; 113,11).
Čudesa Spasitelja našeg Isusa Hrista prorokovao je unapred Duh Sveti kroz usta
Svojih Svetih proroka. Tako na primer, veliki prorok Isaija Duhom Svetim je
pokazao da će Spasitelj davati vid slepima, davati sluh gluvima, davati govorenje
nemima i vid slepima, govoreći: Tada će hromi skakati kao jelen, i jasno će
govoriti jezik mucavih. Opet kazuje o razdrešenju onih koje su vezali nečisti
duhovi i o slepima, da će otvoriti oči slepima, (Isaija 35,5; 42,7). Čudesa
Svetitelja su se tvorila s određenim ciljem, samo kada je Bog blagoizvoleo i gde
je On hteo (Izlazak 7,20-21; Dap 1,16; 2. Pt 1,21).
Vidimo opet da su Svetitelji tvorili malo čudesa, a Spasitelj, kao Bog, tvorio je
svakovrsna čudesa koja niko od ljudi nije mogao činiti (Mt 9, 33; Mk 2, 13; Jn 15,
24). Sva čudesa Svetitelja nisu bila tvorena njihovom silom, nego ih je Bog tvorio
kroz njih, da bi se ispunilo slovo Svetog Pisma koje veli: Svetima koji su na zemlji
Njegovoj čudesno učini Gospod volje svoje u njima (Ps 15,3). Svetitelji su takođe
tvorili čudesa, da bi pokazali silu Božiju, kao što piše: Divan je Bog u Svetima
Svojim, Bog Izrailjev (Ps 67,36).
Znajmo da je Bog tvorio, tvori i tvoriće svakovrsna čudesa u vekove vekova, kako
na nebu, tako i na zemlji. Svetitelji međutim mogu tvoriti čudesa i mogu
prorokovati samo kada Bog hoće i gde On hoće. Vidimo da Sveti apostoli, koji
behu primili od Boga dar i silu čudotvorstva nisu mogli izbaciti zlog duha iz
čoveka mesečara kada su oni hteli (Mt 17, 16; Mk 9, 20). Sveti prorok Jelisej,
iako beše dobio od Boga dvostruki dar tvorenja čudesa većih nego što beše
tvorio prorok Ilija, nije spoznao veliku nevolju žene Sunamke, kojoj beše umrlo
dete, jer je Gospod sakrio to od njega (4. Carevi 4, 24). Vidimo opet da Sv.
Antonije Veliki, koji beše dobio od Boga dar čudotvorenja u raznim okolnostima,
nije mogao da izbaci zlog duha iz besomučne žene, iako se mnogo podvizavao
postom i molitvom. Ovog zlog duha izbacio je njegov učenik, Sv. Pavle Prosti. Sv.
Antonije nije spoznao lukavog đavola koji se beše pretvarao da je grešan čovek i
da dolazi da se pokaje[3].
Ljubljeni vernici,
Govorio sam vam ukratko o čudesima Božijim i o čudesima Svetitelja i pokazao
sam da dar čudotvorstva Bog daje samo savršenima, kome On hoće i koliko
hoće. Čudesima Bog pokazuje Svoju svemogućnost, dobrotu i ljubav prema
ljudima i celoj tvorevini. Cilj kojega radi Bog i Svetitelji Njegovi čine čudesa jeste
sveproslavljenje Njegovog imena na nebu i na zemlji, utvrđivanje i odbrana prave
vere u svetu, putevođenje i spasenje ljudi, i izgonjenje duhova zla od nas.
Čudesa pokazuju na najubedljiviji i najneposredniji način da je Bog Tvorac i
Gospodar celoga sveta, da On ima milost prema ljudima i čeka njihovo pokajanje
i da daje istu silu čudotvorenja onima koji ga se boje. A ako ljudi sumnjaju u Boga
čak i kada se nalaze pred kakvim istinskim čudesima, znači da je njihovo
spasenje u velikoj opasnosti.
Bog naš je Bog čudesa, a čudesa jesu vidljivi znak Njegove sile i ljubavi. Jer vera
u Boga, ako ne tvori čudesa, nije istinska. O tome govori i prorok David: Ko je
Bog velik kao Bog naš? Ti si Bog Koji činiš čudesa (Ps 76,13). I u inom psalmu
veli: Bog naš na nebu i na zemlji sve što zahtede učini (Ps 113,11). Zato ko se
protivi čudesima ili sumnja u njihovu istinitost poriče Sveto Pismo, poriče
božansko Otkrovenje i Samoga Boga i ne može se spasti, zato što ne odvodi
nijednu Dušu u Carstvo Božije. A hrišćanska vera i božansko Otkrovenje
zasnovani su i utvrđeni čudesima, to jest nadljudskim Delima i stvarima koje Bog
tvori iznad našeg uma i poimanja.
Čudesima se slavi Svevišnji, a ljudi se utvrđuju u veri i spasavaju se.
Znajte, braćo moja, da su se čudesa tvorila večno: i pre zasnivanja sveta, i pre
davanja Zakona, i pre dolaska Hristovog na zemlju, i nakon otelotvorenja
Logosa, i danas se tvore čudesa i vavek će se tvoriti, i nikada neće prestati. Ali
dva su najveća čuda Božija: stvaranje vidljivog i nevidljivog sveta ni iz čega,
samo rečju, i obnavljanje sveta Otelotvorenjem, rođenjem Gospoda od Djeve
Marije i Njegovim Vaskrsenjem iz mrtvih, čuda koje mi ljudi ne možemo pojmiti.
Šta je vaseljena u svojoj neizrecivoj lepoti i poretku, ako ne veliko čudo Tvorca,
koje zadivljuje čak i anđele? Šta je čovek, tako čudesno stvoren, ako ne
nedostižno čudo Tvorca? Šta je hrišćanstvo koje je pobedilo paganstvo i đavola,
ako ne najveće čudo iz mrtvih vaskrsloga Hrista? Iz krvi Gospoda razapetog na
Golgoti i iz svetlosti Svetog Groba iznikao je novi svet, nova Crkva i novi Zakon,
ispovedan i branjen dve hiljade godina žrtvom nebrojanih miliona hrišćana -
apostola, jeraraha, mučenika, Svetitelja i pravednika. Vaistinu, hrišćanstvo je
jedno od velikih čudesa Presvete Trojice na zemlji. Jer Otac je poslao Svoga
Sina u svet, a Sin se žrtvovao, i Sveti Duh je učinio da se objavi reč i da se
delotvori spasenje ljudskog roda. Uzalud su se neprijatelji Hristovi trudili da
pobede Crkvu, da zamene Jevanđelje i da poraze hrišćanstvo. Borba je bila i
jeste žestoka, protivnici sve brojniji, žrtve sve veće, ali i hrišćanstvo sve jače i
nepobedivo, zato što se na kormilu Crkve nalazi Gospod naš Isus Hristos,
vaskrsli iz mrtvih.
Ljubljeni vernici,
Svako od nas je video u životu neka čudesa i dela koja su iznad našeg uma,
tvorena bilo na nama, bilo na onima oko nas. Svako, osobito kada smo bolesni,
pred smrću ili pred kakvom velikom opasnošću, nastojčivo molimo da Bog učini s
nama kakvo čudo i da nas izbavi od smrti, opasnosti, bolesti, da nam pomogne
na ispitima, pri operaciji, u nevolji koja nas pritiska. Svi se klanjamo u Crkvi,
dajemo u Sveti oltar da se služe službe, celivamo Svete ikone, palimo sveće i
kazujemo Bogu, Bogomajci i Njegovim Svetiteljima svoju nevolju, s nadom da će
nam se ispuniti molba. Ali skoro uvek zaboravljamo da priznamo svoju
nedostojnost i da se zapitamo sa smirenjem: "Gospode, da li sam ja, grešnik,
dostojan Tvoje milosti? Jesam li dostojan da učiniš tako veliko čudo sa mnom,
koji sam pun greha?"
Mnogi traže pomoć i iščekuju čudesa od Boga, ali malo je onih koje pomiluje i
usliši im molitvu. I to zato što ne traže ono što je potrebno za polzu i spasenje ili
zato što su nedostojni pomoći Božije i Njegovih Svetitelja zbog grehova koji
vladaju njima. Zbog toga tražimo mnogo, ali primamo manje, jer Bog tvori čudesa
samo na onima koji imaju čvrstu veru i mnogo se mole sa smirenjem, sa suzama
i postom. Gospod miluje i Svetitelji pomažu svojim molitvama najpre onima koji
su milostivi u ljubavi i podižu svoju decu u strahu Božijem. Njih miluje više. Na
njima čini istinska čudesa, zato što imaju više vere, više opraštaju, više ljube i
imaju smireno srce.
Da tražimo od Boga najpre oproštaj grehova i spasenje duše, zatim da tražimo
što je zemaljsko. Neka se učimo da se molimo s verom, imajući za primer
iscelene slepe iz današnjeg Jevanđelja. Jer oni iđahu za Spasiteljem i vikahu s
verom: Pomiluj nas, Sine Davidov! A ako nas Gospod bude pitao kao i njih:
Verujete li da ja mogu to činiti?, odgovorimo iz sveg srca: Da, Gospode!
Verujemo da si Ti stvorio nebo i zemlju! Verujemo da si Ti stvorio anđele i ljude!
Verujemo da si se Ti ovaplotio od Djeve i vaskrsao iz mrtvih našega spasenja
radi! Verujemo u Jevanđelje i u silu Svetog Krsta! Verujemo u Tvoju milost i
čudesa! Izlij milost i blagodat Svojih čudesa na sve nas, da bismo Te slavili i
hvalili u vekove.
Amin!

DUHOVNIČKI SAVETI[4]
sadržaj
- Oče Kleopa, gde se spasava čovek? U zasebnom, idioritmičkom životu, u
opštežiću ili u svetu, u gradu, u selu?
- Čovek se spasava i ovde, i u gradu, i u selu, i bilo gde, ako ima tri dobra dela:
pravu veru u Isusa Hrista, dobra dela i smirenje. Spasava se bilo gde, ako ima te
tri stvari. A ko ih nema ne spasava se nigde.
- Dokle treba da doseže poslušanje u manastiru?
- Tvoriću poslušanje dok ne budem počeo da puzim. Hristos je nosio krst na
ramenima, i ja želim da nosim poslušanje Hrista radi. U meri u kojoj ćeš se
samosavladavati i u meri u kojoj ćeš trčati suprotno, ne od bola ka zadovoljstvu,
nego od zadovoljstva ka bolu, u toj ćeš meri biti vojnik Isusa Hrista, i razapeti
telo; i razapećeš se sa Hristom i moći ćeš da kažeš kao Pavle: Sa Hristom sam
se razapeo i živim. Ali više ne živim ja, nego Hristos živi u meni (up. sa Gal 2, 19-
20).
- Oče, ako je ko odlučen od pričešća, može li uzimati naforu?
- Može, kako da ne. Ko je rekao da se ne može?
- Čuo sam da nije dopušteno uzimati naforu, ako si odlučen od pričešća. Dakle,
može uzeti naforu?
- Najpre bogojavljensku Svetu vodu i zatim naforu. Kad god se ispovedi, može
uzeti bogojavljensku Svetu vodu, to je kao pola pričešća. Ali i naforu uvek; samo
kada je u kakvom iskušenju nije mu dozvoljeno.
- Kada se ne može uzeti sveta nafora?
- Ne možeš više uzeti naforu, ako si posle ponoći uzeo kašiku vode ili mrvu hleba
- gotovo! Jer dan otpočinje od ponoći;
- Ne mogu uzeti naforu žene koje su u mesečnom ciklusu;
- Ne mogu uzeti naforu muškarci koji su iskušani noću u snu;
- Ne mogu uzeti naforu koji su zavađeni i ne pomire se;
- Ne mogu uzeti naforu i ne mogu celivati Svete ikone, niti sveštenikovu ruku, niti
stajati da im stavi putir na glavu muž i žena, ako su tu noć imali odnos;
- Ne mogu uzeti naforu koji zbog javnih grehova nisu dostojni da im se primaju
darovi u crkvi.
Tako kaže knjiga.
- Oče, u Bibliji ne piše da nije dobro jesti meso.
- A Sveto Predanje? Zar mi nemamo kanonsko pravo? Jesi li čitao
Zakonopravilo? Jesi li čitao Veliko crkveno pravilo? Malo pravilo? Mi imamo
kanone Istočne crkve. Mi imamo tokom godine četiri posta, koja su ustanovili
Sveti apostoli, Hristos. Nije li Hristos postio 40 dana i 40 noći?
- A za monahe, koji uvek jedu bez mesa?
- Monasima nije dopušteno da jedu meso. Čuj šta kaže Sv. Kalinik, čije su Svete
mošti u Černiki[5]: "Monasima ili monahinjama koji budu jeli meso u manastiru ili
kada budu otišli kući rodbini ili u grad - dve godine odlučenja od pričešća, 39
udaraca šibom po leđima, ceo sabor da ga proklinje i da ga izbace iz manastira".
Ovo vas mirjane ne obavezuje da ne jedete meso. Nas monahe da. Zato što
monasi treba do smrti da čuvaju devstvenost, kako ih je njihova majka sazdala.
Ako si se prejeo mesa i kobasica i napio vina, odvodi te đavo za ženama i
propao si u vekove vekova.
Monah treba da zauzda konja. Zar ne čuješ šta kaže apostol Pavle? Svakoga
dana iznuravam telo i savlađujem ga, da ne kako, propovedajući drugima,
postanem sablažnjen (up. sa 1. Kor 9,27).
Sveti Oci kažu da je telo zver. Nemoj ga negovati više no što je potrebno. Telo je
neprijatelj. Sveti Isihije veli: "Do smrti se nemoj uzdati u svoje telo". Telo je
najveći neprijatelj spasenja, jer je priroda iskvarena u raju. I sve vreme ono vuče
ka zemlji i ka paklu.
- Koga da upišemo u pomenik?
- Kada sastavljaš, čedo, pomenik svojih za Liturgiju, stavi i jednog ili dvoje
siromaha, ili koju udovicu koju nema ko da pominje i umrla je sirota. Velika je to
milostinja. To se zove duhovna milostinja. Veća je nego kada daješ čoveku
haljinu ili jelo, jer mu pomažeš s one strane, u večnosti.
- Oče Kleopa, koje se službe mogu služiti za mrtve? Parastosi, Liturgije? Na
primer, koliko se parastosa može davati?
- Oče moj, za mrtve i za žive najvažnija služba je Sveta liturgija, koja je
Spasiteljeva žrtva i iskupljenje. Ako je kogod umro, dobro je da se pominje na
četrdeset Liturgija (jer se na Liturgiji vade častice i kroz častice ima
zajedničarenje sa Hristom u Svetom putiru) i četrdeset parastosa. Tamo se vrše
razdrešenja, jer na jednom parastosu ima devet razdrešenja: sedam malih
razdrešenja koja tvori sveštenik kada kaže: "Bože duhova i svakoga tela..." i dva
velika, koje treba da izgovori episkop ili sveštenik. Dakle, 360 razdrešenja ima
duša tokom šest sedmica na parastosu. Dakle, možeš da daš četrdeset Liturgija i
četrdeset parastosa tokom šest sedmica.
- Šta ako ne znamo da li je umro ispoveđen ili pričešćen, recimo da je umro pre
više godina, možemo li da ga stavimo u pomenik?
- Ako se ubije, ne daj Bože, toga ne možeš više stavljati u pomenik.
- A ako umre normalnom smrću?
- Da, ma kako se ona zbila. Jer Apostol veli: Nakon što umre, čovek je prestao sa
grehom, ne tvori više greh. Možeš ga staviti u pomenik, sin je Crkve. Evo koga
ne možeš stavljati radi pominjanja na Liturgiji:
- Najpre, ne mogu se staviti sektaši, jer tvore greh protiv Duha Svetoga, kako
pokazuje Sv. Jefrem Sirijski;
- Ne mogu se staviti samoubice;
- Ne mogu se staviti koji su živeli nevenčani;
- Ne mogu se staviti koji su umrli u dvoboju;
- Ne mogu se staviti koji su odbili Svete Tajne na samrti. Ako nisu hteli da prime
sveštenika, ne smeš ih stavljati da se pominju na službama;
- Ne možeš stavljati one koji su psovali Svetinje;
- Ne mogu se stavljati da se pominju na Liturgiji koji su sklopili brak kao rođaci od
šestog stepena naniže.
Ovo su razlozi zbog kojih ih ne možeš stavljati da se pominju na Liturgiji. A za
Psaltir samo se samoubice i jeretici ne mogu stavljati. Ostali se mogu staviti bez
častica kada se čita Psaltir. Ali na pomeniku da napišeš: bez častica. Nema
zajedničarenje na Svetoj liturgiji.
- Može li se odlaziti onima što nisu venčani?
- Ako si jeo u kući kod nevenčanog čoveka, četrdeset dana treba da tvoriš
epitimiju, jer je njihova trpeza skrvna.
- I koju epitimiju treba da tvoriš? Koliko metanija treba da tvoriš?
- Treba da tvoriš epitimiju od pedeset metanija na dan, sa 50. psalmom, tokom
40 dana. Nije dopušteno, brate, da žive tako, kao životinje.
- Šta se može činiti kada žele da stupe u brak dvoje mladih različite vere?
- Kada budeš video da je pravoslavac uzeo rimokatolkinju ili protestantkinju ili
Jevrejku ili Turkinju, to se naziva mešovitim brakovima. Uvek žena treba da
pređe na muževljevu stranu. Ako je muž pravoslavac, ona treba da postane
pravoslavka. Ako neće da pređe na muževljevu stranu, onda neka se rastave.
"Neću s tobom, jer si katolikinja, dok ne postaneš pravoslavka".
- Ako katolik pređe u pravoslavce, kakav postupak treba da se primeni?
- Miropomazuje mu se čelo triput Svetim i velikim mirom i čita mu se naloženo
razdrešenje!
- A ako pravoslavac pređe katolicima, šta se dešava?
- Ko pređe kod katolika treba da primi papističko krštenje. Postaje katolik, ali
upropašćuje svoju dušu. S katolicima još nismo došli do jedinstva. Ustupili su u
našu korist do sada nekih 13 tačaka, ali postoji još deset tačaka koje nas
razdvajaju.
- A ako li pređe k jehovistima?
- "Jehovini svedoci" su đavoli bez rogova. Kada budete čuli o "Jehovinim
svedocima", to je sekta koju snabdevaju Jevreji iz Amerike milijardama dolara, da
bi razdvojili svet od Hrista i Crkve.
- Imam rođaka koji je živeo 60 godina i umro tako, naprasno, bez ispovesti. Šta
mogu da učinim za njega?
- Veoma teško, ako je bio neispoveđen, Kada umre neispoveđen - kao kada bi
umro nekršten. Bože sačuvaj! Jedino, Bože sačuvaj, ako umre u ratu, ako umre
nesrećnim slučajem.
- Nije bio ispoveđen od mladosti.
- Tako dugo neispoveđen? I kako je mogao živeti toliko?...
- Oče Kleopa, šta da radim, jer ne uspevam da nađem sebi duhovnika?
- Ti da ga nađeš? Neka on tebe nađe!
- Oče, govori se da dolaze teška vremena. Šta možemo činiti?
- Otac je na kormilu. Zar vi ne čujete šta kaže prorok David u 32. psalmu?
Gospod razbija namere naroda, osujećuje njihova smišljanja i osujećuje namere
vladara. A namera Gospodnja ostaje doveka, misli Njegovoga srca - od pokolenja
do pokolenja.
Ne uznemirujte se i ne bojte se jer neće biti kako oni hoće. Ehe, šta sve žele oni
da učine Vi se ne bojte! Molite se i osenjujte se Svetim Krstom s verom, i pobeći
će svi đavoli!
- Da li se spasavaju ili se ne spasavaju majke koje ubijaju svoja čeda?
- Za pobačaje božanski kanoni odlučuju od Svetog pričešća na 20 godina, ako ga
je učinila voljno. Ako ga je izgubila mimo svoje volje - samo dve godine.
- A kakvu epitimiju primaju žene koje se čuvaju da ne začnu?
- Koje se čuvaju da ne rađaju decu odlučene su od Svetog pričešća na devet
godina. Ako prestanu i tvore epitimiju, smanjuješ im do na dve godine. Ako li ne,
potpadaju pod epitimiju onih koje tvore pobačaj.
- Ako se dogodi da sveštenik prospe od Svetih Darova, koju epitimiju prima? U
jednoj Svetoj crkvi stari sveštenik se sapleo o neku osobu koja je namerno ležala
da bi prešao preko nje.
- Veliki greh imaju osobe koje stoje na putu starom svešteniku kada on izlazi sa
Svetim Darovima, jer ih može prosuti. Desilo se kod više starih sveštenika.
Svetinje još nisu osvećene, a svešteniku se za to zabranjuje neko vreme Sveta
liturgija, a koji je bio prepreka svešteniku odlučuje se od Svetog pričešća na tri
godine.
Ako bi Svetinje bile osvećene i prosule bi se iz svetog putira, tada sveštenik ne
može više služiti neko vreme i treba da mu arhijerej naloži epitimiju.
- Kod nas u crkvi svet se gura napred, da bi im sveštenik stavio putir na glavu,
kada na kraju izađe sa Svetim darovima.
- Eh, svet! Koliko ljudi, toliko ćudi. Ima crkava u zemlji gde se ovo ne radi.
Sveštenik ako može da malo stavi Sveti putir, da se dotakne čovekove glave -
dobro, ako li ne - nema nikakvu obavezu da to čini. To je lokalni običaj, nije opšti.
- Oče, moj suprug ne želi da ide putem vere, i borim se s njim, ali ga ne mogu
ubediti.
- Stani malo! Ne možeš ga odjednom učiniti svetim! Šta želim da kažem? Sv.
Teodor Studit veli: "Ženo, ne pokušavaj da supruga odjednom učiniš svetim, jer
ne možeš! Po malo, po malo se neko obogaćuje i u onome što je telesno, i u
onome što je duhovno".
"Hajde da držimo danas post, jer je sveti petak!" - "Ne mogu, jer imam posla!" -
"Hajde da držimo do podneva!" Daj mu kašičicom!
"Hajde da tvorimo milostinju!" - "Nemam odakle davati!" - "Hajde da damo makar
hleb u ime Gospodnje. Čašu vode u ime Gospodnje!"
"Ostavi psovanje!" - "Ne mogu, jer sam navikao!" - "Znaš šta: ostavi ga makar
jedan dan! De bori se jedan dan, da vidiš da nećeš umreti!"
Na svako dobro delo navikavaj ga polagano! I tako malo-pomalo kada bude
video da je uznapredovao, otpočeo bi i sam da se trudi jačom voljom. Ali ne
odjednom: "More, ne tvori tako! Ne radi tako!" Ako se budeš tako postavljala,
udaraš sekirom gde je konac tanak i kida se.
Pričala mi je neka žena ovde: "Oče, borim se s njim deset godina da očuvamo
malo čistote u postovima, o velikim danima. Nisam uspela ni na koji način. Rekla
sam: Gospode, htela bih i ja da se pričestim!" Jer zbog njega ni ona nije mogla
primati Svete Tajne.
I kaže mu: "More, gledaj šta je! Molim te, ljubavi Isusa Hrista radi, ostavi me da
budem čista Velike sedmice, da i ja postim, da bih se mogla pričestiti!". Jer
sveštenik joj beše rekao: "Ako možeš da držiš makar jednu sedmicu, pričestiću
te". Jer ako ne drži čistotu, može da drži ceo post, i opet se ne može pričestiti.
Ona je postila post do Vaskrsa, ali se zbog njega nije mogla pričešćivati, jer nije
čuvala čistotu u porodici. A on veli: "Mnogo je jedna sedmica!".
Ali naučila ju je neka starica, njena rođaka: "Devojko, drži ti tri dana post da ne
jedeš ništa, i videćeš šta će Bog učiniti s njim!" Tri dana nije okusila ni vode,
ništa. Trećeg dana dao mu je Bog bolest, i ležao je do Vaskrsa. Nije mu više bilo
potrebno ništa! Prošao je Vaskrs! Rekla mu je žena: "Šta veliš sada? Hoćeš li od
sada držati postove?" -"Od sada ću ih držati celoga života, jer zamalo da umrem!
Ne treba mi više ništa"! - rekao je on.
Savladala ga je žena postom i molitvom.
- Oče, šta znači anatema!
Tri kazne ima Crkva! Odlučenje, koje razdrešuje duhovnik na ispovesti; svrgnuće,
kod osvećenih lica - đakona, sveštenika - koje može razdrešiti episkop; a
anatemu može razdrešiti, veoma teško, Sveti sinod. Anatema znači silazak za
života u pakao sa đavolima i odsecanje od tajinskoga tela Crkve Isusa Hrista.
Samo sektaše možeš anatemisati, jer su se otcepili od tela Hristovog, koje je
Crkva.
- Oče, šta predstavljaju metanije koje imamo kao pravilo?
- Koliko je lepote i koliko harmonije među četiri zemaljske stihije: vode, vazduha,
zemlje i vatre; ta četiri sazdanja delaju međusobno sjedinjena i smešana i
nesmešana. Dva su laka i dva su teška.
U čoveku se vide ove četiri stihije dok tvori metanije: dve stihije ga vuku nadole, k
zemlji, i dve ga uzdižu nagore, ka Bogu. Vatra i vazduh ga uzdižu, zemlja i voda
ga stalno vuku nadole.
Čovek je jezgro svemira. Grci su rekli da je čovek mali svet u velikom, to jest
mikrokosmos u makrokosmosu, a Sv. Grigorije Bogoslov je rekao obrnuto: veliki
svet u malom, makro-kosmos u mikrokosmosu.
Kada se čovek klanja Bogu svim svojim srcem i svim svojim duhovnim i
prirodnim silama, prinosi uvek Bogu nebo i zemlju, koje sadrži u sebi.
Čovek ima u sebi od sva četiri sveta: od mineralnog sveta, biljnog sveta,
životinjskog sveta i sveta duhova, i iznad njega ima um, slovo (reč) i duh; duh je
u vidu svetlosnih zraka usred srca, kako pokazuje preoboženi umom Grigorije
Palama.
- Oče, a šta nam možete reći o kraju sveta?
- Nas ne zanima kada će biti kraj sveta. Ovo nas zanima: "Kako ću ja okončati
život?". Jer Spasitelj je rekao: A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli na
nebu, ni Sin kao čovek, do Otac, sam (up. sa Mt 24, 36 i sa Mk 13, 32).
A zašto da ja mislim na kraj sveta, ako ću sutra umreti? Šta ako ovaj svet potraje
još hiljadu godina? S čim odlazim ja odavde i šta sam ja stavio u torbu, to me
zanima. Jer Spasitelj je rekao: Stražite i molite se, jer ne znate dana ni časa! (up.
sa Mt 25,13 i sa Mk 14, 32).

DUHOVNIČKI SAVETI[6]
sadržaj
Mogu li se stavljati radi pomena na službama mrtvi koji se spaljuju u
krematorijumu?
- Ako su bili odneseni bez svoje volje u krematorijum, mogu se stavljati da se
pominju na službama. Zato što, primera radi, oni s fronta, kada je tukla artiljerija i
minobacači i avijacija na Donu, kazivahu oficiri, za dvadeset minuta od puka sa
4.000 ljudi ostalo je 12 ljudi. Ako su ih ognjem sažegli i tako se pretvorili u pepeo,
zar su oni krivi? Možda su oni umrli s molitvom na usnama.
A ako je čovek zahtevao da ga odnesu u krematorijum - "Čoveče, ostavljam
zaveštanje da me odnesete u krematorijum" -taj se otcepio od Crkve i od
crkvenih bogosluženja, jer nije hteo da primi crkveni obred opela. Toga ne možeš
staviti da se pominje na crkvenim službama.
Šta se dešava ako je čovek umro bez sveće?
- Ako čovek umre bez sveće, nije ništa. Sveća je samo simvol. Slušaj šta kaže
Spasitelj u Jevanđelju, da bi pokazao koja je naša sveća: Tako da se svetli
svetlost vaša pred ljudima - i zatim pokazuje koja je to svetlost - da vide vaša
dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (up. sa Mt 5,16).
Čovek, dobar hrišćanin kod vas u selu, koji ne psuje, ne krade, ne puši, vodi čist
život sa suprugom, posti sve Svete postove, sredu i petak, redovno odlazi u
crkvu, podiže decu u strahu Gospodnjem, taj je svetlost za celo selo. "More, toga
nisi nikada video u krčmi, nisi ga kadgod čuo da psuje, uvek si ga viđao u crkvi,
video si njegovu decu kako se osenjuju Krstom, video si da je milostiv, video si
da posti Svete postove, odlazi na ispovest što češće - svetlost je za celo selo". To
je svetlost. Dobra dela.
Možeš imati milion sveća, ništa ti ne pomaže na samrti. Ko je zapalio sveću
onima koji su umrli na frontu? Evo svetlosti: ako su imali dobra dela, to je
svetlost.
Sveća je simvol. Ako je upališ, dobro je, ako ne možeš -ništa. S nama idu dobra
dela, ne sveća.
Nije opasnost ako si umro bez sveće; opasnost je ako si umro neispoveđen,
nepričešćen. To je opasnost.
Prepodobni oče Kleopa, da li žene koje podrezuju kosu, udešavaju kosu kod
frizera, nose pantalone, stavljaju minđuše, nose narukvice, boje nokte na rukama
i nogama i šminkaju se, prestupaju Svete kanone?
- More deco, to je najpre znak neverovanja. Kada su pagani pravili sebi idole,
ukrašavali su ih.
Tako su, recimo, boginji Nemezis stavljali zlatni beočug u nos i zlatne minđuše u
uši i vezivali uši za nos. I zatim su joj nameštali kosu, i u kosi joj stavljali orlova
pera, stavljali joj koliko još čudesa; zvončiće su joj stavljali u haljinama, da bi,
kada vetar duva, zvončići zvonili. Svo to ukrašavanje jeste idolopoklonstvo. To su
idolopoklonički običaji, zaostali od Rimljana.
Mi Rumuni potičemo od dva paganska naroda: Dačana i Rimljana; i svi su oni
imali ove paganske običaje, kao što su imali i božanstvo "sreća"[7], i Vala, i
Marnasa, Neptuna, Apolosa, Serapisa, Baha, ostale đavole. Jer skvrni behu
bogovi njihovi, skvrni behu i blagdani njihovi. Tako da je to običaj od
idolopoklonika, da se žene unakažuju, da stavljaju nakite na svoja tela.
Došla su k meni prošle nedelje četiri umetnika, dva iz Jašija i dva iz Bukurešta,
koje je neko poslao. Do sada nikad nisam video žene sa očima obojenim plavim
bojama, s plavim kapcima; s razbarušenom kosom, obrvama udešenim kao da
su čađave, s nekim cipelama sa štiklom kao vreteno. Dođu k meni i kažu mi: -
Čuli smo o vama...
Kad sam ih video, samo sam im rekao: - Znate li šta se s vama dešava? Imate
još sat i umrećete.
- Jao, oče! Ali zbog čega?
- Kroz sat vremena bićete gotove! Imam neki znak da ćete obe umreti.
- Jao, oče!
- Gotovo. Imate još jedan sat da živite i odlazite, s crvenim noktima, kao što ste
sada.
- Kako to, oče?
- Kako ste došle?
- Automobilom.
- Gotovo. Izvrnuće vas automobil. Imam znak da od danas više nećete živeti. Još
malo, ej. Najviše dva sata. Ali da li ste se pripremile za smrt?
- Ne, oče.
- Ako dođe smrt, neće li vam se i smrt smejati? Jesi li ti hrišćanka? Ili si kakav
đavo, strašilo što se stavlja u konoplju da plaši ptice, kakav si ti čovek? Koja si
ti?..
Dugo sam razgovarao s njima. Na kraju su dale pomenike i rekle su: "Oče,
ostaviću se toga". Upravo ona što beše imala kapke ofarbane plavim mastilom i
sa udešenim obrvama, kao pokladne maškare, veli: - Ja sam glumica.
- Ko god da si. Ali će doći smrt i pitaće te zbog čega si to činila. Ko te je učio tim
đavolskim delima? Kaže li Jevanđelje gdegod da činiš takve stvari?
Šta hoću da kažem? Bog je ukrasio čoveka kako je znao da je najlepše. U
Postanju se kaže: Gle, dobro beše veoma što je Bog stvorio. Da je znao Bog da
je čoveku potrebno da ga stvori s crvenim noktima i sa minđušama u ušima, tako
bi ga stvorio. Da je znao da treba da puši, napravio bi mu dimnjak na vrhu glave,
da izlazi dim.
I eto, nije mu napravio dimnjak, jer mu nije potrebno da puši. Nije ga stvorio za
pušenje. Stvorio ga je da bi njegova usta i jezik slavili Boga, ne da bi se ispunili
dimom i smradom.
Oče, a šta nam možete reći o nepristojnoj odeći koja se danas nosi u svetu i o
muškarcima koji briju svoju bradu?
- Pitajte one koje se farbaju i one koje nose kratku suknju da li su kadgod videle
Bogomajku ili Svete mironosice s kratkom suknjom. Mi treba da sledimo
Bogomajku. Jeste li videle Svete mučenice koje su na ikonama, neku od njih u
kratkoj suknji? Ne vidite li da je kod svih Svetitelja odeća do zemlje? Čujte šta
kaže Sv. apostol Pavle: Budite Sveti, jer Ja sam Svet - veli Gospod.
Jesi li kadgod video Hrista obrijanog? Ili patrijarhe ili proroke jesi li video s
brijačem u bradi? Ako se sada svet brije, to je običaj preuzet više od Rimljana. Ali
Dačani, naši preci, ne! I Rusi nošahu brade, nekadašnji Sloveni.
I to je nešto. Ali mi da gledamo ono unutrašnje: srce i um. Hrišćaninu dobro
pristoji da se prepoznaje i po spoljašnjim stvarima, ali to su spoljašnje. Ali
Gospod ne traži od nas samo spoljašnjost. Spoljašnjost je list, a unutarnje
delanje je plod.
Susreo se jednom Ava Alonije s Avom Agatonom. " Avo, o čemu treba da se jače
staramo: o spoljašnjem delanju ili o unutarnjem straženju?" I rekao mu je:
"Spoljašnje delanje, to jest post, milostinja, odelo, brada, suknja, uniforma, govor
- jesu list. I Spasitelj je na Veliki utorak prokleo onu smokvu na kojoj je našao
samo lišće: Od sada niko ne jeo sa Tebe roda doveka (up. sa Mk 11,14). Beše
simvol jevrejskog naroda i fariseja, koji su se zasnivali samo na onom što je
spoljašnje.
Zatim veli Ava Alonije: "Pokazano je da je sav naš trud radi unutarnjeg bdenja.
Radi prave vere u Boga, radi smirenja, radi ljubavi, radi uzdržanja, radi
razboritosti, i ostalih dobrih dela, koja su plodovi ljubavi". Plod Duha jeste: ljubav,
dobrota, dugotrpljenje, uzdržanje od pohota, dobrotvorstvo, krotost, vera (up. sa
Gal 5,22-23).
Ali drvetu dobro pristoji kada ima i lišće i plodove. Tada je potpuno. Kada bi video
drvo samo s plodovima, i nijednoga lista, ne bi li se čudio: gde li je ukras? Dobro
je da ima i spoljašnju uniformu i unutarnji plod, da bi videli hrišćanina podobnog
drvetu koje je krcato plodovima, ali ima i lišća.
Oče, ima nekih koji slušaju službu na radiju ili televizoru i ne odlaze u crkvu. Je li
to dobro?
- Ko te je naučio da sediš za televizorom u vreme Svete liturgije? Ili da legneš na
krevet i da pratiš Liturgiju na televizoru? I tu li te čuje Bog? Na Liturgiji treba da
imaš osećanje, da dođeš u crkvu, da slušaš svojim ušima, da budeš s velikim
strahom Božijim i da plačeš.
Kako ćeš plakati i moliti se, ako ti slušaš službu na televizoru, ispružen na
jastuku? Je li to slušanje službe? To je ruganje Svetinjama!
Svako delo - veli Propovednik - svako delo Bog će izneti na sud i platiće svakom
po njegovim delima.
Oče Kleopa, našao sam u Dobrotoljublju da po snovima možeš sagledati
duhovno stanje u kojem se nalaziš. Kako vi gledate na to, Sveti oče?
- Koji su to snovi? Ako te smućuju grešni snovi sa ženama, znaj da si strastven, i
potrebno ti je mnogo molitve i uzdržanja.
Ako te smućuju snovi gneva i imaš veliki strah u snovima, znaj da te je porazio
gnev.
Ako snovi dolaze od (ogrehovljenog) razuma, zato što te ometaju u poimanju
Svetog Pisma i daju ti krivu veru i huljenje i ludost i jeres i zaboravnost, znaj da
nisi načisto sa mudršću.
Evo šta kaže Sv. Maksim: "Kada u duši vladaju dve vrline: ljubav i uzdržanje,
nijedan san ne može da obmane čoveka. Ljubav pogubljuje sve snove koji su od
gnevne i razumske strane, a uzdržanje pogubljuje one koji su od pohotne strane.
Kada se u čoveku sretnu ove dve vrline, nijedan ga san više ne može obmanuti".
Oče, ako nehotice ožalostiš brata svoga i vidiš da se žalosti i išteš oproštaj od
njega, ali on ostaje s gnevom prema tebi, šta da radiš?
- Ti vrši svoju dužnost i reci: "Oprosti mi, brate, jer sam pogrešio!" A ako ti on ne
oprosti, na njemu ostaje greh. Ti si tražio oproštaj, izvršio si svoju dužnost. I ako
ti ne oprosti, on odgovara, jer ne može više čitati "Oče naš".
Video si šta se kaže u Otačniku. Dva jednoutrobna brata, monaha, koji su došli u
manastir, živela su u pustinji 30-40 godina i nisu se nijednom posvađala. Odlazili
su đavoli k satani i kazivali: "Ima dvojica monaha i imaju veliku ljubav i iskrenost i
međusobnu ljubav, i ne možemo ih navesti da se posvađaju". Ali jedan veći đavo
reče: "Ja ću ih navesti da se biju!" Beše jedan od onih što su majstori, jer i među
njima ima i glupih i pametnijih - vojnika, kapetana, generala, svake vrste.
Kad oba brata behu na molitvi, spokojni u svojoj keliji, pojavi se đavo. Jednome
se pokazao golub a drugome se pokazao vrana. Onaj što je video vranu rekao je:
- More, brate, gle vrane!
- More, zar ti ne vidiš da je golub?
- More, zar si ti slep, ne vidiš li da je vrana? Od kada su rođeni nisu tako govorili.
- Ti si slep! Ne vidiš li da je golub? I udario je šamar onom drugom.
Tada je onaj rekao: - Oprosti mi, brate! Kada je rekao "Oprosti mi", nije više video
ni vranu ni goluba. Beše đavo! Tada su spoznali da su porugani.
I uzalud ih je naveo da se biju, jer su zatražili oproštaj jedan od drugog. Iskali su
oproštaj i opet su oni ostali veći od đavola. Đavo nikada ne kaže: "Oprosti mi".
Prepodobni oče Kleopa, može li se šta učiniti za one koji su umrli neispoveđeni?
- Koji su umrli neispoveđeni i nepričešćeni celog života nemaju više vezu sa
Crkvom. Na dno pakla odlaze. Ako vidiš da su umrli nevenčani koji su živeli
nevenčano, ili koji umru godinama neispoveđeni i nepričešćeni, ne možeš više
da se moliš za njih. Ako su živeli u bludu, ne možeš da ih sjediniš sa Crkvom!
Ali kako još možeš da im pomogneš? Opštim pomenikom. Naša Crkva je tako
ostala s apostolskim Predanjem, moli se na dva načina: opšte i poimenično.
Jeste li videli sveštenika kada nakon Litugije oglašenih otpočinje? ...Da im otkrije
Jevanđelje pravde. ...Da ih prisajedini svojoj sabornoj i apostolskoj Crkvi...
Za koga se tada moli Crkva? Pominje li koga? Moli se za Jevreje, za Turke, za
Kineze, za sve narode sveta, da im otkrije Bog Jevanđelje pravde.
Na ovaj se način tvori molitva - našao sam pisano - za one koji su umrli odavno
neispoveđeni ili u smrtnim gresima. Ako je mrtav a znaš koji ga je sveštenik
krstio, staviš toga sveštenika; tako isto ako znaš koji ga je sveštenik venčao,
onda staviš tog sveštenika; i njegove kumove sa krštenja; duhovnu rodbinu.
Staviš dotične, a ne stavljaš njegovo ime, i kažeš: "i sa svim njihovim upokojenim
rodom". Ovde spada i on, jer je kršten i njihov je duhovni sin.
Tako se može sastaviti pomenik za one koji žive ceo život nevenčani,
neispoveđeni, nepričešćeni ili u drugim teškim gresima. Možemo ih staviti, ali bez
imena, saborno.
Može li Bog da pomiluje i đavole?
- Zli anđeli su pali bez tela, i što je za čoveka smrt - to je za anđele pad. Posle
pada anđelima više nema povratka, a čoveku se zbog tela dalo pokajanje do
smrti, do poslednjega daha. Ako se pokaje, prima ga Bog, i može da ga, od
čoveka podobnog đavolima, učini anđelom i bogom po blagodati, da ga uspne na
nebo.
Jer se Bog razapeo zbog nemoći tela, i došao je i odenuo se telom, da bi
uzdigao našu prirodu, ne do anđela, ne do heruvima, nego do desne strane Oca.
Ljudska priroda obitava na prestolu Božijem, tamo gde je Isus Hristos.
To je u inat satani. Jer šta mu je rekao Bog? Izveo si čoveka iz raja? Obožiću
ljudsku prirodu i podići ću je na nebo i odenuću se njegovom prirodom i sešću na
presto s Ocem, i videćeš ovaj cvet, koji si iskvario u raju i zaveo, da sedi .na
prestolu Božijem. To je Božije delo i Njegova osveta za zlobu neprijatelja.
Oče, kako treba da se prosuđuje neko delo?
- Sveti Maksim kaže: "Postoji devstvenost i molitva i milostinja i poslušanje i
uzdržanje koja su gnusoba pred Bogom, kada se to ne tvori po volji Njegovoj".
Apostol Pavle nam je rekao: Ako li jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve
na slavu Božiju činite (up. sa 1. Kor 10, 31). Bog ne gleda na ono što mi činimo.
Dobro delo ima telo, ima i dušu. Telo dobroga dela jeste da postim, da se molim,
da tvorim metanije, da tvorim milostinju, da se ispovedam, da poučavam. To je
samo telo. A duša dobroga dela jeste cilj s kojim ja tvorim dobro delo.
Sv. Jovan Lestvičnik kaže: "Pazi, jer cilj je trojak. Jedan hvali drugoga, da bi
nešto zaradio od njega: bilo novac, bilo drugo što. Drugi postaje prijatelj s nekim,
jer mu ovaj daje novac. Postao je prijatelj radi novca. Ophodi se ulizički i hvali ga,
da bi dobio novac. Drugi ima prijateljstvo sa ženom, devojkom koju ljubi strasnom
ljubavlju, telesnom.
Sve su to đavolski ciljevi, telesne ljubavi, slavoljublja i srebroljublja. Jesi li video
đavolske ciljeve? I ako si delo tvorio s ovim ciljem, ono uvek prelazi na stranu
cilja. Postaje jedno s njim. Postaje gnusoba pred Bogom, jer nije na Njegovu
slavu. Nego je s ciljem da stekne bilo tu devojku koju ljubi strasno, bilo novac,
bilo hvalu od ljudi.
Kada se dobro delo tvori s takvim ciljevima, gnusoba je pred Bogom. Jer je čovek
izgubio sve, zato što ih tvori s drugim ciljem, ne s ciljem da bude ugodan Bogu i
da mu se oproste gresi, da bi se spasao. Dakle, u svemu treba da se ispita cilj!
Oče, zbog čega im je Spasitelj rekao da o danu tome i o času (kada će doći kraj)
niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do Otac sam (up. sa Mt 24,36 i sa Mk
13,32)? Je li bilo moguće da Sin ne zna, ako je jednosuštan Ocu?
- Ako su proroci imali toliko duhovne mudrosti u telu i znali budućnost, kako nije
mogao Hristos da zna kraj sveta? Evo šta kaže Sv. Andrej i božanski Maksim
Ispovednik u vezi sa neznanjem Sina o kraju sveta: " Jer ni Sin ne zna, uzeto po
ljudskoj prirodi, to jest po prostoj prirodi, onakvoj kakvu mi nosimo, bez Duha
Svetoga i bez Njegove obožene duše". Kao što ni mi ne znamo šta će biti sutra,
tako ne zna ni Hristos kao čovek.
I drugi razlog zbog kojeg je rekao Hristos da ni Sin ne zna bio je ovaj:
Kada će doći antihrist, prikazaće sebe da je Sin Božiji, i ljudi će reći: Eto dolazi
kraj, jer ne kisne, jer ima nevolja, jer ima patnji. I tada vernici neka ne dozvole da
ih obmane antihrist, koji će reći da je on Sin Božiji i da on zna za kraj sveta, nego
da kažu: "Mi znamo iz božanskoga Pisma da o kraju sveta ni Sin ne zna, a ti
odakle znaš?"
Tako veli Sv. Andrej. To jest zbog toga je rekao Sin da ne zna, ne zato što nije
znao, jer nije bilo moguće da ne zna, ako je On sam Mudrost i Logos Božiji.
Ali, braćo moja, misleći o kraju sveta, da mislimo na naš kraj. Nemamo mi posla
s tim: kada će biti kraj sveta. Možda će biti nakon 100 godina, možda nakon
1.000. Kada Bog bude hteo. Mi da razmišljamo o našem kraju. Moj kraj je kraj
sveta. Ako ja umrem kroz jedan sat, šta me se tiče ili šta je meni . stalo što će
svet još živeti. Ako ja odem u raku sutra, za mene se svet okončao, i ja odlazim u
večni svet. S čim odlazim? S onim što sam stavio u torbu! Kada polaziš na put,
stavio si sebi namirnice od kuće, stavio si sebi luka, stavio si sebi kolač, stavio si
sebi bocu s vinom, obuo si se, stavio si sebi pojas, stavio si sebi kapu, stavio si
sebi kožuh zbog hladnoće. Sve si stavio sebi u torbu. Kada staneš na odmorištu,
šta vadiš iz torbe? Šta si stavio, zar ne? To i nalaziš.
Naći ćemo čašu vode datu u ime Gospodnje, dobru reč, učinjenu milostinju. Ako
smo pomagali svom bratu, ako smo se molili za one koji su nas žalostili da im
Bog čini dobro, ne zlo; ako nismo pominjali ime đavolovo, ako smo se molili, ako
smo postili, ako smo bdeli, ako smo čitali božansko Pismo, ako smo pomagali
nevoljniku, jadniku, ako smo odevali nagoga, ako smo primali stranca. Sve ćemo
naći, ako smo stavili u torbu, na putu u večnost.
Od rođenja do groba - kaže neki grčki filosof - tren je. Ko je video rođenje, videće
i raku neizostavno. Rodili smo se, sigurno treba da umremo. Polazimo od
rođenja i samo do rake stižemo. U to smo sigurni. Rodilo se sunce, ide ka zenitu,
ide ka zapadu - to je naš život. Osvanuli smo u rođenju. Napredujemo
neizostavno i zalazimo u smrt. To neka nam bude svagda u umu. Svi ćemo
umreti, kao što kaže Isus Sirah. Svi ćemo umreti, ali imamo put između, ne
znamo koliki.
Zato je Hristos rekao: Pazite, stražite i molite se, jer ne znate kada će biti to
vreme! (up. sa Mt 25,13 i sa Mk 14, 32). Ja znam da ću umreti, ali ne znam kada.
To je strašna stvar. Možda sada, možda nakon sata, i šta ću poneti sa sobom?
Anđela čuvara koji me je podsticao da činim dobro i moja dela, dobra ili zla, to
ide sa mnom i kroz mitarstva, i Hristu, i na Sud. Dakle, braćo moja, vi ste grupa
ljudi, ne znam odakle ste iskrsli. Zasigurno vaš anđeo vas je doveo ovamo. Čuli
ste besedu. Hteo sam da vam kažem i ja nešto, da kažete i drugima. Blažen i
triput je blažen hrišćanin koji svakoga časa i svakoga dana stavlja štogod u torbu
za budući vek. To što stavlja jesu njegova dobra dela.
Kada budemo putovali, kada budemo išli na mitarstva, kada budu došli đavoli da
kažu naše reči i dela i misli, da možemo pokazati i mi: da, tvorio sam zlo, ali sam
se ispovedio duhovniku. Ko se ispoveda duhovniku Duh Sveti mu briše sve što je
učinio. Da pokažemo na Sudu: da, tvorio sam zlo, ali sam tvorio i milostinju,
tvorio sam i metanije, držao sam i post, ispovedao sam se, bio sam milostiv
prema ubogome, pomagao sam, pominjao sam po dobru, opraštao sam onom
koji mi je zgrešio. Da im pokažemo i mi to, da bi se stavilo na terazije dobro i zlo.
Tako, triput će biti blažena duša koja se priprema za put neba. Šta kaže Hristos?
Miri se sa suparnikom svojim, dok si na putu (up. sa Mt 5, 2). Ko je suparnik?
Naša savest. Ne vidiš li? Ako si učinio malu stvar, ako si zgrešio rečju, savest te
kori. Zbog čega si govorio zlo o drugom? Ako si tukao, ako si lagao, ako si krao,
ako si kleo, ako si uzeo tuđe, u svemu te kori savest. Savest ti kazuje sve što si
učinio.
Savest je glas Božiji u čoveku. To je suparnik. On nas od sada optužuje, i ako se
izmirimo s njim, dobro je. A mireći se s ovim suparnikom, mirimo se s Bogom, jer
je to Njegov glas. I s Njim se možemo pomiriti ako se ispovedamo, ako žalimo
zbog onoga što smo učinili i odlučimo se da tvorimo dobra dela i da ih postavimo
na mesto pređašnjih zlih dela. Tako se mirimo sa suparnikom. Sveto Pismo veli:
Miri se sa suparnikom svojim, dok si na putu (up. sa Mt 5, 25). Sadašnji život je
put. Milioni miliona ljudi putuju po njemu. Ovdašnji život se naziva putem, zato
što stalno putujemo njime, od rođenja do rake. Šta kaže Duh Sveti u
Sedamnaestoj katizmi? - Blaženi su oni koji su neporočni na svom putu, koji
hode po zakonu Gospodnjem.
Čujete li koga Duh Sveti naziva blaženim: one koji su na ovom putu, to jest od
rođenja do smrti, neporočni, to jest bez greha, one koji putuju putem
Gospodnjim. Blažen je čovek koji se boji Gospoda, za njegove će zapovesti
veoma mariti (up. sa Ps 111,1). Ko se boji Boga na putu ovoga života boji se da
misli zlo i da govori zlo i da dalje čini zlo. Ko ima strah Božiji ima celu mudrost.
Jer Solomon kaže: Strah Božiji je mudrost. David ga naziva početkom mudrosti
(up. sa Ps 110,10). A Isus Sirah veli: Strah Gospodnji nadišao je svekoliku
mudrost.
Čovek koji se boji Boga iznad je svih mudraca ovog veka. A Sv. Jovan Zlatoust
veli: Odi, čoveče, na grob, budi tamo, i misli o onome koji je umro. Jer znaj da
ćeš sutra postati kao on". Kod grobova naučićeš više od svih filosofskih škola na
svetu. Najmudriji čovek na svetu je onaj koji se seća smrti. Ali zašto? Jer Isus
Sirah kaže: Seti se, sine, svoga posletka i vavek nećeš zgrešiti (up. sa Isus Sirah
7, 38).
Ako nam uvek bude na umu da ćemo umreti, sigurno da ćemo meriti svoje reči,
misli i dela, i nije nam potreban strah od ljudi. Znamo da je Bog svugde i zna i
naše misli, i od Njegovog straha mi tvorimo dobra dela. Triput su blaženi koji se u
ovom kratkom životu staraju za dušu i mire s Bogom.
Živeo je Adam 930 godina, i na samrti njegovoj upitao ga je anđeo: "Adame, kako
ti se učinio život?" - "Tako, Gospode, kao kada bi ušao na jedna vrata i izašao na
druga". Naših sedamdeset godina su kao paukova mreža, jer šta je slabije od
paukove mreže? Dani naših godina, u njima je sedamdeset godina, a ako smo u
punoj snazi - osamdeset godina, i većina od njih je trud i muka (up. sa Ps 89,
10). Čuli ste to u Psaltiru. Naš život prolazi za vrlo kratko vreme. Naš put je vrlo
kratak.
Dakle, triput su blaženi koji na ovom kratkom putu sabiraju sebi namirnice za put
ka nebu.
Amin.

DODATAK

Ispunjeno proročanstvo starca Kleope o Srbima

sadržaj
Razgovor koji je sa velikim rumunskim duhovnikom
starcem Kleopom novembra 1996. vodila grupa srpskih poklonika

Na početku razgovora, kada je žena koja je bila prevodilac rekla odakle

dolazimo, otac Kleopa je rekao: "Sveta Trojica i Presveta Bogorodica Vas vodi u
raj. Draga braćo i sestre iz Srbije, pravoslavni... Ja sam bio u vašoj zemlji. Bio
sam u Beogradu... u mnogim mestima.
- Siromah Justin Popović je umro. Bile su nam monahinje iz Ćelija i pevale nam
na rumunskom. Dobili smo od njih pismo na rumunskom. Dragi moji, iz kog kraja
ste iz Srbije? (Usledili su mnogi odgovori). Starac je počeo da nam pokazuje
slike iz Ćelija sa ocem Justinom koje je imao i zatim nastavio:
- Srbi naši siroti, pravoslavni... Jako mi teško pada što ne znam vaš jezik".
Starac nas je zatim pozvao da sednemo za sto da se počastimo:
"Hoćete li prenoćiti"? Dragi, trebalo bi da prenoćite... Draga moja braćo, ne idite
ni levo ni desno, samo se držite pravo. Ako ne idete pravo nego skrećete,
izgubićete dva dana.
... Bogu se obraćajte sa strahom i samo tako nećete nikad pogrešiti. Tako idite i
izaći ćete u susret Gospodu. Gospod Isus Hristos će da vam oprosti, ako
neprestano ponavljate molitvu: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me
gretnog"
Uvek da imate volju i uvek da idete u crkvu. Da ne zaboravite crkvu. Da postite
četiri posta u toku godine, i sredu i petak.
I uvek jedan drugome, ako ste činili greh, da oprostite, da ne bi bilo greha.
Sveti otac kaže: "O, hrišćanine, da se molimo ujutru tri sata i uveče tri sata, a ako
ne možeš, onda bar po jedan sat. Makar jedan sat ujutru i uveče.
Draga moja braćo, da imate veliku brigu prema vašoj porodici, za mamu, za tatu,
za braću, za sestre. Vodite brigu o njihovom životu, njihov je život bitan za vas.
Da se slažete međusobno.
... Ako si pao u iskušenje, ili si pogrešio, bilo kad, u bilo kom času, da se odmah
ispovediš. Zapitajte se koliko puta ste se ispovedili. Nemojte samo da postite. Da
li je neki sveštenik sa vama?"
... Za nas Rumune Srbija je jako dragocena, jer je čista, pravoslavna. Pomoći će
vam Bog iznenada - odjednom. Nažalost, desiće se stvari iste kao u Rumuniji.
Bog će da pomogne Srbima kao i Rumunima. Siroti, siroti moji Srbi. Zato u svako
vreme i na svakome mestu treba da se molimo Bogu. Samo da se stalno molimo
Bogu. Kad se to desi Psalam 33 i 102 na svakom mestu da čitamo i srce da
predamo Bogu. U svako vreme i na svakom mestu da se molimo. Da vas vidim
ovako, kao što vas vidim sada, opet u Raju. Siroti, siroti Srbi...
... I monasi i mirjani isto stižu u raj - otvoren je put u raj i jednima i drugima. Ja se
molim i za monahe i da poda Bog mir vama svima".
(Zatim je neko postavio pitanje da li se i u svetu može živeti kao monah, a starac
odgovara): "Ne traži se da se bude monah u svetu nego u manastiru. I u
manastiru se traži poslušnost i od Hrišćanina koji živi u svetu. Neka Hrišćani iz
sveta slušaju ljude iz manastira i ljude iz Crkve. Monasi imaju jedan zadatak, a
ljudi u svetu drugi.
... Bože pomozi, idite sretno... I Gospod, Gospod vas vodi u Raj, Gospod,
Gospod vas vidi u Raju".