THEORIA 1 BIBLID 03512274 : (2008) : 51 : p.

65-82

UDK 141.7:141.78 141.7 Liotar .F., Habermas J. Originalni nauni rad Original Scientic Paper

Neven Cvetianin STRUKTURALNE PROMENE EVROPSKOG POLITIKOG POLJA U POSTMODERNOM DOBU U ODNOSU NA POETAK I ZENIT MODERNE

APSTRAKT: Rad predstavlja socioloko-filozofsku analizu strukturalnih promena politikog polja u Evropi. Izlau se promene koje je politiko polje pretrpelo u postmodernom dobu u odnosu na njegovu klasinu modernu strukturu, koja se ponajvie oitovala u Francuskoj revoluciji kao samom vrhuncu politike Moderne, kao i u filozofiji prosvetiteljstva kao vrhuncu filozofske Moderne. U tu svrhu se prikazuje intelektualno meuodnoenje an- Fransoa Liotara i Jirgena Habermasa kao onih prepoznatljivih misaonih paradigmi koje obeleavaju savremenu filozofsko-socioloko-politikoloku situaciju, te se kroz prezentovanje njihovog odnosa zapravo prezentuje sama ta situacija koja se pokazuje bitno razliitom od one klasino-moderne, koja je bila odreena kontekstom koji je uspostavila Francuska revolucija. Kao osobenosti ove nove postmoderne situacije rad prepoznaje fenomen tkz. kraja ideologija, odnosno fenomen postmodernog koktela ideologija, to e ostaviti posledice po logiku politikog polja u kome e oslabiti intenzitet klasinih doktrinarnih podela poput one na levicu i desnicu, ali e se bitno proiriti domen njegovog zahvata. Stoga samo postmoderno politiko polje u Evropi pokazuje osobine, metaforino govorei, razreenog politikog destilata. Konano, rad zakljuuje da post-moderno i post-prosvetiteljsko vreme obeleavaju, na jednoj strani, hiperpolitizovano drutvo, a na drugoj strani, veoma slabi i difuzni konkretni politiki koncepti, pa e tako politika biti svugde i nigde posebno. KLJUNE REI: Moderna, postmoderno doba, strukturalne promene, Liotar, Habermas, kraj ideologija, politiko polje, iri domen, slabiji intenzitet, razreeni politiki destilat

Svetski ratovi bie kamen mea izmeu stare i nove Evrope. Kao to je jedan deo stare Evrope nestao nakon Francuske revolucije, a drugi nakon liberalne revolucije iz 1848. g, gotovo svi njezini ostaci e potpuno nestati nakon svetskih ratova, te e na scenu stupiti jedna nova, mirnija, ali i malodunija Evropa. Stari kontinent posve sigurno vie nee biti isti posle trauma koje je pretrpeo najpre u prvom, pa potom i u drugom velikom ratnom sukobu, u kojima je stradao mnogo vie od ostalih kontinenata. Bez sumnje, najvei gubitnik svetskih ratova je bila upravo Evropa, ne samo kao geografski, ve i kao politiki i kulturni prostor. Ona nakon Drugog svetskog rata definitivno gubi ulogu centra politikih, idejnih i kulturnih zbivanja, za koju je naivno verovala da joj je trajno poverena. Ovo decentriranje Evrope e uskoro postati i decentriranje same moderne epohe koja e poeti da pokazuje neto drugaiju strukturu u odnosu na svoje poetke,

66

Neven Cvetianin

koji su, kao to smo videli kod Horkhajmera i Adorna1, bili obeleeni odisejskim osvajanjima evropskih moreplovaca, naunika, filozofa i politiara. Za razliku od od tog konstitutivnog stanja osvajakog optimizma, moderna epoha e nakon Drugog svetskog poeti da pokazuje znakove ravnodunosti, pa ak i pesimizma, te e se u svakom sluaju poeti nazirati jedan samokritini post-moderni politiki, socioloki i filozofski diskurs, koji nee moi da ne dotakne samu logiku politikog polja. U ovome radu baviemo se analizom tog diskursa, prvenstveno se bavei analizom strukturalnih promena moderne epohe u odnosu na njen poetak, da bi se potom bavili uticajem tih strukturalnih promena na logiku politikog polja na podruju Evrope. Dakle, valja nam pre svega ispitati gde je u odnosu na svoje konstitutivne principe sama moderna epoha. Pokuaemo potraiti odgovor na pitanje da li je moderna epoha zaista odmenjena postmodernim vremenom2, kao to tvrde neki autori, odnosno onim vremenom koje nema nikakve svoje konstitutivne principe ve pre predstavlja niz nabacanih impulsa, za koje je trenutno teko utvrditi na koju e stranu prevagnuti. Samo politiko polje u tkz. postmodernom periodu nee obeleiti onako veliki, gotovo kolosalni mislioci i dravnici kao to je to bio sluaj u periodu od praskozorja Moderne sve do zavretka dvadesetovekovnih svetskih ratova. Istini za volju, veoma je teko suditi o veliini savremenih mislilaca i dravnika bez potrebne istorijske distance, ali ini se da stvari stoje tako da je malo verovatno da e neki mislac koji se pojavio nakon Drugog svetskog rata biti jednom u budunosti proglaen dostojnim Kanta, Berka ili Marksa ili da e neki dravnik biti postavljen rame uz rame sa Rieljeom, Bizmarkom ili Gledstonom. ak e i dvojica najznaajnijih dravnika nove posleratne Evrope koji e odrediti pravac njenog razvoja Vinston eril i arl de Gol biti i smi ratni proizvod, ostajui na razmei epoha. I dok su eril i de Gol jo stigli da budu veliki graditelji i politiki vizionari, gomila mislilaca koja e na intelektualnu scenu stupiti nakon Drugog svetskog rata bie samo puki odjek ve izneenih optih mesta. Oni e moi biti veliki jo samo ako poput Liotara (Jean- Franois Lyotard) iznesu tezu o habanju svih optih mesta, optih pria i univerzalnih planova, odnosno tezu o njihovoj potpunoj devalvaciji usled viestrukog prevakavanja. Takoe, oni e biti invetivni i ako poput Bodrijara (Jean Baudrillard) itav taj galimatijans jednog isluenog i potroenog diskursa, koji nee da prizna svoju pohabanost, proglase za puki teorijski i politiki simulakrum. Zaista, leviarski teoretiari koji se javljaju posle Drugog svetskog rata, poput npr. Altisera (Louis Althusser), bie u odnosu na Marksa jo samo puki simulatori3, jednako kao to e to u odnosu prema Berku biti izvesni desniarski teoretiari ili u odnosu prema Kantu oni centristiki. Ni levica,
1 2 3 M. Horkheimer, T. Adorno, Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Maslea, Sarajevo, 1989, str. 12, 55, 58, 68. O novovekovnom evropskom Odiseju. Sam nastanak termina postmodernog, odnosno postmodernizma i njegovu preciznu genezu odlino izlae lanak: Michael Khler, Postmodernizam: pojmovnopovesni pregled, Republika 10-12/85. Peri Anderson e sasvim dobro primetiti da je po zavretku Drugog svetskog rata, intelektualno stvaranje zapadnog marksizma u podruju orginalne ekonomske ili politike teorije, imajui na umu stvaranje znaajnih dela na oba polja, bilo ravno nuli, P. Anderson, Razmatranja o zapadnom marksizmu, BIGZ, Beograd, 1985, str. 100.

Naslov

67

ni desnica, ni centar nee imati vie onako snane, autentine i upeatljive mislioce u odnosu na vreme njihovih oeva osnivaa, ve emo imati samo varijacije na ve ranije iznesene filozofske, socioloke i politikoloke dogme, ili pak na drugoj strani, njihovu radikalnu negaciju. Sve to e govoriti o tome da su klasina definisanja levice, desnice i centra, postajui sve blea, polako poela preputati dominantne linije podele politikog polja nekim drugim klasifikacijama i razlikovanjima. Istini za volju valja rei da savremeni leviarski, desniarski i centristiki ideolozi nisu u poziciji simulatora svojih prethodnika iskljuivo svojom krivicom, ve krivicom same moderne epohe koja je prela svoj zenit i koja je odavno prola doba svog zlatnog stvaranja u kakvom su iveli Berk, Kant ili Marks. Stoga e biti veoma teko da se pojave beskompromisni i obuhvatni mislioci poput Berka, Marksa ili Kanta, a i autentine misli prethodnih prvoboraca bie odavno razblaene i prilagoene novom vremenu koje se spremalo da zakorai s onu stranu levice i desnice. Berk je bio razblaen liberalnim konzervativizmom, Marks delovanjem revizionista, a Kant delovanjem savremenih trinih liberala koji nee stavljati naglasak na etiku, ve na ekonomiju. Pri tome e sva trojica pomenutih politikih proroka biti pacifikovani hvatanjem u medijum trijumfujue demokratije ije je planetarne pohode najavljivao Tokvil, a koja e, ukrtajui se sa strukurom hegelijanske birokratske drave obaviti sintezu (sintezu na kvadrat), formirajui prostor irokog graanskog centra koji e polako apsorbovati sve elemente klasine levice, klasine desnice i klasinog centra i koji e konano zadobiti stukturu postgraanskog centra kao novog postmodernog politikog oblika. Sve e biti zrelo za stvaranje postmodernog koktela ideologija i bie primetno jedno ustrojstvo epohe iji e akteri krenuti da se nalaze negde u sredini, noeni pomenutim irokim graanskim centrom. U tom prostoru e ideologije sve vie konvergirati, jer e svaka od njih biti maloduna u odnosu na onu vidljivu pretencioznost koju je pokazivala na samom zenitu moderne epohe. Sada nee biti pretencioznosti, ali nee biti ni lako uoljivih drutvenih autoriteta prema kojima bi se ovek mogao jednostavno orijentisati. Neki istoriari e smatrati da posleratnu (zapadnu) Evropu uopte obeleava erozija autoriteta kao reakcija na autoritarnost nacizma, faizma i staljinizma.4 Naime, poto su upravo ideologije svojim divljanjem destabilizovale stari kontinent u revolucijama i svetskim ratovima, nastupio je period ideolokog prezasienja, odnosno period apstinencije od svih nastojanja da se oveku ponudi neki jedinstveni, striktni i obavezujui politiki okvir koji bi se mogao lako konzumirati. Ovu temu o post-ideolokom stanju epohe temeljnije emo u filozofskom smislu elaborirati neto kasnije, dok za sada moemo samo navesti miljenje istoriara poput Voltera Lakera, koji zakljuuje da pomenuta erozija striktnih idejnih autoriteta omoguava razvoj graanskog drutva i njegovog prostora slobode5, ali da ona ipak ometa uspeno voenje dravnih poslova.6 Dakle,
4 5 Volter Laker, Istorija Evrope, 1945, 1992, Clio, Beograd, 1999, str. 13. Ta antiautoritativna tenja, razumljiva, ak dostojna divljenja, imala je mnogo zajednikog sa duboko usaenom ljudskom potrebom za slobodom, Ibid.

68

Neven Cvetianin

posleratna Evropa se nagnula na stranu graanskog drutva, a ne na stranu drave i iz toga e proizai sve vrline, ali i sve mane ovog perioda koji e polako zagaziti s onu stranu levice i desnice. * Od poetka rada smo, u nameri da oznaimo specifinost pozne Moderne u odnosu na njene poetke, nekoliko puta pomenuli termin postmodernog. Stoga nam se kao logian zadatak namee nunost ispitivanja ovog termina i preciziranja ta bi se imalo pod njime podrazumevati, kako bi se izbegla zbrka koju izazivaju mnogi autori koji ovaj, poslednjih godina veoma pomodan termin, koriste tek reda radi. Zaista, veliki paradoks epohe bie da je postmoderna postala pomodna, a da je moderna postala demode, to nuno otvara zadatak ispitivanja odnosa izmeu ovih entiteta i utvrivanja da li se radi o homogenim ili heterogenim istorijskosociolokim pojavama. Jednostavnije reeno, valja ispitati da li se radi o jednoj te istoj prii sa dva lica, ili o dve razliite prie. Dakle, posmatrano sa stanovita politike sociologije i politike filozofije, valja nam istraiti da li se radi o jednoj jedinstvenoj epohi koja e samo dobiti prefiks post i neto izmenjenu krvnu sliku (ostajui tako samo post-moderna napisana malim slovom) ili o dve razliite epohe sa oigledno razliitim krvnim slikama (u kojem sluaju bismo imali Modernu i Postmodernu, obje napisane velikim slovom, u emu simbolino treba videti dve razliite istorijsko-socioloke situacije). Naravno, na ovo pitanje ne moemo konano odgovoriti u formi apodiktikog zakljuka, te emo na njega na specifian nain odgovarati do kraja ovoga rada, iako ni tada ne bismo mogli biti sigurni, zbog njegovog obima, da smo ga reili na zadovoljavajui nain. Dakle, pitanje je u emu se ogledaju strukturalne promene poznog doba moderne epohe u odnosu na njezine poetke i njezin zenit, i ta znai govoriti o njima kao o postmodernim impulsima? Najava da se ne to de ava sa dotada neupitnim odisejskim i makijavelijevskim postulatima moderne epohe o kojima smo govorili u naim prethodnim radovima7, bila je vidljiva ve krajem 19. veka. Najpre se ispoljila u filozofiji i umetnosti, a posebno u muzici i arhitekturi, koje su se prve pobunile protiv modernog prosvetiteljsko-klasicistikog uma. Budui da je eksplicitni predmet naeg ispitivanja politiko polje, ne moemo se baviti analizom znaajnih umetnikih dela pozne moderne i njihovim povezivanjem sa optim zeitgeist-om, ali svakako, makar na kratko, panju moemo posvetiti nekim filozofskim intencijama koje su najavljivale prevazilaenje konteksta postavljenog Francuskom revolucijom. Bie to zapravo polagano prevazilaenje svih istorijskih diskursa postavljenih pomenutom revolucijom sa jednostavnim alternativama za ili protiv, ali i prevazilaenje svih sinteza njenih protivrenosti, odnosno odbijanje hegelijanske pozicije i za i protiv. Zaista, od kraja 19. veka, preko prve polovine
6 7 Ibid. N. Cvetianin, Preduzetnitvo i drava, saveznici i suparnici, u zborniku Biznis i drava, Institut drutvenih nauka, Beograd, 2006, str. 228-231.

Naslov

69

20. veka, sve do iza Drugog svetskog rata na scenu stupaju tzv. mislioci krize8 koji se upinju ne bi li dokazali da je car go, odnosno da je moderna epoha sa svojim prosvetiteljskim projektom ostala gola i gladna. Tako imamo niz prvenstveno filozofskih impulsa koji su bili nabaeni jo od Niea i Bataja (Georges Bataille), preko Hajdegera, sve do Fukoa (Michel Foucault), Liotara, Deride (Jacques Derrida) i Bodrijara, pa dalje i do Rortija (Richard Rorty) i Fia (Stanley Fish). Svim tim filozofskim impulsima bie zajedniko to su, svaki na svoj nain, smerali da se obraunaju sa prosvetiteljstvom i sa svim njegovim derivatima.9 Samim tim, to e postati obraun i sa Francuskom revolucijom i nekima od njezinih derivata, a kao to emo videti kasnije, to e postati i obraun sa klasinom podelom politikog prostora na revolucionarnu levicu i reakcionarnu desnicu. Oni od prethodno pomenutih mislilaca koji e biti skloni desnici, poput npr. Hajdegera, nee biti reakcionarni, ve revolucionarni, a oni koji e biti skloni levici, poput npr. Liotara, nee biti revolucionarni, ve naprosto reakcionarni, te e se tako karte pomeati, onemoguujui upotrebu klasinih pojmova levice i desnice. U prethodnu grupu mislilaca krize moemo ubrojiti i Adorna i Horkhajmera, iako je njihov odnos prema prosvetiteljstvu i Francuskoj revoluciji vieznaan, ime izbegavaju radikalizaciju filozofskog, a time i politikog diskursa.10 U ovome radu nismo u mogunosti da se bavimo svim prethodno pomenutim misliocima11, ve emo izabrati jednog koji po naem miljenju veoma dobro u sebi saima sva stremljenja prethodne post-moderne grupe. Bie to Fransoa Liotar koji, premda predstavlja pokajanog marksistu i pokajanog ekstremnog leviara, ponekad progovara i poput ultrakonzervativca ozefa de Mestra, to znai da e u njemu biti sadrano i poneto Karla mita i Hajdegera12, a svakako poneto i od Fukoa, Deride i Bodrijara koji su bili njegova intelektualna generacija i koji su se kretali u slinom francuskom intelektualnom kruoku. Uopte, za Liotara kao
8 9 O nekima od ovih mislilaca krize u kontekstu krize moderne politike filozofije u: N. Cvetianin, Evropska desnica izmeu maa i zakona, Filip Vinji, Beograd, 2004. str. 121, 122. Prethodni niz smo zapoeli Nieom, ali bi se on mogao vratiti unazad sve do Kjerkegora, odnosno do poznog elinga i njegove tzv. pozitivne filozofije, pa moda ak, kao to to smatra Fransoiza Galjard (Franoise Gaillard), i do nemakog romantizma i Najstarijeg sistemskog programa (nemakog idealizma) koji su zajedno napisali mladi Hegel, eling i Helderlin. Franoise Gaillard, Novo zaaravanje sveta, u zborniku Postmoderna, nova epoha ili zabluda, Naprijed, Zagreb, 1988, str. 119. Naime, Adorno i Horkhajmer u svojoj Dijalektici prosvetiteljstva uzdiu svoju misao iznad racionalnosti revolucije i istorije koju ta revolucija vodi napred, da bi je situirali u prostor imaginativno-utopijskog prostranstva nove nepreglednosti, da se posluimo jednim Habermasovim (Jrgen Habermas) izrazom. Ukoliko italac eli vie informacija o pomenutoj grupaciji mislilaca, neki od njih su (Nie, Hajdeger, Derida, Fuko, Liotar, Rorti i Bodrijar) koncizno obraeni u kontekstu spora Moderna-Postmoderna u knjizi, M. Savi, Izazov marginalnog; dometi kritike logocentrizma u sporu Moderna Postmoderna, Filip Vinji, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 1996. Koliko Liotar nije bio jednoznaan ekstremni leviar, ve koliko je njegovo specifino, decizionistiko shvatanje sveta bilo vieznano, svedoi njegov nikad dovreni spis Avgustinove ispovesti koji je poeo da pie pred smrt. Sama injenica da je imao potrebu da pie o liku i delu biskupa iz Hipa, koji je, kao to znamo direktno uticao na stavove ozefa de Mestra, kao i na ranog Hajdegera, kao i na gotovo kompletan mitov opus, dovoljno govori o njegovom latentnom reakcionarstvu. Uopte, u itavom Liotavom delu, iskljuujui neke mladalake fenomenoloke spise, mogue je primetiti avgustinovski i mestrijanski pesimizam i viziju palog sveta.

10

11

12

70

Neven Cvetianin

egzemplarnog post-modernog mislioca smo se odluili zato to je upravo on svojim delom Postmoderno stanje (La condition postmoderne)13 iz 1979. g. inicirao razmiljanja o novom dobu, objedinjavajui impulse svih proroka tog novog doba koji su mu prethodili od Niea do Hajdegera istovremeno utiui i na sve one koji e iza njega doi. Time nam se Liotar prikazuje kao objedinjujui prorok svih ekstremizama ma otkuda da dolaze, sa levice ili desnice to nee biti vie toliko vano, ve e vano biti samo protivljenje svim srednjim i sintetikim reenjima. Sam Liotar e od svoje tridesete do svoje etrdeset pete godine biti aktivni lan socijalistike revolucionarne organizacije Socijalizam ili varvarizam (Socialisme ou Barbarie), dok e u isto vreme njegov intelektualni ekstremizam biti aristokratski avangardan.14 Ekstremizam je u sri njegovog diskursa toliko da on nadilazi ogranienu poziciju borbene levice (koju naputa posle razoarenja u marksizam), i postaje prorok svih ekstremizama sa margine politikog polja, bez obzira na njihovo poreklo. On barata, o emu e vie rei biti kasnije, pojmovima kao to je npr. rat (koji objavljuje celovitim tj. sistematskim modernistikim teorijama), to implicira prihvatanje mitovske pozicije razlikovanja prijatelja i neprijatelja, to nije samo filozofsko-nauni, ve i nepatvoreni politiki stav. A na taj stav e se podjednako moi pozivati i ekstremna levica, kao i ekstremna desnica. Svojim diskursom upravo Liotar rui tradicionalnu podelu na levicu i desnicu, i to ne sam sobom, ve svojim odnosom prema Jirgenu Habermasu, oveku koji e preduzeti zadatak da uva modernu od postmoderne. Upravo e intelektualni odnos Liotara i Habermasa simbolino oslikavati koliko se moderna epoha promenila u odnosu na svoje poetke, kao i u odnosu na svoj vrhunac koji je proklijao u Francuskoj revoluciji. Liotar i Habermas e, bez obzira to je jedan bio prorok novog vremena, a drugi uvar kontinuiteta, zajedno, poput teze i antiteze, posvedoiti da je epoha ula u nov stadijum, odnosno u svoje novo doba. Naime, Liotar upuuje otrovne strelice Habermasu kojeg oigledno smatra jednim od poslednjih modernistikih sintetiara koji, pratei Kanta i Hegela, pokuavaju da izmire sve protivrenosti tzv. post-graanskog doba. To doba e isporuivati na jednoj strani ekstremizam marginalnog, a na drugoj strani razblaenost i neobaveznost svih mejnstrim drutvenih projekata, ulazei tako u vidljivu heteronomiju.15 Liotar smatra da su prethodne protivrenosti nepomirljive unutar stare modernistike paradigme, a da Habermas i pored svega insitira na istoj.
13 Ponegde se naslov ovog Liotarovog dela prevodi i kao Postmoderna situacija. No, mi se u naim tumaenjima Liotarove misli neemo sluiti ovim njegovim, sada ve uvenim delom, ve poznijim njegovim spisom Le postmoderne explique aux enfants koji konciznije i preciznije tumai intencije postmodernog doba, potpuno ih ogoljujui. Bukvalni prevod naslova spisa koji smo odabrali za minuciozno isitavanje bio bi Postmoderna protumaena deci, dok srpski prevod ovog dela nosi naslov ta je postmoderna, te je dat verovatno iz marketinkih razloga. Veoma iscrpna i pregledna Liotarova lina i intelektualna biografija: Ashley Woodward, JeanFranois Lyotard (1924 1998) tpg.com.au?subject=Your Jean-Franois Lyotard (1924 1998) Article Liotar se pita: Hteo bih znati o kakvoj vrsti jedinstva sanja Habermas? Je li cilj kome stremi moderni projekt ustanovljenje sociokulturalnog jedinstva u ijem bi okrilju, kao u organskoj celini, nali mesto svi elementi svakodnevnog ivota i misli? Ili je prelaz koji valja probiti izmeu heterogenih jezikih igri, igre saznanja, igre etike i politike, drukije vrste od njih samih? U sluaju da je tako, kako realizovati njihovu faktiku sintezu? Jean Franois Lyotard, ta je postmoderna, KIZ Art Press, Beograd, 1995, str. 10/11.

14 15

Naslov

71

Liotar primeuje da Habermas eli odbranu moderniteta od onih koje naziva neokonzervativcima16, odnosno on smatra da Habermas preteruje u isticanju mranih posledica raspada modernistikog logocentrizma, koji po njemu nuno mora rezultirati nekakvim neokonzervativizmom. Francuski mislilac zamera Habermasu pozu epohalne zabrinutosti i smatra da on i njemu slini poslednji modernistiki optimisti svojim stavovima pokuavaju umetnike i pisce uvesti pod okrilje zajednice, odnosno da ih pokuavaju u sluaju narastajuih devijacija zajednice uiniti odgovornima za njeno ozdravljenje.17 Liotar odbacuje ovaj stav epohalne zabrinutosti i intelektualne angaovanosti koja bi trebala rezultirati nekakvim ozdravljenjem, dok Habermas uistinu optimistiki traga, batinei tradiciju nemake klasine filozofije, za sintezom protivrenosti epohe i za njenim uravnoteenjem.18 Tako on postaje jedan od propovednika irokog graanskog centra u koji je, kao nekadanji marksistiki leviar frankfurtske kritike kole, svesno apsorbovan, svesno birajui potpuno drugaiji put od onog Liotarovog. Naime, i Liotar kree od nekih razmiljanja adornovsko-horkhajmerovske frankfurtske kritike marksistike kole, ali opkoraujui Benjaminova i Adornova preutkivanja19 sam sebe, mestrijanski obesno, smeta na margine intelektualnog i politikog polja, ne prihvatajui bilo kakvu vrstu kompromisa sa trijumfujuim irokim liberalno-demokratskim centrom. Bie to ponovljena situacija iz Francuske revolucije u kojoj e Liotar, ne prihvatajui bilo kakvu umerenost, biti de Mestr i Robespjer ujedno, a gde e Habermas, tragajui za sintezama, biti Kant. Razlika e biti samo u tome to e odnos snaga izmeu ekstremista i umerenjaka biti drugaiji. Dok su de Mestr, odnosno Robespjer, utemeljujui revolucionarnu desnicu, odnosno revolucionarnu levicu, mogli da u vremenu Francuske revolucije rascepljuju politiko polje na dva dominantna dela, meu kojima se tek nazirao mali prostor za kantovski centar, Liotaru (i svoj njegovoj brai po oruju, bez obzira da li su pripadali levoj ili desnoj revoluciji) e, posle definitivne istorijske pobede pomenutog centra, ostati samo margina. Sa druge strane, Kantov naslednik Habermas e se, pravei kompromis sa liberalnim vrednostima, bakariti pobedniki u centralnom delu politikog polja20, poto e sam taj
16 17 18 Ibid, str. 10. Ibid, str. 12. Habermas se upinje ne bi li moderni trancendentalni um oistio od ogoljenog instrumentalizma, zadravajui njegove pozitivne rezultate. On smatra da, metaforino govorei, ne treba sa prljavom vodom iz kolevke izbaciti i dete, i upinje se ne bi li oformio politiku novog prosvetiteljstva koja bi ponovo pokuala afirmisati etiki aspekt transcendentalnog uma (kroz jednu ideju intersubjektivne komunikativne zajednice), odbacujui istovremeno njegova instrumentalistika zastranjivanja. Pojednostavljeno se moe rei da Habermas zadrava moderni trancendentalni um, ali da eli spreiti njegovu degeneraciju u priprosti kalkulativni razum J. Habermas, Filozofski diskurs moderne, Globus, Zagreb, 1988. Jean Franois Lyotard, ta je postmoderna, KIZ Art Press, Beograd, 1995, str. 17. Sam Habermas nikada ne bi otvoreno priznao da je napravio kompromis sa liberalnim vrednostima i postao deo irokog centra, te e nastojati da ouva klasini leviarski diskurs, napadajui ljude poput npr. Gidensa, za liberalizovanje levice i za ispovedanje desne socijaldemokratije. I ukoliko e Habermas u odnosu prema Gidensu zaista biti levlje, on e u odnosu prema Liotaru biti centralnije i naprosto u istoj grupi sa Gidensom, koja e se nastavljati na projekat one kantovsko-hegelijanske sinteze, po strani koje e potpuno ostati Liotar. Habermas ne eli da prizna ono to je jasno svima koji posmatraju njegovu poziciju da je izabrao centar, a ne marginu, to e biti jasno iz injenice samog izbora teorijskih uzora gde

19 20

72

Neven Cvetianin

centralni deo vremenom postati toliko dominantan da e odreivati skoro itavu logiku politikog polja uopte. Dakle, upravo Liotarovi i Habermasovi odnosi pokazuju koliko se vreme od Francuske revolucije promenilo, i koliko je epoha posle Drugog svetskog rata ula u novu fazu koju mesto ekstrema revolucije i restauracije odreuje potpuna pobeda centralne sinteze. Iako nee da otvoreno prizna i sam Habermas je u ovom postmodernom dobu21, poto je njegova situacija veoma drugaija u odnosu na situaciju njegove pretee Kanta. Dok je Kant bio borac, Habermas je pobednik koji nakon borbe uiva u onom kantovskom venom miru, samo posmatrajui komeanja na marginama i pozivajui protiv tih komeanja u pomo istu kantovsku spekulativnu sintezu kojom sebe tei da je re samo o buenju konzervativnog mentaliteta. No, tu se nee raditi o konzervativnom mentalitetu jer e konzervativizam, ba sa tim postmodernim deavanjima, upravo prestati sa postoji u svom klasinom obliku. Radie se, naime, o buenju postmodernog mentaliteta, koji e se ponekad zaista doimati kao ultrakonzervativizam, ali koji e se ponekad doimati i kao avangarda samog modernistikog progresivizma koji prelazi u svoju negaciju. Nee to biti nita drugo nego injenica da e postmoderna, realizujui do kraja neke snove same Moderne, poput onog kantovskog o venom miru, biti zrela da okrene novi list i inicira nove znakove epohe, ali da ipak sama ne predstavlja novu epohu.22 Naime, jo uvek emo na snazi imati modernu epohu koja e samo ui u svoje pozno doba, odnosno u svoje post-moderno doba, pa e biti opravdano govoriti o novom dobu, ali ne i o novoj epohi. No, to novo postmoderno doba e, posmatrano sa sa stanovita politikoga polja, obeleiti potpuno nova struktura, odnosno potpuno novi epohalni znakovi koji e govoriti da je sama Moderna u drugaijoj poziciji u odnosu na kontekst zadan Francuskom revolucijom. Te nove znakove e sjajno reprezentovati upravo Liotar zastupajui ekstremnu marginu bez obzira na njen politiki predznak (levi ili desni) i protivstavljaju i je ovoj, sada dominiraju oj, kantovsko-hegelijansko-

21

22

je Kanta i Hegela, pretpostavio npr. Nieu. Po tumaenjima nekih autora Habermas i Liotar predstavljaju samo dva lica iste (postmoderne) medalje. ani Vatimo (Gianni Vattimo) smatra da se Liotar i Habermas u stvari slau u opisu postmodernog doba, a razilaze samo u oceni same pojave: i jedan ga i drugi opisuju zapravo kao nedostatak velikih mtarcits... ...za Habermasa to znai nesreu, nametanje konzervativnog mentaliteta koji odustaje od projekta prosvetiteljstva to se poistoveuje s projektom modernog stava; za Liotara, naprotiv, koji u tome sledi Niea, Hajdegera, a u novije vreme i Fukoa, predstavlja korak na putu prema osloboenju od modernog subjektivizma i humanizma, naime od ideologije kapitalizma, imperijalizma itd... Gianni Vattimo, Postmoderno doba i kraj povijesti, u zborniku Postmoderna, nova epoha ili zabluda, Naprijed, Zagreb, 1988, str. 72. Liotar odlino primeuje da postmoderna nije suprotna Moderni, ve da upravo ona predstavlja stanje permanentne Moderne koja samu sebe reprodukuje: ta je, dakle, postmoderna? ....Sigurno je deo moderne... ...Tako shvaen postmodernizam nije modernizam na svom kraju nego u stanju nastanka, a to je stanje konstantno. Iako, Liotar pie prethodno mislei na estetiku sferu, mi koristimo to za socioloka istraivanja, jer sam Liotar veoma esto koristi stanje u umetnosti samo da bi podvukao paralelu sa optim stanjem duha, pa tako i onim u drutvenim institucijama. Paradoksalno, on nije po ovom pitanju odmakao dalje od Hegela i njegovog zeitgeist-a. Jean Franois Lyotard, ta je postmoderna, KIZ Art Press, Beograd, 1995, str. 21.

Naslov

73

habermasovskoj centralnoj sintezi.23 Uopte itavo postmoderno doba e se sve do dananjih problema sa globalnim terorizmom okretati oko suprotnosti i opozita estremne margine vs. centralne sinteze24 koji e odmeniti opozit revolucije vs. restauracije koji je bio dominantan u kontekstu zadanim Francuskom revolucijom i iz koga se i izrodila velika dihotomna podela na levicu i desnicu. Sada, u novom postmodernom dobu, razlika desnice i levice e u jednom momentu podleteti pod ovaj sada dominirajui opozit estremne margine vs. centralne sinteze, definitivno cepajui nekada jedinstveni prostor bilo levice, bilo desnice, no ovo je ve posebna tema kojom smo se bavili u drugim radovima.25 U ovome radu nam samo valja zakljuiti da nam prethodni primer sa Liotarom i Habermasom pokazuje da se situacija od vremena Francuske revolucije promenila, to nas ohrabruje da branimo tezu o novom post-modernom dobu koje donosi novu socioloku situaciju i novu strukturu politikog polja. Naime, dok je politiki centar u Kantovo vreme, koje je i vreme Francuske revolucije, bio u sferi onoga to je sam Kant nazvao sollen (nivo), u Habermasovo vreme e politiki centar biti u sferi onoga to je Kant nazvao sein (nivo). Takoe, dok e de Mestr u vreme francuske revolucije reprezentovati anicen rgime, odnosno konzervativno zastupati sein (nivo), njegov nastavlja u apologetici aristokratske kulture nasuprot masovnoj Liotar, zastupae sollen (nivo) nastupajui protiv onog postojeeg (sein), poto e to postojee biti upravo mekarenje irokog graanskog centra i njegova dominacija politikim poljem.26 Liotar ustaje protiv realizma postojeeg masovnog postmodernog graanskog drutva, koga na jednom mestu naziva realizmom novca gde se sve, pa i umetnika dela, meri profitom.27 Doima se kao da Liotar trai protiv tog realizma jednu aristokratsku i avangardnu, odnosno jednu naprosto artificijelnu, revoluciju. No, ta revolucija e se moi izvriti samo imaginarno i upravo e to biti ono to razlikuje epohu u odnosu na stanje u kojem je bila u doba Francuske revolucije. Drugim reima, sam pojam revolucije e izbledeti, a sa njime i podela na levicu i desnicu koja je bila usko vezana za ovaj fenomen. Vie niko nee biti spreman, makar u evropskom politikom polju, da stavi glavu u torbu i da ide na barikade zbog odreenih politikih ideja. Ideologije koje su u vreme Francuske revolucije i kroz itav devetnaesti, kao i dobar deo dvadesetog veka, izazivale toliko strasti, sada se
23 U umetnosti ovu centralnu sintezu Liotar naizva eklekticizmom i kostatuje da je eklekticizam nulta taka savremene kulture: slua se reggae, gledaju se westerni, u podne se jede Mcdonald, a uvee domaa kuhinja, pariski mirisi nose se u Tokiju, U Hong Kongu se oblai retro, znanje je graa za televizijske igre, Ibid, str. 15. Liotar smatra da je upravo ono to smo mi nazvali centralnom sintezom i inaugurisalo teror tj. terorizam: XIX i XX vek pruili su nam i previe terora. Skupo smo platili nostalgiju za celinom i za Jednim, za izmirenjem pojma i oseajnosti, za transparentnim i komunikativnim iskustvom. Nasuprot tome Liotar istie bojni pokli koji e biti idejna inspiracija onoga to smo nazvali ekstremnom marginom, bez obzira na njen politiki predznak: Odgovor na to glasi: rat celini, ukaimo na nevidljivo, aktivirajmo razlike, spasimo ast imena.. Termini koje Liotar upotrebljava su gotovo identini onim de Mestrovim; rat, nevidljivo, razlike, ast..., Ibid, str. 24, istakao N.C, ozef De Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, aak, 2001. N. Cvetianin, Kritika ideolokog puritanstva dekonstrukcija pojmova levice i desnice, u zborniku Pomeramo granice, IDN, Beograd, 2007. Liotar se upinje da pokae koliko je realnost malo realna i smatra da to otkrie ide zajedno s otkrivanjem novih realnosti, Ibid., str. 17/18. Ibid., str. 15.

24

25 26 27

74

Neven Cvetianin

uruavaju. One se ne uruavaju zbog toga to se pokazuju kao teorijski nekoherentne ili nepotpune, ve zbog toga to gube svoju praktinu egzistencijalnu vanost i sposobnost da regrutuju borce koji e zbog njih biti spremni da se rtvuju do kraja.28 I sam Liotar svojim ivotom svedoi o ovom preobraaju naputajui svoju konkretnu socijalistiku revolucionarnu organizaciju da bi postao prorokom jednog arificijelnog, intelektualnog i elitistikog otpora dominirajuem diskursu irokog graanskog liberalnog i demokratskog centra. Koliko je taj njegov, istovremeno intelektualni i imaginarni otpor, postajui gotovo virtuelan, razliit od starog projekta konkretne socijalistike revolucije, svedoi injenica to Habermas Liotaru pripisuje konzervativne konsekvense.29 O tome e jednako svedoiti i injenica to e Liotar, poto se jednom odrekao konkretne revolucije, svoj postmoderni otpor propovedati kao gostujui predava na univerzitetima poput Berklija (Berkeley), koji su bili i ostali simbol upravo modernistike, liberalne i demokratske kulture. Upravo injenica to e na Berkliju moi da predaje jedan bivi pravoverni leviarski revolucionar, koji e i sam za tim imati potrebu, govori sama za sebe koliko je u postmodernom dobu na snazi kraj ideologija, o kome se u poslednje vreme toliko govori. Naime, taj kraj ideologija bie jedna od najvanijih strukturalnih razlika postmodernog doba u odnosu na vrhunce politike Moderne. Njega smo ve pominjali na poetku naeg rada kada smo govorili o tome da nakon Drugog svetskog rata usled sve vee konvergencije razliitih ideologija postepeno dolazi do stvaranja postmodernog koktela ideologija, a sada emo temeljnije obrazloiti na ta smo mislili i o emu se zapravo radi. * Pojavu kraja ideologija je, pored konkretnih zbivanja u politikom polju Evrope nakon Drugog svetskog rata, u teorijskom smislu najavio upravo dosada esto pominjani Fransoa Liotar svojom opaskom da velike prie vie nisu verodostojne.30 Naime, kraj svih velikih ideolokih pria nastae usled zamora materijala, odnosno usled spoznaje post-prosvetiteljskog uma da svi prosvetiteljski projekti
28 Ako ove ideologije nekad u budunosti ponovo regrutuju borce koji e se za njih rtvovati do kraja, one e time vaskrsnuti. Dakle, za njihovo vaskrsavanje je mnogo bitniji proces regrutacije novih boraca, od nekih teorijskih preinaka i intelektualnih poboljavanja. Drugim reima, potrebno je dati razloge srcu, a ne glavi, da bi pomenute ideologije ponovo bile znaajan faktor grupisanja na prijatelje i neprijatelje. Ipak, zbog promenjene socioloke situacije teko je pretpostaviti da bi te ideologije mogle da vaskrsnu u istom obliku, ali nikada se ne moe apodiktiki iskljuiti njihovo vaskrsavanje u nekim izmenjenim oblicima koji bi osvojili srca novih poklonika. Ovo se ne moe apodiktiki tvrditi jer sociologija kao nauka uopte ne moe i ne sme baratati apodiktikim sudovima poput prirodnih nauka. itava rasprava izmeu Liotara i Habermasa e liiti na meusobno prozivanje nekada pravovernih leviara koji e optuivati jedan drugoga za izdaju ideje revolucije, pokuavajui da sauvaju istu savest i doslednost u odnosu sa svoje ranije stavove. Istina e biti, meutim, da su i jedan i drugi izdali ideju socijalistike revolucije, dodue, ne svojom krivicom, ve samim ustrojstvom epohe, koja je se, barem do daljnjeg, odrekla. Ibid, str. 34.

29

30

Naslov

75

tapkaju u mestu, ne donosei oveku ni puniju, ni sreniju egzistenciju.31 Liotar pokazuje da su nus-produkti modernih ideologija pojave poput Auvica ili komunistike strahovlade i smatra da to delegitimie moderne ideologije u globalu, odnosno sve velike prie, koje mesto treba da ustupe milijardama manjih pria. Liotar teorijski osveuje u praksi sve primetniji beg stvarnosti ispod injela ideologija, za koje post-moderno vreme nee biti tako zagrejano kao ono nepatvoreno moderno. Poznata je injenica da je na poecima i vrhuncima politike Moderne bilo prisutno divljanje ideologija koje su, nakon to se jednom formiralo moderno politiko polje, odreivale njegovu logiku i suvereno delile njegov prostor. Konano, poznato je da je itava ta situacija rezultirala stvaranjem ideolokih konstrukata levice i desnice, odnosno pojavom da prosta prostorna odreenja dobiju politiko znaenje. Sada u postmodernom dobu, ne samo da e se stvarnost poeti polagano iskradati ispod injela koji su za nju skrojile moderne ideologije, ve e to znaiti i iskradanje ispod injela pojmova levice i desnice u njihovom klasinom znaenju. Ovi pojmovi e sada, gubei na praktinoj egzistencijalnoj vanosti, biti izvikivani samo od onih intelektualaca koji se nisu oslobodili pretenzije da budu veliki ideolozi, dok e obini graani u ovome biti razboritiji, ne povodei se za praznim parolama bez empirijskog realiteta. To e biti vidljivo iz injenice da e pojmovi levice i desnice imati sve manju ulogu u konkretnoj politikoj orijentaciji veine graana koji e biti sve vie ideoloki indiferentni i koji e se samo manjinski deklarisati kao liberali, konzervativci, komunisti ili demokrate, a naroito sve manje kao leviari ili desniari. No, ovo je, kao to smo ranije napominjali, ve druga tema, dok u svrhu ovoga rada moemo zakljuiti da kraj ideologija ne nastupa kao potpuno odsustvo politikih sistema znaenja, ve samo to da oni vie ne pretenduju na masovnost, univerzalnost, optost i nivelaciju razliitosti, ve su se pomirili sa arolikou sveta u kome ivimo. Kraj ideologija ili kraj velikih pria, znai, naime, preispitivanje jedne od osnovnih modernistikih ideja ideje o progresu, odnosno ideje o istoriji koja napreduje ka sve savrenijim sociolokim oblicima. Liotar, itajui znakove vremena, odbacuje sve modernistiko-progresivistike prie, opet se potpomaui simbolikom Auvica, istiui da posle Auvica nije mogue govoriti o hegelijanskom aufheben-u.32 No, iako prihvatamo njegovu delegitimizaciju svih progresivistikih filozofija istorije, ipak smatramo da je Hegel trijumfovao upravo nakon Drugog svetskog rata, iako je velika istina da su milioni nedunih u tom ratu nastradali. No, milioni su nastradali upravo zato to su nacisti najpre ubili Hegela, da bi potom krenuli u globalno krvoprolie. O tome kako Hegel vaskrsava posle Drugog svetskog rata, iako je i sam poginuo sa dolaskom nacionalsocijalista na vlast, temeljnije emo pisati u nekim buduim planiranim
31 Liotar je to ovako izrazio: Meutim, pobeda kapitalistike tehnonauke nad ostalim kandidatima za krajnji cilj univerzalne ljudske istorije drugi je nain unitenja projekta moderne pod prividom njegovog realizovanja. Vlast subjekta nad objektima dobijenim kroz savremene nauke i tehnologije nije popraena niti s vie slobode, niti s vie javnog obrazovanja, niti s vie dobro raspodeljenog bogatstva. Nju prati tek vie sigurnosti u injenice Ibid, str. 26, slino i na 76, 77. Ibid, str. 73.

32

76

Neven Cvetianin

radovima. Bilo kako bilo, u svrhu ovoga rada moemo zakljuiti da Liotar delegitimie sve modernistike filozofije istorije, odnosno sve pokuaje da se kontigencija istorijskih injenica podvede pod neki centralni istorijski um samo se racionalizujui i shematizujui. Liotar suoava sve te istorijske shematizme, bez obzira da li su smitovsko-ekonomistiki, rusoistiko-demokratski, kantovskograanistiki, hegelijansko-sintetiki ili marksistiko-komunistiki, sa konkretnim uasima istorije 20. veka od ratova, preko ekonomskih kriza, sve do faistikih i komunistikih masovnih tortura i zakljuuje da su sve velike prie pale na ispitu. Sa druge strane, ukoliko Liotar proglaava svojevrsni kraj ideologija utoliko Habermas ini neto slino samo sa drugim predznakom. Naime, Habermas je svestan da ideologije u novom vremenu ne mogu vaiti apsolutno, odnosno kao zatvoreni sistemi kako su vaile nekad na vrhuncima Moderne kao kod npr. Marksa. On svojojom idejom tzv. komunikativnog delovanja (kommunikativen Handelns)33 trai mogunost sporazumevanja razliitih politikih meta-jezika, ne pretendujui pak da sam oformi jedan novi politiki meta-jezik. Na nasleu Adornove i Horkhajmerove negativne dijalektike, on konstituie jednu etiku konsenzusa, tj. komunikativnu etiku, koja e do svih svojih pojmova poput istine, dunosti, pravde itd. smerati da doe konsenzusom, odnosno kroz komunikaciju.34 Tako e ova konsenzualna i komunikativna, par excellence demokratska etika, biti antirevolucionarna (Habermas direktno odbacuje projekat marksistike revolucije i diktature proletarijata), te e doi kao poruena za promovisanje vrednosti irokog postgraanskog centra u koji e biti inkorporirana habermasovska komunikativna demokratska levica.35 Naime, Habermasova ideja moda nee direktno uticati, ali e svakako pogodovati formiranju neke vrste postmodernog koktela ideologija, poto e razliite ideologije jedne sa drugima stupati u najrazliitije kombinacije i komunikacije. Ovako dolazimo do dugo najavljivane teme postmodernog koktela ideologija te emo u narednim redovima pokuati da preciziramo osobine ove pojave. Naime, to ukrtanje razliitih ideologija bie u bukvalnonm znaenju rei vie koktel negoli ozbiljna sinteza kakvu smo mogli da vidimo kod Hegela ili Tokvila. Taj koktel e jednako kao prethodna sinteza posluiti irenju prostora postgraanskog centra, ali e ga biti mnogo lake zloupotrebiti u odnosu na prethodnu sintezu, koja je ipak
33 34 J. Habermas, Theorie des kommunikativen Handelns, Suhrkamp, Frankfurt/M, 1981. Za razliku od njega videli smo da je Liotar smatrao da je konsenzus iluzija, odnosno nita drugo do zastareli oblik klasinog refleksivnog diskursa Moderne. Nasuprot Habermasovim pokuajima da politikom polju obezbedi homogenost putem konsenzusa i komunikacije, Liotar smatra da je heterogenost usud naeg vremena. No, ono u emu se slau i jedan i drugi jeste da vie ne postoji univerzalno obavezujua etika i politika paradigma koja bi bila samoeksplikativna i u relaciji sa nekim objektivnim umom. Razlika je u tome to Habermasa mui nostalgija za homogenou (celinom) i stoga on predlae konsenzus, tj. saglasje, kao reenje, dok Liotar otvoreno toj celini objavljuje rat, putajui da egzistira mnotvo malih i parcijalnih celina. Habermasova demokratska politika se razlikuje od Rusoove demokratske politike, poto kod Habermasa demokratska opta volja nije homogena, ve veoma difuzna i stoga uvek iznova iziskuje svoju homogenizaciju putem konsenzusa, to predstavlja izvesno vraanje Loku i njegovoj ideji vlade koja poiva na saglasnosti. O ovoj Lokovskoj ideji i njenim transformacijama u: V. Kotunica, Don Lok i ideja vlade koja poiva na saglasnosti, u knjizi Ugroena sloboda politike i pravne rasprave, Filip Vinji i Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2002, str. 63, 89.

35

Naslov

77

zbog svoje ozbiljnosti i naunosti bila daleko od manipulacija radi ad hoc politikih ciljeva, premda joj je, sa druge strane, pretila opasnost od totalitarnih implikacija. Ovaj postmoderni koktel ideologija e vrlo esto, posve eristiki, posluiti opravdavanju razliitih stvari, odnosno apologiji sasvim oprenih politikih ciljeva. Potpuno postmoderno, principi irokog postgraanskog centra e dobijati svoje znaenje zavisno od konteksta u koji budu stavljeni i upravo po tome e se ovaj postgraanski centar razlikovati od onog klasinog modernog liberalnog graanskog centra, iji principi e vaiti univerzalno i opte bez obzira na razliite kontekste. Sada e principi irokog postgraanskog centra biti koriteni kako za odbranu liberalnog konstitucionalizma i demokratije, tako i za anti-demokratsku praksu nametanja liberalnog konstitucionalizma, koji po svojoj definiciji nekoj politikoj zajednici ne moe doi spolja, ve samo iznutra. Tako e glavni nedostatak ovog postmodernog koktela ideologija biti zapravo mogunost uvoenja tzv. dvostrukih standarda koji su bili nezamislivi Kantovoj etici istog liberalnog centra, Berkovoj etici obi ajnosnog klasi nog konzervativizma ili pak revolucionarnoj etici Marksovog komunizma, koji su po ovom pitanju bili veoma koherentni. Cena oslobaanja od celovitih, koherentnih i univerzalnih sistema znaenja bie plaena novom vrstom etike relativnosti, poto e i moralna pitanja podlegati dominirajuoj kategoriji konsenzusa. Tako emo imati ustanovljavanje jedne specifine etike u kojoj e konsenzus i komunikacija biti vrednosti po sebi, to mo e rezultirati kako moralnim relativizmom, tako i dosledno u konsenzualno-komunikativnog stava, a to e zavisiti od samih subjekata koji su nosioci ovog konsenzualnog diskursa, koji mogu biti dobronamerni, ali i veoma sumnjivih namera. Bilo kako bilo, svet univerzalnih znaenja koji je inaugurisla politika Moderna e se polako raspadati, odravajui se formalno, ali podleui kontekstualnim tumaenjima, koja e bitno biti odreena prostorom politike moi. No, ono to e spreavati samu mo da postane ogoljena volja za mo sa totalitarnim implikacijama, je ba to mnotvo konteksta, odnosno diskursa i njihovih subjekata, pa e tako postmoderno vreme pokazivati dva svoja lica manipulativno-instrumentalno i pluralistiko-demokratsko. Epohu pozne Moderne, odnosno postmoderno doba, obeleavae naprosto dva protivrena procesa. Jedan e biti ograniavanje politikog polja koje je svoj zaokrueni i zatvoreni oblik dobilo na poecima Moderne i bilo preduslov razlikovanju levice i desnice. Sada e, sa jedne strane, postmoderno ograniavanje zatvorenog modernog politikog polja moi biti onaj proces u kojem e sve jae civilno drutvo polako razreivati koncentrat iste politike, razbijajui bilo kakvu koncentraciju jake politike volje i inauguriui mnotvo razliitih diskursa i drutvenih konteksta od kojih je svaki u poziciji da pretenduje na legitimnost samo ako ne ugroava graanski mir i red. Jednostavnije reeno, imaemo vei broj podjednako legitimnih drutvenih diskursa meu kojima e se traiti drutveni konsenzus kako bi se on potom preneo u liberalno-demokratske institucije. Na drugoj strani, imaemo oprean proces, jer e sada ovakav razreen oblik samog politikog principa i njegova mekana manifestacija postati, usled snage mas-medija, toliko i sve vie prisutni, da e drutvo vie nego

78

Neven Cvetianin

ikad ranije, i vie nego u bilo kojoj epohi, biti hiperpolitizovano. Jednostavnije reeno politiko e postati drutveno, a drutveno e postati politiko, te emo tako doi u novu situaciju koja je bitno savremena, i koja eka da za nju budu pronaeni odgovarajui socioloki pojmovi i razlikovanja. Metaforino govorei moemo rei da politiko polje u postmodernom dobu, koje se polako promalja nakon Drugog svetskog rata, pokazuje strukturu manje gustoe, ali ireg domena. Talasi globalne demokratije koji e se polako iriti nakon Drugog svetskog rata, a koji e biti na vrhuncu u naim danima, doprinee hiperpolitizaciji itave stvarnosti, no ipak nudei jedan razreeni politiki destilat, koji nee poput onih ranijih vaiti apsolutno, ve e biti sklon preispitivanju. Dakle, proces je dvosmeran, politiko polje i slabi i jaa, zavisno sa koje strane gledamo slabi po intenzitetu, jaa po ekstenzivnosti. Politka e biti svuda, i nigde posebno, a zvanine dravne institucije i ono to se obino smatra tradicionalnim politikim ustanovama bie samo vrh ledenog brega, ispod kojega e se nazirati obrisi hiperpolitizovanog drutva.36 U postmodernom dobu e se stvarati jedan svet irokih meuzavisnosti, gde e politika volja biti sveprisutna, ali gde se nee moi jednostrano ispoljavati, upravo usled hiljadu meuzavisnosti u kojima e se ispreplitati politika, ekonomija, civilno drutvo, religije i jo bezbroj drutvnih determinanti od kojih nijedna nee imati monopol nad politikim poljem, ali gde e sve po malo biti u njega ukljuene. Zbog ovog svojstva razreenog politikog destilata koje pokazuje postmoderno politiko polje u kojemu e se politika, na jednoj strani, skrivati u svom snanom i monumentalnom obliku, da bi na drugoj strani bila sveprisutna u svom slabom obliku, mnogi mislioci e govoriti o tzv. kraju istorije. O tome e se govoriti jo od Niea37, preko Liotara38 sve do Fukujame (Fransis Fukuyama) koji istu pojavu, pristupajui joj sa suprotne strane u odnosu na Niea i Liotara, i krtava pomenutom sintagmom.39 Naprosto, iz onog Nieovog post-modernog zamora, preko Liotarove objave kraja svih velikih pria proizai e objava kraja istorije (kao nemogunosti njenog daljeg progresa) koju e obnarodovati mislioci naih dana poput Fukujame. O emu se zapravo radi? Da li se radi o bezazlenoj iluziji ili pak o novoj indoktrinaciji? O realizaciji kantovskog blaenog venog mira ili o
36 Karl mit je prvi koji jasno vidi i konstatuje ovu situaciju jo 1927. g, mada se koncept hiperpolitizovanog drutva nejasno nazirao i kod Marksa i nekih marksistikih teoretiara. mit, intelektualno poteno, mada nevoljko, istie razliku ovog modela u odnosu na klasini model modernog shvatanja politike u kome se ona ticala iskljuivo drave i njenih institucija: Nasuprot tome, jednaina dravno=politiko postaje u istoj meri netana i pogrena kada se drava i drutvo uzajamno proimaju. Svi do tada dravni poslovi postaju drutveni i, obrnuto, svi do tada samo drutveni poslovi postaju dravni, kao to to nuno nastupa u demokratski organizovanoj zajednici... Klasini profil drave razbijen je onda kada je otpao njen monopol na politiku. Uspostavili su se novi, drukiji subjekti politike borbe, sa dravom ili bez nje, sa dravnim ponaanjem ili bez njega. Odatle je za teorijsko miljenje proizaao novi stepen refleksije. Sada se politika razlikovala od politikoga. Pitanje o novim nosiocima i novim subjektima politikoga postaje sutinsko pitanje celokupnog problemskog kompleksa politiko. Karl mit, Pojam politikoga, u: Norma i odluka, Filip Vinji, Beograd, 2001, str. 16, 56. F. Nie, O koristi i teti istorije za ivot, Grafos, Beograd, 1982. .F. Liotar, Raskol, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 1991. F. Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek, CID, Podgorica, 1997. Pre Fukujame sintagmu kraj istorije je koristio Anri Lefevr (Henri Lefebvre) u istoimenom delu La Fin de l Histoire.

37 38 39

Naslov

79

inaugurisanju sartrovskog nihilistikog globalnog pakla (Pakao, to su drugi)40 u kome su razliite mitologije osuene na venu borbu, bez bilo kakvog mira i predaha, i bez bilo kakve komunikacije? Skloni smo da mislimo da e tzv. kraj istorije nastupiti ne zbog toga to bi istorija prestala da se zbiva, to bi bilo nemogue, jer dok bude oveka bie i njegove istorije, ve zbog nedostataka validne istorijske matrice kroz koju bi se mogla formirati ideja jedne univerzalne i opte istorije oveanstva za koju bi se neminovno moglo utvrditi da permanentno linearno napreduje, kakvu su pokuavali ispriati Kant, Hegel ili Marks. Za razliku od njih, obnarodavatelj kraja istorije Frensis Fukujama, ne sporei tekovine linearnog istorijskog razvoja, spori da je mogu dalji progres41 i time se sutinski izjednaava sa Nieom i Liotarom, prelazei na stranu anti-progresivista. Fukujama predstavlja i lice i nalije postmoderne situacije koja globalnim dovr enjem modernisti kog (prosvetiteljskog) projekta isti tera u samonegaciju u odnosu na njegovo klasino evropsko poreklo i oblik, poto je modernistiki projekat sada postao anoniman i kao takav jednako pripadajui i Japancima, Kinezima ili Arapima, koji ga mogu npr. koristiti upravo u sukobu sa zapadnom civilizacijom iz koje je i potekao taj projekat.42 Tako nita sutinski nije uinjeno u pogledu kantovog univerzalnog venog mira, jer kao to je rekao Liotar, pobeda kapitalistike tehnonauke nije popraena ni sa vie slobode, ni sa vie prosveenosti, ni sa manje siromatva.43 Jednostavnije reeno, modernistiki razvoj se sam sebi vratio kao bumerang, te umesto da ide samo napred, on je poeo da se vraa u krug donosei nova ushienja, ali i nove destrukcije, koje se periodino smenjuju u nekoj vrsti nieansko-tojnbijevske krune istorije. Pod suncem nita nova, kako bi rekao starozavetni Propovednik, ve stalno jedno te isto vraanje istog, kako bi rekao Nie. Omnia mutantur, nihil interit, rekao bi Ovidije, a Fukujama i Liotar ne bi mogli da se ne sloe. Otuda, Fukujama i Liotar predstavljaju, ako se moe govoriti metaforino, jednog post-modernog Hegela. Sam Fukujama predstavlja jednog japansko-amerikog Hegela koji kao i onaj nemaki predstavlja misaoni mejnstrim, ali koji samim tim to nije Evropljanin, nije vie ni klasino-moderan ni klasino40 41 an Pol Sartr, Iza zatvorenih vrata, u: Izabrana dela, knjiga 5, Drame, Nolit, Beograd, 1984. Danas, naprotiv, imamo tekoe da zamislimo svet koji je radikalno bolji od naeg sopstvenog ili budunost koja, sutinski, nije demokratska i kapitalistika... Moemo, takoe, da zamislimo i budue svetove koji su znatno gori od ovog koji nam je sada poznat i u kojima se vraaju nacionalna, rasna ili verska netolerancija ili u kojima smo smrvljeni ratom ili propau okoline. Ali mi ne moemo da zamislimo svet koji je sutinski razliit od sadanjeg i, istovremeno, bolji. F. Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek, CID, Podgorica, 1997, str. 71, istakao N.C. Ovo globalizovanje modernog projekta koji ima zapadno-evropsko poreklo dobro opaa Mile Savi: Zapadni projekat je preplavio svet, ali se on i odvojio od svog porekla. Njega mogu da prihvate i delotvorno usmeravaju i zajednice koje se nalaze izvan zapadnog kruga. On je osloboen od porekla, on vie nikom ekskluzivno ne pripada. Vie nije neophodno da Zapad sebe opominje za hegemoniju i ekskluzivnost, jer se gubitak ekskluzivnosti ve dogodio, dok je hegemonija dobila drugi smisao kroz tenju da se prikrije ili poniti injenica gubitka ekskluzivnosti... Tenja zapadnog sveta da u potpunosti instrumentalizuje prirodu, u sueljavanju sa drugim/drugaijim marginalnim pozicijama, izazvala je odgovor s njihove strane ne putem otpora i zatvaranja u sebe (mada je i to epizodno postojalo), nego prihvatanjem igre, instumentalizacijom zapadne metode u njenom istom obliku, obliku oienom od porekla, M. Savi, Izazov marginalnog; dometi kritike logocentrizma u sporu Moderna Postmoderna, Filip Vinji, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 1996, str. 271. Vidi fusnotu 31.

42

43

80

Neven Cvetianin

prosveen, ve post-moderan i post-prosveen, to itavu njegovu poziciju ini vieznanom. Stoga e se Fukujama moi i pohvaliti, to inimo u ovom radu, ali i kritikovati, to emo obraajui panju na neke negativne aspekte njegove teorije uiniti u nekim buduim radovima. Sa druge strane i Liotar je vieznaan te ukoliko smo ga na prethodnim stranicama kudili kao ekstremistu, u narednim redovima emo ga pohvaliti kao svojevrsnu pojavu postmodernog filozofskog spasioca. On je vieznaan u odnosu na klasinu-modernu, poto iako svesno zauzima marginalnu antiprosvetitljsku poziciju, nee moi da odoli iskuenju da ne postane novi i veliki postmoderni prosvetitelj, koji objavljuje kakav je u stvari trenutno Zeitgeist. Stoga i Liotar predstavlja jednog postmodernog Hegela, no ne zbog intelektualnog porekla, ve zbog samog tona njegovog diskursa. Naime, videli smo kako on diskvalifikuje sve velike filozofije istorije suoavajui ih sa istorijskom realnou, elei da smanji samu prezasienost modernog oveka istorijom. No, ostaje pitanje nije li i sam Liotar ovim svojim diskursom uputio istoriji pitanje, traei od nje odgovor, pokuavajui da jednako kao i Habermas, doprinese unapreenju globalne komunikacije i dijaloga? Pitanje je zapravo da li je Liotar, elei da obznani kraj svih velikih pria, i sam inicirao jednu veliku priu kraja, odnosno priu stranog suda prosveene istorije samo kako bi omoguio komunikaciju izmeu razliitih diskursa koji su nesvodivi jedni na druge, ali koji treba da naue da ive jedni sa drugima? Skloni smo da ovo interpretiramo na ovakav nain, to govori o tome da postmoderno doba ne naputa onaj stav urbi et orbi, koji je imala Moderna, samo ga izgovara drugaijim glasom i tonalitetom.44 A upravo e taj tonalitet zai s onu stranu levice i desnice, jer negirati prosvetiteljsku tradiciju i linearno shvatanje istorije, znai negirati Francusku revoluciju, pa time i podelu na klasinu levicu i desnicu. To negiranje e biti objavljeno na jednako pompezan nain na koji su se samo prosvetiteljstvo, odnosno Francuska revolucija, odnosno klasina podela na levicu i desnicu, i objavili. Takvo pompezno negiranje prosvetiteljske tradicije, upravo zbog svoje komunikativne pretenzije45,
44 U ovom smislu su najpoteniji Rorti i Fi koji jednostavno odbacuju pretenziju filozofije za bilo kakvim eshatolokim diskursom, bez obzira da li on bio optimistian ili apokaliptian, te su u tom pogledu daleko i od Habermasa i od Liotara i od Fukujame, koji u svojoj intelektualnoj prepirci, jo uvek sanjaju iste velike filozofske snove, iako ih deklarativno negiraju. Rorti i Fi predstavljaju ve stav irokog postgraanskog centra koji e prihvatiti sve tekovine kantovsko-hegelijansko-tokvilovske sinteze, ali koji nee hteti da se sea svog sintetikog porekla i koji e to sadanje stanje nereflektovanog liberalno-demokratskog pragmatizma i postmodernizma prihvatiti kao neposrednu injenicu spontanog sveta ivota. Oni ne bee od istorije u neku post-istoriju poput Liotara ili Fukujame, ili trae njen kontinuitet sa modernom istorijom poput Habermasa, ve iskreno priznaju da istoriju ne mogu razumeti i da ih ona, budui da ne moe biti validan predmet saznanja, i ne zanima. Time se odriu miljenja o epohi, ali se otvaraju za svaku vrstu konkretnih, malih, uglavnom tehniko-tehnolokih akcija (Rorti) ili malih neobavezujuih poetizovanih naracija (Fi), koje e obeleiti lik epohe, odbijajui da postave pitanje njihovog smisla i konane svrhe, Richard Rorty, Filozofija i ogledalo prirode, Veselin Maslea, Sarajevo, 1990, Stanley Fish, Is There a Text in this Class?, Harvard University Press, Harvard, 1980. O onome to smo mi nazvali komunikativnom pretenzijom kod Liotara, govore i Best i Kelner nazivajui zbog toga njegov postmodernizam lakim ili razigranim, sami nudei jedan koncept angaovanog postmodernizma, koji bi trebao rezultirati konceptom radikalnopluralistike demokratije noene novim drutvenim pokretima, Steven Best, Douglas Kellner, The Postmodern Turn, Guilford Press, New York & London, 1997, str. 26/27.

45

Naslov

81

nee naprosto biti pad u novo varvarstvo, iako e, ako je loe proitano moi posluiti novim varvarizmima sa margine politikoga polja. Liotar i kompanija e se, poto su jednom u igru uveli radikalni teorijski diskurs kako bi se radikalno obraunali sa prosvetiteljstvom, morati pomiriti sa injenicom da e njihove radikalne argumente protiv prosvetiteljstva moi potegnuti svako od miroljubivih alter-globalista i tzv. novih drutvenih pokreta, preko realistinih post-ideolokih dravnika, sve do militantnih islamskih terorista. Bilo kako bilo, epoha e sa svima njima zakoraiti u novu post-prosvetiteljsku fazu. Neven Cvetianin Institut drutvenih nauka

Bibliografija: Anderson, Peri, Razmatranja o zapadnom marksizmu, BIGZ, Beograd, 1985. Best, Steven, Kellner, Douglas, The Postmodern Turn, Guilford Press, New York & London, 1997. Cvetianin, Neven, Evropska desnica izmeu maa i zakona, Filip Vinji, Beograd, 2004. Cvetianin, Neven, Kritika ideolokog puritanstva dekonstrukcija pojmova levice i desnice, u zborniku Pomeramo granice, IDN, Beograd, 2007. Cvetianin, Neven, Preduzetnitvo i drava saveznici i suparnici, u zborniku Biznis i drava, Institut drutvenih nauka, Beograd, 2006. De Mestr, ozef, Spisi o revoluciji, Gradac, aak, 2001. Fish, Stanley, Is There a Text in this Class?, Harvard University Press, Harvard, 1980. Fukujama, Frensis, Kraj istorije i poslednji ovek, CID, Podgorica, 1997. Gaillard, Franoise, Novo zaaravanje sveta, u zborniku Postmoderna nova epoha ili zabluda, Naprijed, Zagreb, 1988. Habermas, Jrgen, Filozofski diskurs moderne, Globus, Zagreb, 1988. Habermas, Jrgen, Theorie des kommunikativen Handelns, Suhrkamp, Frankfurt/M, 1981. Horkheimer, Max, Adorno, Theodor, Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Maslea, Sarajevo, 1989. Kotunica, Vojislav, Ugroena sloboda politike i pravne rasprave, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Filip Vinji, Beograd, 2002. Khler, Michael, Postmodernizam: pojmovnopovesni pregled, Republika 10.-12/85. Laker, Volter, Istorija Evrope 19451992, Clio, Beograd, 1999. Lyotard, Jean Franois, ta je postmoderna, KIZ Art Press, Beograd, 1995. Liotar, an Fransoa, Raskol, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 1991. Nie, Fridrih, O koristi i teti istorije za ivot, Grafos, Beograd, 1982. Rorty, Richard, Filozofija i ogledalo prirode, Veselin Maslea, Sarajevo, 1990. Sartr, an Pol, Iza zatvorenih vrata, u: Drame, Nolit, Beograd, 1984. Savi, Mile, Izazov marginalnog; dometi kritike logocentrizma u sporu Moderna Postmoderna, Filip Vinji, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 1996.

82

Neven Cvetianin

mit, Karl, Norma i odluka, izbor mitovih tekstova, priredio S. Samardi, Filip Vinji, Beograd, 2001. Vattimo, Gianni, Postmoderno doba i kraj povijesti, u zborniku Postmoderna nova epoha ili zabluda, Naprijed, Zagreb, 1988. Woodward, Ashley, Jean-Franois Lyotard, Online edition, tpg.com.au?subject=YourJeanFranois Lyotard (1924 1998) Article

Neven Cvetianin Structural Changes of the European Field of Politics in Post-Modern With Reference to the Beginning and Zenith of Modernism
(Summary) The essay is representing socio-philosophical analysis of structural changes of the field of politics in Europe. The changes that the field of politics experienced are exposed in relation to its classical modern structure mostly readout in French Revolution as the very peak of political modernism, as well as in the philosophy of enlightenment like the roof of philosophic modernism. The intention is to represent the intellectual relation of JeanFrancois Lyotard and Jrgen Habermas as the one recognisable intellectual paradigm that marks the modern philosophical-socio-political situation, and by presenting its relation actually the same situation is presented and is shown fundamentally different then the classical-modern one, determined by context established by French Revolution. As characteristic of this new post-modern situation the essay is recognising so called End of Ideologies phenomenon, with relation to the Post-modern ideology cocktail phenomenon, leaving the consequences on the logic of the field of politics also weakening the intensity of classical doctrinaire separations such as the one on Left and Right, but fundamentally spreading the range of its engagement. Therefore the post-modern field of politics in Europe is showing the characteristics of, metaphorically speaking, rarefied political distillate. Finally, the essay is coming to conclusion that post- enlightenmentional age is on one side marked by hipper political society, and on the other side very tin and scattered political concept, so the politics will be everywhere and nowhere specially. KEYWORDS: Modern, post-modern, structural changes, Lyotard, Habermas, the end of ideologies, field of politics, wide range of engagement, tin intensity, rarefied political distillate