Description

Kada sam prvi put pročitala priče Ivana Tobića, da ne kažem IdolaMladih, u toku je bila priprema za štampanje romana Tobiđenja, dušo moja, a ja sam u kuhinjama Ilegalne poslastičarnice kukala da se objave upravo one, a ne roman. Znala sam da je Tobić multimedijalni umetnik, da je interesantan muzičar, nesvakidašnji performer, ali potpuno me je oborio s nogu kada sam shvatila da je, uz sve to, pismen, što, priznaćete, nedostaje novim generacijama alternativnih pisaca.
Zbirka se zove po istoimenoj priči. Odličan izbor po mom mišljenju, jer, Građen sam ko sveti lonci, može slobodno nositi alter-naziv Kako je nastao IdolMladih. Pisac ovde dopušta čitaocima da na tren zavire u deo tog složenog mehanizma, procesu stvaralaštva, koje nas podseti povremeno na opise apsurdnih i neobjašnjivih dešavanja u REM fazi.
Čitanjem priča, stiče se utisak da, zapravo, provodite vreme sa detetom, još čiste, neiscrpne mašte, koje će vas voditi kroz neverovatne doživljaje kroz koje je sam prolazio ili sa svojim izmišljenim drugarima, pričajući o tome tako da je sam najubeđeniji na svetu da se to desilo. Anamneza Tobićeve duše koja se u ovom delu ne gubi, već se oseća u svakom slovnom znaku, kao i u razmacima.
Kao nijedno drugo srpsko delo moderne književnosti, tako i ovo, nije ostalo bez reminiscencija na nevesele devedesete i postosuda diktature i takvog i takvog režima. Tobić to radi na nepretenciozan način, i iz tog razloga možemo mu oprostiti ove, sad već, ispatetisane izlive, naročito pošto i skrenemo pažnju na datume kada su ove priče nastale. One nisu nove. Tobić čiju zbirku ‘Građen sam ko sveti lonci’ čitamo, kako i on sam tvrdi, nije isti Tobić, a priče su, po preporuci samog Kvinta Horacija Flaka, izdržale skoro 9 godina hibernacije ne bi li doživele da se objave.
Obiluju neobičnim epitetima i metaforama, toliko jednostavnim da nimalo nisu očigledne naspram programskih stilskih figura, koje se već eonima upotrebljavaju, te nas iznenade svojom svežinom i lepotom. Neprestano se Tobić igra simbolikom brojeva i zvukovima reči i sintagmi, stvarajući poeziju od svojih pripovetki, vodeći nas do samih korena istorije književnosti, podsećajući nas na Isusove dileme Novog Zaveta.
Onome ko je čitao Tobićev roman, na momente će biti jasno na koji način je Tobiđenja nastao, kako se godinama taložio i zaokruživao, i kako je pisac elemente svoje tehnike koju je otkrio u pričama direktno uneo i u roman, gde piščevo JA često iskače iz stranica, uništavajući književnu fikciju, vodi nas u sasvim druge dimenzije čitanja. Kao da zaglavite za stolom sa Danilom Harmsom i Francom K. koji su u korespondaciji, svaki u svom stilu, ali se savršeno razumeju, naspram čitaoca, koji će biti na momente potpuno zbunjen.
Tobićeve priče između redova čuvaju emociju, nekada toplu i nežnu, nekada vas asocira na sve one neprijatne situacije kad ste ispali glupi u detinjstvu. Ova zbirka nije uzaludna, pa neka je i polupismeno-polupsihopats ki-poludirigovani ćitap, jer, ovakvu suptilnu satiru ljudskih strasti i našeg društva nismo videli skoro među domaćim piscima.
Na kraju zbirke, u poslednjoj priči, pisac nam se prikazuje krajnje u intimnom svetlu, te nam pruža nagoveštaje svoje prave ličnosti, običnog, skromnog i bez sopstvene krivice nadarenog mladića, koji nakon elegantnog i bravuroznog izlaganja doživljaja svojih junaka i otvaranja čakri putem kojih je sozercavao u dubine ljudske duše, želi da se opusti uz Belle&Sebastian, koju čašu Sangrie i još ponešto…