1

POSTKOMUNIZAM I DEMOKRATSKE PROMENE

DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DRAVE I POLITIKOG SISTEMA

Drugi godinji skup politikologa Jugoslavije Priredili: Vuina Vasovi Vukain Pavlovi 9. 11. novembar 2001. Donji Milanovac

Izdavai: Jugoslovensko udruenje za politike nauke Fakultet politikih nauka, Beograd Za izdavae: Prof. dr Vukain Pavlovi Prof. dr Mijat Damjanovi Recenzent: Prof. dr Ratko Boovi tampa: igoja tampa, Studentski trg 13 e-mail: chigoja@eunet.yu Tira: 500 ISBN 86-84031-00-8

Priredili Vuina Vasovi Vukain Pavlovi

POSTKOMUNIZAM I DEMOKRATSKE PROMENE

DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DRAVE I POLITIKOG SISTEMA

Jugoslovensko udruenje za politike nauke Fakultet politikih nauka, Beograd Beograd, 2002.
3

tampanje ove knjige pomogli su: Graanske inicijative Freedom House

SADR@AJ

NAPOMENA UREDNIKA ............................................................................ 9 OTVARANJE SKUPA Vukain Pavlovi} DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DR@AVE I POLITI^KOG SISTEMA ...................................................................................................... 13 Dragoljub Mi}unovi} DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA INSTITUCIJA ........................... 19 I DEO OPTE STANJE I PERSPEKTIVE DEMOKRATSKIH PROMENA Vu~ina Vasovi} NOVA RASKR]A POSTKOMUNISTI^KE DEMOKRATIJE ............... 29 Zagorka Golubovi} KARAKTER DRUTVENIH PROMENA U SRBIJI 2001 ....................... 72 Miroslav Pe~ujli} TRKA IZMEU DEMOKRATSKE I AUTORITARNE GLOBALIZACIJE ........................................................................................ 80 Vukain Pavlovi} KONSOLIDACIJA DEMOKRATIJE I CIVILNOG DRUTVA .............. 101 Milan Podunavac TEMELJI BAZI^NOG KONSENSUSA ................................................... 126 ^edomir ^upi} SMISAO PROMENA ................................................................................. 136 Jovica Trkulja SEDAM FRAGMENATA O DOS-OVSKOJ DEMOKRATIJI ................. 144 Lino Veljak INTERDISCIPLINARNO KOMPARATIVNO PROU^AVANJE TRANZICIJE K DEMOKRACIJI .............................................................. 151

II DEO VLADAVINA PRAVA I DEMOKRATIJA Vojislav Stanov~i} POLITI^KA NAUKA, VLADAVINA PRAVA I USLOVI RAZVITKA DEMOKRATIJE .................................................................... 161 Radmila Vasi} VLADAVINA PRAVA I STANJE LJUDSKIH PRAVA ............................ 212 III DEO INSTITUCIJE I DEMOKRATSKA TRANZICIJA Ilija Vuja~i} IZGRADNJA DEMOKRATSKIH INSTITUCIJA .................................... 229 Miodrag Radojevi} PARLAMENTARIZAM U SRBIJI ............................................................ 238 IV DEO DINAMIKA POLITI^KOG @IVOTA U TRANZICIJI Zoran Stojiljkovi} ZATO JE SRBIJI POTREBAN EFEKTIVAN SOCIJALNI DIJALOG . 263 Boko Kova~evi} PREVIDI OKO VOJVODINE ................................................................... 271 Duko Radosavljevi} AUTONOMIJA VOJVODINE IZAZOVI I PERSPEKTIVE ................ 277 Slavia Orlovi} PROMENE U SPEKTRU POLITI^KIH STRANAKA ............................ 284 V DEO NACIJE, NACIONALNE MANJINE I DEMOKRATIJA Sinia Tatalovi} ETNI^KE MANJINE KAO PROBLEM NACIONALNE I MEUNARODNE SIGURNOSTI ............................................................ 297 Alpar Loonc NACIONALNI IDENTITET I DEMOKRATIJA ...................................... 319 Goran Bai} BILATERALNI UGOVORI I ZATITA NACIONALNIH MANJINA ... 335

or|e Pavi}evi} NACIONALIZAM I LIBERALIZAM: OPRAVDANJE ZA TOLERANCIJU .......................................................................................... 355 VI DEO TOLERANCIJA, KULTURA I MEDIJI Smilja Tartalja ODGOVORNOST I TOLERANCIJA ........................................................ 375 Branimir Stojkovi} KULTURA I DEMOKRATIJA Problemski pristup ............................. 388 Dobrivoje Stanojevi} NOVINARSKA RETORIKA S DRUGE STRANE TAPISERIJE ILI KAKO DO NOVINARSKE SAMOSTALNOSTI? (Teze o morfologiji novinskih vrsta) .......................................................... 394 VII DEO EKONOMIJA U TRANZICIJI: PRIVATIZACIJA Ljubomir Mad`ar IZMEU POLITI^KIH PREPREKA I EKONOMSKIH OGRANI^ENJA Osvrt na novija iskustva u vezi sa privatizacijom ................................ 409 Branko Vasiljevi} POLITEKONOMSKA DIMENZIJA PRIVATIZACIJE ............................ 427 VIII DEO CIVILNO DRUTVO I DEMOKRATIJA Duan Torbica TRE]I SEKTOR GRAANSKOG DRUTVA ........................................ 437 Mirjana Kristovi} SMISAO I ZNA^AJ KRITI^KE SAMOREFLEKSIJE ........................... 447 Ljubomir or|evi} KORUPCIJA I POLITI^KI @IVOT1 ......................................................... 459 Jovan @ivkovi} JAVNI I RELIGIJSKI PLAN ...................................................................... 466

IX DEO MEUNARODNI ODNOSI I DEMOKRATIJA Tanja Mi~evi} SAVREMENI ODNOSI SR JUGOSLAVIJE I EVROPSKE UNIJE ........ 477 X DEO CIVILNA KONTROLA VOJSKE Slobodan Todori} MODELI CIVILNE KONTROLE VOJSKE ............................................. 495 Miroslav Mladenovi} CIVILNA KONTROLA I DEPOLITIZACIJA VOJSKE U SAVREMENIM POLITI^KIM SISTEMIMA ........................................... 507 SPISAK AUTORA ..................................................................................... 523

NAPOMENA UREDNIKA
Knjiga pod naslovom Postkomunizam i demokratske promene predstavlja zbornik radova pripremljenih za nauni skup Demokratska rekonstrukcija drave i politikog sistema, koji je odran u okviru Sabora politikologa 9 11. novembra 2001. u Donjem Milanovcu. Osnovni cilj Skupa bio je da okupi jedan iri krug naunih i javnih poslenika koji bi izloili svoja gledanja i u meusobnom dijalogu razmenili miljenja o kljunim i goruim pitanjima demokratskog preureenja drave i politikog sistema u postkomunistikim zemljama posebno u Jugoslaviji. Iako nije mogao da izrazi svo ono bogatstvo tema, organizaciju rada, intenzitet interesovanja oko 250 uesnika koji su prezentirali svoje radove ili vodili ive i inetersantne diskusije na plenarnim sesijama, radionicama ili sekcijama, kao ni onu izuzetno podsticajnu intelektualnu atmosferu koja je vladala na Saboru odnosno Skupu, zbornik Postkomunizam i demokratske promene sadri najvei deo relevantnih ideja i pitanja koja su okupirala panju ne samo uesnika Sabora (Skupa) ve i nae ire intelektualne i graanske javnosti. Na osnovu veoma tolerantne atmosfere na skupu, prezentiranih ideja i dijaloga koji su voeni, moglo bi se rei da je naa intelektualna zajednica, a u sklopu toga i zajednica politikologa, uprkos brojnim ograniavajuim okolnostima, uspela da, u odreenoj meri, sauva stvaralake potencijale i stvori uslove za bri razvoj i hvatanje koraka sa dostignuima savremene kritike politike i demokratske misli. Organizator ali to, prvenstveno iz finansijskih razloga, nije u stanju da predstavi javnosti u pisanom vidu sve one interesantne i znaajne ideje, zapaanja i poruke koje su se mogle uti na dvodnevnim raspravama Skupa. 9

Koristimo ovu priliku da se zahvalimo svim uesnicima Skupa posebno autorima priloga koji su uvrteni u ovaj zbornik. Organizator Skupa je uveren da prilozi sakupljeni u knjizi pod naslovom Postkomunizam i demokratske promene reflektuju dobrim delom i na kritiki nain kljune teme i probleme savremenog procesa politike i demokratske transformacije u postkomunistikim zemljama, posebno u Jugoslaviji. Takoe verujemo da e neke poruke ovoga zbornika biti izvestan doprinos razvoju demokratske politike kulture i svesti i da e one dospeti ako ne do srca, a ono do uiju politike elite od ije aktivnosti i sposobnosti uveliko zavisi karakter i tempo budueg demokratskog razvoja. 2002 Urednici

10

OTV ARANJE SKUPA

11

12

Vukain Pavlovi}*

DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DR@A VE I POLITI^KOG SISTEMA

Uvodna re~ na otvaranju Drugog godinjeg skupa politikologa Jugoslavije, 9. novembra 2001. godine
Potovani gospodine predsednie Vea graana Savezne skuptine, potovane koleginice i kolege, dragi prijatelji! Izraavam veliko zadovoljstvo to ste se odazvali naem pozivu da uestvujete na Drugom jugoslovenskom susretu (saboru) politikologa. Organizator skupa pod nazivom DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA DRAVE I POLITIKOG SISTEMA je Jugoslovensko udruenje za politike nauke, u saradnji sa Fakultetom politikih nauka Univerziteta u Beogradu. Posebno mi je drago to su, ovoga puta, sa nama i nae kolege iz Slovenije, Hrvatske, i Makedonije. Mi smo i do sada dobro meusobno saraivali, sretali se na raznim skupovima i meunarodnim konferencijama, uestvovali u mnogim zajednikim projektima, ali prvi put imamo nae drage kolege na zvaninom skupu naeg Udruenja. U ime nae dosadanje dobre kooperacije, kao i u ime jo plodnije budue saradnje najsrdanije ih pozdravljam. Koristim priliku da kaem da smo mi jedno od retkih naunih i strunih udruenja koje, tokom Miloevievog reima, nije suspendovano iz meunarodnih naunih, strunih i profesionalnih organizacija. Nae lanstvo u Meunarodnoj asocijaciji za politike nauke (Internati* Predsednik Jugoslovenskog udruenja za politike nauke.

13

onal Political Science Association IPSA), je kontinuirano, zahvaljujui, izmeu ostalog, i naoj principijelnoj politici tokom procesa dezintegracije druge Jugoslavije. Mi smo se energino usprotivili ideji da se nae udruenje izbaci iz IPSA-e, jer smo bili jedan od njenih najranije pridruenih lanova osnivaa. Istovremeno, meutim, nismo dovodili u pitanje pravo udruenja za politike nauke iz novonastalih drava na prostoru druge Jugoslavije, da se ulane u tu najiru i najznaajniju meunarodnu asocijaciju za politike nauke. Nastojali smo da u dopisima i usmenim nastupima na sednicama Izvrnog komiteta IPSA-e damo uravnoteenu i objektivnu analizu dogaanja na jugoslovenskim prostorima, kao to smo, sa druge strane, iskazali i realizovali spremnost da na linoj osnovi saraujemo sa svim kolegama iz bivih jugoslovenskih republika, pod uslovom koji smo i sebi postavili: da se nismo ogreili o etiku poziva i da nismo upali u otrovne zamke nacionalistikih euforija, raspirivanje meuetnike mrnje i bratoubilakih ratova. Iz programa ste mogli da vidite i da zakljuite da na naem skupu uestvuju ne samo politikolozi, ve i kolege iz drugih oblasti drutvenih nauka iz filozofije, sociologije, prava, ekonomije, psihologije. Ta injenica je dvostruka potvrda: prvo, nae elje da ne ostanemo izolovani u polju politikih nauka, sa jedne strane; i drugo, sve veeg uvaavanja koje nae politike nauke stiu u porodici drutvenih nauka, sa druge strane. Povezivanje razliitih oblasti drutvenih nauka i premoavanje jaza koji ponekad deli mnoge nae naune discipline, predstavlja danas teorijsko-metodoloki imperativ i nasunu potrebu. Mogu jo jednom sa ponosom da istaknem, da nae udruenje, u proteklim tekim godinama, nikada nije palo u ruke nacionalista i da je zbog toga irom otvaralo vrata svim demokratski orjentisanim intelektualcima. Drago mi je da su se oni i ovoga puta, kao uostalom i na prologodinjemm susretu, odazvali naem pozivu, i da su ovde prisutni u znatnom broju. Posebno me, kao i uvek, naravno, raduje susret sa naim nekadanjim studentima. Na Fakultetu politikih nauka do sada je diplomiralo oko sedam hiljada studenata. To je ogromna struna i drutvena snaga. Fakultet kao obrazovna ustanova vredi pre svega onoliko koliko vrede njegovi diplomirani studenti. U tom pogledu mi moemo da budemo i vie nego zadovoljni. Nai diplomirani studenti su uspeli svojim radom i kvalitetom da se izbore za visok ugled u mnogim oblastima drutve14

nog rada, od analitikih poslova u politici, uspenih karijera u diplomatiji, preko mukotrpnog posla u oblasti socijalnog rada, do poznatih novinara i afirmisanih zvezda na medijskom nebu. Neki od njih su ovde u dvostrukoj ulozi: kao diplomirani politikolozi i kao dopisnici svojih medijskih kua. Naravno, biemo im zahvalni ako raspravama i idejama koje e se uti na ovom skupu budu dali prostora u medijima za koje rade. To je put da te ideje dou do graana i do onih koji su na politikim funkcijama. Kao to veina od vas zna, ovaj skup je bio zakazan za proteklo leto, ali smo ga zbog besparice odloili. Bilo je planirano da se odri na Paliu. Tamo se pokazalo da je to neto skuplje nego to smo mi mogli da podnesemo. I sada smo, u stvari, to moram da priznam, u poslednjem trenutku reili pitanje finansijske podrke za odravanje ovog skupa. Koristim priliku, da ne bih kasnije zaboravio, da se najsrdanije zahvalim naim sponzorima. To je, pre svega, Friedrich Ebert Stiftung, zatim civilni projekat Partnerstvo za demokratske promene i, preko njega, Centar za solidarnost amerikih sindikata, kao i jedna od naih najboljih i najpoznatijih nevladinih organizacija, Graanske inicijative. Mnogi od vas su ovde uestvovali i na prologodinjem, prvom saboru politikologa. Kao to se dobro seaju oni koji su bili, bilo je jako vrue, i bukvalno i metaforiki U sali u potkrovlju bilo je i preko 40 stepeni, ali bilo je vrue i na drugi, politiki nain. Taj skup je odran pod neverovatnim politikim pritiscima, pretnjama i pokuajima da se sprei njegovo odravanje. Nije ni udo to je osnovna tema skupa bila Politike nauke i demokratija u kriznim vremenima. Uprkos takvoj situaciji ovde se okupilo vie od sto pedeset uesnika. Posebno elim da istaknem da je optimistika atmosfera koja je vladala tim skupom, i to u vreme kad se jo nije znalo hoe li se demokratska opozicija u Srbiji ujediniti ili ne, i kakvi su izgledi za promenu Miloevievog reima, odudarala od opte drutvene atmosfere apatije i beznaa. Sa skupa smo otili u mnogo boljem raspoloenju nego kada smo na njega dolazili. Nakon trodnevnih bogatih i argumentovanih rasprava bili smo ubeeni u neumitnost demokratskih promena. Svima nama koji smo radili na pripremama i organizaciji, taj skup je dao dodatni podstrek za bavljenje tekim organizacionim i administrativnim poslovima u okviru udruenja. 15

Takoe, malo ko od vas je znao, da su meu nama, u to vreme, u sali bile i nae kolege sa visokih vojnih akademskih institucija. Oni su i sada ovde sa nama i moram da priznam da je njima tada trebalo mnogo vie hrabrosti (obzirom na hijerarhiju koja vlada u vojsci) da se odlue da pod takvim okolnostima budu ovde. elim jo jednom da im odam priznanje za graansku hrabrost, kao vanu vrlinu bez koje nema promene autoritarnih reima. Kao to se zna, politike nauke na ovim prostorima su relativno kasno ili, moemo rei apsolutno kasno ule u akademsko polje, tek poetkom 60-ih godina, istina, mnogo pre nego u tadanjim socijalistikim zemljama. Dakle, i Beograd, i Zagreb, i Ljubljana, neto kasnije i Sarajevo, bili su u drugoj Jugoslaviji gradovi, mesta gde su formirani fakulteti za politike nauke. Od tada do danas bilo je mnogo oscilacija, mnogo uspona i padova u razvoju nae politike teorije i politike misli uopte. Posebno drastian pad smo doiveli krajem 90-ih godina kada je naa glavna institucionalna uporina taka Fakultet politikih nauka u Beogradu poput Univerziteta u celini, potpao pod najdirektniju politiku i ideoloku kontrolu branog para koji je tada bio na vlasti. Udruenje se tada pokazalo kao jedina oaza koju smo uspeli da sauvamo. I ne samo to: mi smo uspevali da organizujemo i mnoge (ne ba mnoge, ali onoliko koliko smo mogli) i meunarodne konferencije, da pokrenemo meunarodne projekte, da organizujemo meunarodne letnje kole... Neke od tih stvari smo morali, na alost, da realizujemo van Srbije, pre svega u Crnoj Gori zbog tekoa oko dobijanja viza i svega drugog. Tada, tih godina, smo se i kao Udruenje okrenuli i studentima. Naih diplomiranih studenata ima puno i bilo ih je puno u nevladinom sektoru i u svim onim punktovima koje su sakupljale energiju za promene. I, ako mogu tako da kaem, postoji jedna dobra stvar u tekim vremenima, a to je iskustvo iz koga onaj ko hoe moe mnogo da naui. Kao to ste iz Programa videli, generalna tema ovogodinjeg skupa je Demokratska rekonstrukcija drave i politikog sistema. elimo da razgovaramo o svim otvorenim pitanjima drutvenih, politikih i, neizbeno, ustavnih promena. Vreme je da se dosadanji rezultati promena sumiraju, da se razmotre tekoe i prepreke na koje kao drutvo, drava i politika zajednica nailazimo i da se razmotre strateki pravci daljih demokratskih promena. 16

Drugi godinji skup politikologa Jugoslavije se odrava, dakle, nakon jedne godine zapoetih promena, a na pragu godine u kojoj e po mom i ne samo mom miljenju biti donete mnoge kljune odluke, kako u pogledu odnosa izmeu Srbije i Crne Gore i opstanka i karaktera federacije, tako i u pogledu neumitnih ustavnih promena i na saveznom i na republikom nivou. Neposredno pred nama je i glasanje na Kosovu, to je, mislim, jedina ansa da se opstane u tom dugotrajnom i bolnom procesu reavanja kosovskog pitanja koje e, svakako, morati da se reava u trouglu: Srbija i Jugoslavija na jednoj strani, albanska zajednica na drugoj, i meunarodna zajednica koja e, po svoj prilici, imati odluujuu ulogu, na treoj strani. Ali, uee na tim izborima je jedina ansa da nealbansko stanovnitvo na Kosovu, Srbija i Jugoslavija, ostanu u tom procesu. Takoe su, ne ekajui budue promene, zapoeti i ozbiljni pregovori o povratku autonomije Vojvodine. No, ja ne elim da ovde koristim priliku da ulazim u sve teme. Imamo stvarno mnogo tema i nastojali smo da, predloenim posebnim sesijama, omoguimo skoro svim ili veini uesnika da imaju aktivno uee na ovom skupu. Ono to elim da kaem, pre nego to dam re kolegi Miunoviu, je da sam mu stvarno zahvalan. To sam malo pre i direktno rekao. Dirnut sam injenicom da je, nakon tekog puta i noanjeg povratka iz Sarajeva, naao vremena da doe i da nam se pridrui i otvori ovaj skup. Rei u jo neto to ne mislim samo ja, mislim da to miljenje dele danas i mnogi ljudi u Srbiji. Nesumnjivo je prof. Miunovi danas jedna od najistaknutijh figura nae demokratske politike scene i jedna od dozvolite mi da kaem to najsvetlijih taaka na toj sceni. Dakle, prvi predsednik Demokratske stranke koju moemo nazvati strankom maticom, jer se iz nje rodilo mnogo drugih demokratskih opozicionih stranaka; ovek koji je, kad je obnovljen politiki pluralizam u Srbiji, u tadanjem Parlamentu drao dobre lekcije ne samo iz govornitva nego i iz politike kulture; ovek koji je izuzetno mnogo doprineo ujedinjavanju nae razjedinjene demokratske opozicije. Njegovo iskustvo i politika mudrost mislim da daju nadu da e se takav njegov uticaj i dalje ispoljiti na ublaavanju neproduktivnih tenzija (jer, ima naravno i produktivnih tenzija unutar vladajueg bloka DOS-a); da e svojim optimizmom za demokratsku opciju, koji je zadravao i u najteim da17

nima demokratske opozicije, iriti i vriti plodotvorni uticaj na sve politike aktere u naem drutvu. Hou da vam kaem i to da prof. Miunovi, u onim tekim vremenima, nije zaboravljao ni svoju pedagoku aktivnost za obrazovanje za demokratiju. Ja sam imao i sreu i zadovoljstvo da sam od poetka uestvovao u jednom njegovom projektu u okviru kole za civilno drutvo Politea. I, da ne bih samo hvalio prof. Miunovia, moram da kaem da je jedna od zamerki to je digao ruke od aha (kao i svi politiari, ne voli da gubi). Dozvolite mi da na kraju kaem i podsetim one koji znaju, a saoptim onima koji su moda propustili tu priliku: ove godine se pojavila njegova knjiga Filozofija minima, u okviru renomirane edicije Libertas, nae izuzetno dobre i plodne izdavake kue Filip Vinji. Dakle, re ima prof. Miunovi.

18

Dragoljub Mi}unovi}*

DEMOKRATSKA REKONSTRUKCIJA INSTITUCIJA

Pozdravna re~ na otvaranju skupa
Tema koju sam dobio u pozivu za uee na ovom skupu jeste neto to mene direktno provocira i jako zanima. Doao sam, pre svega, da ujem ta drugi o tome misle, jer je to danas najaktuelnije pitanje. Sam u probati da, u nekoliko taaka, kaem kako ja to vidim i gde se nalaze najvei problemi. Mi imamo jednu specifinu situaciju, koja ipak nije tako retka (moda je, ak, bila uvek prisutna, ali je sada veoma izraena), a to je konflikt izmeu legalnosti i legitimnosti. Taj sukob je uvek prisutan u istoriji, to vrlo dobro znamo. Ali ovde imamo i jednu specifinu situraciju u kojoj postoji jedan sumnjivi legalitet i dosta neodreena legitimnost. Sumnjivi legalitet proistie iz Ustava koji je doneo jednopartijski parlament i koji je posle prepravljan, kren ve prema volji vladajue garniture. Utoliko je okvir legalnosti vrlo problematian. Na drugoj strani, imamo legitimnost koja uvek ima tekoa da se jasnije iskae i potvrdi. Dok je legalitet dosta lako kontrolisati (to je kao neka vrsta Kantovih analitikih sudova: dedukcijom krenete kroz pravne norme i vidite da li su u skladu ili ne), sa legitimnou je tee jer se ona bazira, sa jedne strane, na nekim vrednostima (kao to je pravda, u ovom sluaju) i, drugo, na jednom pretpostavljanom konsenzusu da je ona prihvatljiva. I tu postoji uvek velika neravnotea i, rekao bih, borba kroz istoriju: kada koji princip vlada? Dobar primer za to je proces u Nirnbergu nemakim
* Predsednik Vea graana Savezne skuptine Jugoslavije.

19

pravnicima koji su korektno sudili, ali prema zakonima hitlerovske Nemake. Pa ipak, bili su osueni, jer su presude bile protiv nekih optih, legitimnih normi, bile su protiv ovenosti. Sada i mi imamo jedan slian problem. Sa tog stanovita, kada mi sada pogledamo i na Ustav i nae pravno ustrojstvo, moemo mirno rei: Ono to ini, na primer, crnogorska Vlada to je nelegalno! Ne potuje savezne propise, ne potuje Ustav, itd. A isto tako se oni pozivaju na to da je ono to je uinjeno u Parlamentu, kada je menjan Ustav, takoe bilo nelegano. Tu, nesumnjivo, postoji jedno vrzino kolo nelegalnosti, u kome jedinu snagu ima fakticitet. To je faktiko stanje moi: da neko ima mo da ne potuje norme. I, ako krenete nekim pravnim normama protiv toga, upliete se opet u to kolo legalnosti; ako renete pozivanjem na neku legitimaciju, to onda znai i upotrebu nekih drugih momenata, to opet nije dopustivo. Imate tako jednu potpunu ne-pravnu situaciju i, za jednu zemlju koja eli da bude zasnovana na pravu, to je vrlo kompromitujue. To sam naveo samo kao primer, moe se o tome govoriti i na drugi nain. Kad se mi danas susreemo sa temom rekonstrukcije, imamo sledeu sliku: u tipu vlasti koje su predstavljale socijalistike zemlje, dravni socijalizam (ili zovite ga kako hoete samoupravni ili bilo koji), jednopartijski sistem, tamo postoje naizgled sve demokratske ustanove: Parlament, sudstvo, vlade, komisije, ustavi, krivini zakoni itd. To je zbog toga to ne moete biti na balu ako nemate frak! Takav sistem oblai odreeno ruho da bi simulirao demokratiju. Zato je zadatak ozbiljnog analitiara da vidi ta je ispod tog fraka. Te institucije su, pre svega, poremeene u svojoj ravnotei. One, naelno i normativno gledano, postoje radi podele vlasti (i parlament, i sudstvo, i egzekutiva ili vlada). Te tri institucije postoje da bi odravale ravnoteu vlasti, neophodnu da se zatite graani od zloupotrebe vlasti, od koncentracije vlasti, znai radi obezbeenja demokratije. Ali, kada se poremeti ravnotea, kada se naprimer sva vlast (a uvek postoji tenja koncentracije vlasti) svede ili dovede u ruke Vlade, onda Parlament i sudstvo postaju ukrasi, ikebane tog sistema. Tako se deava da jedna ista partija postavlja koga hoe i za Sud i za Parlament. Vlada donese ukaz, a kroz Vladu, naravno, govori partija, donosi naredbe kad e koji zakon biti donet, ta e raditi Parlament, kako e presude nositi Sud. 20

Ove dve druge institucije, zbog toga to je poremeena ravnotea, poinju da gube svoju supstancu. One isparavaju, ostaju bez moi i pervertiraju; ili se totalno okamene, zabirokratiziraju, korumpraju, ili ne rade nita, ili su neke gluve jazbine u koje neko zalazi ili ne zalazi. Dakle, ta nervnotea njih de facto uklanja iz institucionalnog sistema. Mi smo zatekli upavo to stanje. U takvom sluaju, deluje neto to se zove inercija. Ja u neto rei, iako ne znam kako e to biti komentarisano u Vladi: sada imamo intenciju Vlade da potpuno ignorie ili marginalizuje Parlament. Pri tome, svi e rei, naravno, da su za razvoj parlamentarne demokratije i da, bez znaajne uloge Parlamenta (ili najznaajnije, kako ko ve voli da kae) nema demokratije. Ali e vam svako u Vladi rei: ta e njima toliki prostori? ta oni upravo znae? ta oni upravo nae? I tako dalje Vlast eli da se koncentrie oko Vlade, jer se tu nalazi mo. Zato se tu nalazi mo? Pre svega zato to nema kontrole za tu mo. Uzmimo, u sadanjem sistemu, odnos izmeu Vlade i Parlamenta, u kome Parlament dodue bira Vladu na predlog predsednika, moe da joj izglasa nepoverenje, glasa budet, ali o svim finansijama odluuje Vlada. Nema de facto kontrole Parlamenta nad vladinim institucijama. Moete se aliti Ustavnom sudu na neke Vladine naredbe, ali Vlada vodi spoljnu politiku, Vlada vodi unutranju politiku, Vlada vodi privrednu politiku i zato Vlada ima svu mo. Sa druge strane, vojska kao jedna vana institucija vezana je za Predsednika drave. U sadanjoj konstelaciji, srea je da mi nemamo Predsednika drave sa ambicijama zloupotrebe vojne moi. Vlada, ak ni ministar odbrane nema znaajniji uticaj na vojsku. Predsednik drave postavlja generale; oni su njemu odgovorni. Parlament nema uvida u finansijsko troenje sredstava koja idu za vojsku. Sada se predsednik drave bira direktno. Dok je jo Predsednik bio vezan za Parlament, Parlament ga je birao, pa je bilo mogue uspostaviti nekakve veze izmeu vojske i Parlamenta. Ali od kako Predsednika bira direktno narod, veze izmeu Predsednika i Parlamenta su prekinute. Predsednik vie nije odgovoran Parlamentu. Vojska je odgovorna Predsedniku u malom delu kadrovske politike i time se prekida veza izmeu Parlamenta i vojske koja troi 70% saveznog budeta. Demokratski poredak zahteva da se odnos izmeu Parlamenta Vlade i Vojske uredi na drugaiji nain, 21

sa veom ulogom parlamentarne kontrole. Jedino to smo postigli, u toj civilnoj kontroli, je da civil bude ministar odbrane, ali to je sve. Ministar odbrane ne postavlja Naelnika Generaltaba i druge generale. I sa susdstvom imamo istu situaciju: Vlada mora da pravi rezove i kadrovske akrobacije, kako bi se oslobodila nekih sudija koji su toliko kompromitovani i koji ni na koji nain nisu pokazali privrenost svojoj instituciji (dakle, onu elementarnu nezavisnost u odnosu na Vladu, pre svega, i na druge institucije u drutvu). Postavlja se pitanje: odakle treba poeti? Ako slepo sledimo legalitet, mi smo u situaciji da odravamo jedan lo legalitet i, na taj nain, strano usporavamo svaku moguu promenu i gubimo demokratske rekonstrukcije. Ako, pak, osporimo legalitet, ulazimo u jedan neodreeni vakuum u koji upadaju razne volje razni voluntarizmi koji bi na taj nain eleli da preicom reavaju stvari. A znamo kako se to zavravalo u svim revolucijama. Suoeni smo zaista sa velikim tekoama ako da naemo odgovaraji ritam tih rekonstrukcija, ritam neophodnih promena. esti su prigovori, u ravni odluivanja, o tome ko odluuje u ovoj dravi i kako se te odluke donose. Naravno, institucije koje su nadlene za te odluke treba da ih i donose reenja i odluke. Pri tome se istie da Predsednitvo DOS-a raspravlja o mnogim stvarima i donosi odreene odluke, da je to neka vrsta Politbiroa i prikrivenog jednopartizma. Nemam nameru da idealizujem, naravno, ni Predsednitvo DOS-a ni DOS (znate da je to, nastalo od osamnaest partija razliitog uticaja, profila, razliitih ideologija), ali elim da naglasim da se negde neke odluke moraju donositi. Negde se mora konstituisati osnovna politika volja koja ima najveu legitimaciju jer je dobila najvi glasova. I upravo ta volja treba da nastoji, ne ruei legalitet, ne ruei sistem, da utie u odreenom smeru kako bi se vrile odgovarajue rekonstrukcije. I moram rei: da nije tih povremenih sastanaka DOS-a, uprkos svim konfliktima koji izbijaju, mi bismo imali rekao bih totalni haos u celom institucionalnom sistemu. Danas je zbog toga vana rasprava. Ali ta rasprava mora da bude otvorena i voena u iroj javnosti (strunoj i svakoj drugoj) rasprava o sadraju naih institucija, o iskustvima i reenjima koja postoje i da se to ponudi kao jedan moderni koncept, koji onda svako kome je stalo do 22

demokratske rekonstrukcije mora da sledi, ili da nae argumente protiv njega. Imamo, este politike sukobe u naem politikom ambijentu koji dolaze, izmeu ostalog, i zbog totalnog nerazumevanja prirode sadanjeg drutva ili prirode demokratskog sistema kome teimo. Otvoreno govorei, izneu neke stvari, vie u funkciji ilustracije, a ne nikakvog posebnog suda. Da ostavimo, na trenutak, Crnu Gor, i vratimo se, recimo, na neto blai problem Vojvodine, na nain na koji pojedini lideri u Vojvodini zamiljaju autonomiju. Mi, u stvari, nemamo (o tome smo dovljno i razgovarali) jasan demokratski koncept autonomije. ta je upravo to autonomija u jednom pluralistikom demokratskom sistemu, sa tendencijom decentralizacije vlasti i razvojem lokalne samouprave i trine ekonomije? Smeno je kad neko kae: ta je tu, na tom tlu, zateeno nae je! Mi to ne damo! Mi emo to oteti! Pod autonomijom ti ljudi podrazumevaju povratak na autonomatvo Krunia, ike Berisavljevia i ostalih. Oni misle da su vlast jedne partije, da je sva drava partijsko vlasnitvo i da u to niko ne treba da se mea. Cela zamisao je u tome da se preseli deo moi (isto tako dravne, koja regulie i privredu, i prosvetu, i sve ostalo) iz Beograda u Novi Sad. A tamo su oni pae ili gazde kojima je Marija Terezija dala na revers tu grofoviju, pa e no sad u ime toga tamo da gazduju. Ovi ljudi su se vezali za jedan stari koncept autonomije, koji je dolazio iz jednog sistema koji je mogao da pravi ikebane sa im je hteo, koji je mogao da napravi i takvu autonomiju. Znalo se gde je Centralni Komitet, koje kadrove alje, u koje svrhe. Vano je da su to dravni atari koje Partija obelei i njima dominira. Ne moete da uverite ljude da, u trinoj ekonomiji, ne postoji moje ito, moja nafta, moj ugalj itd, nego je sve to na svetskoj pijaci. Vano je da postoje svetske cene, one moraju da vae. Dakle, nema vie drave da makazama cena pretae prihode iz jednog regiona u drugi. Umesto toga, ako su cene svetske i sve je na tritu moete naftu ili ito ili ta god hoete danas izvesti u Ameriku, sutra preko Kanade uvesti nazad, ako se cene za dva dinara promene u meuvremenu. A ljudi, ne retko, pogreno misle da robe treba da imaju nacionalna ili partijska obeleja i da one pripadaju tano pripadnicima odreene vlasti, koja je, u tom trenutku, tamo. Dakle, jedno nerazumevanje kakva mora i moe da bude trina ekonomija u jednoj demokratskoj dravi. 23

Takvih problema ima na pretek i u mnogim pitanjima se brka jedna inercija voluntarizma, odnosno jedno ranije stanje i to se onda projektuje u jednu trenutnu soluciju, za koju se sutradan pokae da ona ne vredi. Zbog toga, ono to dans manjka u naim politkim razgovorima je ozbiljna rasprava o najvanijim aktuelnim pitanjima: kako se izgrauju demokratske institucije, kako se vlast pribliava graanima, kako se ureuje kontrola vlasti (to je najvanije), kroz koje institucje, kako se izvodi decentralizacija, kako se postie najvei mogui konsenzus, kako se demokratija umesto da bude prazna i bez naroda puni sadrajem, kojim sredstvima i kojim nainima? Traenje i davanje odgovora na ta pitanja treba da bude na zadatak. Naravno, bilo bi iluzorno zahtevati od politiara ili politikih praktiara da sednu i sve to, u nekim seminarima, proue. Ali postoji nauna javnost i mislim da je ovo jedna od najpouzdanijih naunih javnosti da progovori vrlo konkretno o modernim reenjima i o modernim predlozima. Ono to ja vidim i smatram svojim zadatkom jeste nastojanje da Parlamentu vratimo ono mesto koje mu sleduje, u svim domenima. Treba prvo imati u vidu neke najelementarnije stvari: da je Parlamentu znatno suen prostor, desetkovano slubenitvo obesmiljena rasprava loim poslovnicima. Dakle, ne moete imati Parlament ako u jednoj sobi sedi esnaest slubenika, ako nijedan Odbor u Parlamentu (a ima esnaest Odbora i jo desetak Komisija) nema svoju kancelariju, ako Odbor za spoljno-politike odnose nema nijednu stolicu. Stvar postaje sloenija kada ujete da vam u Vladi kau: ta e to vama, nije vam potreban prostor, to emo mi da uradimo! Ako se od Parlamenta ne napravi mesto odgovornosti, odgovornih ljudi poslanika koji e doi i raditi u parlamentu svaki dan, kao svuda u svetu, onda teko moete oekivati pozitivne efekte njihovog rada. Oni treba da u Odborima pripremaju zakone, a ne da koriste govornicu za razne egzibicije ili, to je najgore, da ne dolaze na sednice, zato to se ne oseaju pozvanim ni odgovornim, ili zato to imaju prea posla. Dakle, pored drugaije organizacije i naina rada u Parlamentu, potrebno je uiniti veliki napor da se promeni politika kultura i ponaanje u Parlamentu, da se pojaa odgovornost i povea racionalnost i efikasnost kontrolne i zakonodavne funkcije Parlamenta. To su upravo one funkcije koje su neophodne i koje mu obezbeuju odgovarajui uticaj. 24

Ono to mogu da uinim i inim, u svojstvu elnog skuptinskog poslanika je afirmisanje i obezbeivanje javnosti rada. Mi smo napravili, ak, jedan Klub prijatelja Parlamenta Skuptine, zajedno sa svim novinarima, sa ciljem da sve bude potpuno otvoreno u Parlamentu svaki rad, svaka diskusija, sve to se tamo dogaa, kako bi se, na neki nain, privukla svetla javnosti i kako bi ohrabrili i same parlamentarce da u tome istraju. Kad je re o sudstvu, prema mom miljenju, situacija je mnogo tea, jer tu smo vezani sa veom strunou koja je neophodna, s mnogo rigoroznijim pravilima ponaanja. Potrebna je ogromna snaga da se izbori nezavisnost. Mi te kadrove nemamo. I, uopte, imamo i irimo jednu veliku iluziju o tome da kod nas ima mnogo kadrova. Mi liimo na jednu odlinu socijalistiku robu kuu: ima svega u njoj, ali ono to traite toga nema! I kad vi traite jednog odreenog oveka, za jedan odreeni posao, onda imate jednu veliku muku. Traite mesec dana oveka koji vam je za odreeni posao potreban, koji je za taj posao struan. Nekada me pitaju ljudi (dravnici, ministri, parlamentarci): kako da vam pomognemo? Ja sam se jednom izrekao: Nemojte nam davati samo pare! Znate, pare ispare! Dajte nam stipendije! Dajte nam 500 stipendija da mladi ljudi o prve do etvrte godine studiraju na nekom evropskom univerzitetu. Tih petsto ljudi, kad se vrat ovde, kroz etiri ili pet godina, vredee nekoliko milijardi! I to niko nee moi da pokrade! Smatram da naa prva strateka investicija mora da ide u obrazovanje. To je kljuno pitanje. Bez toga anse su nam male! Zaostali smo tehnoloki, znanja su oskudna, ne pratimo ono to se dogaa u svetu i tu nam je potrebna pomo. Zato je najvanija stvar, u ovom trenutku, ulaganje u obrazovanje i povezivanje nae nauke, naeg obrazovanja sa svetskim. Ne moemo mi da napravimo ni Sony-jeve telvizore, ni nemake automobile, ni da dostignemo tu tehniku eljenom brzinom. Dobro je da se negde prikaimo, da poneto radimo. Ali ono to je naa budunost, gde moemo, to je sa olovkom ili raunarnom u svet: da, na taj nain, drimo prikljuak sa svetom. Tako ja vidim nau ansu, ali videemo ta e se dogoditi. U ovih nekoliko rei, hteo sam samo da iniciram eventualno neka pitanja i rasprave u toku naeg kasnijeg razgovora, da ukaem na to gde 25

vidim prave zadatke nae demokratske rekonstrukcije kroz institucije. Ostala polja sam ostavio po strani (to su pitanja javnosti, pitanja politikog organizovanja drutva, politike kulture itd.). To su druge teme, nisam hteo da govorim o svemu i svaemu nego iskljuivo o demokratskoj rekonstrukciji institucija i o naem insititucionalnom sistemu.

26

I DEO

OPTE STANJE I PERSPEKTIVE DEMOKRATSKIH PROMENA

27

28

Vu~ina Vasovi}

NOVA RASKR]A POSTKOMUNISTI^KE DEMOKRATIJE

Rad je posveen razmatranju savremenih izazova demokratiji i sloenog odnosa globalizacije i demokratije. Tema je viestruko znaajna, a posebno zbog toga to se, i pored formalnih proklamacija i nesumnjivog opteg razvoja demokratije, ne poklapaju niti konvergiraju uvek tokovi globalizacije i procesi demokratizacije. Divergencije ova dva procesa na pojedinim podrujima dobijaju zabrinjavajue razmere. Tekoe, zastoji, lutanja pa i stranputice su toliki i takvi da kod ne malog broja pojedinaca ili grupa ak i drava izazivaju sumnje ne samo u realnost ve i u mogunost konstituisanja stvarne demokratije. Autor smatra da je u savremenim sloenim odnosima zadatak politike i demokratske misli da pomogne promovisanju i boljem razumevanju znaaja demokratije za ukupni razvoj drutva i svakog pojedinca. Rad je podeljen u etiri dela. U prvom delu raspravljaju se razlozi ouvanja, produenja i razvoja demokratije u novim uslovima globalizacije. Drugi deo raspravlja o dvostrukom obliju globalizacije posebno o nekim njenim upitnim ili problematinim stranama, koje predstavljaju izazove demokratiji. Trei deo se osvre na neke kljune tokove savremene misli i njihove mogunosti da daju odgovore na pomenute izazove demokratiji. U etvrtom delu daju se neke kritike opaske na savremeno stanje demokratije u Jugoslaviji i ukazuje na neke mogue puteve sadanjeg i budueg razvoja.

Demokratija bez vlasti i vlast bez demokratije

Demokratija je i stara i nova tema. Iako isprekidano, neujednaeno i sa zastojima ili uzmacima, demokratija se zainjala, trajala i razvijala 29

bar dve i po hiljade godina. Poetak treeg milenijuma obeava mnogo, ali i nagovetava neto to se ne bi moglo dopasti demokratskim optimistima. Novi izazovi demokratiji dolaze sa mnogih strana i predstavljaju ozbiljnu pretnju ne samo daljem razvoju ili uvrenje demokratije, ve i onome to je dosad, u ravni demokratizacije kako razvijenih zemalja tako i itavog sveta, postignuto. Stoga se moe rei da je demokratija na raskru. Raskre ovde ima trostruko znaenje: prvo, kao mogunost razliitih pravaca kretanja prema daljem razvoju; drugo, usavravanje i utvrivanje postojeeg i postignutog i, tree, mogunost involucije odnosno mogunost sopstvenog uruavanja. Sloenost ovog raskra je utoliko vea to se na njemu nala i skupina razvijenih ili stabilnih (established) zapadnih demokratija. Zamaan deo vladajue planetarne politike i intelektualne elite smatra da postojee zapadne odnosno ve uspostavljene demokratije pokazuju znake umora i zastarelosti i stoga moraju da se prestrukturiraju ili adaptiraju novim uslovima viih nivoa regionalnog ili globalnog upravljanja. Cilj ovog rada je da ukae bar na neke od tih tendencija i tokova, na neke od neuralginih taaka u ravni poimanja i funkcionisanja odnosno mogunosti konsolidacije ili razvoja savremene demokratije. U svrhu preglednije i jasnije prezentacije ovih nalaza i namera, rad je podeljen u etiri dela. U prvom delu bie rei o dugoj i mukotrpnoj ovekovoj delatnosti graenja demokratije kao jedne od najveih tvorevina i dometa ljudskog uma i prakse. Iako nije dovrena i savrena, ova tvorevina nije samo ideal ili simulakrum, ve neto to je zaivelo i funkcionie na mnogim takama savremenog sveta i neto to je osvojilo duh i srce ogromne veine savremenog oveanstva. Praksa razvijenog sveta i teorija demokratije, uz sve manjkavosti, kontradiktornosti, nedoreenosti i dileme, to zorno pokazuje. Drugi deo posveen je tematizaciji problema i traenju odgovora na pitanje: koliko su dosadanje tekovine demokratije pogodne za vek ili vreme koje je pred nama. Da li e viemilenijumski, koliko velianstveni toliko i krvavi, ulog ljudske i umstvene energije odnosno ontoloko, aksioloko i etiko utemeljenje demokratije uspeti da je pronesu i obezbede i pa i dalje razvijaju ili e jednostavno pokleknuti pred razliito usmerenim silama novoga doba? Znaajan deo rada posveen je izazovima i opasnostima ne samo od stagnacije ve i od marginalizacije, involucije i pervertiranja demokra30

tije. Kao to je moderna demokratija raskinula sa prethodnom antikom poliskom demokratijom tako je mogue da nova, nazovimo je uslovno postmoderna demokratija, raskine sa svojom prethodnicom. Raskid moe da tee u vie brzina i da ima, kako je reeno, razliita znaenja. ta je od svega toga na delu i kakav bi tok kretanja i razvoja mogao ili trebao da bude, moe li globalizacija da ide na dve noge, jednoj ekonomski profitabilnoj a drugoj humanistiko-demokratskoj, pitanja su pred kojima politika, posebno demokratska, teorija ne moe ostati zatvorenih oiju i uiju, a jo manje, nemog jezika. Ovo utoliko vie to gluvo-nemo sleganje ramenima dobija, mestimino i povremeno, zauujue razmere. Od svega toga najvie pada u oi tako iroka i duboka utnja najveeg dela politike i demokratske teorije. Unisone reakcije pojedinih manje ili vie razbacanih intelektualnih krugova gube i glas, a kamoli uticaj, u snanoj vrevi dominirajuih idejnih ili ideolokih tokova i tonova iza kojih stoji lavovski deo najmonijih krugova sveta. Muk opte i naune javnosti je toliki i takav da se, u krajnjoj instanci, postavlja pitanje mogunosti i smisla objektivne i kritike naune analize postojee politike stvarnosti. Trei deo, vrlo kratko i u naznakama, pledira za obnovu kritike misli i promiljanja kako domaih tako i meunarodnih tokova politike i osvre se na mogunosti i puteve demokratskog organizovanja i razvoja. Protekom vremena postaje sve jasnije da se tek u svetlu irih globalnih ili regionalnih koordinata, tendencija i tokova mogu neto temeljnije i preciznije sagledati i odrediti mogunosti i putevi demokratskog razvoja u Jugoslaviji. No, spremnost i elja da se prati pulsiranje meunarodnog konteksta ne treba da znai da sve to iz njega dolazi treba uvek i da bude prihvaeno. Uslovi i mogunosti razvoja u Jugoslaviji nisu i ne bi trebali da budu apsolutno i u svim ravnima predeterminisani irim planetarno-regionalnim kontekstom i konstelacijom-interesima vladajuih snaga. Ma koliko dosadanja globalizacija ili ona njena zasad preovlaujua strana bila teleoloka, jednosmerna, jednoznana, uniformna, dirigovana i represivna, postoji neke zone ili mogunosti autonomnog odluivanja odnosno autonomije pojedinih politikih zajednica i subjekata irom sveta, ukljuujui tu i dravne entitete. Da li e i koliko e te autonomije biti i kako e se ona koristiti zavisi, bar delimino, i od hrabrosti, mudrosti, moralnosti i demokratske kulture jednog naroda na31

roito njegove politike i intelektualne elite. U etvrtom delu daju se samo u naznakama kritike opaske na postojeie stanje demokratijedemokratizacije u Jugoslaviji i ukazuje na neke mogunosti i puteve njenog daljeg razvoja.

I Dugo i mu~no istorijsko vajanje demokratije

Za tvrdnju da je demokratija i stara i nova tema ili da datira od pre nekoliko hiljada godina mogue je pruiti mnotvo svedoanstava, a ovde neka bude istaknuto samo jedno, koje je, ini se, dovoljno uverljivo. Kad su ga jednom prilikom pitali: ta misli, da li je dao najbolji ustav, Solon je odgovorio: jeste najbolji koji je prihvatljiv. U ovom lapidarnom iskazu mogue je zapaziti bar dve ideje koje su od kljunog znaaja za teoriju politike i demokratije. Jedna je oliena u razlikovanju dve vrste drave odnosno demokratije: jedne idealne, a druge realne. Druga ideja odnosi se na legitimnost. Legitimna je ona vlast i ustav koji su prihvatljivi za iru populaciju. Ovakve i sline ideje, bez obzira na to to je veina velikih politikih pisaca od antike do skorijeg vremena davala aksioloki negativnu ocenu (judgement) demokratiji, mogue je nai i kod drugih antikih i kasnijih mislilaca i dravnika. Treba li naglaavati da su ove dve ideje jo uvek kljune komponente demokratske zamisli i poretka. One ostaju kao normativna uporita demokratije i u dva, istorijski gledano, velika preobraaja demokratije: U prvome koji je oznaio prelaz iz demokratije polisa i neposredne demokratije u predstavniku demokratiju, to su neki znameniti autori ocenili kao jedno od najveih ljudskih otkria. U drugom, koji oznaava prelaz iz dravnog u naddravnu ili gloobalnu planetarnu politiku organizaciju drutva. Dvadeset prvi vek e verovatno proticati u znaku ovoga drugog preobraaja. Implikacije, posledice odnosno rezultati prvo pomenutog preobraaja su ve, bar velikim delom, pokazani i shvaeni, odnosno objanjeni. Za drugi preobraaj, koji je ve u toku, teko je rei kakve sve implikacije odnosno rezultate pokazuje, a kamoli kuda sve vodi i kako e se realizovati u vremenu koje je pred nama. Tokom vremena oba pomenuta principa su razvijana ili obogaivana i na njih, bolje rei uz njih, dodavani mnogi drugi. Osvajanje nor32

mativnog horizonta sa odreenim principima, vrednostima i leksikom, odnosno jezikom, bilo je praeno ili podastirano slobodnijim ulaskom i zaposedanjem empirijske ravni u dvostrukom smislu: u jednom istraivakom; u drugom realnom, izlaskom graana i naroda na politiku scenu. Demokratska imlementacija tekla je u raznovrsnim funkcionalnim i institucionalnim oblijima. Treba, naravno, rei da nije uvek empirijska ravan bila pratilac ili implementacija odreenih teorijskih zamisli ve je bivalo i obrnuto: da su odreene ideje i teorije predstavljale racionalizaciju odreenih formi politikog ivota koje su ve funkcionisale i ustalile u politikoj praksi. Sve u svemu, moglo bi se rei da je proces irenja demokratskih principa i institucija napredovao i u teorijskoj i u empirijskoj ravni. Poslednjih decenija taj proces je jo i ubrzan. U svetu politikog ivota to se moe videti iz injenice da na naoj planeti od ukupno oko 200 postoji blizu 120 zemalja koje su neki savremeni istraivai razvrstali ili ocenili kao demokratije. Nijedan demokratski poredak posle Drugog svetskog rata nije oboren, a neke diktature su se transformisale u demokratije. Sticajem okolnosti najvie domete i dostignua demokratija je dostigla u zapadnim zemljama. Kad se danas govori o zapadnim demokratijama misli se na reime koji nisu mnogo dui od dvesta godina odnosno reime koji su nastali posle Francuske i Amerike revolucije. Demokratija se razvijala u fazama i u razliitim oblicima. I danas postoje razliiti empirijski i teorijski modeli demokratije. U teorijskoj ravni to je vidljivo iz brojnih rasprava i nekoliko ve profilisanih i ire prihvatljivih modela demokratije. Uz sve to, valja rei da demokratija nije dovren i savren sistem. Jo uvek i u najrazvijenijim zemljama postoje zamani prostori i potrebe daljeg razvoja i usavravanja demokratije. Nije sluajno Robert Dal nazvao postojee empirijske modele ili sisteme demokratije poliarhijom. To je uraeno zato da bi se mogao razlikovati postojei razvijeni empirijski model demokratije od idealnog modela demokratije. To samo znai da ni u savremenom najrazvijenijem modelu demokratije nisu iscrpljene sve mogunosti demokratije. To, drugim reima znai da ni u tim najrazvijenijim demokratskim zemljama nisu sve dileme i problemi reeni niti na sva pitanja odgovoreno a jo manje sva obeanja ispunjena. Ako bi bili orni za velike teo33

rijske i istorijske rasprave, mogli bi da postavimo i pitanje: Da li je razvoj i tok demokratije posle Amerike i Francuske revolucije bio kvalitativno veliki uspon odnosno razvoj ili uzmak demokratije. Neki autori su ve u projektima demokratije posle ovih revolucija videli promenu ili tanije reduciranje autentinog antikog odnosno izvornog znaenja demokratije i njenu transformaciju u oblik politikog sistema koji je stavljen u funkciju odreenih parcijalnih interesa. Prelazak antike u liberalnu demokratiju ovi autori tumae kao odbacivanje autentine demokratije koja ima samo jedno znaenje.1 Njihova interpretacija ide sledeim tokom. Umesto kolektiviteta, liberalna demokratija fokusira individuu; ona zamenjuje vladavinu ljudi sa vladavinom putem pristanka ljudi; umesto suverenosti ljudi ona nudi suverenost prava-zakona. Umesto univerzalnosti, ona slavi specifinost. A najznaajnije je to to liberalna demokratija kompletno odbacuje pojam narodne vlasti. Ukratko, najvei broj utemeljivaa liberalne demokratije i ustava su se suprotstavljali tumaenju demokratije kao vladavine naroda. Ovakve zamerke novom liberalnom konceptu odnosno konceptu predstavnike demokratije imaju dve strane: jednu koja stoji na staklenim nogama i drugu koja je, ini se, u mnogo emu razlona. Na strani predstavnike liberalne demokratije stoji istina da neposredna demokratija nema iole vri oslonac u realnosti velikih i sloenih politikih entiteta odnosno zajednica. Ona gubi svoju uverljivost pred prostom injenicom da je u velikom i sloenom dutvu nemogue organizovati neposrednu demokratiju kao integralni globalni politiki poredak. Na drugoj strani, od ovog smera kritike treba odvojiti one opaske ili zamerke koje imaju i svoju istinu i svoje opravdanje. Dve od njih treba i ovde ukratko izneti. Prvo, dobar broj otaca amerikog ustava nije bio zastupnik liberalne demokratije odnosno republike zbog teine i sloenosti praktinih problema koje neposredna demokratija ne bi bila u stanju da reava, ve zbog toga to su u doktrini neposredne demokratije video opasnost koja je ugroavala privatnu svojinu i status vladajue formacije. U njihovoj inae snanoj i fascinirajuoj polemici i argumentaciji ima i pliaka koji se mogu objasniti samo odreenim ideolo1 C. Ake, Dangereous Liaison: the interface of globalization and democracy, u knjizi: A. Hedenius ed. Democracys victory and crisis, Cambridge University press, Cambridge, 1997.

34

kim ogranienostima. Tako na pojedinim mestima, umesto oekivane tvrdnje da je posredna i predstavnika demokratija rezultat sloenosti i veliine politike zajednice mogue nai upravo obrnutu tvrdnju: da je velika republika poeljna zato to ini reprezentativni sistem nunim.2 Drugo, demokratija pretpostavlja postojanje odreenog stepena i oblika participacije, kao vidova realizacije ili artikulacije volje i glasa naroda makar i u minimalnoj i posredmoj formi. Prelazak neposredne u posrednu demokratiju ne bi trebao da znai gubitak svakoga traga participaciji bazine populacije u odluivanju i odgovornosti onih koji vladaju pred onima kojima se vlada. Poto ovde nije mesto da se ire raspravlja o tome zato je i kako dolo do te istorijske promene i u kom stepenu je trebalo oekivati da se te promene izvre, nastojaemo da ukratko odgovorimo na pitanja koja smo prethodno postavili i sa osnovnom svrhom: prvo, da vidimo da li su novije promene u svetu politike i drutvu u skladu sa dosadanjim tekovinama demokratije i drugo, da razmislimo o tome da li su dosadanja demokratska dostignua demokratije prohodna i adekvatna za vreme koje dolazi. Da bi se mogli dati suvisli odgovori, moraju se imati relativno jasne predstave o tome ta je bila ili jeste dosadanja demokratija, u kojim oblicima se ona javljala i zato je ona neto to se smatra dobrim i poeljnim. To je potrebno znati ili imati u vidu da bi se moglo razumeti i prosuivati uspostavljanje novog horizonta i oblika zajednice i demokratije, koji nadilaze dosadanje forme i stupanj razvoja politikog i demokratskog ivota.

ta je demokratija? Koja demokratija? Zato demokratija?

ta je demokratija? Treba li naglaavati da je bar minimalno ontoloko utemeljenje demokratije znaajna pretpostavka njenog uspenog projektovanja i funk2 Interesantne su Medisonove rei: to je vea republika utoliko bolje, poto racio predstavnika prema onim koji su predstavljeni, u takvom sluaju, bi bio smanjen. Vidi: A. Hamilton J. Madison J. Jay, The Federalist Papers, New York, New American Library, 1961.

35

cionisanja. Ono se najee reflektuje u pitanju: ta je to demokratija? No, ako znaajno, ono nije ni malo lako pitanje. Da nije lako svedoi mnotvo interpretacija, koje se moe meriti stotinama, definicija i teorija demokratije. Za ovu nau svrhu, treba rei da demokratija u punijem smislu sadri dva sloja znaenja. Jedan se odnosi na njenu supstancijalnu, a drugi na proceduralnu stranu. Supstancijalna strana sadri naela i vrednosti koje proponiraju i tite volju i interese svih ljudi koji ive u datoj zajednici, koja se ne retko u neto vie empirinom smislu tumai kao narod ili graanstvo odnosno neka smesa veine i manjine. U neto konkretnijem smislu, ova ravan bi ukljuivala principe slobode i jednakosti odnosno pravde. U pravnoj posturi ili poretku te vrednosti dobijaju odgovarajui karakter i oblik prava na slobodu, jednakost i pravdu. Ovako zamiljena demokratija dobrim delom implicira i odreenu proceduralnu ravan. Ona sadri podelu i ravnoteu vlasti, participaciju graana, kompeticiju, slobodne i fer izbore. Treba, svakako, rei da se ove dve ravni, u mnogim takama, gotovo nuno prepliu. Stoga se nama ini se da nije u pravu gledanje koje demokratiju svodi samo na proceduralnu ravan. Uprkos tome, demokratija se najee definie i tumai u proceduralnom smislu.3 Tu valja imati u vidu, kako istie Norberto Bobio, tri pravila: prvo, svaki graanin ima pravo da glasa tj. da participira u formiranju kolektivne volje; drugo, svako ima pravo na jednak glas; tree, kolektivne odluke su one koje donosi veina biraa-glasova.4 Ovo tree mora se dopuniti s pravom manjina. Slino rade Dal i Lajphart, nudei modele demokratije sa po nekoliko obeleja (kod Dala nekad dve, nekad sedam, a nekad pet, a kod Lajpharta dva modela demokratije su sa po desetak obeleja). U najveem broju ovih odreenja i teorija demokratije stoji ono to je na poetku ovog rada istaknuto i to je u poecima konstituisanja demokratskog pojmovlja i prakse nazono: le3 Za proceduralnu demokratiju vidi: R. Dahl, Preface to Democratic Theory, The University of Chicago Press, Chicago, 1956; Demkratija i njeni kritiari, CID, Podgorica, 1999. Broj obeleja varira od dve do osam, ali sva ostaju, manje ili vie, u proceduralnoj ravni. Vidi takoe A. Lijphart, The Patterns of Democracy, Yale University Press, New Haven, 1999. Lajphart, ini se jo vernije od Dala sledi institucionalno-proceduralnu ravan demokratije. Interesantno je da i Bobio koji je neto vie od oba ve pomenuta autora nakoen prema levoj strani esto odreuje demokratiju u prilino suvoparnoj proceduralnoj formi. 4 N. Bobio, Budunost demokratije, Beograd, Filip Vinji, 1990.

36

gitimni odnosno prihvatljivi sistem koji pretpostavlja ili sadri mogunost i puteve korespondencije izmeu ire populacije i politike elite kao i odgovornost politike elite pred narodom. Nama se ini da bi punije znaenje demokratije trebalo da ukljui odreena prava i slobode. Kritiki, normativni, razvojni i humanistiki potencijal je, ini se, znatno vei kod supstancijalno-proceduralne nego proceduralne demokratije. Koja demokratija? Drugo veliko pitanje je: kakva ili koja demokratija? Jedan ili vie modela demokratije? Najvei broj autora smatra da u novije vreme postoji vie modela demokratije ak i u razvijenim zapadnim zemljama i da ne treba oekivati ili gurati bilo kakvu unifikaciju oblika demokratije. Drugi opet smatraju da se, naroito posle trijumfa liberalizma, nuno namee jedan oblik demokratije i to onaj u vidu liberalne demokratije i da je to moderan i pozitivan trend savremenog razvoja. Treba rei da ova dilema, katkad, deluje suvie nategnuto i da je vie re o nivoima apstrakcije odnosno konkretnosti. Ako se demokratija razmatra u konkretnijem smislu onda je logino da e i razlike u sistemu demokratije biti vee. Ako se i kako se uspinjemo do gornjih spratova lestvice apstraktnosti onda e se razlike reducirati do nekoliko jedinstvenih ili bitnih odredaba pojma demokratije. Ali nije uvek u pitanju ova logika ili logika igra odnosno zavrzlama. Negde su zaista razlike u teoriji ili modelima demokratije takve da se one ne mogu po volji reducirati na zajedniki integral ili skup obeleja odnosno razuditi i razblaiti u mnotvo modela. Dobar primer za to su dva Lajphartova modela demokratije: vestminsterski i konsociacioni. Meni izgleda da je sasvim legitimno i korisno imati u vidu i promovisati neke razlike u modelima savremene demokratije; isto odelo ne stoji jednako dobro razliitim sadrajima i veliinama. To je vano naroito danas kad je broj demokratija, bar nominalno, znatno narastao. No, s druge strane, ne moe se raspon odredaba demokratije iriti u nedogled. I irem odreenju demokratije treba znati donju granicu ispod koje se njeno znaenje gubi. Iz prethodnog izlaganja moglo bi se zakljuiti da bi postkomunistikim zemljama, raunajui tu i Jugoslaviju, vie odgovarao model demokratije koji bi ukljuivao ne samo obe ravni demokratije, ve i 37

zahtev da supstancijalna strana demokratije obuhvati u odgovarajuoj meri odreena ekonomska, socijalna i kulturna prava a ne samo odreena ljudska i politika prava. Zato demokratija? Demokratija je prihvatljiv, poeljan i preferabilan politiki sistem iz vie razloga, od kojih e neki biti i ovde pomenuti. Prvi je etiki. Moe li biti neto prihvatljivije i pravednije od sistema koji omoguava i obezbeuje da u donoenju odluka uestvuju posredno ili neposredno oni koji su na jedan ili drugi nain aficirani tim odlukama. Ovde se etika perspektiva prostire u ravni slobode. ovek se u ovom sistemu ponaa slobodno, jer kako je jo Ruso zapazio i isticao, sloboda je potovanje zakona koje mi sami sebi dajemo odnosno sami donosimo.5 Tu je, u stvari, re o pozitivnoj slobodi ili slobodi kao autonomiji. to je ovek slobodniji utoliko e vie potovati i sebe. U stvari, demokratski metod odnosno sistem omoguava ostvarivanje slobode u sferi politike, odnosno donoenja odluka koje postaju obavezujue za odreeni kolektivitet. Tu se pozitivna vrednost demokratije identifikuje, bolje rei, deducira iz pozitivne vrednosti koja se pripisuje slobodi i autonomiji. Ako sledimo ovu logiku onda smo obavezni da odgovorimo i na eventualno sledee pitanje: zato bi sloboda odnosno autonomija uopte bila pozitivna vrednost. Ovde je zaista teko neto vie ili drukije rei od onoga to je Bobio ve rekao. Naime, sloboda kao autonomija je jedna od onih ultimativnih vrednosti koja je nededuktivna, u obimu ili meri u kojoj je ultimativna. Ako bi neko bio nezadovoljan i smatrao da bi trebalo poi korak dalje, mogao se obratiti Ruijeru koji je slobodu shvatio kao put ka samoodreivanju ili samorealizaciji oveka. Drugi razlog za preferiranje demokratije treba videti u tome to ona predstavlja glavni lek za spreavanje ili ograniavanje zloupotrebu vlasti. U osnovi ove pozicije stoji, kako je poznato, pretpostavka da svaka vlast kvari a apsolutna kvari apsolutno. Demokratski naini i metodi ograniavanja vlasti mogu biti razliiti. Trei razlog je utilitarne prirode. Pretpostavlja se da u procesu odluivanja treba da uestvuju, posredno ili neposred5 J. J. Rouseau, Drutveni ugovor, Prosveta, Beograd, 1949.

38

no, oni koji su zainteresovani odnosno oni koji e biti aficirani, na jedan ili drugi nain, donetim odlukama. Ovaj razlog trpi mnoge prigovore, ali ga ne otpisuje sasvim ni dobar broj onih koji u njega sumnjaju. etvrti razlog treba videti u racionalnosti demokratije. Vie oiju vie i vide a to pretpostavlja da ono to ini racionalitet jednog drutva nije koncentrisano u uskom krugu vladara i umnika, ve je rasuto po celoj irini drutva. Demokratski sistem ne samo da koristi ve i proiruje osnovu racionaliteta i njegovu artikulaciju odnosno praktikovanje. Peto, demokratski sistem omoguava veu stabilnost sistema. esto, demokratija omoguava i obezbeuje veu odgovornost politike elite pred onima koji su je izabrali. Sedmo, neka novija istraivanja govore da u demokratiji ljudi uivaju superioran kvalitet ivota.6 Osmo, to se tie odnosa ekonomskog razvoja i demokratije, teko je uspostaviti neku vru pozitivnu korelaciju. Moglo bi se rei, kako neki autori to i tvrde, da e se verovatnoa preivljavanja demokratije poveavati sa poveanjem dohotka. Meutim, ne bi se moglo decidno i pouzdano rei da vii nivo demokratinosti jednog sistema doprinosi brem ekonomskom razvoju jednoga drutva.

Neizvesna budu}nost demokratije

Kljuno pitanje naeg trenutka je sledee: hoe li se ova Vavilonska kula demokratije tokom vremena sauvati u svom strukturalnom i funkcionalnom smislu odnosno produiti i dalje rasti ili e se ragraivati i po malo nestajati ili e se pak radikalno transformisati u nekom zasad teko odredivom vidu. Posmatrano s jedne strane, ini se da nikad nisu postojali bolji uslovi, naroito u sferi ekonomije i kulture, za bre napredovanje demokratije kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom smislu. Ali naporedo sa ovim novim nadama, uslovima i pomacima u demokratiji, planetom krui i jedan drugi neizvestan i dobrim delom reverzibilan proces kako stagniranja tako i ograniavanja i degradiranja
6 A. Przeworski M. E. Alvarez J. A. Cheibub F. Limongi, Democracy and Development: Political Institutions and Well-Being in the World, 1950-1990. New York, Cambridge University Press, 2000.

39

demokratije. Ova protivrenost se globalizuje, drugim reima, ona postaje stvarnost kako globalnog planetarnog tako i nacionalnog poretka. Kako e se ove dve tendencije dalje odvijati i meusobno odnositi, koja e od njih pretegnuti i u kolikoj meri, kakve e to konsekvence imati na pojedine sredine odnosno drave i drutva, pa i na oveka, postaju primordijalna pitanja drutvenih i, dakako, politikih nauka. Da li je i kakvo mesto vulkanska mainerija i energija savremenog golijata globalizacije namenila demokratiji i pojedinim dravama nije jo sasvim jasno. Demokratija, sa svoje strane, nema koliinu moi kojom moe presudno uticati na svoju sudbinu i zato e morati da se prilagoava ovoj nastupajuoj planetarnoj sili. Ali dokle i dokad?

II Konsolidacija i inovacija ili retardacija i involucija demokratije

Ako samo delimino izloenim makar i turim kriteriogramom krenemo u posmatranje ili istraivanje savremenih demokratija i procesa demokratizacije, uoiemo mnogo interesantnih i oekivanih, ali i udnih i neoekivanih pojava. Meu njima posebno su interesantne dve okolnosti, donekle i paradoksa. Prvo, broj demokratskih sistema raste, dok broj modela demokratije u teorijskoj ravni opada skoro geometrijskom progresijom. Drugo, dok broj demokratija raste, demokratski organizam ne pokazuje znake nekog sasvim zdravog stanja ni u razvijenim, a kamoli u nerazvijenim zemljama. U sklopu toga, usuujemo se da izloimo jo dve, ako ne vrste tvrdnje a ono bar pretpostavke: Prvo, ve danas se, donekle, nazire mogunost da bi, pre svega, razvijeni zapadni demokratski svet mogao da ima posla i problema sa svojim dostignuima demokratije, moda i vie nego onaj drugi ili trei svet. Postoji, kako smo videli, snana tendencija da se modeli koji su mogli biti uzori drugim zemljama reduciraju na samo jedan model. Time se suava osnova njegove prihvatljivosti za veliki deo nerazvijenog sveta. Drugo, naporedo sa ovim jedinonaalijem liberalnog trijumfa nastupa i njegova sopstvena redukcija. Liberalizam izgleda poinje pomalo da isputa svoju politiku i demokratsku duu-supstancu i ostaje na svom ekonomskom supstratu i ekstremitetima. 40

Pogledajmo za trenutak zato je to tako i kako je to mogue. Demokratija je i u najrazvijenijim demokratskim zemljama samo delimino realizovana. Nije ostvareno ni ono to je obeano ni ono to je bilo mogue ostvariti. A i ono to je ostvareno nije uvek najboljeg zdravlja. Ali i bez toga, u tom svetu uraeno je mnogo. I stoga mnogo tee od neostvarenih obeanja i nada ili proputenih mogunosti je sledee: nije sigurno da e nadalje biti ostvarivano ili funkcionisati deo onoga to je dosada osvojeno i to je u jednoj ili drugoj formi, u jednom ili drugom stepenu, funkcionisalo. Situacija je zabrinjavajua upravo zato to nije re samo o nerazvijenim ve i o razvijenim odnosno najrazvijenijim zemljama. U sutini, dva su teka bremena koja demokratija naeg vremena nosi na svojim ne tako jakim pleima. Prvo, valja pomenuti neispunjena i laka obeanja elita, a velika oekivanja od naroda. Obeanja i oekivanja se ne poklapaju uvek i u svemu. Drugo, treba imati u vidu spoljne odnosno ire okolnosti koje, bar jednom svojom stranom, ne idu na ruku ni ouvanju tekovina, a kamoli daljem razvoju demokratije.

Neispunjena i olaka obe}anja i o~ekivanja

Iz istorije je poznato da svaka nova vlast nastupa sa uom ili irom lepezom obeanja. Neretko su iza obeanja stajale zamisli ili stvarne namere projektanata i utemeljivaa novog poretka. Naalost, esto se u praksi i protekom vremena sve vie pokazivala razlika izmeu onoga to je obeano i onoga to je ostvareno. Razlika izmeu onoga to je obeano i onoga to je ostvareno obino slovi kao neispunjena obeanja. U neispunjena obeanja Bobio navodi: opstanak nevidljive moi, uporno trajanje oligarhije, ukidanje posrednikih tela, ponovno obnavljanje zastupanja interesa, prekinuto ire uee ljudi u odluivanju i neobrazovanog (ili loe obrazovanog) graanina. Razliiti su razlozi za ova neispunjena obeanja, a najvei broj njih lei u onome to se katkad zove ljudski materijal. Prvo, valja pomenuti razloge koji se nalaze u prostom faktu postojanja onih koji su podozrivi ili protivnici demokratije. Njima pripadaju i oni koji potcenjuju ili odbacuju demokratiju kao vladavinu neuspenih, a to je postojana 41

reakcionarna desnica, koja se stalno obnavlja u najrazliitijim vidovima, ali sa uvek istim jedom protiv besmrtnih naela. Ovde, kako Bobio ini se ispravno sugerie, valja ubrojiti birokratizaciju dravnog aparata, veu tehniku priroda odluka i tendencije ka mistifikaciji civilnog drutva. U drugu grupu spadaju oni, nazovimo ih maksimalistima, koji bi hteli da ovu ovozemaljsku tanku demokratiju unite kako bi je uinili savrenom; oni se ponaaju, kako Bobio kae, sluei se Hobsovom slikovitom idejom, kao Pelijine keri koje su na komade isekle starog oca da bi ga ponovo oivele. Tree, valja imati u vidu da neki delovi ili frakcije vladajuih snaga, odnosno, elite nisu u veoj meri zainteresovani za dublji i iri model demokratije. etvrto, neka obeanja su bila objektivno gledano prejaka i nisu mogla biti ispunjena i stoga su od samog poetka bila iluzija ili u neku ruku izneverena nada. Najzad, tu spadaju i oni, da ih uslovno nazovemo, aporini problemi koji kao takvi ostaju manje ili vie u svim sistemima, s tim to se negde lake a negde tee reavaju ili podnose: kako uskladiti jednakost sa slobodom, jedinstvo sa mnotvom, pravo veine s pravom manjine, princip vladavine prava sa principom suverenosti naroda odnosno principom vladavine ljudi. to se tie preterano velikih oekivanja naroda ili pojedinih slojeva ili delova naroda od nove vlasti, ona mogu da idu ak i iznad olako datih obeanja politike elite. Izneverena oekivanja su esto praena velikim razoarenjem i otporom odnosno protestima.

Globalizacija, politika i demokratija

Drugo teko breme demokratije nalazi se u uem i irem okruenju, naroito u dvostrukom licu globalizacije, koja kao odluujua planetarna snaga naderterminie sudbinu i tokove razvoja kako globalne tako i pojedinih drugih uih ili irih zajednica i, dakako, pojedinaca. Ve je uobiajeno i ne sluajno, da se splet novih planetarnih okolnosti tretira odnosno slovi kao globalizacija. Sasvim je nesporno da globalizacija sobom nosi nove i razliite mogunosti drutvenog i ovekovog razvoja i deo toga je vidljiv na nekim podrujima savremenog drutva. Na jednoj strani, ona podstie kreativne i razvojne snage i mo42

gunosti irom planete. No, isto tako, vidljive su i opipljive i druge tendencije i pojave sa potpuno obrnutim i negativnim dejstvom koje ide do pretnji opstanku savremene civilizacije. Kako e se ove dve tendencije dalje odvijati i meusobno odnositi, koja e od njih pretegnuti i u kolikoj meri, kakve e to konsekvence imati na pojedine sredine odnosno drave i drutva, pa i na oveka, postaju primordijalna pitanja drutvenih i, dakako, politikih nauka. Nas, sasvim logino, interesuju obe strane globalizacije, ali e ovom prilikom biti rei pre svega o onim tendencijama ili pojavama koje se mogu javljati kao prepreke razvoju demokratije pa i kao faktori devastacije dosadanjih dostignua demokratije. One se ve danas naziru ili javljaju u nekoliko sledeih kljunih i kompleksnih podruja: u sloenom odnosu politike i ekonomije; u mutnom polju desuverenizacije i marginalizacije drave; u zamrenom klupku multikulturalnosti odnosno multietninosti; u koliko staroj toliko i novoj i ini se veito tenziji izmeu principa vladavine prava i principa vladavine ljudi: u visokoj igri informatike i dezinformatike; najzad, u napetostima izmeu globalizacije, militarizacije i demokratizacije. Ovde e, ukratko, biti rei o onim kritinim ili klizavim poljima i problemima koji ne pogaaju sve zemlje, sve grupe i sve ljude jednako, ali jednako pogaaju demokratski i humanistiki razvoj savremenog drutva. Marketokratska teologija i demisioniranje politike Tekui tokovi globalizacije sadre i promoviu, pored ostalog, snane tendencije liberalizacije odnosno deregulacije, marketizacije i privatizacije sa pomraenjem procesa i mesta odluivanja. Ti tokovi dovode bar do tri bitne promene: Prvo do dominacije ekonomije i potiskivanja politike; Drugo do decentriranja i zamagljivanja procesa odluivanja; Tree, do znatnog reduciranja i zapostavljanja javnosti odluivanja. Dominacija ekonomije se ogleda pre svega u dominaciji trita koja nekad dobija razmere trine neoliberalne teologije. U neto saetijem vidu, taj trend ili pojava moe da se izrazi kao dominacija ekonomije i marginalizacija politike. Ekonomska planetarna dominacija se brani ekonomskim pre svega preduzimakim razlozima. Logika ne malog broja promotora, regulatora i upravljaa planetarne ekonomije moe se naj43

bolje otitati iz njihove komprimirane ali veoma indikativne poruke: ukoliko bi smo eleli da akcentiramo potrebe siromanih, naa ekonomija ne moe raditi drukije osim da uniti samu sebe. Novi planetarni ekonomski poredak, dakako, ima i svoje uporine take, pre svega, razvijene zapadne zemlje i njihove mone krugove i institucije koje inauguriu odnosno podstiu promene i upravljaju ili kontroliu projektovane smerove transformacije. Udarna igla ove strategije smetena je u odgovarajuim finansijskim institucijama. Pod nadzorom globalnih pre svega finansijskih institucija i, dakako, uz eventualnu logistiku podrku i super nadzor drugih jo vanijih i snanijih faktora odvija se proces prestrukturiranja i reformi ekonomskih sistema pojedinih zemalja. Pomenuti novi poredak postaje jedini, poeljan i nuan oblik i tok ivota i razvoja koji dobija obeleja nove napredne i demokratske zajednice. Ovaj poredak ima i svoje, katkad, rigidne zahteve. U odgovarajuim dokumentima precizno se navode i oblasti u kojima se moraju zadovoljiti zahtevi novih sklopova regionalne ili planetarne moi. Za one koji ne prihvataju te zahteve ili se ne pridravaju tih zahteva predviene su neprijatne mere. Razvod prava i politike i novi brak prava i ekonomije S promenom karaktera i pozicije politike, odnosno promenom mesta politike i ekonomije, menja se i karakter prava. Pravo nije vie instrument politike ili okvir odnosno faktor ograniavanja politike, ve znatno iri kompleks koji jednom svojom znaajnom stranom predstavlja dnevnog uvara novih ekonomskih postulata i novog rasporeda snaga i smera planetarnog razvoja. Ovaj postulat ili pretpostavka vue za sobom ili predodreuje i jedan drugi isto tako vaan stav. Pravo nije vie angaovano na projektovanju, promovisanju i zatiri demokratskih mehanizama ili oblika uea naroda u politici, ve pre svega na zatitu date ekonomije odnosno trita. Glavni napori pojedinih zemalja odnosno dravu su usmereni na prilagoavanju ili harmonizaciji nacionalnog prava sa pravom odgovarajuih planetarnih ili regionalnih organizacija. Zamane ekspertske grupe rasporeene po pojedinim zemljama su regrutovane po odreenim kriterijumima politike odnosno ekonom44

ske podobnosti. Novi zahtevi moraju dobiti i nove pravne forme, a odgovarajui pravni timovi, sa domaim i stranim strunjacima, utvruju karakter i tokove harmonizacije i oblikovanja pravne topografije odnosno harmonigrama o stanju i zdravlju pravnih sistema pojedinih zemalja. Drugim reima, ceo upravljaki sistem se velikim delom reducira na dve ose: jednu ekonomsku, a drugu pravnu. Veliki deo ovog procesa harmonizacije i stvaranja pravnog poretka odvija se, kao i proces donoenja amerikog ustava, iza zatvorenih vrata. Umesto suverenosti naroda dobijamo suverenost odreenih pravnih timova iji je glavni cilj i zadatak da uspostave i uvaju suverenost trita. Ovakvo stanje poiva dobrim delom na dvema pretpostavkama ili na jednoj od njih: Prvo na pretpostavci o idealnom karakteru meunarodnog ili ireg planetarnog odnosno regionalnog prava; drugo na svesti ili uverenju o faktikom postojanju jedne supersile kojoj se treba povinovati ili adaptirati. Kakve su anse demokratije u kordinatnom sistemu ije ose ine ekonomija i pravo ostaje kao jedno od kljunih pitanja na koje valja traiti odgovore. Dugo iskustvo je ve pokazalo da je slobodno trite nuan uslov i element jedne razvijene ekonomije, drutva i demokratije. Isto tako, manje ili vie je jasno da se bez odgovarajueg pravnog okvira ne moe obezbediti odgovarajua trina ekonomija. Meutim, ono to treba istai je sledee: teko je graditi jedan demokratski poredak drutva koje rauna samo sa dve pomenute ose. Desuverenizacija i marginalizacija dr`ave Dominacija ekonomije povlai za sobom i potrebu za decentriranjem odluivanja. Pojava decentriranja se, po zvaninoj interpretaciji, javlja kao rezultat nemogunosti dravnog upravljanja i upravljanja dravom u novim uslovima. Tekui trendovi sa kombinovanim efektima reforme lokalne vladavine, privatizacije i naroito agencifikacije, pie Rouds 1994, ispraznili su dravu (the hollowing out the state) odnosno erodirali kapacitet centra da upravlja sistemom njegovu upravljaku sposobnost. Par godina kasnije ovaj autor ide dalje i rezolutno tvrdi da je Britanija bila efektivno drutvo bez centra (a centreless society) u kome mi nemamo vie monocentrinu ili unitarnu vladavinu; ne postoji jedan ve mnogo centara koji povezuju mnoge nivoe vladavine 45

(government).7 Na kraju dekade Frajser je tvrdio da su sada sve forme komandovanja i kontrole efektivno fragmentirane, razliite, decentrirane i ne-hijerarhijske. Jedina stvar koju vlada moe da uradi je kontingentno krmanjenje (contingent steering)... Surfovanje na internetu... izgleda mnogo prikladnije nego izrada ozbiljnih politikih programa i dokumenata.8 Posebno su interesantna i znaajna istraivanja ne samo pitanja uticaja internetske inovacije i nove tehnologija na sposobnost kljunih aktera da upravljaju dravom. (Steering the state in information era.), ve i pitanja uticaja tih inovacija na demokratsko konstituisanje i funkcionisanje politike.9 Drava se u ovakvoj novoj konstelaciji upravljakog procesa smatra zastarelom i sekundarnom organizacijom. Dravna suverenost odnosno vlast je radikalno transformisana i odletela najveim delom u tri smera. U jednom prema iroj i vioj globalnoj odnosno regionalnoj organizaciji; drugi smer je vodio prema ekonomiji odosno ekonomskim mehanizmima i punktovima koordinacije; trei se okrenuo prema lokalnoj zajednici. Noviji popularni slogan: misli globalno, delaj lokalno mogao bi se otitati i na sledei nain; ne misli mnogo niti vie delaj dravno-nacionalno. Drava u ovakvoj globalistikoj strategiji i konstelaciji odnosa klizi ka organizaciji instrumentalnog i pomonog karaktera. Ona postaje velikim delom servis viih planetarnih ili regionalnih centara ekonomske i politike moi. To moe biti i dobro i loe za graane te drave. Dobro ako su meunarodna zajednica i pravo funkcionalizovani s obzirom na tenje i interese graana uopte pa i te zemlje posebno. Loe ako se i
7 R.A.W. Rhodes, The Hollowing out of the State: The Changing Nature of the Public Service in Britain, Political Quarterly, 65, 1994.; R.A.W. Rhodes, Understanding Governance: Policy Networks, Governance, Reflexivity and Accountability. Buckingham, Open University Press, 1997. 8 P.H.A. Frissen, Public Administration in Ciberspace, in I.T.M.Snellen and W.B.H.J. van de Donk, eds. Public Administration in an Information Age: A Handbook, Amsterdam, IOS Press, 1998, p. 41, 46. 9 Vidi: B.N. Nague B. D. Loader eds. Digital Democracy: Discourse and ecision Making in the Information Age, London, Routledge, 1999; C.Bellamy J. A. Taylor, Governing in the Information Age, Buchingham, Open University Press, 1998. D. Osborne T. Gabler, Reinventing Government: How the Enterpreneurial Spirit is Transforming the Public Sector, New York, Plume, 1992.

46

ukoliko se iza meunarodne zajednice i meunarodnog prava kriju interesi i aspiracije uih krugova moi. U stvarnosti izgleda ima i jednog i drugog, katkad vie ovoga drugog. Desuverenizacija jednih a suverenizacija drugih dr`ava Ekshumacija malih otad`bina Interesantan je koliko i upitan, zagonetan i paradoksalan trend snane etnifikacije politike i ekshumacije malih otadbina u eri sprovoenja globalizacije brojnih strana ivota i upravljanja i proklamovanja desuverenizacije drave kao jednog od glavnih smerova globalistike rekonstrukcije planetarne zajednice. Informatika i reklamokratija Pomenuti tokovi globalizacije uivaju logistiku podrku od velikih masmedijskih kua i agencija za reklame koje proizvode i prodaju brojne i skupe virtuelne sadraje razliite namene. Globalizacija i militarizacija udno je da tako vidljivu pojavu kao to je militarizacija ogromna veina ljudi razvijenog i postkomunistikog sveta prima tako leerno. Jagma pred vratima NATO-a za prijem u lanstvo mnogih dojueranjih real-socijalistikih drava je moda jedna od najiznenaujuih sekvenci poetka dvadeset prvog veka. Globalizacija, kapitalizam i demokratija Veliki broj hiperglobalista ne obraa dovoljno panje one nepoeljne strane dosadanje globalizacije, ve uporno tvrdi da globalizacija ne samo pretpostavlja odnosno implicira, ve i sasvim logino proizvodi demokratiju. Ova proizvodnja kulture kapitalizma, kae Sorman, ide zajedno sa njegovom univerzalizacijom: svuda gde je na delu, kapitalizam utemeljuje religiju, individualizam i demokratiju.10
10 G. Sorman, Velika Tranzicija. Knjiarnica Z. Stojanovia, Novi Sad, 1997, str. 121.

47

III. Pledoaje za obnovu kriti~ke i demokratske misli

Savremena intelektualna pa i akademska javnost je prilino arolika, sloena i izgleda prilino iznenaeno i zbunjeno pred gustinom, brzinom i implikacijama odnosno efektima aktuelnog dogaaja. Neki autori misle i istiu da je ak i zapadna misao u krizi, poljuljana samo-sumnjom i pred izazovima koji dolaze iznutra i trae radikalniju samorefleksiju. U tako sloenim novim globalnim odnosima i uslovima nije udo to je mogue nai mnotvo interpretacija i struja miljenja koje egzistiraju paralelno, jedni pored drugih ili se ukrtaju ili pak meusobno kompitiraju. Neka ovde budu istaknuta samo neka od njih, po mogunosti ona koja su indikativna i referentna za problematiku demokratije i mogu biti uputna za orijentaciju i snalaenje u zamrenom spletu politikih odnosa. U njima bi valjalo potraiti bar deo objanjenja i odgovora na ve istaknute probleme i kontradiktornosti globalizacije i demokratizacije. Ali i kad ne daju odgovore, mnoge od tih struja miljenja su indikativne i korisne za razumevanje vremena i sveta u kojima ivimo i delamo. Savremeni tokovi drutveno-politi~ke i demokratske misli Prvo valja pomenuti krug intelektualnih poslenika koji su zatupnici i promotori, delimino i kreatori novih tokova globalizacije. U okviru ovog kruga mogue je nai vie pot-krugova od onih umereno neoliberalnih do ekstremnih ultraneoliberalnih. Za demokratsku teoriju su interesantne one orijentacije iz ove neoliberalne porodice koje nastoje da svoj projekat sistema organizuju na i oko dve ose: slobodnoj trinoj ekonomiji i odgovarajuem pravnom okviru-poretku. Slobodno trite i vladavina prava su dve osnovne vrednosti i stuba ovog neoliberalnog poretka. Elaboracije ovog projekta mogu biti veoma korisne a neke od njih, poput Hajekove, izgledaju impresivno, i kad nisu u mnogo emu prihvatljive. Socijalna dimenzija se u ovom projektu javlja u vidu ponornice: negde izbija na povrinu u zamanom toku, a negde iezava. U ovom projektu upravljaki kompleks izgleda uglavnom popunjen ekonomijom i pravom, a politika se poput gmizavca smeta i promee u 48

pukotine sistema ili natee i iscrpljuje u nekim prilino ispranjenim i lebdeim institucionalnim formama. Ekonomija je ovde spiritus movens, projektant-moderator i organizator drutvenog, a time i politikog ivota. Treba li naglaavati da e se ona rukovoditi pre svega ekonomskim i trinim principima ili intersima onih koji predstavljaju glavne nosioce ekonomske aktivnosti. Poto su to, kako je izloeno, vrlo konkretne i ive strukture odnosno grupe, sasvim je jasno da e ovde delovati princip pars pro toto. Za delovanje ove strukture nije potrebna ni javnost ni transparetnost ni kontrola ni bilo kakvo ire uee u procesu odluivanja. Sa ograniavanjem politike, a s tim i javnog prostora i javnosti, odnosno uea u politici znatno se suavaju mogunosti i uopte smisao demokratije. U celini gledano ovaj pristup je vie orijentisan na projektovanje i promovisanje velikih i pozitivnih koraka i uinaka globalizacije nego na onu njenu drugu odnosno negativnu ili nepoeljnu stranu. Ovi tokovi misli su kongruentni sa nekim tokovima globalizacije o kojima je prethodno bilo rei. Drugi znaajan, po mnogu emu atraktivan sloj intelektualnog stvaralatva ini ono to se najee razume pod postmodernizmom. U novije vreme ovaj pristup je privukao iroku panju u drutvu i drutvenim naukama i moglo bi se rei da predstavlja kljunu komponentu nekih glavnih tokova teorijske misli a ne samo marginalizovani fragment analitikog neslaganja. Nije uvek lako razabrati ta su to osnovne ideje ili jezgro postmodernizma i jo manje koliko je on od pomoi u razumevanju i snalaenju u sloenom spletu savremenih drutvenih odnosa. Bilo bi suvie pretenciozmno, a i nemogue, ovom prilikom ulaziti u neka ira ili dublja razmatranja misaonih tokova postmodernizma, njegovih derivacija ili legura sa drugim strujama misli. Moda nije na odmet rei da je on uzimao ireg maha u talasima, od francuskih postmodernista poput Jacques Derrida-e, Gilles Deleuze-a i Jean-Francois Lyotard-a (krajem 1960-ih), pa preko odreenih anglo-amerikih postmodernistikih tokova, do najnovijih smerova kritikog postmodernizma. Kratak osvrt na postmodernizam ovde ima smisla iz dva osnovna razloga: Prvo zato to se u njemu nalaze neke ideje i poruke koje mogu biti od znaaja za demokratsko organizovanje i funkcionisanje drutva; Drugo zato to i u stranoj i u naoj literaturi nisu retki pozivi na postmodernizam bez ikakvog dubljeg pokria. 49

Bauman je dobro zapazio da je era postmodernizma, u stvari, era preocenjivanja moderne (to znai i preocenjivanja retrospektivne kondenzacije savremene forme postojanje u modernistiki projekt) koja sadri brojne meusobno ukrtene konvergencije i razlaze unutar sociologije i filozofije. Ono to neki (Dervis) primeuju kod teorizacije i analize meunarodnih odnosa moglo bi se bar delimino rei i za neke druge discipline drutvenih posebno politiku nauku. Naime, on smatra da su uticaji postmodernizma posebno odbojnost (rejectionizam) i radikalni relativizam imali uticaja, pa i ne retko bili projektovani, u analize meunarodnih odnosa. Bez ulaenja u brojne aspekte ove razuene struje miljenja, ukratko emo se osvrnuti na dve njene pozicije, koje su od posebnog znaaja za poimanje i sudbinudemokratije. Te dve pozicije se odnose na racionalnost odnosno um i na legitimnost odnosno konsensus. Moda najotrija postmodernistika kritika upuena je na adresu racionalnosti odnosno logocentrizma. Okosnicu ove kritike ini sumnja u um. Um je ne samo muenje, kako jednom ree Fuko, ve i zatitnik ili proizvoa odreenih opasnih stvari. Ovom rigidnom optubom postmodernistiki pristupi tee da poreknu legitimnost koju je podarilo prosvetiteljstvo i njegova tradicija univerzalnosti odnosno univerzalnom zakonodavnom razumu (universal reason) i objektivnoj racionalnosti, naunom metodu, epistemolokoj fiksaciji i osnovnoj (foundational) istini. Kao to je zakonodavni razum skinuo sa scene otkrovenje i postao garant naeg uverenja koje slovi kao istina, tako interpretativni razum i sluaj preuzimaju tron zakonodavnog razuma. Postmodernizam skida sa trona filozofa kao zakonodavca koji zadaje pravila rada ovekovog razuma, a s njim i utemeljivae i pronosioce objektivne univerzalne racionalnosti od Platona, preko Kanta, Dekarta i Spinoze. Na njihovo mesto dolaze fluidnost i fragmentacija, hibridnost, sluaj i hiperrealnost, sa svojim utemeljivaima i braniteljima. Veliki deo ove postmodernistike filozofije, moglo bi se rei, komprimira se u Rortijevom stavu da postmodernizam ne priznaje adekvatnost (approprateness) ak ni slabe ontologije i uoptene istine. Filozofija, pa ni politika filozofija nema posebno znanje, ni teorijsko ni metodoloko pomou kojih bi analizirala i objanjavala kljuna pitanja i dileme ljudskog ivota. Poto ne moemo da direktno zakoraimo u 50

realnost i tamo proveravamo svoje tvrdnje, jedini osnov-razlog za tretiranje odreenih tvrdnji kao istinitih jeste to nam to na odreeni nain pomae da se snaemo sa sopstvenim iskustvom. Drugim reima, istinite tvrdnje su one koje su korisne, koje stalno funkcioniu, i koje se u praktinom smislu isplate. Rorti savetuje da prestanemo da se uopteno brinemo o istini i da se koncentriemo na iznalaenje pojedinanih istina u pojedinanim domenima. O ivotnim problemima i dilemama mogu mnogo vie rei knjievnost i poezija nego filozofija. Zato e u postfilozofskoj budunosti kulturni ideal biti pesnik a ne naunik. Ovakvo poimanje racionalnosti ne daje osnova za situiranje ili utemeljenje konsensusa koji je jedan od osnovnih stubova demokratske teorije i prakse. Nimalo nije udno to su ideje ovakvog dinaminog i samosvojnog autora, kao i postmodernizma uopte, naila na razliita reagovanja. Meu njima, ona pozitivna, naravno, nisu retka. Ovo utoliko vie to su na amerikim univerzitetima tendencija i praksa zamene ideala objektivne nauke i racionalne rasprave sa agresivnim relativizmom uzeli znatan mah i irinu. Opaske na racionalizam imaju viestruki smisao i znaaj te ih valja ozbiljno shvatiti. S druge strane, ne mali broj autora ima manje ili vie odbojan stav prema postmodernizmu, naroito prema nekim njegovim stranama. U prilog svojih gledanja oni istiu dosta jake razloge. Pre svega, postavlja se pitanje ta je to osnova ili instanca koja daje legitimnost negativnom sudu ili diskreditaciji uma odnosno racionalnosti. U stvari totalna sumnja u logocentrizam, kako kae Frank, neizbeno priziva kao alternativu alogino odnosno ono to samo nije umstveno. Tu formu kritike Frank oznaava kao specifinu savremenu varijantu antiprosveenosti. Njena dilema, kae Frank, sastoji se u tome da odbacivanjem miljenja koje mora biti obrazloeno (utemeljeno) ta kritika u svom performativnom samoprotivreju biva liena svih razloga ili, pak, ako se poziva na univerzalizirajue razloge, mora ponovo da se vrati na um i poziva na njega.11 Neki poznati teoretiari demokratije, poput Sartorija, kritiki su raspoloeni prema postmodernistikim i kvazimodernistikim orijenta11 M. Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, str. 35.

51

cijama, koje su izraavale ignorantski stav prema tekovinama politike nauke. Ukratko, postmodernizam obiluje iskazima ili tonovima koji nisu dovoljno argumentovani. Moda u njemu ima neega od onoga to Frank naziva zasienou dravom i zamorenou civilizacijom pa i skepse u odnosu na racionalnost, koja je samo podvrsta jedne daleko rasprostranjenije nelagodnosti u sklopu duevne klime u zapadnom svetu.12 Verujemo, kao i Frank, da se od njega moe mnogo nauiti i da ga treba pozdraviti kao podsticajnu provokaciju13, ali nismo uvereni da ona moe u istoj meri koristiti u graenju i odravanju demokratskog poretka i sveta ivota. Nama izgleda neto privlaniji i adekvatniji pristup koji ima svoje makar i minimalno ontoloko utemeljenje i u kome se ontoloka refleksija mea i preplie sa prezentacijom i afirmisanjem politiko-teorijskih orijentacija ili pozicija. Zar nije, kako istie Vajt, potrebna neka makar i slaba ontologija, koja eli da prui osnove za moralno i politiko miljenje. Ona nudi figuracije ljudskog bia u smislu odreenih egzistencijalnih realiteta14 i pokazuje kako se moe mislilti o moralu i politici u ova pozna moderna vremena. U egzistencijalne temelje spada ona suptilna mrea ispletena od niti individualnosti i drutvenosti bez obzira u kom obimu i formi se oni javljali. Fluidi ove ontologinosti mogu biti slabiji ili jai, nagnuti vie na jednu nego na drugu stranu, ali oni sadre i izraavaju onu bitnu osobinu ljudskog bitisanja: oveka kao slobodnog bia koji dela i sebe razvija odnosno samorazvija u zajednici. Ono to je za nas bitno jeste to to se u tim ontolokim slojevima nalazi podrka za odreene moralne i politike odnosno demokratske sadraje. To je danas vano imati na umu, naroito u nekim postkomunistikim zemljama, pa i u Jugoslaviji, u kojima je moralna devastacija, kao pratilac brojnih nemilih dogaaja, dobila zastraujue razmere. Na ovaj veliki izazov politika elita stoji i dalje gluvonema. I intelektualna zajednica mora vie ukazivati na ovaj problem i potrebu moralne obnove koja treba da tee paralelno i kongruentno sa procesom demokratizacije.
12 M. Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, str. 8. 13 M. Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, str. 133. 14 Stephen K. White, Sustaining Affirmation: The Strenght of Weak Ontology in Political Theory. Princeton, Princeton University Press, 2000, p. 9 12.

52

Povoljniji okvir za politiki posebno demokratski diskurs prua i kasna moderno-postmoderna filozofska i drutveno-politika misao koja tvrdi i pokazuje da danas ne ivimo niti u striktno modernom niti u isto postmodernom svetu, ve pre negde, u nekom meu-prostoru, koga autor ove koncepcije naziva naa kasna moderno-postmoderna tranzicija.15 Utvrivanje distinktnog karaktera moderno-postmoderne tranzicije ima za cilj da ponudi ili izvede putokaze za uspenu demokratsku praksu. Filozofsko jezgro ove orijentacije ini kritiki postmodernizam, kao perspektiva koja ceni znaaj i snagu i kritike teorije i postmoderne teorije.16 Dejstva postmodernizma na politiku teoriju su viestrana i donekle protivrena. Time to je delimino oslobaa od preterane ontologizacije, teleologije i eshatologije, on, bar u nekim varijantama, otvara vie prostora za ono polje politike nauke koje pokriva, ukratko da kaemo, pragmatizam i politika sociologija. Treu skupinu relevantnih modela i projekata demokratije i demokratizacije, koja je u stanju da se na jedan moda efikasniji i plodotvorniji nain suoi sa izazovima nego to su to spremni da urade marketokratski donekle darvinistiki neoliberalizam i postmodernizam, ine odreeni politiko-filozofski, politikoloki, politikoloko-pravni ili politikoloko-socioloki pristupi. Tu pre svega mislimo na poliarhini model Roberta Dala17, konsocijaciju Arenda Lajpharta,18 model diskursivne demokratije (Habermas i dr.), model participacione demokratije (B. Barber, K, Pateman), liberalno-socijalnu demokratiju Norberto Bobia i model kosmopolitske demokratije Dejvida Helda. Neki od tih modela su vie normativni i supstancijalni, a neki vie empirijski i proceduralni. Smatramo da ovi modeli jesu razliiti i dobrim delom kompetitivni, ali ne i iskljuivi ili nepodobni za eventualne korekcije ili dopune. Zato se proceduralni modeli demokratije, u liku Dalove ili Lajphartove
15 W. Gabardi, Negotiating Postmodernism. Minneapolis, University of Minnesota Press, 2000. 16 W. Gabardi, Negotiating..Op.cit. 17 R. Dahl, Polirchy, Yale University, New Haven, 1979 (1971); Democracy and Its Critics, Yale University Press, New Haven, 1989 (Prevod: CID, Pogorica, 2000). 18 A. Lijphart, The Patterns of Democracy, Yale University New Haven, 1999.

53

konsocijacije, ne bi mogli na odreeni nain dopuniti ili komplementirati nekim elementima Habermasove ili Arendtine normativne i diskursivne teorije ili nekim sastojcima Barberove ili Pejtmanovske participacione demokratije. Ovo utoliko pre to i sam Dal insistira u mnogim radovima na dijalogu i na participaciji koja izlazi iz okvira izbora. Tome ide na ruku i nova komunikaciona tehnologija. Interesantni su, u tom smislu, mada moda suvie optimistini, pokuaji Barbera da nove mogunosti komunikacije stavi u funkciju razvoja participacione demokratije. Tvrdokorni elitistiko-pluralistiki konsensualista Lajphart bi verovatno uinio ustupke veinskoj demokratiji (kao to to ini u sluaju Velike Britanije) ili iroj participaciji u nekim povoljnijim ekonomskim i kulturrno-nacionalnim uslovima. Izgleda pomalo udno kad deklarisani pobornici demokratije i pravne drave mirno gledaju ili podravaju pranjenje odnosno brisanje javnog prostora kroz evakuaciju politike i njeno supstituiranje sa ekomijom i tritem. Zar Habermasova i Arentina odbrana javnog prostora i javnog diskursa ne izgledaju i danas aktuelno i ne spadaju u kljuna uporita demokratije. Heldova linija povezivanja politike jedne drave i globalistikog horozonta politike predstavlja vredan doprinos uspostavljanju nove globalistike demokratske orijentacije. Moda je prerarno oekivati da Held u ovoj fazi razvoja bude neto jasniji u nekim svojim razmatranjima o mestu i nadlenostima superdravnih, nacionalno-dravnih i lokalnih formi organizovanja i upravljanja. Treba, svakako, rei da pored pomenutih postoje i mnogi drugi tokovi miljenja i istraivanja koji su vredni panje zbog svojih kritikih refleksija i istraivakih nalaza.

Liberalizam, dr`ava i demokratija

Na ta upuuje odnosno ta poruuje demokratska misao, posebno kritika misao, o demokratiji i kakva je njena snaga? Uvidom u savremenu literaturu mogue je zapaziti da je sve vei broj istraivanja o razliitim stranama globalizacije i da se sve vei broj autora kritiki odnosi prema nekim njenim stranama. No, ni ova misao nije bez nekih rupa i previda. Pri tome, vano je imati u vidu da kritike analize 54

najveeg broja autora nemaju za cilj zaustavljanje, skretanje ili bilo kakvo ometanje nunih tokova globalizacije, ve su prevashodno usmereni na razvoj demokratskih tokova globalizacije i oblikovanje demokratske i humane globalne zajednice. Bacimo pogled za trenutak i na tu stranu. Liberalisti~ke redukcije kao redukcije liberalizma Dve osnovne zamerke, ini se, mogu se staviti svim pomenutim teorijama odnosno pristupima od neoliberalne pa preko postmodernistike do novije preteno politikoloke demokratske teorije. Prvo, najvei broj ovih teorija ili tokova miljenja suvie restriktivno tumai liberalizam i slobodu. Nama se ini da klasini liberalizam nije sadravao doze akvizitivnosti i posesivnosti koje se mogu nai kod nekih varijanti neoliberalizma. Pored toga, klasina liberalna teorija je teko zamisliva bez odreenih racionalistikih premisa. Drugo, veliki broj ovih teorija ne uzima dovoljno u svoje vidno polje slobode i prava, a i kad to radi favorizuje samo jednu vrstu prava a druga prava zanemaruje. Najee se zanemaruju ekonomska, socijalna i kulturna prava i slobode. Ove redukcije liberalizma, koje su kasnije tumaene kao liberalistike redukcije, nisu mogle biti mnogo privlane za manje rezvijena drutva u koja spadaju i mnoga drutva u tranziciji. Savremeni neoliberalni pritisci u pravcu suavanja socijalnih i ekonomskih prava u zemljama tranzicije izraavaju, neretko, vie interes razvijenih zemalja nego zemalja u tranziciji. Interesantno je da mnoge pomenute, ak ni moderne demokratske, teorije nisu okupirane ili aficirane u dovoljnoj meri ovim pitanjima. Da li interes globalizacije i razvoja, ili samo ona jedna strana globalizacije i vizija odnosno interes dominirajuih snaga nalau da se favorizuju ili dre odreeni znatno reducirani smerovi liberalne politike i demokratije, predstavlja pitanje od prvorazrednog znaaja za demokratsku politiku teoriju. Stie se utisak da dobar deo drutvenih nauka, pa i politika nauka, suvie kooperativni sa trendovima i snagama koje nisu uvek u skladu sa razvojnim i demokratskim mogunostima savremenog drutva. ini se da politika i nauka u razvijenim zemljama nikad ranije nisu bile toliko usklaene kao to su to danas. Drugim reima, politika na55

uka u razvijenim zemljama postaje sve vie adaptivna, a u manje razvijenim i zavisnim zemljama i adaptivna i imitativna. To biva ve toliko uobiajeno i normalno da je postao popularan slogan: ta da izmiljamo, pogledajmo i nauimo kako to radi razvijeni svet. Na scenu je stupila i ona vrsta intelektualaca koji manipuliu reima kao trgovac novcem, samo to trgovac veruje u novac a nareeni intelektualac ne veruje ni u svoje sopstvene rei, a ukoliko veruje to ini manje od onih koji ga sluaju. Prikljuak na neki ofenger unutranje ili spoljne politike je postao glavna trajektorija ili posrednik ne samo politike ve i intelektualne i akademske promocije. Ukratko, intelektualac je prilino daleko od one svoje mogue i poeljne pozicije da bude kitika svest i jedna od vanih poluga ili jeziaka na vagi, koji mogu da pomognu u traenju izlaza ili reenja u delikatnim situacijama postojanja ravnotee snaga izmeu odreenih blokova u drutvu i politikom ivotu. U stvari, intelektualna zajednica nije postigla ni ono to ve imaju mnoge male improvizovane i virtuelne ili fiktivne partije, koje najee rade za interese nekih veih partija ili partijskih bosova, bez ikakve koristi ili na tetu irih interesa drutva i demokratije. Tome znatno doprinosi dobar broj pripadnika politike elite koji ne haju mnogo za intelektualnu zajednicu ak ni u vreme koje nije daleko od vremena kad su mnogi od njih bili njeni dojueranji naseljenici. Dobar broj intelektualaca-politiara se ophodi prema ostatku intelektualaca kao prema muicama ije zujanje ne primeuju ili ne zarezuju ili pak primaju kao blago zujanje i golicanje, koje moe i da godi kao to ablje kreketanje u dubokoj noi prija i utie na tvri san engleske kraljice. Ovakvo stanje postaje za veliki deo naroda i intelektualnog potencijala teko podnoljivo. Sasvim je sigurno da uzore za mnogo ta treba traiti u razvijenom svetu. Ali nema razvijeni svet gotova reenja za sve probleme; i nisu sva uspena reenja razvijenog sveta neto je preporuljivo za mnoge druge zemlje. Mnoga reenja razvijenog sveta su inspirisana prevashodno njihovim sopstvenim interesima i nisu uvek saglasna sa interesima drugih zemalja. Zato je potrebno razlikovati neke stvari i imati pouzdaniju osnovu opredeljenja ili izbora u sloenim politikim situacijama. Stoga, ini se, danas, vie nego ikad ranije, bilo kakva dublja analiza politikog sistema i stanja u jednoj zemlji zahteva pristup i pogled 56

otvorenih oiju i uma. Od dva irom otvorena oka jedno valja usmeriti na unutranju a drugo na spoljnu situaciju i konstelaciju odnosa i snaga. Informacije koje stiu iz okoline i dopiru do ovekovih osetila valja iskoordinirati, promisliti i protumaiti sopstvenim umom ili nekom vrstom, kako stoji u Upaniadama, Brahmana odnosno onoga pomou ega oko vidi ili uho uje. A ono pomou ega oko vidi ili uho uje nije nita drugo do kritika misao koja e sa sopstvenim umom iskoordinirati ono to vidi ili uje. Bez ove unutranje konverzione komore savremeni ovek ostaje u raljama virtuelne stvarnosti, slika i kulisa koju proizvode moderna sredstva komunikacija. Svet je dogurao do stanja u kome sopstveno oko postaje sumnjivi svedok. Oko se podaje tuinu i tehnici kojom se ovekova linost dezintegrie. Velike tvrave, fabrike i laboratorije opsena i lai uzimaju prvo oko i uho, a zatim, razum i srce. Zato je osnovna poruka gledaocu i sluaocu sledea: Ne zaboravi da si graanin i kao integralna linost gledaj i sluaj sa ueem razuma i srca. Nije Bog sluajno postavio razum iznad ili iza oiju i uiju, a ne obrnuto; eleo je da i geografijom uma stavi pod neto pouzdaniju kontrolu ove delimine i povremene nevernike ili konvertite. U ovom boanstvenom daru i spletu uma i ula nalazi se klju i put koji treba koristiti u analizi i objanjenju savremenih procesa. U mogunostima korespondencije i korienja ova dva faktora poiva ono to zovemo kritikim umom ili rasudnom snagom. U jezgru ili u osnovi kritike misli stoje naela. Bez naela, kako je upozoravao Hajek, ovek je izgubljen. Ali pored toga, postavlja se pitanje: koja naela. Bez ulaenja u dublju raspravu, zasad emo rei da ta naela valja traiti u koordinatama ije ose ine istina, sloboda i pravda koja dakako rauna sa jednakou. U svetlu ove perspektive posmatrano, Habermasove rei od pre nekoliko decenija i danas deluju ohrabrujue i inspirativno: Svetsko drutvo u nastanku, kae Habermas, moe jo toliko da uvea kapacitete usmeravanja; ali ako je to mogue samo na utrb humane supstance, onda svaki dalji evolucionarni pomak samo moe da znai samounitenje podrutvljenih individua i njihovog sveta.19 Ono to je Habermas namenio filozofskom miljenju moe se preporuiti politikoj teoriji
1976. 19 J. Habermas, Rekonstrukcija istorijskog materijalizma, Frankfurt na Majni,

57

odnosno misli. Naime politika teorija postavlja sebi zadatak da odgovore tradicije, odnosno ono to je u visokim kulturama razvijeno mesijansko znanje religija i svetsko znanje kosmologija, sebi prisvoji u onom suenom obliku koji kerima i sinovima moderne s dobrim razlozima jo neto moe da kae. Postoji, naravno, kae Habermas, spor o postojanju i opsegu onih starih istina koje jo mogu kritiki da se usvoje, ali i o nainu i o vidu transformacije smisla kojoj stare istine neizbeno podleu u sluaju kritikog usvajanja. Ekonomski efekti, prva i potrebe to se tie ekonomskih efekata gobalizacije, izgleda nesporno da ne prolaze jednako razvijene i nerazvijene zemlje. Gomilanje bogatstva na jednoj strani i bede na drugoj strani je jo uvek surova realnost koja prati, ne kao neka spoljna okolnost ve kao njen deo, proces globalizacije. U tom smislu je vrlo indikativna ocena nobelovca (2001) Dozefa tiglica. On smatra da je ameriki kapitalizam krenuo nizbrdo zbog raznih urovanja i smicalica ili jedne mrane atmosfere koja vlada, dodajui da je to postao ortaki kapitalizam gde se sve deava uz dogovore na vrhu. Drava bi, po njegovom miljenju morala da nametne pravila iju e primenu osigurati, kako bi kapitalizam bi efikasan i ist. Zvaninike MMF on naziva boljevicima liberalizma uz opasku da oni nisu u stanju da u ekonomiji uzmu u obzir socijalnu i humanu dimenziju. Krajnje je vreme da SAD shvate da meunarodne finansijske institucije nisu njihovo vlasnitvo i da odluke mora da donose svi pa i zemlje u razvoju. On je konsterniran injenicom da se niko godinama nije usuivao da kae bilo ta protiv svetskih finansijskih institucija i da niko ne sme da dovede u pitanje odluke MMF, jer to znai protivreiti ili doi u sukob sa amerikim ministarstvom finansija. A usprotiviti se ministarstvu finansija, moglo bi se ovde dodati, moe biti gore nego suprotstaviti se Pentagonu. Neki autori su i mnogo otriji u prosuivanju ne samo odreenih strana ve i celine globalizacije. Tako Aleksander gleda na svetsku politiku kao na globalni aparthejd.20 On smatra da je struktura politike
20 Titus Alexander, Unravelling Global Apartheid: An Overview of World Politics, Oxford, Polity, 1996.

58

ekonomije globusa sutinski slina, moda i istovetna, sa delovanjem reima aparthejda u Junoj Africi. Zapad, po tom miljenju, kontrolie, deprivira i eksploatie veinu sveta kao to bela populacija u Junoj Africi to radi sa crncima, obojenim i indijskom populacijom. Da ilustruje tu tezu Aleksander demonstrira Zapadnu kontrolu i samo interes (selfinterest) u radu meunarodnih organizacija ukljuujui Svetsku banku, Savet bezbednosti ujedinjenih nacija i Svetsku trgovinsku organizaciju. Uz to, postoji ozbiljna slabost u vidu pristrasnosti u funkcionisanju meunarodnog prava. Autor se nada da e ovakav sistem ubrzo kolabirati kao to je kolabirao i sistem aparthejda. Iako su suvie jednostrane i rigidne, ovakve analogije i gledanja sadre deo istine koja se makar i u hipertrofiranom vidu ogleda u onoj drugoj, manjkavoj strani globalizacije. Teko se moe raunati sa mirnom kooperativnom koegzistencijom i globalizacijom liberalne demokratije u uslovima veoma redukcionistiki shvaenog i pronoenog liberalizma i koji i pored bljetave retorike ne vodi dovoljno rauna o elementarnim ivotnim potrebama, pa ni o osnovnim socijalno-ekonomskim i kulturnim pravima velikog dela sveta. Ako je prilino jasno da u osnovi drave blagostanja, bar normativno, treba da stoje ljudske potrebe, nije sasvim nesporno da li i koje bazine potrebe treba ustanoviti kao prava. Nama se ini da bi neke elementarne ljudske potrebe, u irim razmerama, trebalo dii na nivo odgovarajuih ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava oveka. Na toj osnovi bilo bi mogue graditi mnogo humaniji i plodotvorniji projekat demokratske globalne zajednice i izbei katastrofina predvianja i tokove razvoja poput onog o sukobu civilizacija. Bez daljeg irenja ove inae velike teme, treba rei da upravo posmatrano iz rakursa ljudskih prava, posebno ekonomskih, socijalnih i kulturnih, neoliberalna politika ostaje veliki dunik narodu i demokratiji bolje rei, demokratizaciji nerazvijenih zemalja. Predozirana marginalizacija dr`ave Jedna od centralnih tema u celom sklopu problematizacije globalizacije i demokratije jeste pitanje drave. Poto se ovom prilikom ne mogu raspravljati ni mnogi od onih najvanijih a kamoli svi problemi, pokuaemo ukratko da istaknemo i deo kontraargumentacije na pret59

hodno istaknute ideje o nunosti i korisnosti marginalizacije drave. U sklopu toga, osvrnuemo se ukratko na tri kruga pitanja: prvo, na radikalno decentriranje moi i marginalizaciju drave; drugo, na razliito rangiranje drava; tree, na razmirice oko drave blagostanja. 1. Novi mit o decentriranju politi~ke mo}i to se tie transformacije strukture i raspodele moi, decentriranja politike i dravne moi, deregulacije i marketizacije, tvrdnje neoliberalnih globalista su samo delimino tane. Tane utoliko to se veliki deo moi nalazi u rukama velikih transanacionalnih ili multinacionalnih kompanija i deluje na manje ili vie decentriran i nevidljiv ili nedovoljno vidljiv nain. Ali, nije tano to da je proces desuverenizacije odnosno marginalizacije drave jednako zahvatio i razvijene i nerazvijene zemlje. Taj proces je, u stvari, u manjoj meri zahvatio razvijene zemlje. I onamo gde je re o moi velikih internacionalnih ili transanacionalnih kompanija, njihovi kontrolni punktovi nalaze se u najjaim dravama i u najjaim sklopovima moi unutar tih drava. Tvrdnja o prajenju drave, kako Holidej istie, predstavlja preterivanje ak i provokaciju. Ako je teko prognozirati ta e sve doneti elektronska revolucija, i kako e ona uticati na kapacitet dravnog upravljanja, dublji uvid u postojee stanje pokazuje da centralni akteri poseduju znaajne mehanizme za vrenje kontrole.21 Britanski Online portal se vodi iz Cabinet Office-a. Bler je isticao da se 33% usluga centralne drave daje elektronski, a da e se taj procenat 2002. popeti na 71%, a 2005. na 99%. Radi utvrivanje okvira te delatnosti donet je i Zakon o elektronskoj komunikaciji 2000. Koordinacija vladine politike bila je dugo godina voena uglavnom politiki, od strane kabinetskih ministara, kabinetskog komiteta i kabinetskog sekretarijata. To ostaje, kae Holidej, apsolutno centralna upravljaka funkcija i stvara odgovarajue mehanizme i naine da se efektuira konstitucionalna konvencija o kolektivnoj kabinetskoj odgovornosti. Nije verovatno da e ta funkcija biti u veoj meri aficirana dolaskom Interneta.22
21 I. Holliday, Is the British state Hollowing Out? Political Quarterly, 71, 2000. 22 I. Holliday, Steering the British State in the Information Age, Government and Opposition, No. 3, 2001, p. 324, 325.

60

Hirst i Thompson smatraju da mnoge injenice o obrascima ponaanja i aktivnosti multinacionalnih korporacija uverljivo pokazuju ili otkrivaju da postoji mnogo vei nivo pristrasnosti (bias) domae zemlje (home country) i domaeg regiona (home region) za mnoge od glavnih multinacionalnih korporacija iz SAD, Evrope i Japana, nego to je obino u javnosti pretpostavljeno.23 Brojne kvalifikovane analize savremenog razvoja uverljivo ukazuju na stalnu dominaciju najrazvijenijih proizvodnih trita od strane ve ustanovljenih industrijskih vlasti i na kontinuirane prepreke sa kojima se suoava rapidna industrijalizacija najnerazvijenijih ekonomija. Kad je o dravi re, Hirst i Thomson postavljaju dva krupna pitanja. Prvo, moe li se unutar savremene meunarodne politike ekonomije odnosno bez drave obezbediti mogunost upravljanja. Drugo, moe li se u pomenutom kontekstu, bez drave, omoguiti odgovarajui demokratski poredak odnosno obezbediti demokratska kontrola. Treba, svakako, rei da i inae, oko ovih pitanja, postoje velike nejasnoe, nesuglasice i neodreenosti. U razmatranju ovih pitanja, dva pomenuta autora otro se suprotstavljaju gledanju da su dani nacionalne drave konano proli, kako u domenu efektivnog upravljanja (governance) tako i u drugim podrujima. Oni pokazuju neprekidnu iako modifikovanu funkcionalnost i opravdanost nacionalne drave i njenih politiko-upravljakih (governmental) institucija u neto konkretnijem smislu kroz prikazivanje situacije i prospekata u pet nivoa vladavine-upravljanja (governance): u trijadinom koji ukljuuje SAD, Evropu i Japan; multilateralno-internacionalnom sa institucijama kao to su World Trade Organization; regionalnom u vidu Evropske unije; nacionalnom; i mikro-regionalnom. Samo dravni nivo upravljanja, po miljenju ova dva autora, moe da vri efektivno vitalne funkcije legitimnog donoenja zakona (law-making), reprezentaciju i integraciju drugih nivoa vladavine-upravljanja (governance). U svemu tome, posebno nacije-drave moraju zadrati centralnu ulogu u konstituisanju skupa novih institucija koje bi mogle da reguliu stvari u razliitim nivoima vladavine-upravljanja (governance): od globalnio-svetskih (world-wide) finansijskih transakcija do regionalnih
23 P. Hurst G. Thompson, Globalization in Question: The International Economy and Possibilities of Governance, Cambridge, Polity Press, 1996.

61

obrazaca industrijske promocije i podrke. Demokratija u globalizovanoj ili adekvatnije reeno u parcijalno-globalizovanoj eri bie, na taj nain, posredna stvar, sa demokratskim uticajem i kontrolom koju mediira nacija-drava i njene politike institucije. 2. Razli~ito rangiranje dr`ava Najzad, kad je re o procesu desuverenizacije i procesu globalistike transformacije treba imati u vidu da ne prolaze sve drave ni priblino jednako. Postoje bar etiri tipa ili vida sudbina drava. Prvi tip predstavljaju velike i mone drave odnosno supersile koje su istovremeno i drave zatitnice. Drugi tip drave ine zavisne i zatiene drave. Ove drave su pod zatitom monih drava. Trei tip ine drave prema kojima supersile nemaju neku odreenu politiku. One ih niti tite niti uznemiravaju-podrivaju. U poslednju etvrtu grupu spadaju drave koje su po miljenju velikih sila neprijateljske ili nesigurne. Od svih ovih vrsta ili tipova drava jedino velike, mone i bogate drave mogu imati samostalnu politiku uz, razume se, predominaciju jedne superdrave u licu SAD. Ove drave, neretko, jedno preporuuju drugima, a drugo rade u svojoj kui. Isto tako, one imaju razliite arine za razliite zemlje. Nekad i negde obilato pomau stabilizaciji odreenih drava ili politikih elita, a negde podstiu i pomau separatistike pokrete i fragmentaciju drave, a negde se, pak, dre manje ili vie neutralno prema politikim zbivanjima. Politika razliitih arina koju praktikuju najjae drave, posebno ona jedna i jedina danas supersila, ne uliva poverenje velikog dela sveta i populacije ak ni onda kad su ti delovi prijateljski raspoloeni prema SAD. Velikom delu sveta ne smetaju toliko pretenzije SAD da budu, bar jedno vreme, predvodnika sila u procesu globalizacije, ako bi to predvoenje doprinosilo uspostavljanju, promovisanju i uvrivanju odgovarajueg meunarodnog pravnog i humanog demokratskog poretka. Intervencije takvog meunarodnog poretka u zbivanja pojedinih zemalja mogu biti od koristi, naroito u onim zemljama gde su jake autoritarne tendencije domaih uzurpatora. U tom kontekstu razumno i privlano zvue rei Hajeka: Ima malo nade za meunarodni poredak ili trajniji mir sve dok svaka zemlja slobodno moe da koristi bilo koje mere koje smatra poeljnim za 62

sopstveni neposredni interes. Ali Isto tako nema nade ni za meunarodnu integraciju, saobraenu dravno pravnim naelima, sve dok u toj zajednici jedni imaju vie i drugaija prava od drugih.24 Uz to, vano je Hajekovo upozorenje, da se naroito u uslovima postojanja jedne supersile koja je neretko sklona da tu silu moe shvati i koristi kao svoje pravo, najvii pravni standardi ne mogu nametati pristrasno. U svemu tome, kljuno je da mo Meunarodne zajednice bude striktno ograniena vladavinom prava, ak i vie nego u nacionalnoj dravi.25 Meunarodna vladavina prava, kae Hajek, moe da postane branik protiv tiranije drave nad pojedincem, tek tada ako sprei istu takvu tiraniju monih drava i njihovih asocijacija nad nacionalnim zajednicama.26 3. Razmirice oko dr`ave blagostanja. Jedan od interesantnih tokova kritike globalistikog razvlaivanja i marginalizacije drave temelji se na ideji da je drava u licu odgovarajue drave blagostanja primeren model drave i za vreme koje dolazi. Zato se navodi vie razloga. Neki od tih razloga kreu se upravo u ravni ekonomije odnosno ekonomske efikasnosti iz koje je i dolazilo najvie argumenata protiv drave pa i protiv drave blagostanja. Ne treba zaboraviti da je kritika drave blagostanja bila jedno vreme aktuelna i gotovo u modi zato to je Nova desnica tada odnosila izbornu pobedu u nizu zapadnih zemalja. Taylor-Gooby stavlja pod lupu pretpostavljenu neefikasnost drave blagostanja i dolazi do sledeih zakljuaka. Prvo, on pita kako se moe kritikovati politika blagostanja (welfare policies) za nizak ekonomski rast kad visoko rangirane potroake nacije imaju isto toliko visoku stopu ekonomskog rasta u 1980-im kao i nisko gradirani potroai (low spenders).27 Drugo, zato nema ubedljive evidencije da je drava blagostanja opustoila izvore (resources) i pretrpala produktivnu industriju? Tree, zato nema dokaza da su visoke stope oporezivanja
24 F. A. Hajek, Put u ropstvo, Novi Sad, Global Book 1977. str. 314. 25 F. A. Hajek, Put u ropstvo, Op.cit. str. 330. 26 F. A. Hajek, Put u ropstvo, Op.cit. str. 336. 27 P. Taylor-Gooby, Social Change, Social Welfare, and Social Science. University of Toronto Press, Toronto, 1991, p. 55.

63

potkopavale inicijativu za rad.28 etvrto, ne bi se moglo rei ni da postoje neki alarmirajui znaci u pravcu demografske slike odnosno modela. Ako se moe oekivati da grupa onih sa preko 65 godina znatno poraste u bliskoj budunosti, to ne znai da e nuno slediti zabrinjavajua redukcija u raciu izmeu zapsolenih i zavisnih individua. Odgovarajuim restrukturiranjem socijalne politike, kojom bi se privuklo vie ena u proces rada, revizijom imigracionih restrikcija, podizanjem granice penzionisanja i prestankom automatskog izjednaavanja penzionisanih sa injenicom odlivanja sredstava, drava blagostanja ne bi dovela produktivni kapacitet ekonomije u opasnost. Peto, Nova desnica teko moe da realizuje i opravdava kolaps drave blagostanja sa uskraivanjem podrke srednje klase. Na osnovu rezultata istraivanja British Social Attitude Surveys, Taylor-Gooby tvrdi da Postoji malo evidencije koja bi podrala gledanje da prosperitetni ljudi ele da napuste dravni sektor. Njihovi stavovi su se pribliavali stavovima onih sa manje sree.29 U ovom gledanju i kritici mogue je nai interesantna zapaanja i nalaze ali moda i neka preterivanja. Mogue je da neki delovi srednje kase ili srednjih slojeva stoje iza drave blagostanja, ali je mogue i da miljenje dobrog dela populacije ili nekih pa i srednjih slojeva oscilira. Ako bi tvrdnja o pristajanju srednjih slojeva uz dravu blagostanja bila sasvim tana, kako bi onda bilo mogue objasniti da desne odnosno konzervativne partije, koje su bile protiv drave blagostanja, dobiju i dre vladajuu poziciju gotovo dve decenije u Ujedninjenom Kraljevstvu ili u Nemakoj, a zapaen period vremena i u nekim drugim zapadnim zemljama. Odgovarajua koncepcija drave blagostanja nalazi svoje branioce i na osnovu moralnih razloga. Ako je prilino jasno da u osnovi ideje drave blagostanja, bar normativno, treba da stoje ljudske potrebe, nije sasvim nesporno da li i koje bazine potrebe treba ustanoviti kao prava. Nama se ini da bi neke elementarne ljudske potrebe, u irim razmerama, trebalo dii na nivo odgovarajuih ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Na toj osnovi bilo bi mogue graditi mnogo humaniji i plodotvornij projekat demokratske globalne zajednice i izbei katastrofina predvianja i tokove razvoja poput onog o sukobu civilizacija.
28 P. Taylor-Gooby, Social Change..Op.cit. p.58. 29 P. Taylor-Gooby, Social Change..Op.cit. p.126.

64

IV Mogu}nosti i granice postkomunisti~ke demokratije

Za postkomunistike zemlje posebno za Jugoslaviju je, ini se, od vitalnog znaaja da njihove demokratske snage i ira drutveno-plitiku misao prate i kritiki prosuuju kako ono to se deava u savremenom svetu tako i domaa zbivanja. U zbirku deavanja, dakako, valja ubrojiti ne samo politika ve i intelektualna zbivanja savremenog drutva odnosno tokove miljenja i stremljenja razliitih slojeva, grupa i pojedinaca. Mudrost i demokratinost politike elite valja meriti prema njenoj spremnosti i sposobnosti da koordinira i balansira esto protivrene zahteve koji dolaze iz spoljne i unutranje sredine ili pak iz razliitih nivoa i oblasti ivota i rada. Intelektualna zajednica i njeni poslenici, naravno, treba da imaju razumevanja i za politiku elitu koja radi u vanredno sloenim, tekim i ograniavajuim uslovima. Ali obziri prema politikoj eliti bilo svoje ili druge zemlje pa i meunarodnih organizacija ne treba da budu prepreka za objektivno kritiko prosuivanje njihove aktivnosti odnosno efekata njihovog rada i slobodno iznonje svojih misli i istraivakih nalaza. Ovde se valja setiti Tokvilovih rei koje mogu biti od koristi kako politikim tako i naunim poslenicima. Provienje, kae Tokvil, nije stvorilo oveanstvo potpuno nezavisno ili potpuno slobodno. Tano je da oko svakog oveka fatalni obru (circle) je postavljen van koga on ne moe proi; ali unutar irokih ivica toga kruga on je moan i slobodan; kako je sa ovekom tako je i sa zajednicom. Nacije naeg vremena ne mogu spreavati uslove oveka da postanu jednaki, ali zavisi od njih da li e ih princip jednakosti voditi u ropstvo ili u slobodu, ka znanju ili barbarizmu, ka prosperitetu ili u bedu.30 Ovu Tokvilovu poruku trebalo bi danas otitati tako da se u prilagoavanju jedne zemlje zahtevima globalizacije mora voditi rauna o nekim elementarnim interesima naroda i drutva dotine zemlje pa i o interesima drutva za odgovarajuu globalnu i nacionalnu odnosno domau organizaciju politike i politikog sistema. Poto se na ovom mestu ne moe ire govoriti o karakteru takvog sistema, istai emo samo potrebu i zna30 A. de Tocqueville, Democracy in America, I II, Schocken Books, New York, 1961 (1935).

65

aj dobrog izbora i ureivanja nekih kljunih taaka, principa i institucija toga sistema. Ovde bismo samo ukratko referirali na karakter drave i nacije, na odreene institucionalne komplekse od parlamentarno-izvrne vlasti do partijskog i izbornog sistema i na kompleks javnosti kao jedne od kljunih komponenti demokratskog politikog sistema. Kad je re o dravi, smatramo da se ona mora prilagoditi u velikoj meri organizaciji i funkcionisanju odgovarajue globalne zajednice, ali da mora imati i odreenu autonomiju i koliinu moi ili uticaja kojom se ta autonomija moe odravati. Drava nije iscrpila sve svoje upravljake sposobnosti i mogunosti ni u jednom globalno ureenom drutvu. Isto tako, iako bi valjalo donekle i u nekim sluajevima suziti obim i radijus njenog dejstva, drava blagostanja nije zrela za muzej starina. I onamo gde su zahtevi za deregulacijom bili najglasniji drava blagostanja nije iezla, a u nekim zapadnim demokratijama ona jo funkcionie iako u neto neto drukijoj odori. Pored toga, u eri intenzivne etnifikacije politike i ekshumacije etnonacionalnih manjina i njihovih malih otadbina, nepravedno je i neukusno zahtevati demisioniranje ili odricanje ve konstituisanih drava od svojih veinskih nacionalnih entiteta. U postojeem nacionalno-dravnom okruenju i u unutranjoj prilino sloenoj vienacionalnoj situaciji uspostavljanje i favorizovanje graanske drave izgleda donekle i udno. Ona bi trebala da fiksira i titi prava manjinskog nacionaliteta ali ne i prava veinske nacije Zato je potrebno projektovati i konstitucionalizovati odreenu formu nacionalno-graanske drave u kojoj e svi ljudi i kolektiviteti biti ravnopravni i imati odgovarajue slobode i prava. U skladu s tim potrebno je nai odgovarajuu formulu koegzistencije nacionalno-graanske drave i nadnacionalne superdrave odnosno globalne politike zajednice. Dravu ne treba razvlastiti do nivoa na kome ne moe da bude partner pa i neka vrsta kontrabalansirajue snage, u nekim oblastima, svetskoj dravi. Nije logino odnosno paradoksalno je da se lokalna zajednica afirmie po tome to je blia graanima u odnosu na dravu, a isti takav argument izostaje kad je u pitanju odnos nacionalno-graanske drave i svetske drave prema graanima. Drava ne moe biti samo servis novih globalnih ili regionalnih centara moi i ekonomskih upravljaa sveta. Ona mora imati odreenu meru samostalnosti ili autonomije. 66

Mnogo je razloga koji govore u prilog ovakvog stava. Ovde emo izneti samo tri od njih. Prvo, ima mnogo unutranjih problema, sukoba, tenzija, dilema po kojima treba napraviti odreeni izbor, koji su po svojoj prirodi takvi da zahtevaju odgovarajuu dravnu organizaciju. Drugim reima, drava je, ini se, bar za sada i za dogledno vreme najprikladnija organizacija za reavanje takvih problema. Drugo, drava moe da obavlja odreene funkcije samo ako ima adekvatno primeren status i stepen autonomije odnosno legitimne moi. Tree, ukoliko ne postoji odgovarajua autonomija i koliina moi kojima drava raspolae, svi kljuni demokratski mehanizmi, na kojima se inae insistira, postaju apsurdni. emu izbori i toliki trokovi ako predstavnika tela, parlament i predsednik, nemaju ni moi ni samostalnosti ve predstavljaju servis i transmisione mehanizme viih naddravnih centara moi. U sluaju marginalizovane drave bili bismo, u stvari, suoeni s novom situacijom u kojoj postoje izbori za one koji nemaju vlasti, a nema izbora za one koji vlast dre. Kakva je to logika koja pretpostavlja da e vlast onih koji nisu ni birani ni legitimisani biti bolja i demokratskija nego ona koja se podrvrgava izborima i pravilima legitimnosti. Poverenje u vlast koja se ne bira je u najboljem sluaju poverenje na veresiju odnosno poverenje bez pokria. Ovde demokratski razlozi i logika o kojima je bilo rei na poetku ovoga rada dube na glavi. Marginalizacija drave vodi postepenom razvlaivanju i potiskivanju parlamenta. Parlament se razvlauje bar po tri osnova. Po jednom, deo njegove moi, kako je reeno, odlazi na vie nivoe organizovanja. Druga linija njegovog razvlaivanja ide okretanjem njegove vlade i njene odgovornosti prema centrima globalne moi, a samo ceremonijalno i formalno prema svojim parlamentima. Glavna instrumentalno-produna ruka globalnih centara moi u pojedinim drava postaju vlade tih drava. Drugim reima, vlade pojedinih drava postaju izvrna tela faktikih centara globalne moi, a ne svojih parlamenata. Trei nain njegovog marginalizacije jeste nedovoljno profilisan partijski sistem. U modernom drutvu apsolutno je nemogue oekivati postojanje efikasnog i demokratskog parlamenta bez odgovarajueg partijskog sistema. Ovakav tok dogaanja stvara nove osnove podela i konfrontacija. Osnov podela prebacuje se sa klasno ili slojevno socijalnog i razvojno67

ekonomskog na nacionalno-internacionalni plan. Pored toga, podele i konflikti mogu postojati izmeu pojedinih frakcija ili grupa unutar istog reformsko-liberalnog vladajueg bloka i izraavaju razlike u poimanju i projektovanju karaktera i razvoja drave odnosno politikog sistema i demokratije u novoj konstelaciji meunarodnih odnosno globalnih odnosa. Nije sigurno da e se ovi dijalozi i konfrontacije i njihovo prevazilaenje odvijati na plodotvoran nain. Tri su osnovna razloga za takvu sumnju. Prvo, nedovoljno povoljni spoljni uslovi za plodotvorna demokratska reenja. Drugo, preterana elja za vlau i usmeravanje najveeg dela energije kljunih delova politike elite na razradu i funkcionisanje mehanizama za odravanje i jaanje svoje a ruenje konkurentske vlasti znatno je smanjilo i gotovo atrofiralo njeno angaovanje na aktiviranje razvojnih potencijala drutva. Tree, oigledna je i nedovoljna upravljaka sposobnost i demokratinost nekih inae politiki monih delova politike elite. Dva zadnja faktora su i razlog odravanja odreenih glomaznih neprirodnih politikih sklopova i struktura, poput onog DOS-ovskog heterogenog agregata partija, koji je u novije vreme sluio vie za pranje nelegitimne vlasti nekih delova elite nego kao deo jednog demokratskog upravljakog mehanizma. Verujemo da se ovi problemi ne mogu reavati samo u okviru DOSovske formacije. Bilo bi poeljno da se DOS to pre ralani u razloan broj noseih partija. Ali, to za jedan iri demokratski razvoj nije dovoljno. Vie od toga, potrebna je dublja i ira DOS-ovsko-van-DOS-ovska ortopedija i restrukturacija partijskog sistema. Apsurdno je i tuno da je Srbija jedina zemlja koja ak i u okviru bivih real-socijalistikih evropskih zemalja, ima toliko kljasti i jednonogi partijski sistem. Iako je osnovni pravac najveeg dela politike elite neoliberalno usmeren, ne postoji jedna javno deklarisana neoliberalno orijentisana partija. Isto tako, iako postoji ogroman deo populacije na granici egzistencije ili ispod nje, ne postoji neka jaa levo orijentsana odnosno socijaldemokratska partija. Ovo je utoliko udnije to postoji oko 250 partija u Srbiji: mnotvo partija bez pravog partijskog sistema. Nama izgleda da bi za nae drutvo bio poeljan partijski sistem od tri do pet glavnih partija. U tom spektru postojale bi i delovale tradicionalno-konzervativna, liberalno-neoliberalna, socijaldemokratska sa eventualno nacionalno-nacionalistikom i radikalnijom levom partijom. 68

Ovakav partijski spektar i sistem znatno bi doprineo efikasnijem radu parlamenta i veim mogunostima graana da se slobodno opredeljuju za odgovajuu strukturu izabranika i opciju razvoja. Uz sve to, razvoj demokratije pretpostavlja ili zahteva odgovarajui kompleks javnosti. Pod tim razumemo najmanje tri stvari: prvo, jasniju predstavu o javnom interesu ili javnom dobru; drugo, obezbeivanje slobodnog javnog prostora; tree postojanje slobodnog i demokratskog javnog mnjenja. Na ove momente valja upozoriti zbog toga to neki tokovi ili tumaenja globalizacije i novog svetskog poretka potiskuju ili dovode u pitanje neke sastavnice javnosti. Imaju li se sve te komponente posebno uslovi, principi i institucije u vidu, moglo bi se rei da bi liberalno-socijalni poliarhini model demokratije bio najprihvatljiviji i najplodotvorniji za jedan broj postkomunistikih zemalja, ukljuujui i Jugoslaviju. Ovaj model se supstancijalno zasniva na vrednostima slobode i pravde i suverenosti narodne volje, a u svojoj institucionalno-proceduralnoj ravni konstituie se i implementira u podeli i ravnotei vlasti, vladvini prava, politikom pluralizmu i kompetitivizmu. On, dakako, zahteva i odgovarajue uslove, ali o tome e biti rei na drugom mestu.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. Abrecht, A. Pravna drava, Gledita, br.10-12, 1989. Bellamy C.-J.A.Taylor, Governing in the Information Age, Buchingham, Open University Press, 1998. Dahl, R., Preface to Democratic Theory, Chicago University Press, Chicago, 1956. Dal, R., Demokratija i njeni kritiari, CID, Podgorica, 1999. Frank, M., Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, 1995 (1993). Friedman, E., The Politics of Democratization, Generalizing East Asian Experiences, Boulder, CO. Westview Press, 1994. Frissen A.H.P., Public Administration in Ciberspace, in I.T.M.Snellen and W.B.H.J. van de Donk, eds. Public Administration in an Information Age: A Handbook, Amsterdam, IOS Press, 1998. Gagnon, G.A. ed., Intelectuals in Liberal Democracies: Political Influence and Social Involvement, (prilog G. Ross-a), New York, Praeger, 1987.

69

9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28.

Habermas, J., Rekonstrukcija istorijskog materijalizma, Frankfurt na Majni, 1976. Hamilton, A. Madison J. Jay J., The Federalist Papers, New York, New American Library, 1061. Hayek A. F., Law, Legislation and Liberty: Rules and Order, Routledge and Kegan Paul, London, 1973. Hajek, F. A., Put u Ropstvo, Global Book, Novi Sad 1977. Halowell, H.J., The Decline of Liberalism as an Ideology, Kegan Paul and Trench, London, 1946. Hedenius, A. ed. Democracys victory and crisis, Cambridge University press, Cambridge, 1997.Vidi posebno prilog: C. Ake, Dangereous Liaison: the interface of globalization and democracy. Holliday, I., Is the British state Hollowing Out? Political Quarterly, 71, 2000. Holiday, I., Steering the British state in the Information Age, Government and Opposition, No.3, 2001. Hurst P. G. Thompson, Globalization in Question: The International Economy and Possibilities of Governance. Cambridge, Polity Press, 1996. Khoury, J. S., The Deregulation of the World Financial Markets: Myths, Realities, and Impact, Pinter Publishers, London, 1990. Lijphart, A., The Patterns of Democracy, Yale University Press, New Haven, 1999. Macpherson B.C., The Theory of Possesive Individualism, Oxford, Clarendon Press, 1962. Nague, B. N.-B.D. Loader eds. Digital Democracy: Discourse and ecision Making in the Information Age, London, Routledge, 1999. Osborne, D. T. Gabler, Reinventing Government: How the Enterpreneurial Spirit is Transforming the Public Sector, New York, Plume, 1992. Przeworski, A. M. E. Alvarez J. A. Cheibub-F.Limongi, Democracy and Development: Political Institutions and Well-Being in the World, 1950-1990. New York, Cambridge University Press, 2000. Rhodes, W.A.R., The Hollowing out of the State: The Changing Nature of the Public Service in Britain, Political Quarterly, 65, 1994. Rhodes, W.A.R., Understanding Governance: Policy Networks, Governance, Reflexivity and Accountability. Buckingham, Open University Press, 1997. Robison, R., The Pacific Review, Vol 9 No.3 1996. Rouseau, J.J., Drutveni ugovor, Prosveta, Beograd, 1949. Roy, D., Singapore, China and the Soft Authoritarian Challenge Asian Survey, Vol. 34, No.3, 1994.

70

29. Ruggiero de G., The History of European Liberalism, Humphrey Milford, 1927. 30. Sorman, G., Velika Tranzicija, Knjiarnica Z. Stojanovia. Novi Sad, 1997. 31. Tang, H.T. J. ed. Human Rights in the Asia-Pacific Region, London, Pinter, 1995. 32. Taylor, P.-Gooby, Social Change, Social Welfare, and Social Science. University of Toronto Press, Toronto, 1991,p. 55. 33. Taylor A. J. Williams H., Public Administration and the Information Polity, Public Administration, 69, 1991 34. Titus, A., Unravelling Global Apartheid: An Overview of World Politics, Oxford, Polity, 1996. 35. Tocqueville, A. de, Democracy in America, I-II, Schocken Books, New York, 1961 (1935). 36. White, K.S., Sustaining Affirmation: The Strenght of Weak Ontology in Political Theory. Princeton, Princeton University Press, 2000.

71

Zagorka Golubovi}

KARAKTER DRUTVENIH PROMENA U SRBIJI 2001

Naglaena je razlika izmeu promene reima, kao oblika politike vlasti i promene drutvenog sistema kao celokupne promene osnovnih podsistema, drutvenih institucija i drutvenih odnosa (ukljuujui i ideoloke sisteme i sistem vrednosti). Kada je re o promeni reima, govori se o ireverzibilnosti povratka na autokratski reim, a 18 politikih partija u vladajuoj koaliciji ne predstavljaju ni oligarhiju, jer su politiki i idejno razliite, to je epohalni dogaaj posle vie decenija vladavine autokratije. Ali iz toga ne proistie automatski promena drutvenog sistema posle 5. oktobra. Zato je nuno napraviti razliku i izmeu autoritarnog sistema, ije promene ne proizlaze automatski iz pada reima, ve se mogu zadrati izvesni elementi kontinuiteta, za razliku od autokratskog reima koji je pao na slobodnim izborima. Na osnovu naznaenih obeleja autoritarnog sistema procenjuje se ta se stvarno promenilo u sistemu i konstatuje da je naslee prolosti jo dosta prisutno u drutvenom i politikom sistemu Srbije u sledeem: zadrava se centralizacija sistema vladavine i odlae decentralizacija; donoenje odluka u jednom politikom telu koje nema legitimitet (u predsednitvu DOS-a); marginalizuje se Parlament i on se podreuje Izvrnoj vlasti; odsustvo politike i ekonomske participacije graana; nepostojanje mehanizama za kontrolu vlasti; mali uticaj javnog mnjenja na politiku vladajue koalicije; stranako regrutovanje kadrova za sve vane politike i dravne funkcije (princip partijsnosti); netransparentnost odluka vlasti. Ipak, jo je rano govoriti o obnovi autoritarnog drutvenog sistema, ve je vie re o slabostima demokratskog utemeljenja dugorone strategije drutvenog razvoja u Srbiji danas. Opasnost na tom putu su sve uoljivije tendencije probuenog nacionalizma i klerikalizma.

72

Kada se raspravlja o drutvenim promenama koje su se dogodile od 2000. 2001. godine u Srbiji, mora se napraviti razlika izmeu promene reima i promene drutvenog sistema. Dok se prva odnosi na promenu oblika politike vlasti i moe se izvesti relativno brzo (bilo putem revolucije ili na izborima), dotle promene drutvenog sistema nastaju u duem procesu celokupnih promena osnovnih podsistema drutva i drutvenih institucija (kako politikog i ekonomskog sistema tako i onih oblasti kulture koji predstavljaju ideoloke sisteme i sisteme vrednosti, kao i u odnosu prema tradiciji). Stoga se pitanje o dometu zakasnele tranzicije u SR Jugoslaviji i Srbiji moe razmatrati sa dva aspekta: sa stanovita promena politikog reima i sa stanovita novog ustrojstva drutvene strukture i drutvenih odnosa, koji su se konstituisali posle 24. septembra i 5. oktobra 2000. godine. Pravei tu razliku, dobija se razliit odgovor na pitanje: da li je tranzicija u Srbiji poela i dokle je stigla? Nesumljivo je da je dolo do radikalne promene politikog reima, jer se vie ne moe govoriti o tendencijama nastavljanja autokratskog poretka, budui da se pobednika koalicija sastoji od 18 politikih stranaka koje se ne mogu konstituisati ni kao oligarhije, zahvaljujui meusobnoj kompeticiji (to nema samo negativnu konotaciju) koja ih prisiljava da u manjoj ili veoj meri rade zajedniki na politikim projektima transformacije drutva. Ta promena je nesumnjiva i nepovratna, ona je epohalna, jer je posle vie decenija ustanovljen princip promene vlasti koji slui kao preventiva koja e spreiti i sadanju i buduu vlast da postane sama sebi svrha i, kao takva, nedodirljiva. Dakle, ovu promenu treba jasno naglasiti, budui da je na ovim prostorima autokratski reim vladao decenijama i da se, sa njegovom promenom, dogodio prekid u dugogodinjoj politikoj tradiciji nepromenljivosti vlasti, putem demokratskih izbora, otvarajui put za demokratski preobraaj drutva. To, meutim, ne znai i automatsku demokratsku promenu drutvenog sistema koji je zateen 5. oktobra. Ovde treba napraviti razliku izmeu autokratskog politikog reima i autoritarnog drutvenog sistema. Kada se slome poluge koje pokreu politiki reim iz jednog centra (kojeg sainjava vladavina jednog oveka i njegove oligarhije), nisu uklonjene sve prepreke na kojima poiva autoritarni drutveni sistem koji proklamuje princip partijskog i 73

dravnog autoriteta kao vladajui princip, na osnovu kojeg se konstituiu drutveni odnosi i drutvena komunikacija u celokupnom institucionalnom sistemu i javnim poslovima. Zato se i sa padom autokratskog reima mogu ustanoviti izvesni kontinuiteti sa bivim autoritarnim drutvenim sistemom, odnosno moe se govoriti o obnovi autoritarnog poretka. To znai da tranzicija u sferi politikog reima ne dovodi automatski do demokratske transformacije drutvenog sistema. Podsetimo se, stoga, koja su obeleja autoritarnog sistema da bismo videli da li se u Srbiji danas moe konstatovati njihova obnova. Ovde e biti rei o autoritarnom tipu, sa primesama totalitarizma, koji je vladao i u reimu Slobodana Miloevia. Prema analizi nemakog autora G. J. Glassnera1, sledea obeleja su relevantna i za ovaj sluaj: kontrola komunikacija i informacija tenja da se kontrolie sveobuhvatni sistem drutvenih organizacija i aktivnosti demokratski centralizam (u smislu hijerarhijske odgovornosti) podreenost drave partijskom aparatu politiki nadzor nad drutvenim ivotom donoenje svih vitalnih odluka u politikom aparatu i dominacija politike nad svim sferama drutva odsustvo stvarne politike participacije stvaranje bloka na vlasti samoobmanjivanje politike elite nepostojanje relevantnog nadzora drutva nad partijskim/dravnim aparatom drutvo je pretvoreno u dravnu svojinu partijska kontrola vojske i policije sprega organizovanog kriminala sa dravnim vrhovima (poslednja dva obeleja moj dodatak). Od navedenih trinaest obeleja, moe se zapaziti izvestan kontinuitet sa bivim sistemom (u Miloevievom periodu) u osam obeleja. Najuoljiviji stepen kontinuiteta ogleda se u centralistikom sistemu vladavine, odlaganjem nune decentralizacije vlasti; zatim, u donoenju svih vitalnih odluka u politikom telu (predsednitvu DOS-a) koje
1 G. J. Glassner, Bureaucratic rule: Overcoming conflicts in the GDR, serija Crisis in Soviet-type Systems, Study no. 13, 1986.

74

se prenose na dravni aparat i Parlament (i, u tom smislu, marginalizacija Parlamenta koji je puki izvrilac DOS-a i Vlade); u odsustvu sistema politike participacije (govori se o bauku samoupravljanja, iako je participativna demokratija na Zapadu sastavni deo demokratskog sistema), kao i u nepostojanju stvarne kontrole vladajue politike koalicije i dravnog aparata od strane javnog mnjenja. Tome treba dodati da politike partije nastavljaju da vre nadzor nad vojskom i policijom. Nije manje vano ni stranako regrutovanje kadrova za sve dravne i javne funkcije, to potvruje da je princip partijnosti i dalje nadreen principu kompetencije. A moe se uoiti i tendencija da se zadri kontrola nad medijima i da se, po principu zatvorenih sednica DOS-a, ogranii pruanje relevantnih informacija javnosti, to dovodi do netransparentnosti u sistemu donoenja odluka. Da li se iz gornje analize moe zakljuiti da se obnavlja autoritarni drutveni sistem? Mislim da se pre moe govoriti o slabostima demokratskog utemeljenja novog drutvenog sistema, koji po kljunim obelejima ne bi mogao da se ozanai kao autoritarni, jer ne postoje dva bitna obeleja: prvo ne postoji tenja da se, na sveobuhvatan nain, kontrolie sistem drutvenih organizacija i aktivnosti i drugo nema vie politikog nadzora nad drutvenim ivotom i represije koja sa tim ide da bi se predupredilo odstupanje od partijske linije. U tom pogledu, mora se konstatovati da je postignuta sloboda pre svega, u vidu odsustva represije nad neistomiljenicima, kao i u veem uvaavanju (ak i ovako problematine) opozicije. Ali zahvaljujui snanim otporima samih medija i u pogledu kontrole informacija, vlastima to samo delimino polazi za rukom, to takoe govori o znaajnoj promeni. Naime, govori da je osloboena graanska energija koja se vie ne miri lako sa pritiscima. Pitanje je, takoe, da li se moe govoriti o sprezi vlasti i organozovanog kriminala ili je re o nemoi vlasti da razrei vrlo razgranato klupko kriminalnih organizacija i mrea mafije, to nije specijalitet samo naeg drutva u tranziciji. Gde se, dakle, nalazi Srbija na svom putu? U ekonomskom podsistemu izvrene su izvesne promene, mada vie parcijalno nego u sklopu koherentnog projekta ekonomskih i drutvenih reformi, ali je pitanje i da li se u ovako tekoj i haotinoj privrednoj i materijalnoj situaciji, kada je vie od 30% stanovnotva neza75

posleno i moe preduzeti sveobuhvatnija reforma, dok se ne ree najakutniji problemi koji se odnose na elementarnu egzistenciju i preivljavanje krajnje osiromaenog stanovnitva, ali i vrlo siromanog drutva, to primorava Vladu da donosi ad hoc odluke i da odlae dublje sistemske promene, za koje nema dovoljno potrebnih finansijskih resursa. U politikom podsistemu, sa promenom reima proklamovano je naelo vladavine prava i pravne drave, kao stubova na kojima treba da poiva drutveno-politiki sistem. Ali, to se naelo nedosledno primenjuje, bilo zato to se nova vlast jo nije jasno odredila prema zateenim zakonima (a pre svega prema Ustavu SRJ i Ustavu Srbije, koji su sainjeni prema meri biveg reima i na koje se ne moe oslanjati stvarno pravna drava) bilo zato to se ideja legaliteta arbitrarno upotrebljava prema tome koliko slui parcijalnim ciljevima odreenim partijama DOSa. Osnovno je, meutim, da se vie ne moe govoriti o represivnom politikom sistemu i da vidimo da policija postepeno postaje servis graana koji ih titi od nasilja i kriminala, iako nije radikalnije izmenjena njena kadrovska struktura. Najtee je odrediti idejno usmerenje DOS-a, jer koalicija od 18 stranaka nije u tom pogledu uopte jedinstvena, te ne moe da artikulie pravac razvoja. To je, svakako, i razlog zato za godinu dana nove vlasti nije formulisana dugorona strategija demokratske transformacije drutva: vlada konfuzija razliitih opredeljenja od nacionalistikih tendencija, kojima se neke stranke DOS-a slue kao legitimacijom svoje popularnosti, do klerikalizma, i naznaka mogueg povratka monarhije, bez dovoljno jasnih demokratskih opredeljenja, ali i sa naglaenim pragmatizmom koji vodi politiku od sluaja do sluaja. Najmanje promene su se dogodile u institucionalnom smislu. Parlament i dalje lii na onaj stari (miloevievski), samo sa izmenjenim ulogama, gde veinska koalicija automatski izglasava sve zakone i ne trudei se da uveri graanstvo u ispravnost svojih odluka (pored toga, poslanici DOS-a se ponaaju nonalantno i neodgovorno, ne dolazei na sednice, zbog ega se zasedanje esto odlae usled nedostatka kvoruma, te se vrlo sporo donose novi zakoni). Obrazovni sistem i institucije nisu bitnije izmenjene, osim u kadrovskom pogledu. U zdravstvu i dalje vlada korupcija, a nisu izvrene ak ni radikalnije kadrovske promene. Neke institucije civilnog dru76

tva, koje su bile aktivne u borbi protiv Miloevievog reima, prestale su da deluju bilo zato to su neki njihovi saradnici postali deo vlasti, bilo zato to se ne snalaze i ne vide svoje mesto u periodu konstituisanja novog sistema. Moe se rei da je malo ostalo od graanske energije, probuene 5. oktobra. Zanimljivo je, meutim, da neki sindikati, koji su bili dosta pasivni u bivem reimu (osim sindikata Nezavisnost koji je, zajedno sa nekim nevladinim organizacijama, vrlo ivo uestvovao u projektu za demokratske promene), postaju danas sve prisutniji na politikoj sceni, i to ne samo u odbrani uskosindikalnih prava, ve i u zalaganju za ravnopravniji status radnika u drutvu, za potovanje principa participativne demokratije, za socijalni dijalog izmeu vlasti i sindikata i za stvaranje pravednijih socijalnih programa. Nepovoljni odjek sindikalnih protesta u javnosti, zahvaljujui u mnogome i medijima, sa pitanjem gde su bili do sada, nastao je zahvaljujui tradicionalnom kratkom pamenju da je, u bivem poretku, sindikat bio reimski i da su gueni nezavisni sindikati. Da li e, iz uspostavljenog socijalnog dijaloga izmeu vlasti i sindikata, proizai pozitivni rezultati jo nije izvesno, ali ve samo pristajanje da se sa sindikatima pregovara pokazuje izvesnu promenu u principima vladanja i eventualno pribliavanje shvatanju da je partnerstvo nuan princip demokratskog upravljanja drutvom. Promene u politikoj kulturi su najmanje vidne. Ako u politiku kulturu ubrojimo sledee elemente: karakter i delovanje politikih elita, sistem komunikacija, javno mnjenje, graanske inicijative i aktivnosti, norme drutvenih odnosa, tip drutvenog karaktera i pravila ponaanja moe se konstatovati da je kontinuitet sa starim nainom politikog delovanja i drutvenog ponaanja dosta prisutan i da e biti potrebno, pre svega, mnogo rada u oblasti edukacije da se drutvena klima izmeni. Potrebno je, u prvom redu, vaspitavati pojedince kao graane koji e u drutvene odnose i politike aktivnosti unositi nov kvalitet i biti svesni vlastite odgovornosti za drutvene promene, spremni da se za njih angauju. Danas je situacija takva da imamo, s jedne strane politike elite koje smatraju da su one jedine pozvane da kreiraju i ostvaruju politiku, predvoene liderskim strankama, a sa druge strane stoje stanovnici koji i dalje oekuju sve od politiara, prebacujui celokupnu odgovornost na njih za sve ime nisu zadovoljni, ne uviajui i svoju ulogu u izmenjenim drutvenim procesima. Drugim reima, jo se nije 77

izmenio paternalistiki odnos prema dravi i individualne inicijative su vrlo retka pojava. Stoga se sporo formira javno mnjenje, a njegov kritiki potencijal svodi se na mali broj nezavisnih intelektualaca (zanimljivo je da su oni intelektualci koji su, bar u jednom periodu, podrali Miloevia, a zatim bili pasivni danas najblii novoj vlasti). Nema organizovane kontrole nad radom vladajue elite, koja bi na taj nain bila prinuena da i sama ograniava svoju vlast, to je sutina pravne drave. Povezano je to i sa starim tipom jednosmerne komunikacije, koja u vidu naredbi i uredbi ide samo odozgo nadole, dok se zahtevi graanstva ili uopte javno ne formuliu (osim u vidu trajkova za poveanje plata, to je u drutvenoj besparici kontraproduktivno) ili se od strane vlasti ignoriu (najbolji primer je veoma raireno reagovanje na uvoenje veronauke u dravne kole, ime je prekren osnovni ustavni princip o odvojenosti crkve od drave, koje vlast ne samo da nije uzela u obzir, nego je napravila i vei ustupak crkvi, pristankom da to bude obavezan izborni predmet). U pogledu drutvenog ponaanja, nismo odmakli daleko od balkanske bahatosti i tenje da se to ingenioznije izbegne zakon, da bi se najlakim putem dolo do eljenog cilja. Stoga je korupcija doista postala nain ivota, jer su u tome jedinstveni i oni koji je zahtevaju i oni koji je praktikuju. Moglo bi se rei da sve to proizlazi iz (jo uvek dominantnog) tipa drutvenog karaktera koji se odlikuje: nesigurnou pojedinca, koji s toga trai oslonac u nekom autoritetu dravi, naciji, partijskom voi; spremnou da se vlastita prava prenesu na drugog kako bi se izbegla odgovornost; strahom od nepoznatog i od promena; ophrvanou linim problemima, koja ide do sebinosti na raun solidarnosti; tenjom za lakom zaradom i na raun linog dostojanstva i potenja. Jednom reju, personalna nesigurnost (koja ima dobre razloge u objektivnim okolnostima) ini da se pojedinci i dalje priklanjaju karakteru podanika, koji im obezbeuje kakvu-takvu socijalnu sigurnost i mogunost preivljavanja (tzv. beli trajk se nastavlja i u novim uslovima, u vidu legalizovanog verca, kao vrsta kompromisa sa vlastima koje nisu u stanju da obezbede svima normalnu egzistenciju, to odlae normalizaciju u sferi rada i onemoguuje da se stabilizuje razorena drutvena struktura, jer je teko odrediti slojni status onih ljudi koji su celodnevno angaovani prodajom na buvljaku). 78

Zakljuak moe da glasi: zakoraili smo tek jednom nogom u tranziciju, ali budui da nisu izvrene neke bitne sistemske promene, teko je proceniti da li e DOS, ovakav kakav je, biti u stanju da pripremi dalji proces demokratske transformacje drutva, jer se iz sadanje perspektive ne mogu predvideti dalji koraci i dugoroniji projekt razvoja, pogotovo to je neizvesno i kako e nam biti reen status same drave.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. V. Goati, Priroda poretka i oktobarski prevrat u Srbiji, Zbornik: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, IFDT, Beograd, 2001. J. Trkulja, Srbija na istorijskoj prekretnici, Ibid. Z. Golubovi, ta smo zatekli i kuda dalje Budunost demokratske tranzicije u Srbiji, Ibid. V. Pei, Dometi promena u Srbiji nakon oktobarske revolucije, Ibid. B. Jaki, Demokratski deficiti politikih promena u Srbiji, Ibid. Z. Golubovi, Politika i svakodnevni ivot: Srbija 1999-2002, Filozofija i drutvo, 19-20, 2001-2002 Zbornik: Kikindski dijalozi, Bilans promena, sv.1. Kikinda, 2002.

79

Miroslav Pe~ujli}

TRKA IZMEU DEMOKRATSKE I AUTORITARNE GLOBALIZACIJE

Globalizacija predstavlja centralnu pokretaku silu preoblikovanja sveta. No, uprkos tome njeno poimanje polje je dijametralno suprotnih pogleda. Uvodni deo lanka posveen je, stoga, definisanju politike globalizacije, koja sadri dve kljune dimenzije: a) objektivne planetarne procese koji vode sve guoj mrei politike povezanosti, meuzavisnosti drutava; b) formu, karakter poretka meuzavisnosti, koji moe da bude demokratske ili autoritarne prirode. Prvo kljuno obeleje nove politike mape sveta, koje se potom istrauje, predstavlja rasprostiranje demokratije i ljudskih prava na prostranstva sveta. Drugo kljuno obeleje predstavlja epohalna transformacija drave, koja prua sliku izrazito protivrenog procesa: centralizacija, stvaranja velikih nadnacionalnih politikih tvorevina uporedo tee sa fragmentacijom, ekspanzijom slabih, liliputanskih drava. Objanjenje ovih protivrenih procesa prua analiza politike moi, drave kao instrumenta globalne elite moi, interesa i pogleda na svet njene dominantne frakcije. Prvo, stvaranje globalne ekonomije, uniformnih pravila ponaanja, nije mogue bez politike moi, drave. Kao to je u epohi raanja modernog drutva ona bila kljuni akter u stvaranju nacionalnog trita, tako u eri Druge Velike transformacije mona ruka politike intervencije uklanja nacionalne protekcionistike barijere slobodnoj cirkulaciji transnacionalnog kapitala, obezbeuje optimalne uslove njegove reprodukcije. Globalna elita moi stvara supstitut transnacionalne drave, svetsku paradravu. Presudno pitanje postaje da li je demokratska ili autoritarna. Niz je simptoma koji pokazuju tendenciju jaanja autoritarne svetske drave: proklamovanje kraja nacionalne drave i suvereniteta; pretvaranje nacionalne drave u lokalne izvrne organe

80

transnacionalne elite moi, njenih institucija, stvaranje protektoratskih mini drava pod NATO patronatom, pravo sile umesto sile meunarodnog prava, sve vei oslonac na vojnu dominaciju, planetarni vojni intervencionizam, preokret od multipolarnog ka unipolarnom svetu. Odgovor na izazov autoritarne globalizacije ne predstavlja izolacija, antiglobalizacijski fundamentalizam, koji je put u geto drutvo. Stvaralaka adaptacija novim epohalnim izazovima imperativ je vremena. Samo drugu stranu istog imperativa predstavlja demokratizacija globalnog poretka: stremeljenja za reformom OUN; umesto kraja nacionalnog suvereniteta stremi se participacionom, zajednikom, podeljenom suverenitetu ono to se gubi na nacionalnom nivou odluivanja dobija se ueem na regionalnom nivou, poput Evropske unije.

Slavni istoriar Tojnbi primetio je da postoje dogaaji koji postaju simbol jedne epohe, novog vremena. Globalizacija je upravo takvo zbivanje na prelomu milenijuma koje preoblikuje sve ega se dotakne. Ona dalekoseno transformie prirodu nacionalne drave i meunarodnog (Vestfalskog) poretka, stvarajui novu politiku mapu sveta.

Globalizacija nu`nost i sloboda izbora

Uprkos svom centralnom znaaju (ili moda upravo zbog toga), ve i samo poimanje globalizacije pravi je lavirint dubokih nesporazuma i nerazumevanja. Jedan od njegovih najdubljih izvora predstavlja povrno i pogreno poistoveivanje dve potpuno razliite strane globalizacije. Jednu njenu dimenziju predstavlja objektivan planetarni proces. Veliki parni valjci informatike revolucije, ekspanzija svetskog trita, slobodna cirkulacija robe i kapitala odista pletu mreu sve gue meuzavisnosti drutva. No, istovremeno, oni stvaraju optiku varku, privid o globalizaciji kao iskljuivo sponatnom i objektivnom procesu koji toboe karakterie ista onakva gvozdena nunost koja upravlja kretanjem planeta: Isto onako kao to svako jutro kada se budim znam da se sunce neizbeno raa, tako i globalizacija predstavlja nuno dogaanje koje nije stvar volje niti izbora (T. Friedman). Meutim, globalizacija se ne svodi samo na sve guu povezanost i meuzavisnost. Izvan te optike ostaje druga, presudna dimenzija: karakter globalizacije, njena obeleja, koja su plod pogleda na svet i interesa, ideali i iluzije vladaju81

eg krila globalne elite moi arhitekata koji oblikuju njen lik, projekat globalizacije.1 Forma koju globalizacija zadobija nije predodreena gvozdenom istorijskom nunou. Da li ona vodi postupnom rasprostiranju ekonomske blagodeti ili sve dubljoj socijalnoj provaliji izmeu svetova, da li ona oznaava ponitavanje nacionalnih kultura i rat civilizacija ili pak njihovo plodno ukrtanje, da li vodi globalnoj demokratiji ali autoritarnoj svetskoj vladavini, harmoniji sa prirodom ili njenom nezadrivom razaranju stvar je izbora koji ljudi vre, plod je njihovih socijalnih borbi. Da zakljuimo: sve tenja tehnoloko-ekonomska povezanost, meuzavisnost drutava, uspon transnacionalnih ekonomskih sila i politikih institucija postaju nezadriv objektivan tok koji prestaje da bude stvar slobodne volje i izbora. Meutim, socijalni karakter globalizacije, njen human ili nehuman, autoritaran ili demokratski, slobodniji ili prisilan, lik najvaniji je izbor u osvit novog milenijuma. On e odluiti na koji e nain milijarde ljudskih bia iveti. Rukovoeni ovakvim teorijskim kompasom i ovakvim poimanjem globalizacije, upustiemo se u lavirinte politike globalizacije.

1 U drugoj polovini XX veka na svetskoj sceni smenjuju se dva velika rivalska projekta globalizacije. Projekat Novog svetskog ekonomskog poretka, taj plod istorijskog kompromisa kejnzijanske elite, promotera Drave blagostanja i Grupe 77 Pokreta nesvrstanih Treeg sveta vladao je svetskom scenom pune tri decenije (19451975). Nacionalne drave predstavljaju kljunu figuru ekonomskog razvoja iji je cilj racionalna ekpsploatacija prirodnih bogatstava i ubrzana industrijalizacija, poveanje ivotnog standarda i puna zaposlenost. Nacionalni razvoj podran je irokom mreom meunarodnih ekonomskih instrumenata: obilatom Maralovom pomoi regionima siromanim kapitalom, jeftinim kreditima koji e pospeiti izvoz vlastitih proizvoda i uvoz modernije tehnologije. (F. McMichael, From Modernization to Globalization, p. 275, 278). Cilj je univerzalan: modernizacija i smanjenje jaza izmeu svetova, Prvog i Treeg sveta. Pad Kenzijanzke i uspon neoliberalne frakcije globalne elite oznaio je i smrt ideje razvoja, Novog svetskog ekonomskog poretka. Razvoj, taj veliki paternalistiki poduhvat kojim bogate zemlje obezbeuju polet manje razvijenim, potpuno je naputen. Iako su bogate zemlje postale neuporedivo bogatije, njihova ekonomska pomo smanjila se etvorostruko. Meunarodna tela sada govore iskljuivo strukturalnom prilagoavanju globalnim pravilima, iji autor i beneficijar su iskljuivo bogate zemlje (Le Monde Diplomatique).

82

Rasprostiranje demokratije
Markantno obeleje politike globalizacije predstavlja rasprostiranje demokratije i ljudskih prava na prostranstva sveta na kojima nisu cvetala. Od zbacivanja diktatorskog reima u Portugaliji 1974. god., broj demokratija u svetu doiveo je meteorski uzlet, popeo se od 39 na 1172. Organski deo tog toka predstavlja i rasprostiranje ljudskih prava. Da bi uivala meunarodni legitimitet, drava ne moe da kri ljudska prava bezgranino, jer odbrana ljudskog dostojanstva ne zna za granice. Najradikalniji zahvat ini Evropska unija koja svojim graanima omoguava da pokrenu spor protiv sopstvene Vlade kada kri njihova prava. Ovaj tok jo je jedan znak promene Vestfalskog sistema: iskljuivog prava nacionalne drave da sa svojim graanima postupa po svom nahoenju, bez odgovornosti pred meunarodnom zajednicom. To ne znai izdavanje opte licence za intervenciju, ali domae reime izlae legitimnom vrednovanju svojih postupaka3 Uspostavljanje demokratije je delo lokalnih politikih i intelektualnih elita, ili irokih narodnih, revolucionarnih pokreta od portugalske, preko sandinistike, do ehoslovake pliane revolucije. Glad za demokratijom, imitacija u tojnbijevskom smislu rei, predstavlja snanu silu demokratske tranzicije. U svetu u kome se demokratija poistoveuje sa civilizacijom kao takvom, iveti pod autokratskim sistemom deluje zaostalo, necivilizovano. Silu koja pokree demokratski talas ine i zapadne zemlje, osobito Amerika. Sredinom 1980-ih godina ona ini kopernikanski obrat, raskida sa podrkom diktaturama, lansira veliki projekat Promocije demokratije i stvara planetarnu mreu nevladinih organizacija koje ga podravaju4. Karakter lokalnih politikih elita i vieznani ciljevi spoljnjeg politikog intervencionizma vode, meutim, uspostavljanju osobenog tipa demokratije: demokratije niskog intenziteta, ograniene ili dirigovane demokratije. Princip na kome ona poiva je izolacija vlasti: od momenta kada je izabrana, nova
2 L. Diamond: Is The Third Wave Over, Journal of Democracy, Vol. 7. No. 3,

1996.

3 D. Held, A. McGrew, D. Goldblatt, J. Perraton: Global Transformation, Politics, Economics and Culture, Polity Press, 1999. 4 W. Robinson: Globalization and Democracy, Dissent, Summer 1995.

83

vlast je izolovana, zatiena od pritisaka i socijalnih zahteva naroda, kako bi mogla efikasno da ispunjava zahteve globalnog poretka. Demokratija se svodi na pravo naroda na sledee izbore, kada moe da promeni vladajuu garnituru. No, smena diktatura Demokratijom niskog intenziteta nesumnjivo predstavlja civilizacijski pomak.

Epohalna transformacija dr`ave

Dubina i dalekosenost promena politike mape sveta koje globalizacija donosi moe se uporediti samo sa epohom stvaranja nacionalne drave. O razmerama promena reito govori i sledea ilustracija: Aristotel je zamiljao savrenu dravu kao zajednicu koja uopte nema spoljne odnose. I Aristotel i Platon bili su uvereni da je dobra drava-grad mogua samo ako je potpuno samodovoljna, nezavisna od bilo kog meunarodnog poretka5. U naem vremenu, za hiperglobaliste, savrena drava je ona koja uopte nema autonomnu unutranju politiku, koja je potpuno uronjena u mree transnacionalne politike organizacije.

Dve prizme
Velika teorijska debata o globalizaciji, koja je u centru savremene socioloke teorije, nudi dve potpuno razliite prizme iz kojih se posmatraju priroda nacionalne drave i svetskog politikog poretka: a) Za HIPERGLOBALISTE, svet koji je vladao pet vekova i izgledao veit, svet nacionalnih ekonomija, suverenih drava i samosvojnih kultura, pripada prolosti: 1) nezadrive ekonomske sile (gigantski finasijski kapital, ekonomski dinosaurusi trannacionalne korporacije, i svetski ekonomski arbitar MMF) sve brim ritmom nacionalne ekonomije pretvaraju u svoje lokalne jedinice; njihove odluke postaju jedini parametri za nacionalnu ekonomsku, socijalnu i bezbedonosnu politiku. 2) globalizacija je potpuno ispraznila autonomiju i suverenitet nacionalnih drava, koje sve vie deluju kao ivi mrtvaci; vlade nacionalnih drava imaju iskljuivu odgovornost prema nadnacionalnim organizacijama.
5 L. traus, 2001.

84

3) informatiko-ekonomska revolucija i njenih kulturni proizvodi (TV serije, vesti i filmovi) najavljuju kraj nacionalne kulture i identiteta. b) Pogled na svet SKEPTIKA iz temelja je razliit: centar politike vlasti ve 500 godina je bio i ostaje ukorenjen u nacionalnoj dravi, tom centralnom akteru na globalnoj politikoj areni. 1) ekonomska globalizacija predstavlja mit razmere spoljne trgovine, slobodne cirkulacije kapitala i radne snage manje su nego to su bile u doba Belle epoque, pre I svetskog rata; nacionalne drave ne samo to nisu pasivne rtve globalizacije ve su kreatori globalizacije; one uspostavljaju pravila koja oblikuju svetsku ekonomiju; ak i najvee multinacionalne kompanije ostaju tvorevine svojih nacionalnih drava. 2) poetak XX veka ne samo to ne najavljuje kraj nacionalne drave i suvereniteta ve predstavlja eru njihove eksplozivne ekspanzije; odluujue obeleje meunarodnog poretka, kao i ranije, ne predstavlja meuzavisnost, ve zavisnost globalni poredak nastaje i odrava se akcijama najmonih drava. 3) umesto kraja nacionalnih kultura, nastupa obnova nacionalnih identiteta i sukob civilizacija6.

Nove forme dr`ava empirijska slika

Veliki dijalog izluio je dva ekstremna pogleda: jedan obznanjuje kraj nacionalne drave, a drugi insistira na njenoj ulozi centralnog aktera na globalnoj politikoj areni, kao da se nita novo nije desilo. Ni jedna od dve slike, meutim, ne prikazuje verno svu sloenost nove mape politikog sveta, smisao i uzroke duboke transformacije, koje emo samo naznaiti: Ekspanzija slabih, liliputanskih drava zauzima istaknuto mesto na novoj mapi: posle II svetskog rata broj nezavisnih drava porastao je od 75 na 200, a samo u toku poslednje decenije, u Evropi, njihov broj se poput ive u termometru popeo od 7 na 257.
6 D. Held, A. McGrew, D. Goldblatt, J. Perraton: Global Transformation, Politics, Economics and Culture, Polity Press, 1999; D. Held, A. McGrew: The Great Globalisation Debate: An Introduction, ed. The Global Transformations Reader, Polity Press, Cambridge, 2000. 7 R. Jackson: Souvereignty at the Millennium, in Political Studies, XLVII, 1999.

85

 Lavovski deo nove mape zauzima novi tip drave-transmisije (neoliberalne drave), koja u visokom stepenu postaje prenosni kai transnacionalnog kapitala, tj. njegov lokalni izvrni organ. Potpuno nov sloj na novoj politikoj mapi je nadnacionalna drava, iji prototip predstavlja Evropska unija. Promene koje su se desile za samo nekoliko decenija neverovatnije su od najsmelije utopije. Od mozaika bezbrojnih, rascepkanih i meusobno ratujuih nacija-drava, Evropa je stvorila zajedniko trite, valutu i nadnacionalne politike institucije: Parlament i Vladu. Markantan prostor na novoj mapi zauzima superdrava jedina supersila SAD. Temeljna nejednakost izmeu drava trajno je obeleje svetske scene. No, nikada u istoriji nejednakost nije bila tako velika8, nikada ranije jedna drava nije posedovala takvu kolosalnu tehnoloko-ekonomsku, politiku i vojnu nadmo, i nikada nijedna nije, u tom stepenu, preoblikovala svet. Uticaj superdrave na oblikovanje svetskog poretka dobija takve razmere da niz analitiara globalizaciju smatra samo pristojnijim nazivom za amerikanizaciju sveta. Suverenitet ta kima moderne dravnosti naao se u centru dubokih promena. Klasian suverenitet, temelj Vestfalskog sistema, karakterie se dvostrukim obelejem. On oznaava vrhovnu vlast nad stanovnitvom odreene teritorije koja nema nikog vieg iznad sebe, ni unutar drave niti izvan nje. Njegovu drugu karakteristiku predstavlja formalno pravna jednakost drava, princip nemeanja u unutranje poslove drava koje same odluuju o svojoj sudbini, nizak intenzitet kooperacije i minimalna pravila koegzistencije. Suverenost je apsolutna i nedeljiva9. Velika transformacija suvereniteta ne tee, meutim, u jednom, ve u nekoliko potpuno razliitih pravaca. Prvo, na svetskoj politikoj areni nastaje niz novih, slabih drava koje karakterie predmoderni, gotovo
8 K. N. Waltz: Globalisation and Governance, Political Science and Politics, XXXII, No. 4, December 1999. 9 A. De Benoist: What is Sovereignty, Foreign Policy, Spring 2000; G. Sorensen: Sovereignty: Change and Continuity in a Fundamental Institution, in Political Studies, XLVII, 1999.

86

iskljuivo formalni, aspekt suverenosti, manjak autonomije i viak zavisnosti. Drugo, drave klasinog, modernog suvereniteta nale su se izmeu dva kraka makaza. S jedne strane, one zadravaju znaajnu meru suvereniteta monopol vlasti na svojoj teritoriji i niz kljunih ekonomskih i socijalnih funkcija. No, istovremeno, na delu je i pranjenje stvarne sadrine suvereniteta, pod plimom transnacionalnih ekonomskih i politikih sila. Razliit tok, pak, predstavlja raanje postmodernog zajednikog, podeljenog, participativnog, suvereniteta mo koja se gubi na nacionalnom nivou kompenzira se ueem u odluivanju na viem, regionalnom nivou. Suverenost, mo odluivanja je istovremeno i manja i vea (B. Urquhart, 2000). Ovaj skup zajednikih, podeljenih suverenih prava, iji prototip je Evropska Unija, zamenjuje koncepciju suvereniteta kao apsolutnog i nedeljivog10.

Globalna elita mo}i i transnacionalna dr`ava

Nova politika mapa otkriva ne samo dalekosene ve i neshvatljivo protivrene, na prvi pogled nespojive, pravce promena koji vie lie na razbijeno ogledalo nego na delove istog sistema. Velika politika centralizacija i ujedinjavanje sveta teku uporedo sa dezintegracijom, fragmentacijom i ekspanzijom liliputanskih drava. Stvaranje legija slabih drava praeno je nastankom monih nadnacionalnih drava i superdrave. Kako bi doprli do skrivene logike koja nespojive forme drava ini organskim delovima jednog globalnog poretka, moramo da proirimo okvir analize i poimanje savremene drave. Veberovsko shvatanje drave (kao legitimnog monopola sile nad odreenom teritorijom) nije dovoljno. Ono mora da se proiri strukturalistikom perspektivom, pogledom na centralnu politiku instituciju dravu kao institucionalizovani izraz odnosa moi kljunih socijalnih grupa (slojeva, klasa, elita), odnosno kao instrument njihovih ekonomskih i geostratekih interesa. Upravo u toj taki nastupa dvostruka epohalna novost.
10 Holm-Sorensen: Whose World Order, Uneven Globalization and the End of Cold War, Westvud Press, Oxford, 1995., pp 204; A. De Benoist: What is Sovereignty, Foreign Policy, 2000., pp 114.

87

Prvo, pred naim oima stvara se trasnancionalna, globalna elita moi, reprezentant transnacionalnog kapitala i korporacija, kao i nadnacionalnih politikih institucija mrea grupa koje zauzimaju komandne poloaje u organizacijama koje danas ine centre svetske moi i bogatstva. Kolektivni portret elite kreature i kreatora globalizacije ine: vlasnici i upravljai transnacionalnih korporacija i banaka, politika elita, pre svega grupe G-8 drava, i nadnacionalnih institucija (MMF, Svetska banka, NATO) i njenih izvrnih organa. Uz bok starijih partnera, elite svetskog centra, nalazi se i juniorska elita Srednjih zona sveta i Treeg sveta koja je danas vre inkorporirana u globalni poredak nego to je bila jue. Drugi presudan momenat predstavlja velika promena unutranje kompozicije globalne elite: uspon neoliberalne frakcije globalne elite moi i pad kejnzijanskog krila, promotera drave blagostanja (projekta globalizacije koji je stremio ublaavanju socijalne provalije izmeu svetova). Snanim udarcima, neoliberalna frakcija (reganizam, taerizam) slama staru ravnoteu socijalnih snaga, veliki kompromis kapitala i rada, olien u dravi blagostanja. Istovremeno, ona ostvaruje premo nad krilom nacionalne buroazije, orijentisane ka nacionalnoj akumulaciji i protekcionizmu. Uspon, dominaciju i upravljanje globalnom ekonomijom u nastajanju, neoliberalno krilo megaelite moi ostvaruje velikom dvostrukom operacijom. Ona, prvo, osvaja strateke, komandne pozicije u nadnacionalniim institucijama, posredstvom kojih na odluujui nain opredeljuje formu globalizacije i oblikuje karakter globalnog poretka. Oliena u nizu programskih platformi (Vaingtonski konsenzus, Program strukturalnog prilagoavanja, ok terapija), njena doktrina postaje biblija nadnacionalnih institucija.11 Poput parnog valj11 Neoliberalna formula krajnje je protivrena. Poput Dekila i Hajda, ona predstavlja jedinstvo dve potpuno razliite strane: ekonomske superiornosti (efikasnosti) i socijalne inferiornosti. Privatizacijom i deregulacijom najirih razmera, vlasnitvo se prenosi iz inertnih ruku birokratske drave u preduzimljivije ruke privatnog preduzetnitva. Osloboen gvozdenih stega dravne kontrole i moi sindikata, trasnancionalni kapital zadobija novu, globalnu mobilnost i slamajui tvrave protekcionizma dopire do poslednjeg kutka planete. Sve brim ritmom, on stvara sve vee ekonomsko bogatstvo, profit. On slobodno krui planetom, traei najpovoljnije uslove akumulacije: najjefitniju radnu snagu, zone najmanjih socijalnih davanja, korporacijskih poreza i jeftinih sirovina. Pod njegovim neodoljivim pritiskom, zemlja za zemljom prilagoa-

88

ka, ona utire put stvaranju jedinstvenog globalnog prostora, uniformnih pravila ponaanja, potpuno slobodnoj cirkulaciji kapitala i razaranju svih lokalnih protekcionistikih barijera. Izmeu 1978. i 1992. godine, vie od 70 drava je preduzelo 566 programa strukturalnog prilagoavanja nametnutih od strane MMF-a i Svetske banke (S. George, 1992). Samo drugu stranu istog programa predstavlja obezbeivanje najpovoljnijih uslova brzog oploavanja kapitala (profita): masovne privatizacije i deregulacije, svetskog rezervoara lako dostupne, jeftine i disciplinovane radne snage, drastine redukcije korporacijskih poreza i izdataka za socijalnu zatitu. Drugi centralni pravac akcije neoliberalne elite predstavlja velika trasnformacija nacionalnih drava, nastojanje da se pretvore u puki transmisioni kai, u lokalne izvrne organe njene vladavine (transnacionalne drave12). Neoliberalna formula stremi da tip nacionalne drave (koja je predstavljala kombinaciju suverene, razvojne drave i drave blagostanja) lii upravo svih ovih obeleja. Stari cilj razvoj zava se novim pravilima igre: ukidanju carina, uvoznih tarifa, kontrole nad stranim investicijama, tih zatitnih bedema nacionalne ekonomije. No, analiza nagovetava i postojanje druge, inferiorne socijalne strane. Skriveni izvor efikasnosti neoliberalne formule nalazi se u ledenom smanjivanju svih socijalnih davanja hirurkim rezom seku se javni izdaci za socijalnu zatitu, zdravstvo i kolovanje, odbacuje se i sama pomisao na punu zaposlenost. Stari tip rada zamenjuje fleksibilan rad: umesto trajnog radnog odnosa sve vei broj poslova predstavlja privremeni rad (podloan otputanju preko noi, lien sigurnosti i mree socijalnih prava, lien zatite od strane nekada monih sindikata). Kao agrinska koa suava se mrea socijalnih prava, a raspodela se preokree u natproporcionalnu korist profita korproacija i prihoda bogatih slojeva. Pomo manje razvijenim zemljama za dve decenije smanjena je za 4 puta. Neizbean plod ove druge strane neoliberalne formule je globalizacija siromatva: uska manjina superbogatih postaje sve bogatija, gigantske mase siromanih sve siromanije. Samo 300 milijardera raspolae bogatstvom veim od polovine siromanih zemalja sveta, vie od 1,5 milijarde svetskog stnovnitva raspolae samo sa jednim dolarom dnevno. Poslednje analize pokazuju da se u deset zemalja sveta koje imaju najbri ritam globalizacije, stepen socijalne nejednakosti, bez izuzetka, drastino poveao. Neoliberalizam vri raskid sa strategijom socijalnog kapitalizma koji je tehnoloki rast i ekonomsko bogatstvo elite povezivao sa postupnim rasprostiranjem ekonomske blagodeti na sve ire slojeve. Ekonomska megamaina sveta, gotovo iskljuivo, ili drastino neuravnoteeno, radi u korist uskih elita. 12 W. Robinson: Social Theory and Globalization, The Rise of Transnational State, Theory and Society, Renewal and Critique in Social Theory, Vo. 30 2, 2001.

89

menjuje nov imperativ: potpuno prilagoavanje zahtevima globalnog poretka i nadnacionalnih institucija. Razvoj je nalik umrloj, jo naziremo mada se ugasila davno (Le Monde Diplomatique). Socijalna drava, drava blagostanja, i nacionalni suverenitet, takoe su na putu pretvaranja u iezle zvezde. Drava transmisioni kai, koja ih zamenjuje: a) obezbeuje bazinu infrastrukturu neophodnu trasnacionalnom kapitalu (aerodrome i luke, mree komunikacija, reprodukciju radne snage, njeno kolovanje); b) sprovodi ekonomsku politiku koja osigurava makro-ekonomsku stabilnost; c) stvara povoljnu klimu za strani kapital i njegovu brzu oplodnju; a, iznad svega obezbeuje socijalni mir13. Tehnologija neoliberalne tranformacije nacionalne drave je dvostruka. Prvo, ona se osvaja iznutra, a na njene komandne vrhove postavljavljaju se transnacionalni kadrovi, ljudi koji uivaju poverenje MMF, Svetske banke, amerike administracije. To posebno vai za kljuna ministarstva finasija, ekonomskih odnosa, i Centralnu banku izolovanu od socijalnih pritisaka. Drugo, zahtevi transnacionalnih korporacija i nadnacionalnih institucija postaju kljuni parametri za nacionalnu ekonomsku i socijalnu politiku. Stvaranje jedinstvenog globalnog prostora, unioformnih pravila i standarda ponaanja, nije mogue bez politike moi odnosno drave. Politika mo se pojavljuje kao kljuni akter velike transformacije, kao babica u raanju globalne ekonomije. Drava e doiveti reprizu svoje ranije istorijske uloge, ali na beskrajno iroj, transnacionalnoj pozornici. U eri formiranja modernog drutva (prva velika transformacija), ona je kljuni akter u stvaranju nacionalnog trita, koje pre toga predstavlja skup skuenih lokalnih trita, beznadeno razdvojenih lokalnim pravilima, obiajima i monetama. Gvozdena ruka drave razara stare institucije i pravila, te prepreke slobodnom prometu zemlje, roba, kapitala i radne snage u okvirima nacionalne drave. Nekoliko vekova kasnije, u drugoj velikoj transformaciji, mona ruka politike intervencije uklanja nacionalne protekcionistike tvrave, te barijere slobodnoj cirkulaciji trasnacionalnog kapitala i obezbeuje optimalne uslove njegovog oploavanja, obogaivanja elite14. Skrivena ruka svetskog trita nemona
13W. Robinson, Poliarchy, 1995, 2001. 14 I. Robinson: Globalization and Democracy, Dissent, 1995, pp 373.

90

je bez skrivene ruke drave15. Posmatrana iz tog ugla, protivreja politike mape pokazuju se kao logina: globalni poredak i vladavina transnacionalne elite moi nisu mogui bez svemone nadnacionalne, superdrave arbitra, na jednom, i slabih drava, pukih transmisija, na drugom polu. Globalna elita moi preduzima herkulovski poduhvat: stvara substitut transnacionalne drave, svetsku paradravu. Nov globalni politiki reim osvaja vane elemente dravnosti. Prvo, nov suveren postaje anonimna transnacionalna elita moi, nadnacionalne institucije izvan i iznad svake demokratske kontrole. Nacionalne drave se ukidaju kao nosioci suvereniteta, pretvaraju se u puke pipke, lokalne izvrne organe transnacionalne drave. U kabareu autoritarne globalizacije nacionalna drava prolazi kroz striptiz na ijem kraju ostaje sa minimumom opreme: organima bezbednosti koji obezbeuju socijalni mir. Doktrina kraja nacionalne drave i suvereniteta izraz je ove tenje. Razaranje nacionalnog suvereniteta nije automatska posledica meuzavisnosti, odnosno uspona transnacionalnih ekonomskih sila. Jer, ono to drave gube na nacionalnom nivou odluivanja, one mogu kompenzirati na regionalnom i globalnom nivou kroz zajedniki, podeljeni suverenitet kao to eksperimenat Evropske unije in vivo pokazuje. Ukratko, koncepcija o suverenitetu kao potpuno anahronom nije izraz istorijske nunosti, ve je organski deo neoliberalnog projekta, usiljene i autoritarne globalizacije. Drugo, neoliberalna transnacionalna drava tei da osvoji i drugu kljunu komponentu dravnosti: legitimni monopol sile nad odreenom teritorijom. No, teritorija na koju se vladavina protee sada postaje jedinstven globalni prostor, sila zadobija vid (od OUN osamostaljene) vojne mainerije Zapadne koalicije, a legitimitet prua koncepcija humanitarnog ili globalnog antiteroristikog intervencionizma.

Simptomi autoritarne globalizacije

ivot nedvosmisleno pokazuje da je uloga politike moi (drave) u konstituisanju globalnog poretka i oblikovanju njegovog karaktera,
15 K.Waltz: Globalisation and Governance, Political Science and Politics, XXXII, No. 4, 1999, pp 699.

91

od presudnog znaaja. Odgovor neoliberalne elite na ovaj epohalni izazov predstavlja sve izrazitiji zaokret ka autoritarnoj svetskoj vladavini, ije emo simptome ovde sumirati. Prvo, nanosi se snaan udarac meunarodnom pravnom poretku i sistemu povelje OUN, tj. stvara se poredak utemeljen na pravu jaeg. Meunarodno pravo vie ne postoji izjavio je pomonik Kolina Pauela (Le Monde Diplamatique, 7 August 2001). Revitalizovana je doktrina ogranienog suvereniteta koja, meutim, iz nelegalnog prelazi u legalni status. B. Klinton, K. Anan i L. ospen su, na zasedanju Generalne skuptine OUN, ogranien suverenitet proglasili okosnicom globalnog poretka sveta. Stvara se mrea kvazidravica pod protektoratom na Balkanu, prototip za buduu masovnu proizvodnju na prostorima Evroazije. Drugo, umesto trajnog i stabilnog mira, okonanje hladnog rata donelo je rastui globalni militarizam. Svet je razapet izmeu eksplozije lokalnih, unutar-dravnih konflikata i planetarnog vojnog intervencionizma (postmodernog rata). Eksplozija nacionalnih i verskih sukoba, u gotovo 100 zemalja, lako prerasta u lokalne ratove praene masovnim nasiljem, genocidom16. Na drugom polu, nalazi se planetarni vojni intervencionizam, iju kimu predstavlja ekspanzija NATO intervencionizma, koji poput kamena baenog u vodu neprekidno iri svoje krugove. Koalicija zapadnih zemalja stvara gigantsku vojnu maineriju, osamostaljenu od OUN i pod komandom SAD, za intervencije irom planete. Planetarni intervencionizam zadobija formu postmodernog, visoko tehnolokog rata. Pametne rakete upuuju se sa stotinama kilometara udaljenih nosaa aviona ili sa zvezdanih visina protiv bilo koje zemlje koja stvara probleme za novi svetski poredak17. Rastui tehnoloki varvarizam, spremnost na totalno razaranje jednog drutva, ogromne civilne rtve koje postaju puka kolateralna teta, imaju i izrazitu socijalnu funkciju: razorni bilans pokazuje kako e se provesti svaka neposluna zemlja. Militarizacija sveta i novi intervecionizam ne nastupaju ogoljeno, ve u oklopu opravdavajuih ideologija koje neobino brzo menjaju svoje ruho. U momentu velike euforije trijumfa Zapadnih sila i sloma imperije zla SSSR-a mnogima je izgledalo da je konano nastupio
16 T. R. Gurr: Ethnic Warfare on the Wane, Foreign Affairs, 2000. 17 P. Virilio, 1994.

92

kraj rata koji pripada istoriji18. No, momenat euforije je brzo proao rat se vratio, a imperiju zla zamenili su novi neprijatelji koji menjaju oblija. Novog neprijatelja e predstavljati male i do zuba naoruane otpadnike drave (Rogue states), kopije Iraka. U sledeem ciklusu, vojni intervencionizam e svoj legitimitet nalaziti u zatiti ljudskih prava, spreavanju humanitarnih katastrofa koje se, u eri stvaranja globalnog humanog prostora, odista ne mogu pasivno posmatrati. Meutim, intervencije su krajnje selektivne, vie su pokrenute geostratekim interesima velikih sila nego humanitarnim obzirima. A zatim, vojna operacija donosi totalno razaranje drutva i masovne civilne rtve zlo koje moe da bude vee od zla humanitarne katastrofe. Intervencionizam, da bi bio humanitaran, mora da se utemeljuje na drugim principima. Tree, ponitavaju se embrionalni oblici multicentrizma, roeni neposredno nakon zavretka hladnog rata i potpuno se razara ravnotea sila. Moderno drutvo stoleima je obeleeno ravnoteom sila; multipolarnost drava Evrope drale su se u meusobnoj ravnotei puna tri stolea, u sledeih pola veka SAD i SSSR predstavljale su protivteu. Okonanjem hladnog rata, Amerika je ostala sama na svetskoj areni: ni jedna drava, ili vie njih zajedno, ne ine nikakvu efektnu protivteu. Takvo stanje je neprirodno i nadajmo se da e se tokom vremena menjati.19 No, u meuvremenu, potpuno odsustvo ravnotee (checkand balance) u veoj meri je saveznik autoritarizma nego globalne demokratije. Snano svedoanstvo ovog autoritarnog toka prua i analiza uvenog amerikog Stratford, Strategic Forecast Instituta: 21. septembra predsednik Bu je obznanio kraj rasprava unutar amerike administracije o tome da li svet treba da bude multipolaran ili jednopolaran...Ve pre 11. septembra, globalizacija kao dominantna paradigma je poela da se mrvi, raspada. Amerika ekonomija klizila je prema recesiji, Evropa ju je sledila, finasijsko stanje Japana postaje beznadeno, a latinoamerike ekonomije teturaju se prema ivici sloma. Svaki region poinje da primenjuje sopstvene odbrambene mere. Teroristiki in 11. septembra bio je katarza i katalizator. On je predsedniku Buu pruio novi fokus,
18 F. Fukuyama: The End of History and the Last Man, London: Hamish Hamilton, 1992. 19 K.Waltz: Globalisation and Governance, Political Science and Politics, XXXII, No. 4, 1999., pp 698, 700.

93

novu misiju, novi okvir za globalnu akciju protiv zajednikog neprijatelja: globalnog terorizma. Nova misija Amerike je agresivna, globalna policijska kontrola, bez kraja. Debata je zavrena, svet je unipolaran ili ste sa nama ili protiv nas20. Globalni terorizam autoritarnom toku daje nove ivotne sokove. Pretvarajui u svoju metu nedune i sluajne graane, terorizam u istom trenu razara i samu duu drutva, stvara stanje opteg straha, izaziva i istovremeno opravdava represivne odgovore vlasti. Meutim,globalni jastrebovi mogu tragediju da zloupotrebe za uspostavljanje sveobuhvatne kontrole nad graanima, za podizanje novih zidova izmeu zemalja i drastino ograniavanje slobode kretanja, pretvaranje bogatih drutava u tvrave.21

Dvostruki imperativ (Adaptacija lokalnog i demokratizacija globalnog)

Neoliberalni projekat politike globalizacije prua usiljen, autoritaran odgovor na epohalan izazov nacionalnoj dravi u eri globalizacije, u vremenu u kome se svakodnevni ivot odvija u dve (sve tenje isprepletene) sfere: lokalnom i globalnom svetu, svetu ija e dvostrukost jo dugo trajati. Hiperglobalisti u teoriji, a turboglobalisti na delu, streme usiljenom i nasilnom razaranju jednog od ova dva pola savremenosti svet nacionalnih drava i suvereniteta (kao i ekonomija i kultura) za njih je samo otelotvorenje retrogradnog, parohijalnog tribalizma koji treba to pre da umre. Umesto organske, demokratske evolucije nastupa usiljena, autoritarna revolucija odozgo. Skeptici, u opravdanoj reakciji na jednu, prelaze u drugu krajnost, nipodatavaju drugi pol savremene realnosti globalizaciju, koja za njih predstavlja samo mit. Najzad, samo krajnji ekstremisti nov milenijum zamiljaju kao svet samodovoljnih nacionalnih ekonomija, a novu tehnologiju vide samo kao zlo. Samo oni veruju da se nacionalna kultura moe potpuno konzervirati, da jedini put napretka predstavlja radikalan raskid sa globalnim poretkom.
20 Stratfor Strategic Forecasting: 2002 Annual Forecast: New Proiroties Reshuffle the Global Deck, Januar 2002. 21 M. Peujli, R. Nakarada: NATO intervencionizam Nova faza represivne globalizacije, Nova srpska politika misao, Posebno izdanje: Srbija i NATO I i II, 1999.

94

Plodotvoran odgovor na sudbonosne izazove predstavlja traganje za formulom koja uvaava dvostruku realnost sveta i, stoga, neophodnost njegove dvostruke transformacije uporedne adaptacije lokalnog sveta globalnom i demokratskih preobraaja globalnog poretka. Nacionalna drava ne nestaje, kao to ne ostaje nepromenjena, mumificirana. Bacanje nacionalnog suvereniteta u trnje krajnje je preuranjeno. Suverena drava ostaje neophodna za postizanje socijalnih i kulturnih prava u doglednoj budunosti. Suverenitet je jedan od malobrojnih titova slabim, ranjivim dravama protiv spoljnjeg intervencionizma koji je, neuporedivo ree, motivisan humanitarnim a najee sebinim, geostratekim interesima monih drava22. Istovremeno, sve je gua mrea meuzavisnosti i kooperacije izmeu nacionalnih drava, sve su izrazitija transnacionalna obeleja nacionalne drave, sve je iri krug ivotnih problema od ekolokih, ekonomskih i kulturnih, do politikih i bezbedonosnih koji vie ne moe da se regulie iskljuivo unutar njenih okvira. No, kao to smo pokazali, tenja meuzavisnost i uspon transnacionalnih sila, sami po sebi, ne ukidaju suverenitet. Jer, ono to se gubi na nacionalnom nivou moe se kompenzirati ueem u odluivanju na regionalnom i globalnom nivou. Deo klasinog suvereniteta preobraava se u postmoderni, podeljeni, zajedniki suverenitet. Presudno pitanje postaje: da li se transnacionalni, globalni politiki poredak, kome se nacionalne drave adaptiraju, formira kao autoritarni ili demokratski, da li vodi postupnom rasprostiranju ekonomske dobrobiti ili globalizaciji siromatva? Bacimo sada pogled na neophodnost transformacije oba pola savremene realnosti: na imperativ prilagoavanja lokalnih drutava i demokratizaciju globalnog poretka u nastajanju. Stvaralaka adaptacija zahtevima globalizacije imperativ je novog doba. Njegovo ispunjavanje postaje nezaobilazno, ne samo stoga to sila boga ne moli, ve to je to ivotna potreba vlastitog drutva. Adaptacija je put usvajanja moderne informatike tehnologije, superiornijih formi ekonomskog i politikog ivota, put ukljuivanja u novu orbitu kojom se planeta kree. No, naalost, drutva izuzetno uspene i bezbolnije adaptacije su malobrojna: zemlje evropskog juga (panija, Portugalija, Grka), etiri azijska tigra i tri
22 R. Falk: ON Humane Governance, Polity Press, 1995.

95

do etiri zemlje veoma brojne galaksije postsocijalistikih drutava. Tajna njihovog uspeha lei u dvostrukoj kombinaciji. Na prvom mestu je plodotvorna strategija lokalnih elita, jer se adaptacija ne svodi na mehaniku operaciju, na golu imitaciju i pretvaranje u puke sluge spoljnih zahteva. Ona je visoko stvaralaki in lokalnih elita, inventivno traganje za najboljim opcijama i otkrivanje komparativnih prednosti vlastitog drutva pod globalnim suncem. Drugo, presudnu ulogu imala je i transfuzija nove krvi obilata ekonomska pomo Evropske unije zemljama Juga Evrope, otpis polovine duga Poljskoj, obilata ulaganja Japana i Amerike u etiri azijska tigra. U pitanju je pomo koja nije plod filantropskih obzira, ve specifinih geostratekih interesa ili bliskosti civilizacija. Na suprotnom polu skale nalaze se drutva negativne interakcije lokalnog i globalnog, ukrtanja iskljuivo njihovih tamnih strana. U tom dance macabre, lokalne autoritarne elite kljuni su akter na sve unutranje izazove i konflikte, njihov odgovor je iskljuivo represivan, nasilan. No izolacija, iako razara drutvo, odgovara autoritarnoj eliti, odravanju vlasti i sticanju fabulozog bogatstva, pretvaranjem drave u pljakaku dravu. S druge strane, uskogrudi geostrateki interesi velikih sila prema nekim drutvima mogu da dobiju izuzetno ekstreman oblik, da predstavljaju spoljanji obara unutranjim silama dezintegracije, secesije i graanskih ratova. Tragedija jugoslovenskog drutva je njegovo pretvaranje u drastian sluaj negativne interakcije. Izmeu dva kraja makaza unutranjeg i spoljnjeg pozitivna, revitalizujua strana globalizacije i razvojni potencijal Srbije nisu mogli da dignu glavu. Na dnevni red istorije doao je, najzad, zadatak stvaralake adaptacije. No, plodotvoran odgovor na krajnje teke izazove najtvri je orah i pretpostavlja vrhunac stvaralatva iji je poetni akt temeljna demokratizacija drutva. Time se uveava kredibilitet zemlje i olakavaju saveznitva na globalnoj areni koja nije monolitna. Otvara se prostor za izbor povoljnije opcije adaptacije koja, istovremeno, uva i interes vlastitog drutva, odnosno njegov identitet. Demokratska transformacija lokalnih drutava, meutim, samo je jedna strana medalje iju drugu stranu predstavlja neophodnost demokratizacije globalnog poretka koja olakava poroajne muke adaptacije i raanja Svetskog drutva. Dve figure na areni globalnog civilnog drutva zadobijaju istaknuto mesto u tom angamanu. 96

Jednu figuru predstavljaju socijalni pokreti protiv autoritarne globalizacije, hiljade organizacija irom sveta koje streme miru i zatiti prirode, koje vode upornu borbu za pravedniji, solidarniji svet i ravnopravnije uslove svetske razmene, za javnu kontrolu nad transnacionalnim korporacijama, njihovo potovanje prava radnika, za otpis dugova najsiromanijim zemljama. To su organizacije i udruenja koja tee proirivanju demokratije na transnacionalnu arenu i trae odgovornost politikih lidera i upravljaa korporacija. Te borbe diskreditovale su temeljne principe postojee vladavine svetom, uinile uverljivim potragu za alternativom, drukijim formama mondijalizacije (Le Monde Diplomatique, 7 August 2001). Kritika teorija (A. Giddens, D. Held, U. Beck, Z. Bauman, W. Robinson, R. Cox), drugi je kljuni akter njena spoznaja savremenog sveta kao drutva rizika polazna je taka za istraivanje alternative: demokratske globalizacije sa ljudskim likom. Prvo, globalna demokratija stremi internacionalnoj kooperaciji koja ne vodi stvaranju autoritarne svetske drave, ve omoguava uee u odluivanju na regionalnom i globalnom nivou i uspostavlja kontrolu nad nadnacionalnim centrima moi. Srce kosmopolitske demokratije predstavlja reforma OUN, od reformisanja Saveta bezbednosti, stvaranja Drugog doma OUN (promotera globalnog zakonodavstva), pa do uspostavljanja efikasne i odgovorne meunarodne vojne sile. Uspostavljanje globalnog demokratskog zakonodavstva kao okvira delatnosti transnacionalnih korporacija, izazov je od koga se ne moe pobei. Nov demokratski intervencionizam ne dovodi u pitanje principe trita i privatnu svojinu on pogaa korporacije koje svoj ekonomski uspeh temelje na raun razaranja prirode, zdravlja i blagostanja radne snage. Drugo, sporazumi koji vode ka smanjivanju ekonomske ranjivosti zemalja u razvoju i koji otpisuju dugove siromanim zemljama sastavni su deo Kosmopolitskog prava. Tree, na dnevni red dolazi najosetljivija dilema: socijalna politika u eri globalizacije, eri erozije nacionalne socijalne drave. Neophodna je vizija novog socijalnog ugovora, u rasponu od bazinog minimalnog dohotka koji se garantuje svim graanima sveta do novog partnerstva drave i civilnog drutva, do drave socijalnog investitora koja podstie razvoj ljudskog kapitala. Najzad, na peanom asovniku istiu poslednji trenuci za efektnu zatitu prirode i preokretanje razornog toka 97

koji prema predvianjima Rimskog kluba ve 2015. godine postaje ireverzibilan. No, Ahilovu petu alternativa ne predstavlja nemo da se one teorijski zamisle, ve odsustvo velikih transnacionalnih pokreta koji bi imali mo da ih oivotvoruju. Vrh socijalne piramide sveta danas zauzima Golijat, transnacionalna elita u ijim rukama se koncentrie tehnoloka, vojna i politika mo nepojmljivih razmera. Po prvi put u hronici modernog drutva, njoj se ne suprostavljaju moni rivali velike istorijske kontraklase ili kontraelite. Na socijalnim lestvicama ispod nje nalazi se razuena mrea slojeva, statusnih i interesnih grupa, srednjih klasa beneficijera globalizacije lociranih prvenstveno u bogatim zapadnim drutvima i uskom krugu elita Treeg sveta. Njihovu formulu ne predstavlja kolektivna akcija, ve strategija individualnog uspona i preivljavanja. Najiru bazu, dno piramide, ine masovne legije radnih klasa iznutra fragmentiranih, iezle klasne svesti, lienih ekonomske i politike moi i organizacije, osobito internacionalne. Individualne nevolje ostaju rasprene, ne povezuju se u zajednike klasne akcije. Odsustvo velikih rivala nikako ne znai da nastupa era socijalnog mira, kraj svih dramatinih sukoba23. Naprotiv, otvaraju se polja novih eruptivnih sukoba. Oblici koje mogu zadobiti potmuli sukobi autoritarne globalne elite i osiromaenih masa sveta od razornih eksplozija koje potresaju Argentinu, tog najboljeg uenika MMF-a, do orvelijanskog reda pokriveni su velom neizvesnosti. Kulturni konflikti, eksplozija nacionalizama i sukob civilizacija koji ulazi u dramatinu fazu, predstavljaju drugu veliku osu sukoba. Najzad, kada megaelita ostaje jedina sila na areni, tada sukobi izmeu njenih razliitih frakcija zadobijaju centralno mesto. Konflikt izmeu advokata socijalnog kapitalizma i darvinistikog turbokapitalizma jedno je polje sukoba. Ekonomski sudar elita tri regionalna diva: Amerike, Evropske unije i Pacifikog pojasa drugo je polje sukoba i faktor koji sudbinski opredeljuje pravac kojim e se brod globalizacije kretati, vodama integracije ili podele sveta na tri velika bloka. Multipolarni ili unipolarni svet, partnerstvo ili bespotedno rivalstvo politikih elita, tenje za dominacijom sveta jedne sile i stvaranje antihegemonskih koalicija izvori su nepredvidivih sudara i
23 F.Fukuyama, Op. cit.

98

raspleta. Ukratko, sukobi koji su neizbena posledica neoliberalne, autoritarne globalizacije i njenog dvojnika autoritarne svetske drave izvor su nepredvidive dinamike svetskih tokova. Da li e silovita energija koju konflikti proizvode doneti kraj alternative, raspriti nade u globalizaciju sa ljudskim likom ili e doneti njenu snanu revitalizaciju i trijumf jo uvek je obavijeno velom neprozirnosti.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. B. Barber (1995): Jihad vs. McWorld, How Globalism and Tribalism Are Reshaping the World, Ballantine Books, New York. Z.Bauman (1999): In Search of Politics, Polity Press. U.Beck (1999):World Risk Society, Polity Press; What is Globalization, 2000, Polity Press U. Beck, (2000): What is Globalization, Polity Press, U. Beck (2000): The Brave New World of Work, Polity Press. M. Brdar (2001): Institutional of Human Rights: Crumbling of Sovereignty and Globalization, International Law and Ethics Conference Series, 5th Annual Meeting, 15-17 Juni. Belgrade. J. Camilleri, J.Falk (1992) The End of Sovereignty? The Politics of a Shrinking and Fragmentig World, Edward Elgar. N. Chomski (1999):The New Military Humanism, Lessons From Kosovo, Pluto press, London. Development Dialogue, A Journal of International Development and Cooperation, 1999:2; 2000:1-2 A. De Benoist: What is Sovereignty, Foreign Policy, Spring 2000. L. Diamond: Is the Third Wave Over, Journal of Democracy, Vol. 7, No. 3, 1996. R. Falk (1995): On Humane Governance, Polity press, 1995. T. Friedman (1999), The Lexus and the Olive Tree, Understanding Globaliyation, Farrar Straus Giroux, New York. F. Fukuyama (1992): The End of History and the Last Man, London:Hamish Hamilton A. Giddens (1999): A Run Away World, Polity Press. S. Gill (1994): Structural Change and Global Political Economy, Globalizing Elites and the Emerging World Order; ed. Y. Sakamoto: Global Transformation, Challenges to the State System, United Nations University Press.

99

16. H. Grey (1997): The Postmodern War, Routledge. 17. T. R. Gurr (2000), Ethnic Warfare on the Wane, Foreign Affairs, MayJune. 18. D. Held (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd. 19. D. Held, McGrew, D. Goldblatt, J. Perraton (1999): Global Transformation, Politcs, Economics and Culture, Polity Press. 20. D. Held, A. McGrew (2000) The Great Globalisation Debate: An Introduction; ed. The Global Transformations Reader, Polity Press, Cambridge. 21. Holm-Sorensen (1995): Whose World Order, Uneven Globalization and the End of Cold War, Westvud Press, Oxford. 22. R. Jackson (1999): Souvereignty at the Millennium, in Polticical Studies, 1999, XLVII. 23. R. Keohane (1995): Hobbes Dilemmas and International Change in World Politics, ed. Holm-Sorensen. 24. E. Matzner: The Washington Consensus Without End, Savania Press, 2000. 25. Le Monde Diplomatique, 6 Mart 2001; 7 August 2001. 26. M. Peujli (1997):Izazovi tranzicije, Novi svet i postsocijalistika drutva, Pravni fakultet, Beograd. 27. M. Peujli, R.Nakarada (1999): NATO intervencionizam Nova faza represivne globalizacije, Nova srpska politicka misao, Posebno izdanje: Srbija i NATO I i II. 28. I. Robinson (1995): Globalization and Democracy, Dissent, Summer 1995. 29. W. Robinson (1996): Promotion Poliarchy, Globalisation, US Interventions and Hegemony Cambridge, University Press. 30. W. Robinson (2001): Social Theory and Globalization, The Rise of Transnational State,Theory and Society, Renewal and Critique in Social Theory, Vo.30/2. 31. G. Sorensen (1999) Sovereignty: Change and Continuity in a Fundamental Institution, in Political Studies, 1999, XLVII. 32. S. Strange (1992): The Debt Boomerang, How Third World Debts Harms Us All, Boulder Westview. 33. Stratfor Strategic Forecasting, 2002 Annual Forecast:New Proiroties Reshuffle the Global Deck, Januar 2002. 34. I. Wallerstein (1974): The Modern World System, New York, Academic. 35. K. N. Waltz (1999): Globalisation and Governance, Political Science and Politics, December 1999, XXXII, No. 4.

100

Vukain Pavlovi}

KONSOLIDACIJA DEMOKRATIJE I CIVILNOG DRUTVA

U uvodu se zastupa teza da nema demokratizacije i liberalizacije bez istovremene konsolidacije ta dva procesa. Zatim se na primeru Srbije analizira Darendorfov model ustavno-pravnih, politikih i civilnih promena. Na demokratske promene u Srbiji se gleda kao na proces socijalnog uenja u polju izmeu reforme i revolucije. Razmatraju se etiri teorije tranzicije: transnacionalna, strukturna, genetika i interaktivna. Zatim se na primeru Srbije testira deset hipoteza o uslovima za demokratsku konsolidaciju. U zavrnom delu razmatra se uloga civilnog drutva u demokratskoj konsolidaciji. Kljune rei: konsolidacija, demokratizacija, liberalizacija, civilno drutvo, tranzicija.

Uvod: o me|usobnom odnosu konsolidacije, demokratizacije i liberalizacije

Na samom poetku mora se postaviti pitanje: nije li tema o konsolidaciji novih demokratija preuranjena? Iza tog pitanja kriju se mnoga druga: da li i ta treba konsolidovati; moe li se uopte konsolidovati proces koji se oznaava najrazliitijim nazivima od tranzicije i demokratskih promena, do demokratskih i liberalnih revolucija? Poznati teoretiar i istraiva demokratskih promena uljermo ODonel (Guillermo ODonnell), pita se sa razlogom, u svom tekstu pod karakteristinim naslovom Iluzije o konsolidaciji, mogu li uopte izrazi demokratija i konsolidacija initi dobar par, jer imaju previe vieznanu upotrebu. (ODonnell, 1997: 44) 101

Ako bi se, ipak, prihvatila ve klasina ema tranzicije koju je 1986. predloio Adam Pevorski (Przeworski), faza konsolidacije dolazi tek na kraju tranzicijkog procesa, nakon faze liberalizacije i demokratizacije. Po njemu, konsolidacija je zakljuna faza prelaska iz nedemokratskog u demokratski reim. Liberalizacija zapoinje ve u krilu nedemokratskog reima i ogleda se u sukobu koji se uspostavlja izmeu autoritarnih vlasti i narastajueg otpora civilnog drutva. Drugu fazu, po njemu, predstavlja demokratizacija, kada se konstituiu nove demokratske ustanove i kada se utvruju normativne osnove novoga demokratskoga poretka. Demokratija se moe smatrati konslidovanom tek u treoj fazi, kada su uspostavljeni stabilni demokratski sistemi u kojima promena politikih formacija na vlasti ne dovodi u pitanje njihov demokratski karakter1./1/ Ve nakon ovoga se mogu postaviti mnoga pitanja, a jedno pre svih. Mogu li se procesi liberalizacije, demokratizacije i konsolidacije posmatrati tako odvojeno i svoditi na sekvence koje temporalno slede jedna drugu? Ako konsolidacija demokratije znai uvren, sreen, stabilizovan poredak onda se do njega moe doi samo ako i predhodna dva procesa budu simultano sadravala elemente konsolidacije. Delimina liberalizacija autoritarnog poretka ima jedno jasno ogranieno i razliito znaenje od procesa liberalizacije shvaenog u irem i potpunijem smislu: u smislu otvaranja drutva, uspostavljanja liberalnog sistema vrednosti, garantovanja slobodnog trita, slobode tampe, autonomije univerziteta, slobodnog i nezavisnog sindikalnog organizovanja, razvijanja individualnih prava i svega drugog to ulazi u korpus liberalnih prava, vrednosti i sloboda. Sledee pitanje. U ponuenoj trijadi Pevorskog, oigledno je da drugi proces, proces demokratizacije, predstavlja taku raskida starog i novog poretka. Postavlja se pitanje zato proces liberalizacije ostaje u polju starog, nedemokratskog poretka, kada je oigledno da autoritarni
1 Osnovne obrise svoje teorije Pevorski je formulisao na osnovu istraivanja i analize tranzicijckih procesa u Latinskoj Americi i Junoj Evopi (panija, Portugal, Grka). Poetkom devedesetih knjigom Demokratija i trite, on je u svoju analizu ukljuio i reforme u Istonoj Evropi. Meutim, mnogi drugi autori poput Ralfa Darendorfa (Ralf Dahrendorf) i Klausa Ofea (Claus Offe), ukazuju na kvalitativne osobenosti demokratskih promena u istonoevropskim drutvima.

102

karakter tog poretka ne omoguava da se proces liberalizacije dovede do kraja. Naravno, ovde se pojmu liberalizacije daju relativna znaenja; neko stanje i u nedemokratskom poretku moe da bude liberalnije od prethodnog, ali ti procesi ne idu ni pravolinijski ni jednoznano. Naprotiv, vrlo su esti sluajevi da pod drutvenim pritiscima odozdo, umesto poputanja i liberalizacije, dolazi do suprotnog procesa zatezanja politikih stega i suavanja zapoetih procesa liberalizacije. Primer Srbije tokom devedesetih je u tom pogledu vrlo ilustrativan; periodi delimine liberalizacije i periodi jaanja autoritarnosti su se smenjivali, da bi najautoritarnija faza nastupila u poslednjih par godina, kada je reim prividno izgledao najjai, a u osnovi bio najslabiji i na izmaku.

Ustavno-pravne, politi~ke i civilne promene

Ve samim naslovom svoje knjige Razmiljanja o revoluciji u Evropi (Reflections on the Revolution in Europe, 1990), Ralf Darendorf (Ralf Dahrendorf) za itavu oktavu pravi otklon od klasinih tranzicijskih teorija, jer kao okvir za objanjenje promena u centralnoj i Istonoj Evropi, koje su zapoele 1989. godine, nudi svojesvrsnu teoriju demokratske revolucije. Polazei od najelementarnijeg shvatanja revolucije kao ekstremno brzih i vrlo radikalnih promena, Darendorf pod taj pojam podvodi dogaaje koji su se deavali u Pragu, Berlinu i Bukuretu, ali i ono to se deavalo u Varavi i Budimpeti (prihvatajui u poslednja dva sluaja upotrebu termina refolucija, koji je skovao Garton E \Garton Ash\). Darendorf priznaje da pluralistika revolucija iz 1989. godine nije donela ni jednu znaajniju novu ideju; ona je u svojoj sutini znaila odbacivanje nepodnoljive realnosti i istovremeno, reafirmaciju starih ideja. Te ideje se mogu staviti u okvire dva povezana i delimino isprepletena koncepta: pojma otvorenog i pojma civilnog drutva (Dahrendorf, 1990: 27). Za Darendorfa, koji sebe naziva radikalnim liberalom, drutvena ovlaenja graanstva su isto toliko vaan uslov progresa kao i mogunosti izbora, jer obe zahtevaju preduzimaku inicijativu i inovativni duh (Dahrendorf, 1990: 42). Zato u ve dobro isprobanim idejama otvorenog i civilnog drutva vidi fundamentalno otkrie moderniteta. Konstatujui da je stara politika istroena, da je komunizam doiveo kolaps, a da je socijal-demokratija iscrpena, Darendorf smatra da 103

konstitucionalni liberalizam i drutvene reforme treba da izgrade nov savez (Dahrendorf, 1990: 77) Po njemu, postoje tri faze u periodu nakon radikalnih promena. Prva faza je period konstitucionalnih promena. Kljuno i polazno pitanje je kako ustanoviti ustav slobode i kako taj ustav vrsto usidriti. To je vreme pravnika, i ono treba, po njegovom savetu, da traje kratko, est meseci. Podseajui da nema neizbenog i kraljevskog puta ka slobodi, i da se ne moe ekati da se sloboda desi, ve se ona mora kreirati, Darendorf ukazuje da u procesu konstitucionalne izgradnje vodee geslo treba da bude Let there be as much democracy as posible. Najvanija stvar je nai odgovarajuu ravnoteu izmeu naela podele vlasti (chacks and balances), s jedne strane, i sposobnosti vlade da vlada, sa druge strane (Dahrendorf, 1990: 89). Sledea faza je faza normalne politike, u kojoj se sprovode ekonomske i politike reforme. To je period koji, po Darendorfu, traje est godina i u kome glavnu re vode politiari. I najzad, trea faza u stvaranju uslova na putu u slobodu, je ona u kojoj kljunu ulogu ima civilno drutvo. Vreme pravnika i vreme politiara ne znae mnogo bez doba graana. Volim da mislim o civilnom drutvu kao sigurnom uporitu ustava slobode, ukljuujui i njegove ekonomske sastojke. Oboje su potrebni, i civilno drutvo i drava, ali svako od njih ima svoj raison detre i svoju sopstvenu autonomnu realnost. (Dahrendorf, 1990: 103) Darendorf se pita da li je uopte mogue izgraditi civilno drutvo u tom smislu, u smislu sidrita slobode. Njegov odgovor je da se mora pokuati. Graanstvo se svakako moe izgraditi. Civilna, politika i socijalna prava moraju, po njemu, postati deo tkiva drutvene i politike zajednice. Na civilno druvo on gleda kao na kreativni haos organizacija, asocijacija i institucija u kome mediji moraju biti slobodni i pluralistiki; partije poteno finansirane i nezavisne od drave; u kome mora biti doputeno drutvenim institucijama poput univerziteta i kulturnih ustanova da same sobom upravljaju nezavisno od toga koliko su finansirane od drave; u kome zakoni i poreski principi treba da pospeuju formiranje dobrotvornih i filantropskih fondacija i razliite modele solidarne pomoi i subvencija. Za izgradnju civilnog drutva od bitne vanosti su mnoge graanske vrline, a dve posebno: uljudnost, pristojnost 104

(civility) i oslanjanje na sopstvene snage (self-reliance). Ma koliko delovalo obeshrabrujue, za izgradnju takvog civilnog, graanskog drutva potrebno je, po njegovoj proceni, ezdeset godina (Dahrendorf, 1990: 103 106). U oceni Darendorfove analize Mirjana Kasapovi istie da je u njegovoj koncepciji civilno drutvo kljuni pojam preobrazbe uope, koji objedinjuje razliite vremenske skale i dimenzije politike i privredne reforme. (Kasapovi, 1996: 5). Kao to se rado i lako moemo sloiti sa tom ocenom, tako se moramo upitati nije li njena sledea ocena Darendorfove pozicije previe jednostrana i neizbalansirana. M. Kasapovi ukazuje i smatra da operacionalna jezgra Darendorfovog pojma graanskog drutva (civil society) nije u organizacijama i institucijama kao takvima, nego u skupu legitimnih zahtjeva, koji se mogu oznaiti kao graanska prava (Kasapovi, 1996: 5). Tano je da bez graanskih prava nema ni civilnog drutva. Tano je i to da razaranje civilnog drutva zapoinje ukidanjem ili suavanjem graanskih prava; kao to je tano i to da stvaranja civilnog drutva nema bez obnove i uvoenja graanskih prava. Ipak mi se ini da i kod Darendorfa, kao i u teorijskom poimanju civilnog drutva uopte, postoji, i mora da postoji, jaka povezannost obe navedene dimenzije. Bez civilnih organizacija i institucija graanin sa svojim pravima ostaje usamljen, a esto i nemoan. Graanin sa korpusom zagarantovanih civilnih prava predstavlja polaznu taku ali nema civilnog drutva ako nema povezivanja i udruivanja graana. Bez izlaska pojedinanog graanina u javni drutveni prostor, bez sinergetskog efekta udruene civilne akcije, bez drutvenog aktiviranja graanskih prava, nema stvarnog graanskog drutva. Zbog toga su graanska prava potencija civilnoga drutva, a civilne organizacije i institucije njegova emanacija. U celini uzev, moe da se kae da Darendorf spada u onaj, dosta irok krug teoretiara, koji smatraju da je rekonstitucija ili ponovno upostavljanje civilnog drutva jedan od kljunih i temeljnih tranzicijskih problema. Izloio sam neto ire poznatu, i ve po malo klasinu, Darendorfovu koncepciju da bih je primenio u analizi onoga to se deavalo i to se deava u Srbiji. Najpre, moramo postaviti pitanje kvalitativnog odreenja promena u Srbiji, zemlji koja se poslednja prikljuila istonoevropskom tala105

su demokratizacije. U dosadanjim raspravama o znaaju politikih promena iz oktobra 2000 godine, sreemo se sa itavom lepezom razliitih miljenja, koja se kreu u irokom rasponu od ocene da je re o kontrarevoluciji koja je izvedena u formi pua i nasilnog preuzimanja vlasti (Markovi, 2002: 24, 26) do ocene da je re o liberalnoj revoluciji u Srbiji (Podunavac, 2001: 153). Unutar tog raspona postoji itava skala razliitih miljenja. Tako Zagorka Golubovi, ne osporavajui znaaj oktobarskih promena, smatra da su shvatanja o puu ili mirnoj revoluciji pojednostavljena. Po njoj, moe se govoriti o zakasneloj tranziciji koja nije ni jednoznana ni jednosmerna, ali se ne moe govoriti o revoluciji... u sociolokom smislu... jer je uinjen tek prvi korak u tom pravcu (Golubovi, 2001: 168). Boidar Jaki je jo oprezniji kada kae da je dolo do nesumnjivih politikih promena u Srbiji, ali ne postoje jasne indikacije da li je re o demokratskim promenama (Jaki, 2001: 226)2. Vladimir Goati govori o temeljnom politikom preokretu (Goati, 2001: 53) ili oktobarskom prevratu (Goati, 2001: 41). Jovica Trkulja promene oznaava kao zakasnela nadoknaujua revolucija(Trkulja, 2002: 41). Slobodan Antoni misli da je re o politikoj, ali jo uvek ne i drutvenoj revoluciji (Antoni, 2001: 36). Svetozar Stojanovi istie da se radi o masovnoj i mirnoj demokratskoj revoluciji (Stojanovi, 2001: 24) Najviu ocenu oktobarskim promenama u Srbiji 2000. daje Milan Podunavac, koji ih kvalifikuje kao primer liberalne revolucije. Njegova osnovna teza je da se glavni uinak revolucionarnih dogaaja u Srbiji kristalizira u relegitimizaciji poretka liberalnog i otvorenog drutva (Podunavac, 2001: 153). Smatrajui da je korektivna pravda usmerena ka prolosti i u osnovi individualistika, a ustavna pravda usmerena ka budunosti i u osnovi sistemska, a imajui na umu da je osnovna vrednost liberalnog poretka sloboda, a ne istina ovaj autor alje tvrdu i
2 Demokratski deficit politikih promena u Srbiji Jaki vidi u sledea est obeleja: (1) nacionalistiki karakter veine politikih partija u Srbiji, pa i DOS-a; (2) Fuhrer princip unutranje organizacije skoro svih politikih partija; (3) klerikalizacija javnoga ivota; (4) monarhistike tendencije; (5) nedemokratski karakter odnosa Srbije i Crne Gore i problem Kosova kao konica svakog demokratskog razvoja Srbije; (6) izabrano neznanje o ratnim zloinima, odnosno nedostatak kritike svesti (Jaki, 2001: 225-238).

106

neupitnu liberalnu poruku kljunim novim politikim akterima u Srbiji: Otuda i principe korektivne pravde koji izraavaju jedno umereno liberalno stanovite valja primenjivati restriktivno, a kada je god mogue i sasma izbei. (Podunavac, 2001: 163). Mora se priznati da deluje u najmanju ruku neoekivano da autor koji je koristio najradikalniju sintagmu plebiscitarni cezarizam za oznaku prethodnog reima, kome je pridavao podjednako kvalifikative nepravde i neslobode, sada pojam pravde oznaava kao politiku eksploataciju moralnih pitanja. On ide ak i dalje, odbacujui kao neliberalno stanovite, svako insistiranje na procesima politike katarze i oienja; a zahteve za radikalnom delegitimizacijom starog reima i radikalnim raskidom sa tim poretkom prepoznaje kao antiliberalno zastupanje principa politike pravde (Podunavac, 2001: 162). Ovakva vrsta politikih recepata svakako zasluuje mnogo iru raspravu no to mogunosti i karakter ovoga teksta doputaju. Ono to moe samo uzgred da se kae jeste da je glavni mobilizacijski motiv graana Srbije u demokratskim promenama 2000-te bio zgusnut u ideji pravde, a ne ideji slobode. Da tim povodom pozovem u pomo Darendorfa, ija je liberalna pozicija neosporna, a koji podsea na uvene rei Robespjera upuene Konventu, povodom pobune naroda koji nema ta da jede ta je sad, imaju Republiku, a oni vapiju za hlebom? Vraajui se pitanju odreenja karaktera demokratskih promena u Srbiji, prihvatio bih kao kljuni, mada ne i jedini, kriterijum: kvalitet promena, odnosno diskontinuitet u odnosu na prethodni poredak. Ako se taj kriterijum ima u vidu, blii sam autorima koji, poput Janoa Kia, promene u istono-evropskim drutvima smetaju u polje izmeu reforme i revolucije.3 To je polje socijalnog uenja, koje, kako kau ore Pavievi i Ivana Spasi nalae praenje dve linije: retrospektivne, koja sagledava ono to je dovelo do 5. oktobra, i prospektivne, koja se tie reinterpretacije i rekonstrukcije u potonjem razdoblju (Pavievi, ., Spasi I., 2001: 143). Poziciju slinu Kiu, od naih autora zastupa Nenad Dimitrijevi, koji podsea na centralnoevropsku strategiju kontinuiteta koja je dominirala promenama iz 1989, i koja je, po njegovom miljenju materija1998. 3 J. Kis, Between Refirm and Revolution, East European Poltics and Societies,

107

lizovana u kategoriji promene reima 2000. u Srbiji (Dimitrijevi, 2001:277). Strategija kontinuiteta je, po njemu, interesno uslovljena opcija u veini istonoevropskih zemalja, jer nastaje kao posledica (a) spremnosti obe suprotstavljene strane da prihvate injenicu da pate od deficita demokratskog legitimiteta; i (b) prihvatanja kontinuiteta kao strategije redukovanja rizika od potpunog politikog poraza (Dimitrijevi, 2001: 278). On, istina, priznaje da je situacija u Srbiji specifina, poto je kontinuitet sauvan bez pregovora predstavnika starog reima i nove demokratske opcije. Dimitrijevi se, takoe, pita koliko je danas u reavanju konstitucionalnih problema Srbije, i njenog odnosa sa Crnom Gorom, strategija kontinuiteta opravdana i jo uvek odriva, U Srbiji nakon promena, meu prvima su izraz demokratska revolucija upotrebili politiari koji insistiraju na kontinuitetu i legalitetu. To insistiranje je, meutim, dovelo do ozbiljnog debalansa, u korist demokratske strane te formule, a na raun njene revolucionarne dimenzije. Tas koji je pretegao na stranu kontinuiteta leao je i u injenici da su demokratske politike promene zapoele na perifernim takama naeg politikog sistema: na saveznom i lokalnom nivou. Tromeseni period do republikih izbora, uz tripartitnu kompoziciju vlasti na nivou republike, na kome je, institucionalno gledano, uvek bila najvea koncentracija realne i formalne vlasti, iskorien je za unitavanje dokaza grehova starog reima i oporavak snaga koje su bile protiv promena. Tako smo u Srbiji istovremeno dobili suficit demokratskog kontinuiteta i deficit revolucionarnog diskontinuiteta. Poslednja realna prilika za uspostavljanje balansa izmeu demokratije i revolucije u Srbiji proputena je u prvim mesecima 2001. godine, to jest nakon konstituisanja nove vlasti i na republikom nivou. Tu mislim, pre svega, na potrebu i mogunost donoenja novog ustava. Taj ustavni momenat je, naalost, olako proputen, i to e kasnije izazvati mnoge probleme. U sluaju Srbije se pokazalo da u pogledu ustavno-pravnih promena Ralf Darendorf nije bio u pravu, isto onoliko koliko je Brus Akerman to bio. Darendorfov rok od est meseci da se donese novi ustav, u Srbiji se pokazao vie nego nedovoljan. Sa druge strane Akermanovo upozorenje da je window of constitutional opportunity otvoren samo kratko vreme posle promene reima, jednostavno zato to su neposredno nakon promene pobednici jo uvek ujedinjeni snagom revolucionarnih principa (navedeno prema: Dimitrijevi, 2002: 37) pokazalo se u sluaju Srbije ak i previe tano. 108

^etiri teorijska pristupa demokratskoj tranziciji

Od pada berlinskog zida koji je 1989. godine na simbolian ali i faktiki nain oznaio kraj hladnoga rata i poetak tzv. pluralistikih revolucija u zemljama Centralne i Istone Evrope prolo je znatno vie od jedne decenije. Od tada su demokratske promene doivele uspone i padove i razliitu sudbinu u razliitim zemljama, ali teorijski interes za njih ne opada. U sve iroj literaturi o konsolidaciji novih demokratija treeg talasa (sledei terminologiju Semjuela Hantingtona)4, odnosno etvrtog talasa (po klasifikaciji Klausa fon Bejmea)5, koja se nastavlja na tranzicijsku literaturu iz predhodnog talasa demokratskih promena u Latinskoj Americi i Junoj Evropi, preovlauju etiri razliita teorijska pristupa.
4 Ove promene spadaju, po terminologiji Semjuela Hantingtona, u tzv. trei talas demokratizacije. Prvi talas je bio najdui; zapoeo je predsednikim izborima u SAD 1828. godine i trajao do 1963. godine. Osnovne pokretake snage tog talasa bile su industrijalizacija i urbanizacija. Drugi talas zapoinje slomom italijanskog faizma 1943. i traje do 1963. godine, a njegove glavne pokretake snage su bile pobeda Saveznika u Drugom svetskom ratu, kao i snani procesi dekolonizacije u tzv. treem svetu. Trei talas demokratizacije zapoeo je sa padom portugalske diktature 1974, obuhvatajui promene u Junoj Evropi (panija, Grka), Latinskoj Americi i pojedinim zemljama Azije, da bi se zavrio promenama u istonoevropskim zemljama krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina. Njegove glavne pokretake snage bile su demokratski politiki pokreti, pomagani od strane sindikata i katolike crkve u zemljama Latinske Amerike, kao i uruavanje socijalizma i disidentski demokratski pokreti i drutvene pobune u zemljama Istone Evrope (Samuel Huntington, The Third Wave, 1991). 5 Nemaki teoretiar politike Klaus fon Bejme (Klaus von Beyme) nudi neto drugaiju klasifikaciju, razlikujui etiri talasa demokratizacije. Po njemu, prvi talas demokratizacije zapoeo je posle Prvog svetskog rata i sastojao se u pretvaranju ustavnih monarhija u republike u Zapadnoj Evropi, kao i u stvaranju novih drava na ruevinama tri imperije (Austro-Ugarske, Otomanskog i Ruskog carstva). Drugi talas demokratizacije usledio je nakon Drugog svetskog rata i zahvatio je bive faistike reime, kao i uspostavljanje novih drava osloboenih od kolonizacije. Trei talas zahvatio je Junu Evropu sedamdesetih godina i doveo do demokratskih poredaka u Portugaliji, paniji i Grkoj. etvrti talas demokratizacije dogodio se u Istonoj Evropi krajem osamdesetih godina i bio je izazvan, po njegovom miljenju, propau blokovske prevlasti Sovjetskog Saveza. Taj talas je, kako kae, imao trostruki pravac udara: protiv diktature etatistikog socijalizma, protiv neefikasnog ekonomskog sistema i protiv dominacije jedne hegemonijalne sile (Klaus von Beyme, Systemwechsel in Osteuropa,1994).

109

Prvu grupu objanjenja nude tzv. transnacionalne teorije. To su teorije koje u promeni meunarodnih okolnosti i odluujuem uticaju internacionalnih faktora vide glavne poluge demokratskih promena. U tu vrstu teorija spadaju ve pomenute analize Semjuela Hantingtona i Klausa fon Bejmea. Za ovu grupu objanjenja najvanije su sledee karakteristike: a) do velikih talasa demokratskih promena dolazi u specifinim vremenskim periodima, tokom i nakon radikalno izmenjenih meunarodnih okolnosti izazvanih promenom odnosa snaga na globalnoj, svetskoj sceni (svetski ratovi, zavretak hladnog rata), to ima strateki uticaj na ire geografske prostore; b) u toku tih promena postoji i jak internacionalni demonstracioni efekat ili domino efekat, koji se jo naziva i snow-ball effect (efekat grudve snega koja se kotrlja), jer promene u jednoj zemlji pospeuju i ubrzavaju demokratske promene u drugim zemljama, koje se nalaze u slinim okolnostima. Osvrui se na kolaps komunistikih reima u Istonoj Evropi, Defri Pridam (Gepffrey Pridham) naziva promene u ovim zemljama media revolution, imajui u vidu meunarodni uticaj medijskog transmitovanja vesti o promenama u jednoj zemlji, na brzinu izbijanja promena u drugim zemljama. (Pridham, 2001: 7) Drugu vrstu objanjenja imamo kod tzv. strukturnih teorija (ili kako se jo nazivaju, funkcionalistikih objanjenja demokratskih promena). Ove teorije naglasak stavljaju na splet neophodnih strukturalnih, pre svega, ekonomskih, drutvenih i kulturnih preduslova za demokratske promene. Za razliku od modernizacijskih teorija u klasinom funkcionalistikom teorijskom kljuu, savremene strukturne teorije prave dvostruki otklon povezujui ekonomski razvoj sa socijalnom mobilizacijom. Vodei kriterijum za procenu spremnosti drutva za demokratske promene, ove teorije vide u postignutom nivou drutveno-ekonomskog razvoja. anse za postignue demokratije zavise na krucijalan nain od dostignutog nivoa ekonomskog razvoja. Prvu uticajnu verziju ove teorije, koja ukazuje na vezu demokratije i ekonomskog razvoja, dao je jo u pedesetim godinama dvadesetoga veka poznati ameriki politiki sociolog S. M. Lipset. Kritike i primedbe koje se upuuju ovoj vrsti teorija istiu njen deterministiki karakter i linearni pogled na politiki raz110

voj, jer poklanjaju previe panje materijalnim faktorima. U novije vreme, ove teorije su doivele modifikaciju, priznajui da ekonomski razvoj nije sam po sebi nuan i neophodan uslov za demokratsku tranziciju, ali zadravajui miljenje i istiui visoku korelaciju koja postoji izmeu konsolidacije i odrivosti novih demokratija, sa jedne, i uspenosti njihovog ekonomskog razvoja, sa druge strane. Treu grupu ine tzv genetike teorije ili teorije politikih aktera. One se u prilinoj meri razlikuju i od transnacionalnih i od strukturnih teorija jer stavljaju naglasak na sledee dimenzije objanjenja demokratskih promena: a) fokusiraju se na same procese promene reima; b) naglaavaju mogunosti politikog izbora demokratskih reenja; c) stavljaju u prvi plan ulogu elita i politikih aktera u promenama; i d) ostaju u uverenju o unutranje uroenoj (intrinsikoj) neizvesnosti tranzicije. Ove teorije gledaju na strukturne preduslove samo kao na inioce u pozadini (background factors), kao na faktore koji prethode. Najvei doprinos ove grupe teorija je to centriraju panju na dinamiku procesa promena. Otuda je njihov glavni fokus usmeren vie na sam proces tranzicije, nego na konsolidaciju liberalne demokratije. Pored grupe teoretiara koji su se prvenstveno bavili tranzicijskim problemima u Latinskoj Americi (iji je najbolji predstavnik uljermo ODonel / Guillermo ODonnell), meu onima koji su se bavili problemima demokratske tranzicije u Istonoj Evropi, jedno od najistaknutijih mesta zauzima Klaus Ofe (Claus Offe). Iz bogate, argumentovane, ubedljive i inspirativne Ofeove analize ovde izdvajamo dva momenta, jer se oba tiu osobenosti demokratskih promena u istonoevropskim zemljama, u odnosu na druge zone tranzicije. Prvi momenat. Za razliku od demokratskih procesa u zemljama Zapadne Evrope ili Latinske Amerike, koji su trajali u duem vremenskom periodu i imali manje-vie prirodni sled reavanja kljunih pitanja promene (uspostavljanje nacionalnih drava, ustavno-demokratske reforme i demokratizaciju svakodnevne politike) procesi demokratske tranzicije u istonoevropskim drutvima otvorili su i stavili na dnevni red istovremeno reavanje sve tri vrste promena: 111

a) reavanje nacionalno-dravnog identiteta (ukljuujui i sporove oko teritorijalnih razgranienja): b) uspostavljanje novih ustavnih okvira politikih sistema (ukljuujui najvanija institucionalna reenja i ustanovljavanje novih demokratskih politikih procedura i pravila); i c) promenu tzv. normalne politike (od promena i odluka u sferi ekonomije, do reavanja socijalnih problema siromatva). Pri tome je vano istai da se sva tri procesa (reavanje dravnoteritorijalnih pitanja, politike promene i ekonomski preobraaj) odvijaju ne samo simultano, nego i u strahovitom vremenskom tesnacu. Drugi vaan i osoben momenat demokratskih promena u istonoevropskim zemljama, na koji ukazuje Ofe, je vrlo izraen proces etnifikacije politike. Pod etnifikacijom politike Ofe podrazumeva strategije i ponaanja kolektivnih i individualnih drutvenih i politikih aktera koji su diktirani normativno-vrednosnim i saznajnim okvirima u kojima kljunu ulogu i najvie znaenje ima etnika pripadost. Etnifikacija politike ili politizacija etniciteta je proces koji je arko Puhovski u predveerje raspada druge Jugoslavije nazvao povratkom na pred-politiko stanje. To je drutveno stanje najdublje krize, pogotovu vienacionalnih drutava, u kome glavne linije politikih podela i rascepa (cleavages) idu po linijama etno-nacionalnih podela, a ne po linijama podela meu raznim politikoideolokim orijentacijama. To su drutvena stanja u kojima pripadnici jedne etnike skupine misle (ili se oekuje da misle) isto o kljunim politikim pitanjima, a pre svega pitanjima identiteta politike zajednice, i u tome se bitno razlikuju u odnosu na pripadnike drugih etnikih zajednica. Etniki kod postaje dominantan politiki kod, kriterij i mera drutvenog ponaanja svih politikih aktera. Najpogubnije posledice procesa etnifikacije politike i politizacije etnosa doiveli su narodi i graani u sastavu druge Jugoslavije, tokom procesa njene krvave dezintegracije6.
6 Ofe u svojim analizama nudi zanimljiva objanjenja zbog ega se etnifikacija politike onima koji su zahvaeni tim procesom, ini racionalnom i prihvatljivom. Prvo, tu je potreba distanciranja novih elita od prethodnog, komunistikog reima. Drugo, porast vanosti granica, pogotovu privrednih funkcija granica za kontrolu nad ekonomskim resursima od strane novouspostavljajuih elita. Tree, jaanje sopstvenih granica kao mehanizam jaanja sopstvene dravne sile i unutranje politike kontrole. etvrto, potreba za potiskivanjem starih i novonastalih nacionalnih manjina. Peto, opsednutost otkrivanjem i velianjem sopstvene nacionalne istorije u funkciji jaanja novodolaze-

112

etvrtu grupu objanjenja demokratskih promena ine tzv. interaktivne teorije, koje nastoje da objasne promene nudei i razvijajui iri i mnogo dinaminiji model i okvir razumevanja procesa demokratizacije u celini. Drugim reima, panja ove grupe teorija nije usmerena samo na sam proces tranzicione faze prelaza iz nedemokratskog u demokratski reim, ve na kompleksan, multidimenzionalni i dugoroni pristup promenama. Interaktivni teorijski pristup je otvoren za diverzitet i kompleksnost dinamike promena i senzitivan za mnogostrukost transformacija u duem vremenskom periodu. Primer takve kompleksnosti su tranzicijski procesi na Balkanu, gde je potrebno uneti u analizu mnoge istorijske determinante, kao i sloenu i protivurenu dinamiku odnosa naraslog nacionalizma i demokratskih promena. Interaktivne teorije takoe uvaavaju u mnogo veoj meri kompleksne procese u kulturi, kao i promene u sistemu vrednosti. Za ovu grupu teorija takoe je vana relacija izmeu drave i drutva, i u tom kontekstu problematika civilnoga drutva. Smatra se da je temelje ove vrste teorijskog pristupa postavio Kirhajmer (Kirchheimer) 1965. godine svojom teorijom sputavajuih uslova i revolucionarnog proboja (theory of confinig conditions and revolutionary break-throughs), (navedeno prema Pridham, 2001: 8), a da su je kasnije nastavili i razvili mnogi teoretiari koji su u svojim analizama demokratske tranzicije naglasak stavljali na razumevanje interaktivne dinamike, ukljuujui rezultate studija identiteta, kulturnih studija, ekonomske transformacije, studija civilnoga drutva.

Uslovi demokratske konsolidacije

U sve bogatijoj teorijskoj i istraivakoj produkciji o demokratskim promenama i uslovima za njihovu stabilizaciju, ukazuje se na mnotvo razliitih okolnosti i faktora koji pogoduju tim procesima ili ih oteavaju. U knjizi Demokratija i ljudska prava (Democracy and Human
ih vlasti. esto, sukobi bogatijih i siromanijih delova mnogonacionalnih drava oko spreavanja prelivanja bogatstva iz jedne etnike skupine u drugu. Sedmo, etnika pripadnost je posluila i za promociju i formiranje novih politikih klasa. Osmo, etnifakacija politike je homogenizovala nova drutva. Deveto, etnifikacija politike je u vienacionalnim, pogotovu federalnim dravama, omoguila nastanak etnokratskih ravnotea i smanjila mogunost kompromisa. Deseto, nacionalizam se pojavio kao svojevrsna poluga solidarnosti i podizanja na visok nivo intenziteta politike mobilizacije za nove ciljeve. (ire o tome u Kasapovi, 1996: 34 36, Pavlovi, 1997 i 1998).

113

Rights, 1999) Dejvid Biem (David Beetham) nudi deset hipoteza o procesu tranzicije i uslovima za demokratsku konsolidaciju, koje na dobar nain sumiraju tu teorijsku debatu. Pokuau da ih testiram na iskustvima demokratske tranzicije u Srbiji. Njegova prva hipoteza glasi: Karakter prethodnog reima bitno utie na izglede za konsolidaciju demokratskih promena (Beetham, 1999: 72). Na primeru Srbije, i dvogodinjeg iskustva nakon promena, ta hipoteza sve vie dobija na validnosti. Populistiki tip vladavine, koji podrazumeva iroku podrku autoritarnom reimu, objektivno vrlo mnogo oteava i umanjuje izglede za brzu konsolidaciju demokratskih promena. Mada je u Srbiji dolo do promena kada je veina graana shvatila da se vie ne moe izdrati pod prethodnim reimom, jo uvek relativno veliki broj ljudi nije uvideo direktnu vezu izmeu karaktera autoritarnog reima i realne teine sopstvene situacije. Viegodinje ispiranje mozga putem kontrolisanih medija, neprijateljski stav prema regionalnom i meunarodnom okruenju, polovine mere prema politikim i finansijskim zloupotrebama, nejedinstvo unutar nove demokratske politike elite, a iznad svega kratko politiko pamenje masa, omoguilo je ne samo da ilave snage otpora demokratskim promenama preive, ve i da krajnja politika desnica ima veu snagu no to bi iko posle dve godine od promena mogao da pretpostavi. Druga hipoteza: Nain prelaza ka demokratiji utie na potonju konsolidaciju (Beetham, 1999: 74). Kao to karakter predhodnog reima, sa devastirajuim efektima u mnogim oblastima, predstavlja objektivnu oteavajuu okolnost, tako u osnovi mirno i nenasilno preuzimanje vlasti, predstavlja pozitivnu i olakavajuu okolnost za konsolidaciju demokratskih promena. U tom smislu politike promene u Srbiji iz oktobra 2000. uklapaju se u opti model tzv. pluralistike revolucije iz 1989. i talas promena koji je zahvatio istonoevropske zemlje (delimian izuzetak od toga predstavlja smaknue aueskog u Rumuniji). Ono to je bitna karakteristika istonoevropskog modela demokratskih promena je odsustvo i odbacivanje klasinih radikalnih i nasilnih revolucionarnih metoda i davanje prednosti evolutivnim, mekim i samoograniavajuim nainima promena7. Kljuna
7 Oslanjajui se na analize Klausa Ofea, kao i drugih autora koji se bave problemima demokratske tranzicije, Mirjana Kasapovi u vrlo solidnoj studiji Demokratska tranzicija i politike stranke daje sledeu tipologiju modela demokratskih promena

114

zagonetka Srbije u predveerje promena je bila sadrana u dvostrukoj neizvenosti: ne samo da li je mogua pobeda demokratske opozicije pod tadanjim nepovoljnim izbornim uslovima; ve jo vie, da li e u sluaju izbornog poraza tadanja vlast mirno otii sa scene. Ta zagonetka je, na opte iznenaenje, razreena na najbolji nain po mogunost demokratskih promena, kako pobedom na izborima, tako i mirnim preuzimanjem vlasti. Ali to ne znai da su poznavaoci agresivne prirode prethodnog reima potpuno promaili u svojim procenama, jer kao to konstatuje Antoni za razliku od Praga gde nareenje za oruano slamanje demonstracija nikada nije izreeno, u Beogradu je takvo nareenje izdato (Antoni, 2001: 35). Naredne tri hipoteze odnose se na vezu ekonomije i demokratije, pa u ih komentarisati istovremeno. Trea hipoteza: Trina ekonomija je neophodan, ali ne i dovoljan uslov za demokratiju (Beetham, 1999: 76). etvrta hipoteza: anse za demokratsku konsolidaciju se uveavaju sa demokratskim razvojem (Beetham, 1999: 77). Peta hipoteza: Specifine forme delovanja i ponaanja klasa utiu na anse za konsolidaciju (Beetham,1999: 78). Kada je re o treoj hipotezi, znaajni elementi trine privrede postojali su u Srbiji i pre i nakon raspada druge Jugoslavije, i tu jo uvek postoje bar ostaci znaajnih komparativnih prednosti u odnosu na neka druga istono-evropska drutva. Privredni ivot zasnovan na slobodnom tritu i autonomiji ekonomije od politike je jedan od vanih uslova za postojanje demokratskog politikog ivota. Ali odnos ekonomije i politike, odnosno trita i demokratije nije jednoznaan.
starih reima i obrazaca uspostavljanja novih demokratskih politikih sistema: pogodbeni, kapitulacijski, upravljani i secesijski obrazac. Mada se kriterijumi ove podele donekle preklapaju, moemo u naelu govoriti o dva osnovna obrasca demokratskih promena: mirnom i konfliktnom. U mirne moemo ubrojati: a) kapitulacijski oblik promene reima, karakteristian za ehoslovaku i Istonu Nemaku; b) pogodbeni ili pregovaraki model, primenjen u Maarskoj i delom u Poljskoj; c) kompromisni model, primenjen u Bugarskoj; d) disolucijski model mirnog razlaza primenjen u podeli na eku i Slovaku; Baltike zemlje; delom zemlje nastale raspadom SSSR-a; e) upravljaki model promena odozgo (Rusija). U konfliktne modele moemo ubrojati: a) konfrontacijski model, karakterstian je na jedan nain za Poljsku, a na drugi brutalan nain za Rumuniju; b) secesijski model (uz rat, drave nastale na tlu druge Jugoslavije); mirna secesija, primenjen i u sluaju raspada SSSR-a.

115

U raspravama koje se od umpetera pa nadalje vode o odnosu kapitalizma, socijalizma i demokratije, jasno je uoeno da sile trita mogu da imaju dvostruko i protivureno dejstvo na demokratiju. Sa jedne strane, trina ekonomija ima sledea pozitivna dejstva na unapreenje demokratije: a) svojim antipaternalistikim stavom i individualizmom, izjednaava glasaa i potroaa da sudi ta je najbolje u njegovom interesu; b) trina ekonomija vri disperziju i odvajanje dela odluivakih i drugih formi moi od drave umanjujui mo birokratskog aparata; c) trite direktno i indirektno utie na ograniavanje politike moi jer redukuje i umanjuje drutvene uloge u izbornim politikim procesima, odvajajui kompeticiju za ekonomsku i politiku mo u dve razliite sfere. Sa druge strane, sile trita mogu da imaju, i imaju, i mnoge negativne efekte na demokratske procese, od kojih pominjemo samo neke: a) nejednakost bogatstva, koje nastaje pod dejstvom sila slobodnog trita, ima tendenciju da ugrozi efektivnost politikih jednakosti; b) iroko rasprostranjena nezaposlenost i oscilacije u trinoj ekonomiji mogu da ugroze demokratiju i da usmere podrku i mobilizaciju masa prema autoritarnim i ekskluzivnim formama politike; c) najzad, generalizacija trinih privatnih interesa moe ozbiljno da dovede do erozije etosa javnog interesa u javnim slubama, na kome poiva i od kojih zavisi integritet javnog sektora. Osetljivost svih drutava u tranziciji prema dvostrukoj prirodi trinih efekata je oigledna. Drutvena potreba za uspostavljanjem balansa i ublaavanje raskoraka izmeu protivurenog dejstva trine ekonomije na demokratski razvitak u Srbiji je jo vea, zbog nedaa kroz koje je ovo drutvo prolo tokom devedesetih. Ostaje veliko i otvoreno pitanje da li je u tom pogledu senzibilitet nove politike klase u Srbiji na nivou tih potreba i drutvenih oekivanja. Odgovor na ovo pitanje vie je negativan nego pozitivan. etvrta hipoteza se ini oiglednom: teko je pobiti injenicu da se anse za demokratsku konsolidaciju znatno uveavaju sa uspehom u 116

ekonomskom razvoju; kao to vai i obrnuto, zastoji i neuspesi u ekonomiji mogu bitno da oteaju, pa i da ugroze anse za konsolidaciju demokratije. Ovde nije re o uproenom shvatanju da je demokratija mogua samo na odreenom nivou ekonomskog razvitka. Re je o neem drugom o potrebi da novi demokratski poredak demonstrira svoje sposobnosti makar i postepenog, ali stalnog ekonomskog razvoja, kao i kapacitete sistemskog poboljanja privrednih performansi drutva. To se, naravno, mora oitovati u vidljivom (pa makar i malom, ali sistematinom) poboljanju ivotnog standarda ljudi. Sa stanovita procene sadanjeg stanja i buduih izgleda konsolidacije demokratskih promena u Srbiji, ovo se ini kljunom i prelomnom takom. Od uspeha i brzine ekonomskog oporavka zavisie u velikoj meri kvalitet i dometi demokratizacije u Srbiji. Zapoete demokratske promene u Srbiji mogu biti ugroene i dovedene u pitanje, pre svega, neuspesima u ekonomiji i privrednom oporavku. A sada nekoliko rei o petoj hipotezi. Jedna od bitnih posledica autoritarnog reima u Srbiji tokom devedesetih je bila izuzetno jaka socijalna polarizacija na sve vei broj siromanih i mali broj sve bogatijih. Makaze socijalne polarizacije i masovne pauperizacije su najvie pogodile srednje slojeve, koji su u svim drutvima najsolidnija socijalna osnova demokratije. Tim procesima su, takoe pogodovale mnoge kontraproduktivne mere koje je meunarodna zajednica preduzimala prema Srbiji (od sankcija i izolacije do bombardovanja), koje su u najveoj moguoj meri pogaale gradsko stanovnitvo i srednje slojeve. Kao to su jaki graanski protesti u zimu 1996/97. godine bili prvenstveno pobuna studenata i srednjih, graanskih slojeva, tako se isto, sa dosta osnovanosti, moe postaviti hipoteza da su glavnu socijalnu osnovu oktobarskih promena 2000. obezbedili upravo ti isti socijalni slojevi. Dakle, u odnosu na socijalno-klasne podele kao realnu interesnu osnovu za konsolidaciju demokratskih promena, moe da se kae da je situacija u Srbiji bila i ostala ambivalentna. Srednji slojevi su jasno iskazali svoju ivotnu zainteresovanost za demokratske promene, ali njihova realna drutvena teina je ne samo slaba, nego se moe oekivati da e njihova ekonomska pozicija biti ozbiljno ugroena merama racionalizacije u oblasti preobimne administracije, banaka i osiguranja, u velikim i neproduktivnim sistemima, i uopte u tzv. drutvenoj privredi i drutvenim delatnostima. 117

Sledee dve hipoteze, za koje se moe rei, da su, u najmanju ruku, previe tvrdo formulisane, povezane su i odnose se na polje politike kulture: esta hipoteza: Odreene religije su inkopatibilne sa odrivom demokratijom (Beetham,1999: 81). Sedma hipoteza: drutva podeljena jasno definisanim i istorijski antagonistikim kulturnim grupama imae velike tekoe u odranju demokratije (Beetham,1999: 82). Mada se u literaturi o tranziciji ponekad naie i na takve vrste objanjenja, koja su sadrana u ovim dvema ponuenim hipotezama, njihova formulacija trai mnogo iru raspravo no to je u ovom tekstu mogue. Kada je re o stavovima, koji uporite trae kod Vebera (Weber), da je protestantska religija najpogodnija za demokratiju, i koji iz toga izvode zakljuke da su pravoslavlje, islam i konfuijanstvo nepovoljne i inkopatibilne religije sa mogunostima demokratskog preobraaja moe samo da se kae da pate od jednostranosti i neosnovanog preterivanja. to se tie sedme hipoteze, njena negativna snaga je na tragian nain demonstrirana na prostoru druge Jugoslavije, ali i tu su potrebna dodatna objanjenja. Uprkos injenici, koja je dola do izraaja u mnogim post-komunistikim zemljama, da se teilo kulturnoj, a pre svega etnikoj, homogenizaciji, kulturni diverzitet, kao i trite, moe da ima, i ima, dvostruko i protivureno dejstvo na demokratiju. Sa jedne strane, i u nepovoljnim politikim okolnostima (autotarizma, nacionalnog populizma) moe da vodi konfliktima, pa i graanskim ratovima. Sa druge pak strane, ouvanje kulturnog diverziteta, kao pluralistike vrednosti po sebi, podrazumeva i zahteva jaanje demokratskih ustanova i procedura drutva. Uvaavanje injenice da je sadanja Srbija kulturno i etniki heterogena je dvosekli ma za njenu demokratsku budunost. Ona, sa jedne strane, predstavlja socijalnu osnovu koja hrani nacionalistike pokrete i populistike forme politike, ali, sa druge strane, prua izazov i potvruje potrebu za demokratskim obrascima politikog ivota. Modeli reavanja sukoba na jugu Srbije pokazuju obe strane tog problema. Poslednje tri hipoteze se odnose na politiki sistem. 118

Osma hipoteza: predsedniki sistemi su manje trajni nego parlamentarni sistemi (Beetham,1999: 83). Deveta hipoteza: Proporcionalni izborni sistemi dovode do manje politikih raskola od veinskih sistema (Beetham,1999: 84). Deseta hipoteza: Demokratska odrivost se uveava sistemom razvijene regionalne (samo)uprave (Beetham,1999: 85). Osma hipoteza otvara veliku teorijsku i praktinu politiku debatu o odnosu palamentarizma i prezidencijalizma. Bez namere da ulazim ire u tu veliku temu, ukazujem ovde samo na nekoliko aspekata tog odnosa. Prvo, nije re samo o komparaciji ova dva sistema po kriterijumu trajnosti, kako je to u hipotezi naglaeno. Povezana sa ovom, je i druga komparativna karakteristika: parlamentarni sistemi su, po pravilu, stabilniji od predsednikih. Tree, predsedniki sistemi, za razliku od parlamentarnih imaju mnogo manje kapacitete za politike kompromise. etvrto, i povezano sa prethodnim, predsedniki sistemi jaaju politiku polarizaciju. Peto, predsedniki sistemi su nefleksibilni i tee se prilagoavaju promenama. U odnosu na demokratske promene u istonoevropskim drutvima postoji svojevrstan paradoks. Mada su sva ta drutva nastojala da iza sebe ostave autoritarne modele politikih aranmana, nakon dolaska na vlast nove politike elite su vrlo esto optirale za predsedniki ili polupredsedniki model, a na raun istog parlamentarnog obrasca demokratije. Ono to je najjaa strana prezidencijalizma ili semiprezidencijalizma, uloga predsednika kao neke vrste politikog arbitra meu politikim strankama, ujedno je i njegova najslabija strana: takvi modeli svoju vlast i mo crpu na iroj ili uoj plebiscitarnoj podrci. To, sa jedne strane, umanjuje ulogu i snagu politikih partija (a time i parlamenata), a sa druge, ostavlja politiki sistem u starom obrascu liderskog tipa politike, uz stalno prisutnu opasnost pojave novog politikog populizma. Deveta hipoteza se bavi kljunim pitanjem izbornog sistema kome modelu dati prednost, proporcionalnom ili veinskom. Politika teorija i izborna politika sociologija su detaljno prouile i jake i slabe strane oba modela. Ono to moe da se kae za Srbiju, koja je u vie izbornih turnusa isprobala razliita reenja, to je potreba jedne razumne i odmerene kombinacije ta dva modela, uz pokuaj da se iskoriste njihove dobre strane i umanje njihovi nedostaci. 119

Deseta hipoteza, sa pravom akcenat stavlja na potrebu razvoja regionalne i lokalne samouprave, kao na jedan od vanih uslova demokratske konsolidacije. To pitanje je vrlo znaajno, kako za ubrzanje, tako i za stabilizaciju demokratskih promena u Srbiji, uz potrebu obezbeenja posebnog autonomnog statusa Vojvodine.

Civilno drutvo i demokratska konsolidacija

Pored sveobuhvatnosti uslova demokratske konsolidacije naznaenih u predhodnih deset hipoteza, Dejvid Biem je propustio da ukae na jedan bitan i vrlo sloen uslov bez koga su anse za demokratsku konsolidaciju i uspostavljanje samoodrive demokratije (sustainable democracy) znatno umanjene. Re je o problemskom kompleksu koga oznaavamo pojmom civilno ili graansko drutvo. Postojanje i prisustvo relativno razvijenog civilnog drutva nesumnjivo pozitivno doprinosi konsolidaciji i trajnosti demokratije. Dakle, kao to skree panju Filip miter (Philippe Schmitter), civilno drutvo doprinosi konsolidaciji demokratije ali je ne uzrokuje niti stvara (Schmitter, 1997: 240). Evo kako on odreuje civilno drutvo Civilno drutvo se moe definisati kao skup ili sistem samorganizovanih grupa za posredovanje odnosno povezivanje, koje su: (1) relativno nezavisne kako od javnih vlasti (public authorities), tako i od privatnih jedinica produkcije (firmi) i reprodukcije (porodica); (2) sposobne da promiljaju ali i preduzimaju akcije u odbranu ili promociju svojih interesa i strasti; (3) koje ne nastoje da zamene ni dravu ni privatne jedinice produkcije, da bi preuzele odgovornost za upravljanjem politetom (polity) u celini; (4) saglasne da deluju u okviru prethodno ustanovljenih pravila civilne prirode, to jest iskazujui obostrano uvaavanje (Schmitter, 1997: 240). Tako odreeno civilno drutvo, po njemu, poiva na etiri pretpostavke, odnosno, norme ponaanja: (a) dualna autonomija, (b) kolektivna akcija, (c) neuzurpacija, i (d) uljudnost. Prouavajui tranziciju iz autoritarnih u demokratska drutva, miter je zajedno sa ODonelom doao do zakljuka da postojanje civilnog drutva nije uslov ni za odricanje od autokratije, niti za prelaz na demokratiju, niti je obino dovoljno da donese promene reima. Mada je tran120

zicija skoro uvek praena procesom, koji su oni nazvali uskrsnue civilnoga drutva (resurecction of civil society), njihov zakljuak je da se ovo oivljavanje civilnoga drutva pojavljuje nakon, a ne pre poetka tranzicije (Schmitter, 1997: 242). Ako bi se validnost ovoga zakljuka testirala na iskustvima demokratske tranzicije u Srbiji, onda bi se njegova tanost morala da dovede u pitanje. injenica je da se civilno drutvo u Srbiji probudilo jo na prelazu iz 80-ih u 90-e godine, dakle na poetku uspostavljanja autoritarnog reima. Takoe je i injenica da je civilno drutvo, uz uspone i padove, uspelo da preivi itavu tu deceniju. To pokazuje da u savremenim evropskim drutvima jednostavno nije mogue ukinuti sve oblike civilne autonomije, ma kako autoritarni bili oblici politikog ivota. Istina ono je u tim godinama najee bilo potisnuto civilno drutvo (Pavlovi i saradnici, 1997), ali je povremeno bilo vrlo aktivno i izuzetno mobilisano. Vrhunac mobilizacije civilnog drutva tokom autoritarnih devedesetih godina predstavljaju tromeseni civilni protesti u zimu 1996/97, karakteristini, izmeu ostalog, po protestnim etnjama i po najhladnijem vremenu. Zbog tih dugotrajnih masovnih etnji graana, neki autori su, pola u ali, pola u zbilji, govorili o peripatetikom civilnom drutvu u Srbiji (Puhovski). Najzad, bez snane podrke civilnog drutva krajem 90-ih i u 2000-oj, teko je zamisliti da bi demokratske promene uopte bile mogue. U analizi civilnog drutva i demokratske konsolidacije u Centralnoj i Istonoj Evropi, Folfgang Markel (Wolfgang Markel) je ponudio teorijski model koji sadri pet razliitih teorijskih paradigmi, na osnovu kojih se mogu razumeti i objasniti osnovne funkcije civilnog drutva u procesima demokratskih promena. Prva teorijska paradigma u tom modelu je Lokova funkcija: civilno drutvo kao zatita graana od arbitrarne drave (Markel, 2001: 97, 107, 108). Postojanje nezavisne drutvene sfere naspram drave ostaje izuzetno vano i u periodu nakon demokratskih promena. Primer delovanja mnogih nevladinih organizacija u Srbiji za zatitu ljudskih prava pokazuje vanost ouvanja tzv. negativne slobode. Ponekad se te organizacije nau u paradoksalnoj situaciji da brane prava onih koji su se u prethodnom reimu isticali u krenju ljudskih prava drugih. U korpusu 121

mnogih civilnih prava graana, insistiranje na zatiti prava privatne svojine (ukljuujui i denacionalizaciju) predstavlja jedan od vanih zadataka civilnog drutva u postkomunistikom periodu. Druga teorijska paradigma je Monteskjeova funkcija: ravnotea izmeu drave i civilnog drutva (Markel, 2001: 97, 108). Mada Monteskje ukida otru razliku izmeu drave i drutva, njegov model podele vlasti rauna sa ravnoteom izmeu centralne politike vlasti i drutvene mree posredujuih tela (corps intermediaries). Ova tela su sastojci civilnoga drutva, koji su istovremeno u, i izvan dravnog kruga vlasti. Aktuelnost politike misli Monteskjea najjasnije se potvruje na uvidu da i u savremenim drutvima, ukljuujui i Srbiju, nema velikih izgleda na realizaciju principa vladavine prava i primene autoriteta zakona, ako nema ove drutvene podrke koju prua veliki broj civilnih asocijacija. Trea teorijska paradigma je Tokvilova funkcija: civilno drutvo kao kola demokratije (Markel, 2001: 98, 108). Slobodna udruenja graana su najira kola demokratije, u kojoj se demokratsko miljenje i civilno ponaanje ue i ustanovljavaju kroz svakodnevnu praksu (dayto-day practice) i putem neposredne komunikacije (face-to-face communication). Mada u Srbiji ve due vreme postoje vrlo kvalitetne nevladine organizacije, koje se po svojim demokratsko-civilnim kapacitetima mogu meriti sa bilo kojom NGO u drugim istonoevropskim zemljama, mora se priznati da je nae civilno drutvo, shvaeno kao kola demokratije, jo uvek slabo i nerazvijeno. etvrta teorijska paradigma je Habermasova funkcija: civilno drutvo kao kreator kritike javne sfere (Markel, 2001: 99, 110). Kritika teorija je u civilnom drutvu videla najiru drutvenu arenu interesne artikulacije i agregacije kojim se ustanovljava sistem predinstitucionalnog pluralistikog interesnog posredovanja. Upravo takva interesna funkcija civilnog drutva nedostaje u Srbiji danas. To je jedan od razloga zato ne postoje jasne veze izmeu parlamenata, politikih partija i drugih institucija, na jednoj, i njihove iteresne osnove koju treba da reprezentuju, na drugoj strani. Habermasova koncepcija civilnog drutva je jo zahtevnija u dimenziji u kojoj ono putem spontanih grupa, organizacija i drutvenih pokreta, prikuplja i kondenzuje drutvene probleme koji nastaju u privatnoj sferi i ubacuje ih u politiku sferu, pojaavajui i obezbeujui im drutvenu panju. Takvo civilno drutvo, i u najra122

zvijenijim demokratskim zemljama, moe biti dovoljno senzibilno za drutvene probleme, ali je, po pravilu slabo u politikom polju. Jedno od ivotnih pitanja daljeg razvoja civilnog drutva u Srbiji je upravo vezano za ovu funkciju, iji je glavni cilj uspostavljanje demokratskog javnog mnjenja i kritike javne sfere. Peta teorijska paradigma je Patnamova funkcija: pluralistika uloga civilnog drutva u produkciji drutvenog kapitala (Markel, 2001: 109, 110). Od klasinih pluralista, preko Lipseta, pa do savremenih teorija asocijativne demokratije, istie se vanost pluralistike funkcije civilnoga drutva. Ta funkcija u postkomunistikim drutvima poput Srbije je viestruka. Njom se, najpre, iskazuje realni interesni pluralizam drutva, kao osnove demokratskog pluralizma u politikom ivotu. Ona takoe, premouje duboke drutvene rascepe (social cleavages) prekrivajui ih lanstvom graana u razliitim interesnim grupama i civilnim asocijacijama, koje igraju vanu ulogu u stabilizovanju i pacifikovanju demokratije, na ovom jo uvek politiki trusnom podruju. Savremene pluralistike teorije, a u okviru njih i teorije o civilnom drutvu, sve vie karakterie teorijska debata o drutvenom kapitalu. Interes za koncept drutvenog kapitala (social capital) u stalnom je porastu u politikoj nauci i meu politikim sociolozima, od vremena kada je u osamdesetim uveden od strane francuskog teoretiara Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu), a naroito nakon knjige Roberta Patnama (Robert Putnam) Uiniti da demokratija radi: civilne tradicije u modernoj Italiji (Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern Italy, iz 1993. godine. Drutveni kapital u smislu spremnosti na civilni angaman ljudi, meusobno poverenje, uzajamnu kooperaciju, inkluzivnu drutvenu participaciju, je neto to se ne moe postii u kratkom vremenskom periodu. Zato je ta takozvana Patnamova funkcija civilnog drutva u proizvodnji i uveanju drutvenog kapitala, jedna od vanih pretpostavki demokratske konsolidacije, i to ne samo u postkomunistikim drutvima. Srbiji danas nedostaje finansijski kapital za ekonomski oporavak. Politiki kapital novih elita za demokratske promene se ubrzano i esto neproduktivno troi i rasipa. Drutveni kapital je onaj koji nam, potencijalno stoji na raspolaganju, ali koliina tog kapitala i nain njegovog demokratskog korienja u velikoj meri zavise od razvoja civilnog drutva, na jednoj, i zrelosti politikog polja i drave, na drugoj strani. 123

Sledei ideju izloenu kod Smolara (Smolar, 1997: 265), osnovna civilna deviza pod kojom se ovaj kapital uveava je Drutvo najpre! (Society First!). Zavriu ovaj tekst pozivijaui se na ODonela, autora (ODonnell, 1997:52) sa kojim sam zapoeo ovaj rad. Osnovni kredo pod kojim moe da se odvija proces konsolidacije demokratskih promena u Srbiji, u odnosu na prethodni nedemokratski poredak, treba da bude: Nikad vie! (Never Again!)

LITERATURA
1. 2. 3. 4. Antoni Slobodan, Priroda petooktobarskog prevrata, Miloevievo zavetanje i demokratska Srbija, u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001. Beetham David, DEMOCRACY AND HUMAN RIGHTS, Cambridge: Polity Press, 1999. Dahrendorf Ralf, REFLECTIONS ON THE REVOLUTION IN EUROPE, New York:Times Books/Random House, 1990. Diamond Larry, Introduction: In Search of Consolidation, in: CONSOLIDATING THE THIRD WAVE DEMOCRACIES, Themes and Perspectives, Edited by Larry Diamond, Marc Plattner, Yun-han Chu and Hung-mao Tien, Baltimor and London: The Johns Hopkins University Press, 1997. Dimitrijevi Nenad, Paradoksi ustavnog kontinuiteta u kontekstu osporene dravnosti, Revolucija iI poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001. Goati Vladimir, Priroda poretka i oktobarski prevrat u Srbiji, u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001. Golubovi Zagorka, ta smo zatekli i kuda dalje budunost demokratske tranzicije u Srbiji, u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001. Huntington Samuel, Democracy for the Long Haul, in: CONSOLIDATING THE THIRD WAVE DEMOCRACIES, Themes and Perspectives, Edited by Larry Diamond, Marc Plattner, Yun-han Chu and Hung-mao Tien, Baltimor and London: The Johns Hopkins University Press, 1997. Jaki Boidar, Demokratski deficiti politikih promena u Srbiji, u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001.

5. 6. 7. 8.

9.

124

10. Kasapovi Mirjana, DEMOKRATSKA TRANZICIJA I POLITIKE STRANKE, Razvoj politikih stranaka i stranakih sustava u Istonoj Evropi, Zagreb: Fakultet politikih znanosti, 1996. 11. Merkel Wolfgang, Civil Society and Democratic Consolidation in EastCentral Europe, in: PROSPECTS FOR DEMOCRATIC CONSOLIDATION IN EAST-CENTRAL EUROPE, Edited by Geoffrey Pridham and Attila Agh, Manchester and New York: Manchester University Press, 2001. 12. Markovi Mihajlo, Godina dana strukturnih promena u Srbiji (20002001), u: Bilans promena, Srbija godinu dana posle, Kikinda: Kikindski dijalozi, 2002. 13. ODonnell Gulliermo, Illusions About Consolidation, in CONSOLIDATING THE THIRD WAVE DEMOCRACIES, Themes and Perspectives, Edited by Larry Diamond, Marc Plattner, Yun-han Chu and Hung-mao Tien, Baltimor and London: The Johns Hopkins University Press, 1997. 14. Pavievi ore, Spasi Ivana, Prelazna ocena:promene u Srbiji kao oblik socijalnog uenja, u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001. 15. Pavlovi Vukain, editor, Potisnuto civilno drutvo, Beograd: Eko centar, 1997. 16. Podunavac Milan, Budunost liberalne revolucije u Srbiji, u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001. 17. Pridham Geoffrey, Comparative Reflections on Democratisation in EastCentral Europe: a Model of Post-Communist Transformation?, in: PROSPECTS FOR DEMOCRATIC CONSOLIDATION IN EAST-CENTRAL EUROPE, Edited by Geoffrey Pridham and Attila Agh, Manchester and New York: Manchester University Press, 2001. 18. Schmitter Philippe, Civil Society East and West, in: CONSOLIDATING THE THIRD WAVE DEMOCRACIES, Themes and Perspectives, Edited by Larry Diamond, Marc Plattner, Yun-han Chu and Hung-mao Tien, Baltimor and London: The Johns Hopkins University Press, 1997. 19. Smolar Aleksandar, From Oposition to Atomization, in: CONSOLIDATING THE THIRD WAVE DEMOCRACIES, Themes and Perspectives, Edited by Larry Diamond, Marc Plattner, Yun-han Chu and Hung-mao Tien, Baltimor and London: The Johns Hopkins University Press, 1997. 20. Stojanovi Svetozar, Demokratska revolucija u Srbiji, u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 2001. 21. Trkulja, Jovica, Srbija izmeu autoritarizma i demokratije, u: Bilans promena, Srbija godinu dana posle, Kikinda: Kikindski dijalozi, 2002.

125

Milan Podunavac

TEMELJI BAZI^NOG KONSENSUSA

U ovoj studiji analiziraju se pretpostavke za rekonstrukciju politikog poretka u Srbiji. Ustav se oznaava kao glavni okvir normativne integracije novog poretka nakon promene staroga reima, a postojanje pretpolitikog polja saglasnosti (bazini konsensus) oznaava se kao temeljni uslov uspostave dobro ureenog i stabilnog poretka. Analiziraju se negativni uinci odsustva takvog konsensusa na politiki ivot Srbije, a osobito na emancipacijski naboj oktobarske (liberalne) revolucije. Pokazuje se zato je Srbiji nuna nova percepcija kolektivnog identiteta, utemeljena s onu stranu nacije drave i izvan polja pretpolitikog jedinstva njezinih lanova. Naznaava se na kojim je vrednostima i principima ona izvodiva. Ustavni patriotizam, zasnovan na liberalnim vrednostima slobode za sve i principima vladavine prava, oznaava se kao sredinje jezgro bazinog konsensusa koje otvara mogunost razreenja inherentne napetosti izmeu legitimnosti drave i legitimnosti u dravi.

I
Kada se politiki potres, posle dubokih revolucionarnih promena, smiri ono to ostaje na tlu su odreeni socijalni, ekonomski i politiki uslovi, koje nemaki politiki pisac Oto Kirhajmer (O. Kircheimer) oznaava ograniavajuim uslovima izgradnje novog politikog poretka, unutar kojih novi sistem mora da donese svoje prve odluke i da trai odgovore na postojee probleme. Ovi ograniavajui uslovi, ukljuujui i samorazumevanje ovih uslova od strane samih aktera promena, u osnovi determiniu polje mogunosti novih politikih aktera i okvire novog 126

poetka. Da su ove okolnosti izuzetno sloene nakon pada staroga reima nije neophodno posebno razlagati. Opomena koju je J. Elster uinio jo pre deset godina, piui o paradoksima postkomunistike transformacije i oznaivi je u kategorijama teoreme nemogunosti, ini i za analizu politike dinamike u Srbiji produktivan teorijski predloak. Ona, u biti, upuuje na dramu suprostavljenih imperativa pred kojim se postkomunistika drava nalazi. Proces postkomunistike transformacije ka otvorenom drutvu, smatra Elster, trai mnogo vie od racionalne ustavne formulacije alternativa. Za razliku od stabilnih ustavnih demokratija, u kojima je u jednom dugom istorijskom razvoju pravna drava prethodila slobodi, a sloboda demokratiji (Bobio), postkomunistika drutva nalaze se pred imperativom da paralelno oblikuju procese redefinicije kolektivnog identiteta (bazinog konsensusa), uspostave demokratije, trine ekonomije i socijalne pravde. Ovi imperativi mogu se oznaiti i normativnim pojmom javnog dobra, implicirajui stanovite da ih veina pripadnika jednog drutva smatra vrednim i poeljnim i da neka vrsta deficita, na bilo kojoj od ovih taaka, stvara probleme u funkcionisanju politikog drutva. Ambicija je svakog dobro ureenog drutva da zahteve za politikim legitimitetom, ekonomskim blagostanjem i kolektivnim identitetom dri u osobitom stanju ravnotee. Potekoa je u tome da se svi ovi imperativi zahtevaju istovremeno. No, pokazuje se da su oni ne samo razliiti, ve i meusobno suprostavljeni. Politiko drutvo u Srbiji nalazi se upravo u jednom takvom stanju. Godinu dana nakon oktobarskih promena, koje oznaavamo naglaeno pozitivnim normativnim konstruktom liberalne revolucije, ne samo da nije oblikovan novi drutveni ugovor (ustav), u kome bi se na temelju irokog socijetelnog konsensusa izrazio kolektivni identitet Srbije kao politike zajednice i odgovorilo na temeljno pitanje ko smo i zato smo zajedno, ve rasprave u javnom polju o ovom pretpolitikom pitanju nisu ozbiljno ni zapoete. Ozbiljni predlozi to su ih sainile ekspertske grupe ostali su bez ozbiljnije refleksije u javnom polju, to ima rave uinke u politikom polju. Otuda su i uinci razorenog legaliteta i razorenog poretka starog reima mnogo vei no to bi im jedno drutvo, koje je osvojilo konstitucionalnu ansu za redefiniciju svoga kolektivnog identiteta, smelo dozvoliti. 127

Zakon i poredak moraju egzistirati zato da bi dali relativno jasne orijentire ponaanju aktera, funkcionisanju ustanova i da bi uobliili i disciplinirali metode politike borbe i utakmice. Bez legitimnog poretka, akteri (i individualni i kolektivni) skloni su da lako pribegnu nasilju kao reformi razreavanja sukoba, a ova metoda ve je u polju nepolitike. Bazini konsensus, koji se uspostavlja kao jedno neupitno polje van politike borbe (E. Fraenkel), uslov je da se politika u okviru jednog drutva moe oblikovati kao polje mirnog, miroljubivog i kalkulabilnog razreavanja konflikata. Samo na ovim pretpostavkama mogue je uspostaviti jednu koherentnu politiku teoriju poretka (Neumann) koja, u ravnotei i povezanosti vodeih pojmova, ustanova i principa, omoguava graanima jedne politike zajednice da (na dugi rok) rutiniziraju svoja individualna ponaanja i aspiracije prema jasno odreenim orijentirima pravnog i politikog poretka. Politiko drutvo u Srbiji ne samo da nema takvu teoriju, ve neki od vodeih aktera dre da ona i nije potrebna. Vreme posle velikih revolucionarnih potresa je vreme velikih dezorijentacija, ali to je uvek i vreme pojaane senzibilnosti. Borba za novo stanje nije samo ekonomska i politika; ona je uvek i ideoloka. Ovaj rad jedan je pokuaj da se ova vana pitanja unesu u diskurzivno polje javnih debata. U radu e se demonstrirati jedna dosta skromna metodika postavka teorije okolnosti. Ona (teorija) jednim refleksivnim odnosom prema okolnostima koje su dovele do promena, nastoji da izbegne dva dosta dominirajua pristupa politikoj dinamici u politikom drutvu Srbije. Prvi je osobita forma modelskog miljenja koje nam iskustvo drugih zemalja u tranziciji nudi kao set gotovih recepata; drugi, pak, je onaj koji prenaglaava osobenost konteksta, kao jedino releventnog polja mogunosti aktera politikih promena. Da bismo odgovorili na pitanje zato odreeni tip promena ili odreena strategija dobija prednost u odnosu na druge, nastojaemo da uslove koji favorizuju odreeni tip politike i socijalne dinamike ekspliciramo na opti nain (teorija). Na pretpostavkama ovakvog metodikog pristupa, u ovome radu demonstriraemo dve normativno motivisane teze. Prva demonstrira ideju o ustavu kao glavnoj formi normativne integracije novog poretka, nakon promene staroga reima. Mada u empirikom smislu nema takvih stanja koja bi se mogla oznaiti terminom novog poetka, u normativnom smislu mo da se utemelji novi ustav uvek je istovremeno i 128

mo da se uspostavi politiki poredak ex nihilo. U modernim drutvima, sve od Francuske revolucije, ustav oznaava aktivno oblikovanje novog poretka, to ini bitni otklon u odnosu na istorijsko raanje i evoluciju starog poretka. Oblikovanje ustava ne oznaava samo ideju autorizacije novog poretka, ve i postojanje stvaraoca ustava ija je mo temeljni osnov poretka. Novi ustav ne samo da oslobaa socijalne i politike sile koje su bile potisnute od strane staroga reima, ve on istovremeno kreira institucionalne i politike uslove za raanje novih socijalnih i politikih aktera. Ustav je istovremeno i osobita forma samolikvidacije revolucije. U njemu se jedna kreativna neogranizovana i otvorena mo revolucije preoblikuje u konstituirajuu i ogranienu mo novoga politikog reima. Normativna poruka jednog ovakvog stanovita izuzetno je vana. Ona naprosto upuuje da, kada je konstituirajua mo ustanovila ustav, svaka mo koja ima ambiciju da bude legitimna, mora biti podvrgnuta moi ustava. Time se otklanja bilo kakva mogunost za uspostavljanje ili pak perpetuiranje bilo kakve vrste ekstrakonstitucionalne moi. Smatram da je to za politiko drutvo u Srbiji izuzetno vano. Politika dinamika u Srbiji upravo zbog osobitog stanja ustavnog interegnuma ne pokazuje dovoljne i neophodne uinke konstitucionalizacije politike moi novih aktera, to u osnovi procesu konstitucionalizacije liberalne revolucije daje naglaeno neliberalne uinke. Odsustvo mogunosti novih politikih aktera da se, u ovom interegnumu, izloe neizvesnostima politikih procesa organizovanih u ustavu drugo je lice ove neliberalne dinamike. Odnos izmeu revolucije i ustava je veoma sloen i iznimno ambivalentan. Ovaj rad nastoji da naznai samo neka teina mesta koja otvaraju mogunost za ono to bi, sluei se politikom formulom Franca Nojmana (Franz Neumann), oznaili politikom teorijom politikog poretka u Srbiji nakon oktobarske revolucije. Jo bih naznaio jedan problem, jer e odgovor na njega omoguiti da se, na neki nain, otkrije snaga liberalne usmerenosti novih politikih elita. Naime, jedno od bitnih obeleja modernih revolucija je osobita podela na politike aktere koji su, podravajui formu permanentne revolucije, kreativnu mo revolucije transportovali u institucionalno sredstvo koje je garantovalo permanentnu ulogu revolucionarnih elita i one koji su konstituirajuu mo revolucije ugradili u temelje novoga i ogra129

nienog poretka. U napetosti izmeu radikalno demokratske i institucionalne (liberalne) strategije, otkrivaju se ne samo razliite koncepcije izmeu konstitucionalne i normalne politike, ve se u osnovi artikuliu dve sasvim razliite koncepcije ustava. Saeto, dok revolucionarno demokratska ideja ustava ima aspiraciju da sauva revolucionarni duh naroda i u ustavu pozitivira vrline svojih graana, implicirajui osobito jedinstvo izmeu revolucionarne i normalne politike, institucionalna strategija usmerena je na konstitucionalizaciju revolucionarne moi i graanskog duha u formu normalne politike. Supstantivna svojstva graanskih vrlina i revolucionarne moi uvek su potencijalno usmerene i naruavaju politiki kapacitet politikih ustanova. A politike ustanove su i nastale, kako upuuje Aleksander Hamilton, zarad toga da bi se ograniili i kontrolisali ravi porivi koji su stalan pratilac graanskog drutva i ljudske prirode. Do kraja dovedena, ova razliita normativna polazita nude u osnovi dve razliite koncepcije ustava. Za prvu (radikalno demokratsku) ustav je solucija problema. Za drugu (liberalnu) ustav je samo jedan od instrumenata za reavanje problema. Osnovna poruka je da se narod, razumevan kao politiki subjektivizirano telo (ukupnost graana), podvrgava pravilima, za koja zna da unapred ne determiniu politiki rezultat, ali koji u svojim krajnjim uincima obezbeuju da on bude u skladu sa oekivanjima koja su izraena u revoluciji. Analiza koju smo uinili u prethodnim delovima studije nastojala je da pokae zato odnos izmeu revolucije i ustava ini sredinje jezgro politike dinamike u Srbiji i kakvi su (negativni) uinci zanemarivanja ovog problema u javnom polju. Ako je revolucija kolektivni in preureenja bazinih aspekata prolosti, onda je ustav u biti okvir koji omoguava novim akterima da definiu one pravne i politike principe pomou kojih se novi poetak razlikuje od starog reima i usidruje u nazorima i uverenjima graana. Uspena liberalna revolucija (a to je oznaka politike dinamike u Srbiji) trebalo bi da se dovri u demokratski donetom ustavu. U ustavu se, u formi drutvenog ugovora, iznova definiu temeljni principi i vrednosti zajednikog ivota. Novi se poredak u biti legitimira kroz jedno novo razumevanje poloaja oveka, odnosa graana i vlasti, a osobito kroz jedno novo znaenje samog pojma politike. Naznaavajui da ustav i nije nita drugo do jedan iroki drutveni ugovor o identitetu politike zajednice, Hegel je uoavao da on 130

mora sadravati oseanja ljudi za njihova prava i njihove interese. Ustav je izraz samosvesti pripadnika jedne politike zajednice koji upravo njoj odgovara. U suprotnom, imamo posla sa jednim izvanjskim ustavom koji je bez vrednosti i znaenja. Cena osnovnog konstitucionalnog ugovora i nije tako visoka kao to izgleda na prvi pogled. Da bi jedan ustav bio delotvoran, od njega se oekuje da ustanovi koherentan i stabilan okvir (procedure, pravila odluivanja) za nesmetanu reprodukciju politike moi. Da bi, pak, ustav zadovoljio kriterij legitimnosti sa stanovita liberalnih i demokratskih naela, od njega se oekuje da u sebe inkorporira skup civilnih i politikih prava, kao i mehanizme koji treba da obezbede demokratski i javni karakter politikih procesa. Liberalni ustav uvek je usidren u vrednostima konstitucionalizma, ime se pozitivira polazite o politici u granicama prava i konstitucionalnim granicama politike vlasti. Bez snanih liberalnih ustanova, naa sloboda je uvek u opasnosti da bude pokradena (Moska), a konstitucionalne ustanove su kako je to sjajno pisao Tokvil ledena voda koja hladi i okiva vlast. Otuda je nametanje konstitucionalnog projekta u sredite javnog diskursa i uspostavljanje ustava kao sredinjeg simbola politikih dostignua od iznimne vanosti za buduu rekonstrukciju politikog poretka u Srbiji. Dva su vana uinka ovakvog usmerenja javnih debata. Prvi se izraava u osvajanju mogunosti da se, u traganju za obnovom i redefinicijom kolektivnog identiteta zajednice, ovaj identitet gradi na vrednostima ustavnog patriotizma i obnavljanju lojalnosti graana prema politikoj zajednici, kroz vrednost ustavne demokratije. Drugi vaan uinak ovako usmerenog javnog diskursa valjalo bi prepoznati u irenju komunikacionalne politike kulture. Promocija konstitucionalizma usmerava raspravu u liberalnom smeru i otvara prostor za iroku raspravu o kljunim pitanjima liberalne rekonstrukcije drutva. Prednost je liberalizma u odnosu na ostale konkurirajue teorije, u tome to je njegova konstitucionalna teorija mnogo razvijenija i mnogo prijemivija za aktivne grupe i pojedince. Otuda i jeste vano da upravo ove grupe vide ustav u svojoj refleksiji kao izraz i simbol dostignua politikih promena u Srbiji.

131

II
U prethodnim razmatranjima, nastojao sam da pokaem zato je, u prelazu ka demokratskoj normalnosti, odnos izmeu revolucije i ustava sredinje jezgro politike dinamike u Srbiji. Osvajanje konstitucionalne anse za obnovom i redefinicijom kolektivnog identiteta oznaio sam kao najvanije postignue oktobarske (liberalne) revolucije. U ovome delu, pokuau da pokaem iz kojih pretpostavki je nuno oblikovati osnove kolektivnog identiteta. Temelje ovog identiteta oznaiu u kategorijama ustavnog patriotizma. To saeto znai da plediram za takvu ravnoteu moralnih i politikih principa koji Srbiju, kao dravu i politiku zajednicu, utemeljuju samo na univerzalistikim principima. Ustavni patriotizam oznaavam kao formulu koja razreava temeljnu napetost izmeu legitimnosti drave i legitimnosti u dravi. Ovu formulu smatram jezgrom proliberalne rekonstrukcije poretka u Srbiji. Temeljem novog poetka oznaiu osnivaka svojstva oktobarske revolucije. No, da temeljitije razloim osnovnu argumentaciju. Prva vrsta argumenata tie se analize dinamike i modaliteta politikih promena u Srbiji. Modalitet promena je od velike vanosti za redefiniciju identiteta zajednice (Ki). Saeto, politiki prevrat u Srbiji se, obzirom na modalitet promena (strategija kontinuiteta), prirodu normativnih zahteva (prava kao bazina dobra, vladavina prava, demokratija kao legitimacijsko naelo), samorefleksiju politikih aktera (izbor, a ne sluaj) i odnos spram starog reima (korektivna pravda) moe oznaiti normativnim konstruktom liberalne revolucije. Njegov je glavni uinak relegitimizacija normativnog ideala otvorenog i liberalnog drutva. Akteri politikih promena u Srbiji stekli su prozor mogunosti za takvu mogunost rekonstrukcije Srbije kao drave i politike zajednice, koja politikom drutvu u Srbiji prua ansu za liberalnu politiku transformaciju. Stanje u kome se Srbija jo uvek nalazi oznaavamo pojmom konstitucionalne politike. Ovakvi momenti odluujui su za ivot jedne politike zajednice i nain na koji ona ureuje i definie svoje fundamentalne vrednosti. To su momenti koji pripadnicima jedne zajednice daju ansu za obnovu i redefiniciju zajednikog politikog identiteta. Politiko drutvo u Srbiji i njegovi kljuni akteri prolaze kroz jedno takvo stanje konstitucionalne politike. Temeljno (pretpolitiko) pita132

nje pred kojim se Srbija danas nalazi jeste pitanje o osnovama oblikovanja kolektivnog politikog ideniteta (bazinog konsensusa). Ovim svojstvom se Srbija, kao politiko drutvo, ne razlikuje bitno od politike dinamike drugih postkomunistikih drutava, osobito onih koja pripadaju prostoru bive Jugoslavije. Sva ova drutva pokazuju osobitu asimetriju (nadmo) imperativa oblikovanja kolektivnog identiteta u odnosu na imperative (javna dobra) legitimnosti i ekonomskog blagostanja. Prvo, dakako, proizvodi odreene deficite, podjednako u polju legitimnosti i polju ekonomskog racionaliteta, no, tu u vrstu analize (mada vanu) ostaviti po strani. Oblikovanje javnog poretka u svim je politikim drutvima najvanije javno dobro i stoga bi postojanje deficita u drugim poljima bilo opravdivo. Ovo je za Srbiju tim vanije, jer se dosta uvreilo stanovite o osobitom identitetu javnih slubi (dravnih aparata) i javnog poretka, to je u normativnom smislu teko branjivo. No, ideja o nadmoi imperativa kolektivnog identiteta u politikom drutvu Srbije trai jednu vanu redefiniciju. Politikom dutvu u Srbiji neophodna je jedna kvalitativno nova percepcija kolektivnog identiteta. Ono to karakterie i razlikuje proces rekonstrukcije Srbije kao drave i politike zajednice u odnosu na ostala postkomunistika drutva, a delimino ini otklon i u odnosu na proces uspostave moderne evropske drave jeste da se u Srbiji ne moe nai kompromisan odgovor na temeljito pitanje o tome ta utemeljuje dravu: pretpolitiko jedinstvo njezinih pripadnika ili konsensus o univerzalnim moralnim i politikim principima. Pitanje, dakle, o tome ta je to to ini predustavni izvor (konstituirajuu mo) ustava u politikom drutvu Srbije nije ni izbliza jednostavno. Za razliku od modernih evropskih drava, koje su u sebi uspevale da harmonizuju ovu dualnu strukturu moi (pretpolitiko jedinstvo utemeljeno u tradicijskom polju partikularnih drutava, konstrukcijska ugovorna ideja zajednice utemeljena na univerzalnim principima), politiko drutvo u Srbiji ne moe da iskoristi i pozitivira, u formi bazinog ustavnog konsensusa, osobite emancipacijske uinke podele rada izmeu nacionalizma i liberalizma, u kojima je nacionalizam u biti oblikovao oseaj kolektivnog identiteta i solidarnosti, a liberalizam oblikovao i gradio institucionalne osnove slobodnog razvoja i samoaktualizacije pojedinca. Sve ovo upuuje da se politiko drutvo Srbije, u procesu redefinicije svoga kolektivnog identiteta, mora 133

odrei i one simbolike reference na naciju koja je tipina za zapadne demokratske zajednice ravnopravnih graana. Dva su razloga ovakvom nalazu. Prvi je optiji i tie se prirode nacionalizma u drutvima centralne i istone Evrope; drugi pak upuuje na osobitost politike dinamike u Srbiji. Opte je mesto da modernizacijski procesi oblikovanja nacija i drava u zemljama centralne i istone Evrope pokazuju razliitu dinamiku. Kako to kae F. Majneke (F. Meineke), saimajui ove procese, dok je na Zapadu postojea drava nacionalizirana, u drutvima istone i centralne Evrope nacije su ve bile formirane i u jednom neravnomernom procesu etatizirane. No, ovaj tip procesa ima sasvim drugu dinamiku u odnosu na proces oblikovanja moderne evropske drave. On ne pokazuje niti onu vrstu postupnosti, niti spontaniteta, a posebno ne svojstvo republikanizacije politike koja je ovaj proces karakterisala. Sve je ovo snano oblikovalo i uticalo na prirodu politikih procesa i kvalitet nacionalizma u ovom delu sveta, inei ga nekontrolisanim, divljim, izofrenim, poput svake sile in statu nascendi. Nekoliko je vanih razloga koji, u procesu rekonstitucije politikog drutva u Srbiji, delegitimiraju naciju kao supstrat demokratske politike zajednice. Prvi se odnosi na nain na koji je nacija instrumentalizirana u neposrednoj prolosti. Nakon svega to je uinjeno u ime nacije, u poslednjoj deceniji prolog veka, nije mogue kreirati civilizovanu zajednicu iz pretpostavki pretpolitikog jedinstva njezinih lanova. Naprotiv, mogunost novoga poetka u Srbiji u velikoj meri ovisi upravo od toga koliko e nova elita (politika i intelektualna) biti pripravna na pravno potiskivanje prolosti starog reima (Dreier). Drugi razlog je normativne prirode. Srbija je nacionalno heterogena zajednica. Uinci normativno poeljnog zahteva o multikulturalnosti su veoma snani, a odnos izmeu liberalnih, demokratskih i multikulturalnih imperativa nije ni izbliza jednoznaan. O tome u javnom polju nema ni dovoljno refleksije, niti temeljnih rasprava. Trei razlog se odnosi na snane deficite i rastakanje sa kojima je sama srpska nacija bila suoena u procesu nasilne homogenizacije. Taljeran je svojevremeno govorio kako je Francuzima, nakon pada bonapartizma, trebalo gotovo pedeset godina da povrate poverenje u republikanske ustanove i javne slobode. Politiko drutvo u Srbiji nalazi se, nakon pada srpskog cezarizma, pred istom vrstom iskuenja. Sve ove analize upuuju da se u procesu poli134

tike rekonstitucije Srbija na neki nain mora odrei integracijskih kapaciteta same politike zajednice. Sve to, dakako, ima i veoma nepovoljne uinke u procesu rekonstrukcije drave, no to su one vrste dozvoljivih teta koje bi unapred valjalo uraunati (I. Berlin). Dovodei ovu analizu do kraja i odgovarajui na temeljno pitanje koje smo u ovoj studiji postavili, a to je pitanje o osnovama kolektivnog identiteta (bazinog kosensusa) u Srbiji, izveo bih sledei fundamentalni politiki aksiom: ustavni patriotizam je ona vrsta politike formule koja politikom drutvu u Srbiji omoguava rekonstituciju politikog poretka s onu stranu nacije drave i omoguava da se trajniji identiteti i lojalnosti prema politikoj zajednici i dravi oblikuju u polju politikih principa i vrednosti koje proizvodi sam ustav. Sadrinu ustavnog patriotizma inili bi principi i one vrednosti koji za sve graane imaju neogranieno i nepristrasno vaenje, podjednako u odnosu na partikularna svojstva pretpolitikog jedinstva zajednice (partikularne dravne i nacionalne tradicije), ali i u odnosu na republikansko polje demokratskih institucija i procesa. Ovaj poredak vrednosti oznaavamo liberalnim principima jednake slobode i vladavine prava, a demokratinost politike jednoga poretka merimo upravo onim (liberalnim) vrednostima koje stoje izvan demokratskog procesa.

135

^edomir ^upi}

SMISAO PROMENA
Svaka promena je novi izazov. Tamo gde se nita ne menja nita ne nastaje. Tu caruje jalovost i navika. Preputanje looj stvarnosti nije nita drugo nego preputanje tavorenju i nestajanju. Gde se spreava promena i izbor, tu se zaustavlja razvoj. Svaka promena osveava i, to je jo vanije, izbacuje oveka iz okova navika. Promena je ponovno raanje, naputanje ustaljenih i loih doivljaja, delovanja, ponaanja, posmatranja i loeg ivota. Dobre promene proiruju svest i istovremeno razaraju umalost, prinudu i nasilje. ovek koga jo nita ne udi ivi u stanju tuposti i gluposti, pisao je Hegel. Ne menjati loe jeste zloin prema sebi i svemu buduem. Svest o promeni u zajednici, drutvu, dravi, pobuna je protiv svega to ivot zaustavlja, zatvara i razara. Izlazak iz letargije i pomirenja s ravim nainom ivota veliki je iskorak u osveivanju graana. Probueni i pobunjeni se ne zaustavljaju. Ko to ne shvata velika je neznalica i tetoina. Zato oni koji su stali na elo promena treba da znaju da, kada se velike ideje i univerzalne vrednosti usele i ugnezde kod graana, vie nema ale, jer one postaju snana mo i emocionalna i voljna koja e promene pogurati i realizovati. Otpori, lukavstva, manipulacije i neodlunosti mogu privremeno da zakoe i zaustave promene i produe agoniju razorene zajednice, ali ne mogu da povrate staro. Olo i uzurpatori u ropcu mogu da budu opasni, ali na kratko. I to kratko treba na vreme spreiti zbog onih koji su odluno krenuli ka boljem i pravednijem, ali i zbog njih samih. Svako 136

stradanje zbog nemarnosti, propusta, nebudnosti, saekivanja, nedopustivo je i neopravdano. One koji se tako ponaaju treba spakovati s uzurpatorima, kazniti ih i poslati u nepovratnu prolost. Proputene prilike najee su nenadoknadive, posebno u politici gde je cena propusta prevelika. Promena vlasti trebalo je da omogui da diktatura konano ode, ali ne samo ona, nego i sistem koji je koristila, to je jo vanije, jer taj nain onemoguava obnavljanje i ponavljanje slinih modela vladavine. Zato izgradnja demokratskog politikog poretka koji izrasta na temeljima graanskog drutva i vladavine prava treba i mora da ostane prioritetni zadatak novih vlasti. Prologodinji 5. oktobar nije bio ni pu, kako su gubitnici pokuali da nametnu, ali ni revolucija, kako je novima odgovaralo. Da je vlast smenjena revolucijom, pale bi sve ustanove starog sistema. Graani su 5. oktobra bili spremniji za mnogo ozbiljnije i radikalnije promene od onih koje su usledile. Njihov protest i formula Tri B (BojkotBlokadaBager), izraz su moralne pobune, jer je bivi reim pokuao da prekroji izborni rezultat. Da je na pravi nain kanalisana tada pokazana energija, mogli smo preskoiti decenije. Moralna kriza pojedinaca, drutvenih grupa i drutava, jedna je od najteih, zato to je uspostavljanje i promena vrednosnog sistema drutava najsporija. Opaka prethodna vladavina poivala je na vladavini kontrolisanog haosa. ega god se dotakla, od toga je napravila haos, a onda ga kontrolisala represivnim sredstvima, zloupotrebom bezbednosnih slubi. Karakter pobune graana i razoreni pojedinani i drutveni ivot nameu kao prioritetan zadatak nove vlasti namirenje pravde. Graani razumeju da se njihov materijalni poloaj ne moe brzo popraviti, ali ne razumeju zato se ne namiruje pravda. Namirenje pravde je uslov uspostavljanja poverenja graana prema novim vlastima. Njihovi ivoti su obezvreeni, pokradeni i razoreni od onih kojima je pravo vreme bilo nevreme cele zajednice. Oni kojima je pravo vreme veliko nevreme svih neljudi su i zloinci. Njihovo ogromno bogatstvo, steeno na uzurpatorski, hohtaplerski, monopolski, ratnoprofiterski nain mora biti preispitano. Bez toga nema namirenja pravde, niti gradnje i uspostavljanja vladavine prava, odnosno vladavine zakona. Nema stabilnosti, sigurnosti, reda i normalnosti sa uzurpatorima i pljakaima. A potreba za si137

gurnou je u temelju ljudskog opstanka ona je osnov ljudske oseajnosti i moralnosti. Tamo gde zavlada nesigurnost nema ni oseajnosti, ni moralnosti. Nesigurnost i nered pokazuju odsustvo duha, odlunosti, odgovornosti i upornosti. Izjave i preporuke odgovornih iz vlasti (ministar) poput ove: Kriminalci i ekstraprofiteri, od sada poteno ne samo to su tetne, nego su i pogubne za unormljavanje i razvoj drutva. Takve izjave okiraju i umrtvljuju sve koji su iskreno krenuli u promene i istovremeno amnestiraju one koji moraju da odgovaraju. To je primer velike neodgovornosti. Vea je teta od gubljenja nade, vere, aktivizma, nego od izgubljenog kapitala prevaranata i zloinaca. Prioritet, i to kratkoroni, nove vlasti radi ubrzanja promena jeste reformisanje i oporavljanje etiri sistema: a) pravosudnog sistema suda, tuilatva i kriminalistikog dela policije, b) medijskog sistema, c) zdravstvenog sistema i d) obrazovnog sistema. Pravosudni sistem je onaj koji e na poetku novog poretka imati najvei znaaj, jer su oekivanja graana od njega najvia i najurgentnija. Znai treba srediti i pripremiti sud, tuilatvo i kriminalistiki deo policije. Od profesionalnog odnosa i efikasnosti tog sistema zavisie namirenje pravde, ali i poverenje graana u zakone i dravne organe. Na taj nain oporavljaju se dravne institucije, a i stie i prihvata ugled tih vanih profesija za drutveni i dravni ivot. Bez ugleda i visokog mesta tih profesija u svesti graana nema ni poverenja u njihove institucije. Treba da se izborimo da one imaju visok drutveni status, ali i da ih ljudi koji nose te profesije doivljavaju kao veliku ast. (Prema anketama, u SAD je u proteklih sto godina poziv sudije uvek bio na prvom mestu. Da bi kod nas bio povraen ugled sudija potrebno je popraviti im materijalni poloaj, na poetku oporavka da se plate kreu od 1.000 do 1.500 evra; napraviti selekciju sve koji su se ogreili o zakon ili bili neefikasni treba odstraniti iz sudstva; primiti najbolje pravnike i omoguiti im praksu u razvijenim evropskim dravama; prepustiti predlaganje sudija Vrhovnom savetu pravosua; i uvesti meunarodne standarde efikasnosti u sudstvu.) Njima je, u sadanjim naim okolnostima, potrebna posebna zatita. 138

Medijski sistem, kao dvostruki posrednik u javnom komuniciranju i prvi spoljni omota kontrole vlasti, kritiko oko javnosti, promoter javnog duha, otvorenosti i slobode, treba da se temelji samo na visokim standardima profesionalizma. Od kvaliteta te profesije i utemeljenja medijskog sistema zavisi kontrola poslenika javnog ivota i praenje njihove racionalnosti i efikasnosti. Razborita vlast dri do medija, svesna da joj oni omoguavaju da brzo spozna sopstvene slabosti. U odnosu na celokupnu javnost novinari imaju dublji uvid u stvarnost, jer poseduju odreeno znanje i informacije. Mediji u naem drutvu nikad nisu imali taj status. Oni su smatrani poslunikim sistemom koji treba da obavi propagandu za vlast i prikrije njene slabosti. Mnogi nestruni, nesvreni ljudi napredovali su ukoliko su se ponaali kao poslunici i pristajali da budu korumpirani, pomaui reimu da njima veto, zapravo lako, manipulie na tetu cele zajednice. U protekloj deceniji, kad govorimo o medijima, uoavaju se dva perioda. U prvom je forsirana jedna vrsta senzacionalizma. Nije bilo nedozvoljenih tema i o svemu se moglo pisati. Meutim, nita to su mediji objavljivali nije proveravano niti bilo podlono sankcijama, u sluaju lai, klevete, neistine. Mediji u slubi senzacionalizma unitavaju javnost. Senzacijama se sve izmea: dobro i zlo, istina i la, pravda i nepravda. One unitavaju vrednosti, a kada se razore vrednosti, odnosno ivotni orijentiri, gubi se smisao. U tom periodu nisu postojale nikakve kazne za izgovorenu la, da bi u drugom, koji je usledio, bio donet zakon po kojem je istina utvrivana za jedan dan. Tako je uvedena jedna vrsta cenzure, ak samocenzure na koju su mediji bili prinueni ukoliko su eleli da opstanu. U meuvremenu, mediji su osloboeni te uasne propagande i represije, ali se nisu oslobodili ljudi koji nastavljaju da razmiljaju, rade i ponaaju se na stari nain. Sada isti ljudi, s ugraenim koruptivnim refleksima i koruptivnim nainom ivota, koji ne umeju da postupaju na drugi nain, trae nove gazde. Na medijskoj sceni svedoci smo ak neke vrste pregrupisavanja prema politikim partijama i spremnosti da se, kad god zatreba, brzo promene gazde i pokrovitelji, to govori o vrlo looj medijskoj situaciji. Ponovo probija ono to smo videli i doiveli, senzacionalizam bez odgovornosti i bez posledica. Krivica nove vlasti je to jo nije donet novi zakon o javnom informisanju. U svetu, kada je u pitanju istinito informisanje, postoje odreeni standardi i mi samo treba da ih prime139

njujemo. Ako je osniva medija drava, ona treba samo da kontrolie kako se sredstva troe. U demokratski ureenim dravama predstavnici politikih partija nemaju ta da trae u upravnim telima, ni dravnih i nedravnih medija. Obrazovni sistem priprema budunost, oblikuje sadanjost. Zbog osetljivosti tog sistema u njemu treba da rade najstruniji, najbolji i najugledniji. Poziv onih koji rade u obrazovanju je sveti poziv zato je odgovornost u njemu najvea, od njega se i najvie oekuje. Poto je mnogo toga u tom pozivu urueno i obezvreeno, potrebno ga je oporaviti povratiti mu ono to njegovoj misiji, znaaju i logici odgovara i pripada. Savremena razvijena drutva i drave na obrazovanju grade sadanjost i budunost, stabilnost i prosperitet. Kod njih je obrazovni sistem izdignut na mesto primarnog stratekog sistema. Neke od razvijenih zemalja bile su suoene s injenicom da ne poseduju ni velika ni raznovrsna prirodna bogatstva i zato su jo vie dale znaaj obrazovanju da bi se uz pomo njega razvile. Pokazalo se da je najisplativije ulagati upravo u obrazovanje. To su sigurne i na dugi rok isplative investicije. Naa zemlja, koja je nerealnom i opasnom politikom zaostala u razvoju, ak se sunovratila, ima ansu da se na novom poetku izvlai i drukijom pozicijom obrazovnog sistema. U odnosu na razvijene, na primer, mi imamo mali broj visokoobrazovanih, ali i mali broj visokokolskih ustanova, koje nisu dobro ni rasporeene. U budunosti treba podii obrazovni nivo stanovnitva i otvoriti to vie malih univerzitetskih centara. To je i racionalnije, ali i isplativije. Naravno, nipoto se ne sme zapostaviti ono to je najbitnije za obrazovni sistem, a to je kvalitet. Uveren sam da je u Srbiji, pored est sadanjih, potrebno formirati jo 10 univerziteta. Meu optim razlozima za opredeljenje da obrazovanje postane primarni strateki sistem je i injenica da obrazovanje podstie ljude da budu bolji i kultivisaniji. Jer, iskustvo je pokazalo da su obrazovani ljudi i kulturniji i duhovniji i moralniji. Obrazovanje i univerzitet potpomau izgradnju moralne kulture pojedinaca, ali i drutvenih grupa. Moralna kultura spreava nepristojnost, tolerantna je prema razliitim miljenjima i u ljude usauje razlikovanje dobra i zla. Ona ih priprema za umerenost i odmerenost. Sledei razlog vezan je za profesiju i profesionalnost. to su ljudi obrazovaniji, oni su profesionalniji. Profesija zahteva da se podjednako razviju dve moi: mo znanja i mo 140

savesti. Visoki profesionalni standardi oplemenjuju struke, odnosno zanimanja i poslove, podiu nivo opte kulture ivljenja. U sredinama u kojima dominira takav kulturni model bolje se i razboritije ivi, odnosno kvalitet ivota je na viem nivou. Nema oporavka obrazovnog sistema bez materijalnog poboljanja onih koji u njemu rade. Kvalitetno obrazovanje postie se kvalitetom ivota onih koji obrazuju. Solidan materijalni ivot treba da im omogui maksimalnu posveenost profesiji, ali i da motivie najbolje mlade da se opredeljuju za pedagoke pozive. Samo temeljno i dobro obrazovani mogu da druge obrazuju. Zdravstveni sistem pripada prioritetnim sistemima u naim promenama. Taj sistem je proteklih desetak godina razaran i spolja i iznutra. Zdravlje je jedna od najvanijih potreba i interesa i zato taj sistem treba hitno sanirati. Oko njega i u njemu haraju pravi mafijaki klanovi. Posebno se izdvojila skalpelska mafija paravojska pakla koja je unizila taj sveti poziv. Ti beli bestijalnici poinili su uasna nedela nad nemonima, iznurenima i obolelima. asni lekari su veliki sveti muenici, jer su ceo profesionalni ivot posvetili uklanjanju i ublaavanju bola i patnje i odranju i produenju ivota. Nesporno je da su lekari, kao i ogromna veina graana, bili materijalno ponieni, dovedeni do ivice egzistencijalnog beznaa. Ali to nije opravdanje za ono to su neki od njih neprofesionalno, neasno i neljudski poinili. Promene treba da utemelje novi obrazac miljenja, delovanja i ponaanja u politikom ivotu. Da bi takav obrazac bio uspostavljen, najpre je trebalo popisati tete prethodne autoritarne vladavine. Takoe, potrebno je doneti zakon o lustraciji. Tim zakonom treba u irem zahvatu iskljuiti sve uzurpatore i tetoine koje su harale naim ivotima proteklih decenija i onemoguiti im da se ukljuuju u javni ivot. To bi uticalo na uozbiljenje javne scene, ali i na odgovornost onih koji konkuriu da kreiraju nau politiku zajednicu. Zakon bi proistio politiku scena i postigao preventivnost, odnosno dao bi svima na znanje ta ih oekuje ako zloupotrebe poloaj. Iskustvo je pokazalo, posebno u zemljama istone Evrope, da bez lustracije nema napretka. S uzurpatorima i tetoinama nita ozbiljno ni vredno ne moe se uiniti. ivot s njihovim uestvovanjem na javnoj sceni bie velika podvala i la prevara uvek u njihovu korist. S njima ni u najveoj opasnosti po zajednicu, drutvo i dravu, ne treba saraivati, ak ni po cenu dobra i 141

spasa, jer e kad-tad sve obesmisliti i razoriti. Takvo iskustvo odigralo se i odigrava se pred naim oima i s naim ivotima. Nisam moralizator, niti sam za moralni andarmizam, ali bez moralnog delovanja i ponaanja u zajednikom ivotu u velikoj smo opasnosti. U graenju novog politikog demokratskog obrasca vano je odrediti se prema: obeanjima, greci, ostavci, smenjivosti, sitnicama i kritici u politici. Obeanje u politici je ono pomou ega treba da se procenjuje politiar ili politika partija. Ako su obeanja nerealna, onda je na sceni ili neznanje ili ludost. I jedno i drugo vode ka velikoj teti, ali i otvaranju loih ili opasnih stanja i sukoba u drutvu i dravi. Ako su obeanja lana, onda je na delu prevara koja vodi ka apatiji i nemoi ili ogorenju graana. Zato treba obrazovati graane, ali i one koji konkuriu za uee u vlasti, da mogu u potpunosti da sagledaju znaenje obeanja i njegov znaaj za politiki ivot. Ako se obeanja ne izvravaju, treba da znaju da ih ekaju sledei izbori, ali i kazne za tete nastale zbog izneveravanja obeanja. Greka u politici se ne moe pratati, odnosno ne postoji pravo na greku u politici. Naravno, pravo pojedinaca na greku jedno je od najelementarnijih. Svako ima pravo da grei na svoj raun i u okviru svog ivota. Ako se ono ukida, i uvodi stanje bezgrenosti, u zajednici nema ljudi ve samo svetaca ili podlaca. esto se iza istunskih i moralizatorskih imperativa kriju zle namere. Meutim, to pravo koje vai za pojedinca i njegov ivot, ne moe se prihvatiti u politici. Niko nikoga ne sme prisiliti da se kandiduje za politiku funkciju. Kandidatura je stvar linog izbora. Ako je to neko izabrao, onda treba da zna da njegove greke u politici snose i drugi. Zbog toga se greka odmah mora namiriti ako nije izazvala posledice ostavkom, a ako jeste, prekrajno ili krivino, zavisno od prirode greke. Ostavka je politiki gest koji je kod nas potpuno obesmiljen. A, upravo, ostavka je veliki moralni in savesnog oveka suoenog sa situacijom u kojoj ne moe da obavi obeano, ili koji je poinio greku koja nije poela da proizvodi posledice (tim inom se spreavaju mogue posledice) ili mu se nameu reenja s kojima se ne slae iz profesionalnih ili moralnih razloga. Kada se podnese ostavka, s razlogom ili bez razloga, treba je odmah prihvatiti. O razlozima podnoenja ostavke moe se raspravljati, ali podnosioca treba toga potedeti. Ostavka uozbilju142

je i ini odgovornim nosioce delovanja i ponaanja u politici. Pojedinac koji je podnosi, a da za nju nije imao razloge, pokazuje da se neto kod njega deava. Zato ga treba osloboditi posla iza kojeg stoje ivoti drugih. Ostavci treba povratiti mesto koje joj pripada i koje ima u demokratskoj politikoj vladavini. Smenjivost u politici provetrava politiki ivot. Ona otri konkurenciju i omoguava bolja i kvalitetnija reenja. Smenjivost pokazuje da akteri u politici dre do odgovornosti. tetoine, neodgovorne, neznalice, nesposobne, zamorene i neodlune treba zameniti. Smenjivost se odnosi i na pojedince i na partije. Smenjivost je esto ansa za one koji se nisu snali na politikoj sceni da se prikupe, organizuju i okrepe i da ponovo pokuaju da se ukljue u politiku trku. Smenjivost treba da bude princip celokupnog politikog ivota, od pojedinca, preko partije, do vrha drave. Tako bi partijskog lidera koji izgubi na izborima, a obeao je da e pobediti, ako nije savestan da sam podnese ostavku, partija treba da smeni. Treba se drati logike ivota koja glasi nema nezamenjivih. I kad nam se ini da nema izlaza ivot uvek prui odgovor, odnosno izlaz i izbor. Sitnice u politici ne treba ni zanemarivati ni potcenjivati. I u svakodnevnom ivotu i u politici kao praktinoj delatnosti ima ih najvie. Na njima se i dobija i gubi. Ko ih iskljuuje ili zanemaruje, u najmanju ruku ne zna ta radi. One esto otkrivaju aktere i njihove motive u politikoj areni. Kada se nagomilaju a zanemare ili ignoriu, onda one mogu da eksplodiraju i poine veliku tetu. Velike ideje, projekti i poduhvati eto propadaju zbog sitnica na koje se ne obraa dovoljna panja. Staro je pravilo sitnica po sitnica, veliki problem. Onaj ko pazi na sitnice kao i na velike poduhvate, disciplinuje delovanje i ponaanje u politikom ivotu kod njega se rizik od greaka potpuno smanjuje. Kritika u politici je razumno, razborito, racionalno i argumentovano prosuivanje o odreenom konceptu ili meri ili problemu ili delovanju ili ponaanju uesnika u politici. Zbog toga je ona izuzetno korisna i znaajna za politiku vlast. Ona pomae vlasti da donosi valjane odluke i racionalnije i efikasnije obavlja poslove. Vlast koja se ne obazire na kritiku je sterilna, a ako je odbacuje ohola. U kritikom preispitivanju treba uvek prihvatiti bolji argument. Bez kritike se ne moe uspostaviti, odravati i osveavati demokratski politiki poredak. Za politiki ivot koji prihvata promene, najbolja je formula: kratak mandat onih koji su se prihvatili vlasti i dobro obavljen posao. 143

Jovica Trkulja

SEDAM FRAGMENATA O DOS-OVSKOJ DEMOKRATIJI

Autor polazi od teze da je, petooktobarskim prevratom 2000. godine, u Srbiji uinjen tek iskorak iz autoritarnog u demokratski poredak. Meutim, godinu dana nakon toga, mnogo je indikatora koji upozoravaju da su ostali netaknuti funkcionalni mehanizmi starog sistema i kljune poluge autoritarne vladavine. Stoga se u Srbiji i SRJ, iza simulakruma liberlne demokratije, skriva istina o autoritarnoj stvarnosti. U toj svetlosti, autor je svoju panju usredsredio na analizu sedam fragmenata koje smatra bitnim odlikama nove vlasti Demokratske opozicije Srbije: rokada vozaa i suvozaa, simulakrum liberalne demokratije, stubovi autoritarne vladavine, izmeu pijanca i kockara, vitezovi kao rentijeri, hibridni karakter politikog sistema, od plebiscitarnog cezarizma do dinasteje. Autor zakljuuje da je krah Miloveievog reima nije kraj starog (autoritarnog) poretka, da se od samog strukturalnog preobraaja sistema vlasti odustalo i da jo nisu stvorene pretpostavke za zasnivanje procesa demokratske tranzicije jugoslovenskog i srpskog drutva u moderno drutvo i dravu.

Rokada voza~a i suvoza~a

U slavljenikoj euforiji kojom se, ovih dana, irom Srbije, obeleava godinjica tzv. srpske oktobarske revolucije, puno je razloga da se podsetimo trezvenog upozorenja Benamena Konstana koji kae: Politike promene ne znae skoro nita. Pravi istorijski napredak je onaj koji se odigrava u dubinama drutva. 144

U toj optici, politiki prevrat u Srbiji znaio je odbacivanje nepodnoljive stvarnosti i rokadu dojueranjih vozaa i suvozaa srpske pogibelji. Dramatini kraj Miloevieve vladavine moda je krah starog reima, ali ne i kraj starog drutva koje se za razliku od reima ne moe politikim dekretom promeniti i pretvoriti u civilno drutvo. Kategoriki imperativ DOS-a u predizbornoj kampanji glasio je: Nema vie nereeno sve e biti reeno kad padne Miloevi! Lideri DOS-a, koji su olako obeali oporavak zemlje odmah nakon njihove izborne pobede, sada se ne hajui za to bezono otimaju o vlast i tuku oko plena. Zauzeti time, oni su deo svoje oktobarske pobede prepustili snagama poraenog reima. Njihov legalizam se sve vie pokazuje kao novi oblik otpora reformama i modernizaciji. Revolucionarni zanos i patos ubrzo su nali svoj smiraj u ambijentu predmoderne nuievske Srbije. Oekuje se samo as da mali od Nuia uleti meu nas i vikne Pala vlada!

Simulakrum liberalne demokratije

Iz tih razloga, krajnje je vreme da oktobarska euforija ustupi mesto trezvenijem razmiljanju. Slomom Miloevievog reima, procesi konstituisanja Srbije kao moderne demokratske zajednice oivljavaju i poinju da ive tamo gde su nasilno prekinuti. Pri tome, srpsko oslobaanje istorije i povratak u (modernu) istoriju dobija sve vie odlike istorijske osvete. Posle oktobarskog prevrata, Srbija je krenula putem tranzicije. Suoena sa stranim posledicma autoritrane vladavine jednog satrapskog reima, nova vlast je uinila prve korake ka izlazu iz bespua i ostvarila znaajne rezultate, naroito na meunarodnom planu. Meutim, na drugoj strani, DOS nije uspeo da uspostvi sutinski diskontinuitet sa prethodnim reimom. Glavni problemi nisu reeni, ve su produbljeni. Umesto izlaska na evropski drum, on nam namee lane dileme i anahrone teme o karakteru drave, obliku vladavine, o crkvi, veronauci i sl. koja su nebitna za demokratsku tranziciju. Letimian pogled na dvojno knjigovodstvo jednogodinje vladavine DOS-a jasno ukazuje da, na istrorijskim terazijama, minusi daleko 145

preteu nad plusevima, da je tzv. DOS-ovska demokrtija krhka i ranjiva, jer njene slabosti daleko nadmauju vrline. Time su iroko otvorena vrata pretvaranju DOS-ovske vladavine u demagoku demokratiju.

Stubovi autoritarne vladavine

Politika praksa vladavine DOS-a jo uvek nije izala izvan okvira autoritarnog modela. Gotovo svi elementi prethodnog reima prepoznatljivi su u stvarnosti DOS-ovske Srbije. Osnovni stubovi, poluge vlasti Miloevievog reima (monopol nad finansijama i ideolokim aparatima, lojalni partijsko-dravni aparat i vojno-policijski kompleks) su ostali nepromenjeni. Lideri DOS-a, na elu sa premijerom iniem i predsednikom Kotunicom, vie su energije i vremena utroili u borbi za preuzimanje ovih poluga vlasti, nego njihovoj promeni i reformama. Kako vreme, odmie u DOS-u se kao u ogledalu odslikavaju slabosti prethodne koalicije. Sa porastom socijalno-ekonomskih problema u drutvu, rastu tenzije u DOS-u. Ova koalicija sve vie nalikuje na 18 maaka vezanih u jednoj vrei, koje bi najradije iskoile i samostalno krenule u lov. Na okupu ih dri ne zajedniki program i politika kohezija, ve spoljanji zajedniki problemi, potencijalni i stvarni neprijatelji, kao i injenica da nijedna stranka DOS-a nema dovoljno vlastitih mandata da izlaskom ugrozi apsolutnu veinu koalicije u Skuptini Srbije. Poslednjih nedelja, porasli su animoziteti stranakih lidera i nastupila dosad najtea politika kriza vlade i DOS-a. Ona e imati dalekosene posledice i predstavljae poetak kraja DOS-a, koji e zavriti neslavno, kao i sve prethodne koalicije srpske opozicije.

Izme|u pijanca i kockara

Osnovni uzroci neuspeha reformi i mravih rezultata jednogodinje vladavine DOS-a proizilaze iz neuspele modernizacije i nedovrene drave. Re je o modernizaciji bez modernosti (R. Darendorf), jer su suspendovana dva kljuna faktora zapadne modernizacije graanin i preduzetnik. 146

Zato, na godinjicu oktobarskog bljeska slobode, sa mnogo rezignacije moemo zakljuiti: U Srbiji nita novo! Uprkos zagluujuoj buci i velikim oekivanjima od nae tzv. oktobarske revolucije, Srbija nije raskinula sa autoritarnim, niti je uspostavila demokratski poredak. Zapravo, oktobarski prevrat je predstavljao samoodbrambeni refleks masa od brutalno kriminalizovanog reima. Po svemu sudei, to je jo jedna revolucija izneverenih nada, iji je najvei domet osloboenje prostora za nadoknaivanje proputenog razvoja (Habermas). Otuda jo ne moemo govoriti o postmiloeviizmu, ve o antimiloeviizmu u kojem se odvija, u raljama anti i post, magijski obred ponitenja ne sutine starog reima, ve njegovih pojavnih posledica. S toga, kako god borbeni DOS-ovci, svojom revolucionarnom retorikom, pokuavali negirati Miloeviev reim, oni ga, zasad uistinu samo dopunjuju. Nastavi li ovako, nova DOS-ovska vlast e ubrzo graane Srbije staviti pred dilemu slinoj onoj koju ima supruga koja se, beei iz branog pakla sa pijancem, preudala za kockara, te sada na novim mukama razmilja o novom braku ili vraanju pijancu.

Vitezovi kao rentijeri

Pomenute slabosti i mane DOS-ovske demokratije ne smeju se potcenjivati, a jo manje prikrivati. Njih valja biti svestan, pogotovu danas kada se u Srbiji ponovo uvruje autoritarni poredak i kada na politiku scenu sve arogantnije stupaju zakleti protivnici i neprijatelji demokratije. Re je o sve militantnijim, neofaistikim i neoklerikalnim, grupama i pokretima koji bi na demokratsku silu da odgovore Bogom blagoslovenom pravednom silom i za koje je demokratija olienje zla poluga globalne ideoloke manipulacije kojom se razaraju suvereniteti nacionalnih drava. Sasvim je izvesno da e ove snage uiniti sve da se, koristei slabosti DOS-ovske vlasti i nemo demokratskih snaga i institucija, doepaju vlasti i da ostvare ukidanje demokratije. Sve u svemu, DOS-ovski vitezovi demokratije, umesto radikalne promene drutva, zasad su uspeli da promene sebe. Postali su rentijeri demokratije. Demokratija u Srbiji se nala na kritinoj taki, sa koje se 147

prevladavaju njene mane i slabosti ili se ona deformie i survava u kaljugu predgraanskog, predmodernog drutva.

Hibridni karakter politi~kog sistema

ta se krije iza sofisticiranih nastupa nove vlasti? ta stoji iza slavodobitnih po(r)uka narcisoidnih lidera DOS-a? Najzad, kakva se priroda politikog sistema skriva iza njegove dreee liberalno-demokratske fasade? Prole godine, Srbija i SRJ su uspele da zbace ruho autoritarnog socijalizma i preko noi obukle novu liberalno-demokratsku odedu. One su se nale u nekoj vrsti interregnuma. Novoformirani politiki sitemi imaju (gotovo sva) obeleja liberalne demokratije: pravnu dravu i vladavinu prava, parlamentarizam, viestranaki sistem, politiku konkurenciju, demokratske izbore i sl. Meutim, iznutra, u pogledu sadrine, ovi politiki sistemi pokazuju autoritarna, diktatorska obeleja. Re je o politikim sistemima koji nastaju na rovitom, socijalno i nacionalno veoma konfliktnom tlu ije su sledee bitne osobine: 1) nepostojanje autonomije socijalnih grupa; 2) visok stepen polarizacije koja onemoguuje konsenzus o temeljnim vrednostima zajednice; 3) demokratija bez demosa i graanina; 4) zavisnost svih grupa i pojedinaca od autoritarne vlasti; 5) supremacija politike nad ekonomijom; 6) stvarna vlast koja je izvan i iznad trougla u kojem je formalno podeljena; 7) legalnost koja je izjednaena s legitimnosu; 8) simulovani parlamentarizam; 9) pluralizam u singularu; 10) bonapartistiki prezidencijalizam; 11) koruptivnost vlasti i javne administracije; 12) vlast uskih elita sa izrazitim autoritarnim mentalitetom; 13) nestabilnost demokratskih institucija koje su pod stalnim dejstvom ekstremnih snaga desnice i levice i 14) nepostojanje slobodne, autonomne javnosti i demokratske politike kulture. Zato ne treba da zbunjuje demokratska retorika u govorima lidera i u osnovnim pravno-politikim aktima Srbije i SRJ. One su tipian primer raskoraka izmeu zvanine ustavnopravne i politike retorike, s jedne, i politike stvarnosti, tj. aktuelne prakse vladanja, s druge strane. Zapravo, tu vie nije re o raskoraku, ve o sutinskim suprotnostima, antipodima. S toga je bitna odlika tih politikih sistema njihov hibrid148

ni karakter, alhemijski spoj liberalno-demokratskih naela sa autoritarnom vladavinom. To se, pak, u ideolokoj optici i jeziku lidera, izraava u nemoguim pojmovnim meavinama, u obliku svojevrsne hipokrizije i cinizma. Hibridni karakter politikog sistema proizilazi iz jedne protivrene drutveno-istorijske situacije, u kojoj se ubrzano razara preanji sistem i instaliraju stara-nova vladajua klasa i novi vladajui nain miljenja, ali se jo ne stvara bitno drugaije drutvo. Ideal-tipski posmatrano, postojei politiki sistemi Srbije i SRJ su svojevrsni hibrid koji istvoremeno sadri sva tri tipa vlasti Veberove tipologije: tradicionalni, harizmatski i birokratski, a njihovi lideri su veoma uspena kombinacuija voe, izbavitelja i uzurpatora.

Od plebiscitarnog cezarizma do dinasteje

Na taj nain, srpske tragine godine raspleta, kao i pohod DOSovskih vitezova demokratije, nakon decenije koju su pojeli skakavci jo uvek nisu utrli put demokratiji, pravnoj dravi i vladavini prava, ve plebiscitarnom cezarizmu i dinasteji. Plebiscitarni cezarizam je takav oblik vladavine ija je bitna karakteristika naglaena personalizacija politike vlasti jednog oveka koji uiva iroku podrku naroda. Za razliku od drugih autoritarnih reima (diktature, tiranije, despotizma), ovaj oblik vladavine tei da pribavi pseudodemokratsku formu politikog legitimiteta. Miloeviev i ukanoviev reim su to inili veoma uspeno: u poetku putem masovnih mitinga graana (i njihovom instrumentalizacijom), a potom estim plebiscitima na kojima su dobijali nesumnjivu podrku veine naroda. Stoga je, u retorici srpskih i crnogorskih lidera, lajtmotiv pozivanje na narod, shvaen kao entitet ili apsolutna veina, kao i na narodnu volju, dok institucije i demokrartska procedura imaju marginalan znaaj. Bez obzira na svoju demokratsku fasadu, politiki reim DOS-a predstavlja samo ulepan izlog, u biti istog tipa politikog sistema, prilagoen demagoko-sponzorskim ciljevima. Re je, zapravo, o tipu politikog sistema koji je svojevremeno Aristotel nazvao dinasteja izopaeni i najloiji oblik oligarhije, u kojem ne vlada zakon, jo manje 149

razboritost mudrih, ve ljudi u ijim rukama je vlast. Oni nemaju u vidu opte interese, osim ako je u pitanju lina korist. Njihov cilj je uivanje a ne opte dobro, tenja za novcem a ne slava. Ako imamo u vidu da, po Aristotelu, postoji gvozdeni zakon izvitoperavanja demokratije u demagogiju, onda bismo politiki reim u Srbiji i SRJ mogli odrediti kao demagoku dinasteju koja sadri rave strane, najgoru kombinaciju oligarhije i demokratije. Sa oligarhijom joj je zajedniko to to joj je cilj bogatstvo i nepoverenje u narodne mase. Sa demokratijom je zajednika vladavina nekompetentnih, demagogija i borba protiv istaknutih ljudi koje tajno i javno unitava i proganja kao protivnike i prepreku za svoju vlast.1 Prevedeno na srpski jezik, demagoka dinasteja znai: spolja (demagoki) gladac, iznutra (demokratski) jadac. Jer, iza DOS-ovskog simulakruma liberalne demokratije skriva se obrazina autoritarne stvarnosti partijska drava i dinasteja. Da zakljuimo: ukoliko uklonimo veo DOS-ovske demokratije, uvideemo da uprkos narcisoidnoj revolucionarnoj retorici, frazeologiji i trijumfalizmu oktobarski prevrat u Srbiji jo uvek nije doneo nita bitno novo. Veliki demokratski talas koji je bio u osnovi izborne narodne volje nije se prelio u novoformirane institucije, niti u politike stranke, koje su po svom unutranjem ustrojstvu ostale autoritarne i firerske. Proklamovani principi liberalno-demokratske drave (za sada) su ostali samo puko predizborno obeanje DOS-a. tavie, stie se utisak da se od samog strukturalnog preobraaja sistema vlasti odustalo, te da jo nisu stvorene osnovne pretpostavke za zapoinjanje politike, ekonomske, socijalne i kulturne transformacije jugoslovenskog i srpskog drutva u moderno drutvo i dravu.

1 Aristotel, Politika, 1311a.

150

Lino Veljak

INTERDISCIPLINARNO KOMPARATIVNO PROU^AV ANJE TRANZICIJE K DEMOKRACIJI

U radu se usporeuju procesi demokratizacije u SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) i Hrvatskoj zapoeti smjenama autoritarnih reima u Hrvatskoj i Srbiji 2000. god. Visoka razina slinosti u pogledu zateene situacije i razvojnih tendencija u dvije zemlje ne iskljuuje, meutim, nunost da se vodi rauna o odreenim specifinostima svake od zemalja, poput strukturalnih razlika izmeu vladajuih konglomeracija u prvom desetljeu viestranaja. Tekoe s kojima se proces demokratizacije suoava zasnivaju se djelomino na antinomiji izmeu kontinuiteta i diskontinuiteta, a ta antinomija rezultirala je blokadom odluivanja, razornim efektima tzv. borbe protiv revanizma, te izostajanjem adekvatnog suoavanja s nedavnom prolou. Samo na temelju komparativnih interdisciplinarnih i multidisciplinarnih istraivanja razvojnih tendencija i evidentiranih tekoa mogue je oblikovati adekvatan teorijski (a potom i praktiki i pragmatiki) odgovor na izazove naeg vremena.

U Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) i Hrvatskoj 2000. godina bila je obiljeena smjenom vlasti, koja je otvorila prostor za demokratizaciju odnosnih drava i drutava. U oba sluaja, radilo se o smjeni autoritarnih (premda demokratski legitimiranih) reima, koji su svoje zemlje i cjelokupnu regiju viestruko unazadili, prekinuvi ili bitno oslabivi njihove veze sa svijetom i zapoevi ocrtavati njihovu dugoronu izolaciju od meunarodnih tokova. Takoer, u oba sluaja, zemlje o kojima je rije zatekle su se u stanju devastiranosti i opustoenosti, obiljeene i izvrenom radikalnom redistribucijom nacionalnog bogatstva, kao i unazaenjem (ionako strukturalno i historijski deficijentne) politike kulture. 151

Visoka razina slinosti, podudarnosti (a nerijetko i identinosti) u pogledu razvojnih tendencija dviju zemalja moe se objasniti odgovarajuom slinou (srodnou, pa djelomice i identinou) njihovih startnih pozicija i strukturiranosti, pri emu ne treba zanemariti podatak da su one, preko sedamdeset godina, ivjele u istoj dravnoj formaciji. Ne treba, razumije se, gubiti iz vida ni specifinosti svake od spomenutih zemalja, ali te su specifinosti apsolutno zanemarive u odnosu na dominantnu podudarnost. Kao primjer moe sluiti komparacija opustoenosti nacionalnih privreda. U oba sluaja, moe se uoiti dvojakost izvora pustoenja: prva skupina odnosi se na unutarnje faktore koji su doveli do pustoenja, a druga na vanjske faktore. U pogledu ove druge skupine uoljiva je stanovita razlika: privreda (ali i infrastruktura) Srbije moe dio stanja u kojemu se zatekla zahvaliti sankcijama i meunarodnoj izolaciji, koja je trajala od ranih 90-ih godina, a dio pak vojnoj intervenciji NATO-a, 1999. godine. Za razliku od toga, hrvatska privreda je pretrpjela minimalne tete od tihih sankcija kojima je Hrvatska povremeno bila izloena 90-ih godina, a glavninu izvanjski uzrokovane tete pretrpjela je od ratnih operacija ranih devedesetih godina (prvenstveno u razdoblju prije meunarodnog priznanja suvereniteta zemlje) koje su, u slubenoj historiografiji, definirane kao agresija na mladu hrvatsku demokraciju (pitanje u kojoj se tu mjeri radilo o graanskom ratu, a u kojoj o kombinaciji unutarnje pobune s vanjskom agresijom, ovdje ne moe biti predmetom dubljeg razmatranja, ve i zato to je odgovor na to pitanje dodatno uslonjen meunarodno-pravnom dimenzijom pitanja o statusu Republike Hrvatske, u periodu izmeu proklamacije nezavisnosti i meunarodnog priznanja te proklamirane nezavisnosti). U tom sklopu, vjerojatno je vanije upozoriti na injenicu da su ratne operacije, u dobroj mjeri, bile dogovornog karaktera i da u tim oruanim sukobima, uglavnom i nije bilo izravnih konfrontacija naoruanih formacija. No, u naem je kontekstu ipak najvanije upozoriti na to da je ova skupina faktora pustoenja od sekunadarne vanosti u odnosu na unutarnje faktore. Naime, koliko god razaranja proizvodnih pogona i objekata infrastrukture u obje zemlje bila znaajna, teta koju su dotine privrede i drutva u cjelini pretrpjela od ratnih razaranja i meunarodnih sankcija izrazito je inferiorna u odnosu na tete koje su izazvane preraspodjelom nacionalog bogatstva, odnosno (legalnom, paralegalnom i posve 152

ilegalnom) privatizacijom nekadanjega drutvenog vlasnitva. Ta preraspodjela bila je, u najveem broju sluajeva neproduktivna, odnosno provedena je u obliku prelijevanja kapitala namijenjenoga javnoj proizvodnji u sredstva za privatnu (i to eminentno neproduktivnu, odnosno za proizvodnju u matinoj zemlji irelevantnu) potronju. Na tom je planu mogue ak govoriti i o izomorfnim strukturalnim znaajkama privatizacije, odnosno desocijalizacije i desupstancijalizacije kapitala u Hrvatskoj i Srbiji. Dapae, mogue je ukazati i na elemente koji potkrepljuju postavku o identinosti tih strukturalnih znaajki. Strukturalna razlika izmeu dvije vladajue konglomeracije, u prvom desetljeu viestranaja u Srbiji i Hrvatskoj, takoer ne smije zasjeniti dominantnu podudarnost tih konglomeracija: razlika koja se oituje u injenici da je kontinuitet prethodne komunistike vlasti s potonjom (socijalistiki deklariranoj) vladajuom strankom u Srbiji direktan, dok je u Hrvatskoj s dolaskom Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) na vlast formalno na djelu bio diskontinuitet, ne bi smjela prikriti injenicu da su obje konglomeracije proizale iz jedinstvenog odgovora na izazov historijskog trenutka odgovora ija se bit sastojala u tzv. negativnoj sintezi konzervativne (naglaeno tendencijski totalitarne) dimenzije neostaljinizma (boljevizma, komunizma ili realnog socijalizma) s radikalnom dimenzijom etnocentrizma i etnokracije, u sintezi koja je bila usmerena na nadomjetanje prethodnog legitimiteta novim, za ivot i za ovjekovjeenje (sposobnim legitimitetom) obrane ugroenih nacionalnih interesa. Individualne biografije i ivotne historije kljunih likova koji mogu predstavljati personifikacije tih dviju u osnovi tek interesnih skupina, ali proizalih iz masovnih populistikih pokreta, utemeljenih na planiranoj manipulaciji prethodno proizvedenim osjeajima etnike ugroenosti mogu posluiti tek kao dodatna ilustracija (a jedva i kao dodatno potkrepljenje) naznaene podudarnosti, koja ide dotle da se smije govoriti ak i o strukturalnom identitetu. U obje zemlje, sa strukturom vladavine, u skladu je i struktura alternative, koja je dola na vlast nakon smjene prethodnih autoritarnih reima. Kada su obje zemlje dole do samog ruba, nakon kojega se poela otvarati sve definitivnija perspektiva ireverzibilnog pada u bezdanu provaliju nunost je nametnula okupljanje svih politikih i socijalnih snaga u najirem rasponu tzv. demokratskog luka, tj. svih snaga 153

koje su kompatibilne s parlamentarnom i civilnom scenom zemalja liberalno-demokratskog poretka. U te su snage ukljueni i oni elementi prethodnog poretka koji nisu mogli (ili nisu htjeli) slijediti dotadanje nositelje moi na njihovu putu u provaliju. Vjerojatno bi bilo pretjerano ako bi se novouspostavljene udruene opozicije u Hrvatskoj i Srbiji definirale posredstvom puke uzreice skupilo ih s koca i konopca, ali i u toj neprimjerenoj odredbi moe se nai stanovita racionalna sr. Nema dvojbe da je neosporan izrazito heterogen karakter alternative autoritarnim i tendencijski autodestruktivnim reimima to su ih personificirali Slobodan Miloevi i Franjo Tuman. No, mobilizacija razoarana i mamurna (u mnogo veoj mjeri no od etnocentrikog ludila otrenjena) stanovnitva dotinih zemalja bila je uspjena, pri emu se predizborna retorika pobjedonosnih koalicija, u osnovi, moe svesti na parolu ivjeti kao sav normalni svijet. U toj mobilizatorskoj moi spomenute parole krije se, ujedno, i jedna od dviju manifestnih tekoa s kojima se proces demokratizacije dviju zemalja aktualno suoava. Tekoa se sastoji u veoma visokom pragu oekivanja birakog tijela, koje je prieljkivanje smjene dotadanjeg reima povezivalo s neposrednim poboljanjem razine ivota, ubrzanim nadoknaivanjem decenijskog zaostajanja i trenutnim uspostavljanjem vidljivih ivotnih perspektiva. Izostanak ostvarenja tih oekivanja generirao je rast osjeaja malodunosti, razoaranje i rezignaciju kao dominantan element duhovne atmosfere. Nedvojbeno je da se spomenuti izostanak moe smatrati empirijski ustanovljivom injenicom, kao to je podjednako nedvojbeno da se on i mogao i morao predvidjeti. Uostalom, predvien je s vie strana dovoljno jednoznano da bi se ona oekivanja smjela ocjenjivati drugaije nego kao neutemeljena. No, u kontekstu druge tekoe uinci toga masovnog razoaranja mnogo su manje bezazleni nego to bi to proizlazilo iz njihova neposrednog sadraja, dakle iz rascjepa izmeu naivnih oekivanja i krutih ogranienja realnosti opustoenih zemalja kakve su nae dvije drave. A ta druga tekoa proizlazi iz ve naznaene programatske, vrijednosne, pa i kulturalne heterogenosti konglomeracija novih vladajuih koalicija. Heterogenost je u korijenu antinomije izmeu kontinuiteta (utemeljenoga na osebujnom razumijevanju legalizma) i diskontinuiteta (utemeljenoga na predizbornom obeanju posebno naglaenom u Hrvat154

skoj o radikalnoj reviziji redistribucije nacionalnog bogatstva, tzv. reviziji pretvorbe). Antinomija je urodila blokadom odluivanja, posebno na planu donoenja i provedbe onih odluka koje bi smjerale na ukidanje ili smanjivanje materijalne i institucijske baze moi strukturnih i parastrukturalnih ostataka starog reima. Tu se oblikovao i uveni zahtjev o nunosti borbe protiv revanizma. Dominacija opredjeljenja za kontinuitet omoguila je preivljavanje i konsolidaciju ostataka stare vlasti, koja se u odsutnosti demokratske opozicije (jer sva potencijalna opozicija participira u vlasti) namee kao jedina alternativa sve besperspektivnijem (bar sa stajalita tzv. prosjenog graanina) stanju, te kao takva pokuava mobilizirati sve evidentnije razoaranje. Proglasivi revanizmom svaki pokuaj kriminalizacije kriminogene supstancije i logistike baze prethodnih reima, zastupnici ideje kontinuiteta uspjeli su otvoriti prostor za duboke podjele u drutvu; problem je to su te podjele neplodne, budui da se one uglavnom zasnivaju na alternativi izmeu povratka na staru idilu nacionalne homogenosti, u borbi protiv vanjskih (vjekovnih ili novosteenih, svejedno) neprijatelja i mirenja s nemogunou hvatanja koraka s razvijenim svijetom. Spomenute tekoe, koje generiraju ozbiljne probleme socijalnog, kulturalnog, pa i infrastrukturalnog karaktera, te bitno usporavaju realizaciju civilizacijskog imperativa nadoknaivanja decenijske regresije, dodatno su uslonjene treom (vie latentnom no dramatino manifestiranom) tekoom koja, poput neprelazne prepreke, lei na putu uspostavljanja stabilna demokratskog poretka u tim zemljama. Rije je o izostanku primjerenog suoavanja s recentnom prolou. Neophodnost suoavanja s prolou (a to znai postavljanje pitanja krivnje i odgovornosti za ono to se dogodilo, za ono to je u nae ime injeno i za ono to nas je sve skupa snalo, a to se moe svesti na definiciju devedesetih godina prolog stoljea kao izgubljene decenije) ne treba argumentirati moralnim (a ponajmanje moralistikim) razlozima. Dovoljan je i obian utilitarizam. Ukoliko, naime, prevlada stajalite da se poinjeni zloini mogu relativizirati (u boljoj varijanti kontekstom u kojemu su poinjeni, a u loijoj varijanti zloinima koje su poinile druge strane u sukobu), vladavina prava osuena je na to da ostane praznom frazom ili nedostinom utopijom, a da se ivot (politiki, socijalni, privredni, svakodnevni) zasniva na nekim drugim vrijednosnim koordinatama, 155

mnogo bliima definiciji pravednosti kao pravu jaega negoli nekoj legalnosti, koja bi bila kompatibilna s postulatima liberalno-demokratskog poretka. Alternativa odatle prijeteoj anomiji bila bi obnova idejne (a u lokalnom kontekstu to najee znai: nacionalne) homogenosti, odakle se veoma teko mogu pronai prikljuci za proklamirane evropske i ostale integracije. Na pitanju suoavanja s nedavnom prolou, tematiziranja ogovornosti i krivnje, odricanja od regionalnih imperijalnih ambicija (npr. onih koje se mogu evidentirati na jo uvijek ivim tenjama za podjelom Bosne i Hercegovine i pripajanja tamonjega hrvatskog odnosno srpskog nacionalnog korpusa matinim zemljama), sasvim sigurno izbori 2000. godine nisu dobijeni. Izborna strategija koja bi se zasnivala na tim temama bila bi sasvim sigurno samoubilaka. No, imperativi budunosti s kojima su se nove vlasti suoile bacaju sasvim drugaiju svjetlost na tu problematiku. Na praktinom planu, to se oituje na planu pitanja kao to su suradnja s Hakim tribunalom, procesuiranje domaih ratnih zloinaca, suprotstavljanje diskriminaciji nacionalnih manjina odnosno manjinskih naroda i govoru mrnje. Bez relevantnog i na istini (istini, koja ne moe biti relativizirajua istina naih ratnih zloinaca i njihovih pomagaa ili privrenika) zasnovanog tematiziranja krivnje i odgovornosti, nae su zemlje ini se osuene na vrtnju u krugu lanih dilema i na vjenu prijetnju obnove totalitarnih i izolacionistikih koncepata. Naposljetku, mora se uoiti da se homologne razvojne tendencije zakonomjerno evidentiraju u obje zemlje s pomacima koji su ekvivalentni vremenskoj dinamici politikih promjena. Niz problema koji su se pojavili u Hrvatskoj reproducirao se s veim ili manjim lokalnim osebujnostima i u Srbiji. Ti su pomaci sve manji i s protokom vremena sve relativniji, tako da se pomalo ve moe govoriti i o vremenskoj, a ne tek sadrajnoj istovjetnosti procesa u dvije zemlje. Uvid u tu identinost (koja ide od komplementarnosti i podudarnosti pa sve do potpune istovjetnosti) namee opravdanost zakljuka o smislenosti pa ak i neophodnosti komparativnih izuavanja tendencija i procesa koji su u nae dvije zemlje na djelu. Komparativnost nije, meutim, dovoljna. Nuna je i interdisciplinarnost. Jedna znanstvena disciplina, koliko god ambiciozno postavlja156

la svoj predmet, opseg istraivanja i metodologijsku obuhvatnost ili pak pretendirala (makar i na temelju nekih racionalnih argumenata) da sve reeno ve posjeduje, ne moe biti dostatna. O emu se zapravo radi? Procesi koji su u toku nisu nipoto linearnog karaktera. Jo manje bi se moglo govoriti o nekoj mehanicistikoj zakonitosti njihova oitovanja. U najmanjoj bi, pak, mjeri bilo opravdano argumentirati u prilog monokauzalnosti (ak i u varijanti svoenja u krajnjoj liniji). Odatle slijedi nunost njihova prouavanja u cjelokupnoj kompleksnosti. Svaki redukcionistiki pristup i svaki pokuaj izolacije nekih dimenzija problematike (ekonomijske, politologijske, pravne, socijalno-psihologijske, itd.), u smislu njihova pretvaranja u privilegiran predmet monodisciplinarnih istraivanja, iskazuje se kontraproduktivnim. Utoliko se namee nunost interisciplinarnog i multidisciplinarnog pristupa njihovu izuavanju, pristupa koji jedini otvara perspektivu adekvatna teorijskog (a potom i praktiko-pragmatikog) suoavanja s jedinstvenim izazovima izazovima koji nisu tek znanstvene nego i egzistencijalne prirode.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. Arato, A. 2000: Civil Society, Constitution and Legitimacy, Rowman & Littlefield Publ., Lanham Boli, S. 1995: Drutvene promene i svakodnevni ivot: Srbija poetkom devedesetih, Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd avoki, K. (ur.) 2000: Ustavnost i vladavina prava, Centar za unapreenje pravnih studija, Beograd Dimitrijevi, N. 2001: Sluaj Jugoslavija socijalizam, nacionalizam, posledice, Re/Samizdat B92, Beograd Goati, V. 1996: Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu. Trea Jugoslavija sredinom devedesetih, Unireks, Podgorica Goati, V. 2000: Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990. do 2000. Conteco, Bar Habermas, J. 1990: Die nachholende Revolution, Suhrkamp, Frankfurt/ M. Janji, D. 1997: Ethnic Conflict Management. The Case of Yugoslavia, Longo, Ravenna

157

9. Kasapovi, M. et al. (ur.) 1998: Birai i demokracija, Alinea, Zagreb 10. Kasapovi, M. (ur.) 2000: Hrvatska politika 1990 2000, Fakultet politikih znanosti Sveuilita u Zagrebu, Zagreb 11. Lazi, M. 1994: Sistem i slom, Filip Vinji, Beograd 12. Lazi, M. (ur.) 2000: Raji hod, Filip Vinji, Beograd 13. Monik, R. 1995: Koliko faizma? Studia Humanitatis Minora, Ljubljana 14. Pavlovi, V. (ur.) 1995: Potisnuto civilno drutvo, Eko centar, Beograd 15. Podunavac, M. / uk Skenderovi, N. (ur.) 1999: Civil Society in the Countries in Transition, Open University, Subotica 16. Popov, N. (ur.) 1996: Srpska strana rata, Republika, Beograd 17. Puhovski, . 1990: Socijalistika konstrukcija zbilje, kolska knjiga, Zagreb 18. Puhovski, . et al. (ur.) 1993: Politics and Economics of Transition, Informator, Zagreb 19. Spasi, I. / Suboti, M. (ur.) 2001: Revolucija i poredak, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd 20. iber, I. (ur.) 1997: The 1990 and 1992/93 Sabor Elections in Croatia, Sigma, Berlin 21. Taibo, C. /Lechado, J. C. 1993: Los conflictos yugoslavos, Ed. Fundamentos, Madrid 22. Vrcan, S. (ur.) 1995: Pohod na glasae. Izbori u Hrvatskoj 1990 1993. Puls, Split 23. Vrcan, S. (ur.) 1999: Pakiranje vlasti. Izbori u Hrvatskoj 1995. i 1997. Alinea, Zagreb 24. Vujadinovi, D. et al. (ur.) 2002: Izmeu autoritarizma i demokratije, CEDET, Beograd 25. Zajovi, S. (ur.) 2002: ene za mir, ene u crnom, Beograd

158

II DEO

VLADA VINA PRA V A I DEMOKRATIJA

159

160

Vojislav Stanov~i}

POLITI^KA NAUKA, VLADAVINA PRAV A * I USLOVI RAZVITKA DEMOKRATIJE

Rektifikacija imena: da se svaka stvar nazove pravim imenom
U situaciji koja se karakterisala veoma ozbiljnom krizom, kakva je pretpostavljam i ova naa, kad se ni pravne ni moralne norme ne potuju nego hara anomija, iveo je u petom veku pre Hrista veliki kineski mudrac Konfucije. Njegovo miljenje je bilo da popravljanje takvog stanja treba poeti rektifikacijom (ispravljanjem) imena, tj. upotrebom pravih rei za lica i stvari o kojima raspravljamo, analiziramo ih ili (pr)osuujemo. I danas, meu stvarima koje su se u autoritarnim sistemima pokvarile i zatrovale ideolokim i politikim strastima, manipulacijama, maskama i sukobima, spada i jezik. Iz ideje o rektifikaciji imena bi, na primer, za pravnike proizilazio zakljuak da moraju davati tane i precizne pravne kvalifikacije onoga to treba da reguliu ili onoga o emu treba da odluuju ili presuuju. ta bi u ovakvom procesu, od popravljanja imena i institucija do uspostavljanja odgovarajuih i poeljnih odnosa mogla biti uloga politikologa? Po naem miljenju, prva bi bila da pojave, linosti, odnose, institucije, zbivanja, radnje, dogaaje imenuju i kvalifikuju odgovarajuim kategorijama, odnosno pravim naunim/strunim terminima, ta* Izlaganje na zavrnoj sednici Drugog godinjeg sabora politikologa u Lepenskom viru, 11. novembra. 2001. Prilikom autorizacije teksta koritena su i uvodna izlaganja na sastancima dve sekcije sa temama Vladavina prava i pravna drava (10. 11) i Nacionalne kulture i nacionalne manjine (10. 11).

161

nim ocenama, reima koje su datom stanju primerene. Ako bi upotrebili prave rei, onda bi neko, umesto da se tretira kao mudri voa verovatno bio okvalifikovan kao uzurpator ili zloinac, poneko opet umesto da se tretira i uvaava kao sposoban menader ili preduzimljiv biznismen moda bi dobio kvalifikaciju mafijaa, koji je u sprezi sa vlastima. Idui tim putem dalje, moda bi samo ponekom poslaniku, politiaru i javnom akteru ostalo takvo zvanje, ukoliko tu ulogu zaista obavlja na nain kako se takve uloge vre u zemljama predstavnike demokratije. A veliki broj rafia glasake i administrativno-partijske mainerije pre bi zasluio ime partijskih poslunika nego narodnih predstavnika ili javnih radnika. Konfucije je proao bolje nego mnogi drugi tzv. nenaoruani proroci, tj. ljudi koji hoe da menjaju ponaanja ljudi i naroito onih na vlasti, a nemaju potrebnu silu kojom bi promene nametnuli i koja bi ih titila. Konfucije je uivao poasti kneza mudrosti i najpotovaniju titulu uitelja, koja je ula i u njegovo ime ijom se latinizovanom verzijom danas sluimo. On je u svojem uenju izloio etiku teoriju u kojoj je razvio teoriju o plemenitom oveku i naroito one elemente koji su vladarima nametali odreene obaveze ako hoe da se potuju kao dobri vladari. Vladarima to nije ba godilo. Nastojanje Konfucijevih uenika da vlastodrce poue i umere nekim etikim kriterijumima kotalo je dosta njih ivota i to na surov nain. Jer, oko trista godina posle Konfucijeve smrti, jedan car je naredio da se nad 460 konfucijanaca izvri smrtna kazna tako to e biti ivi zakopani. A onda, sedam-osam decenija kasnije, novi car proglaava konfucijanizam za religiju, to ostaje sve do danas, iako je sam Konfucije bio izriit da niti stvara niti eli da njegovo uenje neko tumai kao religiju. Bezbroj puta se tokom istorije deavalo da veliki filozofski, politiki i pravni mislioci budu lieni ivota, kanjeni ili proterani. A najee su se samo usuivali da neiju vlast poboljavaju, kritikuju, osporavaju, ili nastoje da joj ublae surovost i da je civilizuju i to motivisani etikim razlozima ili eljom da doprinesu dobrobiti svoga naroda. Uz svu dunu skromnost i svest o malim efektima naih napora, elimo rei da u pravcu koji izraava ova prethodna reenica idu i sva naa nastojanja ovim redovima koji slede. Otvorenost prema demokratskoj misli i demokratskim tenjama pretpostavka je uspenog razvitka naih politikih nauka, ali i drutva u 162

pravcu otvorenog drutva, vladavine prava i liberalne politike kulture. Potonjih godina se dosta uznapredovalo u pribliavanju naim itaocima bogate riznice politike teorije demokratije i liberalnih koncepcija drutva i vlade. Mnoge nae kolege su puno doprineli ukljuivanjem u nastavne programe i u politiki diskurs niza znaajnih kategorija i dela demokratske teorije i novih politikolokih disciplina, ureivanjem i i objavljivanjem takvih dela, opremanjem istih odgovarajuim predgovorima i studijama, ime naa ira italaka javnost ima pristup toj riznici. Dosta se moe rei u prilog nastavljanja i proirivanja istraivanja i dijaloga sa modernim koncepcijama i teorijskim strujanjima u kojima se tretiraju problemi pravne i politike filozofije; filozofije istorije; koncepti politike kulture; oblast politike antropologije; shvatanja o modernim mitovima i politikoj mitologiji, drutvenoj funkciji ideologija; konceptima moi, njenom izvoru i strukturi; o fenomenu oivljavanja etniciteta i eksplozije identiteta irom sveta, to se i u nas odraava jer u strukturi stanovnitva nae drave manjine ine oko jedne treine, a nemamo ni jednog instituta koji bi se bavio prouavanjem brojnih aspekata ivota i poloaja, kao i uslova (ekonomskih, kulturnih, saobraajnih, itd.) i krajeva koje manjine naseljavaju u veem broju ili u njima ine relativne veine. Zatim, u svetu je nanovo poraslo interesovanje za studije o prirodi oveka, karakteru i ulozi interesa i organizacija, a kao da je opao nekadanji interes za tzv. grupe za pritisak i pojave lobiranja (lobby groups) iako su one u nas danas aktivnije nego to su ikada bile, pa to otvara jedno iroko polje za istraivanje. Mnotvo je drugih znaajnih ideja oko kojih se konstituiu nove politikoloke discipline (posveene regionalnim studijama balkanskim, evropskim; gender studies i niz drugih). Problematika legitimiteta, osnova politike obaveze graana, priroda i granice politike neposlunosti, ivot politikih partija, izborni procesi (koje danas istraivai prate sa velikom panjom) i niz drugih predstavljale su u prethodnim reimima tabu teme, a danas se otvaraju za istraivanja. Sa politikim naukama je tesno povezana i problematike politike kulture, vladavine prava, poloaja i uloge univerziteta, reavanja konflikata i upravljanja sukobima, principima i tehnikama prevazilaenja sukoba, postizanja sporazuma i saglasnosti oko vanih drutvenih stvari, znaaj etniciteta i identiteta (gde sociolozi, socijalni psiholozi, politikolozi i pravnici mogu uspeno da sarauju, 163

jer se neka vana reenja nalaze u pravljenju povoljnih politikih i pravnih okvira za suivot, a socioloki i psiholoki uslovi se izuzetno vani u ovoj oblasti odnosa.) Neke od pomenutih tema bile su ve predmet o kojem smo raspravljali na ovakvim saborima i prole i ove godine. U oslanjanju na bogate tradicije demokratske misli jo uvek se moe nai nadahnue za savladavanje autoritarnog mentaliteta koji je konica na putu demokratskog napredovanja.

Metodoloka rigoroznost i otvorenost prema liberalno-demokratskim idejama

U naunim i obrazovnim institucijama i profesionalnim udruenjima moramo apelovati i praktikovati da istraujemo i uvaavamo injenice mnogo vie nego to je to u naim sredinama uobiajeno (ako prosuujemo prema onome to moemo da ujemo ili proitamo iz tampe, publicistikih radova, pa i niza radova koji se ubrajaju u studije ili oglede). Jasno je, naalost, da i tzv. analitiari od ijih analiza su zavisile (i moda jo zavise) mnoge dalekosene i po posledicama fatalne odluke, nisu dovoljno uvaavali injenice. S druge strane, ako analitiari i istraivai i iznose stvarne injenice, oni time vrlo esto ne mogu uticati niti promeniti ve zamiljene politike odluke. One su esto oformljene u glavama ljudi bez voenja rauna o injenicama. A onda se na brzinu trae ankete, analize, prognoze, studije koje bi samo trebalo da podre ili odbrane a priori zauzete stavove, odluke ili koncepcije kojima se utvruju i nameu okviri u kojima se injenice moraju smetati. Pa, kao to je davno reeno, ukoliko injenice ne odgovaraju konstruisanim shemama utoliko gore po injenice. Zahtev o istraivanju i uvaavanju injenica, iako je razumljiv i metodoloki utemeljen, nije lako ispuniti. To nekada oteava politiki pritisak na istraivae, pritisak javnog mnjenja, preovlaujua politika kultura, a onda i sloenost samih injenica i uloga koja im se pridaje u konstruisanju drutvene stvarnosti, tj. u izgradnji predstava. Zbog razliitih znaenja koje one dobijaju sa promenom konceptualnih okvira u koje se one slau, injenice se deformiu, a pogotovu njihova znaenja. To je slino kao kad dva posmatraa sa razliitih stajalita ili pogleda na svet razliito vide i prikazuju iste injenice. 164

Pod injenicama u iroko shvaenom smislu moemo podrazumevati kako najsitniji detalj koji se tie mesta ili trenutka u kojem se neto dogodilo, tako i sloene intelektualne i drutveno-istorijske tvorevine, kao to su, na primer, filozofije istorije, propast monih imperija ili civilizacija. Od to adekvatnije spoznaje ovakvih injenica to jest njihovog pronalaenja i to potpunijeg opisivanja, osvetljavanja iz vie uglova i uzimajui u obzir ve iznete i osnovano verovatne hipoteze, zavisie ne samo sadraj naeg znanja o istorijskim pojavama, nego i materijal od kojeg polazimo u formiranju vrednosnih sudova. Tako istorijska svest ima svoje kognitivne i aksioloke funkcije i dimenzije, jer ona vaspitava um i karakter kako kae savremeni istoriar D. Treveljan. Ve puko utvrivanje, konstatovanje relevantnih injenica, a kamoli njihovo prikazivanje i analiza, pokazuje se u mnogim sluajevima kao sa epistemoloke i metodoloke strane veoma sloen zadatak. Jer, utvrivanje injenice uvek je i istrzanje jednog detalja iz konteksta celine. Istraivai, novinari i drugi od istrgnutog detalja naprave injenicu, jer joj se tom selekcijom pridaje neko odreeno znaenje i znaaj. Rasprave o injenicama meu istoriarima, filozofima, metodolozima, pravnicima, politikolozima i drugima proirile su sam pojam injenice. Neto to je jo pre jednog veka izgradilo kao atom, to jest nedeljiva jedinica u istraivanjima, pokazalo se da je u stvari itav kosmos delia jedne sloene injenice, delia koji su i sami za sebe injenice. Ovaj problem je vie puta ilustrovan ralanjavanjem neke sloene injenice kao to je ona pod kojom se puno podrazumeva kad se kae: Peloponeski rat; Cezar je preao Rubikon; tridesetogodinji rat, Vestfalski mir; Sarajevski atentat; raspad Jugoslavije i bezbroj slinih. Takvi iskazi su generalizacija hiljadu i jedne injenice. Osim ovog aspekta da se jednom injenicom obuhvata veliki broj drugih injenica, proirenju pojma injenice u odnosu na starija shvatanja doprinele su i rasprave, naroito meu pravnicima, psiholozima, psihijatrima koje su ile za tim da se kao injenica uzimaju i tzv. mentalne injenice, to jest unutranji sadraji svesti kao pravno relevantne injenice. Za psihologiju i psihijatriju, a i za politiku, mnoga umiljena stanja predstavljaju injenice na osnovu kojih se donose zakljuci i preduzimaju radnje. Istinitost odreenih stavova moe biti bez znaaja za ostvarivanje uticaja (i u nas je objavljena jedna za ovo pitanje znaajna 165

knjiga Hane Arent Istina i la u politici, Beograd, Filip Vinji, 1994). Razmatranje uloge istine i lai u politici (nije samo Makijaveli smatrao da je radi interesa drave dozvoljeno lagati, ve je tako mislio i Platon) i njihovog uticaja, navela je nekolicinu cininih aktera u razliitim pokretima u XX veku da zagovaraju stvaranje popularnih mitova radi politikog manipulisanja (manipulacija sa popularnim mitovima uinila je njihove autore, kao to su bili or Sorel, Alfred Rozenberg i drugi, vrlo nepopularnima). Teorijske osnove istorijskih, a jo manje politikolokih istraivanja i vrednosni sudovi u njima, ne mogu se iskljuiti kao to su to smatrali zastupnici vrednosnog neutralizma. Oni su implicitni u svakom istraivanju globalnih drutvenih procesa, ak i kad istraiva nastoji da ih izbegne. Vrednosni sudovi veoma esto su iskazani u indikativnom obliku, ali vrednosne ocene su i tu implicitne. Aristotel je davao iste opise tiranije na takav nain da se politiki sudovi vrednosti sami nameu, kao to bi u nae vreme bilo dovoljno i bez izriitog vrednovanja dati puke opise postupaka i ivota u logorima smrti, da bi itaoci izvukli vrednosne zakljuke o tome ta su ti logori. Jedno od osnovnih pitanja kojem politikolozi moraju posvetiti izuzetnu panju tie se metodoloke rigoroznosti u istraivanjima. Ne mislimo na metod kao na tehniku prikupljanja podataka ili njihove statistike obrade, iako je i to vaan sastavni deo istraivanja. Ne mislimo ni na metod u smislu politiko-filozofske ili ideoloke (Weltanschauung ili pogled na svet) orijentacije, iako je i ona vana i na neke njene aspekte emo se jo osvrnuti. Ovde hoemo najpre da istaknemo da je prodor do injenica, stvarnih odnosa i stanja institucija metodoloka pretpostavka kritikih analiza i dobrih strategija. To pretpostavlja i razvijen konceptualni okvir i stvaranje novih pojmova primerenih sutinama saznatih pojava. (Platon je bio vrlo svestan injenice da on stvara nove pojmove radi objanjavanja stvarnosti, pa se u nekim sluajevima i izvinjavao da to ne ini radi igre rei ili zato to to voli, ve da bi novim pojmam uveo u razmatranje jednu vano novu kategoriju. Tako je inio i sa koncepcijom vladavine zakona, a ne ljudi, iz koje je verovatno i Ciceron preuzeo svoje uveno Non sub hominem sed sub legem, kasnije i Henri Brekton na prvim koracima uvoenja ideja o vladavini prava u Engleskoj. Kroz ovakav naporni proces se vri i rektifikacija imena. 166

Ako je metod, pored ostalog, odreen kao prethodno znanje o predmetu, onda je jasno da e plod istraivanja zavisiti od irine i kvaliteta prethodnog znanja, a to znai i od razvijenosti ili skuenosti kategorijalnog aparata s kojim se istraivai slue. Nauno istraivanje pretpostavlja i da onaj ko ga se prihvata ima hrabrosti da se slui sopstvenim razumom u saoptavanju rezultata. Na to je Kant u svoje vreme pozivao ljude, smatrajui da je u tome sutina ovekove prosveenosti, te da je ovekova nezrelost samoskrivljena. Jer, njen uzrok ne lei u nedostatku razuma, nego u lenjosti (da se naui, sazna) ili kukaviluku da se saznato i sagledano kae, kao i u koristima i zadovoljstvima koja se mogu priutiti dragovoljnim odricanjem od sopstvenog miljenja i povlaivanjem tuem. To se danas naziva konformizmom, a Etjen de Boasi je to tretirao kao dobrovoljno robovanje. To spreava ak i da se za pojedine pojave, institucije, odnose, navodna naela, kae ono to je o njima ve rekla politika ili neka druga nauka, odnosno politika teorija. To nikako ne znai da su sve nekada ranije izreene ocene tane ili da ih treba prihvatiti, ali one se ne mogu ni ignorisati. Prilikom uobliavanja amerikog ustava 1787, Dems Medison se pozivao na niz istorijskih iskustava koja nisu dala dobre rezultate, a ukazivao je svojim savremenicima da ko se ne koristi iskustvima iz ranijih istorijskih greaka drugih, taj e biti kanjen da te greke ponavlja i da za to snosi teret i rtve. Pri preuzimanju metodolokog instrumentarija razvijenog u politikoj nauci, mora se voditi rauna o uslovima i o sadrini odnosa na koje se primenjuje. Naune ustanove mogu da budu servis nekom telu koje treba da donosi politike odluke. ta vie, to je jedna od vanih funkcija naunih ustanova. I Kant je dozvoljavao upotrebu uma u takve ciljeve. Ali, ako se istraivanje koncipira, organizuje, tehnika bira, a obrada podataka vri tako kako bi istraivanje opravdalo neku odluku ili potvrdilo neki prethodni stav, onda to nije ni istraivanje ni nauka i predstavlja rasipanje drutvenih sredstava ili eventualno veoma skupu propagandu. Opasnost povrne i rutinske, ali lukave instrumentalizacije politikih nauka je mnogostruka, a vaan oblik je i onaj koji nudi gotove konceptualne okvire i samo trai da se oni popunjavaju injenicama. Praktina politika je odvajkada zazirala od toga se politika teorija bavi analizom ciljeva jednog drutva i svrhom i racionalnou pojedinih po167

litikih ustanova i drutvenih akcija. Teila je da politiku nauku kanalie iskljuivo na probleme ostvarivanja zadatih ciljeva. Orijentacija na puki pozitivizam i empirizam bez teorijske osnove bila je praena uverenjem u mogunost vrednosne neutralnosti politikih nauka. Politike nauke moraju i u odnosu na drutvene ciljeve zadrati jedan kritikoanalitiki i stvaralaki pristup inae nee ispuniti funkciju sluenja zajednici radi koje postoji.

Zna~enje ~injenica zavisi od konceptualnih okvira u koje se smeste

U XIX veku se smatralo da je prvenstveni zadatak istoriara da iznesu injenice, da rekonstruiu ono to se stvarno dogodilo. Ovo je bio teorijski i metodoloki zahtev Leopolda fon Rankea. Iako je kritiki i racionalistiki pristup istorijskim istraivanjima poeo znatno ranije, ovakav stav je u svoje vreme bio doprinos konstituisanju istorije kao nauke i odvajanju injenica i stvarnog stanja ili istorijske situacije od romantiarskih mitova i legendi. To je bio zahtev protiv meanja injenica i proizvoda mate kakvima su obilovale recimo hagiografije u srednjem, ali bi to mogli rei i za neka politika opredeljenja u naem veku. U pretprolom veku se polazilo od pretpostavke da su injenice izvesne i vrste i da ih je lako utvrditi i opisati. Kasnije je sve to stavljeno pod znak pitanja. Ne samo da se sutine skrivaju, nego su i kljune injenice esto sloene i neuhvatljive. Uprkos tome, ili ba zato, njima se mora pokloniti najvea panja. Ovde emo istai jo dva vana problema u vezi sa injenicama i konceptualnim okvirima u koje se one unose. Najpre, oslanjajui se na neke teorijske rasprave, pokuaemo pokazati kako nove injenice mogu prikazati u sasvim drukijem svetlu itav niz ranije relevantnih injenica i tako promeniti optu predstavu o nekom dogaaju ili sliku nekog stanja ili velikog istorijskog dogaaja. Zatim emo se osvrnuti i na to kako sakupljene injenice, pa i tzv. optepoznate, dobijaju potpuno novi sadraj zavisno od koncepata i konceptualnih okvira u koje se smetaju. Moglo bi se rei da je pozitivistiki pristup injenicama suvie jednostran, da injenice shvata usko kao tvrde, postojane i nedvo168

smislene. Iako je Ranke bio naklonjen konceptu o unikatnoj (jedanputnoj) izuzetnosti istorijskog dogaaja i nije bio ni racionalist (nasuprot Hegelu smatrao je da se duh ne pojavljuje u konceptualnim kategorijama) ni pozitivist, on je insistiranjem na empirijskom karakteru istorijskih istraivanja izvrio uticaj pod kojim su se sledbenici njegova metoda pribliili pozitivizmu. Ova kola koja je negovala kult injenica ubrzo je izazvala reakciju, ali njena metodoloka zaostavtina jo predstavlja neophodnu predspremu savremenim istoriarima, od kojih i politikolozi i sociolozi mogu dosta da naue. Uvaavanje injenica, traenje vrstih taki oslonca u svetu injenica moe i danas istraivau politikih odnosa i istorije pruiti utoite pred poplavom doktrinarnih i ideolokih koncepata koji nude objanjenja nezavisno od injeninih stanja. Mnoge struje koje su se zatim javile polazile su od razliitih premisa (neke od uloge iracionalnih sila u oblikovanju istorijskog procesa, druge od uslovljenosti stavova istoriara njegovim drutvenim poloajem, tree od istorije kao subjektivne predstave uslovljene sadanjim potrebama onoga ko posmatra istoriju, neke od tehnolokog determinizma ili mehanicistikog materijalizma, a neke ak od toga da izmeu pisane istorije i bilo kog literarnog tiva nema razlike, i slino). Zakljucima koji se karakteriu istorijskim relativizmom doprinose brojni faktori. U drugoj polovini XIX i u XX veku jedan broj filozofa, istoriara, sociologa, stavio je u centar svojih razmatranja epistemoloke i metodoloke probleme nauka u celini, a naroito drutvenih. Problem injenice postao je predmet rasprava. Mnoge razlike u gleditima koje su se javile na samom poetku nisu ni do danas prevladane, a neke proizilaze iz razliitog procenjivanja mogunosti i plodonosnosti primene prirodnonaunih postupaka na drutvena i istorijska istraivanja. Vera u mogunost univerzalne primene prirodnonaunih metoda, koja je dovela do pozitivizma, navela je brojne pisce, od Bekona do Dirkema, da kao metodoloko pravilo preporuuju da se i ovek i drutvene injenice posmatraju kao stvari. A jo je Viko protivteu tom tzv. naturalizmu naao u novoj nauci, to jest istoriji. Krajem XIX veka mislioci neokantovske kole isticali su razlike izmeu prirodnih i drutvenih nauka (i u okviru ovih poslednjih istorije) postale su predmet rasprava. Isticano je da se prirodne pojave pona169

vljaju kad se ponove uzroci ili uslovi, a za drutvene i istorijske pojave da su jedanputne, neponovljive i da su to pojave sa znaenjem za ije razumevanje nije dovoljan opis radnje ili injenice. Prirodne nauke su smatrane za nomotetike (koje otkrivaju zakone), a drutvene kao idiografske (opisuju ili vode razumevanju pojedinanih pojava). Maks Veber je bio jedan od velikih sociologa zastupnika sociologije razumevanja. U XX veku napisane su studije koje su, nasuprot nekadanjim shvatanjima da se u oblasti injenica moe doi do izvesnosti i objektivnosti, istakle da ono to injenice kazuju zavisi i od take gledita posmatraa, to jest od pogleda na svet onoga ko injenice odabira i tumai. Na tome se razvila sociologija saznanja. Karl Manhajm se posebno bavio prirodom drutvenih tvorevina u oblasti svesti (v. Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Beograd, Nolit, 1968) i naroito prirodom ideologije i njenim uticajem na poimanje stvarnosti. Slika istorijske i politike situacije, naravno, zavisi od toga koje su se injenice izdvojile kao znaajne i kako su one protumaene. Bez obzira na mogunost kritikog ispitivanja verodostojnosti istorijskih iskaza uporeivanjem s drugim izvorima i ocenjivanjem verovatnoe savremenom autoru kao osnovni izvor ostaje ona injenina graa koju su savremenici samih dogaaja iz ovih ili onih onovremenih razloga smatrali vanom da se zapie. Na osnovu analize ranijih iskustava i pokazatelja neki istoriari su u XX veku doli do gledita da zapravo svaka generacija ili bar svaka epoha daje drugaiju interpretaciju nekada fiksiranih injenica. To nastaje koliko zbog otkrivanja novih injenica koje mogu baciti drugaije svetlo na itav niz ranije korienih i tumaenih injenica, toliko, i jo ee, zbog toga to svaka nova generacija ili epoha izvlai drugaiju pouku iz prolih dogaaja i tumai ih u drugaijim konceptualnim okvirima u kojima davnoproli dogaaji dobijaju za nas drugaija znaenja. Ovo je naroito oigledno kad dolazi do velikih drutvenih obrta, pa i obrta u tumaenju prolosti i konstruisanju sadanjosti i budunosti, kao to je obrt koji se desio 1989, koju su neki politikolozi odmah nazvali udesnom godinom (anno mirabile). Dakle neki znaajni istoriari i politikolozi iz prve polovine XX veka, smatrali su da je svaka istorija savremena istorija, a prolost 170

takorei samo materijal koji duh slobodno koristi u svojoj trenutnoj aktivnosti, kojom povezuje predstave o prolosti i sadanjosti (i kod ideoloki obojenih predstava tu se ukljuuje i budunost). Ovakvo shvatanje izrazio je Benedeto Kroe, a stanovitu da je istorija savremeno miljenje o prolosti dali su svoje priloge i drugi pisci. Ameriki istoriar i politikolog arls Bierd, koji je istoriju nastanka i funkcionisanja amerikog ustava pokuao interpretirati u ekonomskim kategorijama, u jednom polemikom lanku traio je da mu se pokae makar i jedan rad u kojem je izneta istina ak i o jednom kratkom vremenskom periodu, a kamoli o istoriji uopte. Govorio je da ako bi se drao Rankea, ne bi mogao da izloi svoju ekonomsku interpretaciju amerikog ustava. Za razliku od pozitivistikog pristupa, shvatanje istorije kao puke subjektivne interpretacije uslovljene savremenim shvatanjima i potrebama i vrednosni relativizam koji je iao uz ovakva shvatanja, otvorili su iroko polje za zloupotrebu istorijske nauke i prouavanja politikih reima i situacija (na primer u faistikim dravama i u ondanjem Sovjetskom Savezu). Te se zloupotrebe pre svega ogledaju u prekrajanju istorije i injenica tako da odgovore potrebama trenutka u kojem se istorija pie ili stvarnost opisuje. Pred Drugi svetski rat bilo je ukorenjeno i gledite da se nauka ne moe opredeliti izmeu polaznih vrednosnih stajalita sa kojih se prosuuje istorija, a da tim opredeljivanjem ne napusti teren same nauke. Viljem Dems, poznati ameriki filozof pragmatistike struje, smatrao je da su vrednosna stanovita iste vrste kao stvari ukusa, a Don Djui u svojoj Logici (1938) smatrao je da je najvea pojedinana prepreka drutvenim istraivanjima pristupanje ljudskim problemima u kategorijama moralne osude i odobravanja. Ispoljavanje izvesnih karakteristika faizma i staljinizma tokom tridesetih godina, i nastojanje oba sistema da istorijska istraivanja potine pragmatistiki shvaenim politikim i ideolokim potrebama, naveli su mnoge poslenike drutvenih nauka da se u svojim istraivanjima oslone na odreene skale vrednosti, da odbace autoritet i korisnost kao kriterij istorijske istine i da, uprkos svoj relativnosti i sloenosti, ponovo istaknu znaaj istorijskih injenica. Pokazalo se da je u oblasti injenica i u oslanjanju na injenice put drutvenog i istorijskog istraivanja sigurniji, a da je u optijim stvarima odnosno stavovima lake smestiti proizvoljnosti (na ovo je ukazivao jo Makijaveli piui da upra171

vljai koji varaju narod lake uspevaju u svojoj nakani kad se dre optih tvrdnji jer ih je tu tea uhvatiti u lai, a da je u konkretnim stvarima narod tee prevariti, jer tu lako uporeuje obeanje sa onim to sledi i otkriva raskorak, odnosno la). Takozvane filozofije istorije kao najire generalizacije o tokovima istorijskih zbivanja (i faizam i staljinizam imali su tim sistemima odgovarajue filozofije istorije) olakavaju i u njima najvie i dolaze do izraaja subjektivna stanovita i vizije sveta. Ali sline su vrste i gledita o kraju istorije, a donekle i ona o sukobima civilizacija kojima se smenjuju epohe sukoba vera, zatim drava, pa onda ideologija. Zato smatramo da je jo uvek osnovno i u istorijskim i u politikolokim istraivanjima da s maksimalnom panjom i metodolokom rigoroznou utvrde injenice i da od njih polaze u stvaranju optijih zakljuaka. Veoma je, meutim, rairen postupak da se injenice uzimaju samo za ilustraciju optih trendova koji se uzimaju kao dati sa potpunom izvesnou. Mitoloke predstave, konstruisane sheme, tradicija, raniji nauni rezultati, zatim mnogi drugi socijalni i psiholoki inioci i, ono to nas posebno interesuje, koncepcijski okviri, kategorijalni aparati za tumaenje stvarnosti, deo su jednog procesa konstruisanja drutvene stvarnosti u kojem moda najvaniju ulogu igra dodeljivanje smisla stvarima u vrednosnim kategorijama. Pa onda jedne te iste injenice mogu u dva istovrsna sluaja na razliitim mestima da u jednom opravdavaju, a u drugom optuuju. Ovo je, naravno suprotno, brojnim tenjama ka univerzalizaciji kakve su zagovarali brojni veliki filozofi (Kant je veoma znaajan primer), a suprotno je i ideji vladavine prava, iji je jedan od kriterijuma da se u pravni sistem unose pravila, norme, koje bi po logici i etici trebalo da budu deo svakog pravnog sistema. Na Kongresu IPSA-e u Seulu 1997, kojem je osnovna tema bila Sukob i poredak, odlazei predsednik je iz ugla kritiki osnovne teme analizirao nastojanja da se svetski poredak zasnuje na vladavini prava, ali i nastojanja da se ne zasnuje na univerzalnim naelima, ve, moda, na nacionalnim interesima neke od svetskih sila (protiv ega je bila usmerena njegova poruka uesnicima kongresa i politikolozima u svetu). Poklanjanje izuzetne panje injenicama, metodoloka rigoroznost, nauno-kritiki odnos prema ideolokoj obojenosti istorijskih istraivanja i prema pragmatistikoj interpretaciji istorijskih dogaaja sve to 172

doprinosi da se o dogaajima iz nedavne prolosti i sadanjosti stvori to potpunija i objektivnija slika. Da se ovaj zahtev moe samo delimino ostvariti i da istorijski dogaaji podleu preocenjivanju, pokazuje se sasvim jasno u svetlu onog ve pomenutog problema, koji nastaje u vezi s nunou da injenice smestimo u odreene konceptualne okvire i da s promenom ovih okvira i same injenice menjaju sadraj ili znaenja i znaaj. Po analogiji sa ulogom paradigmi u strukturi naunih revolucija, mogli bi rei da u oblastima politikih nauka do velike promene paradigme dolazi implozijom komunizma ili tzv. realnog socijalizma 1989. Zavisno od okvira u koji se smetaju, injenice su osvetljene na jedan ili drugi nain i one dobijaju razliita znaenja. Bilo je toga u nas i u nedavnoj prolosti. Uopte, mnoge od ranije poznate injenice dobijaju drugaiji smisao odnosno znaenje kad ih smetamo u okvire novih pojmova i koncepcija. Tada mnogi statistiki, istorijski i drugi podaci, za one koji su prihvatili nove kategorije i u njima implicitnu i izriitu kritiku dotinih pojava, poinju da znae neto sasvim drugo nego ranije. Ovo je kao neka vrsta tranzicije ili metamorfoze predstava o injenicama. injenice, dakle, menjaju znaenje i znaaj zavisno od konceptualnih okvira u koje se smeste. Tako e itavi njihovi nizovi posle preokreta iz 1989, u okviru novih istraivanja i tumaenja promeniti predznak. Iz ovoga ima samo jedan uski i nesigurni izlaz. Postaje jasno da neko ko vlada velikim brojem kljunih i valjano zasnovanih politikolokih kategorija, pojmova, termina, ideja, nedogmatskih analiza i dela filozofa razliitih orijentacija lake e nai dobar metodoloki put do razumevanja politikih pojava. Ko ovlada osnovnim teorijskim ketegorijama i pojmovima kao to su demokratija, tiranija veine, ohlokratija, demagogija, birokratija, etatizam, bonapartizam, diktatura, dravni razlog, nacionalni interes, totalitarizam, autokratija, partokratija, oligarhija, lina vlast, mo, dominacija, borba za mo, borba za vlast, harizmatska vlast, elite vlasti, legitimnost, konstitucionalizam, podela vlasti, distribucija moi, izbori, svilen gajtan, Judin poljubac, danajski dar, trojanski konj i ne desetine, ve hiljade slinih, taj sa tim kategorijama stvara jednu mreu kojom prekriva stvarnost i tako lako utvruje ta je ta u toj stvarnosti. to je mrea kategorija gua to je stvarnost bolje ulovljena, pa se sa takvom mreom kategorija mogu lake razumeti 173

zbivanja i protumai znaenja pojedinih pojava i pojmova, procesa i dogaaja, ambicija, ustanova ili stanja anomije. Iz svega reenog proizilazi da je vano i neophodno da se injenice kao takve do maksimalno mogue mere precizno utvrde kao neki atomi stvarnosti, a da se onda prikae kakvu ulogu imaju u razliitim shemama objanjavanja ili razumevanja stvarnosti. U ovakvim konceptualnim okvirima objanjavanja stvari poprimaju dijametralno suprotna znaenja. Neki principi mogu da se pretvore u svoju suprotnost. U naelu tzv. Tezejeve pravde (legendardni grki heroj i kralj Atine, Tezej, savladao je Prokrusta i podvrgao ga istoj kazni kojoj je ovaj podvrgavao nedune putnike), u stvari lako zapaamo tzv. talionski princip. Taj princip je najpoznatiji u onoj formulaciji oko za oko, zub za zub. On je u osnovi krvnih osveta, mnogih vrsti revanizma, ali je rasprostranjen i kao jedno od naela ponaanja ne samo pojedinca nego i politike drava i naroda (retorzije, sankcije). Kad se radi o pojedincima, takvo naelo ne prihvata moderna penologija. Ali mnogo pre toga ovo je naelo osporeno i zamenjeno drugim u uvenoj Hristovoj Propovedi na Gori. O etici Hristove propovedi, kao to znate, pisao je Maks Veber u predavanju na temu Politika kao poziv. Etiku zapovesti ili moralnog stava da se prui i drugi obraz, Veber shvata kao apsolutnu, to znai da iz nje proizilazi i to da ne treba da ispitujemo osnove na kojima svoj in zasniva onaj ko nas udara. Dodue, Veber celu ovu etiku tretira kao etiku bez dostojanstva (i u pomenutom predavanju i u onome drugom uvenom iz istog perioda Nauka kao poziv). Treba dodati da je ova dva predavanja Veber odrao neposredno posle Prvog svetskog rata i da se u njima odraava i implicitni osvrt na protekla dogaanja. Posle toga rata Veber je bio mei piscima memoranduma podnetog Versajskoj mirovnoj konferenciji u kojem se Nemaka okrivljuje za rat. Veber u svojem predavanju politiarima poruuje da ne smeju slediti poruku jevanelja, jer e biti odgovorni zato to zlo nisu predupredili ili spreili, ve dozvolili da se ono u svetu poveava. Slino kvalifikovanje etike jevanelja dao je mnogo ranije Fjodor Dostojevski kroz usta linosti u svojim delima. Piui o razliitim kulturama u sukobu, posebno o sukobu izmeu francuske i nemake, Veber, sa uvaavanjem obe kulture, kae da se tu bore dva boga i da nauka tu ne moe da bude sudija. Poruka dvaju pomenutih predavanja jeste da se naunici moraju drati podalje od politi174

ke ukoliko hoe da ono emu se posveuju zaista bude nauka. Ona mora biti osloboena vrednosnog suenja. S druge strane, politiari, da bi njihova politika bila uspena moraju se oslanjati na nauku i na nauna istraivanja. U nas smo, naalost, imali prilike da vidimo naunike kako rado zagaze u politiku, a jo ee i sa jo gorim posledicama da politiari pokazuju da im nisu potrebna nikakva znanja, nikakva nauka i nikakvo saznavanje injenica. Neke ideologije na koje je veliki uticaj vrilo tzv. miljenje pod uticajem elja (wishful thinking), rado su i sa aplauzima prihvatane, a znamo kakve su bile posledice. Lako je naknadno konstatovati da su se u neko vreme pojavile nove injenice, ali je teko da se neke znaajne nove injenice primete u vreme kad se one pojavljuju. Teko je dostii pravovremeno raspoznavanje ta se odigrava, a tu bi nauka trebalo da bude od pomoi. Ona to moe samo ukoliko sledi neku logiku naunih istraivanja, a svoju ulogu uopte ne moe ispuniti ukoliko se podreuje nekim konformistikim, ili utilitaristikim motivima. Meutim, za ocenu neke stvari, pa naravno i politike, potrebno je utvrditi i posledice, a to dolazi kasnije. Uporeivanjem sa ranijim situacijama, analizama sa vie opcija i realistinih ili verovatnih alternativa, i tu se moe donekle pomoi. Politiko iskustvo u tome pomae, a vetina moe da nas zavara lanom nadom da e vetina pomoi. S druge strane, ono to je nekada bilo pa nestalo, jo dugo se zadrava ili ostaje u svesti posmatra. Zato im esto pred oima lebde neke injenice kojih ve odavno nema. Iluzionizam, odnosno vienje umiljenih injenica skree istraivanje na pogrene rezultate. injenice se deformiu u toku i u rezultatima istraivanja ak i u takvim modalitetima i detaljima kao to su datum, ime, broj i slino, te esto veina modaliteta dobija po neku neodreenu zamenicu ili nekoliko priloga radi poveavanja ili umanjivanja predstave i efekata. To se odigrava pred naim oima sa injenicama iz najnovije istorije. Iako su injenice kao to se vidi fluidne, a nekada i stvari od kojih su sagraeni snovi, moramo insistirati na tome da je efekat ignorisanja injenica kratkotrajan. Onda sa zakanjenjem dolazi otrenjenje. injenice se, naroito ako su vane, moraju sagledati iz vie uglova, sa vie stajalita, osvetliti kroz opise i ocene vie autora, meriti vie puta da bi se dolo do tzv. objektivnih injenica. Lane injenice ne ostaju uvek bez efekta. One esto odigraju svoju ulogu i onda nastoje da ih 175

zaborave oni koji su na njima neto zasnivali. One se esto javno i ne pominju. A ako se neko njih seti, onda oni koji su ih ranije otkrili nau nain kako da diskvalifikuju ili ismevaju onoga ko se usudio da kopa po groblju sahranjenih lai. Za dobro ovladavanje politikolokim disciplinama treba truda i sistematskih napora radi sticanja znanja koja su metodoloka pretpostavka istraivanja. To je problem politikolokog, ali i jo ire, politikog obrazovanja kao oblika politike socijalizacije, koja se vie ni u manje razvijenim zajednicama ne moe vriti integrisanjem oko nekog modernog totema, pa zvao se on i tranzicija ili ak i demokratija. Potrebe ovakvog osposobljavanja zahtevaju otvorenost pred novim konceptima, ali i injenicama. Inae, drutveno normalna i potrebna socijalizacija moe ponovo postati indoktrinacija.

Konstitucionalizacija i politi~ka institucionalizacija kao uslov demokratije

Gore pomenutoj rektifikaciji ili prekvalifikaciji, odnosno popravljanju i menjanju, bile bi, naravno, podlone i nae institucije, to je posebno znaajno da ba politikolozi stalno imaju na umu. Jer, u nas su institucije uruene, sruene, kompromitovane, pa nas udubljivanje u ovaj problem vodi zakljuku da imamo veliki broj kvaziustanova, koje ne zasluuju da se zovu ustanovama, jer ne vre uloge koje bi trebalo ili ih ne vre kako bi trebalo. Za razvitak ne samo demokratije nego i naeg drutva u svim njegovim dimenzijama neophodan je i predstoji veliki zadatak njegove konstitucionalizacije i politike institucionalizacije. U ovom pogledu bi politikolozi mogli da najvie doprinesu i morali bi uloiti sva znanja i napore. No, ne smeju se razoarati ni zaustaviti ako iskuse neto slino kao Platon kad je na poziv Dionisija putovao na Siciliju da na traenje ovog vladara istome da savete o dobrom vladanju. im je poeo davati savete prema pravilima politike i pravne filozofije Platon je umesto uvaavanja i nagrade jedva spasio i goli ivot. Svaka vlast, naime, eli da joj nauka i ljudi od nauke slue. Velika je vetina drati se na distanci od vlasti kojoj se daju saveti, a zadrati autonomiju. Lord Ekton je po176

stao poznat po aforizmu da svaka vlast kvari, a da apsolutna vlast kvari apsolutno, tj. potpuno. No, moe se bez dvoumljenja dodati i da vlast kvari one koji joj se priblie ili joj slue. Bramani u Indiji su vekovima uspevali da vlast kritikuju s gledita nekih vrednosti i vrednosnih opredeljenja drutva, i da time stiu ugled i uticaj, ali nikada nisu prihvatali da vlast i neposredno vre, jer su znali da je teko vlast vriti, a ostati neukaljan. Tako su milenijumski uticaj bramani postigli po cenu ostajanja na distanci prema vrenju vlasti. Za modernu demokratsku dravu, da bi se takvom smatrala, tj. da bi prava i slobode graana mogli da budu jedno od njenih najvanijih svojstava, i time doprinosila drutvenom, ekonomskom i tehnolokom napretku, neophodno je da se ona, pojednostavljeno reeno, institucionalizuje i konstitucionalizuje. Upotrebljeni termini zvue kao administrativni i strani izrazi, ali oni imaju specifina politika, pravna i socioloka znaenja. Pre desetak godina sam objavio jedan krai rad Konstitucionalizacija revolucije, pokazujui da nijedna revolucija koja je htela neto radikalno nije uspela, nego je krahirala i dovela do restauracije starog, predrevolucionarnog (mada se nikada ne moe ponoviti ono to je bilo nekada), te da su uspele samo revolucije koje su se drale nekakvih konstitucionalistikih principa (a to su tokom moderne istorije bile Amerika revolucija i, pre nje tzv. Slavna revolucija u Engleskoj 1688. godine). Politika institucionalizacija znai da se svaka lina vlast u dravi zameni odgovarajuim ustanovama i pravnim poretkom (idealano: vladavinom prava) u kojem e njene ustanove zaista vriti ulogu koja im je namenjena. Institucionalizacija, dakle, umesto linog odnosa, umesto prevelikog udela line volje i samovolje nekog nosioca vlasti, pretpostavlja i zahteva ustanove (institucije) kao centre odluivanja sa izvesnom nepristrasnou, objektivnou, pravljenjem sutinske razlike izmeu linog gledanja, odnosa ili imovine, s jedne, i javnog ovlatenja i dunosti, s druge strane. Ovo je bio proces kojem je Maks Veber pridavao veliki znaaj u nastajanju modernog drutva i drave i posvetio tome dosta mesta u svojim radovima (V.: Maks Veber, Privreda i drutvo, I-II, Beograd, Prosveta, 1976; i Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo, Veselin Maslea, 1968). Ustanove imaju prava i obaveze (to se kod dravnih, a i nekih drugih tela naziva nadlenost) i u koritenju 177

prava i ispunjavanju obaveza imaju izvesnu nezavisnost koja se ne sme izvri u samovolju, jer se u njima radi i sa drugima postupa na nain utvren nekim pravilima i pod izvesnom kontrolom. Konstitucionalizacija u politikom i politikolokom smislu (i jeziku) znai da drava ima ustav kojem u osnovnim stvarima korespondiraju realni odnosi i koji predstavlja osnovne norme na kojima se uspostavlja vladavina prava tj. na kojem drava moe da postane pravna u znaenju koje tom izrazu pridaje pravna nauka. Ako drava hoe da bude i demokratska, onda i odnosne ustanove i ustav moraju biti takvi, kako obzirom na njihov nastanak, tako i (jo vanije) obzirom na njihova svojstva. Jedna od teorijskih i ideolokih postavki bila je i ona o narodnom suverenitetu, o narodu kao izvoru i nosiocu sve vlasti u dravi i slino, ali karakter i institucionalizacija toga elementa su bili u teoriji prilino sporni. Dosledno sprovoenje te koncepcije bi vodilo jedinstvu vlasti, a ne njenoj podeli. Meutim, jedan od ciljeva obe pomenute kategorije (institucionalizacija i konstitucionalizacija) jeste da se onemogui politiki apsolutizam, dok je jedna od organizacionih pretpostavki, koja je od sutinskog znaaja, bila (i jeste) tzv. podela vlasti. Jo u starijim teorijama se govorilo o stvarnoj strukturi (constitutio) vlasti i politikih odnosa. Ve je Aristotel doao do pojma koji odgovara naem pojmu ustava i o tome je pisao u Politici, a dao je i opis strukture moi i naina rada atinskog polisa (Ustav atinski) i sa svojim uenicima sakupio veliki broj ustava grkih dravica. Aristotelova koncepcija je na posredan nain doprinela kasnijim idejama o podeli vlasti. On je smatrao da je najbolji oblik dravnog ureenja meoviti tj. koji ujedinjuje elemente razliitih istih oblika. U srednjem i novom veku je bilo vie pokuaja da se razliiti drutveni slojevi, ukljuujui svakako i crkvu, ukljue u saodluivanje, a nastalo je i vie teorija i pokreta da se politiki odnosi institucionalizuju (uvedu ustanove) i konstitucionalizuju (donese ustav koji bi uveo, ili bar fiksirao jedan poeljni odnos izmeu nosilaca moi, kao i izmeu njih i njihovih podanika). Ideja konstitucionalizacije se u novom veku postepeno razvijala i dola je do jednog teorijskog stava i prilino podranog politikog zahteva (u XVII veku u Engleskoj, u XVIII u SAD i Francuskoj, u XIX u Nemakoj) da se neka poeljna struktura vlasti, uticaja, poloaja podanika (kasnije graana) propie pravnim aktom najvie pravne snage, 178

koji bi bio sveano proklamovan (kao to se radilo u srednjem veku), pisan (mada ne nuno, kao to pokazuje sluaj Engleske) i oko kojeg bi se postigla neka saglasnost i koji se ne bi mogao olako menjati ili kriti. Leges imperii kod ana Bodena imaju elemente ustava, a njegovo uenje o zakonitoj vladi (Les six livres de la rpublique, 1576), pribliava se ideji pravne drave. U puritanskoj revoluciji, 1642 1660, koja je u stvari poela i u velikoj meri tekla kao borba izmeu kralja i parlamenta, oni koji su bili protiv kralja hteli su ustav i bilo je sainjeno nekoliko nacrta, a jedan, Instrument vladanja, postao je ustav 1654, kojeg nije mnogo potovao Kromvel, koji je taj ustav inae traio. Konstitucionalizacija u politikom ivotu podrazumeva i pravo na slobodu rasprave i kritiku, takmienje i opoziciju ili kako se nekada kae na lojalnu opoziciju koja se i sama dri nekih naela i vie je opozicija kralju ili reimu nego dravi kao takvoj, pravo na osporavanje vlasti, njenih bazinih principa, izvora, njene legitimnosti, njenog izbora, naina rada. Eto to je i mnogo ta slino podrazumevala institucionalizacija i konstitucionalizacija, tj. uvoenje u strukturu drutva (drave) odgovarajuih ustanova umesto gole moi i/ili line vlasti. Demokratija moe da se uzme kao jedan nuan ali ne dovoljan uslov i za legitimnost vlasti i za valjanost zakona koje vlast donosi. Isto tako izbori daju titulus pravo na vlast, pravo na vladanje onome ko je izabran. Ali sam nain na koji se vlada i upravlja takoe mora biti legitiman da bi bio u skladu sa idejom vladavine prava. Takav ustavni i politiki sistem podrazumeva jednu politiku i drutvenu disperziju moi i ustavnu podelu vlasti. Politika i socijalna disperzija moi podrazumeva jednu poliarhijsku strukturu kakvu je u stvari zastupao Dems Medison, koga zovu ocem amerikog ustava. Poliarhija je jedan termin koji je Robert Dal upotrebljavao u jednom specifinom smislu, ali je taj izraz dobio i jedno ire znaenje. Dakle, umesto monarhije sa koncentracijom celokupne vlasti u rukama jednog oveka ili oligarhije gde opet aica njih vlada, poliarhija podrazumeva iroku distribuciju moi na razliite relativno autonomne drutvene ustanove i organizacije, kao i princip horizontalne podele vlasti, ali implicitno i po principu vertikalne podele vlasti, pa i na osnovu socijalnog pluralizma. Svaki ustav vri i redistribuciju moi na velike drutvene grupe, pored toga to uspostavlja institucije. Svaki ustav to radi, osim ako se 179

ne shvata u vrlo tehnikom, uem smislu rei. ak i ameriki ustav je, uprkos njegovom karakteru gotovo tipinog ustava koji se ograniava na tehnike detalje strukture vlasti i ravnotee izmeu njenih delova, zatitio odreene interese i garantovao, a donekle i izvrio redistribuciju, jednu vrstu regulisanja raspodele drutvene moi. Kad je u nekoj zemlji jaka opozicija, ukoliko je odgovorna i lojalna opozicija, ona je velika konica i kontrolor onoga to ini vlada (to je sluaj u Engleskoj) i uesnik je u procesu vladanja. Kada partije ulaze u koalicije, i tu one jedna drugu koe i umeravaju. esto je problem to ne mogu doi do zajednikog miljenja, stava i odluke.Jedna vrsta pluralizacije je i kad imate tzv. kohabitaciju, tj. situaciju da jedna partija ima dominantnu ulogu u jednom, a drugu u drugom delu (grani) vlasti, kao to je sad sluaj u SAD-u da je egzekutiva, odnosno predsednika vlast u rukama Republikanske stranke, a odnedavno je Demokratska partija ponovo dobila neku minimalnu veinu u Kongresu. Ili, u Francuskoj, recimo, tokom dva predsednika vlada i predsednik nisu iz iste partije. Sve su to sluajevi koji, naelno gledano, olakavaju i problem situacije razliitih manjina u drutvu. Znamo da se pored nominalnog ustava ili ustava u formalnom smislu tj. onog napisanog dokumenta koji se ustavom zove, u ustavnopravnoj teoriji govori i o tzv. ustavu u materijalnom smislu. Pod ovim potonjim se misli na regulisanje najvanijih odnosa koji se tiu sastava drave, njene strukture (constitutio) u pogledu organa vlasti, njihovih meusobnih odnosa, poloaja graana, uloge svojine i slinih elemenata (tzv. drutveno-ekonomskih odnosa, mada toga nema u prvom modernom i najstarijem, jo vaeem ustavu,a to je Ustav SAD iz 1787). Moglo bi se rei da svaka drava ima realnu konstituciju koja se razlikuje od njenog formalnog ustava. Nevolja je tamo gde je i kad je taj raskorak suvie veliki na tetu graana. Najei uzrok tome je nekontrolisana, apsolutna vlast, koja se, ba zbog toga to je takva nekontrolisana i nepodlona kontroli gotovo bez izuzetka zloupotrebljava, i opet naravno na tetu graana, njihovih prava, sloboda, interesa, imovine, sree, budunosti, a nekada i uz nipodatavanje njihovog ljudskog dostojanstva, inteligencije i oseanja asti. Autoritarni, totalitarni, despotski i tiranski oblici vladanja poivali su na jednom principu koji je poguban za dugorone perspektive dru180

tva. To je princip koji su praktikovali jo istonjaki despoti i grki tirani, a osnovne karakteristike toga tipa vladanja opisali su ve Platon i Aristotel. On se, ukratko reeno, sastojao najpre u uklanjanju odnosno skidanju glava onima koji su se isticali (kao to su i dahije 1804. htele da pogube srpske kneeve; Hitler u tzv. noi dugih noeva svoje protivnike; a Staljin je praktikovao tzv. permanentne istke, politika suenja i bezbrojne egzekucije raznih levih i desnih opozicija bez ikakvog suenja). Pored ovakvih smaknua kao oblika zastraivanja elite, Aristotel je ukazao na jo jednu karakteristiku reima, kakav, kao uslov svoga opstanka, zavode tirani. Kod Aristotela, tiranska vlast se odrava zahvaljujui tome to meu graane poseje nepoverenje tako da se oni ne usuuju ne samo da neto preduzmu nego ni da neto kau protiv tiranina. Tiranide nee pasti kae Aristotel pre no to graani steknu poverenje jedni u druge (Aristotel, Politika, knj. V, gl. ix, odn. 1314a). To smiljeno izazvano nepoverenje je zahvatalo ne samo sve ustanove i sve javne delatnosti nego i porodice, crkve, manastire. Slino je bilo i ovde pod prethodnim autoritarnim reimima. Zbog straha od uhoda tajne policije, ljudi su se klonili nekadanjih prijatelja. Lenjin je jo pre revolucije napisao lanak u kojem kae da boljevik prijatelje moe imati samo meu partijskim istomiljenicima i da prijateljstvo prekida im bi njegovi prijatelji posumnjali u ispravnost partijskih odluka ili izrazili politiko neslaganje sa partijom. To se sledilo kao nekakav obrazac partijnosti, jedne vrste nove ustanove (u smislu i naela i prakse). To je praeno netrpeljivou, a ubrzo pojaavano i ideolokom ostraenou. Kad je jedan deak u vreme Staljinove vlasti prijavio svoga oca kao dravnog neprijatelja, deakovog oca su uhapsili i odveli u logor, ali su seljaci deaka ubili. Tome deaku je bio podignut spomenik kao uzornom graaninu palom kao rtva neprijateljske zavere. Pouka je trebalo da bude da sinovi prijavljuju oeve, ali i da oevi mogu i treba da prijavljuju sinove. Jedan na partizanski prvoborac i vrlo potovani general drznuo se krajem 1960-ih godina da se kandiduje za narodnog poslanika, a partija je za to mesto imala drugog kandidata. Protiv biveg generala, kao i protiv drugih koji su isto to pokuali, pokrenuta je iroka kampanja, a on je znatno kasnije objavio u tampi da je policija njegovog roenog brata pridobila (ili prinudila) da je oba181

vetava o svemu to njegov brat general radi i govori. Ovo je bila veoma rasprostranjena pojava u tzv. totalitarnim drutvima i to je razaralo i prijateljske veze, i druenja i porodice. Autoritarnu kontrolu je pratilo i nepostojanje slobode tampe, odsustvo nezavisne kritike javne rei, poslunost je bila uslov napredovanja, prevladavali su ulizice i udvarai vlastima. Mnogi su postali pasivni. Politika misao (a i u drugim oblastima, na primer ekonomije i vojnih stvari bilo je isto) nije mogla ni da se izrazi a kamoli da doe do nekog uticaja. Sve je moralo da bude ukalupljeno i to se pokazalo fatalnim. Jedna pojava koju je predviao Don Stjuart Mil za one reime koji gue slobodu miljenja i izraavanja dogodila se. Naime, Mil je pisao da e se oni reimi koji favorizuju poslunike i suzbijaju autonomna i kritika miljenja jednoga dana nai u situaciji da sa takvim pigmejima koje su stvorili, drava nije sposobna ni za kakve velike pothvate. To se desilo vie puta. A na ovakvim principima koje smo upravo pominjali u veoma velikoj meri se zasnivao sistem kontrole koje su gradile bive komunistike drave. Koliko god spolja i na prvi pogled izgledale vrste i jake, njihovi politiki i socijalni sistemi su se uruili, kako se ono obino kae kao kule od karata. To nije udo, jer je sam karakter vlasti uspostavljene posle 1917, ukidao ili potkopavao neke moralne i drutvene vrednosti i ustanove, koje su bile i pravni instituti, a onemoguavao je i slobodu intelektualnog traenja bez koje nema napretka. Valjana pravna naela su bila odbaena u skladu sa revolucionarnom teorijom da je pravo samo volja jedne klase pretvorena u zakon, a da je uspostavljena revolucionarna vlast diktatura proletarijata koja nije ograniena ak ni zakonima koje sama donosi, ukoliko okolnosti i princip celishodnosti ili oportuniteta nalae drukije ponaanja nosilaca vlasti. Iskustva steena kroz takve dogaaje i masovna stradanja veoma su skupo plaena i ona su veoma dragocena i treba ih isticati kako se ne bi ponovila. Jer, kako je to napisao Eshil u Okovanom Prometeju kome mlada je vlast, kruta mu je ud. Ja sam se bio spremio da neto kaem o novoj literaturi koja je posveena procesima u Istonoj Evropi posle 1989. godine i kako su dogaaji ocenjivani tokom ove potonje decenije. Ta literatura bi zauzela mnogo prostora. Ukratko, u vreme kada su poinjale revolucije, vladao je veliki optimizam. Sve se gledalo u jarkoj svetlosti, slino onome 182

Fukujaminom entuzijazmu o kraju istorije itd. A onda su vrlo brzo oni koji su bili bolje upueni i kritikije gledali ta se deava, postajali oprezni u zakljucima. Videlo se da su javljaju takvi problemi, kao to su nacionalizmi, debele naslage autoritarizma, autoritarne politike kulture, mnogi socijalni i ekonomski, a i drugi problemi. I nisu, naravno, uvek sa zapada reagovali na sve te stvari na pravi nain. To se moe lako zapaziti u sluajevima borbe za vlast, distribucije moi i podele vlasti, konstitucionalizma i pravne drave. Ne samo vlade, nego i zapadna tampa podravala je one voe kojima su iz odreenih interesa bili naklonjeni, a zanemarivali su znaaj demokratskog i konstitucionalnog principa podele i ravnotee vlasti, ograniavanja vlasti ustavom, ulogu ustavnih sudova i slino. Nije se to desilo prvi put da se predstavnikom telu preti topovima, ali mi se ini da je to bilo prvi put da tzv. liberalna tampa i izriito, naglaavanjem odabranih injenica i preutno podrava tu pucnjavu. U vezi sa konstitucionalizacijom i sa politikom institucionalizacijom, trebalo bi vriti istraivanja distribucije, odnosno preraspodele drutvene moi kod nas. Sve su velike ustavne promene podrazumevale i svi znaajni Ustavi (od onog Solonovog do ovih sadanjih po Istonoj Evropi) nisu samo neke ustanove uvodili ili menjali, nego su vrili redistribuciju, odnosno preraspodelu drutvene moi. Jedni su, koji su imali mo, tu mo gubili ili dobijali u manjem obimu, a neki drugi su ulazili u politike procese i postajali sudeonici, a vremenom esto i monici. Mora se, sa sociolokog i politikolokog stanovita (kad se radi o moi) analizirati situacija i u Istonoj Evropi i kod nas. Odigrali su se i teku dalje veliki preokreti. Osiromaenje ogromnog broja ljudi i to je preraspodela moi, kao i stvaranje novog sloja bogataa. To su socijalni procesi koji e ustavima i zakonima dobiti neku sankciju, bie potvreni. To su veliki procesi koji moda izmiu kontroli, a moda nekome i nije stalo. A da bi vladavina prava ili tzv. pravna drava dobila potrebnu podrku, ona mora biti i socijalna drava i ispuniti neke minimalne uslove u pogledu izvesnosti i bezbednosti ljudi, pa i u pogledu socijalne sigurnosti. Mora se ozbiljno uzeti u obzir da moderna ustavna ili liberalna demokratija nije oblik neograniene vlasti, nego su prava manjina, pa i politikih i ideolokih neistomiljenika i protivnika, vana korekcija prava i vlasti veine. Ta vrsta demokratije se takoe vri (1) u skladu sa 183

utvrenim pravilima (ustavnim) i (2) u interesu svih, a ne samo onih koji vlast meusobno dele i vre. Ako ova dva uslova nisu ispunjena, takvu vladavinu veine su veliki mislioci kao Aristotel, Hegel i drugi nazivali vrlo pejorativnim imenima ohlokratija ili mobokratija, a i noviji pisci su o takvom sistemu pisali kao o ravom: Deferson je takav mogui sistem nazivao izbornim despotizmom, a Medison, Tokvil i Mil su upozoravali na opasnosti od tiranije veine. Strogi pozitivista u teoriji prava, ali liberalno-demokratske orIjentacije u politikim pitanjima, Hans Kelzen analizirao je politike posledice sluaja kad bi neko jednom na izborima steenu veinu upotrebio da se otarasi manjine, tj. da je izbaci iz parlamenta. Onda bi, zakljuuje Kelzen, jednom postignuta veina uspevala da obezbeuje svoje uzastopne pobede i dalji izbori bi faktiki bili besmisleni, pa i nepotrebni. Trebalo bi se bojati svih pokuaja te vrste. Sada nam se ini da je moda i takvo neto na pomolu. Jer, veina lanova tela koje rukovodi koalicijom (Predsednitvo DOS-a, a to je jedno partijsko telo koje po velikim ovlaenjima o kojima su se meusobno dogovorili uoi izbora, nejasnom sistemu odgovornosti prema nekome drugome i po nainu rada neodoljivo podsea na nekadanje politbiroe) razmatra mogunost da disciplinuje ne samo poslanike svoje partije nego i drugih, tuih partija. Koliko bi dana ili sati u nas politiki (a moda i fiziki) preiveo neko ko bi kao ameriki senator Dems Defords (James Jeffords) iz Vermonta napustio republikansko krilo Senata u koje je bio izabran i postao nezavisan u znak protesta protiv nekih elemenata politike novog predsednika, pa tako doveo do toga da demokrati u Senatu dobiju veinu od jednog glasa. Povezano sa izgradnjom ustavnih okvira (konstitucionalizacijom) i ureenjem politikog sistema, u nas su raeni od strane naunih i strunih instituta i organizacija, pa i pojedinih naunika, ustavni nacrti, predlozi, jer svako ko je politiki pismen zna kolika je vanost promene ustava i donoenja takvog akta koji bi bio u skladu sa liberalno-demokratskom teorijom i sa programskim obeanjima demokratske opozicije. A zvanini inioci vlasti nisu, koliko znamo, ni pokrenuli inicijativu za donoenje novog ustava Republike Srbije. A kod nas nema dovoljno ni radova na temu parlamentarizma i svih onih pojedinosti, institucija koje se tiu parlamentarizma (od interpelacije, karaktera i uloge posla184

nikih pitanja pa sve do poslovnika, odnosno pravila kako da se radi u Parlamentu). Prema tome, izuavanje parlamentarizma je jedno znaajno podruje kojem bi trebalo posvetiti veu panju. Da se ne bi ogreili o one koji su uloili veliki trud i dali izvesne plodove u ovom pogledu, moramo rei da su znaaj ove tematike shvatili lanovi Jugoslovenskog udruenja za ustavno pravo i njegov ondanji predsednik, Miodrag Jovii, kad su pre nekoliko godina organizovali nekoliko plodnih rasprava o razliitim aspektima uloga i odnosa meu najvanijim (!?!) ustanovama vlasti (vlada, skuptina, sudskih institucija), ali i o skuptinskim poslovnicima, kako se ustavna ovlaenja ne bi derogirala nekim u pravnoj hijerarhiji treerazrednim aktima i odlukama. O ovim problemima je objavljeno nekoliko knjiga ovih rasprava (ukljuujui i jednu o poslovnicima). Naglasak je naroito bio na kritici brojnih manjkavosti ondanjeg sistema, a to, naravno, nije dovoljno. Mnogo se kritika na rad i ulogu svih tih ustanova moe i mora se izneti i danas, jer u tim ustanovama su se promenili ljudi koji u njima sede, a duh demokratskih promena nije se ba mnogo osetio u njihovom radu i ulozi u konstitucionalizaciji i institucionalizaciji drave. Pretpostavka i za vladavinu prava, ustavnost i institucionalizaciju jeste jedna vrsta dosledne podele vlasti, ne samo one horizonatlne, nego i postavljanje osnovnih organa vlasti u poloaj da one zaista mogu jedna drugu da kontroliu. Mi moemo da konstatujemo da je situacija sada kod nas takva da izvrna vlast ponovo dominira i nad zakonodavnom i nad sudskom. Ali neophodna nam je i jedna druga vertikalna podela, vertikalna distribucija vlasti. O tome se raspravlja. Ima predloga o regionalizaciji i jaoj, razvijenijoj lokalnoj samoupravi. Ja stalno podravam tu ideju regionalizacije. Ali tu moram da kaem, i to sam ve na nekim mestima govorio, da ta regionalizacija, po mom miljenju, treba da bude simetrina, a ne asimetrina. ta to praktino znai? Ne znam u kojoj e regiji biti, recimo, Kragujevac, ali da graani Kragujevca i regionalna vlast (ako Kragujevac bude, recimo, centar neke regije) imaju isti poloaj kao graani u Novom Sadu i vlast pokrajine u Novom Sadu. Nema razloga za asimetriju u sistemu. Naravno, bie puno onih koji e smatrati da postoje i te kakvi razlozi u tradiciji. Ne osporavamo, naravno, ni znaaj tradicije ni povoljan uticaj nekih steenih obrazaca suivota, negovanja odreene tolerancije i pravila drutvenog 185

ivota, ve smatramo da sve to treba sauvati i dati mU odgovarajue ustavne okvire. Ali, takve okvire treba dati i drugim regionima kad se oni uspostave sa nadom da e takoe da se i oni oslone na najbolje tradicije, a ne na neke loe primere. Moj predgovornik je ve tradiciju doveo u pitanje (ne u ovoj, ali u nekim drugim vanim takama). Ona je upitna i u ovoj oblasti. Ali nam je vertikalna distribucija moi vrlo vana. Ona je, moda, ak i efikasnija ili isto tako efikasna moe da bude kad se ustavom raspodeli nadlenost na razliite nivoe koliko i kad se ustavom raspodeli nadlenosti izmeu zakonodavne, izvrne i sudske vlasti. U nizu demokratijom i liberalizmom inspirisanih radova pisalo se i o tampi kao etvrtoj vlasti ili sedmoj sili, i ja smatram da tampa, tj. mediji uestvuju u kontroli, pa i ograniavanju vlasti, ukoliko su oni koji rade u medijima odgovorni, neustraivi a obzirni, ako znaju i imaju hrabrost da to kau (to je ono to smo ve gore pominjali kao kantovsku prosveenost).

Kako prevazi}i krizu kad su sve institucije uruene ili kompromitovane?

Kako u ovom pogledu stvari stoje u nas? Ima dosta pokazatelja da je strpljenje ljudi u naem drutvu pri kraju ili je iscrpljeno. To je rezultat svih prethodnih dogaanja i stradanja od kojih su ostali duboki tragovi i oiljci u ivotu ili u svesti, tj. u seanju koje se prenosi, predaje (to i jeste tradicija za koju je naa re predaja u smislu predanje). Svest je optereena bremenom naslea ne samo onog iz poslednjih deset, nego i iz onih prethodnih etrdeset, pa onda onih tamo dvadeset, pa onda ko zna koliko onih pet vekova koje smo robovali. Ljudi uvek oekuju neto svetlije i bolje. A to ne moe doi odjedanput, nekim prevratom ili naglim preokretom. Napred smo pomenuli da nam predstoji konstitucionalizacija i politika institucionalizacija. To nam, pre svega, namee obavezu da izvrimo tranziciju (kad je ta re ve toliko u upotrebi) od personalizovane vlasti ka ustanovama, da ustanove postanu ono to bi trebalo da budu. Jer, vlast je bila personalizovana pod kraljevima, pod Titom, pod Milo186

eviem, pa poinje da se i sada personalizuje. Toj situaciji odgovara zateena autoritarna politika kultura, koja po pravilu trai vou ili bosa. I to odgovara, svejedno ko je na vlasti, na kom je nivou vlasti (da li je to Srbija ili Crna Gora ili SR Jugoslavija ili neka druga drava). Dakle, mora se savladati inercija i ambicija koje vode ka linoj vlasti. Sa institucionalizacijom nije spojiv kult linosti. Mada sadanji vlastodrci jo uvek nemaju taj kult, ima nekih elemenata i on se polako stvara, a protokom vremena, uz pomo medija, partija i onih koji bez razmiljanja ili iz karijeristikih, egoistikih interesa i konformizma podravaju svaku vlast. Prema tome, to nije neto to je bilo samo u prolosti i to se vie ne moe ponoviti. Posle oktobra 2000. porasla su oekivanja i nade su polagane u duboke promene u pravcu vladavine prava, demokratije i trine privrede. Ta oekivanja i nade nisu ostvareni, mnogi smatraju da su u velikoj meri i iznevereni, to dovodi do razoarenja. Nije se ilo na konstitucionalizaciju i uspostavljanje vladavine prava u mnogo irim razmerama, intenzivnije, ali i promiljenije. Nije dolo do promene institucija koje su se mogle i morale brzo reformisati ili radikalno promeniti. Vlast se ogluila o pominjanje ustavotvorne skuptine kao uobiajenog i legitimnog oblika donoenja novih ustava. Ve smo rekli da se nije ilo ni putem institucionalizacije vlasti kojom bi se prevazile posledice dugotrajnog prisustva elemenata izrazito line vlasti. Ti elementi se i sada lako mogu zapaziti. U naelu, poluge moi stare vlasti obino dobro dou i novoj pa se i ne zamenjuju. Sadanji poslanici su izabrani na osnovu Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je skrojila i usvojila odmah posle 5. oktobra 2000. biva vladajua grupa partija svojom veinom u Skuptini Srbije (objavljen je u Slubenom glasniku Republike Srbije br. 35, od 10. oktobra 2000). Taj Zakon je onakav kakav je njima u datoj situaciji odgovarao, iako su se u tome prevarili. Po tome Zakonu, dananje poslanike, sa liste kandidata pojedinih partija ili koalicija odabrala su partijska rukovodstva prema kvoti (tj. broju) koja nekoj partiji prema izbornim rezultatima pripadne. Tako su i mandate pojedinim od kandidata iz partija nekadanje demokratske opozicije (DOS), dodelila partijska rukovodstva ili predsednici partija, posle izbora, a u skladu sa kvotom koju im (na osnovu sporazuma o koaliciji) dodeli Predsednitvo DOS-a (tj. sa187

stanak predsednika partija koalicije). Isto tako prema sporazumu partija koje ine koaliciju DOS, ako neko bude iskljuen iz svoje partije, rukovodstvo e umesto njega poslati drugoga poslanika. Taj Zakon i izborni sistem znae da narod samo bira jedan iri krug lica koja su mu predoena na listi, a iz tog kruga e se tek izabrati (imenovati) oni koji se zatim zovu poslanici. Prema kriterijumima koji vae u teoriji, a koje su precizirali u konkretnim sporovima i neki strani visoki sudovi (kao u SR Nemakoj) izbori su posredni kad se trea ruka umea u odluivanje izmeu biraa i poslanika. Prema ovim teorijskim standardima nai izbori su prema vaeem izbornom zakonu posredni, a ne neposredni kako to preferira demokratska teorija. Kad se uzme u obzir i o kakvim sve pitanjima odluuje Predsednitvo DOS-a i da ono ima instrumente da disciplinuje svoje partijceposlanike, onda se takav sistem moe oznaiti kao partokratija, a i ne kao demokratija. A partokratija teko moe izbei onaj gvozdeni zakon koji je Mihels opisao i koji vodi tome da partijski voa doe u poloaj da moe rei Partija, to sam ja. Nai poslanici nisu u poziciji da zastupaju narod, koji je za njih glasao, jer mandat nisu ni primili iz ruku naroda, a naravno, zbog toga nemaju ni autonomiju ni sigurnost, pa deluju kao glasaka maina. A i narod nema mogunost da ih politiki kazni nebiranjem, ako ne prihvati njihov nain oponiranja vladi. To se odraava i na kakvou (kvalitet) zakona. Nedavno je, kako javljaju mediji, za jedan vaan zakon bilo potrebno samo 4 minuta da bude izglasan, a tokom kratkog vremenskog perioda, bez ozbiljne analize njihove sadrine, izglasano je dvadesetak zakona. I tek to su zakoni izglasani, ve ministri otkrivaju u njima manjkavosti i propuste, pa nagovetavaju njihove izmene i dopune. Poto je notorna injenica da imamo puno zakona koji nisu primereni da budu deo pravnoga sistema u kojem bi bilo primenjeno naelo vladavine prava, a poto i ustav ima velikih nedostataka, onda se preutno uzima, a esto se to i istie, da takve pravne propise ne treba primenjivati. A oni se ipak ne zamenjuju boljim, racionalnijim, usklaenijim sa evropskim standardima ili pravednijim zakonima, pa tako imamo praznine koje se ne mogu nazvati pravne praznine, dakle, terminom koji se u pravu koristi za neke sline situacije. Zapravo, ovakva situacija omoguava vrlo komotno ponaanje izvrne vlasti, jer to pro188

iruje podruje njene tzv. diskrecione vlasti. To poveava njenu mo, ali poveava i pravnu neizvesnost, pravnu nesigurnost. Svejedno odakle ponemo, od dna ili vrha, od poslanika, preko ministara do predsednika (vlade i drave), sudova i sve do skuptine nisu to inioci koji imaju onakvu ulogu, niti uivaju onakva prava i obavljaju dunosti i potuju onakva ogranienja kako se to praktikuje u demokratskim dravama i drutvima. Jedan ugledni i uspeni profesor medicine je nedavno rekao da su za njega pacijent i student uvek bili institucije. U demokratskim zemljama je postignuta izvesna politika institucionalizacija, pa je u takvom sistemu kupac vana ekonomska, a bira vana politika institucija. Ne bi se moglo rei da je u nas tako. Ako poemo od ona tri najelementarnija svojstva kojima se drava opisuje teritorija, stanovnitvo i suverena vlast, videemo u kakvom je stanju ta najira, globalna drutvena institucija. Brzo zakljuimo da ni ti pomenutI elementi nisu izvesni: nominalno su priznate granice u smislu teritorije, pa time i stanovnitva, ali nije izvesno da li e iste elemente obuhvatati recimo i 2005. godine. Elemenat suverene vlasti i inae je, mada neosnovano, osporavan u naelu za sve drave, ali ga veina ima bar relativno i faktiki, dok ni to nije slino drugima kad se radi o naoj dravi. Demokratija bi podrazumevala da se dravni povezuje sa narodnim suverenitetom. A videemo da to malo dolazi do izraaja. Pravna i politika, pa i socijalna sigurnost i izvesnost ine pretpostavke ivljenja u jednom civilizovanom drutvu, a umesto njih u nas je rasprostranjena anomija, pa je degradacija institucija rezultat svih ovih pomenutih i niza drugih uzroka. U jednom najirem smislu institucije (ustanove) su trajni obrasci ponaanja koji se ponavljaju pri odreenim uslovima i prema kojima se odvijaju odreeni drutveni procesi i koje ine vaan deo svakog pravnog, politikog i uopte drutvenog poretka, pa su i uslov i sastavni deo ljudskih civilizacija. U skladu sa tim obrascima zadovoljavaju se mnogobrojne ljudske potrebe i odvija se ivot oveka u drutvu: sklapaju brakovi, formiraju se porodice; upuuju molitve ili himne; polau zakletve; nude robe i usluge, odvija se razmena i saobraaj; razreavaju sukobi; neki stiu mo (i uticaj) ili autoritet (vlast) i poinju vriti vlast nad drugima; stiu se znanja i zvanja, odvija se obrazovanje i socijalizacija dece i omladine; obezbeuju se ili ograniavaju, preko sudstva ili 189

policije, ljudska prava i slobode, kanjavaju se krivci i prekrioci zakonskih normi (u pravnom poretku, a u drugim normativnim porecima prekrioci drugih normi moralnim ili disciplinskim kaznama ili jednostavno izoptavanjem ili prezrenjem od strane javnog mnjenja), ustanovljava se, odnosno utvruje ili se uobiaje i naini, tj. i sam proces uvoenja ili ukidanja ustanova (neke od uobiajenih oblika predstavljaju ustavotvorna skuptina, ili okrugli stol vlasti i opozicije, ili referendim, koji u vajcarskoj slui svojoj demokratskoj sVrsi, ali se tokom istorije kao plebiscit kompromitovao i na tu instituciju demokratska teorija ima dosta prigovora). Jedna vrsta ili skupina ustanova vremenom dobija ili namee svoju ulogu u raspodeli vrednosti (ne u ekonomskom smislu nego vie u vrednosnom, tj. moralnom, odnosno u vrednovanju ta je prihvatljivo za lanove drutva ili za one koji nad njim vre kontrolu, a ta nije, ta e biti kanjeno, a ta nagraeno. Neke ustanove, dakle, imaju takvu ulogu. To je uloga dodeljivanja ili prihvatanja smisla i znaenja onome to se radi, to se hoe ili to se osuuje. Ovo je u stvari jedan izuzetno vaan proces konstrukcije drutvene stvarnosti u ijem prostoru se onda odvijaju procesi dodeljivanja smisla, rasporeivanja na skalama i terazijama vrednosti pojava, odnosa, lica, uloga itd. Ovo dodeljivanje smisla, pored ostalog, odreuje i karakter neega u parovima kategorija kao to su dobro zlo, korisno tetno, zakonito nezakonito, prihvatljivo neprihvatljivo, itd. ini nam se, i to nas najvie brine, da su u nas izgubile svoju ulogu ba one institucije koje bi trebalo da osmiljavaju drutveni ivot. Takvu ulogu, zavisno od karaktera drutva i situacije, vre i drave i crkve i partije, i razni drugi subjekti, ali je loe ako bilo koji od ovih inilaca ima u tome monopol. Kad ove vane drutvene funkcije utvrivanja, prihvatanja, negovanja ili rektifikacije pravila, odnosno obrazaca ponaanja zahvati anomija ili stihija, onda moe da se govori o dubokoj krizi ili o raspadanju drutva. To se deava kada drutvo izgubi orijentire, jer se urui ili oslabi uloga ustanova koje su dodeljivale smisao stvarima i odnosima. Da banke, menice, ek i sline institucije ekonomskog i pravnog prometa ne funkcioniu kao u drugim zemljama, jo je lake pokazati. U banke malo ko stavlja novac (utvreno je da je za evre zamenjeno preko osam milijardi maraka, ali taj novac malo ko stavlja u banku ili 190

tedionicu). Poite da kupite kola i pokuajte da prodavcu na jednom papiru napiete obeanje, tj.menicu (promisory note) koja dospeva prvog radnog dana ili prvog u mesecu (nekada je tako nazivan dan kad se prima plata ili zarada, ali smo svi ve zaboravili kada je to bilo) ili tada i tada sa datumom dospea, ili pokuajte da za kola date ek na potrebni iznos. Ne samo da prodavac nee prihvatiti, nego e se i smejati ili bar uditi vaem ponaanju. No, iz ovakvog stanja, koje se na pojavnom planu ne moe osporavati, elimo izvui jedan dublji zakljuak. Sve nam pomenuto pokazuje da je izgubila svoj karakter jedna institucija koja stoji iza mnogih drugih, a zove se poverenje. To je vana metainstitucija, koja je svakom drutvu neophodna. Kad u drutvu u vrlo velikim razmerama i oblastima nestane poverenja, ono se raspada. U nas situaciju opasnom ine razmere nepoverenja i nesigurnosti do kojih dolazi upravo zbog toga to su gotovo sve institucije ili potpuno zakazale ili oslabile. Drava i javna vlast ne mogu obezbediti javnu sigurnost, zatitu ivota, tela, slobode i prava graana, njihove imovine. A to je morala obezbediti ak i ona autoritarna drava, koja se esto identifikuje sa Hobsovim Levijatanom (smrtnim bogom tj. dravom). Kad taj prigrabi svu mo (apsolutnu vlast), onda iznudi poslunost podanika. Ali, svrha (ratio essendi) takve drave nije da suveren uiva, ve je da obezbedi unutranju i spoljnu sigurnost, a pre svega ivota i imovine, koju njeni organi moraju ostvariti, a zauzvrat trae poslunost. Jedna uruena institucija povlai za sobom druge. Ako, na primer, poemo od toga da poslanici nisu to u pravom smislu, tj. da poslanici nisu predstavnici naroda, onda to povlai pitanje o karakteru jedne, moda i najvanije od tri grane vlasti, zakonodavne vlasti ili drugim reima predstavnikog tela, odnosno parlamenta. Notorno je da u nas kategorije, kao to su ne samo drava, parlament, ministar, poslanik, sudija, kazna, prekraj, izvrni sudski nalog, nego ni kategorije kao svojina, ugovor, menica, ek, poverilac, zajam, dug, dunik, tedia, kreditna kartica, policajac, dunost, obaveza, nisu ustanove u smislu kako se definiu ili kako smo to gore precizirali i kako funkcioniu u modernim drutvima i pravnim dravama. Uzmimo kao sluaj, jednu znaajnu ideju i sistem ustanova, onaj princip podele vlasti o kojem se u nas, u verbalnom pozivanju na ustavne odredbe i politike programe, teko moe i govoriti. Jer je lako zakljuiti da izvrna i dalje dominira nad sudstvom, 191

a zakonodavna je, osim to je poprite nedolinih ponaanja, gotovo ve samo glasaka maina. Ali, naalost, u nas su karakter institucija izgubile i takve kao to su porodica i brak (ustanove koje su poljuljane i gotovo se raspadaju i u razvijenim zemljama), ast, ugled, potenje, dostojanstvo, crkva (jer se, u nas, izuzimajui Njegovu svetost patrijarha i veliki broj jereja, ipak neki jereji ogreuju o ono da ljube blinjega kao same sebe, da oprataju i da ne ine drugima ono to ne ele da njima drugi uine). Ali zato u naem drutvu iznuivanje naplate dugovanja funkcionie, iako preko nelegalnih puteva i zabranjenim sredstvima.

Od uzroka bolesti zavise i lekovi

Kad se doe do pitanja koji su (bar neki najvaniji) uzroci navedenog stanja nema sumnje da tokom dugog vremenskog perioda u nas: (1) umesto institucija imamo sistem line vlasti koji se i pored reorganizacija i tzv. reformi (pa i nekoliko ustavnih) produavao i uvek nanovo uspostavljao, pa to preti opasnou da se produi; (2) tokom istoga perioda i sa istom opasnou ponavljanja je i to da se politika volja postavlja nasuprot institucija, pravila i vladavine prava; (3) imamo veoma rasprostranjenu anomiju, tj. nepotovanje pravnih ili moralnih normi, zbog ega su pravna i opta nesigurnost i neizvesnost veoma veliki; (4) borba za vlast, koja se odvajkada vodi meu potencijalnim i latentnim pretendentima na vlast ili na vee pare vlasti, uzima velikoga maha i danas meu onima od kojih se oekuje da u skladu sa predizbornim obeanjima 2000. (i ranije) izvedu narod iz autoritarizma i uvedu ga u demokratiju, vladavinu prava, trinu privredu i razvijeno drutvo; (5) duboki tragovi i ostaci nagomilanih iskustava i uticaja obrazaca ponaanja iz vremena autoritarnih vlasti (naroito usaivanog nepoverenja svakoga prema svakome); (6) kakvoa (kvalitet) ustavnog i pravnog sistema u smislu zatienih vrednosti i kategorija, civilizacijskih dometa i standarda jeste ispod onoga to bi bilo u skladu sa idejama vladavine prava, pravne sigurnosti i izvesnosti i to bi odgovaralo standardima ljudskih prava i sloboda i preobraaju ka slobodnom preduzetnitvu (moralo se intenzivnije zapoeti menjanje ustava i zakona); (7) korupcija, mito i sline pojave stavljaju nau zemlju visoko u gornjem delu liste 192

koja se prema izvesnim indeksima sastavlja svake godine i koja se vie uzima u obzir od strane potencijalnih investitora nego puki pozivi vlasti na ulaganje kapitala i vie nego obeanja da e vlada stvoriti povoljne uslove za to; (8) tampa nije dovoljno nezavisna ni slobodna niti ima velike potencijale za istraivako novinarstvo koje bi kritikim i analitikim duhom i perom inili transparentnim ono to se u strukturama vlasti i u itavom drutvu deava, a bez neodgovornog etiketiranja, presuivanja pre suda i zatvaranja oiju pred injenicama; (9) umesto demokratije moe se rei da imamo partokratiju o emu emo vie rei ne samo kao o uzroku ravog stanja, ve i kao o potencijalnoj opasnosti. Korumpiranost pravnog i politikog sistema je uvek velika prepreka uvoenju vladavine prava. Korumpiranost ne treba uzimati samo u onom uobiajenom znaenju izraza (podmiivanje i sl.), ve u smislu kako su to smatrali veliki politiki filozofi od Platona i Aristotela do savremenih: korumpiranje (kvarenje) sistema nastaje kad vlast favorizuje interese onih pojedinaca ili grupa koje vlast vre, a na raun optih interesa; i kad vlast vri ovlaenja mimo unapred utvrenih pravila i institucija. Naslee partijske drave u nas nije prevazieno. Korumpiranost i izneveravanje demokratskih naela je i kad partijska rukovodstva utvruju ko e moi da se kandiduje (kako je bilo u komunistikim i drugim sistemima sa politikim monizmom i monopolom), kao i kad je u njihovim rukama da arbitrarno odlue ko e od onih koje je narod birao zaista postati narodni poslanici. Ovo otvara i pitanje o karakteru poslanikog mandata (imperativni ili slobodni), a dovodi i do uspostavljanjA partokratije umesto vladavine prava. U periodu raspadanja bive SFRJ, jedan od izraza autoritarnoga reima u Srbiji bio je i ustav Republike Srbije iz 1990, koji je meu strunjacima, intelektualcima, liberalima, demokratama bio otro kritikovan i pre nego to je usvojen. Taj ustav je pravljen prema meri jednoga oveka kojem je trebalo da prui ustavni osnov za neogranienu i nikome odgovornu vlast. Mehanizam odgovornosti predsednika prema tome ustavu je takav da bi mogao da ue u neku rubriku Verovali ili ne?. Ali, sadanji nominalni ef drave (2001 2002) nema nikakvu faktiku vlast. Meutim, ba ta injenica faktike upranjenosti jednoga vanoga poloaja, otvara pitanje ko onda vri svu ustavom utvrenu nadlenost, ili nju ne vri niko? Naravno da je neko vri, a to znai bez 193

ustavnog osnova se vri jedan krug vanih dravnih funkcija i poslova. No, slino je i sa mnogim drugim dravnim funkcijama i poslovima, koji se moraju obavljati, ali je lako nai opravdanje da se to ne moe raditi prema odredbama ondanjeg ustava, jer on nije dobar, ali sve do danas nije ni promenjen, niti amandmanima (kao to su i neke istonoevropske drave posle 1989. menjale svoje ustave) niti novim ustavom. Postavlja se, dakle, pitanje zato se nije ni zapoelo sa radom na novom ustavu Srbije? Oktobra 2000, kljuni dogaaji su bili zgusnuti u dva-tri dana i otvarali su mogunosti velikih promena. Tom pobedom je nova vlast stekla politiku legitimaciju da korenite promene cele dravne strukture odmah i zapone. Pobedom na izborima se stie tzv. legitiman titulus, naslov, pravo na upravljanje u skladu sa programskim obeanjima i ustavnim pravilima. Ako ranija ustavna pravila nisu valjana (a to za demokratski orjentisane strunjake nije sporno), onda je trebalo dati veliki prioritet izradi novoga ustava. Jer, velika je obaveza svake nove vlasti (koja se i daje kao sveana obaveza ili zakletva) da se postupa u najveoj moguoj meri u skladu sa ustavnim i pravnim odredbama (dok se one ne zamene boljima, to se od vlasti i oekuje i predstavlja njenu obavezu). U gornjem tekstu smo bili vrlo izriiti u nastojanju da kaemo kakva je bila sudbina revolucija, koje se nisu drale nikakvih pravila, ve su u najboljem sluaju prednost davali volji veine, a u najgorim volji avangarde (koja tvrdi da zna puteve istorije) ili voe. Pre petnaest godina smo objavili lanak sa otrom kritikom tzv. revolucionarne zakonitosti. Godina 1989. je samo otvoreno pokazala ono to je bilo rezultat mnogih manjkavosti takvog sistema, kako u pogledu polaznih ideja i pretpostavki, tako isto ili jo vie u pogledu sredstava i metoda kojima su polazne ideje i ciljevi ostvarivani.

Mesto multikulturalizma i multietnicitet u politi~kom i pravnom sistemu

Jedan vrlo stari fenomen etnicitet postaje u nae vreme izuzetno vaan. Etniki sukobi bukte irom zemljine kugle i odnose mnogobrojne rtve, a ostavljaju pusto na teritorijama i u duama ljudi. Svet je 194

zahvatio jedan proces oivljavanja etniciteta i eksplozije identiteta. O tome postoji obimna literatura, jer je te procese i opcije reavanja sukoba i uspostavljanja oblika suivota razliitih grupa izuavao vei broj teoretiara i istraivaa (R. Dal, A. Lajphart, A. Smit, I. Duhaek, V. Konor, Dov Ronen, Donald Horovic, D. Mojnihan, P. Sager i drugi). U multinacionalnim, multietnikim, multiverskim drutvima, koja u mnogim sluajevima predstavljaju tzv. podeljena drutva pa ih istraivai tako i nazivaju, mnoge drave danas trae odgovarajue ustavne i pravne okvire za miran suivot takvih grupa. Etnicitet, odnosno meuetniki odnosi, podruje je o kojem danas u svetu postoji ogromna literature. Kod nas je to uglavnom nedovoljno i esto povrno pisano, pogotovo to je u vreme bive SFRJ pisano o meunacionalnim odnosima i to je sve bilo tako da prikrije prave probleme i izvore konflikata. Iz ove oblasti mi, takoe, moramo, iz teorija multikulturalizma da uzimamo pojedine ideje i ustanove. Moda nam treba (ja mislim da nam je potreban) jedan Institut koji e ove probleme prouavati. U Sloveniji je ve pedesetih godina prologa veka postojao Institut za narodnosna vpraanja. Hrvatska ima slian institut za nacionalna pitanja, a mi za tu problematiku nemamo nikakav institut. A to je pitanje od ogromnog znaaja. Imamo politiki koncept nacije i etniki koncept nacije to su dve vrlo vane kategorije koje se i nas tiu. Na Zapadu, svako ko ivi u vajcarskoj i njen je dravljanin, on je vajcarac, u Americi, on je Amerikanac, u Francuskoj pa bio on etniki Alirac ili Makedonac on se tretira kao Francuz i on je Francuz. U Istonoj Evropi, na teritorijama biveg Sovjetskog Saveza, Azije, Afrike i jo u pojedinim delovima sveta, iz istorijskih, verskih, etnikih uzroka i razloga, preovlauje etniko poimanje nacije kao grupe koja ima, u najmanju ruku, zajedniki jezik, pa eventualno zajedniku veru (iako to nije uvek sluaj: Maari, esi imaju po dve tri vere, Albanci imaju tri vere i slino). To je veoma vano zbog veoma velikog broja ovakvih sluajeva. Savremeni i relativno noviji antropoloko-filozofski pristup ovim razliitostima je drukiji od doskoranjeg koji je reenje video u asimilaciji. Uestvovao sam 1990. godine u Irskoj na jednom meunarodnom skupu politikologa koji je bio posveen i problemu etniciteta.Tamo se okupilo puno autora i to vei broj onih koji su proteklih decenija, 195

napisali obimnije studije o problemima etniciteta. Inae, i literatura o problemima etniciteta u zapadnim zemljama je veoma bogata. Niko nije taj problem minimizirao i ukazivalo se da je opasan. Ali, bio sam zauen stepenom do kojeg su uesnici smatrali da je asimilacija jedini pravi nain reavanja tog problema, da se moraju sve manjine utopiti u veine koje ih okruuju. A u svetu imamo manje od dve stotine drava, a niko ne moe precizno da kae smatra se da ima preko 3.500 politiki relevantnih etnikih zajednica. Jedna enciklopedija svetskih jezika objavljena je u Londonu 1988, evidentira vie od est hiljada jezika, mrtvih i ivih. Svaki bi istraiva etniciteta pedesetih godina rekao da ih ima manje od hiljadu. Taj broj neverovatno ekspandira zato to se sada zaista ide za tim da se evidentiraju i one male grupe. Ima sluajeva da samo sto ljudi u severnim arktikim oblastima govori jedan jezik koji je razliit od drugih jezika. Naravno, taj jezik pripada nekoj porodici jezika, ali ima samo sto ljudi koji ga danas govore. Drugi razlog zbog kojeg se ovaj broj grupa iri je u tome to, recimo, dok je postojao Sovjetski Savez onda su Rusi u svim dravama (bivim republikama Sovjetskog Saveza) tretirani kao jedna etnika grupa. Sada su oni u svakoj toj dravi (ili ak i u njihovim delovima u posebnom poloaju i ine posebne grupe), bore se za neka sasvim specifina prava. Sada grupa Rusa u Moldaviji ima jednak problem, u Kazahstanu je oko 40% Rusa, u svakoj baltikoj republici je to poveliki procenat. Dvadeset i pet miliona Rusa ivi izvan Rusije, a u granicama biveg Sovjetskog Saveza (samo u Ukrajini dvanaest i po miliona). ini se da je, u meuvremenu, zbog konflikata, dolo do znaajnih promena u gledanja na ovaj problem. Kad sam prilikom izrade tzv. Kona statement-a zastupao neke umerene i moda u naim uslovima primenjive ideje tzv. konsocijalne demokratije koje su razvijali Lajphart, Dal i drugi meni je Donald Horovic, koji je jedan od najpoznatijih amerikih istraivaa (njegova knjiga Etniki konflikti u svetu je vrlo obimna studija objavljena 1985), rekao: Znate, kolega Stanoviu, amerika vlada prihvatiti nee nikada taj koncept konstitucionalne demokratije! Ali ono to je napravila Dejtonskim sporazumom, to je napravljeno ili se priprema u Makedoniji, to je u stvari ne samo prihvatanje toga, nego se ide mnogo dalje nego to su teoretiari ove ideje zagovarali. 196

Ali, iza svega ovoga stoji jedno antropoloko-filozofsko saznanje, jedna promena u svesti. Neki su to razvijali dugo, ve decenijama da se sve te specifinosti, tradicije, kulturne posebnosti moraju registrovati (etnografski, etnoloki) i sauvati koliko god je to mogue. Tu je ista logika kao kad se izvesne organizacije, pa i neke drave, zalau da se sauva panda u Kini, i mnogobrojne ivotinjske i biljne vrste kojima preti opasnost brzog nestajanja. Od pomenutih est hiljada jezika koliko je konstatovano u londonskoj enciklopediji, autori su pretpostavljali da e ih do 2000. godine (to je, znai, ve iza nas) oko 40% nestati. Da li su nestali o tome nemamo podataka. Postoji, dakle, trend u svetu da se ove raznolikosti sauvaju ako se moe. A ne mogu se sauvati ako im se ne stvore uslovi za negovanje specifinosti (jezika, tradicije, obiaja, folklora). Ranije je, osim asimilacije, vladala politika dominacije jednih grupa nad drugima. Posle Prvog svetskog rata uveden je mirovnim ugovorima sistem zatite manjina (u zemljama koje su izgubile rat; u dravama koje su uspostavljene na teritorijama bivih imperija (kao Austrougarska, Turska); i drave koje su se nakon rata kao pobednice proirile na nove teritorije na kojima ive grupe druge narodnosti, vere, jezika itd. Ovaj sistem je bio zloupotrebljen i manjine iskoriene za isprovocirane napade na odreene drave. Trendovi narodnooslobodilakih pokreta u toku i posle Drugog svetskog rata, ideja ljudskih prava i slino, pojaali su ambicije mnogih grupa da se osamostale. Na jednom sastanku svetskih strunjaka u vaingtonskom Institutu za mir 1991, konstatovano je da u svetu deluje preko 640 secesionistikih pokreta. Tzv. etnike elite imaju vodeu ulogu u podsticanju na nezavisnost. Moda je na eksploziju etniciteta i zahteva grupa uticala i preterana etatizacija svih meuljudskih odnosa u svetu i uloga postojeih drava u ekonomskom i kulturnom ivotu, u zapoljavanju (jer se i tzv. liberalne drave javljaju kao najvei poslodavci), u organizovanju prosvete i naunih istraivanja (u kojima gotovo nema velikog napretka bez dravne pomoi), voenju socijalne politike (welfare state), i svoenje svih pomenutih i drugih oblasti ivota da zavise od brige i staranja ili nestaranja ovih manje od dve stotine drava, koje su i subjekti meunarodne politike i lanovi Ujedinjenih nacija. Zbog takve situacije dolazi so naglaenije elje svih grupa da 197

imaju svoju dravu ili da se spajaju sa dravama u kojima sunarodnici ine veinu. Ideologija liberalne demokratije, koja ima niz prednosti u odnosu na druge ideologije koje su se pojavile od XVIII veka do danas, veoma je manjkava sa take gledita ovih problema etniciteta i reavanja svih pitanja politikog, ustavnog i pravnog sistema koja su povezana sa ovim problemima. Primera radi, naroito su tu sporna dva naela, a to su jedan ovek jedan glas i princip da veina od pedeset posto plus jedan (kao to je zastupao Don Lok) ima pravo da donosi odluke koje sve obavezuju. Ameriki ustavotvorci su, krajem XVIII veka, rekli da se taj princip ne moe primenjivati na manjine (tada nisu mislili na etnike, ve na politike, a i verske manjine). Vidite i sada, recimo, kad se radi o odnosu Srbije i Crne Gore, nema uslova da se prihvate takvi principi veinske demokratije kad se radi o kljunim stvarima. ta bi to moglo da donese ve sutradan ili u neko dogledno vreme promeni veina, da budemo banalni, kad onaj jedan umre ili se predomisli (kao ameriki senator koji je sa republike liste preao u nezavisne u time doveo do toga da demokrati dobiju veinu u Senatu). Zato se u vanim stvarima trai neka znaajna i oigledna (a ne sporna i nametena) veina, trai se tzv. kvalifikovana veina, a u vanim stvarima i neki iri konsenzus oko nekih osnovnih stvari. Ideje tzv. konsocijalne demokratije nude razne institucionalne mogunosti. U nas se puno govorilo i pisalo o pravu na samoopredeljenje sa podtekstom da on podrazumeva uspostavljanje nezavisne drave, a to nije tano. Meu strunjacima postoji dosta iroka saglasnost da ta ideja pod samoopredeljenjem danas podrazumeva tzv. smislenu (meaningful), sadrajnu autonomiju, a ne autonomiju na reima. Jedan znaajan politiki mislilac, koji je bio veliki zagovornik slobode, Don Stjuart Mil, u svojoj raspravi o predstavnikoj vladi kae da u vienacionalnim dravama su ideje i mogunosti ustanova predsednike demokratije pribline nuli, gotovo nemogue. U sutini, pitanje etniciteta, nacionalnih, verskih, jezikih raznolikosti vrlo je vano i sloeno. Treba ga prouavati, i reavati, u kontekstu razvijanja ne samo odgovarajuih ustavnih i pravnih okvira obezbeivanjem dva prava: oprava na opstanak razliitosti, i pravo na delotvorno uee u javnom i politikom ivotu; ali i u okvirima politike kulture, tolerancije, dijalo198

ga, uzajamnog uvaavanja, potovanja ustavnog poretka, suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje u kojoj se ivi. U teoriji se kao primeri konsocijalnih demokratija uzimaju (opet ete se iznenaditi kakav je ishod bio) Libanon koji je 1943. godine zasnovan na ovoj ideji, Kipar koji je na toj ideji bio zasnovan i SFRJ koja je na toj ideji, u velikoj meri, bila zasnovana, iako bez ove pratee terminologije, koja bi onima koji pate od originalnosti u svemu smetala kao neka ideoloka diverzija, pa onda naravno i bez pozivanja na Lajpharta i druge teoretiare ove ideje (Dal, Elazar, Ronen, Van den Berge, Kimlika i drugi). Ima tu i paradoksa. Puno se pie i govori o multikulturalizmu, multietninosti, kao o velikoj vrednosti. Ali, u Evropskoj uniji i u NATO-u, prednosti imaju oigledno one zemlje koje su faktiki jednonacionalne (Poljska, Maarska, eka, Slovenija). Nekoliko stvari, ukoliko postoje, olakavaju situaciju svakoj zemlji za reavanje ovih problema. Prvo je potovanje ljudskih prava kao prava pojedinaca bez ikakve diskriminacije, jer u svetu preovladava ovaj individualistiki koncept. Zatim, neophodna je vladavina prava, jer nita ne znae pravni okviri i zakoni, pa ma koliko oni bili liberalni, razumni i primereni situaciji, ukoliko se ne potuje i ne sprovodi ono to se u njima odreuje. Isto je tako vana, koliko god vie je to mogue, poliarhijska struktura drave. Na kraju, vrlo je vano kakva politika kultura preovladava u datom multikulturnom drutvu. U svim krajevima bive Jugoslavije, preovladavala je autoritarna politika kultura, prema terminologiji kako su tipove politikih kultura specifikovali Gabrijel Almond i Sidni Verba u svojim raspravama i studijama o ulozi politike kulture i njenim tipovima. Ona politika kultura koja bi bila povoljna za manjine i koju bi mi trebalo da negujemo i zagovaramo nije, u sutini, demokratska (jer i demokratija, isto tako, moe biti i totalitarna i autoritarna, o tome ima studija) nego to mora biti liberalno-demokratska politika kultura, kultura tolerancije prema razlikama, uvaavanja raznolikosti, kultura dijaloga, kompromisa, razumnosti u zahtevima i u izlaenju u susret zahtevima koji su razumni. Jugoslovenski sistem zatite prava i sloboda manjina deo je politike inaugurisane posle promena oktobra 2000. godine. Zakonski okviri 199

su zasnovani na obezbeivanju slobode manjina da uz dravnu pomo ouvaju svoje specifinosti, i da se kroz nove institucije obezbedi tzv. delotvorno uee manjina u politikom ivotu. Jugoslovenski savezni zakon je i od politikih tela i strunjaka Saveta Evrope, OEBS-a i tela koja se posebno brinu o poloaju manjina (kao Ured Visokog Komesara za manjine pri OEBS-u), primljen sa velikim pohvalama. Ostaje naravno ono najtee, a to je da se duh i odredbe zakona primene. Jugoslavija je, kao deo svojih obaveza na putu u Savet Evrope prihvatila i ratifikovala evropsku Okvirnu konvenciju o zatiti nacionalnih manjina (iz 1995), a sprema se i da prihvati take za koje se moe obavezati da e ih ispunjavati iz Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima (iz 1992). Primena ova dva potonja dokumenta podlee kontroli ekspertskih timova Saveta Evrope, a zemlje lanice podnose svake godine izvetaje o stanju manjina i problemima koji se u praksi pojavljuju.

Vladavina prava, legitimnst vlasti i karakter politi~ke obligacije gra|ana

Naoj zemlji tek predstoji izgradnja drutvenih, politikih i pravnih ustanova u pravom smislu, a drutvena uloga nauke je u tome da d sliku stanja, i da ponudi opcije, alternative, predloge, na osnovu prouavanja i analiza onoga to rade u razvijenim demokratskim zemljama i prema specifinim uslovima gde se institucije uvode i pravila primenjuju. Za uvoenje u ivot pravih drutvenih i politikih ustanova neophodno je uspostavljati vladavinu prava, uvesti i uvrstiti konstitucionalizam (ustavnost) i izgraivati odgovarajuu, liberalnu politiku kulturu. Moda bi popravljanje stanja trebalo poeti onim to smo pomenuli na poetku, a to je da se svaka stvar nazove svojim pravim imenom. U mnogim zemljama, pa i u nas, pravnici moraju pravu vratiti i pravni jezik, izvriti rektifikaciju pravnih pojmova. Ali, uvoenje zakonitosti nije u nadlenosti onih koji pravo teorijski razvijaju i tumae. To bi takoe moralo poeti donoenjem valjanih zakona na racionalnim naelima i kriterijumima, a u odgovarajuim strukama uvoenjem pravih i preciznih pravnih termina, kvalifikacija. Ti novi propisi, sa irokim slobodama u granicama prava, a ne samo kaznenim odredbama i sankcija200

ma trebalo bi da vode ka pravnoj (Rechtsstaat) i socijalnoj dravi. Time bismo ili u pravcu jo vieg normativnog ideal vladavine oprava. Vladavina prava je danas ulaznica za krug razvijenih civilizovanih zemalja. Ako se u praksi budu deavale stvari koje nisu u skladu sa ovom idejom, mi neemo biti primljeni ni u Savet Evrope ni u Evropsku uniju, ali, iako je to, moda, jedna nedovoljno precizna kategorija, ni u krug civilizovanih zemalja. Jedna poruka, na osnovu iskustva, gotovo celokupne politike i pravne filozofije tokom dve-tri hiljade godina jeste da postoji trajan sukob izmeu politike volje i prava, odnosno politike samovolje i pravne logike. Nijedna politika volja, ni u prolosti ni sada, pa sam siguran da ni u budunosti nee hteti da se spremno pokorava bilo kakvim pravilima, ve e nastojati da pravila modifikuje ili nametne ponaanje koje je mimo pravila ili im suprotno. Jednostavno, u prirodi je drutvene moi i sile da ne voli ogranienja ni na meunarodnom planu ako je mona, ni na unutranjem planu. To je jedna konstanta o kojoj stalno moramo voditi rauna. Iz ovoga proizilazi (to je u teoriji vie puta objanjavano) da je autoritarnu, esto puta vrlo subjektivnu politiku volju vrlo lako obui u ruho zakona i uredbi, pa ak i ustavom je obezbediti. Ali, sa stanovita politike i pravne filozofije takva arbitrarnost u naredbama i postupcima vlasti (pa i kada je data u vidu zakona ili nekog drugog pravnog akta) sa pravno-filozofskog stanovita nije ispravna, nije valjana, iako gledano sa take pozitivnog prava jeste. Vladavina prava ne znai, kao to se to esto pogreno pretpostavlja, puko primenjivanje zakona koji formalno-pravno vae. Arbitrarnost odluka i naredbi, pa i kad je data u obliku zakona, suprotna je naelu vladavine prava. Ta ideja danas podrazumeva prihvatanje nekih osnovnih vrednosti, naela i ustanova vladavine prava, odnosno pravne drave i prihvatanje toga skupa naela, normi i institucija je ona ulaznica u drutvo zemalja zapadnoevropske civilizacije koju smo ve pomenuli. Ideja vladavine prava je jedna normativna kategorija, asimptotski ideal kojeg se ak moemo veoma dugo pribliavati a da ga nikada ne realizujemo do kraja. Ili, drugim, reima, nema danas u svetu drave koja bi se, sa jedne idealne take koja ima u vidu vladavinu prava u politiko-pravnom i politiko-filozofskom smislu, mogla proglasiti za dravu u kojoj je potpuno primenjena ideja vladavine prava. Nijedan 201

pravni sistem, jo manje pravni poredak (gde su ukljuene i norme i stvarna ponaanja) ne zadovoljava teorijske kriterijume bez ostatka. I u vedskoj, Americi (misli se na SAD), vajcarskoj ete nai sluajeve koji odudaraju od vladavine prava. To je, u isto vreme, neto to mi ne moemo preko noi postii. To je jedan dui proces. Potrebno je nae pravnike na neki nain dodatno obrazovati, odnosno budue pravnike na jedan drugaiji nain vaspitavati u kulturi ljudskih prava, pravnoj kulturi, pravnoj etici, profesionalnoj etici. Mislim da nijedan pravni fakultet u Jugoslaviji nije imao, a mislim da i jo uvek nema, recimo, predmet koji bi se zvao Pravna etika ili Profesionalna etika, jer zapravo vlast nije zainteresovana da sudija ima dilema u pogledu ispravnosti prava koje primenjuje. A jedna distanca prema pozitivnom pravu se mora negovati, mora se propagirati u onom smislu i duhu kako je to uinio, recimo, Gustav Radbruh posle bolnih iskustava sa nacizmom. Ovaj pravni filozof je evoluirao od pravnog pozitiviste ka velikom zagovorniku ideje prirodnog prava. On je razvio i koncepcije nadzakonskog prava i nepravnog zakona. Dakle, zakon koji u okviru jednog pravnog sistema kakav je bio nacional-socijalistiki vai i efikasan je, zadovoljava uslove efikasnosti, ali mu civilizovane zemlje nisu priznavale i ne moe mu se u ime, recimo, pravne i politike filozofije priznati da je to zaista zakon u jednom pravno-filozofskom smislu rei. Radbruh je, isto tako, stvarao temelj za otpor takvim zakonima u ime jednog racionalnog prava ili nadzakonskog prava koje dolazi delom iz meunarodnog prava (moda i ono moe nekad biti optereeno elementima nepravednosti), ali dolazi uglavnom iz etike ili iz pravne filozofije. Dakle, u ovom duhu nove generacije pravnika, pa i ove postojee, treba usmeravati i podravati. U ime ideje vladavine prava potrebno je razvijati solidarnost prema onim pojedincima koji nekada vrlo hrabro istupaju u prilog zakonitosti i ustavnosti. Bilo ih je i ovde kod nas u Jugoslaviji, koji su ivot rtvovali za ovakvu ideju, koji su izgubili ivot zato to nisu hteli da podiu optunice po navodnim krivinim delima gde im je traeno da tvrde da to jesu krivina dela, mada nisu bila u zakonu definisana kao krivina dela, ve su bila tako definisana nekakvim direktivama, partijskim odlukama. Poznato je da je Tito ezdesetih godina kritikovao one sudije koji se pridravaju zakona kao pijan plota. To je u stvari bio poziv sudijama da kre zakon na raun graana ako je bio u pitanju 202

interes dravni. Oigledno je i bez ikakvog ilustrovanja da imamo optereenje iz prolosti, tradiciju autoritarizma, jo uvek mnogo elemenata ideoloke drave, ako ne one bive, onda ove sadanje, i sve su to prepreke i smetnje da bi se ova ideja ostvarila lako i brzo. Prva i najvanija prepreka je ono to sam na poetku rekao: ako je vlast apsolutna, onda nema uslova za vladavinu prava, jer e racionalna i univerzalna pravila, kao i uvek nadjaati politika volja. Ali, ak i ako nije apsolutna, vlast mora biti podeljena. Vlast se, kao to se svi slaemo, najlake koncentrie u egzekutivi. Teko je vlast koncentrisati u Skuptini, mada se i to moe (u vreme Francuske revolucije je, recimo, bilo tako). U sudstvu je praktino nemogue, ali, na primer, neki smatraju da je isuvie velika vlast koncentrisana u sudovima SAD-a, pa taj sistem nazivaju sudokratskim. Ali, ipak, situacija je drugaija sa izvrnom vlasti koja to moe lako, jer ima sve instrumente u rukama da svoju vlast pojaa i nadjaa sve ostale grane Ako se ljudska prava potuju, ona su jedna od najjaih prepreka svakom apsolutizmu vlasti, jer postoji podruje u kojem ona ne moe da intervenie. Ako se iskljui tortura, ako mu se iskljue i ona druga sredstva kojima ucenjuje ili prinuava, onda se apsolutizam smanjuje. U takvim okvirima, vladavina prava podrazumeva relativno racionalan i uravnoteen pravni sistem, korpus individualnih prava i sloboda, ustavne i pravne, institucionalne i druge garantije i uslove, meu kojima su i liberalno-demokratska politika kultura, drutveni i politiki pluralizam, autonomija raznovrsnih drutvenih inilaca (nauke, tampe, univerziteta, sindikata, ekonomije, crkava, udruenja), razdvajanje (tzv. podela) vlasti (ili, bolje sistem uzajamnih kontrola i ravnotee) i nezavisno sudstvo. Za vladavinu prava je veoma vaan postupak, predviena procedura, pravovaljan, fer postupak u celini i u svakoj grani prava prema njenim specifinostima, ono to u anglosaksonskom pravu zovu the due process of law. To je pre svega vano kad se odluuje o ljudskim pravima, ali i u odluivanju o izborima, u parlamentima, prilikom usvajanja zakona i drugim slinim situacijama u kojima pridravanje odreene procedure unapreuje i demokratiju i vladavinu prava. Tranzicija od kolektivistikih i politiko-direktivistikih naela usmeravanja ka individualistikim principima i slobodi individualnog preduzetnitva pretpostavlja i uvaavanje privatne svojine. Kolebanja 203

se primeuju u razliitim koncepcijama politike privatizacije, denacionalizacije, sleenja ili izbegavanja logike trine privrede itd. Drava se nerado i teko liava mogunosti i prava zasnovanih na zakonima koji formalno-pravno vae da pored imperijuma tj. vlasti, kontrolie drutvo i graane i uz pomo svojine, odn. dominiuma. Neophodno je ustanovama svojine, ugovora i drugim instrumentima pravnog prometa (menice, eka, hipoteke, zaloga i dr.) vratiti karakter i ulogu kakvu imaju u razvijenim trinim privredama. Ne sme se dozvoliti da pravna reenja idu na ruku sistemu u kojem de facto vlada naelo: ija je vlast njegova je i svojina! Graanin se svakodnevno susree sa dravnom upravom u licu njenih predstavnika (policajaca, inovnika), akata (naredbi, zabrana i dr.) i materijalnih radnji organa uprave. Jedan od ciljeva reformi u ovoj oblasti jeste da dravna uprava dobije karakter depolitizovane javne slube, koja svojim najveim delom slui graanima. Pogreno bi bilo verovati da se pomou prava moe postii sve to se eli. Za ovakav preobraaj institucija, neophodna je i profesionalna etika i moralna autonomija. Moralna autonomija pravnika je pretpostavka za slobodno sudijsko uverenje koje se ne odnosi samo na sudije. Mora politikolog i pravnik biti spreman rei ne, ako ga profesionalno znanje i savest na to upuuju, pa i onda kad svi kau da ili aminuju. Zato je potrebna i individualna graanska hrabrost i solidarna podrka ljudi iste profesije da bi se uspostavila legalnost, a zatim i vladavina prava. Kant je smatrao da bi bio prosveen ovek mora da se slui sopstvenim umom. To najpre pretpostavlja da ovek ne bude len da stie znanje. Odsustvo odgovarajueg znanja u javnim poslovima (javnoj upravi) dovede do toga da mnogi u tim strukturama olako povrede druge, razdvoje i razore porodice, upropaste ili unite materijalna dobra, unite ljude, jednom reju srue i unite vrednosti (materijalne i duhovne) koje bi trebalo da tite. Druga pretpostavka za prosveenost je hrabrost da ovek i kae ono to zna i oigledno je. Ne treba ekati da tek neko naivno i nevino dete zapazi da car nema novog odela nego da je car go. Suvie je mnogo sluajeva ljudi koji su uniteni u ime naela koja su se suvie dugo smatrala za najistinitija i najhumanija. Pouke koje moemo izvui upuuju nas u pravcu umerenosti, trpeljivosti, potovanja naela audiatur et altera pars, onog da se nevinost pretpostavlja sve dok 204

se suprotno ne dokae, naela in dubio pro reo i da je bolje pustiti stotinu krivih na slobodu nego osuditi jednoga nevinoga. Kako to uiniti ako svi veruju da je neko kriv? Retki su pravnici koji su nali unutranje snage i hrabrosti da ospore dravni razlog ili ak razlog gole moi, a oni koji su se osmelili dosta su stradali, a neki izgubili i ivot. Vladavinu prava oteavaju, a moda i organizovano spreavaju, oni subjekti koji stoje iza nekih rasprostranjenih obrazaca ponaanja koji su neprihvatljivi u civilizovanim zemljama. Neki od tih oblika su nekada ire praktikovani, ali su zbog svoga karaktera odbaeni ili kanjivi iako nisu sasvim nestali (verc, privatno vrenje pravde u vidu egzekucije, lina, prekog suda, zlostavljanje zarobljenika ili ranjenika, kao i civilnog stanovnitva u oruanim sukobima, podvoenje, proskripcije, istke, pogromi, podmiivanje, kidnapovanje, otkup slobode, korienje sile, nasumino ubijanje ljudi ili unitavanje objekata radi zadavanja straha i drugi). Ovakve pojave se moraju sistematino i uz punu primenu zakonom predvienih radnji iskorenjivati. Njih se ne moe iskoreniti pretnjama koje bi obuhvatile neindividualizovanu veliku grupu lica i inilo je odgovornom za krivinim zakonikom nepredviena dela i kazne (kao nekada prema eksploatatorima, kulacima, klasnim neprijateljima, izdajnicima, izolantima i drugim slinim kategorijama). U nas postoje pravni osnovi da se gone i kanjavaju gotovo sva u civilizovanim zemljama kanjiva dela, ali se to mora raditi u skladu sa zakonom, prema predvienoj proceduri i individualizovanoj i dokazanoj odgovornosti, kao i sa posledicama koje zakoni predviaju. Politika institucionalizacija mora uneti izvestan red u sferi politikih procesa, naroito onoga to se zove raspodela vlasti, kao i institucionalizovana podela vlasti. Ovo umesto prevelikog udela line volje ili samovolje nekog nosioca vlasti pretpostavlja i zahteva ustanove (institucije) kao centre odluivanja sa izvesnom nepristrasnou, objektivnou, pravljenjem sutinske razlike izmeu linog (gledanja, imovine, interesa) i javnog (interesa, ovlatenja, dunosti), potovanjem poznatih pravila i sa znaajnom transparentnou odluivanja. Tzv. podela vlasti ili sistem kontrole i ravnotee (checks and balance) se uzima kao uslov ustavnosti, potovanja ljudskih prava i sloboda, te kao uslov za vladavinu prava i za nezavisno sudstvo. Meutim, raspravlja se i prihvata uspostav205

ljanje nezavisnog sudstva, i nezavisne tampe, a ponovo itamo da su neki sudovi i pogotovu tampa pod politikim pritiscima. Konstitucionalizacija je u politikom ivotu uvek znaila utvrivanje odnosa izmeu osnovnih struktura i ustanova vlasti, njihovo biranje i uspostavljanje (konstituisanje), ali i regulisanje naina kako se vlast vri, a zatim garantije prava i sloboda graana (ne samo na reima). Ostvarena konstitucionalizacija bi znaila da drava ima ustav kojem u osnovnim stvarima korespondiraju realni odnosi i koji predstavlja osnovne norme na kojima se uspostavlja vladavina prava tj.na kojem drava moe da postane pravna u znaenju koje tom izrazu pridaje pravna nauka. To bi vodilo jaim elementima parlamentarizma (sa institucijama anketnih odbora, odbora za kontrolu pojedinih dravnih slubi, posebno policije, vojske, slobodnim mandatom poslanika, afirmisanje poslanikog pitanja, uvoenje interpelacije). Legitimnost je podruje o kojem se nedovoljno pisalo. To je ideja koja podrazumeva i institucionalna reenja, u izvesnoj meri se podudara sa pravno-filozofskom idejom vladavine prava, ali nikako sa onim dosta rasprostranjenim shvatanjima da im vlada donese zakone i onda koristi silu da bi ih primenila postoji i legalnost, te da je primenjena legalnost u stvari legitimnost, koja ljude obavezuje na poslunost toj ili svakoj vlasti (kako to propoveda i rano hrianstvo, ali i luteranstvo). Uopte, u socijalistikim zemljama legitimnost je bila tabu tema. U nas se smatra da je vlast legitimna ako je demokratski izabrana. To je samo mrvica od legitimnosti. Izabrani dobije pravo da sedne u upravljaku fotelju, ali potrebno je da se legitimie nainom na koji se vlast koristi, nain na koji se vlast vri. I to je onda jedno ogromno podruje njenih odluka, akata, rada i naravno proveravanja rezultata. Pravo je tu instrumentalno. Sve to se kroz pravo menja, to podlee jednoj proceni sa take gledita legitimnosti. Ali, na kraju, svaka vlast se proverava (mada je to jo rano za ovu sadanju vlast) rezultatima! Jer su sve one prethodne revolucije koje sam pominjao, na kraju krajeva, procenjene kroz faktike rezultate ili pozitivne ili negativne. Pa, prema tome, i ova e vlast kroz to biti ocenjena. Legitimnost je i svojstvo dobre vlade i politika institucija. Ona nije vidljiva, a jednim delom je u poverenju i pristanku. Ali, legitimnost trai i vladanje u skladu sa skalama vrednosti koje predstavljaju civili206

zacijska dostignua, ali i nainima i sredstvima koja ukljuuju pravila kojih se mora pridravati veina (ukoliko nee da svoju vlast pretvori u one oblike sa pejorativnim nazivima koje smo gore ve pominjali). Vladavina prava se danas smatra kao deo onoga to jednu vlast ini legitimnom (o tome e u daljem tekstu biti vie rei). Na kraju, svaka vlast moe legitimnost izgubiti ne samo nainom na koji vlada (upravlja) nego i efektima te vlasti (oekivanim rezultatima ili njihovim izostajanjem). Narod ume da razume i tekoe i oskudice, da oprata neke propuste, ali ume i da proceni da li bi neto moglo biti mnogo bolje nego to jeste i da li bi se moglo raditi bolje nego to se radi, pa na osnovu toga potvruje svoje poverenje u vlast ili, ako ga izgubi, okree lea takvoj vlasti. Kad vlast izgubi legitimnost na osnovu naina vladanja, onda teorijski gledano gubi i pravo na vladanje, a pojavljuje se pravo i obaveza (bar politika i moralna) na neposlunost korienjem nenasilnih sredstava. Takvim sredstvima je narod i izvojevao pobedu oktobra 2000. godine i time koliko i samom promenom reima privukao veliku panju i izazvao divljenje sposobnou da se takva promena izvede bez prolivanja krvi. Naravno, da su u tome ulogu odigrali znaajni inioci i demokratske opozicije i izvesni vrlo vani inioci strukture stare vlasti. Oni elementi ove strukture koji, kad su shvatili da je to biranje izmeu jednog oveka i jednog naroda nisu se kolebali ta da izaberu. To je bio veliki poen i za narod i za liberalnu politiku kulturu. Takva politika kultura podrazumeva toleranciju, dijalog, kompromis, fer plej (fair play), potovanje velikih pravnih naela koja su deo vladavine prava, ljudskih prava i sloboda, i postupak kakav je primeren civilizovanim i demokratskim reimima, a koji Anglosaksonci obuhvataju izrazom due process of law. No mi smo jo u praktinom smislu daleko od toga da obrasci i institucije takve kulture prevladaju u nas. Tematika legitimnosti, posmatrana sa stanovita oveka, podanika ili graanina vodi problemu politike obligacije graana: od teorija do nekakvih praktinih ishoda. Zato graanin mora da slua politiku vlast? Zato? Najtee je na to pitanje odgovoriti. A nejednaka raspodela moi, odnosno politike vlasti, je to da jedni moraju da sluaju druge to je najtee objasniti u politikoj teoriji, najtee je nai odgovor. To da morate sluati zato to je onaj jai, to je ono to obino roditelji kau deci. I to je, moda, najzdravorazumskije i to je dobro i pametno da se zna. 207

Ali, u teorijskim kategorijama, moramo insistirati na tome da je politika obaveza dvostrana, da ulazimo u jedan aranman (glasanjem, politikim delovanjem i slino) sa vlastima, sa vlau. I da smo obavezni samo dotle dokle i vlast ispunjava svoj deo obaveze. I bezbroj je velikih teoretiara koji su kazali: kad vlast ne izvrava svoj deo obaveze, graani se razreavaju obaveze poslunosti prema vlasti. A onda odatle proistiu i one teorije o graanskoj neposlunosti, o karakteru te neposlunosti, o pravu oveka, pojedinca na neposlunost prema zloinakim ili nepravnim zakonima u ime nekog nadzakonskog prava, kako je to formulisao filozof prava Gustav Radbruh. Ovo pitanje se dotie i odgovornosti za primenjivanje ili neprimenjivanje loih, ali formalno vaeih propisa. Po pitanju karaktera i obligacije i prava na neposlunost, to su vrlo vana i veoma sporna pitanja. Tu opet postoje neka naela (ne pravila), do kojih su ljudi u literaturi doli po pitanju ta se od oveka moe, sa puno moralnog prava, traiti. Ne moe se sve traiti. Ne moe se traiti da ovek, po rizik ivota, porodice, pa ak i zaposlenja uradi neto. Sve zavisi od toga ta je njemu naloeno da uradi, pa treba uporeivati vrednosti koje su u pitanju. Ako se od njega trai da ubije nekog, ne moe se on onda pozivati da je to morao, jer bi izgubio radno mesto. Mnoge vrlo fine distinkcije su pravljene u literaturi, ta se, u ime ovih principa, moe od oveka traiti, a ta nije primereno traiti. To je opet jedno veliko podruje u kojem, kod nas, ima vrlo malo literature. Politika obaveza graana se mora shvatiti kao uslovna i ograniena. To je lako raspraviti u teoriji, etici, politikoj filozofiji, ali ne i u okvirima pozitivnog prava. Pozitivna prava (u mnoini) ne daju osnove za neposlunost, za otpor ak i dokazano nepravednim ili kriminalnim zakonima, o kakvima je pisao pravni filozof Gustav Radbruh. U pozitivnom pravu nema osnova za nekoga sudiju da kae: to jeste zakon, ali ja neu po tom zakonu postupiti! Otpor vlastima ili njenim zakonima, koji je, recimo, zasnovan na nekim etikim ili moralno-politikim kriterijumima nema pravnog osnova. Moe se govoriti samo o moralnoj, ljudskoj odgovornosti i obavezi, ali pravna odgovornost onih koji bi primenjivali jedno pozitivno pravo, prema mom miljenju, jeste vrlo sporna. Mislim, pre svega, na sluajeve velikog broja nekakvim nepreciznim kriterijumima obuhvaenih lica, kad se ne precizira ta su sve oni uinili ili nisu uinili, osim za one za ije je delovanje lako utvrditi 208

koju su zakonsku odredbu prekrili. Pravna a i liberalno-demokratska teorija naglaava da se princip zakonitosti, legalnosti mora naroito potovati kad se ovek liava nekog svog prava ili slobode, a to se deava kad se kanjava. Naravno, moe se rei da sve javne delatnosti podleu i oceni moralne odgovornosti, ali sa tim se mora biti oprezan jer e se time zavriti u ono to smo ve imali i kritikovali, a to je ispitivanje moralno-politike podobnosti. U nas je veoma rasprostranjena jedna bolest drutva, koja se zove anomija. To je u nas stara bolest, a vezana je za autoritarne sisteme koji su poeli da se raspadaju pre dvadesetak godina, a u nas je danas veih razmera i dubljih korena nego ikada ranije (ne uzimajui u obzir svetske ratove). Na to stanje da se nikakve moralne ili pravne norme ne potuju uticala je i neracionalnost celog prethodnog sistema, ali i arbitrarna primena i mogli bi rei stvaranje prava. S obzirom da je bivi sovjetski pravni sistem bio veoma mnogo vrednosno orijentisan, odnosno ideoloki opredeljen, pedesetih godina je u svetu oiveo trend shvatanja o vrednosnoj neutralnosti nauke. Hans Kelzen je bio, recimo, za jednu maksimalno vrednosno-neutralnu koncepciju prava. I u Belau, u Italiji, 1961. godine je odran veliki nauni skup najvienijih pravnika iz celog zapadnog sveta, na kojem su uesnici veoma snano naglasili staru ideju pozitivnog prava: da se ne moe ono ni etiki ni ideoloki ni bilo kakvim drugim vrednostima razvodnjavati, ublaavati ili razblaivati, ve da jednostavno te stvari, odnosno vrednosti ne bi trebalo meati sa pravom. Meutim, u najnovije vreme, u poslednjih 2030 godina, pojavio se veliki broj dela uglednih autora iz oblasti pravne teorije koji veoma naglaavaju ovu moralnu i prirodno-pravnu komponentu kao neto to, u svakom razumnom pravu, mora initi jedan vaan deo. I mi se, mislim, moramo time inspirisati. Da budem veoma konkretan: kada mi ovaj na sadanji pravni sistem kritikujemo, mi ne moemo da ga kritikujemo samo sa take gledita njegove eventualne unutranje nekonzistentnosti izmeu ustava, zakona i uredbi ili sa take gledita efikasnosti, tj. koliko se efikasno primenjuje. Mi ga moramo kritikovati i sa metapravnog stanovita, i sa pravno-filozofskog, i sa etikog, tj. sa pozicija i ciljeva koji su izvan samog pravnog sistema normi. 209

Kako do liberalne politi~ke kulture tolerancije, dijaloga i fair play-a u politi~kom `ivotu?
Za sve ono to mi hoemo da postignemo, a samo neto je gore pomenuto, ve su i drugi rekli da treba promeniti generacije, obezbediti da nove generacije zajedno sa svima koji imaju snage i volje (a ni mi nismo isuvie stari da uimo nove stvari i da se menjamo) usvajaju jednu drugaiju politiku kulturu. Smatramo da u narednom periodu jedan od osnovnih zadataka naih politikih nauka ostaje savladavanje, prevazilaenje autoritarizma u odnosima i u mentalitetu. Autoritarizam je suprotnost ideji demokratije i predstavlja konicu demokratske prakse, inilac koji izaziva ili olakava razvijanje niza negativnih pojava, naroito takvih kao to su decizionizam, vladanje dekretima, improvizacije i ponaanje sa stanovita ta odgovara vlasti koja je to u nekom datom trenutku, umesto da se ide putem uspostavljanja demokratskih politikih institucija, demokratiji podobnim ustavnih okvira (konstitucionalizacija), uspostavljanja vladavine prava i unapreivanja prakse u skladu sa gore pomenutim koncepcijama. Liberalna politika kultura podrazumeva toleranciju, dijalog, prilagoavanje, permisivnost propisa, slobodu u granicama prava, ali i odgovarajue civilizovano reagovanje prema politikim partnerima ili politikim protivnicima, reagovanje u Skuptini ako smo poslanici, reagovanje prema stranci ako smo sudije, tuioci, inovnici za alterom to sve treba promeniti, menjati u jednom liberalno-demokratskom duhu i negovati jedan liberalno-demokratski odnos. U prolosti se puno govorilo i pisalo protiv navodnog kompromiserstva, reformizma, protiv tolerisanja popustljivosti i protiv slobode linog izbora stila ivota, odevanja, muzike koja e se sluati, umetnosti koja e se gledati, poezije koja e se itati. Dok se ne shvati da nema apsolutnih istina ni u filozofiji, ni u religiji, ni u bilo kojoj drugoj oblasti nee korena uhvatiti ovakva nova politika kultura. Samo ako poemo od toga da takvih istina nema, mi onda moemo ovu liberalnu politiku kulturu da istinski prihvatimo i da je razvijamo. I, kao deo politike kulture, moramo odbaciti (kao to je to uradio Maks Veber) onu etiku krajnjih ciljeva (da se u ime nekih krajnjih ciljeva moe initi ta god se hoe) i prihvatiti etiku odgovornosti (dakle, da kroz posledice onoga to inite, najneposrednije 210

posledice, morate svoje ponaanje da korigujete i da se pridravate nekakvih principa odgovornosti). To je i u knjievnosti (Sartr i Kami su o tome pisali da su one grupe komunista ili terorista u ovoj modernoj terminologiji odluivale koga ubiti. Da li ubiti dete koje nas je videlo da smo naoruani pa e da nekome kae i da nas tako otkrije. U ime kruto shvaenih ciljeva revolucije, takvo ubistvo e se opravdavati, kao to bi to Makijaveli uinio u interesu drave. (Ima film ija nam faktografska pozadina nije poznata, ali koji prikazuje grupu amerikih vojnika koja je neto slino napravila tj. odluila da ubije dete). Etika odgovornosti mora da zameni etiku krajnjih ciljeva kojoj smo mi dugo podlegali u ime socijalizma, komunizma, u ime nacionalnih interesa, u ime dravnih interesa. Takvo se ponaanje u okviru drugaije politike kulture, mora zameniti drugaijom etikom.

211

Radmila Vasi}

VLADAVINA PRA V A I STANJE LJUDSKIH PRAVA

Naslovljena tema omoguava razliite i jednako validne metodoloke pristupe. U konstelaciji odnosa koji se formiraju posle petooktobarskih politikih promena, akcenat mora biti stavljen na kontekst, iroko i ne ba najsrenije oznaen kao tranzicija, jer on predstavlja referentni okvir u kome se stanje ljudskih prava ocenjuje kao to se i njihov status preskriptivno utvruje. Nema nikakve sumnje da je cilj preobraaja postkomunistikih drutava pravna drava, da je taj cilj zadat (a ne odluen) i da je od stratekog znaaja, jer nema alternativu. Fenomenoloku konstantu teorijskog koncepta pravne drave i njene realizacije putem ustava ini korpus individualnih sloboda i prava koji kao takav i u isto vreme postaje kriterijum za procenu legitimiteta dravne vlasti, odnosno stepena zrelosti supstancije pravne drave. Ali, obezbeivanje ljudskih prava i sloboda niti je lak niti u kratkom vremenu ostvarljiv zadatak, u uslovima u kojima su uinci autoritarnih formi vladanja dominantno naslee. Ovo jo i zbog toga to je zadatak nove politike vlasti da istovremeno sa instaliranjem pravne drave, sa sadrajem koji je adekvatan apstraktnom teorijskom minimumu, ali i imperativu modernosti obezbedi i uslove za njenu izgradnju, one koji se uobiajeno (spontano) uspostavljaju delovanjem predpravno-dravnih socijalnih snaga. Otuda je, za uvid u stanje ljudskih prava i normativne mogunosti za njihovu afirmaciju na civilizacijski zadatom nivou, nuno razumevanje procesa izgradnje pravne drave, kao i mogunih preinaenja njenog sadraja u postautoritarnim drutvima. U tom smislu imajui u vidu liberalno-demokratski konstitucionalni model pravnu dravu u tranziciji obeleava izvesno relativizovanje naela podele vlasti, budui da sveobuhvatnost i tempo prevladavanja nasleenih predmodernih odnosa zavise prvenstveno od efikasnosti vlasti. Relativno saimanje vlasti, dakle, neophodno je kako

212

bi se drava usredsredila i na one delatnosti koje ne spadaju u klasinu funkciju drave ovog tipa, a koje kontekst tranzicije zahteva. Drugo preinaenje, delimino u vezi sa prvim, tie se uveanja normativnog sadraja ustava, proirivanjem kataloga ustavom utvrenih i zatienih prava institucionalnim garantijama sa sadrinom socijalnih prava. Iako je moderna pravna drava opredeljena politikom deregulacije, normativno optereivanje ustava instrumentima socijalne drave bie, u ovim okolnostima, pronaeno sredstvo za obuzdavanje pojavnih oblika straha. Budui da oba preinaenja predstavljaju rizine poduhvate, sa opasnim i poznatim implikacijama po ljudsku slobodu, ona se konceptualno mogu prihvatiti samo pod uslovom da su racionalna, srazmerna postizanju svrhe i vremenski ograniena. Drugim reima, kao to model na univerzalan nain kvalifikuje pozicioniranje politike u granice prava, isto tako se i njegovo preinaenje doktrinarno moe podrati prihvatanjem tranzicijskog diktuma za efikasnou tek u granicama legitimiteta. Sa stanovita oznaenih preinaenja sadraja pravne drave i sa ektonovskom paradigmom na umu, za institucionalno garantovanje ljudskih prava najvanije je obezbediti kontrolu vrenja vlasti u granicama prava, spreavanje zloupotreba i tako svoenje pomenutog rizika na najmanju moguu meru. Takve garantije prua samo nezavisno sudstvo. Budui da predstavlja poslednju odbranu individualnih sloboda i prava, pravo na nezavisno i nepristrasno sudstvo valjalo bi promovisati u ustavom zajemeno ljudsko pravo, to bi praktino znailo da bi se u naem pravnom poretku ono moglo tititi ustavnom albom.

Nema sumnje da se pravna drava, i kao teorijski koncept i kao konkretan nain organizovanja drave, uobliavala kao odgovor na zahtev za depersonalizacijom, ograniavanjem i kontrolom politike vlasti. Od svojih poetaka do danas, ona se razumeva i postulira kao odbrana drutva od drave, pomou osnovnih prava. Nastala u borbi pojedinaca za slobodan prostor u dravi, ona vremenom afirmie ideju da politika vlast nije samo ograniena pravom, ve da je, vie od toga konstituisana subjektivnim pravima pojedinaca. Otuda pravna drava, jo od ranog, pruskog konteksta, izraava jednu vrstu kompromisa izmeu dravne suverene vlasti i individualnih sloboda. U vremenu koje sledi, neprikosnovenost individualnih prava i sloboda postaje nuan sastojak pojma pravne drave i njene realizacije putem ustava, a status ljudskih prava, sa svoje strane, prerasta u kriterijum za procenu legimtimiteta dravne vlasti, odnosno stepena zrelosti supstancije pravne drave. 213

Ovako ustanovljeno merilo validnosti dravno-pravnog poretka, budui da ini jezgro pojma pravne drave, funkcionalno je i u dravama koje se kolokvijalno oznaavaju kao zemlje u tranziciji. Ali obezbeivanje ljudskih prava i sloboda niti je lak niti, u kratkom vremenu ostvarljiv zadatak, u uslovima u kojima su uinci autoritarnih formi vladanja dominantno naslee. Zato je, pre procene njihovog sadanjeg statusa, svrsishodno predoiti neke doktrinarne uvide o izgradnji pravne drave u postkomunistikim drutvima, kao ambijentu u kome se individualna prava i slobode mogu zasnivati i institucionalno jemiti. 1. U protekla pola veka, u zemljama realnog socijalizma (a one su obuhvatale bar polovinu oveanstva), institucionalnih mehanizama i vaninstitucionalnih sredstava za kontrolu i ograniavanje politike vlasti od strane naroda i za podseanje na to ta je njena legitimna svrha nije bilo, jer je vlast definisana i promovisana kao volja naroda, sposobna da generie sopstveni legitimitet. Narodna demokratija je predstavljala retoriku formu, samorazumljivu legitimiuu parolu koja je supstituisala svaki prepoznatljiv koncept dobro ureenog drutva, to je, prevedeno u pojmovnik graansko-liberalnih vrednosti, znailo koncept institucionalizovane konstitucionalne demokratije ili pravne drave. Umesto ve poznatog i, svetskim iskustvom od dva veka proverenog, dravno-pravnog poretka, stvoren je anti-model u kome je umesto pravne drave doktrinarno konstruisana i praktino isprobana ista silnika drava (Machtstaat), a umesto dravnog prava nekakvo socijalistiko pravo.1 Ideja odumiranja drave zamenila je ideju pravne drave, dok je, takvoj dravi primereno, socijalistiko ili samoupravno pravo, do nesluenih razmera i traginih posledica, zatrlo vrednost ljudskog dostojanstva i slobode. Zanemarujui potpuno intrinsicna svojstva i svrhu vlasti, ovaj tip dravno-pravnog poretka predstavljao je prema reima Stevana Vraara civilizacijsko-kulturnu involuciju i zato je istorijski bio osuen na propast.2 2. Samorazaranje politikih zajednica, u kojima je sloboda bila samo podmetnuta ideoloka obmana, obeleilo je poslednju deceniju
1 S. Vraar, Korelacija pravne drave i dravnog prava. U: Pravna drava. Poreklo i budunost jedne ideje, Beograd, Pravni fakultet Beograd Centar za publikacije i Nemaki kulturni i informativni centar Beograd, 1991, str. 33 2 Ibidem.

214

minulog veka.3 Drutvima osloboenim od dogme komunizma predstoji ozbiljan, dugotrajan i nimalo lak zadatak izgradnje konstitucionalnodemokratskih institucija. Veina zapadnih liberalno-demokratskih teoretiara olako je smatrala da e vrednosti etabliranih zapadnih demokratija bez tekoa nii na pepelu komunizma, ali su, pred oiglednim problemima u kojima su se ove zemlje nale, spremni da priznaju svoju zabludu i da joj potrae uzroke.4 Prema njihovom miljenju, etnicitet i nacionalizam jesu pojave ije previranje ometa proces tranzicije miljen kao kalemljenje liberalno-demokratskog konstitucionalnog modela na tlu nedavno osporenih autoritarnih drutava. Istina je da su ovi inioci dominantno obeleili poetak njihove nove istorije. Etnokulturna heterogenost uslovila je novu teritorijalnu raspodelu moi i formiranje novih drava, to je teorijskoj pravnoj nauci nametnulo obilje optih tema, sada smetenih u novi kontekst. Reaktuelizaciji (reafirmaciji ili samo reinterpretaciji) ponuena su temeljna pitanja politike i pravne teorije, kao to su suverenitet, secesija, dravni razlog, federalizacija i regionalizacija, etnokulturna neutralnost drave i priznanje prava na identitet manjinskim grupama. Pokreti za uspostavljanje konstitucionalnih demokratija, kojima su put utrle jo slavne revolucije poslednjih decenija 18. veka, najee su bili zdruivani sa tenjom za nacionalnim osamostaljivanjem, pozivanjem na neotuivo pravo uspostavljanja drave u nacionalnim okvirima (drava-nacija). Agresivni nacionalizam sluio je kao, populistiki prihvatljivo, sredstvo legitimiteta. Volju vladajue klase zamenila je, tako, volja narodanacije, pa je proklamovani poetak raskida sa autoritarnim poretkom, sa politiki usmerenim nacionalizmom kao antitezom, predstavljao tek i samo njegovu poslednju fazu. Na drugoj strani, u evropskom susedstvu, procesi integracije (koji sve vie dobijaju vrste institucionalne oblike) streme jedinstvenoj Evropi po definisanim kriterijumima. Formulisani evropski standardi, i supstancijalno i proceduralno, artikuliu kao neprikosnovenu zatitu linih i politikih prava i sloboda individua. Naela pravne drave operacionalizuju se na planu koji se moe oznaiti kao naddravni, ime je
3 Ibid., str. 32. 4 W. Kymlicka, Etniki odnosi i zapadna politika teorija, Habitus, mart 1999, str. 18.

215

otpoelo novo poglavlje u istoriji ideje o ograniavanju i kontroli vlasti. Postignuta mera zatite ljudskih prava u nacionalnim okvirima dobila je znaaj mere kvalifikovanosti za put u evropske asocijacije i solidarnu budunost. S obzirom na to da su drutva u tranziciji, ne samo izmeu ostalog ve pre svega, suoena sa tekim i samostalno nereivim ekonomskim problemima, sasvim je razumljiva njihova urba da pravnim reformama, saobraenim deklarativno prihvaenim univerzalnim vrednostima slobode i dostojanstva linosti, zaslue ekonomsku podrku zemalja iz okruenja. Ovaj je put bremenit svakojakim realnim opasnostima, pa je replika socijalne teorije neizbena. 3. Balkanski poligon je, u poslednjoj deceniji, pokazao svu nenaelnost spreavanja ili ublaavanja humanitarnih katastrofa i kada je u pitanju definisanje subjekata zatite, i kada je u pitanju primerenost sredstava koja se u tu svrhu koriste. Da bi ideja o nearbitrarnoj vlasti odgovorila zahtevima epohe, njeno oivotvorenje ve na samom poetku mora pomiriti privilegovane i neprivilegovane, povlaene i podvlaene, jednako graane kao lanove kosmopolisa i drave kao lanice kosmopolisa. Ima malo nade za meunarodni poredak ili trajni mir sve dok svaka zemlja slobodno moe da koristi bilo koje mere koje smatra poeljnim za sopstveni neposredni interes, predoavao je Hajek (Friedrich A. Hayek) jo pre pola veka. Isto tako nema nade ni za meunarodnu integraciju, saobraenu pravno-dravnim naelima, sve dok u toj zajednici jedni imaju via i drugaija prava od drugih.5 Kao to se moralno stanovite ne moe nametati silom, tako isto se ni najvii pravni standardi ne mogu primenjivati pristrasno. Pravda vai meu jednakima, te otuda, upozoravao je Tukidid, jaki iznuuju onoliko koliko mogu, dok slabi dobijaju koliko moraju. Sutina je, dakle, u tome da mo meunarodne zajednice bude striktno ograniena vladavinom prava, ak i vie nego u nacionalnoj sferi.6 Meunarodna vladavina prava moe da postane branik protiv tiranije drave nad pojedincem tek (i ako) sprei istu takvu tiraniju monih drava i njihovih asocijacija nad nacionalnim zajednicama.7 Samo pod tim
5 F. A. Hayek, Put u ropstvo, Novi Sad, Global Book, 1977, str. 314. 6 Ibid., str, 330. 7 Ibid., str. 336.

216

uslovom se i pomo meunarodne zajednice pojedinim dravama ili njihovim regionalnim odnosima u afirmisanju modernih politikih aranmana moe smatrati svrsishodnom i pravinom. Sve ovo, ako je i uvidela, savremena zapadna teorija nije dovoljno odluno istakla. Budui da se procesi izgradnje novih poredaka u bivim socijalistikim zemljama odvijaju uporedo sa formiranjem nadnacionalnih asocijacija i institucija, ispitivanje mogunosti usklaivanja vladavinskih procesa sa tradicionalnim modelom pravne drave jednako vai za oba procesa. 4. Nema sumnje da se pravna drava, i kao pojam i kao praktina organizacija konkretnih drava, istorijski razvijala. Od juridike forme (zahteva da se politike odluke donose na nain prava), do njenog konstitucionalnog oblika institucionalno ograniene dravne vlasti i garantovanih osnovnih prava i sloboda, ova se ideja, u obe ravni, ispunjavala novim sadrajem, saobraavajui se uvek vremensko-prostornim kontekstima. Uspostavljajui na poetku kompromis izmeu dravne suverene vlasti i individualnih sloboda, ova metodoloka konstrukcija prerasta u koncept otvorene i promenama sklone vrednosne ideje sa uvek istim motivom ograniavanja dravne vlasti individualnim pravima i slobodama, kojima na drugoj strani razumnu granicu postavlja ustavni razlog drave. Kao ideja otvorena prema socijalnim i politikim potrebama (ali postojano vrednosno opredeljena!), pravna drava u savremeno doba treba da obezbedi ne samo odbranu opteg dobra od egoizma vlasti8, ve i poveanje sposobnosti politike zajednice, odnosno uveanje njene efikasnosti.9 Bitna karakteristika pravne drave se ne sastoji u tome da ona vezuje, spreava, okiva ili postavlja ogranienja, nego u tome da ona putem orijentisanih institucionalizacija otvara mogunost za delanje.10 Pretpostavke ove delatne otvorenosti savremene pravne drave jesu artikulisana volja za autonomijom, u pogledu individue, a u pogledu politike zajednice, tenja da se duhovna spontanost i kreativnost
8 A. Albrecht, Pravna drava, Gledita, br. 10-12 / 1989, str. 99. 9 U. Projs, Uloga pravne drave u transformaciji postkomunistikih drutava. U: Pravna drava. Poreklo i budunost jedne ideje, str. 65. 10 Ibidem.

217

ostvaruju kao najvie javne vrednosti. 11 To bi bio istorijski specifian zadatak pravne drave na poetku novog veka. Postsocijalistika drutva Centralne i Istone Evrope, dakle, tek su na poetku puta uspostavljanja politikih odnosa, na nain i sa supstancijom pravne drave. 5. Pravna drava je nema sumnje svrha novog politikog konstituisanja drutva u ovom delu Evrope. Uspostavljanje odnosa pravne drave smatra se ciljem od stratekog znaaja. Taj cilj je zadat, a ne odluen. Prvi korak, u tom smislu, predstavlja radikalan raskid sa starim reimom i uspostavljanje demokratskog osnova vladavine. Ostaje da se razmotri pitanje da li naini i sredstva konstituisanja ustavne demokratije pripadaju i da li su uopte mogui u pravno-dravnim oblicima.12 Ne ini se osnovanim da se inicijalne promene, koje oglaavaju poetak tranzicije, oznae kao revolucionarne. Pod drugaijom pretpostavkom, oitovao bi se diskontinuitet dravno-pravnog poretka i ponovno stvaranje ustava ex nihilo. U tom sluaju, primenljivo bi bilo Deridino (Jacques Derrida) tumaenje odnosa sile i autoriteta kroz figuru zasnivajueg performansa i izvesne, ali ipak tek nadolazee, legitimiue pravde, u formi ustava i zakona. Analogija sa uspostavljanjem pravne drave u Francuskoj posle Revolucije, kada konstitutivna vlast kreira pravnu dravu i vezuje vlast koju je konstituisala za pravila pravne drave, a da im se sama pri tome ne potinjava, ukazuje na to da se revolucionarna promena rezima ne moe potiniti principima pravne drave.13 Promene iz nedavne prolosti, u zemljama Centralne i Istone Evrope, teko da se mogu svrstati u doktrinarni pojam revolucije. Ruenje autoritarnih oblika vladavine odigralo se u okvirima normativnih reenja postojeih, ili rekonstruisanih, novih ustava, ali donetih prema postojeim pravilima predvienim za to. Osim u sluajevima u kojima su ova socijalna prelamanja pratile secesije, odnosno preobraavanje postojeih jedinstvenih dravnih zajednica u vie manjih, dravnopravni kontinuitet ostao je neprekinut.14
11 A. Albrecht, op. cit., str. 99. 12 U. Projs, op. cit., str. 63. 13 Ibidem. 14 Ovde valja praviti razliku izmeu onih drava u kojima osporavanje reima nije pratila i kriza drave i onih u kojima je dravni subjektivitet bio doveden u pita-

218

Ostaje jo da se razmotri i pokae da li konvencionalno pojmljeni modeli trpe kakve promene, specifino vezane za drugaije okolnosti u kojima se jo nisu oprobali. No, pre toga, valja dopuniti odgovor na napred postavljeno pitanje o tome mogu li se inicijalne promene kvalifikovati kao saglasne sa naelima pravne drave, odnosno da li pravna drava deluje kao organizacioni princip politike promene reima i uspostavljanja novih konstitucionalnih oblika. Projs (Ulrich Preu) objanjava da se teorijski (...) iza ovog pitanja krije problem da li pravna drava moe samu sebe da konstituie i obnavlja, ili zavisi od uslova koji prethode pravnoj dravi, koji su izvan nje ili su ak i u suprotnosti sa pravnom dravom.15 Tako, na primer, uvoenje privatnih svojinskih odnosa i trine privrede, to je uslov sine qua non preobraaja u konstitucionalnu demokratiju liberalnog tipa, zahteva itav set zakona koji se tiu, izmeu ostalog, ukidanja dravne ili drutvene svojine pravinom i razumnom politikom privatizacije, to podrazumeva i denacionalizaciju, odn. reprivatizaciju. Zapravo, reformska politika se ovde nalazi pred polarizovanim, ali jednako validnim, interesima kojima se ne moe istovremeno udovoljiti. Na jednoj strani su razlozi pravne drave i pravinosti, a na drugoj potrebe politikog utilitarizma i efikasnosti. Delegitimisanje dravne svojine moe se izvriti reprivatizacijom, tj. vraanjem svojinskih ovlaenja preanjim nosiocima, ili pak privatizacijom od strane onih ija investiciona ulaganja obeavaju najefikasnije korienje i unapreivanje postojeih resursa. Oigledno je da se ova mera ne moe sprovesti bez retroaktivnosti zakona koji bi je uveo u pravni ivot, to je u suprotnosti sa umno pojmljenom vladavinom zakona kao izvornim naelom pravne drave. Argument pravinosti, sa svoje strane, nalae suum quique tribuere. Ovde se, dakle, samo pravo pravno-dravna zabrana retroaktivnosti zakona suprotstavlja elji za retroaktivnom pravinou.16 Drugim reinje, a meu ovim poslednjim, opet, na one u kojima je do razdruivanja dolo mirnim putem i one u kojima je suverenitet stican i branjen orujem. Pomenute okolnosti obeleavaju kontekste koji su ili pogodovali procesima preobraaja ili su ih i usporavali i oteavali. 15 U. Projs, op. cit., str. 63. 16 Ibid., str. 64.

219

ma, ak i kada su u pitanju samo pravna naela, njima podrane vrednosti mogu doi u sukob. Potrebe privredne efikasnosti i ubrzana reforma, opet, mogu se zadovoljiti ve oprobanim sredstvima liberalne pravne drave, ali bi u tom sluaju budunost bila optereena neispravljenom nepravdom iz prolosti. Zdravom razumu moe izgledati apsurdno, ali teorijsko-pravnoj aksiologiji nee biti strano, da se dilema izmeu ispravljanja institucionalne nepravde i odravanja socijalnog status quo-a, pojavljuje kao pitanje izbora izmeu operacionalizovanih vrednosti pravde i mira. Sva je prilika da e izbor izmeu vie mogunosti sugerisati broj oteenih. Ukoliko ovaj broj nije veliki, retroaktivna pravda ne bi znaajno usporila tempo reformi niti njihovu efikasnost. Ali takvo reenje bilo bi rukovoeno naelom ekonominosti, a ne pravinou. Ovaj primer pokazuje da se praktine mere koje se preduzimaju u procesima prelaza ili tranzicije sa socijalistikog na trino privreivanje ne mogu, bar ne sve, rukovoditi pravno-dravnim naelima. Istorijski se pravna drava instalirala ukidanjem pravovaljano steenih stalekih prava, pa se na isti nain i u postkomunistikim drutvima, izgradnja institucija pravne drave moe odvijati nainima koji nisu svojstveni pravnoj dravi, ali samo u onoj meri u kojoj je suspenzija, na ranijim zakonima zasnovanih, individualnih prava nuan uslov njenog uspostavljanja.17 6. Ovo nas zapaanje uvodi u drugi krug artikulacije odgovora na postavljeno pitanje o kontekstualnoj uslovljenosti i mogunim i nunim preinaenjima sadraja pojma pravne drave kada su u pitanju drutva u statusu tranzicije. Opte je poznato da su se konstruktivna naela pravne drave i vladavine prava, teorijski i praktino, razvijala i unapreivala postepeno vekovima. Na tom putu, standardi su se sadrinski povezivali sa novim vrednostima, saobrazno promenama socijalnih pretpostavki i iskustvima iz drugih okruenja. U svojoj se ukupnosti ova evolucija moe
17 Ali istorija poznaje i drugi nain, kojim se, uz primerenu naknadu ili obeteenje za tetu uinjenu oduzimanjem prava, odgovornost drave bez obzira na moralne ekonomske ili politike razloge uspostavlja kao njen pravni princip. Prema reima Ulriha Projsa, ovaj nain jeste primer za pravno-dravno kroenje revolucije (ibid., str. 69).

220

kvalifikovati kao istorijski napredak, koji je sa svoje strane, pre ili posle svega ustalio teorijsko ishodite legitimiteta. Poto, u zemljama Centralne i Istone Evrope, socijalni i institucionalni uslovi za instaliranje aranmana pravne drave jo nisu dospeli, a potreba za promenama se ini neodlonom, sledi paradoksalna impresija da pravna drava u postkomunizmu, istovremeno sa obezbeivanjem mehanizama za zatitu individualnih prava, mora da obezbedi uslove za svoje sopstveno konstituisanje, analogne pretpostavkama uprilienim putem predpravnodravnih snaga socijalnog poretka. Otuda prvo odstupanje od teorijskog modela ograniene vlade predstavlja izvesno relativizovanje naela podele vlasti. Da bi se obezbedila sredina i okvir za ovakvu tvorevinu, kojima pripada i bez kojih ne moe opstati, pa ni postati, izvesna koncentracija vlasti u postautoritarnoj dravi ini se nunom.18 Mogunost, sveobuhvatnost i brzina prevladavanja nasleenih predmodernih odnosa zavise prvenstveno od efikasnosti vlasti. Zahteve za priznanjem statusa etnokulturnim entitetima u heterogenim zajednicama, rame uz rame sa traenjem da se pravom podri nacionalni identitet (veinske nacije), ostvarivanje socijalnog staranja, uz imperativno prihvatanje delovanja zakona trine ekonomije, najisturenije su potrebe i generatori mogune krize, koje bi trebalo zadovoljavati istovremeno i bez obzira na koliziju. Reavanje nimalo lakog zadatka uz to valja okruiti atmosferom otvorenog drutva, jer su njegovi akteri funkcionalni nosioci ovih procesa i promoteri zadranog (postizbornog) legitimiteta. U odnosu na model liberalno-konstitucionalne pravne drave, novoustanovljeni reimi imaju potrebu za izvesnim saimanjem vlasti, kako bi se drava usredsredila i na one delatnosti koje ne spadaju u klasinu funkciju drave ovoga tipa: (a) da bi prevazila krizu i spreila povratak na stare forme centralistikog etatizma; (b) da bi konsolidovala i politiki integrisala drutvo optereeno ekonomskim, kulturnim, regionalnim, etnikim i verskim suprotnostima i sukobima; (c) da bi obezbedila postojanje i funkcionisanje politiki nekontrolisane civilne sfere drutva.19 Drugo preinaenje, delimino u vezi sa prvim, tie se uveanja normativnog sadraja ustava. Iako je pravna drava opredeljena po18 S. Vraar, Korelacija (...), str. 29. 19 U tom smislu: U. Projs, op. cit., str. 62, 65 66; N. Dimitrijevi, Ustavna demokratija, ili kako spreiti vladavinu naroda, Habitus, br. 2, str. 36 37 i dalje.

221

litikom deregulacije, kako bi se u skladu sa izvornim liberalnim naelima, ali i imperativom modernosti za uveanjem sposobnosti politike zajednice, omoguili nesputano razvijanje kolektivnih i individualnih potencijala i u to veoj meri, spontano zadovoljavanje potreba i interesa drava u tranziciji proiruje katalog ustavom utvrenih i zatienih prava. U pitanju su institucionalno garantovane privilegije ili institucionalne garantije sa sadrinom socijalnih prava, ali i obeanja u pozajmljenoj formi prava.20 U liberalno-konstitucionalnu sliku poretka sada se, dakle, uvode instrumenti socijalne drave, sa svrhom umirivanja napetosti izmeu pravne jednakosti i sigurnosti, na jednoj, i stvarne, socijalne nejednakosti i nesigurnosti na drugoj strani. Oseanju nesigurnosti doprinose mere reformi sa iskustvu nepoznatim posledicama, to se moe preobraziti u postojan izvor straha, nepoverenja i otpora.21 Udovoljavanje logici trinog privreivanja i potrebi za efikasnou politikog sistema balansira se ustavnim obuzdavanjem pojavnih oblika straha.22 Novokonstituisana vlast mora pridobiti poverenje, saglasnost i odobravanje zajednice, pa je u tom kontekstu neophodno savladavanje neizvesnosti i sopstvene zebnje u odnosu na (obnovu) autoritarne vlasti ili ekonomski i socijalni kolaps, ustupcima to ih instrumentalizuje ustav. 7. Predstoji jo jedno, zakljuno i sa stanovita teorijske dravnopravne nauke najvanije, ispitivanje: Moe li se preinaenje modela pravne drave u uslovima postautoritarnog uspostavljanja konstitucionalne demokratije teorijski prihvatiti, obrazloiti i redizajnirati formulacijom teorijskog stava o socijalno-istorijski specifinom (kontekstualnom) sadraju ovog pojma? Afirmativan odgovor nalau prethodna razmatranja, uz izvesna ogranienja koja su implicitno u njima sadrana, ali koja valja uiniti jasnim. Postepeno razvijanje ideje i prakse dobro ureenog liberalnog drutva, sa akcentom na kompromisu izmeu individualne slobode i politi20 N. Dimitrijevi, op. cit., str. 37, i posebno napomena br. 6. 21 Ovakve institucionalne garantije predoava Nenad Dimitrijevi tipine su za kontekste koji su obeleeni politikim strahom (ibidem). O znaenju straha za konceptualizaciju ustava vidi: A.Saj, op. cit., pp 1 48, Chapter 1: The Constitution as Fear and Acceptance 22 Ibidem.

222

kog autoriteta, motivisanog obuzdavanjem ovog potonjeg, obeleile su specifine datosti zemalja u kojima su se procesi konstitucionalizacije odvijali. Oblikovanje i prakse i koncepata vrilo se se kao spontana evolucija u vidu odgovora na konkretne situacije za koje su ovi nudili reenja. Povezivanje internih praksi, objedinjavanje pojedinanih dostignua, njihova kosmopolitizacija ako nije preterano rei, oplodilo se na eksternom planu, definisanom kao evropski i anglo-ameriki liberalni pokret, u ontoloki koncept univerzalno dobrog. 23 Kontekstualne sadrine Rechtsstaat, Rule of Law, due process of law i sparation des pouvoires moguno je objediniti i integrisati u teorijsku matricu pravne drave, a da se ne opovrgnu specifinosti koje su ih uslovile i koje e ih i dalje oblikovati. Kapacitet pojma pravne drave kao otvorene i vrednosno utemeljene ideje, uz granicu koju postavljaju definisani teorijski minimum ili fenomenoloko jezgro, ini ga sposobnim da prihvati okolnosti u postkomunistikim reimima koje nalau odstupanje od modela. Kao to je sadrina izvornog pojma pravne drave u vremenu eksteritorijalizovana, tako isto se njegovo, naunim konsensusom izdvojeno i integrisano, jezgro moe teritorijalizovati i uiniti prijemivim za okruivanje, relativizovanje i modifikovanje specifinostima prostora i epohe. Odstupanje od naela podele vlasti predstavlja veoma rizian poduhvat, sa poznatim implikacijama. Jer kako je to formulisao Ulrih Projs podela vlasti predstavlja krunski dragulj dobro ureene politike zajednice.24 Normtivno obezvreivanje ustava25 moe imati rave posledice po ljudsku slobodu, to ceo koncept pravne drave dovodi u pitanje, budui da sloboda ini teorijski polaznu taku, legitimiuu osnovu i cilj26 ovako definisane politike vladavine. Samo na prvi pogled i neupuenom moe izgledati da proirivanje normalne sadrine ustava novim pravima jeste pozitivan prilog garantovanju univerzal23 O konceptu dobrog u ovom kontekstu, vidi: N. Dimitrijevi, op. cit., str.36, i posebno napomena br. 2: Ovo naravno ne znai da sve zemlje na svetu trebaju da kao uslov normativnog razlikovanja izmeu ispravnog i pogrenog prihvate demokratski konstitucionalizam. Drugim reima, ne elim da negiram kako u nekim zemljama specifian koncept dobrog moe da nadjaa zahtev za univerzalnim pravom. Jednostavno, tvrdim da u takvim sluajevima nema puno smisla koristiti kategorije konstitucionalizma i ustavne demokratije. 24 U. Projs, op. cit., str. 65. 25 N. Dimitrijevi, op. cit., str. 38. 26 U. Projs, op. cit., str. 65.

223

no prihvaene vrednosti slobode. Sa stanovita pravno-politike i ustavne teorije, stvari stoje drugaije. Relativizovanjem granice izmeu osnovnih prava i institucionalizovanih privilegija, primat osnovnih prava se gubi, a ceo napor socijalnog diskursa da ovu kategoriju uini temeljom liberalnog konstitucionalizma obezvreuje.27 Izmeu principa, koji ini konstantu modela, i zahteva za efikasnou, koji pripada kontekstu, valja uspostaviti racionalan, ali i nauno utemeljen, odnos. Dva se ogranienja, u tom smislu, moraju postaviti tranzicijskom diktumu za efikasnou. Ako se na umu ima injenica da je moguna zloupotreba stalni pratilac vladavinskih procesa, te da se pod platom tiranskog izgovora kratkotrajne koristi lako mogu preobratiti u pogubne i teko ispravljive greke, odstupanje od modela, zarad savlaivanja prepreka koje stoje na putu njegovoj implementaciji, mora biti vremenski ogranieno i opravdano. Razumevanje predoenih i, u odnosu na model izmenjenih, dejstava drave u tranziciji analogijom se moe povezati sa figurom dravnog razloga ili, u terminologiji koju upotrebljava Karl Fridrih, ustavnim razlogom drave. Nekonvencionalno delanje normativnih nosilaca dravnih funkcija bie legitimno ako je srazmerno postizanju svrhe, i to onoliko dugo koliko preobraajne potrebe upravo te ciljeve markiraju kao primarne, a reformska politika kao jo nerealizovane. Daljim iitavanjem utvrenog smisla, moe se dodati da prava labavljenja aranmana podele vlasti i normativnog optereivanja ustava ne postoje kao originalna i samostalna, ve kao situaciona ili okolnostima izazvana stanja dravnih funkcija, ponaosob i meusobno. Ona, uz to, moraju biti opravdana, ali sada ne vie obzirom na realne potrebe, nego sa stanovita teorijski utvrenih mogunosti koncepta. Racionalnim interesima moguno je priznati primat ogranienog trajanja, samo ako sredstva i naini kojima se zadovoljavaju ne zaprete obesmiljavanjem principa ograniene vlade. Imperativu efikasnosti, prema reima Nenada Dimitrijevia, ne moe se priznati samostalan znaaj u vladavinskom procesu, ve se legitimnost moe priznati samo zahtevu za efikasnou ograniene vlade.28 Najzad, kao to model, na univerzalan nain, kvalifikuje pozicioniranje politike u granice pra27 V.: N. Dimitrijevi, op. cit., str. 38. 28 N. Dimitrijevi, op. cit., str. 37 i dalje.

224

va, isto tako se i njegovo preinaenje doktrinarno moe podrati, prihvatanjem efikasnosti tek u granicama legitimiteta. Ako se sve ovo ima na umu, sada i sa stanovita ljudskih prava, izgleda da se dravama u tranziciji namee, kao neodloan zahtev za reformisanje pravosua. Sudska funkcija dravne vlasti, kako je govorio Hamilton (Alexander Hamilton), najslabija je i najbezazlenija u sistemu podele, kontrole i meusobnog ograniavanja vlasti, ali je najopasnija, sa nesagledivim i esto neotklonjivim posledicama, kada su u pitanju autoritarne forme vladanja. O ovom poslednjem u protekloj deceniji postoje, naalost, brojna svedoanstva. Da sloboda i, na njoj zasnovana, prava ne bi bila samo ideoloka obmana, sudstvo se mora normativno, materijalno i struno obezbediti, tako da svoju delatnost izricanja pravde obavlja nezavisno od bilo kakvih centara moi i nepristrasno. Sa stanovita pomenutih preinaenja sadraja pravne drave u tranziciji koncentracije vlasti i normativnog proirenja sadraja ustava i sa ektonovskom paradigmom na umu, kontrolu vrenja vlasti u granicama prava, spreavanje zloupotreba i svoenje rizika na najmanju moguu meru moe garantovati samo sudstvo institucionalizovano prema civilizacijski dostignutom stepenu razumevanja njegove funkcije, kao zajemenom ljudskom pravu na nezavisan i nepristrasan sud, odnosno sudiju.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. S. Vraar, Korelacija pravne drave i dravnog prava, u: Pravna drava. Poreklo i budunost jedne ideje, Beograd, Pravni fakultet Beograd Centar za publikacije i Nemaki kulturni informativni centar Beograd, 1991. W. Kymlicka, Etniki odnosi i zapadna politika teorija, Habitus, mart 1999. F. A. Hayek, Put u ropstvo, Novi Sad, Global Book, 1977. A. Albrecht, Pravna drava, Gledita, br. 10 12 za 1989. U. Projs, Uloga pravne drave u transformaciji postkomunistikih drutava, u: Pravna drava. Poreklo i budunost jedne ideje, Pravni fakultet Beograd Centar za publikacije i Nemaki kulturni i informativni centar, Beograd, 1991. N. Dimitrijevi, Ustavna demokratija, ili kako spreiti vladavinu naroda, Habitus, br. 2 za 2000. A. Saj, Limiting Government. An Introduction to Constitutionalism, Budapest, CEUPRESS, 1999.

6. 7.

225

226

III DEO

INSTITUCIJE I DEMOKRATSKA TRANZICIJA

227

228

Ilija Vuja~i}

IZGRADNJA DEMOKRATSKIH INSTITUCIJA

Autor razmatra probleme izgradnje demokratskih institucija u Srbiji i utvruje da su glavne prepreke za to: personalizovana politika, visoko centralizovana drava, mogunosti zloupotrebe ovlaenja zbog jo neizgraene demokratske kontrole vlasti, netransformisane politike institucije, jo neostvareno uvrenje politikih struktura (vraanje odluivanja iz neformalnih tijela u institucije sistema) i neostvaren preobraaj pravosudnog sistema. Zbog toga postoji opasnost da se tranzicija zaglavi izmeu autoritarnog reima i pokuaja izgradnje demokratskog sistema i tako doe do strukturnog cementiranja autoritarizma. Autor naglaava da to mogu spreiti samo liberalne vrijednosti i liberalni principi poretka slobode i vladavine pravila. Primeujui da tranzicija ne proizilazi iz gotovih reformskih planova u rukama mudrih reformatora konstruktivista, koji polaze od ideje da je potpuna kontrola stvarnosti mogua, autor naglaava da uspjeh tranzicije prvenstveno zavisi od neometanog djelovanja pojedinaca unutar novih pravila igre koja ga omoguavaju. Pretpostavka za to je ostvarenje liberalnih naela ograniene vlasti i vladavine prava, svetosti privatne svojine i slobode ugovora, uz odgovornost individue za sopstvenu dobrobit.

Neu ulaziti u problem izgradnje pojedinih demokratskih institucija i procedura. tavie, neu ulaziti ni u iscrpno nabrajanje svih elemenata demokratske rekonstrukcije drutva, a pogotovo u argumentovanje njihove potrebe, ve u to ostaviti konstitucionalnim pravnicima, teoretiarima partija, izbornog i partijskog sistema, onima koji se bave problemima parlamentarizma, javne uprave, decentralizacije i devolucije vlasti, pitanjima regionalizacije i lokalne samouprave i uopte vertikalne podjele vlasti. Da nabrojim samo neke elemente koji tvore opseg problema de229

mokratske rekonstrukcije drutva i drave, odnosno politiko-institucionalnih aspekata i problema organizacije vlasti i politikog sistema. Dakle, preskoiu ono to se podrazumijeva, te neu dublje ulaziti u analizu podrazumijevajuih elemenata koji tvore demokratske institucije i procedure: konstitucionalizma, vladavine prava, garantovanja i efikasne odbrane ljudskih prava i sloboda, uvrenja parlamentarizma, odbrane manjinskih prava, upravne reforme i teritorijalne organizacije vlasti. Jasno je da Srbiji predstoji ozbiljna rekonstrukcija drutva i drave i da ona mora da podrazumijeva promjenu cjeline privrednog i politikog sistema i svih onih, deceniju odlaganih i potiskivanih, problema ili pogrenih rjeenja. Kako je, nakon trinaest godina uzajamno pothranjivanog autoritarnog modela vladanja i ratova, jo daleko od ekonomskog, drutvenog i politikog oporavka, Srbija je drava koja mora ponoviti fazu demokratske tranzicije. Poto se nalazi ponovo na poetku tranzicije, a znamo iz iskustava drugih zemalja, put demokratizacije nije zagarantovan on je tek samo otvoren ona moe da se zaglavi izmeu autoritarnog reima i pokuaja izgradnje demokratskog sistema i tako doe do strukturnog cementiranja autoritarizma. Posljedica moe biti i prosta konfuzija ili rotacija na vlasti sukcesivnih vlada koje proputaju da obezbijede ikakavo trajno i predvidljivo rjeenje problema institucionalizacije politike vlasti. Tranzicija moe krenuti i u iroke, nasilne konfrontacije, na kraju preputajui sve autoritarnom reimu koji promovie promjene daleko izvan politikog polja. Iz tog razloga su liberalne vrijednosti i liberalni principi, kao i uspostavljanje liberalnog poretka slobode i vladavine prava neophodni uslov da ne doe do ove rotacije. Svoju ulogu sam sveo na iniciranje rasprave o otvorenim problemima demokratske rekonstrukcije. Samo u, u jednom naelnom postavljanju problema tranzicije, da naznaim svoje vienje opteg okvira demokratske izgradnje drutva, kao kriterijuma za procjenu opteg trenda i opredjeljenja nove vlasti u pogledu reformi i do sada iskazanog pravca, modaliteta i dinamike rekonstrukcije. Ono to treba da nas interesuje je da li dosadanji potezi vlasti ukazuju na odlunost da se te institucije izgrade i da li njima vode ili ih pak blokiraju i odlau njihovo uspostavljanje. Da li se nova vlast nalazi na tragu tih principa ili ne? Da li ranije opozicioni, a sada vladajui, pokret za promjenu, pretae prin230

cipe kojima se rukovodio u osnovne principe novog poretka ili se oni podreuju i rtvuju privremenim pogodnostima nove vlasti i trenutnim pritiscima socijalnog i politikog miljea. Naelno smatram da je u redu da se nagovjetene i preduzete promjene uzmu u zatitu, uprkos svih problema, sporosti, neodlunosti, nespretnih i neprincipijelnih koraka nove vlasti. Ali isto tako, mislim da treba da se propita karakter preduzetih koraka i njihova podloga. Dakle, iz razloga krhkosti novog poretka i mogunosti da se ostvarena politika promjena anulira, potrebno je podrati postojeu vlast, ali i ukazati na sve one nedosljednosti i polukorake koji prijete da se dosegnuti nivo promjene ne iskoristi efektivno i da se pridruimo iskustvima neuspjenih tranzicionih zemalja. Jer su reforme nuda kojoj kad-tad moraju da pribjegnu sve istonoevropske zemlje. One koje su izabrale loa pravila i tako imale neuspjene reforme, morae na popravni ispit, jer ih nedosljednosti prve faze tranzicije tjeraju na nove pokuaje. Takav je primjer sa Ukrajinom, ija je prva reforma iz 1993. bila neuspjena i nedosljedna, pa je morala da se obnovi 1998, a da pri tome nacionalni dohodak cijelo vrijeme bude u stalnom padu, a politiki sistem ostane zaglibljen izmeu autoritarizma i pokuaja izgradnje demokratskih institucija. Privrenik sam miljenja da se politika tranzicija (jednako kao i ekonomska) zasniva na sloenoj meuigri planiranih i neplaniranih, namjeravanih i nenamjeravanih dogaanja ili, drugim rijeima, planiranja i spontanosti. Ubijeen sam da uspjena tranzicija ne proizilazi iz gotovih reformskih planova u rukama mudrih reformatora konstruktivista, koji polaze od ideje da je potpuna kontrola stvarnosti mogua. To je uostalom u duhu ideje otvorenog drutva. Nae odluke se ne zasnivaju na istini, jer je niko ne posjeduje s obzirom da je znanje disperzirano irom drutva nego na naim percepcijama istine. Otud je osnovna vrijednost poretka koji treba da se uspostavi sloboda, a ne istina. Vidjeli smo da je istina kao vrijednost (naravno, pervertirtano interpretirana, to je kod istine i pravde uvijek mogue, a kod slobode nije) bila u sreditu izgradnje prethodnog reima, od sredine 80-ih, i da je dijelom to vezivanje za istinu (koju posjeduje jedna grupa a ne druga, pa otud i podjela na patriote i izdajnike) proizvodilo i prolongiralo takav poredak. Vjerujem da se duboko opravdanje opreza, suzdranosti i negativnog stava prema sveznalakim i preambicioznom konstruktivizmu 231

(koji se poziva na istinu) i drutvenom inenjerstvu, nalazi u naoj ogranienoj sposobnosti da kontroliemo drutvene dogaaje i da se svaki konstruktivizam, stoga, mora svesti na najmanji broj osnovnih pravila, a ne u nekakvo reiranje reformskih mjera od poetka do kraja. Parola: vrijeme je da se pravi budunost je konstruktivistika varka i iluzija u svemo razuma i kontrolu drutvenih procesa. Uspjeh prvenstveno zavisi od neometanog djelovanja pojedinaca unutar novih pravila igre koja ga omoguavaju i vre blago usmjeravanje, ogranieno na osnovna konstitucionalna pravila. S obzirom na injenicu da je svaka vlast sklona veem konstruktivizmu i da ni jedna vlast ne zasluuje nae potpuno povjerenje, to je uporedo sa ovim blagim konstruktivizmom u implementaciji ekonomske i politike reforme, neophodno naglasiti potrebu za trenutnim ogranienjem vlasti, putem izgradnje snanih politikih ustanova i konstitucionalnih ogranienja. Ako uspjeh prvenstveno zavisi od neometanog djelovanja pojedinaca kombinovanog sa uspostavljanjem osnovnih pravila, meu kojima centralnu ulogu imaju pravila igre i njihovo ouvanje, onda su liberalne ustanove i principi ono to treba da garantuje uspjeh tranzicije. Pored uoenih problema simultane tranzicije, iskustva drugih zemalja pokazuju visok stepen korelacije izmeu ekonomskih i politikih reformi, izmeu bre i skladnije promjene ekonomskog ambijenta i uspjenije i konzistentnije politike promjene. Jednom rijeju, uspostavljanje trinih ustanova i demokratskih pravila i procedura je uglavnom ilo zajedno, jednako kao to su spore promjene ka trinoj ekonomiji ujedno znaile i minimalne ili nikakve korake ka politikoj demokratiji. Velika razlika u iskoraaju u tranziciji se pokazala s obzirom na preduzeti pravac, brzinu i intenzitet ekonomskih reformi. One zemlje koje su dalje otile u tranziciji uvele su obuhvatnije reforme makroekonomske stabilizacije, liberalizovale ekonomiju i privatizovale veliki dio dravne imovine. tavie, ove reformske mjere su uvedene odmah na poetku, a ne kasnije tokom tranzicije, odravane su sa visokim stepenom konzistencije uprkos znatnom opiranju, a reformske politike elite su uspjele u ubjeivanju dovoljno velikog broja stanovnitva da ono ima koristi od reformskog procesa. Ali su zemlje sa najnaprednijim, najbrim i najuspjenijim ekonomskim promjenama pokazale i najsigurnije i najkonzistentnije pro232

mjene ka politikoj demokratiji, tako da imaju i najdjelotvornije demokratske sisteme. Dakle, ono emu nas pouava postkomunistiko desetogodinje iskustvo jeste da simultane tranzicije mogu biti uspjene samo ako se odmah ostvari visok stepen ekonomske liberalizacije, obavi brza i dalekosenija privatizacija, liberalizuje trgovina, monetarni i bankarski sistem konsoliduju, ali i ako se istovremeno i odluno uspostavi vladavina prava i demokratske procedure. Pored toga, vaan preduslov je izgradnja autonomije drave u odnosu na politiko vostvo, to, s jedne strane, ohrabruje pravilima rukovoeno ponaanje u javnoj sferi i minimalizuje arbitrarnost u administraciji, sluei kao suprotnost neogranienoj vladavini, a s druge strane, utie na efikasnost dravnog aparata i tako njegovu sposobnost da podrava demokratske ustanove. Dakle, radi se o problemu relativno efikasnog dravnog aparata, koji moe ostvariti svoju zatitnu i upravnu ulogu i tako odrati cijeli paket tranzicionog institucionalizovanja, to podrazumijeva i trine institucije i vladavinu prava i politiku demokratiju. U tom smislu, na sam tok tranzicije uveliko utiu i napori ka reformi javne uprave. Ova vrsta efikasnosti dravnog aparata ne smije se mijeati sa visokim nivoom dravnog posredovanja i djelovanja, na primjer u privredi. Ovdje se radi upravo o postojanju onog minimuma nivoa efikasnosti koji je neophodan za odravanje i podupiranje institucija trita, konstitucionalne drave i politike demokratije. Naime, znaenje dravne autonomije od arbitrarnog naturanja politikog vostva je takvo da relativna autonomija dravnog aparata u ovom smislu neformalnog ogranienja vlasti vodi brem uspostavljanju demokratskog poretka i daljeg i breg kretanja u pravcu trine orijentacije. Ako se, pak, dozvoli institucionalno truljenje u ovom smislu i samo promijeni nosilac potinjavanja drave politikoj volji, teko se odvaja od autoritarne politike, a to sprjeava i ekonomsku liberalizaciju. Istina je da ekonomska liberalizacija podrazumijeva odreenu politiku strategiju za primjenu radikalnih ekonomskih mjera. Ona naglaava brzinu u ostvarivanju reforme i, kao dodatni zahtijev relativno miran politiki okvir, u tom smislu da reformatori budu u kritinom periodu primjene mjera izolovani od politikih pritisaka, pa ak i da im se podari izvjesna mjera diskrecije, kada je neophodno da se nadvlada opozicija od strane interesnih grupa. To reformatorima omoguava da 233

nametnu optimalne politike, djelotvornije nego to bi to ilo kroz redovne demokratske procedure. U suprotnom, specijalne interesne grupe, povezane sa starim sistemom, mogu zloupotrebiti demokratske ustanove i dovesti u pitanje reformu. Problem, meutim, nastaje kada postoje mogunosti da se to iskoristi za slabljenje pravnih ustanova degradacijom kompetencija zakonodavne vlasti i irenjem oblasti korienja izvrnih dekreta, jer to slui delegitimizaciji dravne vlasti i eroziji njene demokratske osnove i tako destabilizaciji politikog sistema na dui rok, kao i slabljenju intenziteta ekonomskih reformi i veoj ranjivosti poetnih procesa liberalizacije. Koncentracija moi u rukama izvrne vlasti, mada stvara neku poetnu brzinu i djelotvornost u primjeni reforme, na dui rok vodi odravaju autoritarne tendencije unutar sistema. Postignuto nacionalno jedinstvo oko reformi omoguava da se brzo i odluno naprave veliki iskoraci u prvoj fazi tranzicije. Ali ako se ispuste pogodnosti ovog nacionalnog konsenzusa za promjene, zbog visokih cijena tranzicije, u drugu fazu e se ui bez nacionalnog konsenzusa i na scenu e stupiti sukob izmeu razliitih pozitivnih vizija budunosti, to dovodi do enormnog poveanja politike nestabilnosti, djelovanja grupa za pritisak i povijanja pred razliitim partikularnim interesima i zahtjevima. Zato to prije treba da se stabilizuju pravila novog poretka. Odluni koraci u reformi mogu se napraviti bez sveopteg konstruktivistikog eksperimentisanja dovoljno je otvoriti privredu, liberalizovati cjelokupan sistem i onda kada se uspostave opti drutveni, pravni i politiki okviri trine privrede stvar prepusti efikasnosti i preduzimljivosti pojedinaca. To je vanije od samog zakona o privatizaciji: kada postoji garantovanje i pravno ureenje vlasnitva, sloboda ugovaranja, liberalna regulacija i efikasnost pravosudnog sistema radi rjeavanja ekonomskih sporova, onda e strani kapital ulaziti i prije nekog zakona o privatizaciji i preduzimanja privatizacionih procesa. S druge strane, neophodno je uspostaviti demokratske procedure, ali se mora imati na umu da se politiki akteri esto mogu i skrivati iza demokratskih procedura. Meutim, drugo to treba imati na umu jeste da uspostavljanje pravila novog poretka moe da se ostvari bilo radikalnim raskidom sa starim poretkom, bilo institucionalnim kontinuitetom. U prvom sluaju, 234

kao to pokazuju istorijska iskustva, moe lako doi do odlaganja konstitucionalizacije, to ima sudbonosne posledice, jer se novi poredak uspostavlja kroz neku vrstu autoritarnih mehanizama. U drugom sluaju, odmah ostvarena konstitucionalizacija kroz institucionalni kontinuitet obezbjeuje relativno miran put, ne dovodei u opasnost osnovne principe i vrednosti. Ovo, naravno, ima jedan konzervativni naboj, ali to ma koliko izgledalo paradoksalno upravo omoguava bre i sigurnije kretanje napred, jer oslobaa i garantuje slobodnu igru pojedinaca i drutva, posebno u ekonomskoj sferi koja obezbeuje ubrzan rast i prosperitet. Ovaj konzervativizam upravo onemoguava vladinu kontrolu trita, osim u legitimnom domenu nametanja i osnaivanja osnovnih pravila. Dakle, demokratska revolucija je sklona da se stalno kree u trajnim traganjima za istinskom demokratijom, pa tako zapada u autoritarna nametanja bez konstitucionalizacije. S druge strane, konstitucionalna revolucija se odmah posveuje ostvarivanju jednakih pravila za sve i bitnim ogranienjima vlasti koja postavljaju pravni i politiki okvir, stabilizujui prilike u kojima se moraju kretati svi kasniji politiki akteri. Ovo pitanje institucionalnog kontinuiteta je vezano i za aktuelnu kritiku vlasti, zbog njene neodlunosti u radikalnom razraunavanju sa prolim reimom. Bojim se da su ovakve kritike upravo hrana takvim populistikim i pogrenim potezima kao to je porez na ekstra-profit, koji nee imati nikakvog pozitivnog finansijskog efekta (ako se uopte bude mogao primijeniti), ve e tavie imati dugorone ekonomske posljedice, jer e destimulisati ulaganje u nau privredu slanjem pogrene poruke eventualnim investitorima. Dovoljno je bilo provjerom utvrditi gdje nije bio plaen porez i to utjerivati preko suda. Slino neto se moe desiti i sa raznim Komisijama za ispitivanje porijekla imovine od kojih se puno oekuje, a malo e se dobiti. Bojim se da su pritisci na vlast pogrenog usmjerenja, kao to i vlast odgovara pogrenim politikama populistikog lova na duhove, umjesto da se usredsredi na reformske sistemske zakone. Jasno je da nije mogue istovremeno rijeiti brojne nagomilane probleme. Ne moe se, u jednom potezu, ostvariti trina ekonomija, dekriminalizovati drutvo, obezbijediti institucionalna reforma, ostvariti reforma javne uprave, uvrstiti parlamentarizam i izvriti teritorijalna reorganizacija vlasti. to se tie ovog poslednjeg, dovoljno je navesti 235

primjer dveju meu najuspjenijim zemljama u tranziciji, koje su dostigle nivo konsolidovanih demokratija i trinih privreda: Poljske i eke. U Poljskoj je jo 1990. stvorena dravna komisija za novu teritorijalnu organizaciju vlasti, da bi puna upravno-teritorijalna reforma bila okonana tek 1997. godine, a tek 1999. postala efektivna i Poljska postala decentralizovana i regionalizovana zemlja. Slino se desilo u ekoj, u kojoj je 1993. eki ustav postavio obavezu vladi da uspostavi nove vie samoupravne jedinice, o emu se rasprava vodila dugo vremena, da bi tek 1997. bio donet Ustavni zakon o formiranju regiona, a 2000. donet novi zakon o pravima 14 novoformiranih samoupravnih regiona. Jednako se tako postavlja pitanje da li izgradnja liberalnih i demokratskih ustanova treba da zapone od ustava. To je vezano za ve pominjani problem institucionalnog kontinuiteta. Tipina odlika ovog perioda u kome se mi sada nalazimo je da konana pravila politike igre ne postoje i da njihovo uvrivanje ide korak po korak, menjajui se shodno odreenom stupnju tranzicije, da bi se itav proces zavrio postavljanjem novih pravila koja imaju dugorone posljedice. Otud treba prvo izgraditi principe novog poretka i to na taj nain da se, revizionim postupcima i amandmanima, mijenja ustavni poredak, u onoj mjeri u kojoj to zahtijevaju novi zakoni i uspostavljeni meunarodni standardi koje novi zakoni moraju da slijede. Jasno je da novi zakoni ne smiju biti zatoenici ustavnih formulacija. Ali se, u ovom poetnom koraku, ne smije ii ni na radikalni pravni diskontinuitet time to bi se otvorila sva mogua ustavna pitanja koja bi sigurno bila izvor dubokih raskola u drutvu i dovela u pitanje ekonomsku i politiku transformaciju. Ovdje su glavna optereenja na putu demokratizacije: personalizovana politika, visoko centralizovana drava, mogunosti zloupotrebe ovlaenja zbog jo neizgraene demokratske kontrole vlasti, netransformisane politike institucije, jo neostvareno uvrenje politikih struktura (vraanje odluivanja iz neformalnih tijela u institucije sistema) i neostvaren preobraaj pravosudnog sistema. Ali se ne mogu sva ova optereenja istovremeno ukinuti. Potrebna nam je sloboda da bismo spreili zloupotrebu vlasti, ali i drava da bi spreila zloupotrebu slobode. Ovo dvoje se susree u postavljanju liberalnog pravnog okvira za poslovanje i konstitucionalnog ograniavanja vlasti, kao i efikasnog pravosudnog sistema i nezavisnog sudstva. 236

Izgradnju demokratskih institucija ovdje prvenstveno shvatam kao izgradnju institucija otvorenog drutva, a to znai uvrenje ustanova i procedura koje e obazbijediti da promjene na staro budu onemoguene, a zaglibljavanje u poluautoritarne strukture iskljueno. U tom smislu, izgradnja demokratskih ustanova podrazumijeva izgradnju onih ustanova i procedura koje e obezbijediti institucionalni i proceduralni okvir demokratskog rjeavanja politikih sporova, implementaciju novih mehanizama vladanja i novih politikih metoda i stila vladanja i upravljanja. Pretpostavka za to je ostvarenje liberalnih naela ograniene vlasti i vladavine prava, svetosti privatne svojine i slobodnih ugovora i odgovornosti individue za sopstvenu dobrobit. Ako ne bude trinih reformi i uspostavljanja ekonomskih, drutvenih, politikih i pravnih uslova trine ekonomije, drava e ponovo preuzeti dominaciju, a politike i ekonomske strukture ponovo zauzeti dobro organizovani posebni interesi na tetu ostatka drutva. Pri tome, reforma prosto produuje interese uvijek aktivne politike elite i birokratije. Upravljanje drutvom nije nain osiguranja prosperiteta i slobode. Ne smije se zaboraviti da upravo privatizacija i trina reforma omoguavaju da se sprijei da politika elita ponovo izigrava preduzetnika. Bojim se, meutim, da aktuelni pritisci na vlast upravo ne gurnu vladajuu elitu da posegne za arbitrarnim upravljanjem.

237

Miodrag Radojevi}

PARLAMENTARIZAM U SRBIJI*
Slomom reima S. Miloevia zapoet je proces preobraaja prirode i karaktera dravnog poretka u Srbiji. Izgradnja parlamentarne demokratije i parlamentarnog oblika vlasti su osnova transformacije politikog sistema u Srbiji. To je stav naune javnosti i deklarativno opredeljenje politike elite. U proteklih godinu dana, meutim, u normativno-institucionalnom i faktikom pogledu, nisu uinjeni krupni pomaci. Pored objektivnih okolnosti, osnovni razlog usporenog razvoja parlamentarizma poiva u vladajuoj koaliciji. U narednom dobu oekuje nas strpljivo i teko uenje lekcija iz parlamentarne demokratije.

I
Odsustvo temeljne saglasnosti o nainu konstituisanja i ureenja politike zajednice imalo je u Srbiji, u proteklom periodu, za posledicu razliite stavove vlasti i opozicije o potrebi njenog preobraaja. Tadanji reim je branio miljenje da je, u tom pogledu, neophodan status quo. Tako je S. Miloevi, na poslednjem kongresu SPS-a, poetkom 2000. godine, rekao da: razliite ideje o ureenju drave i drutva, po kojima se stranke meusobno razlikuju, treba da saekaju mirnije i spokojnije dane, pa da se u njima nadmeu1. Opozicija je, pak, naglaava* Ovaj rad, pod nazivom Parlamentarizam u Srbiji, istorijsko poreklo i savremeni problemi, predstavljen je javnosti u Domu kulture Studentski grad u Beogradu, 14.01.2002. godine. 1 Govor S. Miloevia na etvrtom kongresu SPS-a, Teorijski asopis SPS-a Smisao, br. 10/2000, str. 10. Zanimljivo je, da su nekoliko meseci kasnije izvre-

238

la vanost promene prirode i karaktera politikog sistema i smatrala da pomenuti mirniji i spokojniji dani mogu nastupiti slomom autoritarnog politikog reima koji je personifikovao bivi predsednik SRJ i RS. Poto se to uistinu desilo, nastale su osnovne pretpostavke za dugo oekivani proces tranzicije u demokratski poredak. Transformacija autoritarnog u demokratski poredak, barem po iskustvu postkomunistikih zemalja, obuhvata dve dimenzije: ekonomsku iji je cilj uspostavljanje trine privrede i politiku koja se sastoji u nastojanju da se izgradi poredak vladavine prava. U kontekstu politikog sistema u Srbiji, moe se rei da je, graanima i novoj vlasti, ostavljeno mnotvo nereenih institucionalnih problema. Pored bremena dravnog statusa, valja razmrsiti pitanja tipa dravnog ureenja i oblika dravne vlasti. Ako ostavimo po strani prethodna dva i pozabavimo se treim pitanjem, iako su sva meusobno povezana, preovlaujui odgovor nae naune javnosti i deklarativan stav politike elite je uspostavljanje parlamentarizma ili parlamentarnog sistema vlasti2. Ova teza se zasniva na oceni da je prethodni sistem vlasti, u formalnom smislu neadekvatan u primeni kompromitovan, kao i na
ne promene Ustava SRJ koje su izmenile karakter oblika vlasti i uticale na oblik ureenja savezne drave. Za mnoge neoekivano, ustavnim promenama su umesto parlamentarnog uspostavljeni elementi meovitog sistema vlasti i ojaani su izvesni federalni mehanizmi vlasti. 2 Parlamentarizam se, inae, odreuje dvojako. U irem smislu, on oznaava parlamentarnu demokratiju, tj. takav politiki sistem u kome se kljune politike odluke donose u demokratski izabranom narodnom predstavnitvu. To je takav politiki sistem u kome se vlast vri od strane izabranih predstavnika. U uem smislu, parlamentarizam oznaava sistem vlasti zasnovan na primeni principa podele vlasti. On poiva na uzajamnoj saradnji i meuzavisnosti egzekutive i legislative. Ravnotea vlasti se postie odgovornou vlade pred Parlamentom i mogunou izvrne vlasti da raspusti Parlament. O tome vie: V. Vasovi, Parlamentarizam, Enciklopedija politike kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 793 794; M. Mati, Politiki sistem, Institut za politike studije, Beograd, 1995, str. 339. O potrebi uspostavljanja parlamentarnog oblika vlasti videti: M. Jovii, Uvodna re, Otvorena pitanje o radu Savezne skuptine i Skuptina Srbije i Crne Gore materijal sa okruglog stola organizovanog 19. maja 1995, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, str. 5 7; S. Vueti, Sistem podele vlasti u Srbiji i SR Jugoslaviji u svetlu predstojeih reformi, Pravni informator, br. 4/2001, Intermeh, Beograd, 2001, str. 5 6; V. Stanovi, Osnovni ciljevi i pravci promena naeg pravnog sistema, Pravni informator, br. 7-8/2001, str. 2.

239

pretpostavci da je jedan od uslova demokratizacije uspostavljanje parlamentarnog sistema vlasti. Postojei sistem vlasti u Srbiji je, po svojoj formi, meovit, hibridni ili parlamentarno-predsedniki3. Prisutne su i kvalifikacije o izvitoperenom parlamentarizmu4 ili autoritarnom polupredsednikom sistemu vlasti5. Centralno mesto ovih kritika je primena principa podele vlasti. Naelo podele vlasti je nedosledno ili na neuobiajen nain primenjeno u pravnom poretku. Tako se istie da je, u konstitucionalnom smislu, ravnotea vlasti naruena u korist izvrne vlasti, uvoenjem institucije jakog predsednika Republike, sa znaajnim ovlaenjima i odgovornou koja je u praksi teko ostvariva. To se moe braniti argumentom da su odreene okolnosti uslovile prihvatanje oblika vlasti u kome egzekutiva mora biti stabilna i naoruana odgovarajuim ustavnim sredstvima (kao to su mere u sluaju tzv. vanrednog stanja), koja joj omoguavaju da ouva stabilnost i kontinuitet funkcionisanja sistema vlasti. Stvarni razlog je poivao u nameri da se odreena politika mo kapitalizuje inauguracijom izbornog monarha, ime bi se na dui rok obebedila apsolutna kontrola vlasti. U dosadanjoj parlamentarnoj istoriji pokazalo se da je Narodna skuptina jo veoma potisnuta koncentracijom politikog autoriteta kod predsednika Republike, a kasnije i Vlade. U praksi su dejstvovali autoritarni mehanizmi, pa je stvarna vlast bilo vaninstitucionalno i vanustavno smetena kod odreenih centara moi (klijentelistika veza vrhova institucionalne vlasti-ekonomije-kriminala). Time je parlamentarizam fingiran ili simuliran. Zbog toga, u naoj naunoj javnosti, od sredine 90-ih godina prolog veka, cirkulie nekoliko idejnih projekata uspostavljanja sistema vla3 Uporediti tekstove autora u: Otvorena pitanja o radu Savezne skuptine i skuptina Srbije i Crne Gore: materijal sa okruglog stola organizovanog 19. maja 1995, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, 1995; Status i ovlaenja predsednika republike u ustavnim sistemima Jugoslavije, Srbije i Crne Gore: materijal sa okruglog stola organizovanog o6.o2.1997. godine, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, 1997; Vlada: poloaj u sistemu, ostvarivanje u praksi, funkcija vlade, ta valja menjati?: materijal sa okruglog stola organizovanog 16. aprila 1998. godine, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, 1998. 4 P. Nikoli, Od raspada do beznaa i nade, Filip Vinji, Beograd, 1997, str. 151. 5 Ustavna reenja za Srbiju i Jugoslaviju predlozi grupe eksperata, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2001, str. 11.

240

sti na osnovama klasinog ili racionalizovanog parlamentarizma6. U tim nacrtima dominira ideja o pomeranju teita vlasti ka zakonodavnom telu. Narodna skuptina bi vrila izbor predsednika Republike, preuzela ovlaenja koja su joj u ranijem periodu bila oduzeta i imala efikasnije instrumente parlamentarne kontrole izvrne vlasti. U skladu sa potrebom podele vlasti na vertikalnom nivou (regionalna decentralizacija), bila bi izmenjena struktura Parlamenta (bikameralizam). Ovi projekti se ne zasnivaju samo na kritici funkcionisanja sistema vlasti u Srbiji, ve i na neuspenoj promociji semiprezidencijalizma u zemljama Istone Evrope i ukazivanju na prednosti parlamentarnog (najvii demokratski sistem) i mane meovitog oblika vlasti (mogunost ustavnih blokada u sluaju kohabitacije, stvaranje ustavnih osnova za autoritarni tip vladavine)7. Iz ovog razloga, realno je bilo oekivati da e, sa promenom reima, biti institucionalno i stvarno (de jure i de facto) promenjen sistem vlasti u Srbiji. U proteklih godinu dana, od dolaska DOS-a na vlast, malo toga je promenjeno. Izostalo je donoenje ili pokretanje inicijative za donoenje novog ustava i velikog broja sistemskih zakona. Time su izneverena predizborna i postizborna obeanja o karakteru i brzini institucionalne reforme. Institucionalni sistem vlasti je ostao gotovo netaknut. Parlament je potisnut u korist izvrne vlasti, a kvalitet zakonodavne funkcije je veoma nizak. U nainu vladanja i ponaanju nosilaca izvrne vlasti prisutan je mentalitet prethodnika, a pojave koje su karakterisale prethodni ponavljaju se u novom reimu (vladavina uredbama od kojih su pojedine neustavne, princip plena u podeli funkcija i radnih mesta u dravnoj administraciji, gomilanje funkcija lanova Vlade). Na pravosue se i dalje vre pritisci, a delatnost Ustavnog suda Srbije je praktino blokirana. U sistemu u kome se naelo podele vlasti ne potu6 Videti: M. Jovii, Ustav regionalne drave Ujedinjenih Srpskih Zemalja, Vajat, Beograd, 1996; Ustavne pretpostavke za demokratsku Srbiju, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1997; D. Popovi, Naela parlamentarnog ureenja, Principi ustavne deklaracije, Forum za etnike odnose, Beograd, 2000, str. 43 50; Program za spas Srbije, Vee za demokratske promene, Beograd, 2000; Ustavna reenja za Srbiju i Jugoslaviju predlozi grupe eksperata, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2001. 7 U teoriji postoje nesuglasice o prednostima i manama parlamentarnog i polupredsednikog sistema. U tom smislu, valja uporediti radove Sartorija, Linca i Lipseta.

241

je i u kome nisu uspostavljeni efikasni instrumenti vladavine prava, nemogue je uspostaviti parlamentarni sistem i parlamentarnu demokratiju. Pored hipoteke autoritarnog naslea, antinomija sa donoenjem novog ustava, osnovni razlog ovakvog stanja poiva u vladajuoj koaliciji. U njoj nije postignuta saglasnost o nainu i tempu institucionalnih promena. esto primetimo da se dravni interesi podreuju stranakim, kao i da se, do nekih novih izbora, koristi prilika da se prikupi to vie politikih poena. Zbog toga, razvoj parlamentarizma umesto koracima od sedam milja koraa mravljim trkom. U narednim decenijama moemo oekivati da sricanje lekcija parlamentarne demokratije postane mukotrpan proces.

II
Trenutna slika parlamentarnog sistema vlasti u Srbiji se moe utvrditi analizom normativne konstrukcije i stvarnog odnosa zakonodavne, izvrne i sudske vlasti. Narodna skuptina U savremenim politikim sistemima, parlamenti mogu imati razliitu ulogu, mesto i znaaj. Njihovo uee u ograniavanju vlasti, demokratski znaaj, ali i ustavna kreacija, vremenom su se menjali. U parlamentarnim sistemima, narodna predstavnitva imaju vaniju ustavnu ulogu nego to je to sluaj u predsednikim i meovitim sistemima vlasti. Ova uloga proistie iz ovlaenja Parlamenta da bira predsednika Republike, postavlja i kontrolie Vladu i rezervie dominantnu poziciju u procesu donoenja normativnih akata. Ipak, to ne znai da je Parlament najvii zakonodavni organ, jer se vrenje zakonodavne vlasti u parlamentarizmu zasniva na meusobnoj saradnji i koordinaciji sve tri vlasti. Jo apsurdnija greka se ini, kako je to naalost uinjeno u jednom od Predloga nacrta novog ustava Srbije, ako se kae da je Narodna skuptina najvii organ vlasti8, jer po naelu podele vlasti ne postoje najvii organi, ve se sistem vlasti tako organizuje da se, raspodelom
8 Ustavna reenja za Srbiju i Jugoslaviju predlozi grupe eksperata, str. 11.

242

funkcija prema razliitim nosiocima, obezbedi ravnotea i na taj nain onemogui zloupotreba vlasti. Da li e ovaj ekvilibrijum biti doista potovan, odnosno da li e Narodna skuptina vriti proklamovana ovlaenja i imati politiki autoritet svojstven parlamentarizmu ili e biti sekundarni deo mehanizma odluivanja, zavisi od drugih okolnosti, kao to su: priroda i karakter stranakog sistema, tradicija razvoja parlamentarizma u toj zemlji, uticaj javnog mnjenja, razvoj civilnog drutva itd. U prethodnom periodu, kao i sada, Narodna skuptina se, u Srbiji, nije afirmisala kao telo koje ima vaniju ulogu u politikom ivotu. U kontekstu simulovanog parlamentarizma uloga i znaaj Parlamenta su i dalje marginalizovani. Uprkos deklarativnim namerama DOS-a, izreenim u predizbornom programu, da e se boriti za uspostavljanje parlamentarizma, u proteklih godinu dana nove vlasti na tom planu uinjeno je manje od oekivanog. Dodue, ova Skuptina se ne moe potpuno poistovetiti sa Parlamentom u vreme Miloevievog reima, kada ak jedno vreme, nije ni postojala potreba za njenim sednicama, ali se moe uporediti sa njim. Tako, izuzev manjih institucionalnih promena (uvoenje instituta interpelacije), moe se konstatovati da, u normativno-institucionalnom smislu, poloaj Narodne skuptine nije bitnije promenjen. Zadrana je praksa situiranja Parlamenta kao organa vlasti drugorazrednog znaaja, koji postoji iskljuivo da bi formalizovao odluke ve donete u vrhovima stranaka, odnosno u Predsednitvu DOS-a. To je posledica kako smo ve konstatovali nasleene tradicije, ali i u svetu prisutne, tendencije da sa procesom jaanja izvrne funkcije realno opada i mo Parlamenta kao predstavnikog organa. Posledica je da Narodna skuptina, kao transmisioni organ izvrne vlasti, nije pouzdani oslonac podele i kontrole vlasti9. Prisutna je i samokritika, pa tako predsednik Vea graana Savezne skuptine D. Miunovi istie da iako i politiki i teorijski postoji saglasnost o vanosti Parlamenta, i dalje je prisutna izvesna inercija koja deluje na svest mnogih politikih faktora da se sve ipak reava u Vladi10.
9 Videti: novembarski broj Prizme, tekst M. Brdara, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2001. 10 Videti intervju D. Miunovia: Parlament kao kritiar vlade, Politika od 28., 29. i 30. decembra 2001. godine, str. 8.

243

Meutim, moemo primetiti i neke pozitivne tendencije. U poslednje vreme, Narodna skuptina je, nesuglasicama u DOS-u, postala poprite politikih sukoba, ime se politiki ivot ipak smeta u institucionalne okvire. Sada javnost moe nesmetano da prati rad Parlamenta i slua govore poslanika11. Ali, ako se obrati panja na uinak Narodne skuptine u proteklih godinu dana, u pogledu obavljanja njenih osnovnih nadlenosti ustavotvorne i zakonodavne vlasti, kako je i Ustavom ureeno (lan 9), ne moemo biti zadovoljni. Izostalo je pokretanje inicijative za promenu Ustava Srbije, kao i formiranje Komisije koja bi radila na izradi ustavnih reenja za budui najvii pravni akt Republike. Manje u kvantitativnom, a vie u kvalitativnom smislu, razoarani smo delatnou srpskog Parlamenta. Narodna skuptina je donela preko 60 zakona, ali je izostalo donoenje kljunih akata koji bi reformisali politiki sistem. Tako je Narodna skuptina, do sredine 2001. godine, izglasala 35 zakona, od toga samo 2 koji zadiru u oblast politikog sistema12. Zapravo, i ova dva zakona su doneta u formi izmena i dopuna postojeih akata. Uz neznatne izmene Zakona o lokalnoj samoupravi13, donet je Zakon koji je uveo nove dravne praznike14 i izvrene su izmene Zakona o posebnim pravima predsednika Republike15. Tek nedavno smo dobili paket Zakona o pravosuu16, koji su potvreni u Narodnoj skuptini bez odrane javne rasprave, to se u zemljama parlamentarne demokratije smatra redovnom fazom u zakonodavnoj proceduri. Takoe, donet je jo jedan zakon koji je pokazao da vlast ne poznaje ili ne priznaje princip
11 Nakon konstituisanja novog saziva Narodne skuptine, poetkom 2001. godine, novinari RTS-a koji su pratili rad zakonodavnog organa nastavili su sa praksom da pokrivaju svojim komentarima govore opozicionih poslanika. Ova komina situacija je ubrzo prekinuta. 12 Uporediti: Jugoslovenski pregled, br. 2/2001, SJU RTJ Jugoslovenski pregled. 13 Videti: Zakon o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi (Slubeni glasnik RS, br. 27/2001-985) koji je optinama dao vea prava u oblasti finansijske samostalnosti. 14 Zakon o dravnim i drugim praznicima, Slubeni glasnik RS, br. 43/2001. 15 Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o posebnim pravima i dunostima predsednika Republike (Slubeni glasnik RS, br. 14/2001) su predviena ogranienja u korienju posebnih privilegija koje predsedniku Republike pripadaju nakon prestanka vrenja funkcije. 16 Ovi zakoni objavljeni su u Slubenom glasniku RS, br. 63/2001-2384.

244

podele vlasti. Zakon o platama u javnim slubama17 nije ujednaio koeficijente nosilaca dravnih funkcija, to je jedna od pretpostavki uspostavljanja ravnopravnosti razliitih dravnih vlasti. Naposletku, izvrene su izmene Poslovnika Narodne skuptine18 koje su delimino otklonile manjkavosti prethodnih Poslovnika. Nova vlast nije pristupila donoenju niza akata (zakoni o lokalnoj samoupravi, o ombudsmanu, o finansiranju politikih stranaka, izbornim jedinicama, propisi o decentralizaciji vlasti, o dravnim funkcionerima kojim se predviaju obaveze podnoenja izvetaja o imovnom i zdravstvenom stanju i zabranjuje gomilanje funkcija i korienje odreenih privilegija, zakoni kojima se ureuje kontrola MUP-a i DB-a). Odlaganje donoenja tzv. omnibus zakona kojim bi se deo nadlenosti, koji je inae Ustavom predvien, vratio AP Vojvodini, a to je bilo predizborno obeanje DOS-a, dovelo je do oekivanog i opravdanog nezadovoljstva tamonjih regionalnih stranaka. O nainu rada Narodne skuptine svedoi injenica da nijedan zakonski predlog nije potekao od strane Narodne skuptine. Sa izuzetkom pomenutih Zakona o amnestiji i pravosuu (koje je izradio DSS), svi su predloeni od strane Vlade. Kao i u ranijem periodu, skuptinski odbori su se odrekli svoje mogunosti da aktivnije uestvuju u izradi zakonskih propisa. Proceduri donoenja zakona se mogu uputiti i druge primedbe. Tako, nastoje da se preskoe odreene faze u izradi akata (javna rasprava) ili da se zakoni donose bez uvaavanja primedbi koje mogu uputiti relevantne institucije i organizacije. Primer su, pored Zakona o pravosuu (u ijoj izradi nije uestvovalo Drutvo sudija i Advokatska komora), Zakon o radu (gde nisu prihvaene mnoge sugestije i amandmani sindikata), kao i nain izrade Nacrta zakona o nevladinim organizacijama (u ijoj se finalnoj verziji prenebregavaju primedbe tzv. Foruma nevladinih organizacija). Posebno treba naglasiti da u izradi nacrta zakona i drugih propisa nije dovoljno aktiviran potencijal relevantnih naunih institucija u Srbiji, kao i da se ovi akti donose bez odgovarajuih, prethodno obavljenih, istraivanja o podobnosti i posledicama njihove pri17 Uporediti: lan 7 Zakona o platama u dravnim organima i javnim slubama, Slubeni glasnik RS, br. 34/2001-1365. 18 Videti: Poslovnik Narodne skuptine Republike Srbije (preien tekst),Slubeni glasnik RS. br. 60/2001-2384.

245

mene. Vlada, kada oceni da tako treba, esto povlai iz procedure pripremljene nacrte na doradu ili ubrzava njihovu izradu, to utie na kvalitet normativnih reenja. Na kraju godine, javnost nije obavetena o kalendaru zakonodavne aktivnosti Narodne skuptine, pa se stie utisak da e ona nastaviti da radi u talasima, kada se bez jasne koncepcije i ad hoc donose zakoni. Iz tih razloga, neophodno je, u novom Poslovniku, predvideti ustanove i institucije koji bi unapredili zakonodavnu aktivnost i podstakli razvoj parlamentarne demokratije.19 Ono to je neuobiajeno za Narodnu skuptinu je njen trenutni sastav. U Narodnoj skuptini postoji nadmona vladajua veina, to za razvoj parlamentarne demokratije moe biti dobro i loe. Povoljna je okolnost da, u zemlji u tranziciji, postoji stabilna parlamentarna veina. Ona moe obezbediti nesmetano vrenje zakonodavne delatnosti, kojom bi se to bezbolnije prevazile tekoe u ovom periodu. Ipak, ukoliko je u Parlamentu opozicija slaba, a povrh toga kompromitovana (to je sluaj kod nas), tada ne postoji jedan od pouzdanih oslonaca kontrole vlasti. Jer, parlamentarna demokratija se ne moe izgraditi bez snane opozicije koja bi bila u mogunosti da prati i nadzire rad vlasti. U savremenim demokratijama, naelo podele vlasti ustupa mesto kontroli vlasti izmeu vladajue veine i manjine. To je posebno sluaj u parlamentarnim sistemima. Trenutno, parlamentarna opozicija u Srbiji (SPS, SRS i SSJ) nije u mogunosti da predstavlja stvarnu opoziciju reimu DOS-a. Druga karakteristika postojeeg sastava Parlamenta je priroda i karakter pomenute parlamentarne veine. Vladajuu koaliciju ini 18 stranaka, to je jedan od retkih primera u parlamentarnoj istoriji. Slian sluaj postoji u Italiji i Slovakoj, gde su na vlasti koalicije, ali sa manjim brojem stranaka. Brojnost ove koalicije, takoe, ima jednu valjanu stranu: spreava pojavu rave nadmoi jedne partije, tj. pojavu dravotvornih stranaka. Ona bi, pod izgovorom zatite nacionalnih interesa, dravnog razloga ili celishodnosti, pretpostavljeni razvoj demokratije mogla zameniti nekom formom autoritarizma. Ali, priroda ovih koalicija moe usporavati i oteavati proces odluivanja, ili proizvoditi druge tetne posledice. Jedna od tih je da stranaki kompromisi, kao
19 Videti predloge M. Pajvani, Unutarparlamentarni ivot, Ustavno-pravni okvir decentralizacije Srbije i autonomije Vojvodine rezimei koncepta ekspertskog tima, Centar za regionalizam, Novi Sad, 2000, str. 21 23;

246

neophodni sastojak politikog procesa, prerastu u nagodbenjatva po principu ti podri moj, a ja u tvoj zakon, to je u parlamentarnom ivotu Srbije sluaj sa pojedinim predlozima zakona. Tada, u Parlamentu, mogu proi i loa normativna reenja, pa je tako Ministarstvo pravde i lokalne samouprave povuklo iz procedure svoj Nacrt zakona o pravosuu, da bi se usvojio paket Zakona o pravosuu DSS-a. Ispostavlja se da akt koji je bio predmet stranake nagodbe sadri odredbe na koje su nosioci pravosudnih funkcija u Srbiji uputili niz primedbi, pa sada nadleno Ministarstvo preispituje neka zakonodavna reenja. Posebna specifinost naeg parlamentarizma je karakter ove koalicije i njen odnos prema Vladi. Ona je raznolika po partijskim programima i politikom profilu, koji se kree od desnog do levog centra. Jo jedan apsurd parlamentarizma u Srbiji je da vlast ili delovi te vlasti povremeno deluju kao opozicija. U okviru parlamentarne veine, neizvesno je da li e sve njene stranke podrati zakonske predloge ili druge aktivnosti Vlade. To je sluaj sa DSS-om koji pojedinano raspolae najveim brojem mandata, pa ukoliko bi mu se pridruila jo koja stranka DOS-a tada bismo, sasvim izvesno, imali parlamentarnu krizu koja bi dovela do novih izbora. Probni balon je puten prilikom glasanja o predlogu Zakona o radu, kada je poslanika grupa DSS-a odbila da glasa za ovaj predlog. Usledilo je razreenje predsednika Narodne skuptine koji je, istovremeno, i potpredsednik ove stranke, a zatim je ostatak DOS-a odbio da podri Nacrt zakona o saradnji sa Hakim tribunalom koji je izradio DSS. Krenje koalicionog sporazuma, po kome mesto predsednika Narodne skuptine pripada ovoj stranci, brani se stavom da je delovanje ove stranke antireformsko.20 Rastakanje DOS-a otvorilo je, uprkos najavama funkcionera DSS21 da nee ruiti vladu, pitanje stabilnosti Parlamenta, ali je proizvelo i druge posledice. Jedna je da jaa unutarstranaka disciplina, pa se u strankama uspostavljaju odnosi
20 Videti intervju B. Tadia potpredsednika DS-a u kome kae da je DSS prekrio taj sporazum ne podravajui Vladu u procesu ostvarivanja reformi, (Uspeh Vlade ne odgovara DSS-u, Politika od 16.12.2001, str. 9) ili izjavu Z. inia, predsednika Vlade RS, listu Politika: Ponaanje DSS-a je najobinije i najprimitivnije krenje tog dogovora (Politika od 07.12.2001, str. 7). 21 Videti izjave dvojice potpredsednika ove stranke: D. Marianina listu Svedok od 09.10.2001. i Z. amija Politici Ekspres od 10.10.2001.

247

poslunitva i poltronstva22. To nije pogodno tlo razvoju parlamentarne demokratije, jer bez demokratije u strankama nema ni demokratije u dravi. Nae stranke su liderske, u njima postoji princip voe ija se zapovest mora bespogovorno izvravati. Uglavnom, one funkcioniu kao kakva preduzea iji je cilj da se domognu to vie plaenih mesta u upravnim odborima i doepaju drugih sinekura. Predsednici stranaka raspolau partijama kao linom imovinom, to omoguavaju normativna reenja po kojima oni raspolau poslanikim mandatima po sopstvenoj savesti. Jedan od primera je oduzimanje mandata Borisu Karaiiu, donedavno lanu Pokreta za demokratsku Srbiju. Kako je on postao funkcioner Narodne demokratske stranke, koja je nastala raskolom PDSa, Administrativni odbor Narodne skuptine je, na zahtev predsednika PDS-a i potpredsednika Vlade Srbije Momila Periia, oduzeo mandat Karaiiu. Zanimljivo je da su, pored Karaiia, u NDS prela jo dva poslanika PDS-a, ali Perii za sada nije traio da se i njima oduzmu mandati.23 Neto drugaija pojava je sa Socijaldemokratskom partijom, o emu e najverovatnije da odluuju najvii pravosudni organi, jer se ispostavilo da se, u ova dva pomenuta sluaja, koriste razliiti arini. Poto lideri raspolau mandatima, to su budue odluke Narodne skuptine poznate nakon sastanka Predsednitva DOS-a. efovi stranaka DOS-a se, nakon odranih sastanaka, za koje esto kau da predstavljaju konsultacije, utrkuju da u javnosti najave te odluke, stvarajui privid kod graana da je njihovo miljenje bilo odluujue za donoenje odluka. Time se prikriva injenica da veinu malih stranaka u tabor DOS-a okuplja strah od ishoda na novim izborima, a da vreme do buduih izbora koriste za vlastitu propagandu. Jedan od lidera DOS-a, nezadovoljan ovakvih stanjem, ovo ponaanje je prokomentarisao reima da, dok on danonono radi na reavanju problema na Kosovu, drugi putuju Srbijom i osnivaju stranake odbore. Da se rad Narodne skuptine marginalizuje, svedoi jo nekoliko pojava. Izuzev efova poslanikih grupa DOS-a i malog broja odabranih, ostali poslanici ne uzimaju re, pa ak izbegavaju da iznesu
22 Uporediti: Z. Golubovi, ta smo zatekli i kuda dalje, Revolucija i poredak (zbornik radova), Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2001, str. 169; i J. Trkulja, Srbija na istorijskoj prekretnici, Revolucija i poredak (zbornik radova), str.121. 23 Videti: Borisu Karaiiu oduzet mandat, Politika od 05.12.2001, str. 7.

248

svoje miljenje ili daju komentare u medijima o odlukama donetim u Skuptini. Njihovo uee se ograniava u korienju identifikacionih kartica u postupku elektronskog glasanja. Pokazalo se da, prilikom glasanja, nije potrebno njihovo fiziko prisustvo, mada to Poslovnik NS izriito zabranjuje (lan 117), jer njihovim karticama to mogu da uine stranake kolege.24 Zloupotrebe sa elektronskim glasanjem su primeene i ranije, ali nadlene skuptinske slube nisu reagovale.25 Narodna skuptina nije usvojila novi Poslovnik, koji predstavlja vaan akt koji odreuje karakter ovog predstavnikog organa, ve odreene izmene, to u veoj meri ne doprinosi demokratizaciji parlamentarnog ivota. Ovim izmenama je izvrena racionalizacija rada Narodne skuptine, u smislu spreavanja parlamentarnih opstrukcija. Sada se vreme rasprave za svaku taku dnevnog reda rasporeuje na poslanike grupe srazmerno broju poslanika (lan 90). Efekat upotrebe interpelacije, koja predstavlja novu instituciju parlamentarne kontrole vlade, je obesmiljen u poslovnikoj razradi (lan 207 210).26 U pogledu poslanikih pitanja, valjalo je uvesti posebno vreme za njihovo postavljanje (tzv. question of time) koje bi poslanicima omoguilo da, na svakoj sednici u toku nedelje, u tano odreeno vreme, lanovima Vlade upuuju pitanja. Na taj nain, javnost bi se vie informisala o radu dravnih organa. Takoe, nisu otklonjene slabosti u zakonodavnoj proceduri i ire predviena prava parlamentarne manjine. Od znaaja za parlamentarnu demokratiju je tretman vlasti prema Parlamentu i, uopte prema opoziciji. Kako politika kultura u naem Parlamentu nije na zavidnom nivou, zadrava se i netolerantan odnos prema opoziciji i njeno pravo da uopte uestvuje u politikom ivotu27. Zar treba posebno isticati da, u
24 Jo uvek postoji misterija da li je poslanik DS-a Novakovi bio stvarno prisutan na sednici Narodne skuptine, u decembru 2001. godine, kada se glasalo o Zakonu o radu. Njegov glas je bio presudan za donoenje tog vanog akta, a istog dana, to on i ne porie, on se nalazio i u Atini. 25 Potrebno je predvideti Poslovnikom da, pre svakog zasedanja Narodne skuptine, efovi poslanikih grupa predaju spiskove poslanika sa mestom na kojima e sedeti. 26 U Nemakoj se predvia znatno manji broj poslanika za pokretanje i krai rokovi raspravu o interpelaciji. Poslovnik Narodne skuptine (lan 209 i 210) omoguava da se pretres povodom interpelacije razvue do kraja zasedanja Narodne skuptine, pa debata o nekom postupku koji je Vlada preduzela gubi svoj smisao. 27 Uporediti: M. Vasovi, Promene u Srbiji promene predznaka, Revolucija i poredak (zbornik radova), str. 91.

249

sredstvima javnog informisanja, posebno na dravnoj televiziji, veoma retko moete uti opozicione poslanike? Izvrna vlast Odnos izvrne vlasti i Parlamenta je od sutinskog znaaja za ocenu funkcionisanja organizacije vlasti. U Srbiji Vlada nije bila pozicionirana ni kao slaba, ni kao jaka. Jedan deo ovlaenja koje ima Vlada u klasinom parlamentarizmu bila su preneta na predsednika Republike, ali je labav mehanizam parlamentarne odgovornosti sutinski ojaao njen poloaj. U praksi, pomou uredbodavnog zakonodavsta, Vlada je kreirala pravni poredak, a od pravosua je nainila slugu i servis izvrne vlasti. Od nove Vlade u Srbiji se oekivalo da e ostvariti dva zadatka. Na prvom mestu, da e demontirati kriminalizovanu strukturu partijske drave. Ona se sastojala u delovanju Bermudskog trougla srpske propasti, tj. klijentelistikom povezivanju vrhova privrede, vlasti i kriminala. U tom smislu, valjalo je otkriti zloince i privesti ih pravdi. I drugo, da e preuzeti aktivnu ulogu u podizanju ivotnog standarda graana i procesu institucionalne rekonstrukcije zemlje. U skladu sa koncepcijom parlamentarne demokratije i strategijom decentralizacije i deregulacije upravljanja, valjalo je uspostaviti parlamentarnu kontrolu nad radom dravnih organa, smanjiti broj ministara i dravnih slubenika i preneti odreene nadlenosti na pokrajinske i lokalne organe vlasti. Vlada Srbije je morala postati odgovorna, jeftina i efikasna. Koliko je Vlada odgovorna vidi se po odnosu prema drugim dravnim organima. Postojei mehanizmi parlamentarne odgovornosti se ne koriste, a ni Vlada ne pokazuje elju da redovno podnosi izvetaje o svom radu Narodnoj skuptini28. Faktiki, ona je uzurpirala normativnu funkciju. To ini pravom zakonodavne inicijative, ali i donoenjem uredbi od kojih su neke sporne sa stanovita ustavnosti. Prisutna je tendencija da se ignoriu drugi dravni organi, posebno pravosue i Ustavni sud, kao i savezni organi vlasti, to potvruje nain na koji je bivi predsednik RS i SRJ izruen Hakom tribunalu. Kao operativni deo iz28 lan 214 Poslovnika NS predvia da Vlada podnosi izvetaje o svom radu na zahtev NS, po sopstvenoj inicijativi, a najmanje jedanput godinje.

250

vrne vlasti, Vlada je osnovni nosilac politike reformi u naoj zemlji. Meutim, ona sama presuuje o sadrini i nainu njihovog sprovoenja pokazujui autoritarne mehanizme upravljanja i totalitarne predznake vladanja. Vlada i DOS vre ideologizaciju reformi. Pri tome se prozivaju mediji i kritiki nastrojeni intelektualci,29 pa se time daje osnova za zakljuak da je stanje u medijima i sredstvima informisanja gore nego u vreme Miloevievog reima.30 Upravo su slobodni i kritiki nastrojeni mediji neophodni sastojak u kai parlamentarne demokratije, jer oni stvaraju javno mnjenje i pomau razvoj civilnog drutva. Na osnovu izbornih obeanja, oekivali smo Vladu malog broja ministara, to je ona odmah po svom konstituisanju uinila. Broj ministarstava je bio skoro prepolovljen (sa 26 je smanjen na 17, ali je broj potpredsednika povean na 7). Meutim, ubrzo se Vlada nala u makazama potrebe za poveanim obimom posla, kao i njene elje da rukovodi i nadzire sve poslove od javnog znaaja. To dovodi do poveanja resornih ministarstava, to je i dobro, jer lideri stranaka sada zaista mogu da pokau koliko su uspeni na delu. Ali, ako jedan potpredsednik koordinira vie ministarstava i obavlja druge funkcije, to vai i za ministre, sporna je njihova efikasnost. Sa druge strane, Vlada je pristupila formiranju agencija i biroa koji joj pomau u obavljanju poslova kojima je zatrpana. To je uslovilo rast dravne administracije. Ovoj pojavi je kumovao i drugi razlog: kako se vlast shvata kao plen31, u dravnom aparatu se zapoljava ogroman broj partijskih funkcionera DOS-a. Pri tome se ne vodi mnogo rauna o strunosti i kompetentnosti, pa je tako mogue novinara postaviti za pomonika ministra prosvete.
29 Z. ini kae: Mislim da se ono to predstavlja problem u dravi moe videti na dravnim medijima. Kod nas postoji mienje da je nezavisan samo onaj ko po svaku cenu kritikuje vlast. Meu nezavisnim medijima postoji veliki broj veoma profesionalnih medija, ali naroito neki manji imaju to kritizerstvo, Intervju listu Blic od 10. maja 2001. Odnosom prema kritiki nastrojenim intelektualcima, kako kae voajerima, se bavi D. Miunovi, Pogled na promene iz perspektive politiara, Revolucija i poredak, str. 195. 30 Videti tekstove: J.Trkulje, Kad vitezovi postaju rentijeri, str. 47, V. Cvetkovia, Partijske borbe i mediji u Srbiji, str. 104 105, . Vukadinovia, Razmena vatre radi nae dece, str. 109 u zborniku radova Kuda ide Srbija, Tersit, Beograd, 2001. 31 Uporediti: L. Sekelj, Prinudna demokratizacija kriminalizovane drave, Revolucija i poredak, str. 102.

251

Radom Vlade rukovodi premijer, koji je samo prvi meu jednakima. On, po ustavnim odredbama, nije kancelar, pa nema pravo da smenjuje i postavlja ministre ili svojevoljno vri reorganizaciju broja ministarstava. Ipak, on to zaista ini, to potvruje smena ministra zdravlja O. Joksimovia i ekspredsednika Socijaldemokratije V. Obradovia, koji oito nisu bili po njegovoj volji. ini se da DS ujedno kontrolie resore od stratekog znaaja, odnosno ona ministarstva u kojima najvie cirkuliu finansijska sredstava to je dovelo do sukoba sa koalicionim partnerom DSS-om koji je bio nezadovoljan u deobi vlasti. Od lanova Vlade smo oekivali podnoenje izvetaja o imovnom i zdravstvenom stanju, to nije uinjeno. Pojedini lanovi Vlade su kao i u prethodnom sistemu nastavili sa praksom gomilanja funkcija u upravnim odborima. Od dobrih poteza Vlade istiemo uspostavljanje finansijske discipline i budetske ravnotee i poetak modernizacije dravne uprave tzv. elektronska vlada. Meutim, oni nisu bacili u zasenak negativne uinke. Zbog toga, u kontekstu parlamentarne demokratije, o Vladi se moe govoriti u tri aspekta: prvo, da ona snosi vaan udeo odgovornosti za (ne)uspeh reformi. Drugo, da je nakon godinu dana pokazala da je nasledila i primenila neke od modela funkcionisanja prethodnih srpskih vlada. Tree, da su graani po anketama javnog mnjenja nezadovoljni tokom reformi, kao i da su niskom ocenom ocenili rad Vlade.32 Predsednik Republike Srbije, koji se neposredno bira i ima znaajna ovlaenja, po svojoj ustavnoj ulozi je izvan tradicionalne trihotomije vlasti. On je garant jedinstva Srbije (lan 9 Ustava RS) i moderator rada vrhovnih organa vlasti.33 Ukoliko je predsednik stranke koja ima veinu u Narodnoj skuptini, postoji mogunost da se pretvori u ustavnog diktatora i da se njegova politika vlast transformie u neku od formi autoritarizma. Sa takvim pogubnim uinkom imali smo iskustva u naoj modernoj politikoj istoriji. Zbog toga, u naunoj javnosti se predlae promena izborne osnove (izbor od strane Narodne skuptine) i suavanje obima ustavnih ovlaenja predsednika Republike. Gotovo u
32 Ocenom 3,10 u junu, a 2,91 u avgustu 2001. godine je ocenjen uinak Vlade, a veliko poverenje uiva neto vie od 30% anketiranih graana. Videti istraivanje Centra za prouavanje alternative, Kuda ide Srbijo, str. 16. 33 R. Markovi, Predgovor Ustavu Srbije, Savremena administracija, Beograd, 1995, str. IV.

252

svim Nacrtima budueg ustava Srbije prisutna je ideja o slabom predsedniku Republike. Uprkos ovim tendencijama, treba razmiljati da li je takav predsednik u mogunosti da ostvari svoje ustavne zadatke. Sadanji fasadni predsednik, ija se ustavna uloga iscrpljuje u stavljanju potpisa na ukaze o proglaavanju zakona, nije primer od koga treba poi u promiljanjima buduih modela organizacije vlasti. Vie treba imati na umu da fragmentirani politiki prostor Srbije moe nakon izbora koji bi prekomponovali parlamentarnu veinu da dovede do parlamentarnih kriza koje mogu razoriti demokratski sistem. Da li je potreban predsednik koji e obezbediti kontinuitet vlasti ili moemo smatrati da e politike stranke postizati kompromise u Narodnoj skuptini, postaje zagonetka za budue ustavotvorce. Pravosudna vlast i Ustavni sud Bez obzira na oblik dravne vlasti, sudstvo mora biti nezavisno i samostalno. Kao trea vlast koja titi i stvara pravo, ona ne sme biti pod tutorstvom zakonodavnog ili izvrnog tela. Ako je sudska vlast podreena bilo kome, izuzev pravnim normama i principu pravednog suenja, ona je tada nemona da ouva slobode i prava graana, da efikasno spreava zloupotrebe vlasti i da bude jedan od garanta potovanja vladavine prava. U savremenim demokratijama, njena posebna uloga je ouvanje naela podele vlasti od naruavanja ravnotee, pa se tvrdi da nema boljeg dokaza o valjanosti jedne vladavine od rada njenog sudskog sistema34. Ako je suditi po poloaju i ulozi pravosua u Miloevievom reimu, vlast je bila loa jer je devastirala sudstvo i pravni sistem zemlje. Nastojala je da korumpira i politizuje sudstvo. Sudije je delila na podobne i nepodobne, a sudskoj profesiji je unitila ugled. Sudska vlast je razarana sistemski i sistematski, kadrovski, materijalno i institucionalno. Nova vlast, koja je kao jedan od svojih prioriteta u dravnoj politici proglasila borbu za uspostavljanje pravne drave, morala je da dokae da e se dosledno zalagati za nezavisnost pravosua. Na tom putu,
34 D. Brajs, Savremene demokratije, Izdavaka knjiarnica Gece Kona, Beograd, 1933, knjiga 3, str. 88.

253

ona je spreila da loe ne bude gore. Stanje u pravosuu je bolje, ali nedovoljno je uinjeno da sa sigurnou tvrdimo da je u Srbiji sudstvo samostalno, osloboeno stranakih pritisaka i drugih uticaja. Kako su se mnogi nosioci pravosudnih funkcija, u protekloj deceniji, ogreili o zakone i pravdu, sudei po nalozima politikih monika, razumno je bilo da se sprovede proces lustracije. To nije uinjeno, ve je prihvaena kompromisna formula. Novi Zakoni o pravosuu, u veoj meri, obezbeuju nezavisnost sudstva, ali nije prihvaena Radna verzija zakona koju je izradilo Ministarstvo pravde i lokalne samouprave. Reenja ove Radne verzije su omoguavala da se temeljno pretrese rad pravosudnih organa, pa je vaeim Zakonima praktino ouvana kadrovska supstanca podanikog sudstva35. U meuvremenu, vreni su izbori i razreenja sudija. Prilikom izbora pojedinih sudija konstatovane su pojave koje izazivaju sumnju u iskrenost novih vlasti da nee instrumentalizovati pravosue. Uoili smo pojavu korienja stranakih kvota, pojavu partijskih kriterijuma i zloupotrebe procedure prilikom izbora sudija36. To je na izvestan nain potvrdio resorni ministar37, ali na to su upozoravale i advokatske komore38, Drutvo sudija, kao i ugledne sudije. U vrenju pravosudne funkcije, politiari na vlasti ne vre direktan pritisak (mada ima i takvih sluajeva39), ve posredstvom medija i nevladinih organizacija. Zbog toga, bivi funkcioneri prethodne vlasti se najpre hapse, a zatim se protiv njih prikupljaju dokazi. Pravosudni sistem i dalje eka na mig vlasti da bi
35 Z. Ivoevi, Kriza i obnova sudstva, Kriza i obnova sudstva (zbornik radova), CUPS, Beograd, 2002, (u tampi). 36 O tome sam pisao u tekstu: Poloaj i uloga sudske vlasti u sistemu organizacije Republike Srbije, Kriza i obnova sudstva (zbornik radova), CUPS, Beograd, 2002, (u tampi); 37 Ministar pravde i lokalne samouprave V. Bati, povodom izbora sudija u pojedinim optinama, potvrdio je da se oni ne mogu imenovati, jer ne postoji saglasnost izmeu optinskih odbora vladajuih stranaka. Videti njegovu izjavu listu Glas od 07.09.2001. 38 Videti: Saopenje Predsednitva Advokatske komore Vojvodine, objavljeno u listu Danas od 03.04.2001 godine, u kome se konstatuje da su uestale primedbe o podeli interesnih sfera za kadrovska reenja u pravosuu. 39 Pomenimo izjavu ministra V. Batia (asopisu Vreme, br. 542 od 24.05.2001) u kojoj kae da ima centralni zatvor da radi kao dragstor, preuzeto od Kuda ide Srbijo, str. 188;

254

reagovao. Tek nedavno je izabran Republiki javni tuilac, jer oko prethodnih kandidata nije postojala saglasnost dve najmonije stranke u DOS-u. Pojedini predloeni kandidati nisu eleli da prihvate dunost, jer smatraju da ne postoje uslovi za normalno obavljanje ove funkcije. Za to vreme, nelegalno je uvedena institucija privremenog vrioca dunosti Republikog javnog tuilatva. Uprkos Zakonu o javnom tuilatvu, v.d. Republikog javnog tuilatva je nekoliko meseci opstajao u pravnom poretku. U lutkarskom pozoritu institucija vlasti, posebna uloga je namenjena Ustavnom sudu. Delatnost Ustavnog suda Srbije je prestala od februara 2001. godine, jer odlaskom pojedinih sudija u penziju ne postoji kvorum za odluivanje. Zadatak ovog dravnog organa je da titi ustavnost i zakonitost i predstavlja etvrtu vlast koja dri balans izmeu vrhovnih nosilaca vlasti. Ali, to je samo u formalnom smislu, jer u stvarnosti treba da uti, poto je DOS blokirao funkcionisanje ovog dravnog organa. U vie navrata se po, sopstvenom priznanju, predsednik Srbije obraao vladajuim strankama da predloe kandidate za nosioce ustavnosudske funkcije, ali one to nisu uinile. Iz tog razloga, Ustavni sud nije bio u mogunosti da odluuje o ustavnosti spornih uredbi i odluka Vlade RS40. Vladin izgovor je da su ovi vanredni pravni akti bili neophodni sa stanovita celishodnosti41. Meutim, neustavni akti i
40 Videti: Uredba o posebnim uslovima i nainu izvoza, prerade, distribucije i prometa nafte, odnosno naftnih derivata (Slubeni glasnik RS, br. 16/2001) je u suprotnosti sa lanom 57 Ustava RS, jer uvodi monopol na trgovinu naftnim derivatima; Odluka o saradnji sa Hakim tribunalom, (Slubeni glasnik RS, br. 37/2001) je izazvala polemike u naunim krugovima, u pogledu ocene ustavnosti. Profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu su, na okruglom stolu posveenom ovom pitanju, stali na stanovite da je odluka Vlade neustavna; Odluka o uvoenju verske nastave u obrazovni sistem nije saekala da se sprovede javna rasprava, ve je tu odluku predsednik Vlade doneo iznenada. Odredbe akta su razliito tumaene od strane predsednika Vlade, ministra prosvete, i ministarstva vera, to je stvaralo konfuziju kod roditelja i aka. Obavezna verska nastava za koju su se zalagali odreeni politiari, dravni funkcioneri i verske zajednice je suprotna lanu 41 Ustava RS; Uredba o visini zarada u javnim preduzeima, (Slubeni glasnik RS, br. 19/2001) je suprotna lanu 36 i 44 Ustava, kao i odredbama odreenih zakona i kolektivnih ugovora, jer je narueno pravo kojim se visina zarada utvruje pregovorima Vlade i sindikata. 41 Uporediti: A. Todorovi, 100 normativnih dana Vlade Republike Srbije, Pravni informator, br. 5/2001, str. 5.

255

radnje su presedani u pravnom poretku, a ako bezakonje dravnih organa postane pravilo, drutvo tone u poredak anomije. Ovde je u pitanju odnos prema prethodnom pravnom poretku: da li treba prihvatiti kontinuitet ili delovati na osnovama diskontinuiteta? O tome, u DOS-u, ne postoji saglasnost. To, naravno, stvara nedoumice, pa se odluke i akti tumae, po politikoj potrebi sa stanovita legitimiteta ili legaliteta42. Ovakvo ponaanje DOS-a ne vraa poverenje u institucije vlasti, a to je jedan od kljunih problema za sve bive postkomunistike drave43. Ako uporedite istraivanja javnog mnjenja razliitih agencija, primetiete da se podaci poklapaju i pokazuju trend da se i pored promene vlasti nije povealo poverenje u pravosudni sistem44. Poseban problem u rekonstrukciji Ustavnog suda su kadrovski problemi, jer je danas, u Srbiji, teko nai sedmoro sudija kompetentnih i nekompromitovanih za vrenje ove funkcije. Po prognozama, kadrovska obnova dravne uprave moe trajati nekoliko godina, pravosudnog sistema narednu deceniju, a sledee generacije politiara oekuju brige oko uspostavljanja i organizacije institucija. Proces uspostavljanja parlamentarne demokratije e, shodno tome, biti kompleksan, protivrene prirode, sa involutivnim i pozitivnim uincima i vremenski posmatrano dug.

42 O ovom problemu politiko-pravnog konstruktivizma u savremenoj Srbiji pisao sam u radu: Protivrenosti institucionalne rekonstrukcije u Srbiji, Institucionalna rekonstrukcija Srbije i jugoslovenskog drutva (zbornik radova), Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2001, (u tampi). 43 M. Biro, Ustav kao sociopsiholoka kategorija, Glasnik advokatske komore Vojvodine, br. 1-2/1995, str. 27. 44 Uporediti: Istraivanja Centra za prouavanje alternativa po kome je, u junu 2001. godine, pravosue uivalo veliko poverenje 22% anketiranih, a avgusta iste godine samo 14%. Zatim, arhivu agencije Medijum, gde je od 1996, aprila i juna 2000. neto iznad 10% anketiranih pokazalo da ima veliko poverenje u sudski sistem, dok M. Biro u pomenutom radu navodi rezultate istraivanja V. Goatija i agencije Puls od sredine prole decenije, po kome u Ustavni sud veruje 10%, a 22% ne zna ta je to.

256

III
Vladajui politiki savez (DOS), kao i nauna javnost, istiu potrebu institucionalne reforme politikog sistema u Srbiji. Ona obuhvata uspostavljanje parlamentarizma i vladavine prava. U prethodnom periodu, uprkos obeanjima nove vlasti, nedovoljno je uinjeno da se normativno i stvarno sistem vlasti transformie u duhu parlamentarne demokratije. Pored naslea autoritarnih reima, osnovni razlog ovakvog stanja je u prirodi i karakteru vladajue koalicije. Koncepcijske razlike, line nesuglasice i podreivanje javnog stranakom interesu utiu na homogenost, stabilnost i spremnost politike elite da bre i efikasnije izvri preobraaj politikog sistema. U konstitucionalno-demokratskom smislu, promena vlasti nije uoljiva u karakteru i prirodi institucija. Nisu doneti Ustav i zakoni koji bi transformisali pravni sistem, a u kadrovskom smislu zadrana je praksa shvatanja vlasti kao plena. Parlamentarna demokratija se, u doktrinarnom smislu, uspostavlja valjanim zakonima, institucijama koje e sprovesti ove zakone, snanom opozicijom i kritikom javnou. U Srbiji, naalost, jo uvek nemamo solidne zakone, institucije kojima veruju graani i u kojima poiva realna politika mo, opoziciju koja je sposobna da bude kontrolor vlasti i deluje u javnom interesu, a glas kritike javnosti se slabo uje. Izgradnja parlamentarizma u Srbiji e sporo napredovati. Ona se nee kretati, zbog okolnosti i tekoa o kojima je bilo rei, linearnom putanjom, ve koracima napred-nazad. To e biti dugotrajan proces uenja lekcija iz parlamentarne demokratije.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. Arhiva agencije za istraivanje javnog mnjenja Medium, Beograd, 1996 2000. Biro Miklo, Ustav kao sociopsiholoka kategorija, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, 1 2/1995, str. 23/29. Borisu Karaiiu oduzet mandat, Politika od 05.12.2001, str. 7. Brajs Dems, Savremene demokratije, Izdavaka knjiarnica Gece Kona, Beograd, 1933, knjiga 3. Brdar Milan, Novembarski broj Prizme, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 200, web site: clds. org. yu.

257

6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18.

19. 20. 21. 22. 23. 24. 25.

Cvetkovi Vladimir, Partijske borbe i mediji u Srbiji, Kuda ide Srbija, Tersit, Beograd, 2001, str. 100 108. Golubovi Zagorka, ta smo zatekli i kuda dalje i budunost demokratske tranzicije u Srbiji, Revolucija i poredak (zbornik radova), Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2001, str. 169165/173. Govor Slobodana Miloevia na etvrtom kongresu SPS-a, Smisao, 10/2000, Beograd, 2000. Intervju D. Miunovia: Parlament kao kritar vlade, Politika, 28. 30.12.2001, str. 8. Izjava V. Batia, Glas, 07.09.2001. Izjava V. Batia, Vreme, br. 542 od 24.05.2001. Intervju B. Tadia: Uspeh Vlade ne odgovara DSS-u, Politika od 16.12.2001, str. 9. Izjava Z. inia, predsednika Vlade RS, listu Politika od 07.12.2001, str. 7. Intervju Z. inia listu Blic od 10. maja 2001. Izjava D. Marianina listu Svedok od 09.10.2001. Izjava Z. amija Politici Ekspres od 10.10.2001. Ivoevi Zoran, Kriza i obnova sudstva, Kriza i obnova sudstva (zbornik radova), CUPS, Beograd, 2002, str. 43 49. Jovii Miodrag, Uvodna re, Otvorena pitanja o radu Savezne skuptine i Skuptina Srbije i Crne Gore materijal sa okruglog stola organizovanog 19. maja 1995, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, str. 5 7; Jovii Miodrag, Ustav regionalne drave Ujedinjenih Srpskih Zemalja, Vajat, Beograd, 1996. Jugoslovenski pregled, br. 2/2001, SJU RTJ Jugoslovenski pregled. Kuda ide Srbija program za spas Srbije, (prireivai Marinko M. Vuini, Branko Draga), Beograd, Tersit, Beograd, 2002. Mati Milan, Politiki sistem, Institut za politike studije, Beograd, 1995. Miunovi Dragoljub, Pogled na promene iz perspektive politara, Revolucija i poredak (zbornik radova), Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2001, str. 193/204. Nikoli Pavle, Od raspada do beznaa i nade, Filip Vinji, Beograd, 1997. Otvorena pitanja o radu Savezne skuptine i skuptina Srbije i Crne Gore: materijal sa okruglog stola organizovanog 19. maja 1995, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, 1995.

258

26. Pajvani Marijana, Unutarparlamentarni ivot, Ustavno pravni okvir decentralizacije Srbije i autonomije Vojvodine rezimei koncepta ekspertskog tima, Centar za regionalizam, Novi Sad, 2000, str. 21 23. 27. Poslovnik Narodne skuptine Republike Srbije (preien tekst), Slubeni glasnik RS, 60/2001-2384. 28. Markovi Ratko, Predgovor Ustavu Srbije, Savremena administracija, Beograd, 1995, str. III/VI. 29. Odluka o saradnji sa Hakim tribunalom, Slubeni glasnik RS, br. 37/ 2001. 30. Popovi Dragoljub, Naela parlamentarnog ureenja, Principi ustavne deklaracije, Forum za etnike odnose, Beograd, 2000, str. 43 50. 31. Program za spas Srbije, Vee za demokratske promene, Beograd, 2000. 32. Radojevi Miodrag, Poloaj i uloga sudske vlasti u sistemu organizacije Republike Srbije, Kriza i obnova sudstva (zbornik radova), CUPS, Beograd, 2002, str. 62 87. 33. Radojevi Miodrag, Protivrenosti institucionalne rekonstrukcije u Srbiji, Institucionalna rekonstrukcija Srbije i jugoslovenskog drutva (zbornik radova), Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2001, str 149 160. 34. Saopenje Predsednitva Advokatske komore Vojvodine, Danas, 03.04.2001. 35. Sartori ovani, Ni predsedniki ni parlamentarizam, Izazovi modernoj upravi i upravljanju (priredili M. Damljanovi i S. orevi), Timit, Beograd, 1995, str. 421 436. 36. Sekelj Laslo, Prinudna demokratizacija kriminalizovane drave, Revolucija i poredak, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2001, str. 93 105. 37. Stanovi Vojislav, Osnovni ciljevi i pravci promena naeg pravnog sistema, Pravni informator, 7 8/2001, Intermeh, Beograd, 2001, str. 2 5. 38. Status i ovlaenja predsednika republike u ustavnim sistemima Jugoslavije, Srbije i Crne Gore: materijal sa okruglog stola organizovanog o6. o2. 1997. godine, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, 1997. 39. Todorovi Aleksandar, 100 normativnih dana Vlade Republike Srbije, Pravni informator, br. 5/2001, str. 2 6. 40. Trkulja Jovica, Kad vitezovi postaju rentijeri, Kuda ide Srbija (zbornik radova), Terzit, Beograd, 2001, 44 47. 41. Trkulja Jovica, Srbija na istorijskoj prekretnici, Revolucija i poredak (zbornik radova), Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2002, 117 128.

259

42. Uredba o visini zarada u javnim preduzeima, Slubeni glasnik RS, br. 19/2001. 43. Uredba o posebnim uslovima i nainu izvoza, prerade, distribucije i prometa nafte, odnosno naftnih derivata, Slubeni glasnik RS, br. 16/2001. 44. Ustavne pretpostavke za demokratsku Srbiju, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1997. 45. Ustavna reenja za Srbiju i Jugoslaviju predlozi grupe eksperata, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2001. 46. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, Slubeni glasnik RS, 27/2001. 47. Vasovi Vuina, Parlamentarizam, Enciklopedija politike kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 793 806. 48. Vlada: poloaj u sistemu, ostvarivanje u praksi, funkcija vlade, ta valja menjati?: materijal sa okruglog stola organizovanog 16. aprila 1998. godine, Jugoslovensko udruenje za ustavno pravo, Beograd, 1998. 49. Vukadinovi ore, Razmena vatre radi nae dece, Kuda ide Srbija (zbornik radova), Tersit, Beograd, 2001, str. 109 113. 50. Vueti Slobodan, Sistem podele vlasti u Srbiji i SR Jugoslaviji u svetlu predstojeih reformi, Pravni informator, 4/2001, Intermeh, Beograd, 2001, str. 5 6. 51. Vasovi Mirjana, Promene u Srbiji promene predznaka, Revolucija i poredak (zbornik radova), Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd, 2001, str. 83 92. 52. Zakon o dravnim i drugim praznicima, Slubeni glasnik RS, 43/2001. 53. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o posebnim pravima i dunostima predsednika Republike, Slubeni glasnik RS, 14/2001. 54. Zakon o platama u dravnim organima i javnim slubama, Slubeni glasnik RS, br. 34/2001.

260

IV DEO

DINAMIKA POLITI^KOG @IVOTA U TRANZICIJI

261

262

Zoran Stojiljkovi}

ZATO JE SRBIJI POTREBAN EFEKTIV AN SOCIJALNI DIJALOG

Uoavajui u praksi pomodnu upotrebu pojma socijalni dijalog (koja neminovno otvara mogunost za njegovu zloupotrebu), autor svoje izlaganje poinje definicijom ovog pojma. Socijalni dijalog predstavlja mehanizam i institucionalni okvir u kome socijalni partneri (predstavnici vlade i reprezentativnih sindikata i unija poslodavaca), kroz razmenu miljenja i sueljavanje argumenata, nastoje da priblie i usaglase stavove i uspostave stanje socijalne kohezije.Predmet socijalnog dijaloga treba da bude ukupna ekonomska i socijalna politika, a njegova svrha sastoji se u postizanju kompromisa (socijalnog pakta) o sadraju, dinamici i socijalnoj ceni ekonomskih i drutvenih promena. Nakon definicije pojma socijalnog dijaloga, autor razmatra razloge u prilog njegovog uspostavljanja u Srbiji, analizira pretpostavke za uvoenje istog i sugerie vrstu socijalnog dijaloga koja bi, za nae uslove, bila najadekvatnija. Kao ilustaciju svoje analize, on predstavlja predlog koji je UGS Nezavisnost uputila socijalnim partnerima, a koji sadri zahtev da se preciziraju sastav, nain rada i zadaci socijalno-ekonomskih saveta, kao i da se donese adekvatan zakonski okvir za njihovo delovanje i utvrdi reprezentativnost socijalnih partnera. Na kraju, autor zakljuuje da, u okolnostima koje vladaju u Srbiji, socijalni dijalog ne moe biti ni jednostavan ni ugodan. Istovremeno, njegovo uspostavljanje je neminovno i nema alternativu.

U poslednjih godinudve, u javnim raspravama i polemikama, u sve eoj upotrebi je pojam socijalnog dijaloga. Socijalni dijalog tako ulazi u red masovno rabljenih, pomalo pomodnih, termina koji bez prethodno odreenog znaenja i sadrajnog okvira mogu biti predmet svakovrsnih manipulacija i (zlo)upotreba. Tako se, posebno u govoru i ponaanju po263

jedinih predstavnika vlasti, pod firmom socijalnog dijaloga neretko pakuje i prodaje sasvim suprotna praksa sprovoenja diktata i jednostranog, neargumentovanog nametanja volje odevene u ruho zakona. Manipulacija socijalnim dijalogom je posebno rairena u uslovima u kojima nije jasno precizirano ni ta je sadraj ni ko su uesnici dijaloga, odnosno nisu utvreni njihova ravnopravna pozicija i status reprezentativnosti. U takvim okolnostima, opravdano se postavlja pitanje koga onda obavezuje, kao i ta su smisao i praktini efekti tako shvaenog i voenog socijalnog dijaloga?

ta je socijalni dijalog
Socijalni dijalog predstavlja mehanizam i institucionalni okvir u kome socijalni partneri predstavnici vlade i reprezentativnih sindikata i unija poslodavaca, kroz razmenu miljenja i sueljavanje argmenata, nastoje da priblie i usaglase stavove i uspostave stanje socijalne kohezije. Predmet socijalnog dijaloga moraju biti ukupna ekonomska i socijalna politika, predlozi zakona iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, proces privatizacije i njegovi socijalni efekti, politika zarada i kolektivno pregovaranje, prevencije i reavanje konflikata i sva druga pitanja od interesa za zaposlene i njihove sindikate i poslodavce. Svrha voenja socijalnog dijaloga je postizanje kompromisa socijalnog pakta o sadraju, dinamici i socijalnoj ceni ekonomskih i drutvenih promena. Socijalni dijalog predstavlja najbolji mehanizam i put da se izgradi i postigne socijalni konsenzus, razviju demokratski odnosi i uspostavi dobra uprava, odnosno ostvare principi dobre vladavine. Istovremeno, bez ravnopravnog, delatnog i efikasnog socijalnog dijaloga nema pune demokratske legitimacije poretka. No, socijalni dijalog ini bitni, konstitutivni element stub moderne demokratije, samo pod uslovom da su njegovi uesnici zaista voeni dobrom voljom, meusobnim poverenjem i nastojanjem da u drutvu promoviu i ire duh uvaavanja interesnih razlika i kulturu tolerancije. U osnovi uspenog socijalnog dijaloga zapravo stoji potreba uspostavljanja socijalnog partnerstva za demokratske promene i razvoj, svest da smo svi na istom brodu, odnosno da postoji, uz sve razlike, zona 264

zajednikog interesa da doe do stabilnog i dinaminog privrednog i drutvenog razvoja. Upostavljanje socijalnog dijaloga omoguuje razmah inicijativa, uspostavljanje meusobnog poverenja, stabilan i obziran institucionalni pritisak na vladu i time stvara pretpostavke za poboljanje stratekog planiranja i stabilizaciju razvoja. U suprotnom, ideja i praksa socijalnog dijaloga se pretvaraju u praznu ljuturu bez sadraja, neobaveznu priaonicu i arenu za razmenu propagandnih poruka.

Razlozi u prilog uspostavljanja socijalnog dijaloga

U Srbiji danas postoji gorua potreba za pokretanje ne bilo kakvog, ve trajnog, institucionalnog i ravnopravnog socijalnog dijaloga. U prilog ovoj tvrdnji mogu se navesti bar etiri dodatna kljuna razloga. Pre svega, u stanju ruinirane ekonomije i razorenog i osiromaenog drutva, socijalni dijalog je nain da zemlja izae iz zone visokog socijalnog i politikog rizika i konano vrsto zakorai na put koji vodi ka demokratiji i prosperitetu. Socijalni dijalog, posebno u siromanim drutvima suoenim sa brojnim izazovima tranzicionih promena, nema alternativu; odsustvo socijalnog dijaloga i iskrene spremnosti da se on vodi na ravnopravnim osnovama vodi direktno u nekontrolisanu eksploziju socijalnog nezadovoljstva, razmah socijalne demagogije i populizma i poraz demokratskih, reformskih snaga. Otvoreni i iroki socijalni dijalog je najbolji mogui put da se doe do preko potrebnog sporazuma o pravcu, tempu i uravnoteenoj raspodeli trokova i dobiti od tranzicionih promena. Ako su, sklapanjem socijalnog pakta osamdesetih godina prolog veka, iz krize izale jedna Italija i Irska, ako se takav sporazum sklapa danas u Sloveniji sa njenih 13.000 $ po glavi stanovnika, zato do njega ne bi dolo i u Srbiji, u daleko teim prilikama? Bazirajui se na iskustvima drugih, socijalni pakt bi sadrao listu dogovorenih i meusobno usklaenih makrosocijalnih i ekonomskih indikatora (zarade, zaposlenost, proizvodnja, cene, inflacija, socijalni transferi...) koji bi bili osnova za ureenje meusob265

nih odnosa. Pakt ne bi bio vezan za mandat jedne vlade (sklapao bi se, recimo, na period od tri godine) i predvideo bi mogunost sporazumne revizije jednom godinje. U suprotnom, u tekoj socijalnoj i ekonomskoj situaciji, veoma je izvestan konfliktni scenario u kome poslodavci (i vlada), pozivajui se na diktat meunarodnih finansijskih institucija, insistiraju samo na socijalnom miru, restruktuiranju trita rada i oslobaanju od vika zaposlenih, a zaposleni i sindikati na rastu zarada i socijalnih davanja.1 Najzad, ako zaista elimo da napravimo prikljuak i iskorak ka irim, evropskim integracijama neophodno je da Srbija svoje radno, sindikalno i socijalno zakonodavstvo prilagodi i harmonizuje sa normativno-institucionalnim okvirom i praksom socijalnog dijaloga u zemljama Evropske unije. Institucije socijalnog dijaloga nisu nikakav relikt samoupravne svesti i demagoka parola sindikata, ve gotovo poluvekovna praksa utemeljena na preporukama (113, 152) i konvencijama (144) MOR-a, koja potvrdu ima i u revidiranom tekstu Evropske socijalne povelje iz 1996. godine. Institucionalizacija socijalnog dijaloga predstavlja, meutim, i jasnu obavezu koja se postavlja pred svaku zemlju kandidata za lanstvo u meunarodnim politikim i ekonomskim integracijama, da stvori zakonski i institutcionalni okvir za olakavanje i sprovoene socijalnog dijaloga. Socijalni dijalog mora, pored nacionalne, posedovati i jasnu i razvijenu regionalnu i meunarodnu (MOR, pregovori sa MMF i Svetskom bankom) dimenziju.

Nedostaju}e pretpostavke
Odgovarajui drutveni ambijent za institucionalizovani socijalni dijalog ine, dakako trina ekonomija, aktivno civilno drutvo, razvijen politiki sistem i stabilizovane politike institucije, bazirane na legitimnom, iroko prihvaenom politikom i izbornom zakonodavstvu. Oito da bez autonomne pozicije medija i otvorenog najireg civilnog i politikog dijaloga nema ni stvarne i opipljive politike stabilnosti i podrke uspostavljanju socijalnog dijaloga. I obratno, bez efektivnog i
1 Pochet, Fajertag, 11-18.

266

ravnopravnog socijalnog dijaloga nema ni bazinog socijalnog i politikog konsenzusa. Efektivnog socijalnog dijaloga nema ni bez razvoja kulture dijaloga, meusobnog uvaavanja i tolerancije. Akteri socijalnog dijaloga su, u velikoj meri, i nespremni i neosposobljeni za voenje socijalnog dijaloga. Umesto dijaloga, na javnoj sceni imamo najee razmenu propagandnih poruka i uzajamnu diskvalifikaciju. Obaveza vlade i socijalnih partnera je da zajedniki rade na informisanju i osposobljavanju za uee u socijalnom dijalogu, pre svega promocijom vrednosti i stvaranjem pretpostavki za uspean socijalni dijalog. No, limitirani uinci i raireno nezadovoljstvo dosadanjom praksom rezultat su ocene o nepostojanju volje da se ue u ravnopravni dijalog, kao i odsustvu meusobnog poverenja i spremnosti da se u dovoljnoj meri uvae legitimni interesi i pozicija drugih uesnika u socijalnom dijalogu. Izgradnja poverenja i vere u spremnost partnera da, kroz argumentovani dijalog, koriguju svoje stavove, kao i njihovu reenost i sposobnost da realizuju preuzete obaveze od odluujueg je znaaja za uspostavljanje stvarnog socijalnog dijaloga. Primera radi, suprotno rairenim optubama o sklonosti ka neradu, ouvanju privilegija i samoupravnom mentalitetu zaposlenih i sindikata i oni dele uverenje da su rast proizvodnje, pokretanje investicionog ciklusa, transfer tehnologije i znanja i rezultirajui rast produktivnosti jedini trajni osnov poveanja zaposlenosti i standarda. Sastavni deo ovog opredeljenja ini i prihvatanje privatizacije koju prate mnogo razvijeniji i konkrentniji socijalni programi, uz jasno preciziranu, zajedniku odgovornost novih vlasnika, vlade, lokalnih vlasti, Zavoda za zapoljavanje i sindikata za njihovo sprovoenje.2 Na tim zajednikim ciljevima vidimo mogunost saradnje sa reformskom Vladom i asocijacijama poslodavaca. Moe se zakljuiti da samo ozbiljno i odgovorno uvaavanje pozicije i realnih interesa partnera i njihovo strpljivo i argumentovano usaglaavanje moe voditi uspostvaljanju poverenja i formulisanju zajednikih interesa. Do stanja socijalne kohezije moe se doi samo drutvenom
2 Vasovi, Kuzmanovi, 105 107.

267

koncertacijom/napredovanjem ka kompromisu kroz otvoren i ravnopravan dijalog.3 Svrha dijaloga je postizanje sporazuma o pravcu, sadrajima, ritmu i ceni tranzicionih promena. Odriv socijalni dogovor nije mogu bez uravnoteavanja pozicije i pregovarake moi uesnika u socijalnom dijalogu. Postojea neravnotea moi na tetu zaposlenih i sindikata svoje korene ima u objektivno tekom ekonomskom i socijalnom stanju, koje pre svega pogaa zaposlene, ali i u neizbalansiranim reenjima u postojeem radnom zakonodavstvu. Bez formulisanja jedinstvenog i celovitog Kodeksa rada, prihvatljivog za sve uesnike, nema ni izgradnje meusobnog poverenja i uspenog socijalnog dijaloga. U tom kontekstu, posebno se mora u dobroj volji i poverenju reafirmisati i urediti praksa kolektivnog pregovaranja i sklapanja kolektivnih ugovora4. Uspenog rada socijalno-ekonomskih saveta i drugih organa i tela za promociju i realizovanje socijalnog dijaloga nema bez jasnog utvrivanja kredibiliteta, reprezentativnosti i ravnopravne pozicije svih uesnika. Kada je o sindikatima re, utvrivanje reprezentativnosti na svim nivoima organizovanja sindikata i definisanje njihove ravnopravne pozicije, ukljuiv i raspodelu sindikalne imovine, od kljunog je interesa za uspostavljanje meusobnog poverenja i saradnje sindikata, od ega koristi mogu imati svi uesnici u socijalnom dijalogu. Nunu prethodnu pretpostavku za uspean socijalni dijalog ini i radikalni diskontinuitet sa nasleenim korumpiranim i kriminalizovanim strukturama, odnosima i ponaanjem. Institucionalizacija ekonomije i dosledno antikorupcionako zakonodavstvo i praksa, u kojoj su angaovani svi akteri demokratske politike i civilnog drutva, su svakako predmet angaovanja i svih uesnika u socijalnom dijalogu.

Kakav socijalni dijalog

Polazei od prethodno definisanih principa i pretpostavki i imajui u vidu injenicu da se drava i njeni organi javljaju u viestrukoj ulozi najveeg poslodavca, kao i regulatora i medijatora socijalnog dijaloga
3 Fajertag, 33. 4 Fajertag, 73.

268

posebno ulogu i odgovornost za pokretanje i razvoj socijalnog dijaloga ima Vlada Srbije. U tom kontekstu, posebno je vana struna i administrativna podrka radu Saveta, kao i otvorenost njegovog rada kritikom uvidu javnosti. Sasvim suprotno tome, ne moe se na put u Jevropu sa klasinim balkanskim manirom pukog zadovoljavanja forme, odnosno formiranjem, avgusta 2001. godine, Socijalno-ekonomskog saveta na nivou republike, nakon ega su kljuni zakoni, poput Zakona o radu, doneti bez blagovremenog konsultovanja i dogovora sa predstavncima sindikata. I u poslednji as prueni delimini ustupci pre su bili rezultat otpora i pritisaka UGS Nezavisnost i Saveza sindikata Srbije, ojaani podrkom i argumentacijom eksperata iz MOR-a, nego plod opredeljenja da se do optimalnih reenja doe dijalogom i dogovorom. Okvir i praksa socijalnog dijaloga se ne mogu ograniiti na postojanje izolovanog Socijalno-ekonomskog saveta na nivou republike, svedenog na povremenu konsultativnu ulogu i preteno manifestacioni status. Socijalni dijalog trai itavu mreu organa i na sektorskoj (granskoj) ravni i na nivou jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, da bi se uopte moglo govoriti o ureenom, sistemskom konceptu i praksi. U intrumente za voenje socijalnog dijaloga spadaju svakako i tripartitni organi odluivanja i upravljanja, poput Fondova za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, Zavoda za trite rada i Saveta za zatitu na radu. No, nezamenljivu, bazinu ulogu ima socijalni dijalog na nivou preduzea i ustanova razliite forme voenja bipartitnog (dvostranog) dijaloga poslodavaca i sindikata poput kolektivnog pregovaranja i participacije u odluivanju, putem Saveta zaposlenih. Erozija prava zaposlenih i sindikata na ovom osnovnom nivou moe potkopati temelj i sruiti itavu konstrukciju socijalnog dijaloga. Socijalni dijalog je, pre svega, stvar socijalnih partnera. No, u njega se na odgovarajui nain kroz odbore i ire socijalne forume, mogu ukljuiti i predstavnici NVO, ekspertskih grupa, profesionalnih udruenja, kao i organizacija nezaposlenih, samouposlenih, udruenja potroaa svih onih koji imaju interesa i znanja da proces tranzicije uine efikasnim, transparentnim i to pravednijim. 269

Budu}nost dijaloga
U okolnostima koje vladaju u Srbiji, dijalog ne moe biti ni jednostavan ni ugodan. Manevarski prostor izmeu interesa i logike, efikasnosti i pravinosti je (pre)uzak. Do reenja e se dolaziti teko i ona nikog od uesnika nee initi previe srenim. Ali, za zaposlene i graane Srbije, to pokazuju i nalazi empirijskih istraivanja, dijalog jednostavno nema alternativu. Istraivanja, naime, pokazuju rastuu svest zaposlenih i graana Srbije da su ravnopravni dijalog i dogovor socijalnih partnera jedina brana rastuoj anomiji i/ili erupciji socijalnog nezadovoljstva, odnosno mogunost da se ouvaju uveliko istroene energije za promene i odri dovoljno iroka reformska socijalna koalicija.5 Suoeni sa tom istinom, UGS Nezavisnost su, nakon argumentovane kritike prakse fingiranja socijalnog dijaloga i odbijanja da uestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta, iako su inicirali njegovo formiranje, ipak doneli odluku da pod jasno definisanim uslovima uestvuju u njegovom radu. U predlogu ovog sindikata upuenog socijalnim partnerima se preciziraju sastav, nain rada i zadaci Saveta, kao i obaveza da se u dogledno vreme donese odgovarajui zakonski okvir za njegovo delovanje i utvrdi reprezentativnost socijalnih partnera. Uz garanciju da e ovi preduslovi biti ispunjeni, u sindikalnom delu Saveta bi se, pored Saveza sindikata Srbije i ASNS-a, konano nala i Nezavisnost. Gest dobre volje i poverenja od strane sindikata je uinjen. Naredni potez i sudbina samog socijalnog dijaloga, sada su u rukama Vlade.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. Emilio Gabaglio and Reiner Hoffmann, European Tradeunion year book, ETUI, Brussels, 2001. Guiseppe Fajertag (ed.), Collective Bargaining in Europe, ETUI, Brussels, 2000. Sreko Mihailovi (ed.), Sindikati Srbije od sukoba ka saradnji, Fridrih Ebert Stiftung i Centar za socijalne i demokratske studije, Beograd, 2001. Guiseppe Fajertag and Philippe Pochet (eds.), Social Pacts in Europe New dynamics, ETUI, Brussels, 2000.
5 Stojiljkovi, 31 32.

270

Boko Kova~evi}

PREVIDI OKO VOJVODINE

Realizacija autonomije Vojvodine predstavlja neizbenu odrednicu za politiku elitu i partije u Srbiji. Postaje jasno da oklevanja u vezi profilisanja autonomije ne vode ka stabilnosti politikog okruenja u Srbiji. Postoji itav niz argumenata u prilog politiki legalnom uvoenju autonomije. To nisu samo etnike ili nacionalne razlike ve takoe iste tradicionalne, geopolitike, infrastrukturne i ekonomske karakteristike. Nepotovanje ovih odrednica ne doprinosi decentralizaciji moi politikog establimenta u Srbiji i govori u prilog tome. Aspiracije manjina za nacionalno-teritorijalnom autonomijom ili za kontrolisane, segmentovane autonomije, da bi se reio problem autonomije i regionalizacije Srbije, jednostavno nee obezbediti politiku stablnost. ak tavie, autonomake partije jaaju kako jaa politiko izraavanje nezadovoljstva meu stanovnitvom Vojvodine, uz podreenu poziciju u politikoj konstrukciji u Srbiji nakon pada autoritarnog reima. Politike partije nude radikalna reenja kao to su republika ili eliminacija svih razlika: Vojvodina ne doprinosi sprovoenju autonomije.

U poslednje gotovo dve decenije, odnos prema Vojvodini kao istorijskom i geopolitikom realitetu preteno je na nivou etiketa i parola. Svojatanja, ignorisanja i marginalizovanja njenog subjektiviteta nisu manjkala, kao ni politiki sukobi i razlilaenja. Ta sumnjiavost i zazor prema preanima hrani ambicije politike dominacije i bespogovornog podvrgavanja matici zemlji. Pri tome se uporno relativizuju njene specifinosti prirodnog, istorijskog, geopolitikog, privrednog i infrastrukturnog karaktera. Idilinih politikih odnosa izmeu Srbije i Vojvodine nema jo od samog poetka, od 1918. godine kada su ovi pro271

stori pripojeni kraljevini SHS, Jugoslaviji, Srbiji. Nomenklature vlasti, u protekloj deceniji prolog veka, imale su ambicije da posebnosti Vojvodine ne budu izraene i prepoznatljive u politikim koordinatama i da se ovaj (relativno razvijeni) depo Srbije to vre uvee u njenu dravnu strukturu, odnosno da bude socijalni amortizer ratnih i politikih obrauna u ekspanzionistikim ciljevima srpskih nacionalista. U osnovi, nudi se centralizovana dravna matrica koja, prevashodno, uzima kvantifikacije nacionalne prirode kao kljuni razlog za srpsku dominaciju u Vojvodini. Previa se da u njoj, ako hoete i po tim istim nacionalnim arinima, ivi preko 1/3 ne-srpskog ivlja. Previa se da je ne mali broj nesrpskog ivlja 1918. godine bio za povezivanje i integrisanje u novi pravno-politiki (dravni) subjektivitet. Previa se da je nacionalni korpus Srba raspoluen na integrisane i neintegrisane, na starosedeoce i dooe. Posezanje za istorijskim argumentima nee dati ba neko ubedljivo i uverljivo opravdanje bespogovornom privoenju i utapanju vojvoanskih prostora Srbiji. Duhovni i religijski momenti, pa zatim prolost, teko mogu biti kljuni razlog gubljenja vojvoanskog identiteta u dravnoj arhitekturi Srbije danas. Izgleda pomalo apsurdno to se ideja autonomije, pre svega kao civilizacijski izazov kojem se stremi ne samo dezavuie, ve diskvalifikuje i potire, jer navodno nosi u sebi skrivene naboje separiranja. Sve te vulgarne i simplifikovane politike instrumentalizacije, na fonu bezuslovnog vojvoanskog uvezivanja u Srbiju kao dravu, bivaju stalni remetilaki faktor i produkuju kontinuiranu nestabilnost. Autonomija pojedinaca, drutvenih grupa i teritorija je nadasve demokratska zadatost i znaajni indikator decentralizacije sistema, te ljudskih sloboda i prava u jednoj dravi. Negativni kvalifikativi autonomatva u osnovi pokazuju da se radi o nedemokratskim, autoritarnim i hegemonistikim aspiracijama srpske nacionalne elite. U ozbiljnim politikim i teorijskim delanjima i raspravama, stvarna ili peorativna znaenja autonomije ne mogu biti povod za razne sumnje ili, pak, predvorje za razna odeljivanja, odnosno samostalna dravna zaokruivanja. Oivljavanje ideja o Hrvatskom Podunavlju, o Tisa Del Videk-u, dolnjoj zemlji ili pak Srpskoj Vojvodini sve manje moe da korespondira sa ovim, a kamoli buduim vremenom! To vie govori o samim protagonistima tih ideja, o njihovoj zakovanosti za 272

neke prohujale istorijske inserte i matanja. S druge strane, projekti o etniko-teritorijalnoj autonomiji ili o dravnom subjektivitetu Vojvodine deluju takoe neozbiljno i neodgovorno, a u osnovi pothranjuju i rade za nacionalno-dravnu dominaciju Srbije. Dakle, muke sa Vojvodinom proistiu iz jedne iskoene, fiksacijske, anahrone politike matrice koja hoe Srbiju kao nacionalnu (nacionalistiku), centralizovanu i suverenu dravu. U sagledavanju politikih i teorijskih tokova u svetu, ovi kvalifikativi drave su pod golemim preispitivanjima i sve vie u makulaturama istorijskih i teorijskih relikata. Dakle, zalaganja za Srbiju u ovim koordinatama vie lii na ponavljanje istorije i nedostatak teorijsko-politike imaginacije, nego na ozbiljno pozicioniranje Srbije i njene posebnosti u okviru, tekuih i dolazeih politikih i inih izazova. Valja imati u vidu da Srbija ima (ne male) muke sa svojim definisanjem. Njena nacionalna i politika elita, na alost, nije dosegla ideje a jo manje operacionalizaciju zadatosti ivljenja sa razliitostima, sa drugaijima iz potke religijske, istorijske, privredne, geo-politike i druge prirode. Iz tih razloga se desilo i deava se Kosovo, iz tih razloga se teko moe apsolvirati posebnost Sandaka, iz tih razloga se Vojvodini uskrauje da uredi odnose po nalozima koji dolaze iz nje same. Moderna Srbija doista ne moe imati velikih i odsudnih problema sa Vojvodinom. Ali moderna Srbija nije ovo to nam sadanji politiki establiment nudi, a jo manje to nam sadanji nacionalni (teorijski) epigoni predlau. Moderna i prosperitetna Srbija (sa relativno artikulisanim civilnim idejama i razvijenim inicijativama i institucijama) ne iskljuuje autonomiju. Ba naprotiv! Vojvodina itekako moe raditi za razvoj Srbije koja korespondira i bez velikih tenzija ulazi u savremene, a posebno modernizacijske tokove sveta. Ne radi se dakle o autonomiji Vojvodine od Srbije, ve pre svega o autonomiji Vojvodine u Srbiji. Dakle, kljuni problem je u etabliranju moderne Srbije kojoj e autonomna konfiguracija Vojvodine dakako vie doprinositi nego to je to sada. Postavlja se krajnje aktuelno pitanje: da li se preko teorijskih i politikih relikata dravnosti moe stii do moderne Srbije? Ostavimo na stranu retoriku i uveravanje o potenim namerama. Valja prepoznavati ta je iza tih ideja i inicijativa. Nova partijska nomenklatura dola je na krilatici da sve razlike u Srbiji treba odloiti radi ujedinjenja na zadatku obaranja Miloevievog reima, a potom emo se lako dogovoriti o 273

politikom i inim reenjima, prisutnim razlikama i specifinostima. Oboren je reim, ali su tenzije i razilaenja ostala. Neko e rei da je suvie kratko vreme. Meutim, ima li preeg posla od otvaranja procesa sutinske, a ne simulirane demokratizacije u Srbiji? To gospodstvo vladanja, u starim matricama moi i uticaja, ta produena nacionalna narkoza, te politike moi i kontrola finansijskih tokova, ta centralizacija privatizacije, to ipak i dalje ignorisanje manjinskih identiteta i kolektiviteta, izbegavanje i odlaganje suoavanja sa zloincima i ratnim profiterima u sopstvenom nacionu, to odlaganje normalizacije odnosa sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, to podastiranje specijalnih veza sa Republikom Srpskom sve to ne radi za modernu i civilizovanu Srbiju. A upravo drugaija Srbija bi imala sasvim minorne probleme sa specifinostima Vojvodine. Dakle, u osnovi se radi o naporu da vrednosti vojvoanske posebnosti budu politiki i ekonomski nivelisane i marginalizovane u nacionalno/centralistikoj konstrukciji Srbije. Problemi sa Vojvodinom nastaju preteno u ravni nacionalnih i politikih elita i u ravni politike vlasti i moi. Tih problema na nivou radno-poslovnih, civilnih i drugih komunikacija ima neuporedivo manje. Doista pod nacionalno/nacionalistiki i centralistiki dravni habitus teko moe stati: nacionalna nehomogenost sredine; tradicija zajednikog ivota; privredna razvijenost i posedovanje resursa hrane, energije, kadrova i znanja; razvijenija duhovna institucionalna i infrastrukturna mrea; tolerancija, dijalog i relativno visok nivo politike i ine kulture; korespodentnost sa srednjoevropskim civilizacijskim podsistemom; etc. Umesto da ove realne odlike Vojvodine budu istaknute i podrane, da budu podignute na zastave (moderne) Srbije, one se uporno raznim politikim, stranakim i dravnim merama mutiraju i stavljaju u drugi plan, dezavuiu i potiskuju. Uz potovanje svakog regiona u Srbiji ispod Dunava, valja rei da bi njihov prosperitet i kvalitet ivota bio neuporedivo izvesniji sa autonomnom Vojvodinom koja prednjai, umesto sa Vojvodinom kojoj se sniava vodostaj. Bojim se da ovakvo stanje u 274

Vojvodini predstavlja izvor moi, mesijanstva, raznih kombinatorika i okoritavanja sadanjoj politikoj nomenklaturi u Beogradu. Naravno, stanje u Vojvodini nije idilino, a jo manje harmonino. Konfuzija i kontradiktornosti ima dosta. U njoj se prelamaju razni antagonizmi i iznedravaju orsokaci. U njoj se uzgajaju razne biljke koje toksino i poesto razarajue deluju na vojvoansku specifinost i osebujnost. U Vojvodini postoje ne male fiksacije i ne male iskljuivosti, banalizacije koje nagrizaju njenu postojanost. Vojvodina se i dalje raspinje izmeu paorskih, gradskih i evropskih irina. Ima ovaj krajolik ne mali korpus pristalica Severne Srbije, kao i aktera koji snuju dravna prekrajanja ili pak manjinske teritorijalno-politike rezervate. U njoj krajnosti nikad nisu manjkale. Modernizacijska Vojvodina se tek nazire kroz mutirane, nedovoljno jasne i nesigurne protagonistie. Izmeu ovog ili onog priklanjanja i autentinog opstajanja, postoje veliki prostori komeanja, ribarenja i zaluivanja. Ipak, i pored raznih atakovanja spolja i iznutra, postoji veliki arsenal vrednosti, dostignua, iskustva i ponaanja koja mogu raditi za bolje i srenije dane Srbije. Nije, dakle, problem da li e neko da oktroie, prizna ili propie autonomiju Vojvodine. Problem je obrnute prirode: valja racionalno i mudro politiki delovati da se izbegnu nepotrebne konfrontacije i sukobi u instaliranju decentralizovane i modernizacijske slike Srbije. U osnovi, problem je u spremnosti tekuih politikih i nacionalnih kapaciteta Srbije da na primeru Vojvodine krenu putem sopstvenog oslobaanja od raznih atavizama i stranputica. Igranje na veinski nacionalni korpus Srba u Vojvodini, pre svega na onaj koji je pridoao i nije se aklimatizovao i onaj koji se nije oslobodio misije srpskog pijemontizma, moe biti samo lukava, ali ne i dugorona karta profitiranja. Problemi se mogu odlagati, relativizovati, ali oni i dalje ostaju problem. Vojvodina ostaje kao problem Srbije u koordinatama mita, epenaka i uobrazilje sopstvenog pupka kao sredita sveta. Stranaka artikulacija posebnosti i autentinosti Vojvodine se mukotrpno uspostavlja. Ipak se ve sada moe govoriti o njenim stranakim adresama, bar jednako kao i o nacionalnim i manje-vie demokratskim ekspoziturama stranaka iz Beograda. Moe se govoriti o veinskoj svesti za vojvoansku autonomiju, ili pak dravno-pravnom 275

potovanju njenih specifinosti. Moe se govoriti o pristajanju sve vie mladih ljudi na ideje postojanog pluralnog vojvoanskog identiteta. Moe se govoriti o sve veoj zainteresovanosti meunarodne zajednice za razne vidove autonomija i regionalizacije. Moe se govoriti o ve licenciranoj matrici bojkota svake vlasti koja ne potuje vojvoanske datosti i samosvojnosti. Dakle, postoji i narasta sve vei broj argumenata i razloga koji rade za autonomiju. Obrauni ili pak nagodbe izmeu nacionalnih elita i stranakih vostava mogu samo odloiti ovo pitanje, ali ga ne mogu trajnije reiti.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Bibo I.: Beda malih istonoevropskih drava, IK Z. Stojanovi, N. Sad 1996. Boarov D.: Ima li jo Vojvodine, ECU, N. Sad 1996. Ingrao . Vrkati L.: Nenauena lekcija, HO za ljudska prava, Beograd 2001. Komi J.: Etnodemokratija i regionalizam, N. Sad 1996. Konrad .: Iskuenja autonomije, Prosvjeta, Sarajevo 1991. Kovaevi B.: Sunovrat i obzorja, OU Subotica 1995. Samardi M.: Poloaj manjina u Vojvodini, CAA, Beograd 1999. Zbornik: Ogledi o regionalizaciji, OU, Subotica 2001. Zbornik: Knjiga o Vojvodini, Vojvoanski klub, N. Sad 1995.

276

Duko Radosavljevi}

AUTONOMIJA VOJVODINE IZAZOVI I PERSPEKTIVE

Raspravu o autonomiji Vojvodine autor zapoinje uvodnom analizom statusa koji je ova pokrajina imala u okviru Saverzne Federativne Republike Jugoslavije, a na osnovu Ustava iz 1974. godine, kao i analizom kasnijih zakonskih i politikih reenja iz vremena vladavine Slobodana Miloevia. Kritiku odredaba vezanih za status Vojvodine, po Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine, autor zasniva kako na normativnim odrednicama samog Ustava, tako i na decenijskoj parlamentarnoj praksi u Republici Srbiji kojom je autonomija ove pokrajine derogirana. Zatim se pristupa analizi pravaca promena, zasnovanih na dokumentu Platforma o ostvarivanju ustavnih nadlenosti i autonomije Autonomne pokrajine Vojvodine, sa naelima za budue ustavno ureenje pokrajine, koji je predloilo Izvrno vee Vojvodine, a prihvatila Skuptina AP Vojvodine. Predloena reenja na liniji su ideje da budue ureenje Republike Srbije treba da se bazira na principima decentralizacije i regionalizacije.

Uvod
Najvii stepen autonomnosti Vojvodina je imala po Ustavu SFRJ iz 1974. godine1. Tim Ustavom, lanom 2, bila je potvrena dvojna konstitutivnost Vojvodine kao sastavnog dela SR Srbije, ali i konstitutivnost u Jugoslovenskoj federaciji. Definicija pokrajine je bila skoro
1 Donet 21. 02. 1974. godine; na osnovu Ustava SFRJ Skuptina Vojvodine je 28. 02. 1974. godine donela, do sada jedini, Ustav SAPV

277

identina definiciji republike2; razlika je bila u tome to pokrajina nije bila drava, ali je u praksi imala sve neophodne atribute za ostvarenje punog autonomnog statusa. U politikoj praksi bive drave, Vojvodina je bila, kao i Kosovo, izjednaena sa republikama lanicama jugoslovenske politike zajednice. Vojvodina je ovaj status uivala do 1988. godine, kada je na talasima srpskog populizma3 on bio prvo reduciran4, a zatim ustavnim reenjima5 sveden na veoma nizak nivo, da bi potonjim zakonima i politikim reenjima reima Slobodana Miloevia, u praksi bio skoro potpuno poniten. Ovi akti su istovremeno iskazali i poraz komunistike ideje o autonomiji Vojvodine, zaetoj tokom II svetskog rata, to takoe pokree odreena pitanja o karakteru dogaaja iz takozvane antibirokratske (jogurt) revolucije. Ove krae istorijske napomene ne inimo iz razloga evaluacije ustavnih i drugih reenja iz perioda Titove vladavine, ali se oni nameu kao polazite ili osnova svakovrsnog poreenja stepena autonomije koji se za Vojvodinu predvia, trai, nudi, pregovara, poklanja i sl.

Autonomija Vojvodine sadanje stanje

U vaeem Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine6, o materiji vezanoj za pokrajine govori se u lanovima 108. do 112, gde se kae da pokrajine imaju autonomne nadlenosti u oblasti normativne i izvrne vlasti, u domenu planiranja privrednog, socijalnog i demografskog razvoja, zdravstva, zatite ivotne sredine, drutvene brige o deci, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, kulture, nauke, obrazovanja, informisanja, slubene upotrebe jezika i pisma, i drugim oblastima. Po odredbama
2 Vidi lan 3. Ustava SFRJ 3 Dogaaji iz tzv. jogurt revolucije od 5. 6. oktobra 1988. godine, o tim dogaajima vidi: S. Kerov, J. Rado, A. Rai, 1990. Mitinzi u Vojvodini 1988. godine, Novi Sad, i S. uki, 1992. godine, Kako se dogodio voa, Beograd 4 Ustavni amandmani na ustav Srbije od 28. marta 1989. godine. 5 Ustav Republike Srbije od 28. septembra 1990. godine, o autonomiji govori u odeljku VI Teritorijalna organizacija. 6 Ustva Republike Srbije, u svojih pet lanova, govori o autonomnim pokrajinama, dok su u etiri od tih lanova ugraeni restriktivni elementi, sa ciljem da se autonomija podvrgne kontroli, to je u ta ne sumnjamo izraz velikog nepoverenja pisaca Ustava prema instituciji autonomije!

278

Ustava, Autonomna pokrajina Vojvodina samostalno osniva svoje organe, regulie njihov izbor i ima svoje javne prihode. Nedoumice, nastale prilikom donoenja Ustava, vremenom su narastale iz proste injenice da ustavnim odredbama o autonomnim pokrajinama nije predvieno zakonodavno ovlaenje za pokrajine, pa ak ni u onim oblastima gde pokrajine imaju autonomnu normativnu nadlenost prema tom istom Ustavu! Ustavom nisu propisana (to je inae praksa u dravama koje u svom sastavu imaju autonomne pokrajine) koja su to pojedina pitanja koje pokrajine svojim aktima autonomno ureuju! To znai da se, u praksi, ta pitanja reavaju republikim zakonima, iz ega sledi logino (pravno/politiko/politikoloko/zdravorazumsko) pitanje: u emu se onda ogleda autonomija pokrajina? Dodamo li ovome iskazu i podatak koji odslikava praksu desetogodinjeg parlamentarnog ivota u Republici Srbiji, da su donoeni zakoni koji su derogirali autonomiju pokrajina (posebno AP Vojvodine), krei dakako Ustav Republike Srbije, videemo da, a sve u skladu sa protivustavnom praksom, AP Vojvodina nema ni svoje izvore prihoda iako treba li to posebno naglasiti Ustav to predvia.

Pravac promena
Situacija u Republici Srbiji, i pored visokog kredibiliteta novih vlasti, iskrene pomoi najveeg dela svetske zajednice da se vratimo u meunarodne integrative i druge tokove i institucije, nije optimalna za reavanje vojvoanskog pitanja (pune autonomije) preicom, niti za ishitrena i polovina reenja. Zato je Izvrno vee predloilo7, a Skuptina AP Vojvodine8 prihvatila Platformu o ostvarivanju ustavnih nadlenosti i autonomije Autonomne pokrajine Vojvodine, sa naelima za budue ustavno ureenje pokrajine, u kojoj se predvia da se ostvarivanje ustavne nadlenosti AP Vojvodine, kao i dugorono ustavno ureenje AP Vojvodine, realizuje u etapama.
7 Na sednici odranoj 7. marta 2001. godine, lanovi Izvrnoj vea AP Vojvodine su glasali na sledei nain 19 za i 1 uzdran! 8 Skuptina AP Vojvodine je Platformu usvojila na svojoj sednici od 29. marta 2001. godine.

279

U prvoj etapi, u najkraem moguem roku, treba da se otkloni sadanje protivustavno stanje, te da se, nakon izmena i dopuna republikih zakona pokrajini omogui vrenje vlastitih normativnih i izvrnih nadlenosti. Zbog toga je nuno izmeniti ili dopuniti vie od 100 zakona (postoji spisak od oko 120 zakona), odnosno, prilikom pisanja i usvajanja novih zakona u republikoj skuptini, a iz ove oblasti, treba uzeti u obzir ustavne nadlenosti pokrajine. Da bi se dostigao stepen nadlenosti AP Vojvodine, po Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine, sledee oblasti bi trebalo da budu u ingerenciji pokrajine: 1. Oblast uprave 2. Slubena upotreba jezika narodnosti 3. Zdravstvena zatita 4. Zdravstveno osiguranje 5. Socijalna zatita 6. Drutvena briga o deci 7. Penzijsko i invalidsko osiguranje 8. Radni odnosi i zapoljavanje 9. Obrazovanje 10. Ueniki i studentski standard 11. Kultura 12. Prostorno i urbanistiko planiranje 13. Graevinarstvo 14. Stambeno-komunalna delatnost 15. Javne finansije 16. Poljoprivreda 17. Javno informisanje 18. Svojinski i imovinsko-pravni odnosi 19. Sport 20. Zatita ivotne sredine to se tie dugoronog ureenja odnosa AP Vojvodine i Republike Srbije, stav je da sve ono to nije Ustavom Srbije eksplicitno naglaeno kao njena nadlenost, pripada AP Vojvodini, s tim da sve ono to nije nadlenost AP Vojvodine (predviena Statutom ili nekim drgim pokrajinskim aktom) spada u nadlenost optina. Osim usvojenog naela supsidijarnosti, u ovom se sluaju radi i o svojevrsnom zatitnom meha280

nizmu, organi bi, u svome delovanju, obavljali samo dunosti koje su im propisane. U nadlenosti Republike Srbije i ire drutveno-politike zajednice (Savezne Republike Jugoslavije?) treba da budu: odbrana, dravna bezbednost, monetarni sistem, spoljna politika, krivini i parnini postupak, graansko i obligaciono pravo, krivino pravo opti deo i graanski parnini postpak. Ustavom Repulike Srbije bi se tano definisale oblasti u kojima Autonomna pokrajina Vojvodina, svojim aktima, samostalo i u celini, regulie odreene odnose u ovim oblastima republiki zakoni se ne bi primenjivali na teritoriji pokrajine, dok bi ustavnost pokrajinskih akata ocenjivao jedinstveni ustavni sud Republike. Prilikom budueg ureenja Republike Srbije, treba razmotriti sve izraenije ideje o regionalizaciji Republike Srbije, odosno o uvoenju novih teritorijalno-politikih jedinica regiona. Ukoliko bi se teritorija Republike decentralizovala na autonomne pokrajine i regione, bilo bi nuno predvideti razliit stepen njihove autonomije, delokrug nadlenosti i poslova, a u zavisnosti od lokalnih prilika, ekonomskih mogunosti, kulturnih, obrazovnih i drugih interesa, potreba, te to nije nevano artikulisanih zahteva.

Umesto zaklju~ka
Skuptina AP Vojvodie je usvojila Platformu9 kao poetni korak dogovaranja ka punoj autonomiji Vojvodine. Ona je, istovremeno, i poetak predizbornih obecanja DOS-a za Vojvodinu, ali i platforma za reavanje ivotih problema graana Vojvodine. Ona je po svojoj sutini ostvarljiva, jer je kompromis izmeu nepomirljivih struja i politikih opcija za i oko autonomije Vojvodine. Sa ustavno-pravnog stanovita, njen prvi deo se kree iskljuivo u okviru vaeeg Ustava, to je posebno znaajno u sadanjem politikom trenutku, kada se od strane najjaih politikih aktera u zemlji insistira na principima ustavnosti i zakonitosti i visokim principima legalnosti politike procedure, a to je vojvoanski Parlamet Skuptina AP Vojvodine (svojom odlukom od
9 Rezultat glasanja na sednici je bio sledei: 86 poslanika glasalo je za, 10 poslanika je bilo protiv, dok su se 2 poslanika uzdrala.

281

29. marta ove godine) jasno pokazao, donosei ovu Platformu u skladu sa interesima i voljom graana Vojvodine10. Tokom druge polovine 2001. godine, na osnovu zakljuaka iz vojvoaske Platforme, inicirano je vie razgovora predstavnika republike i pokrajinske vlade. U njima su se, u formi pregovora, pokuali nai najoptimalniji naini za vraanje dela nadlenosti AP Vojvodii. Ovi razgovori, bolje rei pregovori, pokazali su da u delu republike vlade postoje ne mali pokuaji da se ovaj zadatak ne uradi, da se ova pitanja ostave za (nedoglednu) buduost, da nije sada vreme za ove rabote itd. U ovome posebno prednjae snage sa desnog segmenta DOS-a, koje se, u svome delovanju, malo ili nikako razlikuju od nosilaca oduzimanja autonomije Vojvodine u poslednjih 13 godina. Na tragu ovih dogovora, Pokrajinska skuptina je, 14. decembra ove godine, usvojila Predlog zakona o utvivanju odreenih nadlenosti autonomne pokrajine, kojim su u odreenom delu priznata zalaganja vojvoanske skuptine iz ve pominjane platforme, to ako ovaj Zakon prihvati Republika skuptina moe znaiti da su stvari oko vojvoanske autonomije konano pokrenute sa mrtve take. U suprotom e se, u politikom ivotu Vojvodine, ponovo javiti doza nestabilnosti i odreena radikalizacija politikih akcija, nezavisno od toga da li je centrala politikih aktera partija u Beogradu ili Novom Sadu. Skoro jedini pozitivni znak u celom zameateljstvu u i oko autonomije Vojvodine je injenica da ispitivanja javnog mnjenja pokazuju konstatni nivo onih koji podravaju vei stepen autonomije Vojvodine, na sada ve vrlo visokom nivou od oko 80% ispitanika. Na autohtonim vojvoanskim strankama je sada da taj interes i podrku pretvore u zbiljsku autonomiju Vojvodine, uz saradnju stranaka sa centralom u Beogradu, jer bi to bilo najcelisodnije reenje.

10 Vie meusobno nezavisnih i nepovezanih istraivanja javnog mnjenja pokazuju da vie od dve treine populacije Vojvodine zahteva promenu statusa pokrajine, i to u pravcu statusa Vojvodine po Ustavu iz 1974. godine, pa i viem. Pogledati vie istraivanja agencije Scan, istraivanje sprovedeno u okviru projekta Geo-takt i druga.

282

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. Ustav SFRJ, 1974. Ustav SR Srbije, 1974. Ustav SAP Vojvodine, 1974. Ustav R Srbije, 1990. Statut AP Vojvodine, 1991. Ustav SR JUgoslavije, 1992. Program DOS, 2000. Programska izjava DOS za Vojvodinu, 2000. Platforma o ostvarivanju nadlenosti autonomije Autonomne Pokrajine Vojvodine, sa naelima za budue ustavno ureenje pokrajine, 2001. J. Komi, anse multikulturalizma i iskuenja etnodemokratije, Subotica, Otvoreni Univerzitet, Subotica, 1997. D. Radosavljevi, 1998, Autonomija Vojvodine u dokumentima politikih stranaka i organizacija, Dijalozi, 1 Izgradnja demokratije u Istonoj Evropi posle 1989. Neka Obeleja ustavnog razvoja posle pada komunizma, Panonski dijalozi, 2 Uvodno izlaganje na sednici Skuptine Autonomne Pokrajine Vojvodine, 29. mart 2001. godine. M. Samardi, Poloaj manjina u Vojvodini, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 1999. Zbornik tekstova: Autonomija i multietnika drutva, Subotica, Otvoreni univerzitet, Subotica, 2000.

12. 13.

283

Slavia Orlovi}

PROMENE U SPEKTRU POLITI^KIH STRANAKA

Ono to politike partije razlikuje od drugih organizacija jeste pretendovanje i borba za politiku vlast ili za ouvanje vlasti, kao i uee na izborima. Obzirom da pobednika partija (u ovom sluaju koalicija DOS), postavlja veliki broj dravnih inovnika iz redova svojih lanova i pristalica, postoji shvatanje partije kao sistema podele plena. Upravo i samo funkcionisanje DOS-a od poetka je imalo problem oko koga je, manje ili vie, na poetku postignuta izvesna saglasnost. Pitanje podele plena, odnosno konkretnije podela poluga moi, sve je vie produbljivalo jaz, pre svega na relaciji vodeih partija ove koalicije. Epilog unutranjih sukoba doveo je do toga da je postojanje DOS-a u izvornom obliku najpre dovedeno u pitanje na nekoliko naina: 1.Od samo jednog poslanikog kluba DOS-a u republikom parlamentu, na poetku, sada postoji pet poslanikih klubova; 2.U Vladi Srbije ne uestvuju DSS, Nova Srbija, Socijaldemokratija i deo PDS-a; 3. Na ponovljenim lokalnim izborima, DSS je izlazio samostalno, a DOS posebno. Nazire se pitanje koji su mogui izlazi za smirivanje tenzije i harmonizovanja ovih odnosa unutar DOS-a. Prvo, jedna od tema ili mogunosti da se postojea kriza prevazie je i rekonstrukcija Vlade. Drugo novi izbori, koji bi se odrali gotovo po starim pravilima i u starim okvirima. Da li je nedemokratinost partija u neposrednoj vezi sa demokratizacijom drutva? Partije nisu ekskomunicirane u odnosu na drutvo i okruenje u kojem deluju i oigledan je meuuticaj partija i drutva ili politikog sistema i drave. Ima indicija da se, u sluaju raspada DOSa, stranke ne bi grupisale oko srodnih programa, to bi bilo najprirodnije i najloginije, ve po osnovu personalih relacija (koalicija) i saradnje. Strah od reizbora i strepnja za budue reakcije biraa predstavlja takozvani Fridrihov zakon anticipirajuih reakcija. Jedno je sigurno

284

 izborna kalkulacija i reforme drutva uvek su u raskoraku. I pored toga to su veliki pojednostavljivai (Sartori), graani su pokazali da umeju zrelo da prosuuju, jer nita ne prolazi bre od poverenja naroda.

Ono to politike partije, generalno govorei, razlikuje od drugih organizacija, jeste upravo pretendovanje i borba za politiku vlast ili za ouvanje vlasti, kao i uee na izborima. S tim u vezi, partije se pokazuju kao gotovo najvaniji pojedinani instrument za pretvaranje socijalne moi u politiku mo1. Paneibianko Angelo istie tvrdnju Anthony Dawns-a: partije formuliu politiku da bi dobile izbore pre nego to pobeuju na izborima da bi formulisale politiku2 i izvodi zakljuak da minimalan zajedniki cilj svake partije je dolazak do moi (vlasti) kroz izbornu pobedu, bilo da je izborna pobeda sredstvo za realizaciju odreenih ideolokih ciljeva ili je ideologija sredstvo za pobedu na izborima. Raspodela politike moi u drutvu vri se na izborima.

Shvatanje partije kao sistema podela plena (tzv. spoil system) ili kao drutva za eksploataciju vlasti
Kada je re o izborima, DOS se pokazao kao pobednika koalicija, osvojivi dvotreinsku veinu u Skuptini Srbije (176 od 250 poslanika), odnosno apsolutnu vlast. U svakoj koaliciji uvek je aktuelno pitanje ko ta ulae u nju i ko ta dobija ili gubi, kao i sa kakvim posledicama moe izai iz nje. Ostvarivanjem ciljeva zbog kojih je nastala najmnogobrojnija istonoevropska koalicija (1. Pobeda Miloevia i smena reima i 2. Graanski princip, odnosno reintegracija manjina u sistem), vremenom se javljalo sve vie pitanja koja nisu obuhvaena sporazumom. Obzirom da pobednika partija (u ovom sluaju koalicija) postavlja veliki broj dravnih inovnika iz redova svojih lanova i pristalica, postoji shvatanje partije kao sistema podele plena3. Upravo i
1 Franc Nojman, (1974), Demokratska i autoritarna drava, Zagreb, Naprijed, str. 78. 2 Paneibianco Angelo, Political Parties: Organization and Power; (1982) 1988, Cambridge: Cambridge University Press, str. 4. 3 Stjepan Pulei, (1971, Politike stranke kao faktor suvremenog politikog sistema; Zagreb, Naprijed (Zbornik). Ovu pojavu Marcy pristalica Jacksona svoje-

285

samo funkcionisanje DOS-a od poetka je imalo taj problem oko koga je, manje ili vie, na poetku postignuta izvesna saglasnost. Najpre je postojalo natezanje oko procenata poslanikih mesta u Republikoj skuptini, pre svega vodeih partija DOS-a (DSS i DS), i postignut je dogovor sa fifti-fifti (50:50) procenata. Nakon konstituisanja Skuptine Srbije, usledila je podela ministarskih mesta, ambasadorskih mesta, mesta u upravnim odborima itd. Ova podela je, naizgled, u poetku delovala relativno uspeno, jer je bilo mogue usaglaavanje oko najvanijih funkcija 3na sastancima predsednitva DOS-a. Meutim, protokom vremena, pitanje podele plena, odnosno konkretnije podele poluga moi, sve je vie produbljivalo jaz, pre svega na relaciji vodeih partija ove koalicije. Nakon konstituisanja republike vlade, jo jednom je postalo jasno ono to je i inae bilo poznato, da se sedite politike moi nalazi na republikom nivou, ili kako bi rekao Sartori, vlast nije pitanje titulara, ve je u rukama onoga koji je vri. Pre svega, zato to su na republikom nivou kljune poluge politike moi, kao to su finansije (jednim delom su na saveznom nivou zbog Narodne banke Jugoslavije), zatim mediji i policija. Proces borbe za poluge moi proet je neslaganjima, nesporazumima i optubama koje periodino poprimaju oblik otvorenih sukoba (jezici prethode maevima Kampanela). I koalicije, kao i pojedinane partije, opstaju jedinstvene sve dotle dok sadre unutranje kapacitete da izbalansiraju razliite interese i razliita miljenja i kanaliu ih u jedinstven tok. Sukobi izmeu vladajuih partija unutar DOS-a oko poluga moi (plena, ogranienih resursa) mogu se ilustrovati sa nekoliko primera. Naveemo desetak osetljivih taaka u kojima su sukobi najvie doli do izraaja u javnosti: Sukobi su poeli od izbora za predsednika Skuptine Vojvodine, Nenada anka znamo da su za njega bili Demokratska stranka i Liga socijaldemokrata Vojvodine, a protiv njega su bili DSS, Demokratski centar i Koalicija Vojvodina. Zatim, oko ministra unutranjih poslova kada je kandidat DSS-a bio Gradimir Nali, a najpre kao privremeno reenje izabran je Duan Mihajlovi, predsednik Nove demokratije, koji je na toj funkciji i ostao; Zatim, oko hapenja Miloevia i njevremeno je, opisujui rani period partijskog ivota u SAD, kondenzovao poznatom izrekom koja glasi: `To the victors belong the spoils`(Pobednik ima pravo na plen), str. 11. O ovome videti u Maks Veber, Politika kao poziv, str. 58.

286

gove ekstradicije Hakom tribunalu i oko donoenja Zakona o Hagu, kao i oko prijema Karle Del Ponte, to se moe staviti u jedan paket. Oko izbora ministra zdravlja (kandidati DSS-a Nada Kosti, zatim Obren Joksimovi), oko Vuka Obradovia i sukoba u Socijaldemokratiji, oko relacije DOS SNP, DOS DPS, prijem ukanovia u Vladi od strane premijera u vreme sukoba sa DPS-om., itd.; Zahtev za smenu Pavkovia i, s tim u vezi oko povlaenja generala Krstia; Bitka oko urednika RTS-a. Podele u PDS-u (Odvajanje Narodne demokratske stranke Slobodana Vuksanovia). Svojevremeno, za ministra inostranih poslova, kandidat jedne grupacije je bio arko Kora, a druge Goran Svilanovi. Jedna od retkih stvari oko koje je postignut gotovo visok stepen saglasnosti, ako moemo tako da kaemo, uprkos svim okolnostima, jeste izlazak na izbore za skuptinu Kosova. To su dosta ubedljivi pokazatelji ove udne igre na relaciji DS DSS, ili DSS ostali deo DOS-a. Epilog unutranjih sukoba doveo je do toga da je postojanje DOSa u izvornom obliku dovedeno u pitanje na nekoliko naina: 1. Od samo jednog poslanikog kluba DOS-a u republikom parlamentu, na poetku, sada postoji pet poslanikih klubova. To su DOS dr Vojislav Kotunica, DOS DSS, DOS PDS, DOS Nova Srbija i DOS Liga socijaldemokrata Vojvodine i Koalicija umadija. Srpski pokret otpora (SPOT) istupio je iz poslanikog kluba DOS-a i ne pripada ni jednoj poslanikoj grupi; 2. U Vladi Srbije ne uestvuju DSS, Nova Srbija, Socijaldemokratija i deo PDS-a; 3. Na ponovljenim lokalnim izborima, DSS je izlazio samostalno, a DOS posebno. S tim u vezi, nazire se pitanje koji su mogui izlazi za smirivanje tenzije i harmonizovanje ovih odnosa unutar DOS-a. Prvo, jedna od tema ili mogunosti da se postojea kriza prevazie je i rekonstrukcija Vlade. Ja bih podsetio da je sadanji premijer, svojevremeno kada je postojala kombinatorika oko ulaska Demokratske stranke u republiku vlast, svoje odbijanje komentarisao reima da Miloevi moe nekom dopustiti da vri vlast, ali samo on (Miloevi) moe da je kreira. Za sadanjeg premijera verovatno je to granica do koje bi on pristao na rekonstrukciju Vlade. To jest, da li on ostaje taj koji kreira vlast i do koje mere je spreman da je deli. Drugo, novi izbori imaju potekou u vezi sa pitanjem preuzimanja odgovornosti za usporavanje reformi. Takoe, postoji opasnost od 287

mogue odgovornosti za razbijanje DOS-a, kao i strah od zrelosti graana koji e to sigurno kazniti, kao i nepostojanje novog ustavnog okvira, to znai novi izbori odrali bi se gotovo po starim pravilima i u starim okvirima. Uz jedno otvoreno pitanje: imamo li dravu i koje su njene granice. Osim pomenutog, treba li ulaziti u spekulaciju oko toga da li je sadanji predsednik Srbije, na primer, sa jedne strane uvar radnog mesta, ili sa druge strane, predsednik s kojim se lako vlada, to je moda i jedan od razloga nedonoenja novog Ustava Srbije. Poslednji prevremeni lokalni izbori su simptomatini po neemu: DSS je na njih izlazio razdvojeno od DOS-a, i iako svi akteri tih izbora proglaavaju sebe pobednicima, moemo gotovo sa podjednakim argumetnima sve njih proglasiti gubitnicima, pogotovu u odnosu na njihova oekivanja.

(Ne)demokrati~nost partija i demokratizacija drutva

Da li je nedemokratinost partija u neposrednoj vezi sa demokratizacijom drutva? Partije nisu ekskomunicirane u odnosu na drutvo i okruenje u kojem deluju i oigledan je meuuticaj partija i drutva ili politikog sistema i drave. Meutim, ima onih teoretiara, poput ovanija Sartorija, koji smatraju da unutarpartijska demokratinost nije uslov ili faktor demokratskog politikog sistema, da smisao ili cilj partije nije da omogui ili ostvari unutranju demokratizaciju, ve da bude efikasna i kompetitivna u odnosu na svoje konkurente. On je, u ovom smislu, blizak drugim teoretiarima kao to su Jozef umpeter i Entoni Dauns, gde svodi demokratiju na komeptitivni elitizam to je tzv. minimalna demokratija. Sartori istie: Bez obzira na to koliko je organizacija svake manjine (partija), posmatrano iznutra, oligarhijska, rezultat konkurencije izmeu partija je demokratija. Drugim reima, jedna sveobuhvatna demokratija poiva na injenici da je mo odluivanja u izboru izmeu konkurenata (u ovom sluaju partija), u rukama naroda i nastavlja odluna igra vodi se drugde, a ne unutar partija,..., nego u okviru konkurencije izmeu partija4. U predgovoru Sartorijeve knjige
4 ovani Sartori, Demokratija ta je to?, str. 67, predgovor Vuina Vasovi, 2001, videti i u Vladimir Goati (1984), Savremene politike partije, Beograd, Partizanska knjiga, str. 106.

288

Demokratij , ta je to, profesor Vuina Vasovi kae: Treba li naglaavati da su ovakve ideje mogle dobro da dou i mnogim partijskim liderima sa jakim autoritarnim predispozicijama u novoformiranim partijama u postkomunistikim zemljama5. Upravo su nae partije liderske. Lidersku dimenziju naih partija moemo sagledati u dvostrukom smislu. S jedne strane, lider doivljava partiju u smislu partija to sam ja, a sa druge strane, graanima je nekako lake da i partiju i program sagledaju i percipiraju u liku partijskog lidera. S tim u vezi, aktuelna je konstatacija Dejvida Biama, po kojoj je predmet oboavanja ostao isti, dolo je samo do promene portreta na zidovima. Lideri imaju velika ovlaenja, to se moe argumentovati uvidom u evoluciju statuta politikih partija, od poetka do kraja 90-ih. Gotovo sve partije su poveavale ovlaenja liderima: mogunost lidera da imenuje do treine Glavnog odbora, uticaj na izbor poslanika itd. Lideri vre najvei deo komunikacije sa javnou (linost je medijski atraktivnija i zanimljivija), vode kadrovsku politiku, tumae program i Statut partije, vre redistribuciju moi, vre pregovore sa koalicionim partnerima i najee dre kanale finansiranja partije u svojim rukama. Osim toga, nae partije pokazuju oligarhijske tendencije: lideri su osnovali partije, transformisali, otcepili i okupili oko sebe krug istomiljenika. Ovaj proces je utoliko osetljiviji u zemljama u tranziciji zbog te sumljive sprege novca i politike, gde novac ima svoju prilagodljivu strukturu, gde stare strukture moi uz pomo novca svojim pipcima obavijaju nove politike elite. I kada je re o DOS-u i o mogunostima demokratske rekonstitucije drutva i drave, apsolutna veina DOS-a ima jednu veliku prednost, a to je dvotreinska veina, dovoljna ak i za promenu Ustava, kao i jednu veliku manu, a to je slaba opozicija. S obzirom na ove podele i sukobe, ima indicija da se u sluaju raspada DOS-a stranke ne bi grupisale oko srodnih programa, to bi bilo najprirodnije i najloginije, ve po osnovu personalih relacija (koalicija) i saradnje, odnosno na grupisanje politiko-partijske scene uticala bi (ne)trpeljivost meu pojedinim liderima. Od uravnoteivanja ili harmonizovanja odnosa nosioca liste DOS-a Vojislava Kotunice i menadera kampanje DOS-a Zora5 Vuina Vasovi, Predgovor knjige Demokratija ta je to?, ovanija Sartorija, str. 68.

289

na inia, u dobroj meri zavisie i sudbina ove koalicije. Bojim se da od ovog odnosa zavisi i sudbina ire politike zajednice. Nedemokratinost partija moemo sagledavati sa nekoliko aspekata: ono to je i Veber rekao u svom eseju Politika kao poziv da li nai lideri pokazuju te dimenzije strasti, oseanja, odgovornosti i mere, odnosno ono o emu govori edomir upi kad razlikuje mo znanja i mo savesti. Ako lideri jedanaest puta izgube izbore i ponaaju se moralno bezobzirno, ne podnose, ak ni ne nude ostavku, ve ostaju lideri i dalje, zatim, ako se kri stranaka procedura, poslovnici, statuti itd., ako se vri kraa glasova na unutarpartijskim izborima, nepotovanje procedure, politikog legitimiteta i ostalo. Lideri koji se regrutuju u politikim partijama, te autoritarne osobine i dimenzije manifestuju dolaskom na visoke dravne funkcije. Partijama DOS-a sve vie se javlja problem oblikovanja bazinog konsenzusa i unutar koalicije, ali i u irem polju politike zajednice. Ostaju otvorena sutinska pitanja koja zahtevaju visok nivo saglasnosti svih politikih aktera. Jedno od najveih i najvanijih je pitanje konstituisanja Srbije kao demokratske drave, to podrazumeva i donoenje novog Ustava. Ustavne promene (savezni i republiki Ustav) u neposrednoj su vezi sa dinamikom izbora, njihovim okvirom, ali i sa strategijama i taktikama glavnih aktera.

Tzv. Fridrihov zakon anticipiraju}ih reakcija ili strah od budu}ih izbora kao konstanta politike
Ono to partijskim rukovodstvima zadaje najvei problem to je njihova sudbina na buduim izborima. U periodu izbora, lanovi i birai stupaju na scenu. Izbori uopte, a to znai i oni unutarpartijski, primoravaju partijsko rukovodstvo da respektuje i uvai stavove lanova i biraa. Izmeu ostalog, i iz tih razloga je prisutna maksimalna otvorenost i senzibilnost za impulse odozdo (sa terena). Ponekad se javljaju dileme u kojoj meri, iz praktinih razloga, odgovoriti zahtevima i ispuniti oekivanja, ili se vrsto drati stavova koji mogu biti ispravni, ali ne mogu biti prijemivi za iru podrku6. Strah od reizbora i strepnja za
6 V. Goati navodi stavove nekoliko mislilaca koji ukazuju na znaaj i ulogu izbora koji su za graane dijalog s vlau: Odnos lidera i sledbenika je,.., racional-

290

budue reakcije biraa predstavlja tzv. Fridrihov zakon anticipirajuih reakcija. Naime, politiki lider, ali i partije, prilagoavaju svoje ponaanje ne samo prolim izborima, ve i budiim preferencijama biraa. Politiari i politike partije strepe za svoj reizbor (relekciju) i zato je strah od izbora konstanta politike. Umesto ispunjavanja datih obeanja na prethodnim izborima, zbog kojih postoji visoki nivo oekivanja graana, izgrauje se pozicija, priprema se i utimava atmosfera za sledee izbore i kao da su jedino vani dnevni barometri rejtinga lidera u vidu istraivanja javnog mnjenja raznih agencija koje se time bave. Ueem u pobedi na izborima (2000), veini partija su porasle ambicije i pozabavile su se jaanjem svoje infrastrukture. Taj proces je imao tri dimenzije: (ne)kritiki prijem novih lanova, irenje mree partijskih odbora i vezivanje ljudi od imena, ugleda i uticaja za svoju partiju. Zabeleena je i tendencija prelaska iz poraenih partija u pobedniki tabor. Motivi i razlozi takvog trenda mogu biti razliiti, a valja ih traiti u pranju biografije, iskupljenju greha, uvek uz pobednika, ouvanje steenih pozicija, oslobaanje straha i poveana elja za angamanom u demokratskim uslovima. U nameri stvaranja to bolje atmosfere u javnosti, esto se naduvavaju podaci o broju lanova. Osim toga, ponekad se zanemaruju razlike u kategorijama: aktivista, lan, simpatizer, pristalica i glasa. U ma kom obliku se ispoljilo vezivanje graana za stranku, to se jasno odraava i na njenu mo i ugled. Veina partija DOS-a nije samostalno izlazila na izbore, a postoji sumnja da bi neke i mogle da preu cenzus od 5%. U demokratiji je sve u rukama biraa, a organizacija biraa je politika partija. DOS je polarizovan oko dva epicentra ili gravitaciona polja (ini Kotunica) i zaokupljen pravljenjem kombinatorike drugog ona razmena vrednosti u kojoj sledbenici razmenjuju njihovu podrku za politike odluke koje im se dopadaju (Schleesinger, 1967:266), To je dobro uoio Carl Friedrih formuliui zakon `anticipirajuih reakcija` po kojem politiki lider prilagoava svoje ponaanje na samo prolim nego i buduim preferencijama biraa (Friedrih 1937:203). Politiar, u stvari strepi za svoju reelekciju i zato je `..., strah od predstojeih izbora konstanta politike (Batler, 1981:22). Senzitivnost politikih lidera za opredeljenja biraa i u pogledu pitanja koja na izborima nisu bila predmet nadmetanja, stvara,..., dodatnu vezu izmeu javnog mnjenja i vlade (Campbell at el, 1960:548), prema: V. Goati, Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, Podgorica, Konteko, str. 135.

291

veka u svakom od tabora, ili ekvilibristikom izmeu njih. Pre ili kasnije, predstoji prekomponovanje i pregrupisavanje politiko-partijske scene u Srbiji. Logino bi bilo da se stranke DOS-a prestrojavaju po srodnim programima, ali ima izgleda da se neki savezi prave prema personalnim koalicijama, obzirom da su i same stranke personalizovane. Iako se naziru obrisi buduih saveza, ostaje otvoreno pitanje budueg nastupa za sada jo uvek nevladinih organizacija: G17+ i Otpora, to e sigurno imati uticaja na rezultate buduih izbora. Ima indicija da ove grupacije iz civilnog sektora (koje u sadanjoj fazi egzistiraju kao nevladine organizacije), u narednom periodu nastupe kao politike partije. Usput, velika je njihova zasluga, kao i civilnog sektora uopte, za promene ili smenu reima. Politike partije su, upravo iz razloga to su one nosioci izbora, pokupile taj plen i rezultate zajednike pobede. Deo civilnog sektora je uao u strukture moi (G17+). Pretpostavlja se da je deo razloga u tome to je G17+ uestvovao u izradi ekonomskog dela programa DOS-a, zatim, to su strankama, koje oigledno nisu bile spremne za toliku vlast, trebali kompetentni kadrovi. Sa druge strane, postoji opasnost i potekoe da se sedi istovremeno u civilnom sektoru (civilnom drutvu) i dravi. Izjave iz G17+ plus ukazuju na mogunost da oni nastupe na izborima. G17+ i Otpor jo nisu izali na izbore da bi sebe prikazali kao politike stranke, ali imaju program, imaju organizaciju, imaju lanstvo, imaju rukovodstvo, imaju kapilarnu mreu odbora i solidan rejting. Izlaskom na izbore, zaokruili bi sve karakteristike i postali politike partije. Jedno je sigurno, izborna kalkulacija i reforme drutva uvek su u raskoraku. I pored toga to su veliki pojednostavljivai (Sartori), graani su pokazali da umeju zrelo da prosuuju, jer nita ne prolazi bre od poverenja naroda.

LITERATURA
1. 2. 3. Veber Maks (1988), Politika kao poziv, u Kritika kolektivizma, Beograd: Filip Vinji. Goati Vladimir (1984), Savremene politike partije, Beograd: Partizanska knjiga. Goati Vladimir (2000), Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, Podgorica, Konteko.

292

4. 5. 6. 7. 8.

Nojman Franc (1974), Demokratska i autoritarna drava, Zagreb: Naprijed. Pulei Stjepan (1971), Politike stranke kao faktor suvremenog politikog sistema, Zagreb: Naprijed (Zbornik). Paneibianco Angelo (1982), Political Parties: Organization and Power. Cambridge: Cambridge University Press. Sartori ovani (2002), Demokratija ta je to?, Podgorica, CID. Vuina Vasovi (2002), Predgovor knjizi Demokratija ta je to?, ovanija Sartorija, Podgorica, CID.

293

294

V DEO

NACIJE, NACIONALNE MANJINE I DEMOKRATIJA

295

296

Sinia Tatalovi}

ETNI^KE MANJINE KAO PROBLEM NACIONALNE I MEUNARODNE SIGURNOSTI

Etniki odnosi i konflikti do kojih oni mogu dovesti, oduvijek su bili znaajan sigurnosni problem pojedinih drava i meunarodne zajednice. Trajnost etnikih konflikata na odreenim podrujima i tekoe u njihovom rjeavanju, imale su za posljedicu izbijanje mnogih oruanih sukoba, raspade multietnikih drava, promjene granica i demografskih odnosa. Unato sve veim sigurnosnim izazovima i potrebama, jo uvijek se ne moe govoriti o nekom do kraja ujednaenom i svuda prihvaenom modelu rjeavanja etnikih konflikata i, s njima povezanih, poroblema etnikih manjina. Oito je da e, upravo na poetku 21. stoljea, to biti sve nunija potreba meunarodne zajednice. Polazei od takvih nastojanja, obrauju se temeljni sigurnosni problemi koje uzrokuju nerjeeni odnosi etnikih manjina i etnike veine, kao i politike njihovog rjeavanja. Obrauju se dvije vrste politika rjeavanja etnikih konflikata: politike eliminacije razlika i politike upravljanja razlikama.

Uvod
Poloaj i zatita etnikih manjina, jedno je od sredinjih pitanja politikog razvoja pojedine zemlje, ali isto tako i mjesta te zemlje u meunarodnoj zajednici. Suvremeni meunarodni odnosi sve vie panje pridaju tim pitanjima, koja su iz isto internog konteksta ula u znaajan dio sadraja odnosa na meunarodnom nivou. Poloaj etnikih manjina, u odreenim sredinama, mogao bi biti znaajan detonator sukoba, te je od pravodobnog rjeavanja pitanja odnosa izmeu vein297

skog naroda i etnikih manjina, u velikoj mjeri, ovisna nacionalna ali i meunarodna sigurnost. Meunarodni standardi, uz stalnu aktivnost meunarodnih organizacija (globalne UN i svih regionalnih), trebali bi biti sredite napora da se izgradi svijet u kome e se stvoriti uvjeti za miran suivot veinskih naroda i etnikih manjina. To zahtijeva suvremeni ivot sa sve brojnijim komunikacijama, kao i potreba stvaranja stabilnih meunarodnih odnosa. Bez rjeavanja tog unutranjeg pitanja, za veliki broj dananjih zemalja nemogue je govoriti o stabilnosti i sigurnosti, a od ugroavanja sigurnosti jedne zemlje, pa do irih meunarodnih zapleta, vrlo je kratak put. U dravama formiranim na etnikom principu, veinski narodi i etnike manjine koje u njima ive, svjesni sloenosti odnosa veine i manjine, te opasnosti koje mogu iz toga poizai, inili su i ine brojne meusobne ustupke i kompromise dolazei do odreenih modela koegzistencije. Meutim, niti su veinski narodi niti etnike manjine olako pristajali na kompromise i ustupke. Etnike manjine, uglavnom, inzistiraju na mogunosti njegovanja kulturnog i etnikog identiteta, a ako je mogue i na razmjernom sudjelovanju u sredinjoj vlasti te lokalnoj samoupravi na podrujima gdje ive u veem broju. Njegovanje kulture etnikih manjina, u politolokom smislu, ne mora znaiti i elju za suverenou. Meutim, briga za nacionalnu kulturu, kod mnogih etnikih manjina, prethodnica je zahtjeva za veom politikom autonomijom, federalnim statusom ili otcjepljenjem. Veinsko-manjinski odnosi nisu u svim zemljama na istom nivou, a ne moe se govoriti niti o jednom univerzalnom modelu odnosa etnikih manjina i etnike veine. U svakoj od zemalja, u kojoj se mogu identificirati veinski narod i etnike manjine, izgrauje se specifian model njihove koegzistencije, uvjetovan prvenstveno povijesnim nasljeem i trenutnim meunarodnim okolnostima. Odnosi etnikih manjina i etnike veine esto su popraeni i konfliktima koji se, u razliitim zemljama i okolnostima, rjeavaju primjenom razliitih politika od onih koje se temelje na sili, pa do onih koje se temelje na usklaivanju interesa i kompromisu.

298

Pojam etni~ke manjine

Brojni su problemi koje treba sagledati i dileme koje treba razrijeiti da bi se to preciznije odredio pojam etnika manjina. Spomenimo samo neke probleme i dileme. Jedan od problema je postojanje vie grupa starosjedilaca, koje su kolonizatori 17. i 18. stoljea potisnuli do negostoljubivih podruja dviju Amerika, Sibira, June Azije ili starosjedilaki narodi u Evropi koji ive u vienacionalnim dravama (Baski, Katalonci, Korzikanci Laponci...). Drugu vrstu problema stvaraju, u Americi razasuti, potomci rtava trgovine robljem, koji su jo vie zbunjeni nedavnim stjecanjem nezavisnosti zemalja njihovih afrikih predaka. Treu vrstu problema stvaraju umjetne manjine koje su stvorili kolonizatori: bez obzira da li se misli na indijske trgovce ili zanatlije u Maleziji, Burmi, srednjoj ili istonoj Africi; na Kineze u evropskim kolonijama jugoistone Azije; na Grke ili Ciprane u belgijskom Kongu. etvrti problem povezan je s radnicima emigrantima 20. stoljea: Pakistancima u Ujedinjenom Kraljevstvu, Meksikancima u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Alircima u Francuskoj, Turcima i Hrvatima u Njemakoj, Grcima i Srbima u Australiji. Peti problem u razumijevanju etnikih manjina potjee od injenice da je u povijesti bilo teko povui meunarodne granice tako da budu etnike, zbog ega su neki dijelovi pojedinih naroda morali ostati izvan teritorija drave koju je stvorila veina toga naroda. Dakle, jedna od glavnih potekoa koja do danas oteava prihvaanje, openito prihvatljive definicije etnike manjine jest raznovrsnost odnosnih situacija, koje su esto potpuno suprotne od jedne do druge zemlje, kao i kriteriji od kojih se polazi. Prva promjenljiva veliina je vrlo subjektivan element: to je volja etnike manjine da preivi. Ta promjenljiva veliina moe dovesti do velikog broja raznih situacija. Ako etnika manjina eli zadrati svoju posebnost (na primjer kulturnu ili vjersku) nastojat e izabrati politiki pristup koji e je dovesti do neke vrste federalnog saveza u uzajamnoj toleranciji, gdje je dobro poznat primjer vicarske. Nasuprot tome, ako manjinskoj skupini nije stalo do njezine posebnosti, ona se moe stopiti s drutvom koje je okruuje. Tada e prevladati drutveni pristup, a nediskriminirajue mjere e pridonijeti stapanju raznih elemenata drutva. Moe se, meutim, dogo299

diti da veina, proeta svojim predrasudama, odbija prihvatiti integraciju koju manjina trai i eli je odrati na distanci. Druga promjenljiva veliina odnosi se na broj lanova etnike manjine. No i ovdje se pojavljuju dva problema. Treba odgovoriti, prije svega da li, da bi bila priznata, etnika manjina mora imati minimalni broj lanova. Oito je da se na ovo pitanje ne moe dati matematiki odgovor. U krajnjem sluaju broj uope ne bi trebao biti vaan. No, i tu postoje drugaija miljenja. U raspodjeli javnih sredstava treba voditi rauna, kao to naglaava F. Capotorti, o razumnom odnosu nastojanja koja treba ispuniti i koristi koja iz toga proizlazi1. Da bi se opravdala slubena podrka, etnika manjina ne smije, dakle, biti tako mala da bi odvukla dio javnih sredstava koja nisu u razmjeru s opom koristi koju bi drutvo moglo imati iz toga izdatka. Treba, openito sagledati neko drutvo, s raznih drutvenih, ekonomskih, a naroito politikog gledita. Ako je drutvo raznorodno i jedna grupa mora ivjeti pod strogom kontrolom druge grupe, nije uope vaan broj i tada podreenu grupu treba smatrati etnikom manjinom. Klasini primjer koji ide u prilog ovoj tezi je donedavni sluaj crne veine koja je bila potinjena bijeloj manjini u Junoj Africi. Na odreeni nain, to su i Valonci koji dominiraju nad brojnijim Flamancima u Belgiji.2 U tom kontekstu vano je spomenuti i Memorandum nazvan Definicija i svrstavanje manjina3, gdje se u lanu 61. navodi: Normalno pojam manjina ukljuuje odreeni pojam broja, uglavnom oznaava broj pojedinaca koji je manji od broja ostalog dijela stanovnitva. Ima, meutim, sluajeva gdje je brojana veina stanovnitva, bila ona ujednaena ili sastavljana od grupa koje se meusobno razlikuju u situaciji manjine, jer u dravi prevladava brojano manja grupa koja namee svoj vlastiti jezik, kulturu itd.4 I Potkomisija za spreavanje diskriminacije i zatitu manjina sugerirala je Komisiji za prava ovjeka definiciju u kojoj su se etnike manjine
1 Francesco Capotorti, Study on the Rights of Persons Belonging to Etnic, Religions and Linguistic Minorities, United Nations, New York, 1979., str. 96. (Doc.E/ CN:4/Sub.2/384, Rev.1) 2 Sinia Tatalovi, Manjinski narodi i manjine, Prosvjeta, 1997., str. 69 72. 3 Memorandum je glavni tajnik Ujedinjenih naroda predstavio 27. prosinca 1949. godine Potkomisiji za spreavanje diskriminacije i zatitu manjina Ujedinjenih naroda. 4 E/CN.4/Sub.2/85.

300

odreivale kao nedominantne grupe stanovnitva, koje imaju i ele ouvati etnike, vjerske ili jezine tradicije ili osobine po kojima se razlikuju od ostalog stanovnitva. Prema tome, etnikom manjinom bi se mogla smatrati i brojana veina, jer je bitan utjecaj odreene grupe, a ne brojani odnos grupa. Zahtijevalo se, meutim, da etnika manjina obuhvaa dovoljan broj osoba da bi se mogle ouvati njene tradicije i osobine. Komisija nikad nije prihvatila definiciju koju je predloila Potkomisija.5 Za definiranje manjine, bitno je uoiti da li postoji opi pojam manjine ili postoji vie vrsta manjina. Pri tome je vano poi od ovlasti nadlenih tijela Ujedinjenih naroda, koji se temelje na lanu 27. Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima. Manjine spomenute u ovom lanu jesu etnike, vjerske i jezine manjine, dok se nacionalne ne spominju. O kojima se, dakle, manjinama tono radi: etnikim, vjerskim, jezinim, nacionalnim, ili drugim, ili svima zajedno? Potekoa nastaje zbog toga to pojmovi nisu definirani. Uglavnom se zna to obuhvaa vjerska manjina ili jezina manjina, no razlika izmeu etnike manjine i nacionalne manjine nije odmah uoljiva. F. Capotorti, tumaei lan 27. Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima kae: U kontekstu lana 27. Pakta, zamjena izraza rasne manjine izrazom etnike manjine i nepozivanje na rije nacionalne manjine pokazuje da se htjelo koristiti izraz najireg smisla, te da se mora smatrati da su rasne i nacionalne manjine obuhvaene kategorijom etnikih manjina.6 B. Vukas, u pokuaju definiranja manjine istie da, u europskim okvirima, gdje je formiranje nacija gotovo zavren proces, izraz nacionalne manjine ne odgovara u potpunosti svojoj svrsi. Prema njegovom miljenju, Slovenci u Austriji i Danci u Njemakoj su nacionalna manjina, jer predstavljaju dio slovenske, odnosno danske nacije. Meutim, kako navodi, i u Europi su brojne manjine koje se po mnogim svojim osobinama razlikuju od nacije ili nacija s kojima zajedno ive u jednoj dravi, ali same ne predstavljaju dio jedne nacije. Kao primjere za takve manjine navodi Ladine u nekoliko drava srednje Evrope, Bretonce u
5 E/CN.4/Sub.2/119, par.32; E/CN.4/sub.2/140, annex I, draft resolution II; E/ CN.4/Sub.2/149, par. 26. 6 Francesco Capotorti, Study on the Rights of Persons Belonging to Etnic, Religions and Linguistic Minorities, United Nations, New York, 1979, str. 33.

301

Francuskoj ili Rome u brojnim dravama. Meutim, bez obzira o kojoj se od tih manjina radi, problemi u vezi s njom uglavnom su isti, jer se razlikovanje izmeu pripadnika veine i manjine, u svim sluajevima, temelji na njihovim etnikim osobinama (jezik, obiaji, kultura). Zato bi, kao zajedniki naziv za sve manjine koje postoje zbog etnikih osobina svojih pripadnika, trebalo koristiti naziv etnike manjine, kao to je to danas uobiajeno u Ujedinjenim narodima.7 J. Deschenes ponudio je i konkretnu definiciju etnike manjine. To je: grupa graana jedne drave, koja je brojano manja i u nedominirajuem poloaju u toj dravi, a koja ima etnike, vjerske ili jezine karakteristike razliite od osobina veine stanovnitva, koji su meusobno solidarni i poticani, to je samo po sebi razumljivo, kolektivnom voljom za preivljavanjem, smjerajui za tim da de facto i de iure imaju ista prava kao i ta veina.8

Etni~ke manjine kao sigurnosni problem

Poveljom Organizacije UN, po prvi put su stvoreni temelji novim meunarodnim odnosima i zatiti prava i sloboda ovjeka. Detaljnije utvrivanje i razrada ljudskih prava, sloboda i dunosti sadrano je u Opoj deklaraciji o ljudskim pravima. Da bi se u tome otilo i dalje, Organizacija UN je predloila zemljama lanicama potpisivanje i Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima.9 U ovom se dokumentu drave potpisnice izmeu ostalog obvezuju da e: potovati i osigurati svim pojedincima na svojem podruju, i podvrgnutima njezinoj sudbenosti, prava priznata u meunarodnom paktu, bez obzira na razlike kao to su one o rasi, boji koe, spolu, jeziku, vjeri, politikom ili drugom miljenju, nacionalnom ili socijalnom porijeklu, rodu
7 Budislav Vukas: Etnike manjine i meunarodni odnosi, kolska knjiga, Zagreb, 1978, str. 17. 8 Jules Deschenesa: Definicija rijei manjina, UN, Gospodarsko i drutveno vijee, Komisija za ljudska prava, Potkomisija za borbu protiv diskriminirajuih mjera i za zatitu manjina, 38. zasjedanje od 14. svibnja 1985, toka 181. 9 Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima stupio je na snagu 23. Oujka 1976. godine.

302

ili kojoj god drugoj okolnosti.10 Bitno je istai, kao veoma vaan, i lan 27. Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima koji utvruje da se u dravama gdje postoje etnike, vjerske ili jezine manjine, ne smije uskratiti pravo osobama koje pripadaju takvim manjinama da zajedno s ostalim lanovima svoje grupe imaju svoj vlastiti kulturni ivot, da ispovijedaju i odravaju vlastitu vjeru, ili da se slue vlastitim jezikom. Reguliranje prava i sloboda ovjeka bilo je predmet i zajednice europskih drava i njihovih integracija. Meu prvim takvim dokumentima kojima su regulirali prava i slobode ovjeka na europskom kontinentu, bila je Konvencija za zatitu prava ovjeka i temeljnih sloboda, koju su 1950. godine u Rimu potpisale lanice Vijea Evrope. Dakle, reguliranje prava etnikih manjina kao sastavnog dijela ljudskih prava i sloboda, nalazi se na dnevnom redu meunarodne zajednice ve desetljeima. Ona su istovremeno i unutranji problem za velik broj drava, koje su ga morale ili ga moraju rjeavati rijee iz vlastitih politikih razloga, a mnogo ee pod pritiskom izvana. Kada se pregleda prilino obilna literatura o tome, dolazi se do zakljuka, s jedne strane da je pitanje etnikih manjina ostalo u sutini nerijeeno na meunarodnom nivou, a s druge strane da se vrlo malo zemalja moe pohvaliti da je, u svojoj povijesti, lijepo postupalo s etnikim manjinama. Poznato je da se drava, raznim instrumentima meunarodne zajednice, moe prisiliti da korektno regulira poloaj etnikih manjina, ali s tim problemi nisu rijeeni. esto se govori da drava i njezina tijela uskrauju ili kre prava pripadnicima etnikih manjina. Time se obino previa bitan dio problema, jer krenje prava pripadnika etnikih manjina, u veoj mjeri, mogu initi ljudi, grupe, organizacije, stranke i pokreti, pod utjecajem predrasuda i tradicija. Moe se dogoditi da je vlada spremna tititi i unapreivati prava etnikih manjina, ali joj to onemoguava pritisak iz drutva. U dananjem svijetu, etnike manjine susreu se s brojnim problemima, koje moemo podjeliti na nekoliko grupa, ovisno o intezitetu i ciljevima pritiska na etniku manjinu. U osnovi to su slijedee grupe problema:
10 Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima, lanak 2. toka 1, Prema Sinia Tatalovi: Manjinski narodi i manjine, Prosvjeta, Zagreb, 1997, str. 188 189.

303

 diskriminacija provodi se u vidu postavljanja pripadnika etnike manjine u poloaj podreenosti, samo zbog njegove pripadnosti drugoj etnikoj, kulturnoj ili jezinoj grupi, kulturna podreenost izraava se u negiranju prava etnikih manjina na kolovanje na materinjem jeziku, prava na koritenje suvremenih sredstava javnog komuniciranja i na negiranje prava na sudjelovanje u kulturnom ivotu uope, ekonomska podreenost sistematski se zanemaruju interesi etnikih manjina i potiu migracije veinskog naroda na teritorje gdje ive pripadnici etnike manjine, genocidna politika pokuaj unitenja neke etnike manjine u cjelini, razliitim nasilnim mjerama ili na druge anticivilizacijske naine. Polazei od navedenih grupa problema, etnike manjine mogu se nalaziti u razliitim situacijama u dravama gdje ive. Prva je situacija kada je etnika manjina uglavnom zadovoljna svojim poloajem (Danci u Njemakoj i Nijemci u Danskoj, Nijemci u junom Tirolu, veani u Finskoj...). Druga situacija je karakteristina za etnike manjine iji su pripadnici u manjim grupama razasuti u veem broju drava i teko mogu iskazati nezadovoljstvo svojim poloajem i asimilacijskom politikom. Trea je situacija kada je etnika manjina nezadovoljna svojim poloajem: zbog diskriminacije i nepriznavanja elementarnih prava, zbog traenja veih (kolektivnih) prava, zbog instrumentaliziranosti od matine drave, zbog elje da se prikljui matinoj dravi. U meunarodnoj zajednici sve vie su prisutni procesi koji dovode do intenziviranja meusobnog utjecaja nerjeenih etnikih problema i nacionalne odnosno meunarodne sigurnosti. Nerjeeni etniki problemi su, nakon zavretka hladnog rata i raspada vieetnikih socijalistikih drava na istoku Europe, izbili u prvi plan, suprotno svim oekivanjima politike i strune javnosti. Danas se nerjeena etnika pitanja smatraju kao vrlo opasna za meunarodnu sigurnost, a posebno za nacionalnu sigurnost velikog broja zemalja. Etnika okupljanja i stvaranje novih identiteta, vjerovatno e traiti puteve svojega ireg izraavanja 304

bilo na temelju poetnih autonomija kulturnog ili politikog karaktera ili pak kasnijeg zahtjeva za samoodreenjem naroda.11 Leernost u dosadanjem rjeavanju problema etnikih manjina moe se pronai u miljenjima strunjaka i politiara s poetka 90-ih godina, prema kojima narastanje aspiracija etnikih manjina ne moe dovesti do globalne politike krize i do globalnog sukoba. Meutim, otvaranjem ruskog i nekih drugih nacionalnih problema, ovaj je stav doveden u pitanje. To nikako ne znai da kolektivna prava naroda, bili oni u veini ili manjini, nisu legitimna i da mogu biti zamijenjena ak i najdosljednijim prihvaanjem individualnih prava. Iskustvo pokazuje da jedno nije nuno posljedica onog drugog, a da su ak i drave s dugom demokratskom tradicijom, prisiljene definirati posebno kolektivna u odnosu na individualna prava. Pri tome se prvenstveno misli na autonomiju veana u Finskoj, belgijsku politiku praksu u reguliranju odnosa izmeu Valonaca i Flamanaca i iroko rasprostranjene politike, jezine i kulturne autonomije za Kataloniju, Baskiju i druge regije u panjolskoj. Modeli reguliranja kolektivnih prava, u navedenim zemljama, bez obzira na pozitivna iskustva, na alost, bez reguliranja u meunarodnim obavezujuim dokumentima nisu dovoljni za novonastale zemlje koje tek rjeavaju poloaj svojih etnikim manjina. Model demokracije, koji ne bi dovoljno uvaavao prava etnikih manjina, mogao bi (bez obzira na razumljivo sprijeavanje diskriminacije i segregacije) poticati asimilaciju i tako stvarati tenzije u drutvu. Poznato je da zapadni model demokracije nije dovoljno osjetljiv prema pitanju nasilne asimilacije. To je posebno karakteristino za ameriki kontinent gdje je svatko, bar do nedavno, elio postati Amerikanac. Tradicija srednje i istone Evrope u tome je suprotna i u njoj se nasilna asimilacija promatra kao velika opasnost za etnike manjine, to esto dovodi do sukoba i ugroava meunarodnu i nacionalnu sigurnost pojedinih zemalja. Analiza koju je, 1971. godine, izvrio C. Walker na uzorku od 132 drave pokazivala je kako samo njih 12 (9,1%) moemo smatrati etniki homogenim. U 25 drava (18,9%) jedna nacionalna grupa predstavlja vie od 90% stanovnitva, a u drugih 25 drava najvea grupa
11 Radovan Vukadinovi, Meunarodni politiki odnosi, Barbat, Zagreb, 1998, str. 254.

305

ini 75 do 89% stanovnitva. U 31 dravi najvea etnika skupina ini 50 do 74% stanovnitva, a u ak 39 drava (29,5%) najvea grupa ne broji vie od polovine stanovnitva.12 R. G. Wirsing je, u svezi sa tim, napisao: Na naoj planeti ima malo zemalja gdje ne bi ivjele manjine i gdje ne bi, u povijesti, a na tom osnovu iskrsle konfliktne situacije. U nekim podrujima, etniki konflikti su dobili epidemijske dimenzije, s izrazitim tendencijama ka nasilju.13 Moe se konstatirati da je pitanje etnikih manjina, te usko s tim povezano pitanje njihove zatite i slobodnog razvoja, bez ulaenja u konflikte s veinskim narodom, trenutno jedan od najveih problema meunarodne zajednice, koji svakako zasluuje podrobnije istraivanje i utvrivanje opasnosti za nacionalnu i meunarodnu sigurnost. Za razmatranje moguih politika reguliranja etnikih konflikata, u cilju jaanja nacionalne i meunarodne sigurnosti, vano je analizirati i upoznati brojne veinsko-manjinske etnike konflikte. Brojni su etniki konflikti koji su optereivali ili jo uvijek optereuju demokratske drave, kao to su, na primjer, vedsko-finski odnosi u Finskoj, njemako-danski odnosi u Shleswig-Holsteinu, panjolsko-baskijski odnosi u panjolskoj, valonsko-flamanski odnosi u Belgiji, grko-turski konflikt na Cipru i talijansko-njemaki konflikt u Junom Tirolu. U ovim konfliktima, koji su rjeavani ili se rjeavaju dugi niz godina, primjenjivane su razliite politike, od genocida i prisilnog preseljavanja stanovnitva, do autonomije i sporazumne podjele moi.

Politike reguliranja etni~kih konflikata i sigurnost

Sve vei negativni utjecaj etnikih konflikata za nacionalnu sigurnost pojedinih drava, ali i za meunarodnu sigurnost, uvjetuje intenzivno traganje za odgovarajuim politikama njihovog reguliranja. Politikama reguliranja etnikih konflikata bave se brojni autori14, koji obrauju razli12 Connor Walker, Nation building of Nation Destroying, World politics, 24, 1/1972, str. 34. 13 R.G. Wirsing, Protection of Ethnic Minorities, Comparative Perspectives, New York, Pergamon Press, 1981. 14 Na primjer, John McGarry i Brendan OLeary svoje su poglede iznijeli u knjizi The politics of Etnic Conflict Regulation. Pored (teoretski vrlo vrijednog) uvoda o klasifikaciji politika reguliranja etnikog konflikta, prikazuje se jedanaest etnikih

306

ite politike reguliranja etnikih konflikta uglavnom podjeljene u dvije grupe: politike eliminacije razlika i politike upravljanja razlikama. Politike eliminacije razlika podrazumijevaju: genocid, prisilna masovna preseljavanja stanovnitva, razdvajanje i/ili secesiju (samoodreenje), integraciju ili asimilaciju i negativno utjeu na nacionalnu i meunarodnu sigurnost. Za razliku od njih, politike upravljanja razlikama podrazumijevaju: hegemonistiku kontrolu, arbitrau (intervencija tree strane), autonomiju, federalizaciju, konsocijativizam ili podjelu moi. To su politike koje uglavnom podiu nivo nacionalne i meunarodne sigurnosti.

Politike eliminacije razlika

Prva dva radikalna reguliranja etnikog konflikta ujedno su i najstravinija: genocid i prisilno preseljenje stanovnitva. Oni, meutim, esto idu zajedno. Genocid je sistematsko masovno ubijanje etnikog kolektiviteta ili, posredno, unitenje etnike zajednice namjernim eliminiranjem uvjeta koji omoguavaju njezinu bioloku i socijalnu reprodukciju15. Prema ovoj definiciji, tridesetih i etrdesetih godina dvadesetog stoljea, straan genocid provodili su nacisti i njihovi pomagai u mnogim europskim zemljama. Evropski kolonizatori u objema Amerikama i Turci u Osmanskom carstvu takoer su, prema ovoj definiciji prakticirali genocid, kao to je to i danas sluaj u Burundiju prema plemenu Hutu, u Iraku prema Kurdima, u Indoneziji prema Kinezima, u Nigeriji prema pripadnicima plemena Ibo. Politika genocida suprotna je meunarodnom pravu i direktno ugroava meunarodnu sigurnost, zbog ega su drave nositelji ovakve politike sve vie izloene meunarodnim pritiscima.
konflikata i razliitih politika njihovog reguliranja na razliitim kontinentima. Obrauju se etniki konflikti u: Belgiji, Burundiju, Fidiju, Indiji, SFRJ, Junoj Africi, Kanadi, Maleziji, Sjevernoj Irskoj, SSSR-u i panjolskoj. Uz analizu povijesnih uzroka nastanka i razvoja konflikata, te obrade politikih dogaaja vezanih za konkretne etnike odnose, pokualo se identificirati koja se od politika reguliranja primjenjuje, ili se primjenjivala, u reguliranju konflikta u promatranoj dravi. Vidi: The Politics of Etnic Conflict Regulation Case Studies of Protracted Etnic Conflicts (edited by John McGarry and Brendan OLeary), Routledge, London and New York, 1995. 15 John McGarry and Brendan OLeary: The Politics of Etnic Conflict Regulation Case Studies of Protracted Etnic Conflicts, Routledge, London and New York, 1995., str. 6-7.

307

Do prisilnog preseljenja stanovnitva dolazi kada je jedna (ili vie) etnika manjina fiziki protjerana iz svoga zaviaja i primorana da ivi na drugom podruju. Prisilno masovno preseljenje stanovnitva treba razlikovati od dogovorenih razmjena stanovnitva, odnosno razmjenu koja je rezultat sporazuma o razdvajanju, kao to je bio onaj izmeu Grke i Turske nakon Prvog svjetskog rata. Preseljenje stanovnitva, kao rezultat sporazuma izmeu drava, ne moe se smatrati dobrovoljnim, iako se sudbina tako preseljenih ljudi razlikuje od sudbine onih jednostrano prisiljenih na preseljenje. Iako masovno prisilno preseljenje stanovnitva moe dovesti do preseljenja milijuna ljudi, ono ne dovodi uvijek do okonanja etnikog konflikta. Najbolji primjer za to su Palestinci koji su protjerani iz Izraela, u vrijeme rata nakon kojeg je stvorena drava Izrael. Kao posljedica protjerivanja, palestinske izbjeglice pomogle su ubrzavanju destabilizacije Jordana, Libanona, pa ak i Kuvajta, dovodei time u pitanje regionalnu sigurnost. Za razliku od genocida i prisilnog preseljavanja stanovnitva, razdvajanje, otcjeplljenje i secesija u skladu su s liberalno-demokratskim vrijednostima Zapada. Razdvajanje etnikih zajednica, ukoliko je uspjeno, rjeava postojei etniki konflikt. Unato sigurnosnim rizicima i oruanim sukobima nakon raspada SSSR-a i SFRJ, razdvajanje je postalo est nain rjeavanja etnikih konflikata i sasvim je sigurno da e imati brojne nove sljedbenike na europskim i drugim prostorima.16 Tako, danas razdvajanje Quebeca od Kanade ostaje potencijalna mogunost, a ako se Kurdima prizna pravo na samoodreenje uslijedit e i podjela Iraka. I u Europi postoje mnogi secesionistiki i polusecesionistiki pokreti meu Baskima, Korzikancima, stanovnicima Sjeverne Irske, kotima, Velanima i Albancima. U Zajednici Nezavisnih Drava, Nagorni Karabah eli se odvojiti od Azerbejdana, Krim od Ukrajine, Juna Osetija od Gruzije, dok se u Aziji, na primjer, Tibet eli odvojiti od Kine. Iskustva u dosadanjim razdvajanjima i/ili secesijama etnikih zajednica, pokazuju da je naelo samoodreenja provedivo samo u onim sluajevima, kada unutar regije, pogoene secesijom, nema vee ili nezadovoljne etnike manjine i kada takva regija ukljuuje veliku veinu onih koji se ele razdvojiti. U stvarnosti je malo sluajeva gdje su po16 Radovan Vukadinovi, Meunarodni politiki odnosi, Barbat, Zagreb, 1998, str. 254.

308

stojali takvi pogodni uvjeti, koji ne bi imali sigurnosni rizik. Secesija Norveke od vedske bila je primjer uspjenog razdvajanja, dok je podjela Irske ostavila znaajne manjine u Sjevernoj Irskoj koje uzrokuju stalne etnike i vjerske konflikte. Secesiji podjednako pribjegavaju ekonomski razvijene i ekonomski relativno zaostale etnike zajednice, a nalazimo ih u razvijem i nerazvijenim zemljama.17 Meu svim pravima, koje moderno meunarodno i nacionalno ustavno pravo daju odreenim manjinskim grupama pravo na samoopredjeljnje je, u svakom sluaju, najsloenije, s najvie razliitih tumaenja i sigurnosnih rizika. U sluaju etnikih manjina, naroito je vano znati da li nositelji prava na samoopredjeljenje mogu biti i etnike manjine. Veina autora smatra da etnike manjine nemaju to pravo, a naroito ne krajnji oblik prava na samoopredljenje pravo na secesiju i stvaranje vlastite drave. Ve je Liga naroda 1920, u svezi sa Alandskim otojem, etnikim manjinama odricala pravo na samoopredljenje. Jo rezolutnija u tom smislu je Deklaracija o davanju neovisnosti kolonijalnim zemljama i narodima iz 1960. godine, gdje se kae: Svaki pokuaj djeliminog ili totalnog razaranja nacionalnog jedinstva i teritorijalnog integriteta zemlje je nekompatibilno s ciljevima i naelima Povelje UN. Bivi glavni tajnik Ujedinjenih naroda, Butros Butros-Gali, u dokumentu Agenda za mir kae: Ujedinjeni narodi nisu zatvorili svoja vrata. Meutim, ako bi svaka etnika, vjerska ili jezina skupina traila dravnost, ne bi bilo granica podjelama, a postizanje mira, sigurnosti i ekonomskog blagostanja bilo bi jo tee ostvarivo.18 Polazei od primjera eenije i Kosova, kao i nekih drugih unutranjih sukoba na etnikoj osnovi, moe se zakljuiti da otvorena vrata koje spominje Butros Butros-Gali znae odreenu mogunost kompromisa u traenju manjinske grupe da dobije status naroda i pravo na samoopredjeljenje. Neki takav kompromis nazivaju unutranjim samoopredjeljenjem, a podrazumijeva da svi stanovnici drave bez obzira na razlike biraju svoju vladu, te da manjinske grupe, ako je to tradicija, imaju pravo na neku vrstu lokalne samouprave ili autonomiju u okviru
17 Horowitz Donald, Etnic Groups in Conflict, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1985., p. 229. 18 Mogui naini i sredstva olakavanja miroljubivog i konstruktivnog rjeavanja problema koji se tiu manjina, Komisija za ljudska prava potkomisija za spreavanje diskriminacije i zatitu manjina, izvjestilac Asbjorn Ejde: E/CN.4/sub.2/1993/34.

309

drave. Ima i drugaijih miljenja: R. Emerson je razvio teoriju da svaka grupa pojedinaca koja pripada rasnoj, jezinoj ili religioznoj manjini moe samu sebe smatrati narodom i, prema tome, u legitimnom ostvarenju prava na samoopredjeljenje, izraziti stvaranje separatne drave.19 Ipak, injenica je da dokumenti UN-a i OESS-a i dalje stoje na stajalitu suvereniteta drava, a posljednjih godina se, posebno u odnosu na rat na prostoru bive SFRJ i stanje u Zajednici Neovisnih Drava, sve vie ozakonjuje naelo OESS-a o nasilnoj nepromjenjivosti granica, to sa stajalita meunarodne zajednice onemoguava etnike manjine u njihovom nastojanju na otcjepljenju. Integracija i/ili asimilacija, kao politika reguliranja etnikog konflikta, zasniva se na ideji eliminiranja etnikih razlika preko integracije, odnosno asimilacije jedne etnike zajednice u novi (etniki) identitet.20 Dok integracija ima skromniji cilj stvaranje zajednikog graanskog ili etnikog identiteta, cilj je asimilacije uspostavljanje zajednikog etnikog identiteta, spajanjem i ponitavanjem razlika. Integracija je slubena politika zagovornika graanskih prava u SAD, Afrikog nacionalnog kongresa u Junoj Africi, unionistikih integralista u Sjevernoj Irskoj i demokratske ljevice u onim europskim dravama koje su izloene useljenicima. Politike integracije utjeu na smanjenje razlika izmeu etnikih zajednica, socijalizacijom djece u zajednikim kolama na istom jeziku i gradnjom zajednikih stambenih naselja. Liberalna politika integracije donosi zakone koji osiguravaju jednaka prava pojedincima, a ne etnikim zajednicama kao takvima. Za razliku od toga, asimilacijske politike idu dalje i zagovaraju stapanje etnikih identiteta ili u ve postojei identitet (npr. francuski) ili u novi (nrp. sovjetski) identitet. Asimilacija moe biti prirodna i prisilna.21 Asimilacija je proces koji se
19 R. Emerson, From Empire to Nation, Scientific Book Agency, Calcutta, Indian ed. 20 John McGarry and Brendan OLeary: The Politics of Etnic Conflict Regulation Case Studies of Protracted Etnic Conflicts, Routledge, London and New York, 1995, str. 16 17. 21 Prisilna asimilacija je da se odreenoj etnikoj manjini ne jami zatita, jer se jednostavno ne priznaje njegno postojanje. Ovakav nain krenja manjinskih prava je konstantno zastupljen u balkanskim zemljama: Rumunjskoj, Bugarskoj, Grkoj i Albaniji, gdje je jedan od radikalnijih stavova onaj grki koji govori kako Grka ne moe kriti prava Albanske ili Makedonske manjine, jer takve ne postoje.

310

ostvaruje u svim drutvima i svim dravama, ali razliitom dinamikom. Pri tome je vano istai da, ako se radi o prirodnoj asimilaciji, bez provoenja posebnih mjera, ona ima vei intenzitet to je drava demokratskija i to je drutvo otvorenije za sve vrste razlika meu ljudima, ukljuujui i etnike, vjerske i jezine.22 Dokazom uspjene asimilacije smatra se veliki broj mjeovitih brakova preko kojih se prevladavaju prijanje etnike suprotnosti, to u prvo vrijeme dovodi do slabljenja starog etnikog identiteta, a zatim i do njegovog postupnog nestajanja. Otpor prema neeljenim inegracijama, a jo vie asimilacijama, kod pojedinih etnikih manjina moe izazvati razliite protivmjere: od getoizacije do secesije. Neke zapadne drave, u kojima ivi veliki broj useljenika, da bi onemoguile takve pojave umjesto politike integracije i asimilacije, vode politiku multikulturalizma.

Upravljanje razlikama
Najei oblik upravljanja etnikim konfliktima, primjenjivan u vieetnikim dravama, je sistem hegemonistike kontrole.23 Ona znai upravljanje dravom, uz veliki oslonac na institucije prisile (vojsku i policiju), kako bi se uspjeno eliminirali svi etniki izazovi dravnom poretku. U liberalnim demokracijama, ovakva vrsta kontrole tee je provediva nego u autoritarnim reimima. Arbitraa (intervencija tree strane) oznaava intervenciju neutralnog autoriteta i zbog toga podrazumijeva pristanak sukobljenih strana na dogovoreni kompromis, u cilju smanjenja nivoa etnikog konflikta. Povjest meunarodnih odnosa pokazuje da arbitraa moe stvoriti uvjete za dugorono demokratsko rjeenje etnikog konflikta kroz secesiju, podjelu politike vlasti ili ak mirnu integraciju rivalskih etnikih zajednica. Preduvjet za to je da neutralnost arbitra bude iroko prihvaena od etnikih ajednica koje se sukobljavaju. Dva su osnovna tipa arbitrae u etnikm konfliktima: unutranji i vanjski. Unutranju arbitrau moe vriti osoba koje nije pripadnik sukobljenih etnikih za22 To pokazuje primjer veana u Finskoj gdje je, na primjer, 1920. godine broj veana iznosio 11% ukupnog broja stanovnika Finske, a danas se on kree oko 6,2% ili 300.000 stanovnika.

311

jednica (kao to je bio Julius Nyrere u Tanzaniji) ili dravnik velikog autoriteta koji nije vezan za svoje etniko porjeklo (kao to su bili Mahatma Gandhi u Indiji ili Josip Broz Tito u SFRJ). Vanjska arbitraa znai da se etniki konflikt ne moe rijeiti unutar postojeeg dravnog okvira, a ugroava sigurnost ireg prostora. Vanjsku arbitrau moe preduzeti jedna, dvije ili vie zainteresiranih drava, a u odreenim situacijama moe to uiniti itava meunarodna zajednica preko Organizacije ujedinjenih naroda, kao to je to bio sluaj u brojnim mirovnim operacijama od Sinaja, preko Cipra, do Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova. Organizacija za europsku sigurnost i suradnju ukljuje se u rjeavanje etnikih konflikata i posreduje, od kad je Vijee OESS-a u Stockholmu osnovalo Visoki komesarijat za nacionalne manjine, iji je zadatak rano upozoravanje i interveniranje prilikom napetosti izmeu etnikih manjina na teritoriju OESS-a24. Tu se, po prvi put, problemi etnikih manjina tretiraju u okviru podruja sigurnosti, a ne u okviru ljudskih prava. Unato razliitim pogledima, Evropa je do Parike povelje 1990. godine postigla velik napredak upravo na podruju potivanja ljudskih prava. Ako je zatita ljudskih prava u Helsinkom dokumentu bila regulirana izrazito individualno i nije bilo mehanizama za kontrolu i provedbu, kontinuitet je OESS-a poeo naglaavati zatitu kolektivnih prava, zatitu prava etnikih manjina i razvijati tome primjerene mehanizme. Nakon Helsinke konferencije, na Treem produnom sastanku u Beu, koji je trajao od 1986. do 1989. godine, po prvi je put na dnevni red OESS-a dola ozbiljnija i konstruktivnija rasprava o problematici ljudskih prava s naglaskom na zatiti etnikih manjina.25

Autonomije
Najei naini zatite etnikih manjina, ovisno o konkretnim uvjetima, su posredstvom teritorijalno-politike autonomije, personalne auto23 O tome u: Ian Lustic, Stability in deeply divided societies: consociationalism versus control, World Politics, vol. 31, no. 1, pp. 325 44. 24 Jeffrey Simon: Czechoslovakias Velvet Divorce, Visegrad Cohesion and European Faultlines, Europen Security, 3, 3/1994, str. 494. 25 Anton Grizold, Meunarodna sigurnost, Falultet politikih znanosti, Zagreb, 1998, str. 189.

312

nomije i kulturne autonomije. Danas je u svijetu sve vie drava u kojima se, u okviru lokalne samouprave, uvode razliiti oblici teritorijalnopolitike autonomije, i to bez obzira na to da li su one unitarno ili federativno ureene. Razlozi za uvoenje takvog oblika autonomije su razliiti. Najei razlozi za to su: uestali zahtjevi za autonomijom pojedinih etnikih manjina koje ine veliku veinu stanovnitva na odreenom geografski zaokruenom podruju; spreavanje iredentistikih tenji pripadnika odreenih etnikih manjina; miroljubivo rjeavanje graninih sporova izmeu dviju ili vie drava; osiguranje zatite etnikih prava manjini, na zahtjev i uz arbitrau meunarodne zajednice. Teritorijalno-politiku autonomiju, koja se moe organizirati i posredstvom lokalne samouprave, moe dobiti etnika manjina (pod uvjetom da je u veini u odnosu prema pripadnicima veinskog naroda) na geografski zaokruenom prostoru, koji povijesno ima obiljeje posebne regije. Rjeenja za funkcioniranje teritorijalne autonomije trebaju biti prihvatljiva za pripadnike etnike manjine zbog koje se ona i organizira, ali i za pripadnike drugih manjina, a posebno za pripadnike veinskog naroda u dotinoj dravi. Utvrena rjeenja ne smiju naruavati suverenost i teritorijalnu cjelovitost drave. Teritorijalno-politika autonomija trebala bi biti za pripadnike odree etnike manjine na podrujima gdje je u veini, zamjena za otcjepljenje i stvaranje vlastite drave ili ujedinjenje s dravom matinog naroda. U regionalnoj zajedinici, u kojoj odreena etnika manjina ostvaruje pravo na teritorijalno-politiku autonomiju, konstituira se primjeren sistem vlasti. Najvie tijelo vlasti je obino predstavniko tijelo (skuptina), koje biraju graani kojima je stalno mjesto boravka u toj lokalnoj zajednici odreeni broj godina, te predstavnik sredinje vlasti. U nadlenosti skuptine, u upravnom i zakonodavnom smislu, mogu se nai poslovi poput: javne sigurnosti, obrazovanja, kulture, brige o spomenikom blagu od nacionalne vrijednosti, trgovine, industrije, prometa, stambene politike i lokalne uprave na niim razinama (opinama). U tim poslovima, regionalna zajednica u kojoj se ostvari ovakav tip auto313

nomije, funkcionira vie ili manje autonomno s vlastitim zakonodavstvom i administracijom ne dovodei time u pitanje suverenitet, teritorijalni integritet i cjelovitost drave kojoj pripada, kao i njeno priznavanje. Na nivou drave, odnosno centralne vlasti, zatita politikih prava etnikih manjina (posebno ako su disperzirane na veem podruju) moe se organizirati kroz personalnu autonomiju ili proporcionalno uee u vlasti. Proporcionalno uee pripadnika svih etnikih manjina u tijelima vlasti u zemlji u kojoj ive moe se ostvariti na razliite naine, s osnovnim ciljem da se sprijei njihova asimilacija i omogui ostvarivanje etnikih prava, te da se osiguraju integracijski procesi kojima tei svaka drava. Omoguavanje uea pripadnicima etnikih manjina u zakonodavnoj vlasti (parlamentu), osigurava se propisima o izborima predstavnika u tijela vlasti. Mogue je i da pojedine etnike manjine, zbog svoje veliine, ne mogu imati svoga predstavnika u zakonodavnoj vlasti; zbog toga se moe predstavnike tih manjinskih zajednica izabrati prema posebnoj proceduri, vodei rauna da oni imaju legitimitet veine pripadnika zajednice koju predstavljaju. Oni mogu imati sva prava i obaveze kao i drugi zastupnici, a mogue je i da imaju samo funkciju govornika, bez prava glasa. Personalna autonomija etnikih manjina, osim proporcionalnog uea u vlasti, moe se dopunjavati i putem nacionalnih tijela, posredstvom kojih se moe poticati dravna vlast da donosi i provodi propise kojima se osigurava puna zatita manjinskih interesa. Djelovanje ovih tijela moe imati pravni ili samo konzultativni i savjetodavni uinak prema tjelima centralne ili lokalnih vlasti, u pitanjima koja se odnose na prava etnikih manjina. Za zatitu etnikih manjina, posebno ako one u nekoj zemlji ive u relativno malom postotku (ispod jedan posto) ili su disperzirane na velikom podruju, kulturna autonomija ima poseban znaaj. Ona podrazumijeva pravo neke etnike manjine na izraavanje posebnosti i razliitosti u vieetnikom okruenju, te pravo ouvanja i razvijanja vlastitog identiteta. Za etnike manjine koje su brojano male, kulturna autonomija je i jedini nain zatite. Bez ovakvog oblika zatite, manje brojne etnike manjine osuene su na asimilaciju i izumiranje. Zbog toga pluralistiko i uistinu demokratsko drutvo mora ne samo potovati et314

niki, kulturni, jezini i vjerski identitet svake osobe koja je pripadnik neke etnike manjine ve, takoer, stvoriti prikladne uvjete koji e im omoguiti izraavanje, zatitu i razvoj tog identiteta. To se postie kroz kulturnu autonomiju. Sadraj kulturne autonomije moe biti razliit i prvenstveno ovisi o zahtjevu etnike manjine, te financijskih mogunosti drave da ih ispuni. U osnovi se kulturna autonomija sastoji od slijedeih elemenata: naina koritenja jezika i pisma manjine u slubenoj upotrebi, naina upotrebe manjinskih simbola (grba i zastave) i toponima naziva mjesta, osnivanja odgojnih i obrazovnih ustanova (kulturnih i etnikih drutava, izdavakih poduzea, knjinica i itaonica, medija radia, TV, novina), naina zatite kulturne batine i slino. Federalizacija federalizam, kao oblik funkcioniranja multietnikih drava, slian je ali ne i identian s teritorijalno-politikom autonomijom. U federaciji, federalne jedinice teritorijalno su vee od autonomnih podruja, a imaju i vie politike moi. Zagovornici federalizma smatraju, ukoliko se granice sastavnih djelova federacije poklapaju s granicama relevantnih etnikih, vjerskih i lingvistikih zajednica, odnosno ako postoji federalno drutvo, u tom sluaju federalizam moe biti uinkovit nain reguliranja etnikih konflikata. U sluajevima Belgije, Kanade i vicarske, uspjeh federalizma temelji se izmeu ostalog na historijskim okolnostima razumne prostorne razdvojenosti pojedinih etnikih (jezinih) zajednica. Pored toga, ini se da kanadska vlada ide i u kantonizaciju, nakon to je nedavno priznala inherentno pravo domorodakom stanovnitvu na samostalnu upravu unutar kanadskog federalizma.26 Federalizam je, meutim, manje poeljan meu onim etnikim zajednicama koje ne mogu adekvatno upravljati svojim federalnim jedinicama zbog njihove teritorijalne disperzije ili malobrojnosti. To je problem Anglofona u Quebecu, Flamanaca u Valoniji, crnaca u SAD, te domorodakog stanovnitva u obje Amerike. To je i jedan od bitnih razloga neuspjeha federalizma u SFRJ. Zbog spreavanja konflikata, politiki odnosi izmeu etnikih zajednica mogu biti organizirani na principima podjele moi, odnosno kon26 S. J. R. Noel, Canadian responses to etnic conflict: consociationalism, federalism and control, u: The Politics of Etnic Conflict Regulation Case Studies of Protracted Etnic Conflicts (edited by John McGarry and Brendan OLeary), Routledge, London and New York, 1995, pp. 41 61.

315

socijativizma. Ta se naela mogu koristiti na nivou cijele drave ili na odreenim lokalnim nivoima koji su izloeni etnikim konfliktima. Konsocijacijske demokracije, prema Lijphartu27, karakteriziraju etiri odlike: velika koalicijska vlada, naelo proporcionalnosti, etnika samouprava i pravo ustavnog veta za manjine. Da bi bili efikasni, konsocijacijski sistemi trae da se ispune barem tri osnovna uvjeta. Prvo, suprotstavljene etnike zajednice moraju odustati od ambicije za brzom integracijom ili asimilacijom druge(ih) zajednice(a) u vlastitu zajednicu, odnosno odustati od stvaranja nacionalne drave. Drugo, politike voe etnikih zajednica moraju imati visoku motivaciju za rjeavanje konflikata i ouvanje konsocijacijskog sistema dugi niz godina, te se plaiti posljedica mogueg etnikog nasilja ili rata. I tree, politike voe suprotstavljenih etnikih zajednica moraju imati odreenu politiku autonomiju kako bi mogli pregovarati i sklapati kompromise, bez straha da e biti optueni za izdaju naroda.

Zaklju~ak
Trajnost etnikih konflikata na odreenim podrujima i tekoe u njihovom rjeavanju, imale su za posljedicu izbijanje mnogih oruanih sukoba, raspade multietnikih drava, promjene granica i demografskih odnosa s nesagledivim sigurnosnim posljedicama za ovjeanstvo. Zbog toga, etnike manjine, kao sigurnosni problem suvremenog svijeta, privlae sve veu panju meunarodne zajednice. Meunarodni standardi, uz stalnu aktivnost meunarodnih organizacija (globalne UN i svih regionalnih), sve vie postaju sredite napora da se izgradi svijet u kome e se stvoriti uvjeti za miran suivot veinskih naroda i etnikih manjina. U tom okviru, etnike manjine uglavnom inzistiraju na mogunosti njegovanja kulturnog i etnikog identiteta, a ako je mogue i na proporcionalnom ueu u centralnoj vlasti, te lokalnoj samoupravi na podrujima gdje ive u veem broju. Nisu usamljeni niti primjeri voenja secesionistike politike. To je esto propraeno protivljenjem etnike veine, to dovodi do konflikta, koji se u razliitim zemljama i
27 A. Ljiphart, Democracy in Plural Societies: A Comparative Exploration, New Haven: Yale University Press, 1977.

316

okolnostima rjeavaju primjenom razliitih politika: od onih koje se temelje na sili, pa do onih koje se temelje na usklaivanju interesa i kompromisu. U dravama zapadne demokracije formiranim na etnikom principu, veinski narodi i etnike manjine koje u njima ive, svjesni sloenosti odnosa veine i manjine, te opasnosti koje mogu iz toga poizai, inili su i ine brojne meusobne ustupke i kompromise, dolazei do odreenih modela koegzistencije. U praksi se politike reguliranja etnikih konflikata, a u funkciji mira i sigurnosti u pojedinoj dravi i meunarodnoj zajednici, esto pojavljuju u kombinaciji ili je nekoliko njih usmjereno na istu etniku zajednicu(e) ili se, alternativno razliite, politike primjenjuju na razliite etnike zajednice unutar jedne drave. Sve navedene politike imaju za cilj reguliranje etnikog konflikta. Jedne su usmjerene na ukidanje etnikih razlika, dok druge predviaju upravljanje tim razlikama. U dosadanjoj povjesti, provoenje ovih politika teko je dovodilo do rjeavanja etnikih konflikata, a mnogo ee samo ih je prikrivalo ili odgaalo, da bi se opet pojavili u jo radikalnijem obliku, ugroavajui nacionalnu i meunarodnu sigurnost.

LITERATURA
1. Asbjorn E., Mogui naini i sredstva olakavanja miroljubivog i konstruktivnog rjeavanja problema koji se tiu manjina, Komisija za ljudska prava potkomisija za spreavanje diskriminacije i zatitu manjina: E/CN.4/sub.2/1993/34. Capotorti F., Study on the Rights of Persons Belonging to Etnic, Religions and Linguistic Minorities, United Nations, New York, 1979. iak-Chand R.: Etniki konflikti i naini njihovog rjeavanja, Migracijske teme, 11, 1/1995, str. 7 35. Degen V. ., Meunarodno pravo i meunarodna sigurnost, Svjetlost, Sarajevo, 1982. Deschenes J., Definicija rijei manjina, UN, Gospodarsko i drutveno vijee, Komisija za ljudska prava, Potkomisija za borbu protiv diskriminirajuih mjera i za zatitu manjina, 38. zasjedanje od 14. svibnja 1985. godine. Grizold Anton, Meunarodna sigurnost, Falultet politikih znanosti, Zagreb, 1998.

2. 3. 4. 5.

6.

317

7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Grupa autora, Minorities and Autonomy in Western Europe, Manchester, 1991. Horowitz Donald, Etnic Groups in Conflict, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1985. Lustic Ian, Stability in deeply divided societies: consociationalism versus control, World Politics, 31, 1, pp.325-44. McGarry J. and OLeary B.: The Politics of Etnic Conflict Regulation Case Studies of Protracted Etnic Conflicts, Routledge, London and New York, 1995. Modeen T.: The International Protection of National Minorities in Europe, Abo, 1969. Peterlini O.: Autonomy and the Protection of etnic minorities in TrentoSouth Tyrol, Trento, 1997. Simon J.: Czechoslovakias Velvet Divorce, Visegrad Cohesion and European Faultlines, Europen Security, 3, 3/1994, str. 494. Tatalovi S.: Manjinski narodi i manjine, Prosvjeta, Zagreb, 1997. Vukadinovi R., Meunarodni politiki odnosi, Barbat, Zagreb, 1998, str. 254. Vukas B., Etnike manjine i meunarodni odnosi, Zagreb, kolska knjiga, 1978, str. 251.

318

Alpar Loonc

NACIONALNI IDENTITET I DEMOKRATIJA

Rad polazi od toga da je u sklopu demokratije mesto vlasti uvek prazno, to ukazuje na rasprenje svakog supstancijalnog obrasca. Ova injenica ima reperkusije i na razumevanje nacije i objanjava mogunost interpretativnih sadraja nacije. U drugom delu rada se posebno istie znaaj identiteta i istie se neizostavnost kulturnih dimenzija svakog graenja nacije. Naroita panja se posveuje tumaenju identiteta koji se oformljuje u javnoj deliberaciji graana.

I
Cilj ovog lanka je da baci svetlo na relacije izmeu nacionalnog identiteta i demokratije. Drugaije reeno, lanak namerava da tematizuje fenomen nacionalnog identiteta, ali uvaavajui savremenu politiku dinamiku i, da pre svega uzme u obzir savremene diskusije u politikoj filozofiji. Umesto toga da posebno tretiramo ulebljenje ove relacije u strukture moderniteta, uvaavamo uvide koji e implicitno biti prisutni u naim razmiljanjima. Prvo, kako je to Claude Lefort ubedljivo pokazao, sredite vlasti u demokratiji je prazno, to znai da locus moi vie nema konkretne vidljive forme. Posredstvom moi drutvo se odnosi na samo sebe, stvarajui samoreferentno jedinstvo. To znai da ne postoji unapred data, organsko-naturalna celovitost drutva, jer demokratija razara supstancijalne veze. Otvara se konstitutivna neodreenost drutva koja i samu naciju uvlai u tokove istorije; nacija ne moe da uiva rang supstancijalnog realiteta, ona se reprezentuje na simbolikoj ravni i povezana je neprestano sa ideolokim debatama i kontingentnim politikim raspravama. 319

Relevantno pitanje je: kako se demokratija, sa razorenim tkivom izvesnosti, ophodi prema traganju za supstancijalnim identitetskim obrascima? Naime nacionalizam koji imperativno nastupa u cilju sjedinjavanja rascepljenog naroda, po uzoru na organsku zajednicu, upravo naglaava znaaj ponovnog prisvajanja supstancijalnog identitetskog obrasca. No, da izotrimo pitanje koje se odnosi na relacije izmeu nacionalnog identiteta i nacionalizma. Uvaavamo naznaku Z. Baumana1: shodno potrebi da posredovanje nacije u modernim strukturama iziskuje ideoloke matrice, nacionalizam je nuan za konstituisanje nacije. Time, dakako, ideoloko proizvoenje nacije neminovno stupa u konflikt sa drugom tradicijom moderne, koja posebne identitete podreuje univerzalnim merilima identifikaciji na osnovu dravljanstva. Shodno tome, nee nas iznenaditi da je izgradnja nacije (nation-building), propisivanje nacionalnih sadraja, selektivno memorisanje (u poslednjih dvesta godina) bilo uvek povezano sa podreivanjem onih partikularnih obrazaca (manjine, na primer) koji se ne mogu uklopiti u simbolike kodove nacije ili su nepredstavljivi iz nacionalne perspektive. Iskljuivost i reim podreivanja utoliko nisu spoljne, nego unutranje dimenzije programa nacionalizma. Naznaena problematika, za nau temu znai da strukture moderniteta uobliavaju napetost izmeu dva oblika pripadnosti, naime, kulturne i politike pripadnosti. Naime, nacionalnu pripadnost tretiramo u smislu slinosti, kako to B. Anderson navodi na jednom mestu, prema velikim kulturnim sistemima. No, po naem sudu, ulog promiljanja, normativna dimenzija ove relacije, je sledei. Upoznavanje i uvaavanje drugoga, drugosti odvija se u okvirima identifikacije koja se vezuje za dravljanstvo, u smislu zajednikog ulebljenja u postojee politike strukture. Kulturni identiteti, koji nisu organskog nego otvorenog karaktera, ispoljavaju se javno, dakle politika struktura se ne organizuje na osnovu iskljuenja, ve po normama prihvatanja i priznavanja.

1 Z. Bauman: In Search of Politics, Stanford University Press, 1999.

320

II
Upadljiva injenica savremenog sveta je intenzivno postavljanje zahteva razliitih grupa za priznavanje identiteta i od drave i od strane ireg drutvenog okruenja. Bilo bi brzopleto u tome videti znakove puke konjukture. Sagledavanje politike mape otkriva da je identitet, orijentir ne samo za aktere u Srednjoj i Istonoj Evropi, nego i za nosioce razliitih zahteva u zemljama koje nisu ukotvljene u tranzicionim procesima. Kulturne, religiozne i etnike grupe se javljaju, i na Zapadu i na Istoku, sa intencijom da dobijaju priznavanje njihovog prava na sopstveni identitet koji omoguava oposebnjenje. Osnaili su se izrazi kao identitetske grupe,2 politika identiteta ili sukobi identiteta, koji izvetavaju o promenjenim formama zainteresovanosti dananjih aktera. Novi diskursi esto dospevaju na lo glas razaranja politike legitimacije moderne. Pored toga, veoma esto se upuuje kritika identitetskim grupama da, povezujui kulturne naracije i politiku, ubrzavaju centrifugalne tendencije. Insistiranje na sintagmi politika identiteta, kao programatske, posve je jasno orijentisano nasuprot odreenih elemenata tradicije. Jer, umne norme tradicije moderne su se zasnivale na mogunostima univerzalizovanja zakona miljenja, jezika i delatnosti. Razraunavanje sa razliitim kulturnim svetovima zasnivalo se na umnim argumentima koji su bili predodreeni da razreavaju konflikte. Politika identiteta, pak, unosi pomake u polje modernih politikih koncepata. Sa referisanjem na identitet, naznauju se posebne kulturne naracije pojedinih grupa kao odreujue za uestvovanje i nastup istih grupa u javnom prostoru. Jer prizivanjem kulturnih naracija identitetske grupe iznose zahteve za diferenciranim tretmanima, za reimom podupiranja njihove distinktivnosti. Identitetske grupe naglaavaju znaaj raznovrsnih ivotnih formi, diferentnih polja koje se ne mogu ukinuti u ime univerzalnih kriterijuma. Time se naglaava istorijski odreena distinktivnost koja je nepovratno ulebljena u identitet2 Drim se sledeeg odreenja: Identitetske grupepredstavljaju distinktivne grupe koje imaju specifinu istoriju i kolektivnu memoriju, distinktivnu kulturu kao sklop socijalnih normi, obiaja i tradicije ili iskustvo diskriminacije od strane veinskog drutva, A. Shachar, On Citizenship and Multicultural Vulnerability, Political Theory, 2000, Vol. 28, No. 1, 82.

321

ske obrasce pojedinih grupa. Multikulturalizam, pluralizam i distinktivnost, na osnovu kulturnih naracija, predstavljaju neizostavno obeleje savremenog ivota koji se opisuje kao kao zgusnuti prostor razliitosti. Moja namera je da tematizujem raznovrsne implikacije pomeranja panje prema identitetu u odnosu na percepciju nacionalnog identiteta. Pri tome, u ovom lanku se ne usredsreujem na nacionalistike diskurse, odnosno, srazmerno malo analiziram fenomenologiju ispoljavanja nacionalizma u Srednjoj i Istonoj Evropi. U ovom regionu postoji stanovita tekoa bavljenja sa nacionalnim identitetom, jer svaki javni govor o nacionalnosti neminovno sa sobom nosi funkciju reavanja nekog problema. S jedne strane, postoji viak govora o naciji, kao i viak zahteva koji se vezuju za naciju. Kritika tvrdnja o etnifikaciji upravo pogaa tu dimenziju javnog diskursa u postkomunizmu. S druge strane, suoavamo se sa neodlunou da se identitetske komponente nacije tematizuju. Uostalom, i u politikoj filozofiji je est stav da nacionalizam ne zasluuje teorijsku panju, ve samo prezir kako to dokazuju i nedavne rasprave.3 A analitiar kritikih primedbi spram nacionalizma u Srednjoj i Istonoj Evropi moe imati utisak da je dinamika nacionalnog identiteta plod instrumentalne prakse elita, to jest, ishod manipulacija elita. Ovakva analitika, meutim, umnogome osiromauje polje analize. Nacionalizam, zapravo, ne bi imao toliko uspeha, ukoliko ne bi pogodio pitanja koja su relevantna za njegove adresate. Zato me vie interesuje injenica da je usredsreivanje na identitet inspirisalo i mnogobrojne studije o nacionalnom identitetu. Jedva da je potrebno posebno registrovati da dinamika i heterogenost modernog ivota omoguavaju viestrukost identitetskih obrazaca koji se mogu ispreplitati. Nacionalni identitet je samo jedan od partikularnih kolektivnih obrazaca i reprezentuje samo jedan od oblika identitetskih obrazaca koji se, ionako, neprestano umnoavaju. Prostor savre3 D. Archard: Should nationalists be communitarians, Journal of Applied Philosophy, v. 13., 1996., no. 2., 215 220, 219. Nacionalizam nikad nije stvorio svoje velike mislioce B. Anderson: Imagined Communities, Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, Verso Edition and NLB, 1983, 14. J. ONeill: Should communitarians be nationalists, Journal of Applied Philosophy, vol. 11., no. 2, 1994; 135 143, D.M. Weinstock: Is there a moral case for Nationalism, Journal of Applied Philosophy, vol. 13, 1996, no 1, 87 100.

322

menog drutva je ispresecan mnogobrojnim identitetima koji se mogu preklapati. Jasno je da je svako monistiko oblikovanje identiteta sklono ignorisanju i unitavanju doprinosa, to i ostali oblici identiteta trebaju dati. Shodno tome, i lojalnost koju pripadnik nacije sprovodi prema datom kolektivitetu samo je jedan od oblika lojalnosti u sklopu voenja modernog ivota. No, svakako se radi o obuhvatnom obrascu znaenja koji zadire u dubinsku strukturu modernih drutava i koji presudno utie na sisteme meusobnih oekivanja aktera drutva, kao i na mogunosti izbornih opcija pojedinaca. Nacionalni identitet, kao vezivno tkivo u odreenim istorijskim situacijama, kako to istorijski tokovi ubedljivo dokazuju, nadilazi druge oblike identiteta i podreuje ih sopstvenoj logici. Moderna sistematski proizvodi konstelacije u kojima se usred nipodotavanja, nerespektiranja, kao i usled anonimnih sila trita, rasplamsava nacionalni identitet podreujui druge obrasce identiteta. Time se, dakako, ne eli iscrpsti razmatranje odnosa nacionalnog i drugih oblika identiteta, jedino se eli dati odreeni znaaj nacionalnom identitetu u procesu identifikacije, koji je povezan sa svesnom registracijom pripadnosti veoj i obuhvatnoj skupini. Jedva da je potrebno ovde posebno izdvojiti da reduktivni stav prema nacionalnom identitetu u smislu njegovog kategorizovanja kao nekog sirovog atavistikog oseaja, vie odmae nego pomae razumevanje tokova modernih drutava. Afektivna usidrenost, bez sumnje, postoji ukoliko se povede re o nacionalnom identitetu, no ista usidrenost je skopana sa strukturom moderne. U pitanju je, s toga, ono to ini temelj identitetskog obrasca. Povezano s tim, suoavamo se sa pitanjem strukture relevantnosti identiteta i posebno sa strukturom relevantnosti nacionalnog identiteta. Kymlicka, teoretiar koji je obeleio razmiljanje o multikulturalizmu u devedesetim godinama, na sledei nain izraava i zaotrava znaaj pitanja: zato je svaki partikularni nacionalni identitet bitan, ili zato ljudi nisu voljni da naputaju njihov iskonski identitet za drugi nacionalni identitet koji bi im garantovao dignitet. Zato Kurdi ne bi bili sreni da postanu deo turske nacije?.4
4 W. Kymlicka, Misunderstanding Nationalism, in: Theorizing Nationalism, ed. by, R. Beiner, State University of New York Press, 1999, 137.

323

Obratimo panju: ovde se ne govori o igri sa nultom sumom. Nagovetava se mogunost ostvarivanja ljudske dostojanstvenosti, mada uz cenu naputanja originernog oblika identiteta. Napokon, moderna graanska prava omoguavaju dignitet svim pojedincima. Meutim, Kymlickina smernica jasno daje do znanja da se iskonski identitet moe doivljavati kao nerazmenljiv, nenadomestiv, u smislu toga da se ne moe nadigrati bez gubitka za nosioca identiteta. Ireducibilnost strukture pripadnitva ili strukture distinktivnosti, baca svetlo na sutinu obrasca identiteta. Drugaije reeno: eli li se iole ozbiljno progovoriti o nenadoknadivosti identiteta, tada valja upriliiti napore u cilju objanjenja duboke vezanosti za odreene i distinktne ivotne forme, kontekste koje obeleavaju grupno-specifine partikularnosti. Ne manje vana injenica je da se neprestano suoavamo sa konstelacijom neistovetnosti nacionalne i dravne konfiguracije. Razmiljanje o nacionalnom identitetu zapravo je mogue tek uz uslov da se prethodno osvesti predodreenost naina postavljanja pitanja procesa identifikacije. Jer, teorija nacionalnog identiteta je danas preliminarno viestruko odreena. Zapravo, tri toka dotiu poimanje nacionalnog identiteta: 1) smisao to ga sintagma ima u modernitetu, s obzirom na strukturne mehanizme produkcije i reprodukcije drutva, 2) znaenje koje se daje iz analize promene osnovnih preduslova drutvene strukture, i to ne samo u sklopu Srednje i Istone Evrope, nego takorei na globalnom nivou nae planete, 3) odreenja s obzirom na savremeno stanje socijalno-filozofske diskusije.

III
1. U okvirima dinamikih procesa moderne, nacionalni identitet vai kao kolektivni aspekt koji nudi stabilizovanu sliku sveta u odnosu na subjekte koji se formiraju procesima individualizacije. U teorijskoj i politikoj tradiciji moderne, nacionalni identitet je zapravo relevantni momenat kulturne integracije za, u demokratiji odgojene, graane. Sintagmom se naznaava, i vremenski i prostorno odreena, praksa koja stvara zahteve prema pripadnicima nacije. Prvo, naznaujemo je kao refleksiju u odnosu na prolost koja, kulturnom memorijom, postaje smi324

slena kao tradicija. No, to je prolost koja se neprestano uliva u sadanjost, sa ciljem usmeravanja delovanja. Jer, za vremensku odreenost nacionalnog identiteta je od znaaja da prolost bude prisutna u sadanjosti i da, snagom istovremenosti, daje snagu orijentira. Drugo, time se, istovremeno, pribliavamo antropolokim razmatranjima koja tretiraju znaaj simbolikog delovanja za zajednicu.5 Razmatranja o kojima je ovde re naglaavaju da ukoliko su odreene zajednice, istovremeno, i kulture tada se, na karakteristini nain, pojavljuju u svesti njenih lanova. Zato se one mogu tretirati kao zamiljene zajednice. Tree, nacionalni identitet vezuje se i za prostorni obrazac, jer se ispoljavanje simbolikog sveta identiteta prikljuuje uz uokvirenu, granicama demarkiranu i ralanjenu, teritoriju. Postoje kanali modernog drutva koji omoguavaju prikljuak nacionalnog identiteta i ekonomskom i politikom domenu, kao i sferi uprave. Napokon, spominjemo stanovitu aktivnost dravne organizacije drutva koja figurira kao neizostavni akter promovisanja i odravanja simbolike stvarnosti nacionalnog identiteta, ralanjujui dati prostor i vreme shodno nacionalnim praznicima i drugim znaajnijim momentima u odnosu na nacionalni identitet. Interpretirajui navedeno, mnogi teoretiari stavljaju teinu taku na izuzetnu vanost nacionalnog identiteta u odnosu na funkcionalne dimenzije modernizacije. Po tome nacionalni identitet je imanentni momenat u svetlu funkcionalne integracije modernog drutva. Jer, kako se to moe proitati u relevantnim raspravama poev od Gellnera do Taylora: bez institucionalizacije obrazovanja visoke kulture, moderna drutva ne mogu razvijati najvanije ekonomske i politke kapacitete u pogledu upravljanja sobom. Shodno tome, drava koja namerava stabilizovati naine delovanja u socio-ekonomskom prostoru moderniteta zainteresovana je za produkciju i reprodukciju visoke kulture, bez koje nacionalni identitet ne moe zaiveti. Nacionalna kultura, napokon, vai kao obuhvatni kulturni obrazac, jer podrazumeva mogunost ispoljavanja odreenih znaenja u javnoj sferi i omoguava kontekst za susrete i komunikaciju pripadnika nacije koji pripadaju jednoj iroj grupi, tj. niti su karakteristini po svakodnevnim susretima, niti se poznaju na
5 J. Cohen, The Symbolic Construction of Community, Routledge: London and New York, 1985.

325

osnovu neposredne komunikacije. Dakle, posredstvom nacionalnog identiteta, individua se ukljuuje u iru grupu i percipira sebe pripadnikom jedne ire, apstraktne celine, iji se pripadnici meusobno priznaju. 2. Uvid u strukturne uslove individualiziranja u sklopu moderne suoava nas sa kolektivnim dimenzijama identiteta. Jer, insistiranje na politici identiteta kako smo ve gore videli pogaa konstrukciju moderne. Naime, politika identiteta iznova tematizuje kompleksne relacije izmeu pojedinanih i kolektivnih perspektiva i razmatra znaaj respektovanja date grupe za dobrobit i samorespekt pojedinca. Identitetski obrasci nuno moraju imati kolektivne dimenzije. Bez obzira da li se radi o religioznim, etnokulturnim ili drugim grupama koje razvijaju grupnu solidarnost i druge oblike komunalnog ivota, uvek nailazimo na kolektivne aspekte. Time se nolens volens ulazi u razgranato polje rasprave u drutvenim naukama, koje se vezuje za status kolektiviteta. ta znai tvrdnja jednog Adama Smitha koji govori o bogatstvu nacije ili koje su implikacije teoretizovanja o padu i uzletu nacija (Mancur Olson)? Da li je opravdano govoriti o kolektivnom seanju,6 nastavljajui primere, to prevazilazi individualni nivo seanja? Teorijske rasprave o identitetu neminovno prate dileme o znaenju i domaaju kolektivnih aspekta, tj. znaenja Mi-identiteta. Jer, merodavna metodoloka paradigma u drutvenim naukama metodoloki individualizam7 nalazi izvor objanjenja drutvenih fenomena u opisivanju pojedinca. Polazina taka se, dakle, prepoznaje u tome da je individua naelo objanjenja za drutvene procese. Shodno tome, Mi-identitet je stvar pojedinane svesti i dospevanje do zajednitva je posredovano opisivanjem individualnih ispoljavanja. Pri tome, metodoloki individualizam se pojavljuje i kao metodoloki osigurano etiko-politiko naelo koje pripisuje pojedincima mogunost donoenja krajnjih odluka, relevantnih za umno voenje ivota. Dakako, metodoloki osnaeni individua6 O tome se govori u uvenoj knjizi M. Halbwachsa, La mmoire collective, Paris, 1950. 7 Ovde e biti dovoljno da se pozovem na klasino objanjenje H. Albert (1990), Methodologischer Individualismus und historische Analyse, in: K. Acham-W.Schulze (Hrsg.), Teil und Ganzes, Theorie der Geschichte, Beitrge zur Historik 6., Mnchen, 219 39.

326

lizam nosi u sebi kritiki naboj spram metodolokog holizma8 koji pripisuje socijalnim celinama ciljeve i funkcije. Potonje karakteristike se, po metodolokom holizmu, ne mogu pojednostaviti na registar ponaanja i na atitude pojedinaca. Metodoloki individualizam je, dakle, odreen mogunou da se umni ishodi vezuju za pojedince. On kazuje to da je, u datom kontekstu, re o polju odnosa koje treba da onemogui supsumiranje pojedinaca pod razliite kolektivne entitete i treba da jami mogunost umnog voenja ivota. S jedne strane, ove metodoloke naznake pogaaju znaajne aspekte politike identiteta I, napokon, imaju znaajne implikacije i za tretiranje nacionalnog identiteta. Jer, doista, ne smemo smetnuti s uma da, na tlu modernog, liberalnog drutva, ne mogu da cvetaju zajednice koje u potpunosti i jednoznano odreuju identitet pojedinca i suavaju njegove mogunosti ispoljavanja. Pokuaji imperativnog nametanja kolektivnog identiteta pojedincima, kojem se supsumira individualna osobenost, gube legitimnost u sklopu savremenih normi. Shodno tome, politika identiteta, u savremenom okruenju, dobija legitimitet, uz osiguravanje individualnih prava i sloboda. S druge strane, dobijanje uvida u mehanizme identitetskog obrasca nas orijentie, u tom smislu, da unesemo promene u okvire metodolokog individualizma. Kritike diskusije o metodolokom individualizmu su, u poslednje vreme, ile u pravcu da iznalaze kontekstualnu odreenost donoenja odluka od strane pojedinaca.9 Motiv spomenutih debata je da pojedinac donosi odluke na nain koji upuuje na razliite kontekste u kojima se on nalazi. Primera radi, njegovo ponaanje kao potroaa e se razlikovati od donoenja odluke kao uesnika odreenih socijalnih i etikih diskusija. Pri tome, multiplikacija konteksta u kojima se individua ispoljava moe stvoriti protivrene odluke pojedinca. Rezultat toga je spoznaja da metodoloki individualizam ne dospeva da obuhvati znaenje tih konteksta, mada je jo uvek nejasno kako se to odraava na epistemoloki domet metodolokog individualizma.
8 D. Archard, Myths, lies and historical truth: a defense of nationalism, Political Studies, 1995, XLIII, 47 481. 9 F. Ackerman, Why Do We Recycle? Markets, Values, and Public Policy, Washington, 1997, D.C.

327

U svakom sluaju, naznaene debate nas opominju na kontekstualna obrazovanja na obrazovanja odreenih sklopova koji omoguuju da se neto pokae kao prihvatljivo, a neto drugo iskljuuju kao nepodesno. Umesto reduktivnog naglaavanja pojedinanih ispoljavanja, kao krajnjeg i jedinog izvora, valja sagledavati razmenska kretanja izmeu pojedinanih i kolektivnih nivoa. Sagledavanje razmenskih procesa izmeu individualnih i kolektivnih nivoa see dalje od bilo kakve jednostranosti. Umesto shvatanja individue kao presocijalnog atoma, ovde se prikljuujemo razumevanju koje naglaava kontekstualnu odreenost kao relevantnu za donoenje odluka pojedinaca.10 Valja uoiti da registrovani zakljuci viestruko vae za poimanje nacionalnog identiteta. Nosilac identiteta moe afirmisati sopstveni identitet tek uz sa-egzistenciju, uz forme zajednitva sa drugim lanovima grupe. U samotnosti egzistencije, nije mogue odravanje kolektivne pripadnosti. Tek struktura sapripadnosti omoguava identitet. U tome prepoznajemo interese pojedinanog pripadnika grupe da postoje i drugi pripadnici grupe koji e pokazivati duboku vezanost prema datoj kulturi. Pripadnik date grupe je zainteresovan da svi lanovi grupe uivaju priznavanje. Ukoliko samo odreeni lanovi grupe raspolau sa privilegijom da ih priznavaju, ili ukoliko su neki lanovi izloeni preziru11 zbog njihove pripadnosti, tada se posebne situacije prezira prenose na sve pripadnike. Dakle, ak i u sluaju izostajanja drutvenog priznavanja u pojedinanim situacijama, individualnom pripadniku se otkriva da postoje drutvene tendencije njegovog prezira. Shodno tome, pojedinanom pripadniku se otvaraju intersubjektivni odnosi njegovog priznavanja. Ali, konkluzija ima vaenje i iz drugog ugla: priznavanje pojedinca od strane drutva ima konstitutivni karakter za grupu. Ukoliko pretpostavljamo da je pojedinac vezan za odreeni kontekst, tada je oigledno da je pojedinanom pripadniku omoguen pristup kulturnim naracijama, tek uz sapripadnost. Za njega jezik nije puko komunikacijsko sredstvo, nego je i medijum sapripadnosti. Upravo o tome je re i u odnosu na nacionalni identitet. Ukoliko uzmemo u obzir
10 R. Forst, Kontexte der Gerechtigkeit, Politische Philosophie jenseits von Liberalismus und Kommunitarismus, Frankfurt/M, 1994, II I IV. 11 Za fenomenologiju prezira vidi A. Honneth, Anerkennung und moralische Verpflichtung, rukopis.

328

interes pripadnika date nacionalne grupe da postoji zajednitvo, interes s obzirom na identitet, jasno je da pripadnici samo na osnovu komunalnosti mogu potvrivati pristup kulturnoj naraciji. To su osnovni razlozi koji objanjavaju vrednosti koje se pripisuju pripadnosti u kolektivnim grupama. Kulturne naracije su kontekst identiteta za pojedince. Kulturni identiteti se neprestano samoproiruju i ne mogu da postoje bez samoreprezentacije. Zato kulturne identitete predstavljamo kao iroku, intersubjektivnu razmenu znakova.

IV
U pogledu drugog spomenutog momenta, rasprava o nacionalnom identitetu je u najmanju ruku odreena: a) injenicom da je nacionalizam, iz dinamike moderne evropske istorije, izlazio kao pobednik, i da njegova ekskplozivna snaga ne dozvoljava da je potiskujemo iz teorijskih rasprava, b) intenzifikacijom etnonacionalizma12 i proirivanjem krvavih lokalnih sukoba, ne u poslednjem redu, na razvalinama kolapsirajueg komunistikog sistema koji je, prethodno, ideoloki proizvodio i kontrolisao nacionalne identitete, c) injenicom irenja globalnih ekonomskih kodova koji preplavljuju itavu planetu, ali se ostvaruju putem lokalnih znaenja, d) uznapredovalom institucionalizacijom Evropske zajednice koja je, pak, paralelna sa oivljavanjem odreenih oblika etnikih identiteta koji nisu stekli nacionalno-dravnu formu. Ukoliko valja iznai zajedniki naziv naznaenih problema, onda je to sledee: traenje nacionalnog identiteta, koji smo odredili kao moderni pojam, ukrta se sa violentnim pojavama koje dovode u pitanje bilo kakve modernizacijske uinke. Pitanje je, dakle, kako tumaiti razliite oblike ispoljavanja u znaku iznalaenja nacionalnog identiteta na kraju veka? Da li su zahtevi sa evokacijom nacionalnog identiteta koji se formiraju u Istonoj i Zapadnoj Evropi istog znaenja? Odnosno,
12 Vidi odreenje W. Connora: Ethnonationalism, The Quest for Understanding, Princeton, New Jersey, 1994, 194.

329

kako teorijski opravdati i objasniti razlike? U emu se mogu prepoznati kulturne komponente, ako tako moemo da kaemo, novih oblika nacionalizama? Kakav je odnos izmeu politikih i kulturnih komponenti transformisanih oblika traenja identiteta? Moderna sazdanost nacionalnog identiteta nije podrazumevala rtvovanje univerzalizma na oltaru partikularizma, naprotiv, nacionalni identitet iskonski vai kao prikljuak univerzalnim pretenzijama. To podrazumeva da je nacionalni identitet otelovljenje izvesne vrste pripadnosti, ali da tek u sintezi sa usmerenjem na odreene uinke dobija vrstu formu. Za razliku od toga, u sklopu Srednje i Istone Evrope se sprovodio (i sprovodi se) antiuniverzalistiki diskurs, koji realizuje faktiki postojea veina u datom prostoru, zauzimajui javni prostor, i puni ga etnocentrikim znaenjima u cilju nasilne homogenizacije. Upravo na liniji registrovanih pitanja razvijaju se savremeni teorijski napori u diferencijaciji razliitih oblika nacionalnog identiteta. Shodno tome, beleimo novija teorijska stremljenja u socijalnoj filozofiji (i antropologiji) koja se otvaraju prema tumaenju nacionalnog identiteta, ali ga ele pacifikovati normativnim odrednicama. Primera radi, esto rabljena sintagma civilnog nacionalizma nosi sa sobom intenciju da ocrta demarkacionu liniju izmeu sebe i apostrofiranog etnikog nacionalizma, tvrdei da je nacionalni identitet mogu na osnovu privrenosti demokratiji i slobodi, bez kulturnih primesa u identitetu. To znai da etniki nacionalizam zagovara fiksiranu bioloku ili istorijsku istinu, koju namerava promovisati kao nepatvoreno jezgro nacionalnog identiteta. Sledstveno tome, politiko sudelovanje u sklopu date zajednice jami za politiko profilisanje nacionalnog identiteta i dodeljuje svakom uesniku mogunost uobliavanja nacionalnog identiteta. Da zakljuimo ovaj odeljak: kraj milenijuma je zaotrio relaciju izmeu kulturnih i politikih komponenata nacionalnog identiteta. Socijalna teorija je, srazmerno dinamici kasne moderne, pomerila teine take u pogledu promiljanja identiteta kao takvog, to ima neminovne reperkusije i na tretiranje nacionalnog identiteta. Ukoliko elimo u kratkim potezima obuhvatiti sutinu nastojanja u vezi identiteta, tada moemo rei da je shvatanje identiteta izloeno desupstancijalizaciji13.
13 O razliitim shvatanjima identiteta u sklopu moderne i u postmodernim stremljenjima, S. Hall, The Question of Cultural Identity, in: S. Hall H. David T. McGrew (eds.), Modernity and its Futures, 1992, Cambridge.

330

Identitet se ne razumeva kao dovreno stanje, ve kao nezavrivi proces. Shodno tome, umesnije bi bilo govoriti o identifikaciji koja predstavlja polje i zbivanje preklapanja i razliitih diferencijacija, rasprenja i zgunjavanja. Umesto statinosti i dovrenosti, govori se o neprestano pomerenim identitetskim pozicijama. Naglaava se otvorenost spram zatvorenosti, identitet kao stabilizovani obrazac koji se sastoji od fiksiranih karakteristika je ubedljivo kritikovan. Ovde u se zadovoljiti sa kratkim upuivanjem na razmatranje znamenitog socijalnog teoretiara Luhmanna, sa karakteristinim naslovom: Identitet ta je to odnosno kako funkcionie?14. Naime, Luhmann izvodi zakljuak, koji je viestruko paradigmatian, jer odraava orijentaciju prisutnu u razliitim teorijskim pravcima. Identitet se vie ne moe tumaiti traenjem odgovora na stara ontoloka pitanja ta ta je ovo neto. Treba da se odriemo ambicije ontologije koja, razotkrivajuim nastupom, prezentuje krajnju sutinu identiteta. Koncentracija je usmerena na pitanja koja se odnose na kako kako je ovo mogue. Drugaije formulisano: postavljamo pitanje kako nastaje onaj obrazac koji se uobliava, iz perspektive sudionika drutvenog ivota, kao identitet. To jest, identitet se promatra s obzirom na nain i oblike proizvoenja i nastanka identiteta. Prema tome, identitet je koordinativna sinteza koja omoguava upuivanja na razliite doivljaje u sklopu drutvenog prostora ili tanije identitet odreuje prostor za razliite mogunosti, za pripadnika date grupe. Tek procesualnim promatranjem identiteta ulazimo u prostor zainteresovanosti savremene socijalne teorije koja otvara nove perspektive u odnosu na poimanje identiteta. Sada bih elio komentarisati navedene momente i izvesti neke zakljuke. Strukturalno-funkcionalne tvrdnje u prilog nekontingentne veze izmeu nacionalnog identiteta i modernog drutva imaju snagu ubedljivog argumenta. Moderna pretpostavlja konkretne zajednice u kojima se artikuliu koristi, prava i dunosti. Funkcionalna diferencijacija modernog drutva doista zahteva postojanje stanovitih obrazaca visoke kulture, filtriranih kroz nacionalnu predaju i reprodukovanih kroz razliite medije. Moderna ekonomija i uprava ne bi mogle da funkcioniu bez
14 Identitt was oder wie?, in: N. Luhmann, Soziologische Aufklrung, 5, Opladen, 14 30.

331

postojanja zajednikog jezika. Prema tome, nacionalni identitet, njegovi oblici ispoljavanja duboko su ulebljeni u strukturne mehanizme moderne. Shodno funkcionalnoj diferencijaciji modernog drutva, obrasci nacionalnog identiteta se moraju prevesti u svaki posebni domen i u sklopu modernog drutva. Dakle, doprinos nacionalnog identiteta kulturnoj integraciji moderne je neupitan. Ali, ako stanemo ovde sa argumentacijom, rizikujemo da budemo rtva funkcionalistikog skraivanja nacionalnog identiteta. Naime, nacionalni identitet nuno karakterie oseaj pripadnitva iroj zajednici, koji omoguava rukovoenje irim ivotnim planovima. Pored toga, nacionalni identitet daruje svojim pripadnicima kognitivnu mapu sveta, orijentacione take, oekivanja u odnosu na neizvesne dogaaje, odnosno kapacitete u odnosu na spremnost na alternative. U tom smislu, nacionalni identitet se utkiva u najsvakodnevnije radnje. Nacionalni identitet oigledno osigurava odreene oblike integracije spram koje drugi oblici identiteta nude slabiju i krhkiju potporu. Nacionalni identitet je, kako je ve gore nagoveteno, neprestano obnovljena sinteza izmeu pripadnitva i uinka, odnosno drugaije reeno nacionalni identitet je generator uinaka na osnovu oseaja pripadnitva. Jer, sa jedne strane, tano je da egzistencija pojedinanog nosioca nacionalnog identiteta preliminarno pretpostavlja samo puku pripadnost bez postojanja posebnog uinka. Nije potrebna nikakva posebna procedura dokazivanja fakta pripadanja nekoj zajednici i, za razliku od nekih tradicionalnih zajednica, nije predvien ni proces inicijacije. Bez sumnje, injenica da u pogledu puke pripadnosti nije nuan posebni uinak predstavlja znaajno socio-psiholoko uporite i ta injenica osnauje nacionalni identitet kao referencijsku taku u pogledu identifikacije. Meutim, to je samo deo relevantnih momenata, jer valja spomenuti da i sistem uinaka igra izuzetno veliku ulogu u identifikaciji. Uostalom, nacionalne grupe koje su i propisujueg karaktera, odnosno figuriraju kao askriptivne grupe, veoma esto sprovode procese kanjavanja i iskljuivanja upravo na osnovu oekivanja odreenih uinaka od strane pripadnika grupe. Napokon, nacionalni identitet pretpostavlja i stanovitu strukturu odgovornosti u pogledu zajednikog dobra, bez kojeg nijedna grupa ne moe funkcionisati. In summa: u oblicima nacionalnog identiteta neprestano se prelamaju dve (ponekad sukobljene) dimenzije nae egzistencije. Naime, sa jedne strane registrujemo determinisanost u smislu pripadnosti jednoj 332

naciji, kojoj pripadamo faktom postojanja i koja u izvesnom smislu ostaje kao permanentna referencijalna taka nae orijentacije u svetu. Mnogo puta se prihvataju postojei obrasci nacionalnog identiteta, pa bilo to i nemim ili rezigniranim pristankom. S druge strane, moemo ispoljiti kritiki stav spram istorijskih postignua sopstvene nacije, moemo podrivati njene aktuelne oblike ili je moemo napustiti, izraavajui ak izvesnu formu indiferencije, da ne govorimo o ispresecanim i multiplikovanim nacionalnim identitetima. Primera radi, imigrantski procesi mnogo puta rezultiraju postepenim odustajanjem od reprodukcije odreenih elemenata nacionalnog identiteta. Istovremeno, dakako, postoji mogunost da izrazimo intenciju revitalizacije i drugaijeg oblikovnja nacionalnog identiteta, shodno naoj politikoj orijentaciji. Tada percipiramo nacionalni identitet kao neto to je steeno i uoblieno, a ne tek zateeno. Sumirajui, nacionalni identitet nije nikakva predodreena harmonija, nego je ukrtanje pripadnosti u smislu nekog fakta i delatnog nastupa koji moe poprimiti razliite oblike. Meni se ini bitnim da ne mali broj, savremenih teoretiara naroito u sklopu politike filozofije nalazi za shodno da povezuje nacionalni identitet sa kulturnim pripadnitvom i da, time, u centar teorijskih raspravljanja dospeva kulturna odreenost nacionalnog identiteta. Nacionalni identitet je ulebljen u kulturu, pa prema tome, valja zakljuiti da nezavisno od toga da li emo se pribliavati nacionalnom identitetu posredstvom etnike ili posredstvom civilne komponente kulturna odreenost je neizostavna za pojam identiteta. Kultura ovde vai kao kontekst i generator moralnih opredeljenja i kognitivnih sposobnosti i kao organizator iskustava. Time je dosegnuta taka gde se baca svetlo na znaaj nacionalnog identiteta u smislu kulturnog lanstva. Iznetim tvrdnjama nipoto ne elim negirati znaaj razlikovanja izmeu etnikih i civilnih dimenzija nacionalnog identiteta; tavie, svestan sam toga da su enormno nasilje i pojavljivanje oblika iskljuivih identiteta u Centralnoj i Istonoj Evropi, posle pada komunizma, afirmisali upravo spomenutu razliku. Etniko shvatanje tendira prema razumevanju nacionalnog identiteta kao ispoljavanja obeleja istorijske zajednice, povezanoj usudom. Civilno tumaenje pak namerava prevazii poimanje nacionalnog identiteta kao etnikog ivljenja i tendira ka tome da tretira nacionalni identitet u svetlu politike zajednice koja, u znaku demokratije, razvija svoju koope333

rativnu praksu. Etnika interpretacija preesto izvodi nacionalni identitet iz a priori ralanjene istorije ili prirode i sklona je zaboravu injenice da postojanje nacionalnog identiteta ne uslovljava homogenizaciju identiteta i da je nacionalni identitet, sledstveno njegovim modernim korenima, dinamika kategorija. Interpretacija koja se usredsreuje na civilne dimenzije ne nalazi objanjenje za kulturnu ulebljenost graana, povezanih podelom rada. Dakle, tumaenje nacionalnog identiteta, i iz etnike i iz civilne perspektive, pretpostavlja kulturnu integraciju, odnosno konstitutivno prisustvo kulturne dimenzije. Odmah se mora dodati da nam, sa pomeranjem teine take na kulturne determinacije, mora biti jasno da uvek postoji politika interpretacija kulture. Neke nacije, kako to istorijski tokovi pokazuju, definiu svoju kulturu pozivanjem na religiozne sadraje, u nekim nacijama znaajni udeo zadobijaju etnika znaenja, u drugim nacijama prevagu dobijaju kombinacije spomenutih momenata. Ukoliko se vratimo na ve doticani problem, tada moemo formulisati zadatak na sledei nain: procesualnim tumaenjem identiteta valja objasniti razlike u nainu oblikovanja nacionalnih identiteta. U oblikovanju razliitih dimenzija nacionalnog identiteta, politike i kulturne elite imaju izuzetnu ulogu. Preuzimaju se razliiti sadraji. U demokratiji uvek postoji neizvesnost da li e se nacionalni identitet figurisati kao otvoreni ili zatvoreni identitet. Nacionalni identitet je, u stvari, nuno nekompletan, uvek ostavlja prostor obnovljenim iskustvima i interpretativnoj praksi razliitih elita. Upravo zbog toga, vie pogaamo intenciju savremene socio-filozofske diskusije ukoliko govorimo o identifikaciji koja nikad, u potpunosti, ne moe iscrpeti sadraje nacionalnog identiteta. Zavravam ove nepotpune misli sa sledeim naznakama: s obzirom da ivimo u pluralnom svetu, nama predstoji nezavrivo sporazumevanje, javna deliberacija o naim razliitim identitetima u javnom prostoru. Zato, odnos izmeu demokratije i nacionalnog identiteta, u kontekstu razorene izvesnosti, moe se preformulisati u vidu javnog sporazumevanju o identitetima. Pri tome, upoznavanje sa sopstvenim identitetom i sa onim drugim tuim jedno drugom odgovaraju, jer nema identifikacije koja se autistiki formira. Konstitutivna naznaka nacionalnog identiteta je da se ispoljava u diferentnim poljima javnog prostora i da sagledava svoje uinke u svetlu javnoga, koji vai kao specifini reim vidljivosti nacionalnog identiteta. 334

Goran Bai}

BILATERALNI UGOVORI I ZATITA NACIONALNIH MANJINA*

Uvod
Briga o sunarodnicima u dijaspori predstavlja legitimno pravo i obavezu drava. U ustavima, posebnim zakonima i kroz druga dokumenta, drave se obavezuju da e voditi brigu o svojim manjinama. Negovanje veza s dijasporom trebalo bi da doprinosi ne samo proimanju kultura i ouvanju identiteta etnikih grupa odvojenih od svojih matica ve i unapreivanju odnosa meu dravama i narodima. Meutim, i pored primera koji ukazuju na ovakvu praksu, mnogo su ei meudravni nesporazumi i osporavanja u vezi s identitetom i pravima manjina kako istorijskim, tako i etnikim. Najee, osporavanja su se odnosila na autohtonost manjinskih identiteta u dijaspori i rasprostranjenost etnikih areala, koji se, uglavnom, ne poklapaju s granicama savremenih nacionalnih drava. Burna istorija Evrope uslovila je, izmeu ostalog, esta kretanja stanovnitva, a ponekad su delovi nekog naroda iveli pod ingerencijom razliitih drava, a da istovremeno nisu naputali svoja stanita. Hiroviti mapmaking evropske diplomatije uslovio je da treina maarske nacije ivi u susednim zemljama, da Albanaca u drugim dravama u Jugoistone Evrope ima vie nego u matinoj dravi ili da pripadnici srpskog naroda ine veinu kako u matinoj Srbiji, tako i u Bosni i,
* Rad je uraen u okviru projekta (1310) Kulturni i etniki odnosi na Balkanu mogunosti regionalne i evropske integracije, koji se ostvaruje na Filozofskom fakultetu u Niu, a finansira ga Ministarstvo za nauku i tehnologije Republike Srbije.

335

najverovatnije, i u Crnoj Gori. I drugi evropski regioni nisu bili poteeni posledica razgranienja: Poljska je vie puta menjala granice, a poslednji put posle Drugog svetskog rata kada su njene zapadne granice proirene skoro hiljadu kilometara; Rumunija se sa obronaka Karpata spustila u centralnu Evropu, a razgranienja meu junoslovenskim narodima predstavljaju Gordijev vor koji je nemogue presei. Spor u vezi sa statusom austrijske manjine u Italiji dugo su vodile Austrija i Italija, a Nemaka i Danska, odnosno vedska i Finska, otvorena su pitanja reile kroz mehanizme regionalne zatite manjina. U savremenoj Evropi, obuzetoj prevazilaenjem granica i integracionim procesima, pitanje teritorijalnosti etnikih grupa trebalo bi da bude manje izraeno i utopljeno u novu paradigmu graanina evropske provenijencije. Uzimajui u obzir ne samo turbulentnu prirodu etniciteta, ve i nastanjivanje velikih grupa ljudi vanevropskog porekla u zapadnoevropskim i centralnoevropskim1 dravama, teko je rei kako e se ovi procesi razvijati. Meutim, injenica je da su, u poslednjih deset godina, zapadnoevropske drave izgradile institucije i razvile odnose na koje drave na istoku kontinenta tek treba da se naviknu. Stvoren je ogroman prostor Unije koji, pored toga to podrazumeva jedinstvenost monetarnog sistema, finasija, planiranja trita i drugo, poiva na slobodi ljudi. To znai da se nakon ukidanja granica ljudi mogu slobodno kretati i nastanjivati irom prostora koji, po mnogo, emu brie nacionalne ekskluzivizme. Svako ometanje tog kretanja podrazumeva sankcije za koje je nadlean Evropski sud za ljudska prava. Poveana socijalna mobilnost podrazumeva vie mogunosti za obrazovanje, zapoljavanje, izbor ivotnih ansi, a relativizuje vezanost za lokalnu zajednicu i primordijalni etnicitet. Meutim, narodi na istoku Evrope su jo uvek vezani za dravu kao garanta bezbednosti, prava i nesumnjivo se tee odriu oseanja teritorijalizacije etniciteta. Borba za teritorije, jasne nacionalne omeenosti unesreila je u daljoj ili blioj prolosti sve narode na ovom
1 U ekoj se, od 1990. godine, naselilo vie od 50.000 Amerikanaca, a irom Centralne i Jugositone Evrope nastanilo se vie od 200.000 Kineza. Poznato je da u zapadnoevropskim dravama ivi nekoliko miliona radnika migranata azijskog i afrikog porekla, a da su u zemljama bivih imperijalnih sila brojni i pripadnici naroda iz nekadanjih kolonija. Takoe, nekoliko miliona Roma nastanjuje sve evropske drave.

336

prostoru i to bi trebalo imati u vidu prilikom njegove integracije u iri evropski prostor. Jo je sloeniji problem kako unutar novog evropskog doma stvoriti prostor za multikulturalizam, za mnotvo kultura i jezika koji postoje u Evropskoj Uniji. U zvaninoj upotrebi u institucijama je jedanaest, a govori se jo na 48 razliitih jezika. U vezi sa tim, izraene su nove tendencije. Recimo, poznato je da su u paniji u zvaninoj upotrebi kastiljanski i katalonski, ali ve neko vreme i galicijski kao sledei zvanini jezik jednog od severnih mikroregiona. Do pre nekoliko godina, ova situacija je bila nezamisliva, ali savremeno doba je nametnulo potrebu za traenjem novih puteva reavanja problema, eliminisanja situacija koje su izvor politikih tenzija ili koje podstiu socijalne sukobe. Drave koje prieljkuju da se pridrue Evropskoj Uniji, pored toga to e svoje politike, ekonomske i pravne sisteme uskladiti sa vaeim standardima u Uniji morae i da pripreme svoje graane za nove tendencije. Pitanje je kako se pripremiti da svaki graanin Unije, koji ne mora biti iste boje kao mi i koji nije iste vere, ima pravo da se nastani na prostoru cele Unije dakle, i u naem najbliem okruenju? Kako se pripremiti da to bezbolnije prihvatimo ne samo novi geografski ve i socijalni prostor koji nema razumevanja za nacionalne uskogrudosti i arhaine tradicionalizme? Alternative tome su duboka marginalizacija i puka egzistencija na periferiji evropskog prostora.

Standardi zatite nacionalnih manjina Saveta Evrope

Politika multikulturalizma, odnosno prihvatanja, tolerisanja razliitosti, ponuena je istonoevropskim dravama kao nain usklaivanja meuetnikih odnosa. U poslednjih deset godina ustanovljene su institucije i instrumenti i razvijeni su mehanizmi implementacije i monitoringa zatite nacionalnih manjina. Neki autori ak zakljuuju da je razvijeno partikularno evropsko pravo posveeno zatiti manjina2. Na razvoj politike i pravne svesti o znaaju unapreenja poloaja manjina
2 Silvo Devetak, Pravica do razlinosti, ECERS, Maribor, 1999.

337

presudan uticaj imale su evropske meunarodne institucije Savet Evrope i Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi. Pod okriljem ovih organizacija, usvojeni su dokumenti koji predstavljaju Magna cartu zatite manjina u Evropi. Sa ovim procesom Savet Evrope poeo je jo 1950. godine usvajanjem Konvencije za zatitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a nastavljen je donoenjem Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima 1992. i, tri godine nakon toga, otvaranjem za potpis i ratifikaciju Okvirne konvencije za zatitu nacionalnih manjina do sada jedinog multilateralnog instrumenta zatite prava nacionalnih manjina u Evropi. Usvajanju Okvirne konvencije prethodile su odluke donete na Samitu Saveta Evrope, odranom u Beu 1993. godine. U zavrnom dokumentu sa ovog samita izraena je namera drava lanica da utvrde standarde zatite prava i unaprede uslove za ouvanje i razvoj kulturnog, etnikog, verskog i jezikog identiteta nacionalnih manjina u skladu sa tradicionalnim demokratskim vrednostima jednakost pred zakonom, naela nediskriminacije i jednakih mogunosti, sloboda udruivanja i aktivno uee u javnom ivotu. U tom smislu, Komitetu ministara je pored ostalog preporueno da u najkraem moguem roku izradi nacrt okvirne konvencije koja bi precizirala naela na ije bi se potovanje obavezale strane ugovornice, u nameri da osiguraju zatitu nacionalnih manjina. Okvirnom konvencijom za zatitu nacionalnih manjina utvrena su naela i principi, odnosno minimum granica zatite prava nacionalnih manjina koji bi drave koje budunost grade u okviru evropskih integracionih tokova, trebalo da obezbede pripadnicima nacionalnih manjina. U tom smislu, odredbe Okvirne konvencije nisu obavezujue za drave potpisnice kojima je ostavljeno diskreciono pravo da utvrde modalitete i implementaciju njenih ciljeva. Uvaavajui specifine okolnosti ne samo u razliitim evropskim regionima ve i u svakoj dravi, kao i injenicu da u okviru SE postoje drave koje razliito gledaju na odnos etnike veine i manjine, Okvirna konvencija utvruje naela i principe zatite manjina primerene naelima evropske demokratije. Konvencijom se ne jame konkretna prava pripadnika nacionalnih manjina, ali se utvruju eljene aktivnosti i mere koje bi drave trebalo da preduzimaju kako bi stvorile uslove za zatitu i unapreivanje prava manjina. Drave prihvataju ove obaveze, smatrajui da zatita nacio338

nalnih manjina, te prava i slobode pripadnika manjina predstavljaju sastavni deo meunarodne zatite ljudskih prava... (l. 1), kao i da se zatita manjina ostvaruje u okvirima vladavine prava, potovanja teritorijalne celovitosti i nacionalne suverenosti drava (preambula). Ova poslednja konstatacija, iako naelne provenijencije, ini se vanom, posebno sa stanovita drava, jer izraava obaveze manjina u pogledu odnosa prema dravi i njenim institucijama. U ovom smislu je i lan 20. Okvirne konvencije koji od manjina trai da potuju nacionalno zakonodavstvo i prava drugih, posebno kada pripadnici nacionalnih manjina ine veinu na delu teritorije neke drave. Na ovom mestu neki analitiari u raspravu uvode pojam lojalnosti. Meutim, kao to se podrazumeva da pripadnici nacionalnih manjina moraju da se podvrgavaju nacionalnim zakonima i propisima, tako i drave ne bi trebalo da poimanje lojalnosti akcentiraju na samom postojanju dravne zajednice, ve na pragmatinom i za graane svrsishodnom delovanju, ime stie poverenje svih pripadnika zajednice. Ukoliko ne uspe da ispotuje minimum zahteva u pogledu uspostavljanja identifikacionih i prihvatljivih vrednosti, teko da bilo koja drava, a pogotovo multietnika, moe raunati na stabilan drutveni razvoj. Sledee karakteristike Okvirne konvencije jesu: otvoren pristup definiciji nacionalne manjine i odnos prema kolektivnim pravima. U literaturi se mogu nai brojne definicije pojma nacionalne manjine3. Konvencija ne operacionalizuje ni jednom od njih, ve ostavlja mogunost pripadnicima manjina da se opredele da li hoe da ih prihvate takvima ili ne (l. 3). Dakle, subjektivni izbor pojedinca povezan je s objektivnim kriterijima relevantnim za njegov identitet. U vezi s tim je odnos prema kolektivnim pravima koja Okvirna konvencija ne pominje, ali formulacijom da pripadnik nacionalne manjine prava ostvaruje pojedinano ili u zajednici sa drugima otvorena je mogunost da se pojedina prava mogu zajedniki, odnosno grupno ostvarivati i realizovati.
3 Najznaajnije definicije pojma nacionalna manjina dali su F. Kapotorti, O. Eide, . Deans, a u instrumentu Srednjoevropske inicijative (SEI) za zatitu nacionalnih manjina, ovaj pojam se odreuje kao grupa koja je brojem manja od ostatka stanovnitva neke drave, iji pripadnici kao dravljani te drave imaju etnike, verske ili jezike karakteristike razliite od ostatka stanovnitva i koje ele sauvati svoju kulturu, veru ili jezik.

339

Jedno od temeljnih naela Okvirne konvencije naelo nediskriminacije proistie iz fundamentalnih evropskih vrednosti: demokratije, vladavine prava i ljudskih prava. Konvencija polazi od stanovita da je princip nediskriminacije iroko razraen u meunarodnim instrumentima i praksi, ali da njegova puka primena ne mora biti dovoljna za realizaciju jednakosti u svakodnevnom ivotu. Osnovna pretpostavka je da ljudska bia nisu ista, odnosno da je razliitost ukorenjena u ljudskoj prirodi i da individualistika primena naela nediskriminacije, zasnovana na pretpostavkama zabrane diskriminacije, moe podsticati postojee nejednakosti. ak i kada bi se naelo nediskrimanacije sprovodilo jednako prema svim ljudima, pojedine grupe bi se ponovo nale u diskriminisanom poloaju. Recimo, pravilo prebivalita kao osnova za sticanje odreenih prava, moe uzrokovati probleme ljudima koji ive nomadskim nainom ivota. U tom kontekstu, neophodno je stvoriti uslove u kojima bi svi ljudi imali jednake mogunosti da ostvare punu jednakost. Pripadnici nacionalnih manjina mogu da ostvaruju dodatna prava kako bi ouvali nacionalni, verski ili jeziki identitet. Skup ovih posebnih mera ini naelo pozitivne diskriminacije (afirmativne akcije) koje ne moemo shvatati ni kao diskriminaciju ni kao privilegiju, ve kao korektivne mehanizme za ostvarivanje jednakosti pojedinaca i grupa u slabijem poloaju. Implementacija Okvirne konvencije podrazumeva da drave potpisnice moraju inicirati kako donoenje adekvatnih zakona, tako i odgovarajuu politiku koja obezbeuje sprovoenje preuzetih obaveza. To znai da vlade moraju izmeniti postojee zakonodavstvo i sprovoditi politiku zasnovanu na naelima vladavine prava, tolerancije i meusobnog razumevanja. U drutvima u tranziciji, za sprovoenje naela Okvirne konvencije, neophodna je izgradnja demokratskih institucija, koje doprinose uspostavljanju novih drutvenih odnosa. Programi akcija kojima se obezbeuje efektivno uee nacionalnih manjina u kulturnom, drutvenom i ekonomskom ivotu ak su kompleksniji. Oni zahtevaju odreenu politiku drava, utvrivanje prioriteta, kao i adekvatne programe u mnogim organima uprave. Ovo podrazumeva planiranje, dobru komunikaciju i koordinaciju, pilot eme i mehanizme implementacije s utvrenim budetom i planiranim sredstvima na centralnom i lokalnom nivou. 340

U dravama potpisnicama, implementaciju prava nacionalnih manjina sadranih u Okvirnoj konvenciji prati Komitet ministara, koji je u tu svrhu osnovao Savetodavni komitet, iji su lanovi ugledni strunjaci u oblasti nacionalnih manjina. Savetodavni komitet, kao nezavisno ekspertsko telo, prati implementaciju i ostvarivanje prava nacionalnih manjina u dravama potpisnicama Konvencije ne samo preko izvetaja koje prilau drave i nevladine organizacije (shadow report), ve trai miljenja, dodatna objanjenja i planira i obavlja posete s ciljem utvrivanja stanja. Na osnovu analize dravnih podataka i informacija dobijenih iz nezavisnih izvora, Savetodavni komitet donosi miljenje i prosleuje ga Komitetu ministara. Meutim, standardi zatite nacionalnih manjina ostvaruju se i kroz druge instrumente i mehanizme Saveta Evrope. Ne manje znaajan instrument za ouvanje identiteta manjina je i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima koju je inicirala, poetkom devete decenije XX veka, biva Stalna konferencija, a danas Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Evrope. Cilj Povelje jeste da doprinese ouvanju jezikog blaga Evrope kao dela njenog kulturnog naslea. U tom smislu, drave potpisnice Povelje obavezuju se na preduzimanje mera koje doprinose ouvanju i razvoju regionalnih i manjinskih jezika u razliitim aspektima privatnog i drutvenog ivota. Pod regionalnim jezicima podrazumevaju se oni koji se govore na jednom delu teritorije neke drave, a manjinskim oni koji govore osobe koje ne nastanjuju homogeno neka podruja i kojih je manje u odnosu na lica koja govore veinskim jezikom. Ciljevi Povelje su ustanovljeni na injenicama da u svakoj evropskoj dravi delovi stanovnitva govore jezicima razliitim od jezika koji je u slubenoj upotrebi i kojim najee govore pripadnici najbrojnije jezike (etnike) grupe, a da se manjinskim jezicima ne posveuje dovoljno panje. Pored toga, neki jezici su rasprostranjeni u vie drava, tako da jezik koji je slubeni u jednoj, postaje manjinski u susednoj zemlji. Takoe, u okviru jednog jezika, govori se vie dijalekata koji bi u smislu bogatstva razliitosti trebalo da imaju jednake uslove za ouvanje. Poseban problem predstavljaju jezici radnika migranata koji su, u nekim evropskim dravama, mnogobrojniji od autohtonih manjina.

341

Bilateralni ugovori i zatita nacionalnih manjina

Raspad bipolarnog sveta doprineo je unapreivanju saradnje meu dravama u istonoj Evropi. Potreba stabilnog razvoja i izgradnja demokratskih institucija upuuju na uspostavljanje i negovanje dobrosusedskih odnosa. Principi meusobnog dogovaranja i saradnje obnovili su praksu bilateralnog sporazumevanja koja, u evropskim meunarodnim odnosima, ima dugu tradiciju. Svesne da postojei meunarodni standardi zatite manjina prenebegavaju odreene specifinosti poloaja i ivota pripadnika brojnih nacionalnih manjina i inspirisane uspenim iskustvima drava na zapadu Evrope (koje su bilateralnim ugovorima uredile mnogobrojna pitanja, ukljuujui i elemente zatite manjina4), istonoevropske drave su pristupile potpisivanju meusobnih sporazuma o dobrosusedskoj saradnji. Razvoju ovog procesa naroito je doprinela strategija nemake diplomatije koja je, nakon pozitivnih i efikasnih iskustava iz ugovora potpisanih sa Poljskom o meusobnom priznavanju drava (14. novembar 1990) i dobrosusedskim odnosima i prijateljskoj saradnji (17. jun 1991), sklopila sline ugovore sa nekadanjim Sovjetskim Savezom (9. novembar 1990), a kasnije i sa Ruskom federacijom (23. aprila 1992), Kazahstanom i Ukrajinom, potom i sa ekom (27. februar 1992), Slovakom (14. septembar 1992), Maarskom (6. februar 1992) i Rumunijom (27. april 1992). U centralnoj Evropi, nemaki model bilateralne saradnje najprijemiviji je bio strategiji maarske diplomatije koja je pitanje poloaja manjina unapredila sporazumima o saradnji sa Ukrajinom (1991), Ruskom Federacijom (1992), Slovenijom (1992) i Hrvatskom (1995). Po svom znaaju za uvrivanje mira u regionu i prevazilaenja tradicionalnih meuetnikih animoziteta, izdvajaju se sporazumi o dobrosusedskoj saradnji zakljueni sa Slovakom (19. mart 1995) i Rumunijom (16. septembar 1996). Maarska je potpisivanje sporazuma i praksu bilateralnog ureivanja poloaja manjina (u politikom smislu) utemeljila Deklaracijom vlade od 18. avgusta 1993. godine, u kojoj je istaknuto da stabilnost u zapadnoj i srednjoj Evropi u dobroj meri zavisi od odnosa
4 Austrijska dravna pogodba (1955), Nemako-danski sporazum (1955), Osimski sporazum (1975), Austrijsko-italijanski sporazum o statusu Junog Tirola.

342

drava u regiji prema svojim nacionalnim, etnikim, verskim i politikim manjinama, koje ne smeju biti rtve aktuelnih politikih ciljeva. Zatiti manjina posveen je i sporazum koji su, 1996. godine, sklopile Hrvatska i Italija5. Sporazum kojim se ureuje poloaj italijanske manjine u Hrvatskoj, odnosno Hrvata u regiji Molise, oslanja se na meunarodne standarde zatite manjina i ureuje pitanja koja se odnose na kulturu, identitet manjina i njihovo uee u javnom ivotu. Pristupanju dogovoru predstavnika vlada prethodio je Memorandum o zatiti italijanske manjine u Hrvatskoj i Sloveniji, donet u Rimu, posle raspada druge Jugoslavije. Ve je reeno da su Poljska i Nemaka sporazumom uredile poloaj Nemaca u Poljskoj, u smislu posebnih odredbi koje se odnose na kulturna prava i uee manjine u odluivanju na svim nivoima vlasti, a sline sporazume u vezi sa dobrosusedskim odnosima i zatitom Poljaka u rasejanju drava je potpisala sa svim susednim zemljama, od kojih su strateki znaajni oni zakljueni sa Litvom i Rusijom, sredinom 1992. godine. U ovim ugovorima su specifikovana reciprona prava manjina i naglaena je lojalnost pripadnika manjinskog stanovnitva prema dravi u kojoj ive. Iz liste prava, ureenih ovim sporazumima, trebalo bi izdvojiti ona koja su obino predmet nacionalnog zakonodavstva, ali su zbog svog znaaja u ovim sluajevima pojaana preuzimanjem obaveza drava: pravo na slobodno ispovedanje vere (poljskoruski sporazum), pravo na predstavljanje i zastupanje interesa manjina i pravo na slubenu upotrebu jezika pred sudskim organima (poljsko-litvanski ugovor). Za bilateralno ureivanje poloaja manjina znaajan je i lan 8 Sporazuma o normalizaciji odnosa izmeu Republike Hrvatske i SR Jugoslavije (23. avgust 1996), u kojem strane potpisnice Srbima i Crnogorcima u Hrvatskoj i Hrvatima u Jugoslaviji jame sva prava predviena meunarodnim pravom. Posle rata koji je voen i nakon posleratnih dogaanja, ovaj sporazum bi trebalo shvatiti kao nesumnjiv doprinos stabilizaciji regiona i kao unapreivanje meusobnih odnosa, posebno u smislu breg povratka izbeglih Srba u Hrvatsku, odnosno
5 Posebno je potpisan i regionalni ugovor izmeu istarske upanije i regije Furlanija-Julijska krajina (22. februar 1999).

343

uzajamnog ureivanja poloaja i zatite prava Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Jugoslaviji6. Predmet maarsko-slovenakog sporazuma o manjinama, od 6. novembra 1992. godine, jeste slovenaka manjina koja nastanjuje pet naselja u Porablju, kao i Maari koji ive u prekomurskom delu Slovenije7. Potpisivanju sporazuma prethodila je konvencija o obezbeivanju posebnih prava za obe manjine8. Drave su se, u etvrtom stavu preambule, obavezale da e u skladu sa meunarodnim pravom unapreivati uslove za razvoj identiteta, kulture, jezika, obrazovanja i drugih karakteristika manjina i da e, u tom smislu, ustanoviti sledee mehanizme i instrumente (nabrojane u lanovima 28 Ugovora): obrazovanje na maternjem jeziku, osnivanje drutvenih i kulturnih ustanova manjina, upotrebu maternjeg jezika i pisma i informisanje, metodologiju naunog rada u vezi s prouavanjem poloaja i ljudskih prava manjina, zatitu ekonomskih interesa manjina i obezbeivanje uslova za delotvorno uee manjina u javnom ivotu.
6 SR Jugoslavija do sada nije sklopila nijedan uzajamni sporazum o zatiti manjina. U toku su pregovori sa vladama Hrvatske, Rumunije i Maarske, a nagoveteni su i razgovori sa predstavnicima Vlade Republike Makedonije. Kako u naoj zemlji ne postoji sistematska briga za sunarodnike u inostranstvu, ini se da je pre poetka pregovora trebalo utvrditi odgovarajuu politiku drave u ovom domenu. U ovom trenutku, SR Jugoslavija, odnosno Srbija su jedine drave u oba regiona koje nisu utvrdile institucionalni odnos prema dijaspori, posebno u onim dravama u kojima je ona autohtona. Istina je da su meunarodne okolnosti kompleksne i da je ovo pitanje vie puta bilo zloupotrebljavano, ali mislim da ne postoji opravdanje za to da ni u postojeem ustavnom sistemu, a ni u vidu posebnog zakona, ovo pitanje nije postulirano. Izuzev Sektora za dijasporu u Ministarstvu spoljnih poslova, nije poznato da postoji relevantna institucija zaduena za ova pitanja. ini se da je nedavna inicijativa Demohrianske stranke Srbije o aktuelizovanju pitanja srpske dijaspore redak primer interesovanja politikih stranaka za probleme sunarodnika u rasejanju, a da pri tome ne postoje neposredni ekonomski ili politiki interesi. Verovatno da je SR Jugoslavija najblia potpisivanju ugovora o bilateralnoj zatiti manjina sa Rumunijom i da e to u bliskoj budunosti biti uinjeno, ali bez jasno utvrenih ciljeva politike prema Srbima u dijaspori i verovatno da e vie koristi od ovog sporazuma imati rumunska strana koja, ne samo to je institucionalizovala politiku prema licima koja izraavaju rumunski identitet, ve je dugorono ostvaruje. 7 Poloaj ovih manjina je od potpisivanja Trijanonskog ugovora bio redovan predmet razmatranja, esto i sporova u meusobnim odnosima drava. 8 Sliana strategija primenjena je i prilikom zakljuivanja sporazuma izmeu Maarske i Ukrajine. Pre njegovog potpisivanja drave su usvojile Deklaraciju o principima saradnje.

344

Drave su se posebno obavezale da promene administrativno-teritorijalnog ustrojstva zemalja nee biti na tetu manjina, da e omoguiti manjinama slobodne i neposredne izbore zajedno s pripadnicima veinskog naroda, da e odredbe ovog sporazuma biti potovane prilikom sklapanja drugih meudravnih ugovora, te da e ustanoviti komisiju u kojoj e se predstavnici obe vlade starati o sprovoenju Sporazuma9. Verovatno najznaajniji bilateralni ugovor o dobrosusedskoj saradnji i prijateljstvu, koji sadri lan posveen meusobnoj zatiti manjina u postkomunistikoj Evropi, zakljuile su Maarska i Rumunija. Potpisivanje ugovora optereivala su loa iskustva u vezi sa ranijim pokuajima drava da urede manjinsko pitanje. Jo 1975. godine, tadanji komunistiki predsednici Kadar i auesku zakljuili su sporazum koji je normativno zadovoljavao veinu i danas aktuelnih zahteva u vezi sa poloajem Maara u Erdelju i Rumuna u Maarskoj. Ugovorom je, izmeu ostalog, predvieno otvaranje konzulata u podrujima koje manjine homogeno nastanjuju. Meutim, nedostatak politike volje obe strane uslovio je da odredbe ovog sporazuma ostanu mrtvo slovo na papiru, ali i kao opomena savremenim generacijama koje su, shvatajui globalne tendencije u kojima je regionalna stabilnost znaajan faktor, sklopile 16. novembra 1996. godine Ugovor o razumevanju i dobrosusedskoj saradnji. U smislu jaanja regionalne saradnje i bezbednosti je i lan 3/1, kojim se drave obavezuju da nee ugroavati teritorijalni integritet suseda i da e se, prilikom eventualnih nesporazuma, uzdravati od upotrebe sile. Vano je rei da Ugovor nije u celini posveen ureivanju statusa manjina, ali da je lan 15 u potpunosti posveen ovom problemu i da predstavlja novinu u odnosima izmeu dve zemlje, jer se u skladu s meunarodnim standardima kroz dvanaest taaka ureuje poloaj Maara u Rumuniji i Rumuna u Maarskoj. Sadrina ovih odredbi mogla bi se saeti u segmentima socijalno-ekonomskih i kulturnih prava, delotvornog uea manjina u drutvenom ivotu i obaveza vlasti da konsultuju predstavnike manjinskih organizacija u vezi sa odlukama koje se odnose na zatitu identiteta manjina. U lanu 15 nalaze se i odredbe o zatiti manjina od asimilacije, o unapreivanju kulturnog identiteta, o zatiti kulturne i duhovne batine,
9 lanovi 9 i 15.

345

a instrumenti nadzora odnose se na Meuvladinu komisiju zaduenu za praenje sprovoenja odluka iz sporazuma, kao i na infrastrukturu meunarodnih evropskih organizacija OEBS i SE. Najzad, sa Slovakom je Maarska, 1995. godine, potpisala Sporazum o dobrosusedskoj saradnji, iji je sastavni deo Preporuka Parlamentarne skuptine SE 1201. Potpisivanju sporazuma prethodili su dugotrajni pregovori dravnih delegacija u kojima je provejavalo pitanje teritorijalne autonomije manjina. Ovo osetljivo pitanje retko se pominje u savremenim meunarodnim dokumentima, a drave nerado prihvataju obaveze u smislu teritorijalnosti etnikih manjina. Izuzetak predstavlja Preporuka 1201 Saveta Evrope, odnosno Protokol uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima koji je pridodat i u ijem lanu 11 stoji: U oblastima u kojima su u veini, lica koja pripadaju nacionalnoj manjini imaju pravo da raspolau odgovarajuim lokalnim ili autonomnim upravama ili imaju pravo na specijalni status, to odgovara specifinom istorijskom i teritorijalnom poloaju, a u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom drave. Kako je re o formulaciji ija implementacija moe imati politike posledice, Komitet za pravne poslove i ljudska prava Parlamentarne skuptine SE je zatraio miljenje Komisije za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija) o ovom dokumentu, a posebno o lanu 11. Komisija je usvojila miljenje da ova odredba nije operativno pravilo meunarodnog prava, ve predlog koji ne korespondira sa lanom 15 Okvirne konvencije u kojem se ne sugeriu oblici specijalnog statusa ili autonomnih lokalnih vlasti, ve se utvruje pravo lica koja pripadaju nacionalnim manjinama da aktivno uestvuju u vlasti u stvarima koje se njih tiu. U tom smislu je zakljueno da meunarodno pravo ne raspolae mehanizmima kojima bi se dravama naloilo bilo kakvo teritorijalno reenje manjinskog pitanja. Meutim, na unoenju u bilateralne sporazume Preporuke 1201 SE, odnosno lana 11 Dodatnog protokola uz ove preporuke, insistira maarska diplomatija koja, iako nesumnjivo opredeljena za evroatlanske integracije, uvaava i istorijske, politike i etnike okolnosti koje su uslovile da treina Maara ivi u susednim zemljama. U bilateralnom ugovoru koji su zakljuile Maarska i Hrvatska Preporuka 1201 je pomenuta, ali ve tokom usklaivanja teksta sporazuma sa Slovakom i Rumunijom, voene su polemike oko sadraja lana 11. Pregovori su 346

okonani potpisivanjem sporazuma o saradnji i dobrosusedskim odnosima, u kojima se ureuje i pitanje poloaja manjina, ali uz izriito ograivanje Slovake i Rumunije u pogledu prihvatanja obaveza u smislu teritorijalne autonomije manjina. Slovaka vlada je, prilikom ratifikacije, dala izjavu da nikad nije prihvatila ili ugradila u ugovor bilo kakvu formulaciju zasnovanu na principu priznavanja kolektivnih prava manjina ili kojom bi se dozvolilo stvaranje autonomnih struktura po osnovu etnike pripadnosti. U listi dokumenata koja je sastavni deo Sporazuma o dobrosusedskoj saradnji izmeu Rumunije i Maarske unete su i Preporuke 1201, ali je dodat i Anex koji se odnosi na lan 15, paragraf 1b, u kojem izriito stoji da se ugovorne strane slau da se Preporuka 1201 ne odnosi na kolektivna prava, niti da namee obavezu da se licima koja pripadaju nacionalnim manjinama dodeli pravo na specijalni status teritorijalne autonomije koja bi se zasnivala na etnikom kriterijumu. Oigledno je da drave nerado prihvataju obaveze o kolektivnim pravima nacionalnih manjina, odnosno ustanovljavanje kulturne, personalne ili drugih vidova autonomije, jer strahuju da bi formiranje administrativnih autonomija, zasnovanih na etnikom principu, potkrepljeno legitimnim i u meunarodnim odnosima zasnovanim pravom na odravanje veza manjina sa matinim dravama, pojaalo secesionistike tendencije. U tom smislu, bilateralnim ugovorima se obino ne produbljuje ovo pitanje, ve se nastoji da se postojee stanje unapredi i dopuni. Prednosti bilateralnih ugovora nad multilateralnim dokumentima10 su u tome to mogu da posvete panju i obezbede uslove za reavanje osetljivih pitanja i koncentriu se na konkretne potrebe svake nacionalne
10 Svesne prednosti bilateralnog sporazumevanja, meunarodne organizacije su preduzele aktivnosti i incijative posveene njegovom unapreivanju. lanom 18.1 Okvirne konvencije za zatitu nacionalnih manjina preporueno je dravama, posebno susedima, da kad god je to mogue zakljuuju multilateralne i bilateralne ugovore o zatiti nacionalnih manjina. UN, Rezolucijom Komisije za ljudska prava od 22. februara 1995. godine, nedvosmisleno zagovaraju praksu bilateralnog sporazumevanja (E/ CN.4/1995 L.32). Evropska Unija je, smatrajui bilateralno sporazumevanje pogodnim sredstvom za ostvarivanje stabilnosti u JIE podrala inicijativu francuskog diplomate Baladura o sklapanju Pakta za stabilnost u JIE. Pakt su potpisale 52 drave, a njegove ingerencije zasnovane su na principima OEBS-a i regionalnoj saradnji, odnosile su se na Bugarsku, eku, Estoniju, Maarsku, Litvaniju, Poljsku, Rumuniju i Slovaku drave koje su izrazile interes za pridruivanje EU (94/367CFSP).

347

manjine u zavisnosti od istorijskih, politikih i drutvenih prilika koje su uticale na njihov poloaj. Osnovna zamisao bilateralnog sporazumevanja za drave matice je ustanovljavanje visokog stepena zatite za svoje manjine, a za drave u kojima su te manjine nastanjene da ostvare jednake uslove zatite manjina, kao preduslova njihove integracije. Bilateralni ugovori (ili dokumenti koji im prethode) sadre obostrane obaveze drava u pogledu potovanja meunarodnih normi zatite nacionalnih manjina, a obino i klauzule ili odredbe kojima se izriito naglaava zatita teritorijalnog integriteta drava. Sadraj prava nacionalnih manjina obuhvaenih ugovorima uglavnom se odnosi na zatitu: a) b) c) d) e) f) g) identiteta, kulture i kulturne batine, obrazovanja, veroispovesti, slobode izraavanja i udruivanja, delotvornog uea u procesima odluivanja i uspostavljanja i odravanja veza sa matinim dravama i sunarodnicima u dijaspori.

Samo izuzetno, drave priznaju i izvesna kolektivna prava manjinama. Mnogo ee, meutim, nastoje da u tekst sporazuma unesu odredbe kojima se izruito ograuju od obaveza u pogledu priznavanja kolektivnih prava manjinama i teritorijalizacije etninosti. Praksom bilateralnog sporazumevanja su svakako unapreeni meudravni odnosi i stabilnost u regionu, kao i poloaj nacionalnih manjina, ali svakako da bi ono bilo jo efikasnije ukoliko bi drave uspostavile odgovarajue mehanizme za njihovo sprovoenje. Dok se to ne desi, ovi ugovori su ipak deklarativni i okvirni, jer se njihove odredbe primenjuju posredno: putem nacionalnih zakonodavstava ili putem meudravnih sporazuma o odreenim pitanjima. U praksi, ugovorne strane su obavezne da potuju ugovorima predviena prava nacionalnih manjina i da vode periodine bilateralne razgovore o njihovoj primeni. U tom smislu, ustanovljavaju se meudravne komisije u iji sastav su ukljueni predstavnici manjina koji, meutim, ne raspolau efikasnim mehanizmima pomou kojih bi uticali na odluivanje. Do sada, ovla348

enja komisija su se ograniavala na preporuke vladama u pogledu realizacije, a u najboljem sluaju mogle su uticati na izmenu ugovora11. Posredni mehanizmi za ostvarivanje obaveza preuzetih bilateralnim ugovorima mogli bi da budu nadzor Savetodavnog i Ministarskog odbora Parlamentarne skuptine Saveta Evrope12 i domaa zakonodavstva, u sluajevima kada su drave obavezne da direktno primene odredbe meunarodnih ugovora13. Do sada najefikasniji mehanizmi uticaja na strane koje se ne pridravaju odredbi ugovora bili su politiki pritisci meunarodne zajednice, koja je bila prinuena da opominje pojedine drave da neprimenjivanjem preuzetih obaveza kre osnovne principe meunarodnog prava po kojima su prekogranina i regionalna saradnja osnova dobrosusedskih odnosa.

Povla}eni status manjina od strane dr`ava matica i bilateralni sporazumi

Veina postkomunistikih drava je brigu za poloaj sunarodnika u dijaspori, pored odredbi sadranih u bilateralnim ugovorima, pravno institucionalizovala i drugim nivoima zatite. Suprotno politici koju su u ovim dravama zastupali komunistiki reimi, a koji su nacionalna pitanja zamagljivali floskulama o jedinstvu meunarodnog radnikog pokreta, demokratske vlasti su naglasile znaaj etnikog, nacionalnog
11 Ni u jednom do sada zakljuenom ugovoru ne postoje kaznene mere za stranu koja ne sarauje ili koja kri odredbe ugovora. Takoe, retko se koriste pravne mogunosti za unapreivanje mehanizama za efikasnije sprovoenje ugovora. U tom smislu, na osnovu mehanizama koji postoje u Paktu za stabilnost u JIE, drave ili moda predstavnici manjina (?) mogle bi da se u sluaju nepotovanja prava koja proizilaze iz ugovora obrate Meunarodnom sudu za pomirenje i arbitrau ili da, na osnovu lana 15 Deklaracije Pakta o stabilnosti, zatrae pomo Kancelarije visokog komesara za nacionalne manjine OEBS-a. 12 Ovaj mehanizam u praksi deluje, jer je veina odredbi iz bilateralnih sporazuma sadrana u Okvirnoj konvenciji, a drave u svojim periodinim izvetajima o njenoj primeni ukljuuju, po pravilu, i informacije o ispunjenim obavezama iz bilateralnih ugovora. 13 U domaem zakonodavstvu se retko pokreu sporovi proistekli iz neprimenjivanja meunarodnih ugovora. Najei uzroci tome su neobavetenost kako sudova, tako i organa i lica koji bi mogli da pokrenu odgovarajui postupak.

349

identiteta koji se esto rasprostire izvan dravnih mea. U tom smislu, u ustave ili posebne zakone unete su odredbe kojima se istie obaveza drava da vode rauna o poloaju svojih manjina. U lanu 6 Ustava Republike Maarske, koji je poslednji put dopunjen 1989. godine, izraena je odgovornost drave za sudbinu Maara koji ive van njenih granica i razvija i neguje njihove veze sa Maarskom. Slinog sadraja je i lan 7 rumunskog Ustava iz 1991. godine: Drava podrava jaanje veza sa Rumunima koji ive u inostranstvu i postupa shodno tome da bi se sauvao, razvijao i izraavao njihov etniki, kulturni, jeziki i verski identitet na osnovu potovanja zakona drave iji su graani. lan 12 Ustava Ukrajine predvia da drava obezbeuje zadovoljenje nacionalnih, kulturnih, jezikih potreba Ukrajinaca koji stalno borave van granica drave. Republika Slovaka (lan 7a Ustava) podrava nacionalnu svest i kulturni identitet Slovaka koji ive u inostranstvu i njihove institucije za ostvarivanje ovih ciljeva i njihove veze sa domovinom. Poljska, u Ustavu iz 1997. godine, predvia pomo Poljacima koji ive u inostranstvu u odravanju njihovih veza sa nacionalnim i kulturnim nasleem. Veina drava nastalih na prostoru SFR Jugoslavije takoe izraava spremnost da brigu za svoje manjine institucionalizuje. U lanu 5 Ustava Republike Slovenije naglaeno je da: Slovenija vodi brigu o autohtonim slovenakim nacionalnim manjinama u susednim zemljama i neguje njihove veze sa domovinom. (...) Slovenci koji nemaju slovenako dravljanstvo mogu da uivaju posebna prava i privilegije u Sloveniji. Priroda i obim takvih privilegija regulisae se posebnim zakonom. lanom 49 Ustava Makedonije iz 1991. godine predvieno je da se Republika brine o statusu i pravima onih osoba koje pripadaju makedonskom narodu u susednim zemljama (...) pomae njihov kulturni razvoj i podstie veze sa njima. Najzad i Hrvatska, u Ustavu iz 1991. godine, lan 10 posveuje garancijama koje je drava obavezna da prui Hrvatima u inostranstvu. Pored ustavnih obaveza, veina drava je donela posebne zakone kojima se pripadnicima svojih manjina u rasejanju priznaju posebna prava i beneficije14. Ovaj vid zatite nacionalnih manjina, koji je relativno
14 Zakon o jednakosti junih Tirolaca sa austrijskim graanima, od 25. januara 1979; Zakon o Slovacima koji ive u inostranstvu, od 14. februara 1997; Zakon o

350

skoro uveden u praksu, za sada se ne smatra sastavnim delom meunarodnog prava, ali svakako da moe unaprediti poloaj lica koja pripadaju nacionalnim manjinama i doprineti efikasnijoj zatititi njihovih prava. Re je o izuzetno osetljivom pitanju koje, u podrujima kakva su Jugoistona i Centralna Evropa, moe izazvati podozrivosti i sumnje u pogledu naruavanja suverenosti susednih i drugih drava u regionu, iako na osnovu Okvirne konvencije i drugih meunarodnih akata drave imaju nedvosmisleno pravo da aktivno odravaju veze sa sunarodnicima u inostranstvu i vode brigu o njima. Ukoliko pribegnu institucionalizaciji moraju to initi paljivo, vodei rauna da ne povrede principe teritorijalne suverenosti drava, dobrosusedskih odnosa, nenaruavanja ljudskih prava i sloboda i zabrane diskriminacije. Povlastice koje manjine mogu ostvarivati na osnovu ovih sporazuma najee se odnose na kulturu i obrazovanje, socijalnu i zdravstvenu zatitu, oslobaanje od pribavljanja viza i boravinih dozvola i taksi, izdavanje radnih dozvola, smanjenje trokova putovanja u matinim dravama i pogodnosti za sticanje dravljanstva drava matica. Drave razliito tretiraju obim prava koja priznaju sunarodnicima u inostranstvu. Tako su, u pojedinim ugovorima, priznate samo neke od navedenih povlastica, dok su u drugim (kao u Zakonu o Maarima u susednim zemljama) one kompleksno zastupljene. Briga za sunarodnike u inostranstvu od strane matinih drava nije izazivala naroitu pozornost sve do usvajanja maarskog zakona o sunarodnicima u susednim zemljama. Jo tokom priprema za donoenje ovog zakona, a posebno u vremenskom vakumu koji je nastao u periodu od njegovog izglasavanja u Parlamentu, od 19. juna 2001. do 1. januara 2002. godine, od kada je poeo da se primenjuje, uskomeale su se strasti meu susedima. Prednjaile su slovaka i rumunska diplomatija. U vezi sa rezervama na sadrinu zakona, njegovu usklaenost sa meunarodnim standardima, nainom donoenja i najzad primeni, Slovaka je ve 6. jula 2001. godine uputila Vladi Republike Maarske Promemoripodrci rumunskim zajednicama u svetu, od 15. jula 1998; Savezni zakon o dravnoj politici Ruske Federacije prema sunarodnicima u inostranstvu, od 12. marta 1999; Zakon o Bugarima koji ive van Bugarske, od 11. aprila 2000; Zakon o merama u korist italijanske manjine u Sloveniji i Hrvatskoj, od 21. marta 2001; Zakon o Maarima koji ive u susednim zemljama, od 1. januara 2002.

351

ju, a nekoliko dana ranije, 28. juna, poslanik Rumunije u Parlamentarnoj skuptini Saveta Evrope podneo je predlog rezolucije o ovom zakonu. Obe drave su insistirale na miljenju Komisije za demokratiju putem prava15 (Venecijanska komisija), da je zakon pripremljen, a da drave na ije graane se primenjuje nisu konsultovane, da su ingerencije zakona eksteritorijalne i da je njima naruena suverenost drava, posebno u odredbama koje pretpostavljaju da identifikacione kartice, neophodne za ostvarivanje povlastica, izdaju maarske nacionalne organizacije u susednim zemljama, da proirivanje povlastica i na suprunike ne-maarskog porekla podstie tihu, posrednu asimilaciju16, te da primena Zakona van granica Maarske moe da izazove diskriminaciju graana ne-maarskog porekla u susednim zemljama.17 Miljenje koje je iznela Venecijanska komisija, 19. oktobra 2001. godine18, drave su razliito tumaile, ali su kroz postojee mehanizme bilateralnog sporazumevanju poele sa dogovorima u vezi sa odgovarajuim reenjima.19 Najzad, spor je okonan izjavom maarske
15 Rumunski premijer A. Nastase je, 21. juna 2001. godine, zatraio miljenje Venecijanske komisje o usklaenosti Zakona o Maarima u susednim zemljama sa meunarodnim standardima zatite manjina, u kontekstu uporednog meunarodnog javnog prava. 16 Na osetljivost problema ukazuje bojazan da e se pripadnici romske nacionalnosti koji u regionu ive u tekim socijalnim uslovima, zbog ostvarivanja pojedinih povlastica izjanjavati kao Maari. Uz potovanje prava na nacionalno izjanjavanje, to bi svakako doprinelo pojaavanju etnike mimikrije usporavanja procesa nacionalne artikulacije Roma u Evropi. 17 Jedan od moguih vidova diskriminacije mogao bi da nastupi prilikom pristupanja Maarske EU, odnosno engenskom viznom reimu. U skladu sa takozvanim Statusnim zakonom, Maari u susednim dravama bi u odnosu na druge graane uivali znatne olakice za dobijanje viza. 18 Report on the Preferential Treatment of National Minorities by their Kinstates, usvojen na 48 plenarnom sastanku Venecijanske komisije. (www.romanothan.ro/ documente/reports/venice_commission.htm). 19 Istoga dana kada je Venecijanska komisija saoptila svoje miljenje, predstavnici Maarske i Rumunije u Specijalnom komitetu za saradnju u oblasti manjinskih poslova Meuvladinog meovitog komiteta za aktivnu saradnju i partnerstvo republika Maarske i Rumunije izjavili su da pozdravljaju sve mere svojih vlada koje, u duhu Maarsko-rumunskog bilateralnog ugovora i uz potovanje dobrosusedskih odnosa podravaju ouvanje etnikog, kulturnog, jezikog i verskog identiteta manjina koje ive na teritoriji druge strane ugovornice.

352

vlade o spremnosti da sa susednim dravama razmotri odredbe Zakona. U tom smislu, vlade Rumunije i Maarske su zakljuile Memorandum o saglasnosti, u kojem su uskladile sporna pitanja: izmenjene su odredbe koje su mogle da izazovu diskriminaciju rumunskih graana ne-maarskog porekla, u pogledu dobijanja radnih dozvola i zapoljavanja u Maarskoj; utvreno je da rumunski graani ne-maarskog etnikog porekla ne mogu koristiti nikakve povlastice predviene Zakonom; procedura izdavanja sertifikata obavljae se iskljuivo na teritoriji Republike Maarske i u njenim diplomatskim predstavnitvima; organizacije maarske manjine u Rumuniji ne mogu izdavati nikakve sertifikate u vezi sa etnikim poreklom; neophodni kriteriji za dobijanje sertifikata su podnoenje odgovarajueg zahteva, slobodna izjava pripadnika maarske manjine o svom maarskom poreklu/identitetu, znanje maarskog jezika ili da je lice registrovano u nekoj od maarskih organizacija ili da je registrovano kao etniki Maar u crkvi. Maarska se, takoe, obavezala da nee pruati pomo maarskim politikim organizacijama u Rumuniji pre nego to za to pribavi pristanak rumunskih vlasti, te da e pristupiti postupku usvajanja amandmana na Statusni zakon.

Perspektiva multikulturalizma u smislu savremenih standarda zatite manjina

Sigurno da je Statusni zakon koji se, inae, nesmetano primenjuje u Jugoslaviji, Hrvatskoj i Sloveniji, a ne primenjuje u Austriji, pored polemike koju je izazvao, ukazao na to da bi se unapreivanjem njegovog sadraja doprinosilo kako poboljanju poloaja maarske nacionalne manjine u susednim zemljama, tako i razvijanju regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa. Meutim, injenica je da je ovaj zakon, koji predstavlja legitimno nastojanje jedne drave da doprinese unapreenju poloaja svoje manjine u dijaspori i koji, manje vie, proizilazi iz postojeih meunarodnih dokumenata i standarda zatite nacionalnih manjina, izazvao burno reagovanje i protivljenje drava u regionu Centralne i Jugoistone Evrope, u kojima ivi najvei broj pripadnika maarske manjine i da su obnovljeni aveti prolosti iz pretrijanonskog vremena. 353

injenica da postojei stadardi zatite manjina ipak previaju neke, oigledno vane, okolnosti za drave u regionu izaziva trenutak kada su se strasti uskovitlale. Naime, politika multikulturalnosti koja bi trebalo da nosi integrativni predznak i principi na kojima poiva bilateralno sporazumevanje i dobrosusedski odnosi, uzdrmani su, poto je Maarska zakoraila u predvorje Evropske Unije, a Slovaka i Rumunija potpisale ugovore o stabilizaciji i asocijaciji. Pristupanjem Uniji, drave e morati da se odreknu ne samo dela suvereniteta i da usklade nacionalna zakonodavstva i politike i ekonomske sisteme sa njenim standardima, ve e morati da izmene shvatanja kako administracija, tako i samih graana nenaviknutih na potpuno nove vrste odnosa. Kao to e im se, nakon pristupanja EU, otvoriti iroke mogunosti za unapreivanje znanja, zapoljavanje, slobodu kretanja i nastanjivanja na teritorijama drava lanica na zapadu kontinenta, tako e morati da prihvate fakat da e se, u njihovom susedstvu, nastanjivati ljudi ija boja koe, vera, obiaji nisu isti. Ukoliko drave u regionu prieljkuju da se na njihovoj teritoriji nastane stranci koji raspolau znanjem i kapitalom, morae da prihvate da su s njima jednaki i oni koji ne samo to pripadaju drugoj etniji ili religiji, ve i pojaavaju konkurenciju na tritu radne snage i usluga. To su procesi kojima su se i zapadnoevropske drave dugo prilagoavale. Trebalo bi uloiti dodatne napore kako bi se proces integracije Centralne i Jugoistone Evrope ostvarivao uz to manje posttraumatinih situacija.

354

or|e Pavi}evi}

NACIONALIZAM I LIBERALIZAM: OPRAVDANJE ZA TOLERANCIJU

Tekst se bavi liberalnom revizijom teorije nacionalizma, iji je cilj da se nadoknade moralni deficiti nacionalizma. Razliiti oblici ovih teorija liberalnog nacionalizma ne uspevaju u tome, jer ne uspevaju da obrazloe kako se asocijativne nacionalne veze mogu prevesti u posebne politike dunosti. Zbog toga se, na osnovu analize nacionalistikog argumenta, moe zakljuiti da postoje dobri razlozi za toleranciju nacionalizma kao oblika grupnog predstavljanja, ali da ne postoje dobri razlozi za politiku podrku svakog posebnog nacionalnog projekta. U tu svrhu bi se moralo pronai posebno moralno opravdanje za nametanje nedobrovoljnih tereta lanovima, iskljuenje iz nekih oblika raspodele ne-lanova i ekskluzivno pravo na upotrebu odreenih resursa od strane jedne grupe.

Koliko lica ima nacionalizam?

U razliitim periodima moderne svetske istorije, fenomen nacionalizma je razliito vrednovan. U devetnaestom veku, nacionalni pokreti su slavljeni kao nosioci progresivnih, demokratskih, liberalnih naela. Nacija je, nakon Francuske revolucije, tretirana kao mesto ostvarenja i praktikovanja ideala slobode, jednakosti i bratstva. Italijanski liberalni teoretiar i politiar, uzepe Manzini, smatrao je da je oveanstvo prirodno podeljeno na nacije i da svaka nacija svoje ispunjenje ostvaruje u vlastitoj dravi. Kada svaka nacija bude imala svoju dravu, bie obezbeen veni mir u svetu. Svaki je narod, prema tome, osuen da se 355

konstituie kao nacija prije nego to ga zaokupi pitanje oveanstva.1 Isto uverenje su delili i ameriki predsednik Vilson i ef sovjetske drave Lenjin kada su, nakon Prvog svetskog rata, prekrajali politiku kartu prema nacionalnim principima koji su trebali da unesu red u meunarodne odnose. Slina retorika koriena je u procesu dekolonizacije afrikih i azijskih zemalja, kao i prilikom raspada sovjetske imperije i federalne Jugoslavije. Nereena nacionalna pitanja su viena kao izvor sukoba, a njihovo reenje u smislu politikog priznanja prava nacija kao uspostavljanje trajnog poretka. Meutim, nacionalizam je (paralelno sa svojom svetlom stranom) pokazivao i svoje drugo lice, kao ideologija sa velikim meugrupnim konfliktnim potencijalom i kao politika koja moe voditi unutargrupnoj arbitrarnosti vladanja, bezakonju i nasilju irokih razmera, kako prema nelanovima tako i prema lanovima zajednice. Kulminacija ove politike bio je faizam i Drugi svetski rat, ali i konflikti nastali na prostorima biveg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i njihovi ishodi. Politike genocida i etnikog ienja imaju svoje ishodite u nacionalistikoj ideologiji ili se makar opravdavaju nacionalnom retorikom. Isto se odnosi i na razliite oblike nedemokratskih oblika vladavine. U ovom smislu, nacionalizam je vien kao filozofija konflikata i neporetka, iji mobilizatorski potencijal moe biti iskorien za opravdanje razliitih loih politika i loih namera. Dvostruko lice nacionalizma posluilo je za razdvajanje tzv. etnikog od graanskog, odnosno politikog pojma nacije, iji su reprezentativni zastupnici Johann Herder i Ernest Renan, mada se one razvijaju i ranije u Nemakoj, odnosno Francuskoj2. Oekivalo se da e nam ovo razdvajanje pomoi da napravimo razliku izmeu zlih i dobrih oblika nacionalizma. Na taj nain bi se, unutar samog fenomena nacionalizma, naao kriterijum za razvrstavanje pojavnih oblika nacionalizma i odvajanje onih koji nisu moralno opravdani od moralno opravdanih naina konstituisanja nacionalnih drava. Meutim, nijedan od ovih pojmova, niti bilo koja njihova kombinacija, ni priblino ne obuhvata em1 Navedeno prema Keduri (2000), str. 115. 2 Ovi pojmovi se, ponekad, zbog toga nazivaju francuski i nemaki pojam nacije i duboko su ukorenjeni u principima graanstva (Podunavac, 1998, str. 81 85).

356

pirijsku raznovrsnost shvatanja nacije. Svoenje nacija i njihovog samorazumevanja na jedan od ova dva pojma bilo bi arbitrarno u odnosu na empirijsku raznovrsnost ili bi zahtevalo reviziju raznolikih shvatanja nacija, to zahteva dodatno opravdanje. Niti postoji isto etniko odreenje (koje se oslanja na prepolitiku pripadnost zajednici), niti je graansko odreenje vezano samo za politiki proces konstituisanja drave, koja bi koordinirala aktivnosti osloboenih i, do tada u bitnom smislu nepovezanih, pojedinaca. Pored toga, ni u jednom od sluajeva, proces nacionalne homogenizacije nije tekao bez znaajne koliine nasilja, sa znaajnim empirijski slinim manifestacijama, tako da je onda kriterijum razlikovanja onaj koji se moe uspostaviti samo izmeu onih nacija koje su posao konstituisanja obavile ranije i uspeno i koje su zbog toga odmakle na stupnju civilizovanosti i onih koje su to uinile kasnije i manje uspeno i koje, zbog toga, zaostaju u civilizovanosti3. ini se, ipak, da je problem mnogo dublji nego to se prvobitno pretpostavljalo. Fenomen nacija i nacionalizma ne moe se svesti niti samo na njihov oslobodilaki, niti na represivni i konfliktni potencijal. Posebno to se ovi aspekti, u svakom pojedinanom sluaju, uzajamno ne iskljuuju. Delovanje nacionalizma mnogo je dublje i obuhvatnije, esto i neprimetno4. Srene ili nesrene istorijske okolnosti, veliina
3 Da bi se potvrdila ovakva teza, potreban je visok stepen empirijske evidencije koja se na ovom mestu ne moe ponuditi. Ipak, neke injenice govore o tome da je re ponajvie o prolom i zaboravljenom homogenizujuem nasilju u cilju dravno sponzorisanog poduhvata ujednaavanja jezikih, kulturnih i proizvodnih obrazaca. Da je to bio sluaj i u onim zemljama koje se najmanje smatraju nacionalistikim potvruje Vil Kimlika koji u tom smislu navodi citat iz knjige Our English Heritage, Deralda Donsona: Jedna je od malih ironija istorije da se nijedno viejezino carstvo Starog sveta nije usudilo da bude toliko okrutno u nametanju jedinstvenog jezika celokupnom stanovnitvu koliko su to bile liberalne republike posveene stavu da su svi ljudi stvoreni jednaki (Kymlicka, 1997, str. 57). 4 U ovom smislu, briljantna je analiza Itvana Biboa koji ukazuje na znaaj reavanja nacionalnog pitanja i koji primeuje da nacije u groznici nastajanja nisu primeivale da se veliina uinka zapadnih nacija sastoji upravo u tome to one ive svoj nacionalni ivot u jednom, samo po sebi razumljivom spokojstvu, bez potrebe da se, kao nacija, po svaku cenu dokazuju. (Bibo, 1996, str. 61). U jednom od svojih uobiajeno duhovitih aforizama, Dord Bernard o je primetio neto slino: da je zdrava nacija nesvesna svoje nacionalnosti koliko i zdrav ovek svojih kostiju. Ali ako polomite nacionalnost naciji, nee razmiljati ni o emu drugom nego kako da se ponovo uspostavi.

357

teritorije, koliina resursa kojima raspolae bitno utiu na nacionalnu politiku. U ovom smislu, moemo govoriti o relativnosti nacionalne politike koja je voena brigom za nacionalnu zajednicu. U razliitim okolnostima, nacionalni sentimenti se razliito ispoljavaju5. Meutim, svi ovi faktori mogu delom objasniti postojee odnose moi i stanje stvari, ali se nikako ne mogu tretirati kao moralno znaajni za procenu opravdanosti neke politike. Podela nacija na one koje imaju lidersku poziciju, nacije-trebere, nacije-kvarie6 i jo-ne-nacije moda odslikava postojee stanje stvari, ali ne opravdava ovakvu podelu. Ona pretpostavlja da postoji uzoran oblik nacije, u odnosu na koji treba da se rekonstituiu sve postojee nacije i jo nacionalno neizgraene zajednice i grupe. Pored pretpostavke da postoji uzoran oblik nacionalne politike zajednice, nacionalizam pretpostavlja i da je podela sveta na nacionalnom principu poeljan oblik politike organizacije. To ukljuuje jaku moralnu pretpostavku da je pristrasnost prema sunarodniku opravdana sa politike take gledita, koja e biti predmet razmatranja u daljem tekstu. Uzoran oblik nacionalizma koji se razmatra jeste liberalni nacionalizam, teorija koja se, u poslednjih desetak godina (nakon pojave istoimene knjige Jel Tamir), iroko razmatra kao znaajan doprinos razumevanju nacionalizma. Moralna pretpostavka koja je u pitanju jeste teza da asocijativne nacionalne veze proizvode posebne moralne obaveze prema sunarodnicima, koje nemamo prema drugim ljudima, takve snage da se mogu prevesti u politike dunosti.

Privla~nost nacionalizma
Nacije su nedobrovoljne zajednice u kojima se ljudi raaju, socijalizuju i najee provode vei deo svog ivota. Postoje tekui nauni sporovi kako su nacije nastale i na koji nain su postale dominantne ljudske zajednice i politiki privilegovani oblici organizovanja. Pretena istovremenost izmeu procesa formiranja nacija i nastanka modernih drava objanjava se kao moderni projekt i tumai se uz pomo njihove konceptualne povezanosti, bilo da kauzalni sled dogaaja ide od stvaranja nacije ka dravi ili obrnuto7. U svakom sluaju, pretpostavlja se da grupe ljudi okupljene u naciju imaju moralno pravo na poli358

tiko samoopredeljenje, uz pomo koga e moi da kontroliu svoju sudbinu. Ukoliko je to potrebno ili mogue, pravo nacija se protee i na iskljuivu kontrolu teritorije i posedovanje vlastite drave. Niz krupnih i vanih politiko-istorijskih dogaaja, sporazuma i dokumenata (ukljuujui tu i povelje Ujedinjenih nacija) uvrstio je ovo uverenje u modernoj politikoj svesti8. ta je to to naciju ini pravom merom za ocrtavanje moralno znaajnih granica unutar grupnog politikog organizovanja? Naciju, za ove potrebe, moemo odrediti kao snop pojam, ije je obeleje da mu se u svakom pojedinanom sluaju pripisuju razliita odreenja koja se delimino preklapaju i proizilaze iz veeg skupa znaajnih obeleja9.
5 U knjizi Poraz miljenja, Alen Finkilkrot analizira na koji nain su se menjala shvatanja nacije u Francuskoj i Nemakoj, u XIX i prvoj polovini XX veka, u zavisnosti od toga da li su pokrajine Alzas i Lorena bile u sastavu nemake odnosno francuske drave. Svaki put je drava-posednica teritorije prihvatala graanski koncept i, obrnuto, sa gubljenjem teritorije preovlaivala je etnika retorika. 6 Pojmovi nacije trebera i nacije kvarie preuzeti su iz pomenute knjige Itvana Biboa, u kojoj se upotrebljavju kao obrasci podele meu istonoevropskim nacijama, u pogledu oponaanja ili naruavanja dominantnih modela nacije-drave. 7 Pitanje je postoji li etniko/kulturo jezgro zajednice, na osnovu koga ona zasluuje pravo na politiko samorganizovanje (npr. Smit, MacCormick), ili se etniko i kulturno jezgro razvija tek sa izgradnjom politikog okruenja zahvaljujui irenju tehnolokih inovacija i potrebe za novom organizacijom proizvodnje i centralizacijom vlasti (Gellner, Anderson, Hobsbaum). Mislim da je ova dilema, osim kao empirijski opis, nevana za objanjenje znaaja koji fenomen nacionalizma ima; posebno, jer su obe varijante opisa ovog fenomena, ukoliko se uzmu u razmatranje razliiti sluajevi, verovatno tane. Nije jasno na koji nain bi teza o politikom i prepolitikom korenu nacionalizma doprinosila ili oduzimala njegovoj opravdanosti, osim kao rezultat istorijske sree. Ali ovo pitanje mora biti sada ostavljeno po strani. 8 Da je ovo uverenje duboko ukorenjeno, potvruje i zakljuak Roberta Gudina da bi primena nekog drugog kriterijuma za raspodelu dobara (u ovom sluaju utilitaristikih), koja ne bi potovala nacionalne obzire, zahtevala masovnu reorganizaciju sistema drava kakav danas poznajemo. Moralna raspodela dobara, proizvedena nacionalnim oseanjima, tome se snano opire. (Goodin, Robert, 1988.) 9 Ne postoji takvo neto kao sutinska obeleja nacije. Pojam nacije moe se razlikovati od jedne do druge zajenice, i prema tome mogu postojati odstupanja od jedne do druge zajednice o tome ta se ubraja u osnovna nacionalna obeleja. Neki pojmovi nacije su problematini, uglavnom zato to oni koji ih zastupaju ne prihvataju druge. [Ovi pojmovi nacije] nisu svodivi jedni na druge, jer su svi neophodni da bi se objasnila sloena realnost nacionalizma. Seymour Michel (1999). Definiciju poj-

359

Dovoljan je onaj broj takvih obeleja koji omoguuje da se razvije oseaj pripadnosti grupi i uzajamna simpatija meu lanovima, koja se ne osea prema drugim ljudima10. Oseanje zajednitva moe nastati iz razliitih razloga ili skupa razloga. Moe to biti zajednika istorija, kultura, nevolje, ratovi, pobede i porazi, ponos i ponienje, teritorijalna povezanost, religija, prie o zajednikom poreklu, sudbina i mnogo drugih obeleja koja mogu doprineti oseaju bliskosti i povezanosti. Pored toga, postoji veliki broj povrinskih manifestacija ovog zajednitva, pomou kojih se bliskost potvruje i iznova uspostavlja. Uzajamna simpatija ujedinjuje grupu ljudi na takav nain da ih ini spremnijim da sarauju uzajamno, nego sa drugim ljudima. Uz to, oni ele da svoju kooperaciju osiguraju politikom upravom koju e vriti oni sami (ili deo njih) i samo oni. Oseanje zajednitva koje daje povoda zahtevu za politiku samoupravu ini jednu grupu nacijom. Zajednitvo koje se ostvaruje na ovakav nain izgleda kao dobra osnova za izgradnju politike zajednice. Ono delegitimie stranu upravu. Ko moe bolje urediti i osigurati zajedniki ivot od grupe ljudi koji dele zajednike probleme, imaju zajednike ciljeve i spremni su da ih reavaju i ostvaruju raspoloivim sredstvima? elja za politikom samoupravom, kao dodatnim sredstvom za ostvarivanje kolektivnih ciljeva, stoga izgleda kao potpuno legitiman zahtev. Pretpostavka je da e vlast koja je blia onima nad kojima se vlada bolje vladati. Mogunost tenje komunikacije vlasti i podanika e dovesti do boljeg razumevanja njihovih potreba i interesa i tako vie doprineti njihovom blagostanju. Istovremeno, ovakav sistem zadovoljenja grupnih potreba je na dubljoj i dugoronijoj osnovi nego to su to postojei odnosi moi. Odnosi moi se menjaju, a sudbinska i kulturna povezanost stanovnitva opstaje. Stoga je nacionalna politika i formiranje nacije drave put za dugoroan prosperitet i stabilnost.
ma nacije, upotrebom Vitgentajnovog pojma porodinih slinosti, koja insistira na identifikaciji nacije putem skupa dovoljnog broja znaajnih obeleja koja se preklapaju u pojedinim sluajevima, kod nas zastupaju Milorad Stupar (1996) i Svetozar Stojanovi (2000). 10 Pojam uzajamne simpatije preuzet je ovde od Mila, iz njegovog teksta Rasprava o predstavnikoj vladavini, u kome on argumentuje da je u zemlji sa vie etnikih i nacionalnih grupa, u kojoj nijedna nema stabilnu veinu predstavnika demokratija gotovo nemogua.

360

Tri su dakle vrednosti na kojima poiva privlanost nacionalizma: grupno samooslobaanje, prosperitet i stabilnost. Ovakva geneaologija nacije-drave, zasnovana na naizgled liberalnim pretpostvkama, koriena je kao moralna osnova za opravdanje ovakvog stanja stvari i pomogla je nacionalnim pokretima da planetu podele u sistem nacija-drava, bez praznog prostora i sa malo mogunosti za drugaije politiko organizovanje11. Meutim, da li normativno-istorijska rekonstrukcija, koja ne mora odgovarati injenikom stanju stvari, moe ponuditi dovoljno opravdanje za nacionalnu dravu? Istorijska rekonstrukcija navodi niz nezaobilaznih koraka koji prethode formiranju nekog oblika drave, na osnovu kojih se onda tvrdi da je takva drava legitimna ili nelegitimna. Ukoliko se takav sled moe rekonstruisati u nizu moralno opravdanih i istorijski realnih koraka, onda je oblik drave legitiman; ukoliko ne onda se taj oblik opravdanja mora ili odbaciti ili dopuniti nekim drugim pretpostavkama. Rekonstrukcija onda slui i kao normativni kriterijum koji slui za procenu razliitih empirijskih oblika drava. Kakav je u ovom smislu pedigre nacije-drave? Kakvu ulogu moe opravdano igrati nacija u takvoj rekostrukciji? Teza koju u zastupati u ovom tekstu jeste da nacije jesu legitiman oblik grupnog organizovanja i da imaju vanu ulogu u ljudskim ivotu, ali da je njihov politiki znaaj veoma ogranien, na primer ne prostire se na eksluzivno korienje teritorije i njenih resursa niti na nametanje prevelikih tereta pojedincima mimo njihove volje, makar dok se ne iznae moralna i politika teorija koja e dati precizna uputstva na koji nain se asocijativne veze, nastale iz uzajamne simpatije, mogu prevesti u pooptive moralne dunosti i, naknadno, u legitimne politike zahteve12.

11 U ovom smislu je vredno panje upozorenje Vila Kimlike da je princip kulturno-nacionalnog organizovanja univerzalan, u smislu da su sve drave vode nacionalno obojenu politiku putem sistema javnog obrazovanja, slubene upotrebe jezika i promovisanja kulturno odreene politike. U ovom smislu su i drave kakva je npr. Sjedinjene Amerike Drave nacionalno neneutralne drave (Kymlicka, 1997). 12 Iznalaenje politike teorije koja e nacionalnim asocijativnim vezama dati politiku snagu je programski cilj knjige Dejvida Milera, O nacionalizmu (1995)

361

Nacionalisti~ki argument
Uloga nacije u konstituisanju politike zajednice moe se opravdavati na najmanje dva naina: jednom od njih se pripisuje jak smisao, jer se nacijama pripisuje privilegovano mesto kolektivnog moralnog subjekta, ovlaenog da uspostavlja politika pravila na odreenoj teritoriji. Ovo je klasian nacionalistiki argument koji se poziva na nacionalno samoopredeljenje i koji svoje utoite ima u tvrdnji da postoji nacionalni identitet koji ima prioritet u odnosu na ostale oblike identiteta. Dakle, pripisuje mu se kategorika vrednost, jer je dozvoljeno nametati ga pojedincima i mimo njihove volje. Drugo opravdanje je umerenije, u njemu se ne odrie znaaj nacionalnog identiteta, ali mu se ne pripisuje privilegovano mesto, ve spada u grupu znaajnih grupnih identiteta koji zasluuju zatitu. Ovakvo opravdanje ne implicira da se nacionalnom identitetu pripisuje nezavisna vrednost. Dovoljno je pokazati da je on konstitutivan za lini identitet pojedinaca. Nacionalni identitet je, u tom smislu, nezaobilazni deo njegovog identiteta iz bilo kojih razloga bilo da se radi o istorijskim, drutvenim, politikim ili nekim drugim razlozima. Utemeljenje za ovakvo opravdanje ne mora biti moralno: pojedinci mogu voditi dobar i ispravan ivot i u nedostatku nacionalnog identiteta, ali je u sadanjem sklopu okolnosti to teko izvodivo, ili ak nemogue. U oba sluaja, nacionalistiki argument ima isti oblik. On se najee razvija u pet koraka koji variraju prema njihovoj kategorikoj snazi. Izloiu nacionalistiki model-argument. Da je neki argument modelargument znai da argument ima jezgro koje sadri neku ustanovljenu strukturu argumenta, ali da elementi argumenta variraju. Ono to je vano jeste da struktura vai u svakoj od varijacija njenih sastavnih delova. U daljem u izloiti jezgro nacionalistikog argumenta u obliku koji smatram standardnim, uz usputne napomene o varijacijama. 1. Grupna/kulturna pripadnost je vana (u nekim verzijama ak i konstitutivna) za smisaoni ivot i identitet pojedinca. Tvra (komunitarna) varijanta ove teze daje normativnu i ontoloku prednost grupnom identitetu. U drugoj, multikulturnoj varijanti ovog argumenata, lanstvo u grupi je jedno od primarnih dobara u Rolsovom smislu, mada bez jasnog mesta u leksikom redosledu u odnosu na ostala primarna dobra. 362

U svakom sluaju, kultura nije samo dodatak ivotu, nego, da upotrebim Kimlikin izraz kontekst izbora koji prethodi svakoj slobodi u dva smisla: a) kao sklop znaenja u okviru kojeg nae delovanje i ivotne planove vidimo kao smisaone i b) kao zaliha simbolikih resursa koja obezbeuje skup razliitih opcija za smislene izbore. 2. Nacionalni identitet je sredinji oblik grupnog/kulturnog identiteta, u uslovima moderne i svetu kakav jeste. Ovo je gotovo opte mesto u teorijama o nacionalizmu. Nacionalizam nije nekakva tribalistika ideologija, nego specifino moderni fenomen kao konstitutivni inilac formiranja nacionalnih drava, olien u nacionalnim pokretima. Za svrhe argumenta nije, za sada, vano da li se nacionalnom identitetu pripisuje instrumentalna vrednost i da li on, u hijerarhiji vrednosti, zauzima najvie mesto. Bitno je da se on tretira kao nezaobilazan, u smislu da ne svojom voljom uvek stiemo odreeni nacionalni identitet i da su, bez obzira na postojanje mogunosti da se takvog identiteta odreknemo ili da ga promenimo, trokovi takvog poduhvata preveliki da bi se ukalkulisali u racionalni ivotni plan. 3. Grupni/kulturni identiteti u nacionalnom obliku su etiki prihvatljivi. Ovde se ne tvrdi nuno da su svi oblici nacionalizma etiki vredni, ve samo da se mogu razlikovati moralno prihvatljivi od neprihvatljivih i da su uzajamno uskladivi postoji etiki prihvatljiv politiki aranman, unutar koga mogu koegzistirati razliiti oblici nacionalnih identiteta i na unutar dravnom i meudravnom nivou. Argument ima razliitu snagu ukoliko prihvatimo nezavisnu moralnu vrednost nacionalnih identiteta, ali to za vaenje argumenta nije nuno. 4. U sledeem koraku se dokazuje da su moralno znaajni ne samo pojedinci, nego i grupe. One, s toga, imaju pravo na odravanje i unapreivanje svoje posebnosti. Na nacionalnom nivou, postoje moralno vredne specijalne veze koje posedujemo samo prema ostalim lanovima grupe i opravdano ih je odravati i unapreivati13. Stoga je njima potrebna zatita kada su ugroene. Ukoliko je za njihovo samoodranje
13 Danijel Vajnstok, u razliitim skoranjim verzijama nacionalistikih argumenata o specijalnim vezama i obavezama koje iz njih proistiu, prepoznaje sedam vrsta opravdanja koja se upotrebljavaju za dokazivanje politikog znaaja nacije. To su argumenti zasnovani na: srodstvu, zahvalnosti, istoriji, postignuima, pluralizmu oblika ivota, uzajamnim koristima i blizini (Weinstock, 1999).

363

i napredovanje potrebno, one treba da poseduju neki oblik samouprave radi ostvarivanja njihovih specifinih interesa i zadovoljenja posebnih potreba. U nekim sluajevima, to ukljuuje i kontrolu nad teritorijom i njenim resursima. 5.U cilju ouvanja trajne stabilnosti i kontinuiranog postojanja nacionalnog okruenja, moralno je opravdana politika intervencija u preraspodeli drutvenih dobara i nametanja tereta pojedincima mimo njihove volje, odnosno postoji politika teorija koja ovu intervenciju opravdava. Nacionalistiki argument, dakle, ustanovljuje moralni i politiki znaaj nacije. Meutim, problem nije u tome da se ustanovi moralni i politiki znaaj odreenog oblika grupnog organizovanja, jer strukturno isti argument se teorijski moe primeniti i na druge grupe, ukoliko one zadovoljavaju navedene premise. Nacionalisti bi mogli prihvatiti ovu tezu, verovatno uz napomenu da mi danas ne poznajemo druge znaajne grupe koje ispunjavaju navedene uslove i imaju dovoljan kapacitet za politiko organizovanje. Zbog toga je nacija prava mera politikog organizovanja, jer su nacija i moderna drava, i po poreklu i po normativnim sadrajima, usko povezane. Na ovom mestu, moemo pozvati u pomo Tejlorovo razlikovanje izmeu konteksta, izvora i faza nacionalizma (Taylor, 1997). Kontekst nacionalizma zaista ini irenje moderne kulture i ekonomije. Izvor nacionalizma je, kako Tejlor kae, moderni poziv na razlikovanje, koji se javlja kao reakcija na unifikaciju ivota unutar modernih uslova ivljenja. U ovom smislu su nacionalisti u pravu. Nacije zaista odgovaraju istorijskom trenutku i uslovima ivota i, u tom smislu, njihovi zahtevi su opravdani. Problem stvara meutim trei deo, odnosno faze stvaranja nacija. Tu se pokazuje da niti je poredak nacionalnih drava samoodriv poredak niti sve nacije imaju isti kapacitet moralno opravdanog unutargrupnog organizovanja. Tejlor pokuava, na intelektualno divljenja vredan nain i sa velikom istorijskom erudicijom, da pokae da su razliiti nacionalni pokreti razliito reagovali na ove izazove i da nisu sve nacije uspele da se jednako prihvatljivo konsoliduju. To je zavisilo od projekata, odnosno njihovih deficita, koje su nacionalni pokreti nudili.14 Ipak,
14 Zanimljivo je da, pri postavljanju problema kojim e se baviti, Tejlor postavlja pitanje kako je mogue to da se bosanski Srbi i graani Kvebeka stavljaju pod istu kapu nacionalizma i u emu je razlika da jedan nacionalizam moemo smatrati oprav-

364

ovo objanjenje ne nudi nikakvo prihvatljivo opravdanje. Ne moe se nai opravdanje za jednu takvu situaciju, sve dok se ne moe govoriti o izjednaavanju uslova kreiranja nacionalnih identiteta na svetskoj javnoj sceni15, odnosno sve dok se ozbiljno ne uzmu u obzir naslage negativnog istorijskog naslea koje su duboko ukorenjene, a koje esto imaju i istorijski opravdane razloge. Ne moe se svaki put uzimati (inae promenljivi) istorijski status quo kao datost, a onda razliitim kriterijumima opravadvati razlika. Jednom su neke nacije zakasnele nacije, drugi put se radi o nacijama sa neprihvatljivim projektima, trei put o nacijama sa tekim i neprihvatljivim istorijskim nasleem, itd. Posebno to se, u takvim sluajevima, najee radi o zadravanju nelegitimnih prednosti u postojeoj raspodeli moi. Sve ovo reeno ne vai samo za meunacionalne odnose, isti (inae esto opravdani) argumenti se koriste i prilikom unutar grupnih represija ili prilikom postupanja sa manjinama. Sve ovo ukazuje na deficit nacionalizma. Naime, nacionalizam nema unutar sebe resurse pomou kojih bi izaao iz ovakvog stanja. Ukoliko sa nacionalistikog stanovita moemo uvesti dobre argumente koji impliciraju loe stanje, onda sa takvim stanovitem neto nije u redu. Naime, pretpostavka nacionalne pristrasnosti, kojoj se pripisuje kategorika snaga, upravo e reprodukovati ovakvo stanje. Na ovaj problem nacionalisti teko mogu odgovoriti bez uvoenja dodatnih premisa koje nadilaze normativne potencijale pojma nacije. Radi se o mogunosti obrazlaganja tree (gore uvedene) premise, koja pravi normativno razlikovanje izmeu moralno prihvatljivog i moralno neprihvatljivog nacionalnog organizovanja i u kojoj se tvrdi da postoji politika teorija koja e moi univerzalizovati ovaj fenomen.
danim, a drugi ne (Taylor, 1997, str. 31). Njegov odgovor je da su ovi nacionalizmi proli kroz razliite faze ostvarivanja, da je jedan (srpski) bio reaktivan i odbrambeni, a da drugi (francuski) ima pozitivni kulturni sadraj koji se promovie. 15 Ovo posebno vai u uslovima kada, kako sam Tejlor dokazuje, nepriznavanje i pogreno priznavanje grupnih identiteta ima bolne i esto katastrofalne posledice kako po pojedine lanove nepriznate grupe, tako i po meugrupne odnose (Taylor, 1994). Teko je oekivati da e se uspostaviti normalni odnosi ukoliko se ljudima nameu grupni identiteti koje drugi ljudi (a ponekad i oni sami) preziru ili smatraju niim oblikom organizovanja, ukoliko se jedne grupe favorizuju u odnosu na druge ili ukoliko se te grupe tretiraju samo kao nacije-kvarie, bez ozbiljnog razmatranja zahteva tih grupa.

365

Liberalni nacionalizam je, u ovom smislu, tretiran kao dodatak koji nadoknauje ovaj deficit. Ukoliko nacije predstavljaju pogodan okvir za razvijanje liberalnih vrednosti i unutar sebe ih razvijaju, onda imamo kriterijum koji e nam pomoi da razdvojimo dobre od loih nacija i da uputimo nacije-trebere na pravi put.

Postoji li liberalni nacionalizam u zna~ajnom smislu?

Sama konstrukcija liberalni nacionalizam je naizgled problematina. Na prvi pogled, postoji, najmanje napetost izmeu ova dva pojma. Nacionalizam se obino vezuje za sliku sveta i nain ivota u kojima se naglasak stavlja na tradiciju, lojalnost, solidarnost, podreenost nacionalnim ciljevima i interesima. Liberali govore o linom izboru, slobodama, autonomiji, toleranciji. Pokuaj kombinovanja ova dva pojma odmah priziva niz moguih napetosti i problematinih taaka koje zahtevaju razjanjenje. Proboj koji su, u tom smislu, napravilu radovi Vila Kimlike, Dejvida Milera, Jel Tamir su znaajni, mada ne i dovoljni da ponude razjanjenje. Naime svi oni, kao i mnogi drugi autori koji su pisali nakon njih, pokuavaju da rehabilituju nacionalizam u liberalnom okruenju16. Meutim, problem je to ovakvi pokuaji usklaivanja zahtevaju napor revizije na obe strane argumentacije, i liberalnoj i nacionalnoj17. Da bi se, na plauzibilan nain, prilagodili nacionalizam i liberalizam potrebne su prepravke, kako na jednoj tako na drugoj strani, a one zahtevaju posebno opravdanje, koje onda izlazi kako iz okvira liberalizma, tako i iz okvira nacionalizma. Dakle, potrebno je nezavisno opravdanje tih revizija ili posebna teorija koja ne bi samo proizvoljno kombinovala ove vrednosti i zalagala se za institucionalne aranmane koji bi ovakvu reviziju sprovodili u delo.
16 Ovde se misli na poplavu literature i interesovanja za ovu temu nakon pojave knjige Jel Tamir, a ne na to da o ovom problemu ranije nije pisano. Nije neki poseban kvalitet ove knjige (mada i on), ve pre njena konjukturnost sa aktuelnim problemima, dovela do ovolikog interesovanja za nju. 17 Jedan pokuaj povezivanja optih i specijalnih dunosti u naoj zemlji nalazi se u: Stupar (1996).

366

U kakav odnos se postavljaju liberalizam i nacionalizam u ovim teorijama? a) Nacionalizam i liberalizam su nezavisne, ali uskladive teorije: domeni njihove primene mogu se usaglasiti. Liberalizam je skup principa koji definiu prava, dunosti i obaveze koje imamo prema svim ljudima; nacionalizam je dodatni skup posebnih dunosti i obaveza koje imamo prema sunarodnicima, ali nemamo prema drugim ljudima. Ove dunosti i obaveze nazivamo asocijativnim. Obe vrste dunosti mogu se prevesti u politike. Ovo stanovite zastupa David Miler. U tvroj verziji ovakve pozicije, nacionalizam ima veu teinu u odnosu na liberalizam, jer nacija ima veu ontoloku teinu nego to ima pojedinac (Mekintajer). b) Liberalizam ima normativni prioritet u odnosu na nacionalizam, mada je nacionalizam u trenutnoj svetskoj raspodeli teritorije i stanovnitva najbolji nain politike implementacije i partikularizacije liberalnih vrednosti; nacionalizam ima instrumentalnu vrednost i moe se opravdati pozivanjem na doprinos koje nacionalne vrednosti imaju za bolje ostvarivanje optijih, liberalnih principa. Ovo stanovite usvajaju npr. Jel Tamir i Vil Kimlika18, mada sa zadrkom da nacionalizam ima vlastite normativne resurse, ali su oni opravdani jedino kada doprinose boljem ostvarenju liberalnih vrednosti, bilo tako to ispravljaju neke deficite liberalizma, bilo zato to direktno doprinose implementaciji ovih vrednosti. c) Nacionalizam i liberalizam su komplementarne teorije. Niti nacija bez liberalnih principa moe ostvariti svoje ciljeve, niti liberalizam moe ocrtati moralno prihvatljive granice primene svojih principa bez neke teorije o grupnom identitetu. U ovom smislu, nacionalizam i liberalizam uzajamno nadoknauju vlastite moralne deficite i zbog toga njihov istorijski brak nije nimalo sluajan. Dok nacionalizam nema u sebi moralne resurse za unutargrupno organizovanje i sreivanje meugrup18 U ovom smislu je Jel Tamir puno nedoreenija od Vila Kimlike. Ona zahteva posebnu javnu sferu za ispoljavanje nacionalnih razlika, ali je ta javna sfera jo uvek depolitizavana, i nije jasno u kom smislu bi mogue dravne intervencije u sluaju ugroavanja ove sfere mogle da idu. Kimlika odrie mogunost depolitizacije nacionalne javne sfere, jer se makar kroz jeziku, obrazovnu i kulturnu politiku uvek ve promoviu neke nacionalne vrednosti.

367

nih odnosa, liberalizam je parazitska teorija koja nema resurse za definisanje grupnih veza solidarnosti, koje su neophodne za stabilno i kontinuirano postojanje politike zajednice u kojoj se liberalne vrednosti mogu ostvarivati. Ovako stanovite zastupaju arls Tejlor, Majkl Valcer i drugi umereniji komunitaristi, ali se npr. moe izvesti i iz pozicije Ronalda Dvorkina koji se poziva na asocijativne veze kao osnov politike obligacije19. d) Liberalizam i nacionalizam su kompetitivni skupovi etikih i politikih principa koji se, u nekim situacijama, uzajamno iskljuuju i zbog toga meu njima postoji stalna napetost. Ovakvo stanovite zastupa S. efler, a ranije i u drugom kontekstu i Hana Arent, sa jedne strane ili Karl mit, sa druge. Sluajevi (a) i (b) znaajni su pokuaji praktino-politikog pomirenja liberalnih i nacionalnih aspiracija, ali su nezanimjivi kao pokuaji moralnog opravdanja nacionalnih politikih aspiracija. U prvom sluaju se, pored liberalnih, uvodi samo nova vrsta specijalnih dunosti pored onih optih. Na obe strane ostaju da vae oni prigovori koji se odnose kako na specijalne dunosti, tako i na partikularizaciju onih optih20. Sluaj (b) je, u ovom smislu, nezanimljiv, jer svu teinu etikog opravdanja prebacuje na liberalnu stranu i zahteva mnogo vee revizije na strani nacionalizma, nego to su to autori spremni da priznaju. Kod Jel Tamir nije jasno kako bi te posebne javne sfere funkcionisale u odnosu na politiku sferu i kako bi se zadrala njihova nezavisnost. Kod Kimlike se zahteva postepena liberalizacija kultura, za koju nije jasno kako bi se odnosila prema nekim nacionalnim posebnostima. Neto vie obeavajui je pokuaj Nila MekKornmika sa decentralizacijom vlasti i podelom suvereniteta na razliitim nivoima (kao unutar EU), ali ni tu nije
19 Pojam asocijativne veze se ovde koristi u smislu u kome ga koristi Dvorkin, u tekstu Integritet (u: Dworkin, 1986), za razlikovanje izmeu asocijativnih veza (koje su dobrovoljne) i asocijativnih dunosti (koje mogu biti i nedobrovoljne), a koje uvodi efler (2001). 20 To su voluntaristiki, distributivni, geneaoloki i argumenti iz stabilnosti. Argumenti se tiu nedobrovoljnog nametanja tereta lanovima, iskljuenja iz nekih oblika distribucija dobara nelanova, i ekskluzivnog prava korienja resursa od strane jedne grupe. Ovde ne mogu ulaziti u razmatranje ovih argumenata, ali se oni mogu pronai u: Brock, Gillian (1999) ili Scheffler, Samuel, (2001).

368

jasno gde poinju i gde se zavravaju opravdane revizije nacionalnih kultura, uz pomo politikih intervencija vieg oblika suvereniteta. Sluaj (c) pati od preterane harmonizacije liberalnih i nacionalnih naela i nacionalnog ekskluziviteta. Na njega se moe upotrebiti sve prethodno reeno o Tejlorovoj teoriji. Ukoliko prihvatimo ove pretpostavke, kao istinske nacije moemo tretirati samo one koje su paralelno sa grupnim saoslobaanjem ostvarile i individualno samooslobaanje, to ini mali deo nacija, ako uopte moemo govoriti o takvim projektima kao nacionalnim. Konano, u sluaju (d), problem se ostavlja otvorenim kao deo naeg conditio humana, sa spremnou da se vre stalni napori i prilagoavanja, i na jednoj i na drugoj strani. Upravo nam ove teorije govore o tome koliko je vano da se pronae adekvatna teorija koja e uvaavati i partikularne grupne osobenosti i univerzalne moralne norme. U suprotnom, uvek e postojati opasnost bilo od unutargrupnog nasilja, bilo od meugrupnih konflikata. Na kraju u samo saeti ono to iz ovakve analize sledi. Mislim da bi jedino adekvatno razumevanje nacionalizma bilo jedna teorija tolerancije koja bi a) nacionalizam uvaavala sa stanovita priznavanja nacionalnih identiteta, kao oblika razliitog grupnog samo pretstavljanja nacionalnih zajednica21, b) koja bi doputala politiko samoopredeljenje koje je neophodno za ouvanje nacionalne/kulturne osobenosti zajednice, samopotovanja lanova zajednice i uzajamnog potovanja meu zajednicama (nije prijatno iveti u zajednici koja ugnjetava svoje lanove niti u zajednici koja je ugnjetavana kao celina) i c) koja bi jasno formulisala pravila prevoenja asocijativnih veza u moralno opravdane politike zahteve i razreavala ih na toj osnovi. Sumnjam da bi to bila teorija koja bi se mogla nazvati nacionalistikom, pa makar i sa liberalnim predznakom. Knjiga Pravo naroda, Dona Rolsa, moe biti dobro metodiko uputstvo za takvo traganje. Da podsetim, Rols ne govori o nacijama i dravama, nego o narodima ije osobine ukljuuju osnove uzajamnih simpatija, ali i politiku istoriju i kulturu, kao i odreeni moralni karakter koji se razvija i promovie unutar svakog od
21 Jedna vrsta zalaganja za takvu teoriju tolerancije moe se nai u: Seymour,

1999.

369

njih. Kada napravimo takav inventar, moda moemo doi i do moralno opravdanog politikog poretka, koji e potovati i univerzalna pravila i zadovoljavati partikularne interese, ili jednostavno dii ruke i prepustiti sve politikom nadmetanju, bez jasnih pravila i uz puno nasilja.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. Bibo, Itvan (1996), Beda malih istonoevropskih drava, prev. Arpad Vicko, Izdavaka knjinica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci/Novi Sad. Brock, Gillian (1999), The new nationalisms, Monist, Jul 99, Vol. 82 Issue 3, p. 367, 20 p. Dworkin, Ronald (1986): Laws Empire, Cambridge Mass. Goodin, Robert, What Is So Special About Our Fellow Countryman, Ethics, July 1988, Vol. 98. Hurka, Thomas (1997) The Justification of National Partiality, in: The Morality of Nationalism, Robert McKim and Jeff McMahan, eds., New York: Oxford University Press. Keduri, Eli (2000), Nacionalizam, prev. Slobodan Divjak, CID, Podgorica. Kymlicka, Will (1997), The Sources of Nationalism, in: The Morality of Nationalism. Kymlicka, Will (1999), Misunderstanding Nationalis, u: Theorizing Nationalism, ed. Ronald Beiner, State University of New York Press. MacCormick, Neil (1999), Nation and Nationalism, u: Theorizing Nationalism, ed. Ronald Beiner, State University of New York Press. McMahan, Jeff (1997), The Limits of National Partiality, u: The Morality of Nationalism. Miller, David (1995), On Nationality, Oxford: Clarendon Press. Mievi, Nenad (2000), How Succesful is National-State, Politika Misao, Zagreb, Vol 37. No. 5. Podunavac, Milan (1998), Princip graanstva i poredak politike, Fakultet politikih nauka, Beograd. Rawls, John (1999): The Law of Peoples, with The Idea of Public Reason Revised, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts/London, England. Scheffler, Samuel (2001), Boundaries and Allegiances, Oxford University Press, Oxford/New York.

370

16. Seymour, Michel (1999), On redefining the nation, Monist, Jul99, Vol. 82 Issue 3. 17. Spinner, Jeff (1994), The Boundaries of Citizenship: Race, Etnicity, and Nationality in Liberal State, The John Hopkins University Press, Baltimore/London. 18. Stojanovi, Svetozar (2000), Na srpskom delu titonika, Beograd. 19. Stupar, Milorad (1996), Teorije o politikim dunostima, Beograd. 20. Tamir, Yael (1993), Liberal Nationalism, Princeton, NJ: Princeton University Press. 21. Taylor, Charles (1993): Why do Nations Have to Become States, in: Reconciling the Solitudes: Essays on Canadian Federalism and Nationalism, ed. by Guy Laforest, McGill-Queens University Press, Montreal. 22. Taylor, Charles (1994) The Politics of Recognition, in: Multiculturalism, ed. by Amy Gutmann, Princeton University Press, New Jersey. 23. Taylor, Charles (1997), Nationalism and Modernity, u: The Morality of Nationalism. 24. Weinstock, Daniel, National partiality: Confronting the intuitions, Monist, Jul99, Vol. 82 Issue 3.

371

372

VI DEO

TOLERANCIJA, KULTURA I MEDIJI

373

374

Smilja Tartalja

ODGOVORNOST I TOLERANCIJA
Pojmovni par odgovornost i tolerancija pripada redu kategorija ija je upotreba danas upadljivo iva, ali im paljivije prouavanje tek predstoji. Prvu orijentaciju za njihovo razumevanje pruaju terminoloki renici razliitih disciplina. Vredi uoiti otru granicu koja deli oblast kulture, u ijoj su leksici odgovornost i tolerancija zapaeni pojmovi, od one oblasti u kojoj je upotreba oba termina apsurdna ili deplasirana. Pregledanjem specijalizovanih renika bilo kog jezika lako e se zapaziti da termina odgovornost i tolerancija nema u setovima pojmova kojima se slue nauka, umetnost ili ekonomija. A ako pogledamo terminoloke renike prava, politike ili religije ustanoviemo da su i odgovornost i tolerancija tu sasvim kod kue. Zajedno su sa pojmovima kakvi su, na primer, vlast, mo, sila, dogma, rat, teror, demagogija, demokratija, represija... Namee se pitanje zato su pojmovi odgovornost i tolerancija suvini u prvoj a nezaobilazni u drugoj sferi kulture, premda je drutvena komponenta zajednika za obe sfere. Odgovor se, izgleda, mora traiti u nekim elementima bitnim za definiciju ovih sfera. U prvoj sferi stoerni, odreujui princip je princip rastue razliitosti, bekstvo od unisonosti i jednoumlja. Ova sfera se organizuje na principu radionice, ateljea, instituta, kole, bolnice ili pozorita, i uvek joj je sutina stvaralatvo, znanje, dijalog i takmienje. Istovremeno, to je i jedini princip rangiranja: nema podanika, ali ima poklonika; nema autoritarne vlasti, ali ima snage autoriteta; nema rata, ali ima nadmetanja. Ta izvorna nekonfliktnost razliitosti uinila je pojmove odgovornosti i tolerancije suvinim u reniku kulture: odgovornost se u kulturi uvek podrazumeva, svojstvena joj je, a tolerancija je besmislen pojam. 375

Niko ne bi razumeo pitanje: da li toleriete impresionizam. Ovde se o svemu moe raspravljati osim o ukusima. Ako se u ovoj oblasti ipak otvori pitanje tolerancije, onda je to siguran znak da intervencija dolazi spolja, iz druge sfere: ideoloki, religiozni ili politiki pritisci, napadi, progoni, cenzure ili zabrane uvek dolaze iz sveta jednoumlja, unisonosti, netrpeljivosti, sukoba i razaranja. Ta sfera je istovremeno i rodno mesto ideje tolerancije, koja treba da postane neka vrsta mosta prema drugoj sferi. Oba pojma, odgovornost i tolerancija, imaju dugu istoriju. Nije nepoznato da su oni samo relativno samostalni i da su uvek bili vezani za kategorije slobode i zakona. Odavno je ve reeno da je Tvorac dao oveku slobodu izbora izmeu dobra i zla i uinio ga odgovornim za taj izbor. injenica je da naa civilizacija govori, ako ne u terminima ono u principima odgovornosti i tolerancije tek poto je otkrila fenomen slobode. Dobro je poznato da je atenska demokratija zahtevala, a potom moralno i pravno sankcionisala, odgovornost za predlagae zakona tek poto je prethodno proklamovala slobodu predlaganja. I najvei kritiar te demokratije, Platon, smatrao je da se svako miljenje mora smatrati subjektivnim dok se u raspravi sa suprotnim ne postigne ono istinito. Zato dijaloki oblik njegovih dela nikako nije bio sluajan. Dijalog u naelu uvek podrazumeva i odgovornost i toleranciju. Zato sloboda miljenja i govora ini klasinu pretpostavku modernih pojmova odgovornosti i tolerancije. Kada sledea epoha ne bude vie razumela slobodu kao politiku, nego je bude zasnovala u umu, u duhu, onda e na odgovarajui nain biti reeno i pitanje odgovornosti i tolerancije. Tako kiniki i stoiki pojam ekumene mudrih, oveanstva kao bratstva i filantropije kao najvee vrline, pokazuje da se ideja tolerancije proirila do granice univerzuma. Jedina priznata podela sveta na mudre i budale zbrisala je sve tradicionalne netolerancije: izmeu Grka i varvara, bogatih i siromanih, slobodnih i robova, plemenitih i onih koji to nisu. Zato se moda moe rei da je pojam ekumene nemogu bez ideje trpeljivosti. Rana istorija hrianstva svedoi o ekstremno individualnom smislu odgovornosti i tolerancije: hrianin sam procenjuje stepen odgovornosti, sagreenja, i sam odreuje sankcije. On odluuje koliko e gladovati, koliko se ibati ili osamljivati u pustinji. To je bio izvorni, 376

neposredovani vid odgovornosti, veoma znaajan, jer svedoi o autonomiji moralne volje i ostaje nezaobilazan i u vremenu o kome e arbitar postati institucija crkva, drava, partija itd. Izmetanje fenomena odgovornosti sa individualnog na kolektivni plan posebno je zanimljivo za razumevanje ne samo istorije, nego i sutine problema. Pitanje odgovornosti i tolerancije danas je jedno posebno aktuelno pitanje, koliko praktino toliko i akademsko, jer ini deo temelja ivota svake zajednice. Premda ima dugu istoriju, ono se u vreme ubrzavanja istorije, pa time i snaenja krize, raskola i lomova, naglaeno otvara, zato to je i sama kriza upozoravajui znak rastakanja sistema odgovornosti. Ako danas pozivi na odgovornost i toleranciju dobijaju na snazi, to onda sigurno znai da oni moraju biti predmet ozbiljne panje, kao preduslov svake efikasne rekonstrukcije jednog sistema. Kriza, pri tome, ne moe biti posmatrana kao marginalna strana funkcionisanja sistema i zato je necelishodno svoditi je na pojedine segmente, kakvi su, na primer ekonomski, pravni ili politiki. Jedna od mogunosti da se o krizi govori celovito jeste da se otvori problem odgovornosti, jer je ona supstancijalno tkivo koje vrsto vezuje sve elemente jednog sistema. Uobiajeno je da se o odgovornosti najee govori ili kao o korelatu slobode ili kao o korelatu konstitucionalizma, to ovaj sloeni fenomen svodi na moralnu i pravnu odgovornost. Meutim, izmeu ta dva relativno dobro odreena polja, prostire se jedno veliko, izuzetno znaajno, ali minimalno odreeno polje odgovornosti, za koje bi se moglo rei da ga obeleava arbitrarnost. Re je, naravno, o onoj vrsti odgovornosti koja se najee naziva politika odgovornost. Njen znaaj raste u onoj srazmeri u kojoj raste znaaj politike sfere, a dominacijom politike u sadanjem trenutku arbitrarnost, voluntarizam, dobija povlaeno mesto. Svaka rasprava o odgovornosti mora da pone od moralne odgovornosti, s obzirom da se ona tradicionalno smatra osnovnom, izvornom, jer je kao fenomen svesti, kao injenica karaktera, uvek lina, individualna. Kao i drugi pojmovi moralnog diskursa, moralna odgovornost nije institucionalizovana i ne podrazumeva spoljanju kontrolu i sankcije. S obzirom na to da podrazumeva sposobnost kritikog miljenja i slobodnog izbora izmeu vrednosti i ne-vrednosti, dobra i zla, moralna 377

odgovornost podrazumeva unutranju, autonomnu kontrolu i savest kao vrhovnog sudiju. Savest, kao najbolja kontrola delovanja, nije bez razloga bila Kantova uporina taka u odreivanju humaniteta. Znao je filozof da nijedan vid spoljanje kontrole, crkve ili drave ne moe biti dovoljno efikasan ako zataji savest. Ako se moralna odgovornost razmatra u terminima evolucije, onda se moe rei da je to najstariji tip odgovornosti koji se i najsporije menja. Svaka kultura stoleima taloi principe koje smatra standardima ovenosti i briljivo ih uva, pa se kodeksi tipa Dekaloga danas doivljavaju, u velikom delu oveanstva, gotovo kao apriorni, vanvremeni. Nadivljavajui svoju epohu, moralni kodeksi razliitih kultura formiraju jednu sloenu obavezujuu vertikalu cele civilizacije. Zapovesti tipa: ne ubij!, ne kradi!, ne lai!, bez obzira na praksu razliitih kultura, nisu izgubile svoj idealitet. Moralna odgovornost i na skali vrednosti ima povlaeno mesto: hipotetiki gledano, maksimalno snano izraena moralna odgovornost uinila bi suvinim, ili manje znaajnim, sve druge tipove odgovornosti. Ne moe se porei da samo tada, kad zataji unutranja neinstitucionalna kontrola, nastupa spoljanja, institucionalizovana, pravna arbitraa i sankcija. Legalna sfera zato, u sutini, uvek mora da procenjuje efekte razliitih stepena moralne samotolerancije. Moralna odgovornost ima i jednu neindividualnu stranu koja se obino naziva kolektivna odgovornost. To je sintagma koja se i danas esto koristi, premda nije nova. Najstarija jevrejska religiozna misao ve zna za kolektivnu krivicu i kolektivni greh, odnosno odgovornost celog jevrejskog naroda koji neprekidno strada, jer se ogluio o zapovesti svoga Boga. Hrianstvo je kasnije prihvatilo ideju greha, paganstvu nepoznatu, ali je pitanje krivice, a samim tim i odgovornosti, vratilo u sferu individualnog i vrsto ugradilo u temelje civilizacije. Meutim, koncepcije kolektivne krivice, pa time i kolektivne odgovornosti, nisu izgubile upotrebnu vrednost. Kada su institucije crkva ili drava ili sa njima poistoveene individue (papa, kralj ili predsednik) amnestirane od bilo kakve odgovornosti, ostala je kolektivna odgovornost kao jedno reenje koje moe vrlo pragmatino da se primeni: krivica moe da se generalizuje, a onda se dobije dovoljan razlog za kanjavanje odreene zajednice kao celine ili da se individualna neo378

dgovornost zakloni iza kolektiva. Teorijski bi se moglo govoriti o razliitim modalitetima istog tipa: kolektivna krivica kolektivna odgovornost; kolektivna krivica individualna odgovornost i individualna krivica kolektivna odgovornost, ali praktino sutina kolektivne odgovornosti je da se ona u stvari ne deli, jer se krivica prebacuje sa jednih na druge lanove. Na taj nain, sistem uzajamnog optuivanja i prebacivanja krivice razara supstancijalno tkivo odgovornosti i pretvara je u praznu formu. Tekoe utvrivanja odgovornosti i izricanje sankcije u takvom sistemu alibija ve dugo daju katastrofalne rezultate lokalno i globalno. tavie, izostanak odgovarajuih sankcija i dalje ohrabruje neodgovorne da u startu ukalkuliu pomilovanje koje se zove kolektivna odgovornost. Nije nikakva tajna da svaka kolektivna odgovornost, budui da je zbir individualnih, na kraju uvek mora biti personalizovana, premda mehanizam imenovanja krivaca i dalje ostaje tajanstveno problematian. Politika odgovornost najjasnije demonstrira tekoe konkretizovanja odgovornosti i najee koristi zaklon kolektivne odgovornosti. Znaaj politike odgovornosti proistie iz tri bitne injenice: prvo, politika odgovornost se uvek odnosi na pravo upotrebe moi; drugo, odnosi se na pravo tumaenja javnog interesa i tree, ona je van-pravna odgovornost, odnosno nije regulisana pravnim normama, pa se najee iscrpljuje pred politikim telom koje daje mandat, a i samo je u sferi arbitrarnog. Dok je moralna odgovornost, kao subjektivna uslovno relativna, pravna odgovornost to nije: pravnika mudrost odavno je razvrstala i uzakonila pravnu odgovornost kao disciplinsku, civilnu i krivinu i ograniila joj polje vaenja na delo-nedelo. Izmeu te dve odgovornosti, politika odgovornost tei da se rastvori u moralnoj odgovornosti, najee ne zbog snanog moralnog imperativa, nego radi izvlaenja odgovornosti iz sfere legalnog i odmicanja od ruke pravde. Nije teko pokazati da su svi elementi koji odreuju politiku odgovornost danas u sferi arbitrarnog. Ako se poe od prava upotrebe moi, videe se da se ono formalno odnosi na itavo politiko telo i da se moe kretati u irokom rasponu: od male moi jednoga biraa do apsolutne jednog diktatora, pri emu se politika odgovornost dozira srazmerno moi. Ali, pitanje se moe i drugaije postaviti: koliko je birako telo, koje kao zbir malih moi daje jedno telo velike moi, od379

govorno za rast i uspostavljanje neograniene diktatorske vlasti, isprva minorne? Uporedna analiza razliitih tipova drutvenog ureenja, oblika vlasti, pokazuje kako je pravo upotrebe moi, pa saobrazno tome i odgovornosti, razliito realizovano. Tako, na primer, u predsednikom sistemu sa strogom podelom vlasti, samo je ef drave recepijent odgovornosti on ne odgovara pred predstavnikim telom. Skuptinski sistem, meutim, zahteva odgovornost efa drave predstavnikom telu. Parlamentarni sistem na odgovornost poziva ministre koji odgovaraju i za rad efa drave koji je, slino kralju, osloboen odgovornosti. Ono to je posebno znaajno nije sama injenica razliitih reenja, ve zakljuak da je u principu mogue imati maksimalnu mo a nikakvu odgovornost, to je prilog tezi o opasnom voluntarizmu politike odgovornosti. Ovo tim pre to se politika odgovornost odnosi i na druge tipove politikog organizovanja, u kojima su separatne moi van efikasne kontrole. Drugi odreujui princip tumaenja javnog interesa nije nita manjeg znaaja. Na to ukazuje injenica da su standardi javnog interesa veoma razliiti: idu od tenji ka boanskom redu, kao javnom interesu teokratija, do demokratija, gde je sloboda sutina javnog interesa. Izmeu ta dva pola, kao nosilac javnog interesa ne retko se pojavljuju nacija, klasa, rasa. Uostalom, ve je dobro formulisano da je istorija politike odgovornosti istorija tumaenja javnog interesa. Odreivanje javnog interesa sledi, grubo reeno, dihotomnu podelu: interes celine ili interes delova. Ako je javni interes odreen kao interes celine drutva, onda on raa uzajamnu odgovornost naroda i njegovih predstavnika, odnosno razvija duh zajednitva. Ta uzajamnost poverenja sutinski znai solidarnost, a ova pravinu raspodelu dunosti i moi, a samim tim i odgovarajuu odgovornost. U stvarnim demokratijama, odgovornost dobija najpuniji sadraj, jer sutinski postaje suodgovornost, koja drobi koncentrisanu mo, pa time i preveliku istorijsku odgovornost vrhova vlasti. Dajui graanima dunosti, demokratski sistem im priznaje punoletstvo, uvaava njihov praktini i teorijski um kao izvor prava na odluivanje. Stavljanje znaka jednakosti izmeu odgovornosti i demokratije, ma koliko neobino izgledalo, nije bezrazlono Po svojoj prirodi, demokratski sistem ukida sistem tutorstva i brie poniavajuu razliku izmeu poverljivih linosti i obinih graana i 380

tako demistifikuje funkciju upravljanja. Moda je upravo to siguran znak da se jedno drutvo kree u dobrom pravcu. I obrnuto: pozivanje malog broja ljudi na svoju veliku istorijsku odgovornost siguran je znak za uzbunu. U totalitarnim sistemima, ali i u simuliranim demokratijama, duh zajednitva je razoren, a tumaenje javnog interesa je uzurpirano. Sa gubljenjem oseanja zajednitva, izostankom dunosti i poverenja, nestaje i oseanje odgovornosti. Neprepoznavanjem proklamovanog javnog interesa raste otuenje graana i netrpeljivost koja ih pretvara u unutranje neprijatelje. Ako se u autokratiji uopte moe govoriti o nekoj odgovornosti, onda je autentina jedino ona koja se tie osujeivanja, zaustavljanja autokrata. U tom kontekstu i tolerancija menja predznak: netolerantnost prema autokratiji dobija pozitivni smisao. Oba principa, upotreba moi i tumaenje javnog interesa, osnova su jo jednog razlaganja odgovornosti, njenog stepenovanja. esto koriena sintagma stepen odgovornosti pokazuje da se moe govoriti ne samo o primarnoj i sekundarnoj, ve o potpuno hijerarhizovanoj strukturi odgovornosti koja ide od centara totalne moi, kakve su zakonodavno telo, vrhovni sud i vlada, pa do minimalne moi pojedinca u politikom ivotu. Upravo u kvalitetu subordinacije analitiari vide znaajan indikator kvaliteta politikog sistema. Ako se, na primer, utvrdi da je subordinacija tehnike prirode, onda se oekuje takav raspored odgovornosti koji e ovu rasprostreti na najvei deo politikog tela to je odlika demokratije. Ali, ako se utvrdi porast i koncentracija politike moi, moe se sa sigurnou rei da e gubitak dunosti i politike moi veine pretopiti narod u masu i razoriti celokupan sistem odgovornosti to je bit svakog totalitarnog reima. U svakom totalitarnom sistemu, grubo reeno, postoje dva mikrosistema: manji, dominantan, koji akumulira mo, a potpuno je ravnoduan u odnosu na odgovornost i vei, bez dunosti i uticaja, i zato bez odgovornosti. Meutim, i u mikrosistemu hijerarhizovane vlasti ponavlja se ista dihotomija: u odnosu na vrhove hijerarhijske piramide, podnoje je u podanikom poloaju strah, pokornost i servilnost zamenjuju svaku politiku odgovornost. To se najbolje oitava u vremenu raspada totalitarnog sistema, kada se cela hijerarhijska struktura osea samo kao izvrilac nareenja, posrednik, toki u maini, dakle bez ikakve odgovornosti. Recepijent od381

govornosti tada postaje sam vrh piramide. Nirnberki poroces je pokazao kako najokoreliji zloinci sa vrha vlasti sa neverovatnom lakoom prebacuju svu odgovornost na Firera. I trea injenica, da je sfera politike odgovornosti sutinski sfera vanpravne odgovornosti, odnosno da nije regulisana pravnim normama, ukazuje na izvor arbitrarnosti. Izvlaenje politike odgovrnosti iz sfere proizvoljnosti nije jednostavno. Dve su ozbiljne smetnje u tom procesu jasno vidljive. Prvo, sa pravne take gledita, ova odgovrnost nije jo definisana pravnim terminima, to praktino znai da teko moe biti legalno kontrolisana i sankcionisana sankcije tipa svileni gajtan ili revolucionarni sud jesu bile efikasne, ali nisu bile legalne. Drugo, analitiari su ve odavno argumentovano pokazali da vladajua politika lako moe da dobije formu zakona, ali isto tako i da sam zakon moe postati jedna politika, to je kasnije uvoenje institucije inpimenta samo potvrdilo. Veina pokuaja da se arbitrarna sfera politike odgovornosti stavi pod javnu i legalnu kontrolu jo uvek se moe smatrati marginalnom, pa je stoga u svakom pokuaju rekonstrukcije drave to zahtev naglaenog prioriteta. Moda nije nezanimljivo podsetiti da postoji jo jedna vrsta odgovornosti koja se simptomatino retko pominje u politikom ivotu. Re je o onoj odgovornosti koja se obino naziva profesionalnom, a usmerena je na ouvanje dostojanstva profesije, na izgraivanje cehovskog morala i strogu kontrolu proizvoda i usluga. Zna se da moralni kodeksi i sudovi asti kontroliu, uvaju i sankcioniu profesionalnu odgovornost gotovo svakog ceha. Paradoksalno je da je u politikom ivotu sve vie profesionalnih politiara, a u njihovom cehu sve manje profesionalne odgovornosti. Moda je razlog pre svega u tome to je profesionalna odgovornost u biti moralna odgovornost, a politiari sve manje slede moralne, a sve vie pragmatine imperative. Idealno i realno zato su neizbeno deo sloenosti svake, a posebno politike odgovornosti. Tekoe koje odnos realnog i idealnog stvara tiu se pre svega namera i rezultata. Stara pria o putu za pakao koji je poploan dobrim namerama najee je jo uvek odgovarajua. Ona se dobro vezuje sa onom drugom po kojoj cilj opravdava sredstva, koja je jo uvek vodei alibi za politiku neodgovornost, za samotoleranciju politiara. Dravni razlog, vetina mogueg, objektivne tekoe, poli382

tiki realizam samo su neki od dobrih izgovora. Bez obzira na tip izgovora, doktrina politikog realizma klizi ka utilitarizmu. Umesto optih, sada su opravdanja mnogo konkretnija: rasa, nacija, vera, klasa. Najzad, moe se govoriti o jo jednom vanom znaenju odgovornosti: pozitivnom i negativnom. Ako se, na primer, kae da je neko odgovoran, gotovo svako pomisli da taj neko mora da odgovara za svoju neodgovornost, odnosno po pravilu se misli na kaznu, sankciju: iskljuenje, ostavku, opoziv, degradaciju, oduzimanje majstorskog pisma, skidanje ina, lustraciju. Ali kad se kae da vlada odgovorno radi, da ministar odgovorno vodi resor, da su poslanici savesni onda se podrazumeva i da zasluuju neku nagradu: odlikovanja, poasti, unapreenja koja su i finansijski podrana, priznanje biraa. Kada je re o politikoj odgovornosti, pitanje nagrade i kazne podsea na istu dilemu u pedagogiji: da li vaspitno bolje deluje nagrada ili kazna. Cinik bi bez razmiljanja odgovorio: zavisi od toga gde je plen vei. Zato je valjda za ovu odgovornost smiljeno uvredljivo reenje tap i argarepa. Pedagoko dejstvo straha se tu podrazumeva. Kriza sistema odgovornosti mogla bi se oznaiti i kao izvorite ideje tolerancije. Dok je odgovornost jedno autentino moralno oseanje, za toleranciju bi se moda moglo rei da je ona jedna iznuena racionalnost, naknadna ideja, pragmatina intervencija u pravcu kompromisa sueljenih sistema odgovornosti. Tolerancija je prihvatljiva forma priznanja da je nadvladavanje jednog koncepta vere, ideologije ili civilizacije nemogue. Meutim, vano je imati na umu da izmeu tolerancije i ravnodunosti ne postoji znak jednakosti. Ono to toleranciju karakterie jeste elemenat osude, prezira, neslaganja i tekog pristajanja. Da se to bolje oseti, korisnije je rei podnositi nego tolerisati, jer to podrazumeva da negativni sud ostaje, da se bezbedno rastojanje, anac, zadrava i da se izjednaavanje ne planira. Moglo bi se rei da svrha tolerancije nije u tome da se respektuju razliitosti tu nema ta da se tolerie, podnosi: u razliitosti se uiva. Tolerancija zahteva da se ono to je nepodnoljivo ne progoni, da se netrpeljivost usmeri na koegzistenciju. Oduvek je, naravno, kod mudrih i odgovornih ljudi, postojala neka vrsta tolerantnosti, dobre volje i strpljivog nastojanja da se razume tue i razliito, da se do najboljeg raenja doe raspravom, a sukobi predu383

prede dijalogom. Taj spontani vid tolerantnosti proistie iz snanog oseanja odgovornosti i ne bi ga trebalo izjednaavati sa onim vidom tolerancije koji smo nazvali iznuenom racionalnou. Ta vrsta trpeljivosti je rezultat svesti o nunosti podnoenja nepodnoljivog. Ona je rezultat jedne kalkulacije koja je pokazala da su izgledi za jednostranu pobedu minimalni i neisplativi. Pokazalo se da je isplativije da se tolerancije razmene. To je istovremeno i jedina jednakost na koju tolerancija rauna. Klasini primeri koji podupiru ovakav zakljuak jesu, na primer, verski ratovi 16. i 17. veka, gde Augsburki verski mir i Nantski edikt pokazuju da su sukobljene strane, katolici i protestanti, doli u patpoziciju koja je iznudila uzajamno poputanje. Tako su jalovi verski sporovi, a jo vie surovi i beskrajni pokolji, izbili iz sebe kao viu svrhu toleranciju. To reenje koje je iznudila praksa, teorija je ubrzo sistematino ispratila. Lokova Epistola de Tolerantia iz 1689. upozorava da represija ne moe biti delotvorna politika; Trait sur la tolrance, rasprava koju gotovo vek kasnije pie Volter, pokazuje da pitanje trpeljivosti nije nita izgubilo na znaaju. Mil, Gandi i itava plejada modernih politikih pisaca potvruju da pitanje tolerancije postaje sve znaajnije. Dugi istorijat ideje tolerancije pokazuje da ovaj pojam nije nita manje sloen od pojma odgovornosti i da se sedimenti njegovog trajanja prepoznaju u modernom shvatanju. Ono to ih povezuje, a istovremeno je i kljuna taka, jeste pojam razlike. Upravo je razvoj ideje tolerancije pokazao u kojoj meri razlika, razliitost miljenja i ponaanja, moe imati sloeno znaenje. Ona moe imati pozitivan predznak kada je afirmativna, kada spaja delove u komplementarnu celinu i kada podrazumeva pluralizam vrednosti. Moda je fenomen mode najslikovitiji primer koji ukazuje na ovaj pozitivni predznak: to razliitije to bolje. Nita uniformno! To je ve jedna antropoloka konstanta. Meutim, negativan naboj pojma razlike uvek sadri manje ili vie snaan elemenat osude. On, u principu, vodi netrpeljivosti, razdvajanju, konfrontaciji. Ta razliitost koja razdvaja ima za princip monizam: to manje razlike, to vie uniformnosti. Ni to se ne moe smatrati marginalnom stranom ljudske prirode i mora se uvaavati. Uniforme, zastave, amblemi, grbovi i uopte razliiti simboli pokazuju da unisonost, monolitnost, moe biti i princip jedinstva htenja, verovanja i akcije koji uvruje zajednicu i daje oseaj sigurnosti. Ta koncentracija energije moe biti izvor 384

snage kojom pojedinac nadograuje svoj ego i kompenzuje oseaj individualne nemoi. Sve velike religije i mnoge ideologije danas su monistike. Za razliku od mnogih paganskih religija koje, upravo zato to su bile mnogoboake a time i manje iskljuive, monistike ideologije su danas otro sueljene. Sve one slede slino naelo: jedan bog, jedan voa, jedna rasa, jedna nacija, jedna partija ili jedna klasa. U borbi za svakovrsni prostor, jo uvek ratuju i simboli: krst, pa i kukasti, zvezda sa etiri, pet ili est krakova, polumesec i sunce u svetom su ratu za jednu jedinu istinu. Pitanje istine neizbeno ukazuje i na jednu aksioloku ravan, jer mora da otvori problem prave vere, pravilne ideologije. Odavno je u teoriji krajnje jednostavno i dobro ukazano na taj problem, u stilu: ako celo oveanstvo ispoveda tri religije i svaka tvrdi da je samo ona istinita, onda je ipak dve treine oveanstva prevareno. to se tie prakse, ona je ovu injenicu solidno poduprla bezbrojnim izgubljenim bitkama za primat. Verske i ideoloke monade, okovane svojim nedodirljivim istinama, kroz istoriju su vie kontaktirale kroz pukarnice nego kroz prozore. To objanjava zato, posle svega, mudrima izgleda da je tolerancija spasonosno reenje. Pitanje razliitosti miljenja i ponaanja moe da se postavi i na drugi nain: da li velike razlike u religiji i ideologiji nuno raaju i velike antagonizme, a male neznatna sporenja. Odgovor je, na neki nain, paradoksalan: razlike meu kulturama su esto tako velike da se ove meusobmo jedva razumeju, ali se ipak ne sukobljavaju; meutim, razlike u jednoj ideologiji ili religiji mogu biti gotovo zanemarljive, ali vode, ne retko, velikoj destrukciji. Nije nikakvo otkrie ako se kae da su esto sukobi u jednoj ideologiji ili veri ei od onih izmeu razliitih ideologija ili vera. To potvruje injenica da je civilizacija neprekidno potresana mnogobrojnim jeresima i ekskomunikacijama. Pri tome, na hrianskim lomaama nisu goreli pagani nego hriani-jeretici, jer su izrazili sumnju u dogmu. Mnogobrojne verske i politike Vartolomejske noi bile su rezultat malih razlika; u Gulagu ili na Golom otoku komunista nisu bili kapitalisti oni su obino bili dobri poslovni partneri nego revizionosti svih boja. Ta injenica pokazuje da je stepen potrebne tolerancije vei ukoliko razlike, ma koliko bile male, vie ugroavaju identitet sistema. 385

Doziranje potrebe tolerancije prati iroku skalu netrpeljivosti, koja moe ii od proste averzije, preko osude i mrnje, do progona i istrebljenja. To stepenovanje potrebne tolerancije otvara i pitanje granica tolerancije. Koliko treba podnositi, dokle trpeti? Hoe li se preterana tolerancija jedanput pokazati kao velika neodgovornost, kao to bi i fanatina odgovornost mogla ugroziti toleranciju? Da li jedno drutvo ulazi u krizu zato to nema dovoljno tolerancije ili zato to se tolerie sve i svata. Ako su ovde doze neuhvatljive, taka nulte tolerancije je sasvim izvesna: to je fanatizam kao vrhunac iskljuivosti. Meutim, kritino mesto u tom procesu nije toliko sam fanatizam koliko je to njegovo irenje i monopolisanje fanatizma, kojim se individualna netrpeljivost pretvara u kolektivnu mo koja patoloku mrnju i netoleranciju nastoji, i preesto uspeva, da pretoi u akciju. Tolerancija moe imati negativnu konotaciju ako se odnosi na nevrednosti, na pojave koje se u jednom drutvu osuuju: krau, kriminal, nasilje, drogu, prostituciju itd. Tolerancija moe poprimiti negativno znaenje i ako se proiri na sferu opasne politike neodgovornosti, jer omoguava da se jedan potroeni model reciklira, rekomponuje i stvori privid napretka. Pri svemu tome, treba imati u vidu da su granice izmeu pozitivnog i negativnog smisla tolerancije relativne, da se vremenom njena opravdanost ili neopravdanost menja: nema vie mnogih starih tabua, pa ni tabu-tema. Trajno ivo, univerzalno postavljeno pitanje ateizma je primer koji to dobro ilustruje. Prvobitno svuda i svi ateisti su bili krivi, osuivani, proganjani i istrebljivani; potom je tolerancija postala alternativa proganjanju jo uvek ne za sve i svuda da bi ih, na kraju, moderni svet preveo u kategoriju uvaavanih i znaajnih sagovornika u pitanjima istine. I neki trivijalni fenomeni svedoe o kolebanju ocena o umesnosti ili neumesnosti tolerancije. U nekim vremenima, obine pojave kasnije postanu proskribovane, smatraju se kao prestupi i povlae optu osudu, a potom se ponovo dozvole. Tako su prostitucija, kocka i homoseksualni brak u mnogim sredinama legalizovani, a i tzv. lake droge i eutanazija na najboljem su putu da to postanu. Promene te vrste mogu se objasniti umnoavanjem i drugaijim razumevanjem slobode. Moda sama injenica da je sloboda, u izvesnom smislu, vrednosno i moralno neutralna pomera granice izmeu pozitivnog i negativnog smisla toleranci386

je. Kad se slobode umnoavaju, tolerancija mora da dobija na znaaju. Zato se zahtevi za vie tolerancije mogu oitati i kao zahtevi za vie slobode, a vie slobode onda nuno trai i vie ogovornosti. Pitanje tolerancije ima i jednu pragmatino-utilitarnu ravan i zato se pitanje interesa sigurno ne moe zanemariti. Ako bi se reklo da su ljudi netolerantni prema onome to zadire u njihove interese, to ne bi bilo netano. Skriveno ili otvoreno, pojedinci se, ili grupe, po pravilu, pitaju kakav im je interes da neto toleriu. Meutim, jo uvek ostaje jedno polje u kome je teko govoriti o interesu, o korisnosti, jer se u njemu sa neverovatno mnogo strasti radi u korist sopstvene tete. Zbog verskih, ideolokih, navijakih, a naroito praktino-politikih, zagrienosti raspadaju se brakovi, porodice, dugogodinja prijateljstva, a da pri tom ni jedna strana nema dovoljan razlog zavaeni ne odluuju sutinski ni o emu. Tu se javlja taka kontakta sa psihologijom, povremeno sa psihijatrijom, gde iracionalnost onemoguava toleranciju kao racionalnu intervencuju. Jo jedno, takoe vrlo zanimljivo, raslojavanje pojma tolerancije jeste ono izmeu misli, ideja i dela, akcije. U principu, svi se slau sa liberalnom maksimom o bezuslovnoj slobodi miljenja i govora. Meutim, zamka je jasno vidljiva: misli, ideje, tee, i najee uspevaju, da se pretoe u oruja za akcije, pa se postavlja pitanje da li sve ideje treba olako amnestirarti. Sloeno i veoma osetljivo pitanje arbitriranja, cenzure ili zbrane i dalje dri problem na ledu. Da je problem ozbiljan, pokazuju analize rezultata onoga to se zove govor mrnje. I sve druge vrste indoktrinacije, religijske, ideoloke ili politike, pokazuju da pitanje nije samo akademsko. Danas je pozivanje na odgovornost jedno opte mesto nae civilizacije. tavie, ve se govori o jednoj filozofiji tolerancije, to je svakako siguran znak da se tolerancija lagano izmeta iz svog starog renika i pomera u pravcu istinske kulture. Od iznuene racionalnosti, tolerancija postaje politiki ideal kome se sve vie tei. I kao to je Herder traio vaspitanje za humanost, 21. vek zahteva vaspitanje za toleranciju. Slogan je ve formulisan: ne toleriimo netoleranciju!

387

Branimir Stojkovi}

KULTURA I DEMOKRATIJA Problemski pristup

Rad istrauje odnos izmeu kulture i demokratije, predstavljajui ih kao dve ose horizontalnu i verikalnu koje definiu moderno drutveno polje, budui da su nosioci simbolike i drutvene moi. Modaliteti tog ukrtanja su demonstrirani na tri sluaja. Prvi je onaj Olimpijskih igara u paniji i Australiji, kada je pokazano kako uloga jezika i rase redefinie polje ispoljavanja politike moi. Drugi sluaj pokazuje ulogu kulturnog i simbolikog kapitala u determinisanju politike moi na primeru francuskog drutva. Najzad, u zavrnom delu rada, ispitana je uloga kulturnog aparata u uspostavljanju simbolikih i politikih okvira modernih drutava.

Kultura i demokratija su dva kategorijalna pojma koja imaju dugu i bogatu istoriju. Samo istraivanje sloene etimologije ove dve rei bilo bi dovoljan razlog za odravanje naunog skupa na kome bi se uz politikologe nali i kulturolozi, pravnici, filozofi. Do tada bi valjalo poi od radnih definicija jednog i drugog pojma, to omoguava njihovo susretanje, ukrtanje, bogaenje ali i osporavanje unutar polja kojeg je, po svoj prilici, nemogue jednoznano odrediti. Takav pristup problemu odnosa kulture i demokratije podsea na puzzle slagalicu, unutar koje se kultura i demokratija ukrtaju tako to kulturi pripada vertikalna, a demokratiji horizontalna osa ovog zamiljenog pojmovnog koordinatnog sistema. Izbor vertikale za osu kulture, a horizontale za osu demokratije nije sluajan. Naime, osnovno naelo demokratije jeste da ljudi jesu (politiki i pravno) jednaki, dok je istovremeno osnovno naelo kul388

ture da ljudi nisu nisu isti (to je temelj identiteta kako individualnog, tako i kolektivnog). Time kako, ovako naznaenu, temeljnu suprotnost izmeu sveta politike i sveta kulture relativisati, a razlikovanje meu ljudima uiniti podnoljivim bave se, na teorijski, ali i na praktian nain, politika tolerancije i politika kulturnog identiteta. Jedan od mojih omiljenih pisaca, Junoafrikanac Kristofer Houp tvrdi (u romanu Najmranija Engleska) da je tolerancija, zapravo, samo drutveno podnoljiv (sustainable) nain mrnje. iveti sa razlikama ne znai uivati u njima. To kako se kulturne razlike konfiguriu u demokratskom okruenju, pokuau da demonstriram na tri, meusobno veoma razliita, sluaja.

I
U knjizi Politika kulture Dordana i Vidona je, na sledei nain, opisan susret demokratije i kulture: Otvaranje Olimpijskih igara u Barseloni (1992). Igre otvara panski kralj Huan Karlos II. Svoj ceremonijalni govor otpoinje na katalonskom (Barselona je glavni grad Katalonije), a zavrava na kastiljanskom (koji se obino i neprecizno naziva panskim). itava sveanost otvaranja tih Olimpijskih igara bila je u znaku katalonske i panske muzike, katalonske i panske zastave vijorile su se ulicama Barselone, najave svih takmienja su bile na oba jezika. Samo jedan put, ta ravnopravnost jezika (i naroda jer o tome je zapravo bila re) je dovedena u pitanje. Jedino nije mogao da se postigne dogovor oko toga kojim e alfabetskim redom (onim katalonske ili kastiljanske abecede) ii reprezentacije nacionalnih drava, tokom sveanog defilea na otvaranju Olimpijade. Postignut je kompromis redosled je ustanovljen po francuskom alfabetu, a francuski je kao to je poznato tradicionalni jezik diplomatije. (Ovde bi mogla da se otvori jo jedna velika tema kulturne politike, ona o odnosu izmeu ekonomske, politike i kulturne moi u svetskim okvirima i da se odgovori na pitanje zato je francuski samo tradicionalni jezik diplomatije, dok je engleski njen stvarni internacionalni jezik.) Iza sjaja tog globalnog spektakla, stajala je itava jedna vievekovna istorija panske drave koju, kao to je poznato, ini vie nacija/ 389

etnikih grupa, od kojih svaka ima svoj jezik, svoju kulturu i svoju istoriju. Ta istorija je vremenski sled dominacija i subordinacija, pokuaja jednih da asimiluju druge i nastojanja drugih da se tome odupru, teei pri tome da primene najefikasniji instrument: stvaranje vlastite nacionalne drave. Benedikt Anderson, u svojoj knjizi Nacija zamiljena zajednica (koje nema u spisku literature), kae da je upravo nacionalna drava (a ne demokratija, kapitalizam ili liberalizam) glavni evropski izvozni artikal koji se koristi u itavom svetu. Nacionalna drava moe da se uporedi sa kontejnerom koji titi ekonomske, politike i kulturne interese zajedinice koja se prepoznaje kao takva. O osnovama tog prepoznavanja, tj. kolektivnim kulturnim identitetima, bie rei drugom prilikom. Ako smo ve kod primera kulturne upotrebe Olimpijade, kao spektakla koji panju svetske javnosti usmerava na zemlju/grad koji je organizator Olimpijade, sigurno vam nije promaklo da je Olimpijadu 2000. /Melburn, Australija/ otvorila Keti Frimen aboridanka (ab originem). Bio je to simboliki znak potvrde politike iskupljenja Australije, koja time sebe kulturno redefinie i odustaje od WASP monokulturne zajednice, u kojoj su kriket kao nacionalni sport i aj u pet kao nacionalni ritual bile opteprihvaeni oblici iskazivanja kulturne pripadnosti. To je bila oznaka rekonstituisanja multikulturne zajednice, u koju vie nemaju pristupa samo beli useljenici (pealbarska pesma: prokleta da je Australija), koja sebe redefinie unutar koordinata Pacifika i azijskog kontinenta i otvara se za imigrante azijskog porekla. To otvara prvu seriju pitanja koja ine okvir kulturne politike. Evo samo nekih od tih pitanja: 1. Koja kultura treba da bude oficijelna, a koja potisnuta? Da li je to pitanje uopte legitimno ako se u vidu imaju koncepti kao to su kulturni identitet, kulturni diverzitet i multikulturalnost? 2. Koja kultura koga reprezentuje i sa kojim pravom?

II
Umetnost, iako delo duha, mora da poprimi materijalne oblike da bi opstala u vremenu i da bi bila dostupna u drutvenom prostoru (razlikovanje komunikacije u prostoru i transmisije u vremenu). 390

Za materijalizaciju umetnikog dela neophodna su sredstva, a sredstva su tome nas ekonomija kao nauka ui uvek ograniena ili, kako to ekonomisti kau, radi se uvek o alokaciji retkih dobara. Zato bi, na prvoj stranici udbenika iz Osnova ekonomije (i to ne samo ekonomije kulture), trebalo da se nalaze oni stihovi Radeta Drainca: Glad mi je beskrajna, a ruke veno prazne. To je ona provalija izmeu naelne beskonanosi ljudskih potreba i uvek ograniene mogunosti njihovog materijalnog zadovoljavanja. Zanimljivo je da ve antika predstava Muza zatitnica umetnosti sadri tu materijalizaciju duhovnog. Tako je Kaliopa, muza epske poezije, predstavljena sa votanom ploicom, pisaljkom i svitkom u rukama. Ve muzej (institucija koja uva, obrauje i izlae umetnika dela), koji je ime dobio po muzama, jeste mesto u kome su materijalizovana dela duha prisutna i dostupna. Sama istorija muzeja je zapravo jedna od najuverljivijih paradigmi odnosa umetnosti i drutva posredstvom interfejsa kako, jezikom kompjuterske tehnike, moemo definisati kulturni aparat. Na primeru imena institucije muzeja, mogu se pratiti promene odnosa umetnosti i drutva: od pinakoteke u Aleksandriji, preko sredjnovekovnih crkvenih riznica u kojima su uvane relikvije i zbirki umetnina na dvorovima feudalaca i bogatih trgovaca, do prvog javnog muzeja, nakon Francuske revolucije, koji je narodu uinio dostupnim ono to je bila privilegija plemstva. U knjizi iji je naslov Naslednici, francuski sociolog Pjer Burdije je ba na primeru muzeja pokazao kako se klasna struktura francuskog drutva ogleda u istoj takvoj kulturi i kako se sve to moe pokazati analizom drutvene pripadnosti, odnosno obrazovanja posetilaca francuskih muzeja. Pokazao je, naime, kako dela umetnosti, izloena u muzejima ne pruaju svima podjednako i kako je klju dostupnosti umetnosti obrazovanje, odnosno kola, ali bar isto toliko i porodica. Pokazao je, isto tako, da oni koji ne spadaju u Naslednike kulture koju reprodukuje graanska kola i graanska porodica nemaju ta da trae u muzejima. Za njih je ta umetnika, visoka kultura zatvorena knjiga. Nasuprot tome, oni svoju narodsku, popularnu kulturu nalaze u bistroima, u ansonama (a ne u romanima ili na koncertima filharmonije) i to je predmet sledee Burdijeove knjige koja se zove Reprodukcija. Postoje dakle oni koji poseduju ekonomski kapital (novac i imovinu), oni koji poseduju kulturni kapital (obrazovanje i, na osnovu njega, 391

steeno znanje koje je vidljivo kroz titule i reference CV), ali postoji i simboliki kapital: kada se ekonomski kapital predstavlja kao kulturni kapital. Kao to je poznato, novac je vulgaran i ne donosi sa sobom presti (moda je SAD izuzetak) pa oni koji ga imaju ne ele da izgledaju bogato, ve fino. To je ono to Burdije naziva transferom iz polja moi u polje kulture. A simboliki kapital je ono to bi ekonomisti nazvali medijumom razmene.

III
Poslednji kljuan pojam, koji nas uvodi u razumevanje odnosa demokratije i kulture, jeste pojam kulturnog aparata. Njega u sociologiju uvodi Rajt Mils ameriki sociolog koji je, izmeu ostalih knjiga, napisao Socioloku matu, Beli okovratnik i Elitu moi. Sve tri knjige su, sreom, prevedene kod nas, kao i etvrta u kojoj se nalazi tekst Kulturni aparat, a zove se Znanje i mo. Rajt Mils polazi od tvrdnje da mi, zapravo, ivimo u svetovima iz druge ruke koji nisu rezultat naeg neposrednog iskustva, ve su prerada iskustava drugih ili kako to Mils kae: to su predstave kojima nas snabdevaju stranci i mrtvaci. Zato stranci? Novine koje svakodnevno itamo, televiziju koju gledamo, knjige koje itamo su stvoreni od ljudi koje lino ne poznajemo i koje nikada neemo upoznati. Naravno, svi mi znamo po nekog novinara ili pisca, ali je to beznaajan deo mase onih koji prave novine, radio i televiziju ili piu knjige koje vidimo u izlozima knjiara ili na policama biblioteka. Zato mrtvaci? Re je o ve stvorenim delima i znaenjima koje prihvatamo kao ve date i neosporne, a koja su nastala tokom istorije ljudskog roda i istorije naeg drutva. Oni predstavljaju cigle od kojih nastaje Drutvena konstrukcija stvarnosti, o kojoj govore Berger&Lukman. Te cigle su stvorili ljudi neki od njih kulturni heroji sa imenom i prezimenom (kao Pitagora ili ekspir), a drugi anonimni od kojih velika veina nije meu naim savremenicima. Jedino bebe i ludaci svetu pristupaju neposredno, bez pomoi stranaca i mrtvaca o kojima sam do sada govorio. Bebe zato to tek treba sa 392

usvoje ifre za razumevanje sveta (proces enkulturacije i socijalizacije), kojim e organizovati primordijalni haos u koji su, roenjem, baeni (Sartr), a ludaci zato to su tu drutveno dogovorenu ifru odbacili i zamenili je nekom linom formulom i time sebe iskljuili iz drutva.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 7. Kristofer Houp, Najmranija Engleska, Clio, Beograd, 1998. Glenn Jordan and Chriss Weedon, CULTURAL POLITICS Class, Gender, Race and the Postmodern World, Blackvwell, Publichers Ltd, 1995. Pierre Bourdieu, LES HERITIERS, Les editions de Minuit, Paris,1971. Benedikt Andersen, Nacija zamiljena zajednica, Plato, Beograd, 1998. Peter Berger and Thomas Luckmann, THE SOCIAL CONSTRUCTION OF REALITY, London, Penguin, 1964. Rajt Mils, Znanje i mo, Vuk Karadi, Beograd, 1967.

393

Dobrivoje Stanojevi}

NOVINARSKA RETORIKA S DRUGE STRANE TAPISERIJE ILI KAKO DO NOVINARSKE SAMOSTALNOSTI? (Teze o morfologiji novinskih vrsta)
U svom radu Novinarska retorika s druge strane tapiserije, autor tumai teze o novoj morfologiji novinarskih vrsta. Istovremeno postavlja pitanja o posebnosti novinarske retorike tretirajui, delom, novinarstvo kao zvanje koje je upueno na to da neprestano rui samo sebe. U tom smislu se vladajua stilska paradigma novinarstva posmatra kao svojevrsna paradigma bez paradigme. Stalna promena paradigme i njena zavisnost od drutvenih okolnosti naznaava stalnu promenljivost kao retoriko stanje savremenog novinarstva. To uslovljava da se u nastavi novinarstva i novinarskoj praksi uvek stoji s druge strane tapiserije i svet posmatra u naliju njegove pojavnosti koje je, u stvari, najverovatnije, i njegovo pravo lice. I onda kada se u svetu nita vano ne dogaa, novine su pune; itate ih kao da jedete lubenicu: neprestano vaete, a nita osim vode u ustima nemate. (Ljubomir Nenadovi)

Novinar ili promaeno zvanje?

Jo je Bizmark govorio o novinarima kao o ljudima koji su, moda, promaili svoje zvanje. Ali ako je to, makar delimino istinito, onda to 394

takoe ukazuje na modelotvorno bogatstvo u novinarstvu, prevashodno s obzirom na moguu rasko razliitih orijentacija. I promaaji, kao to znamo, pogaaju neki cilj. Re je, naravno, o tome da bi trebalo obrazovati novinare koji bi, imajui u vidu raznolikost njihovih primarnih interesovanja kao prednost, bili osposobljeni za osmatranje, tumaenje i pisanje i o drugoj strani tapiserije, o onome to se teko vidi, ili se uopte ne vidi. Pristup novim izraajnim mogunostima u novinarstvu kao da se ponovo pokree u poslednje vreme. Iako se oblicima svakodnevne komunikacije bave, na svoj nain, istovremeno: antropologija, folkloristika, psihologija jezika, teorija govornih inova, lingvistika pragmatika i druge nauke izuavanje novinarstva se, jo uvek, vie zadralo na tehnikoj strani, zanemarujui donekle mogunosti novih oblika komunikacije, primetne anrovske iskorake i preinaenja. Opta upuenost na stalne teme o slobodi novinarstva i nezavisno novinarstvo skrenula je razgovor sa teorije na tehniku, sa sadraja na formu, sa inovacija na kanon. Moda bi trebalo razmiljati i o uspostavljanju drugaije novinske genologije. Ona bi se bavila uspostavljanjem, odreivanjem i prouavanjem novinskih generikih kategorija, kao to su: modusi, vrste, podvrste, razredi tipovi, oblici i sl. Razvrstavanje novinskih vrsta i svest o njihovim stalnim preinaenjima sastavni je deo razumevanja novinarstva jo od njegovog postanka. Pri tome su se primenjivala merila koja su se ustanovljavala, kako s obzirom na poloaj i status novinarstva, tako i s obzirom na konceptualni okvir u kojem se razvrstavanje ostvarivalo. U svakome od tih okvira, novinarstvo se dovodilo u posredan odnos sa osnovnim kategorijama kako bi se razdvojile njegove posebne osobine recimo, u odnos prema stvarnosti, drutvu, umetnosti, istoriji, ekonomiji, jeziku, komunikaciji i dr. Novinske vrste za koje se danas koluju novinari nalaze se, uprkos tome, gotovo u predparadigmatskom stanju1.

Paradigma bez paradigme

Zato je to tako? Poznato je da postojei novinski oblici bitno odreuju socio-psiholoki habitus buduih novinara. Novinaru je teko da
1 Sintagma Mance Koir. (Nastavki za teorijo novinarskih vrst, Dravna zaloba Slovenije, Ljubljana, 1988.)

395

ih, u svakodnevnoj delatnosti, opredmeti u svrhu teorijskog razmatranja. Tako, jednom oblikovani i predstavljeni studentima kao prepoznatljive i relativno ustaljene komunikacijsko-retorike forme, oni vie slue kao magacin obrazaca moguih tumaenja, vrednovanja i razumevanja sveta, nego to zaista podstiu na istraivako novinarstvo. U svemu se, ipak, neminovno dogaa spontano interakcijsko usklaivanje linih relevancijskih struktura i interpretativnih shema bivih i sadanjih novinarskih stereotipa, pri emu stalno iskau nove odrednice anra. Tako, zahvaljujui pojaanoj potrebi i zadovoljenju tih izazova, dolazi do neprestanog usklaivanja retorikih obrazaca, ija se upotreba stalno standardizuje, ali i razlae srodnim obrascima iz oblasti koji dolaze sa drugih polja u novinarstvo. Otuda Geteova opaska da novinara valja poaliti, jer najee ne zna ta da kae, a esto i ne sme nita rei, moe da opstane sve do trenutka kada ponemo da obrazujemo novinare koji znaju i smeju da govore, neprestano gledajui ta se odigrava i sa druge strane tapiserije. Neprekidno proimanje i razdvajanje razliitih retorikih oblika oteava pokuaje teorijskog svoenja i izgraivanje stalne poetike anrova. Ali tako se i stvara svojevrsni transcendentalni horizont pamenja vrste, koji svaku svoju dnevnu upotrebu uvodi i u podruje naunog istraivanja. Na taj nain, svaka vrsta zadrava svoj unutranji izraz, dok svakidanja objektivacija slui toj sutini kao, manje ili vie odgovarajui, ram. Ovakvo gledanje na anrove u novinarstvu podsea na dosledno provedenu semantiku koncepciju vrste, iako je teko na ovaj nain doi do sredita stvari, jer se postupak fenomenoloke redukcije na kraju ispoljava kao skidanje omota sa drugih sutina koje su, takoe, omot. Posle njih, nema niega osim sledeeg omota ili konane praznine. Izvan objektivacije, svest postaje puka fikcija, pisao je jo Mihail Bahtin. To bi znailo da svaka novinska vrsta predstavlja, u stvarnosti, posebni promenljivi komunikacijski obrazac sa vlastitom unutranjom retorikom strategijom i referencijskim sistemom. Otuda studente ne treba pouavati samo tehnikama, ve i razvoju imanentne linije novinarstva. Na taj nain, potpunije bi se dalje sledila razvojna krivulja urnalistike. Neophodno je za to, nadalje, potpunije i ee primenjivanje razliitih znanja. Studentu ne treba vie samo da oponaa novinarske anrove, ve i podsticanje sposobnosti da se ko396

mentariu uzori. To ne bi obavezno vodilo pretvaranju modela u predmet ni u metanovinarstvo, ve bi stvaralo osnovu za bolju percepciju stvarnosti. Novinaru je, danas, retoriko-komunikacijska tradicija nametnuta kao teko izmenjiva. On, s toga, jedva moe da iskorai iz kalupa postojeeg retorikog horizonta. Tako postojei retoriko-komunikacijski sistem postaje samostalna autoregulativna struktura, koja svojim sugestivnim mehanizmom potinjava sve okolo: najpre novinare proizvoae, potom i potroae naviknute na klie. Umesto da novinar razgrauje i inovira sistem, on esto biva na silu ugraen u njega. Novinarski anrovi, meutim, neprestano vode meusobni skriveni unutranji polilog. Ishode tog mnogoglasja trebalo bi, takoe, predoiti studentima. Na taj nain, novinari nee postati neposredni proizvod retorikog sistema, ve e i oni svojim delovanjem, nizom inovativnih stvaralakih lananih reakcija, preobraziti sistem u kome deluju. Umesto da njega nadzire sistem, novinar e nadzirati i graditi nove retorike moduse, saobrazno drugaijim profesionalnim i drutvenim zahtevima. Mi se, danas, uglavnom opredeljujemo za stereotipno tumaenje novinskih vrsta, najpre zato to smo pod snanim pritiskom monolokog doivljavanja predmeta (bez samoprotivurenosti). Zato esto ne uspevamo pred studentima da probudimo razigranost perspektiva unutar bogatih mogunosti novinarske genologije. Naravno da od zavisnih ljudi ne moemo oekivati nezavisna miljenja. Iako novinari profesionalci, danas, najee nisu u bliskoj politikoj vezanosti, oni su u zavisnosti od paradigme miljenja kojoj se teko moe odupreti. Studente bi, dakle, valjalo usmeriti prema otimanju od stereotipije.

Stalnost promene
Samo stalne promene u vladajuim retorikim obrascima mogu doprineti kristalisanju novih znaenjskih polja kojima bi se novinari okrenuli. Svaka novinska vrsta ima svoj retoriki sistem koji je proizvod odreenih znaenja i konteksta u kome se nalazi. Re je o tome da novo oblikovanje vrste proizvodi novo znaenje ili, bar, da dopusti no397

vom znaenju da se iskae sa nove take gledita. Novinar moe inovirati znaenje vrste kojom se bavi tako to e, raspetljavanjem razliitih mikro i makrostrukturnih odnosa, pribliiti nain proizvodnje znaenja, tj. onoga za ta se obino kae da se ita izmeu redova. To, naravno, prilino nadilazi dnevni horizont novinarstva, pa postaje zadatak i metanovinarske delatnosti. Dananja stroga vezanost novinske deskripcije za novinsku grau (i, delimino, ideologiju) opominje da proces osloboenja kritiko-racionalne funkcije novinarstva, uprkos primetnom statusnom pomeranju kod nas, jo nije estito ni poeo. Istorijskim konkretizacijama pripisuje se premalo ili previe vanosti. Na taj nain se novinarstvu ostavlja prostor da se u njega upiu svi mogui upotrebni konteksti. Ali re nije o tome da se u novinarstvo upisuje, ve da ono, nepristrasno opisujui, upisuje. Ako se novinski iskaz moe upotrebiti svakako, u svim kontekstima, ako znaenja ne ograniavaju njegovu upotrebu i ako zadrava slino znaenje u kontekstu brojnih upotreba (koje mogu prei i u zloupotrebe), ako se iskaz moe uvek premestiti iz prvobitnog konteksta i uklopiti u drugi kontekst, a da izvorno znaenje ne spreava funkcionisanje u novim okvirima onda je uvek bolje razviti novinarski iskaz do specifinosti koja spreava manipulaciju.2 Stoga je, u svakom tekstu, neophodno videti onoga koji gleda ili govori, kao i onoga na koga se gleda i o kome se govori. Problem znaenja, dakle, nije samo jedan od najteih problema lingvistike ve i novinarske retorike.3 U novinarstvu nema svaki iskaz obavezno odreeno znaenje i jedinstveni smisao. Iako uvek postoji tema, smisao i znaenje se izgrauju tek u kontekstu. Konteksti su neponovljivi, kao i novinarski iskazi. Oni su, esto, proizvodi prvenstveno odreene istorijske situacije. Otuda naslovi Verujem u uspeh, Srbija sa dve opcije, Hrabrost je biti
2 O minimalistikoj semantici i tekoama semantike i sintaktike koncepcije vrste videti: S. Pradhan, Minimalist Semantics: Davidson and Derida on Meaning, Use and Convention, Diacritics, Vol. 16, No. 1. Spring 1986, str. 75. Uporediti i Vladimir Biti: Pripitomljavanje drugog, mehanizam domae teorije, (Prilog postmodernoj genologiji, prolegomena teoriji novinskih vrsta), Hrvatsko filozofsko drutvo, Zagreb, 1989, str. 217 239. 3 O problemu teme i znaenja u jeziku videti, Mihail Bahtin, Marksizam i filozofija jezika, Nolit, Beograd, 1980, str. 111 123.

398

profesionalac, Dobra je vlast koja donosi dobre odluke4... mogu uvek da imaju drugo znaenje i drugu temu, zavisno od situacije. Sledi, dakle, da temu ne odreuje samo retoriko izvoenje (jeziki, morfoloki, sintaksiki oblici), ve i neverbalni i nepisani momenti sitaucije. Ako novinar (ili student u procesu nastave) izgubi iz vida situaciju, nee se razumeti njegov iskaz, ili e on poeti da vai za sve okolnosti. Naslovi bi, otuda, trebalo da budu prvenstveno nosioci sasvim odreene teme, kao to bi trebalo da bude odreen i istorijski trenutak kome pripadaju. Dakle, novinarski iskaz mora da bude uzet uvek u svojoj stvarnoj istorijskoj celovitosti da bi mogao da predstavlja temu. Ali svaki iskaz ima i svoja znaenja koja, za razliku od teme, moraju da podrazumevaju sve momente identine u svim ponavljanjima. Ti momenti, meutim, uvek su apstraktni. Upravo bi ta apstraktnost izmeu redova trebalo da postane predmet novog obrazovanja novinara. Iako ne moraju samostalno da postoje, oni su nedvojivi deo novinarskog iskaza. Mada je tema iskaza nedeljiva, znaenje se uvek deli na niz pripadajuih podznaenja. Otuda novinske vrste nisu samo retorike nego i receptivne vrednosti. Osim retorikih odnosa, one podjednako utiu na svest pripadnika retoriko-komunikacijske zajednice. Re je, dakle, o stalnoj dijalokoj prirodi novinskih vrsta. Novinarski proizvodi uvek su naslovljeni i upueni drugome i to drugome koji, moda, poznaje tapiseriju s lica, ali ne zna njeno nalije, a ono ga, prirodno, vie zanima, jer se tu najee krije sutina. Novinar zato mora neprestano da ima na umu Drugoga, da ga preispituje i da se preispituje. A taj Drugi u isto vreme je i on sam, oblikovan tradicijom vrste kojom se bavi, kao unapred poznati skup pretpostavki, izvan koje je nemogue oblikovati tekst. Sve vreme se, ipak, mora znati da je kako tvrdi Mihail Bahtin struktura ovekovog unutranjeg sveta isto toliko drutveno uslovljena koliko i struktura spoljnjeg oitovanja. Retoriki horizont je neprestano omeen publikom koja je nuno upletena, po svojim oekivanjima, u novinarsko stanovite, posredstvom svojih mehanizama motivacije, ocenjivanja, ukazivanja na razliite naine (od pokazatelja tiraa do eventualnih pisama italaca). Takva vrsta (delimino neophodne) veze koja ini da nikada ne moemo u novinarstvu znati tano ta kazujemo (kao to ne moemo
4 Politika, 4. februar 2002.

399

uvek napisati sve to znamo), kod Lakana je nazvana Gospodarem, kod Pola de Mana Tekstualnou, kod Luja Altisera Ideologijom... U savremenom novinarstvu, s obzirom na to, potreban je vrsti stav dijaloke tolerancije prema predmetu. Takav retoriki poloaj teko je zauzeti u stvari koja se sastoji od bezbroj prepleta ivih retorikih, politikih i drugih interesa, kakvi sve postoje u vezi sa novinarstvom. Oni su meusobno nuno sukobljeni i ne mogu se nikada obuhvatiti jednim odgovorom kakav je po prirodi stvari novinarski tekst ili govor.

Naa o~ekivanja tu|ih o~ekivanja

Novinara bi, stoga, trebalo osposobiti da stvori vlastitu projekciju tuih oekivanja (ona su uvek neodreena, jer su stalno u predretorikoj fazi), na osnovu koje bi mogao da zauzme svoju stilsku taktiku ili retoriku strategiju.5 Na taj nain se raa pritajeni polilog6 u kojem se iskazuje neprestano oslukivanje u tekstu. Oslukivanje je uvek uslovljeno kontekstom, obrazovanjem i sluhom za mogui govor Drugog koji uti, ali uporno posmatra. Naravno, u tradicionalno postavljenim novinskim vrstama, odgovori su previe oekivani, jer forma ako ne raa, svakako utie na sadraj. Odgovori su esto pod uticajem mnogih kontekstualnih inilaca i ukazuju prevashodno na monoloku strukturiranost svesti. O pravoj dijalokoj toleranciji razigranih retorikih perspektiva, danas moe biti govora tek uzgred i u naznakama. Zahvaljujui takvoj anrovskoj uslovljenosti tradicijom i pogubnim nastojanjem za jasnou perspektiva, koje tako postavljene mogu biti samo hodanje po magli, tekst i govor postaju nuno jednoznani oblik, inae raznolike forme novinarskog doivljaja stvarnosti, koji nam prua prividni, privremeni utisak o pravoj orijentaciji, mada u stvari samo predstavlja iskazivanje aktuelnih zabluda vladajue paradigme i postojeeg duha vremena koji nas usisava, gotovo bez ostat5 U novinarstvu se retorika pominje uvek kada se, slobodnije uzev, vezuje za tekst kao posebni komunikat, a stilistika za delove teksta koji nemaju celovitu samostalnu komunikativnu funkciju. 6 O znaenju poliloga videti potpunije u autorovoj knjizi Retorika zlatnog runa, Mali Nemo, Panevo, 2001, str. 52 54.

400

ka. anrovska situacija savremenog novinarstva nikada ne moe biti do kraja zavrena. Ona je uslovljena raznolikim kontekstima, pa novinar najee postaje rtva vlastite retorike, a da to i ne zna. Taj proces ima najmanje tri svoja dela. On se podjednako odvija na polaznom predretorikom (perceptivnom) nivou, najoitijem i sa najvie zabluda, retoriko-komunikacijskom i naroito esto zanemarivanom posleretorikom (receptivnom). Na prvom nivou, novinar posmatra dogaaje sa take gledita postojeeg anrovskog sistema. Tumaenje dogaaja nije iskljuivi gest novinara, nego i nunost sistema anrova, asocijacija, kodova, normi, istorije, tradicije... Otuda najee anr bira i tumai dogaaj, a ne obrnuto, a da toga u velikom broju sluajeva novinar nije ni svestan. Samo izuzetni novinari ulaze u razgovor sa anrom kojim se bave. anr je, naravno, uvek nevidljivo prisutan, iako se ini esto da je vidljivo neprisutan. I kad mislimo da smo odbacili njegove okove, on je tada moda najprisutniji, jer odreuje ono to neemo, iako smo ve odabrali ono to hoemo. Ta omeenost anrom, snaga njegovog minus prisustva (Jurij Lotman), postavlja pravi predmet nae retorinosti i naega istraivanja. Iako se ini da je anr samo oblik za novinarsko stvaralatvo, istinskog stvaralatva nema sve dok smo u raljama anra koji nas nadzire, kontrolie, uslovljava i zajedno sa nama stvara, vodei nas neumoljivo svojim putem. On sobom nosi prepoznatljivi skup pretpostavki na koje kad-tad odgovorimo. Naa projekcija italakog oekivanja uvek je prisutna na predretorikom nivou, iako deluje u poetku prilino nedefinisano. Zbog te poetne nedefinisanosti, uslovljene uranjanjem u postojeu polifoniju anrovskog sistema novinarstva, na pristup postaje samo privremena subjektivnost u funkciji nune subjektivnosti anra. A dve subjektivnosti su jo dalje od svake objaktivnosti.

Va`nost ta~ke gledita

Na retoriko-komunikacijskom nivou dogaaj se, u stvari, prilagoava novinarskom uglu gledanja. Tekstom/govorom se, dakle, meri dogaaj, a ne dogaajem tekst/govor, kako bi bilo primerenije. Tumaenje izbija u prvi plan, a dogaaj postaje neto relativno. U takvom 401

kontekstu, dolazi do nune zamene uzroka za posledicu i do sofistikog posmatranja stvarnosti. Zato esto izbor novinarskog anra ne govori toliko o dogaaju za ije prikazivanje je izabran u skladu sa zakonitostima anra i meri dogaaja, ve pre govori o taki gledita novinara, njegovoj nameri vezanoj za tumaenje dogaaja, koji zato postaje drugostepena vrednost teksta. Tekst/govor postaje poseban dogaaj, a stvarni dogaaj samo povod za tekst/govor. Tumaenje dogaaja, u takvoj retorikoj perspektivi, predstavlja posebnu projekciju konteksta, iako se ini da je dogaaj objektivno tumaen preispitivanjem brojnih anrovskih mogunosti koje se nude. Kakve su te mogunosti, zavisi od razuenosti postojeeg anrovskog sistema, prirode medija, poloaja novinara, linih sklonosti i vrednosti. Ali one su uvek nedovoljne za stvarno prikazivanje dogaaja. U tome je stalna opasnost novinarskog posla. Svako drutvo, poznajui prirodne prepreke za objektivno novinarstvo, zamke i posebne zavodljivosti rei, odreuje novinarskoj retorici ulogu u podeli drutvene moi. Uloga se uvek odeuje prema odnosu snaga koji varira. Zbog te neodreenosti izazvane globalnom ideolokom (u najirem smislu) orijentacijom, novinarski tekst/govor se ispoljava prvenstveno kao privremeni konstrukt asocijativnih odnosa, otvoren prema polju unutranjih, ve istraenih, anrovskih mogunosti. Studenti, budui novinari, trebalo bi da se upuuju da tekstu pristupaju kao neprozirnom (esto labilnom) idiologemu, koji e tek da potrai svoju organizaciju u izrazu, vodei rauna i o postojeim novinarskim vrstama. Jer ne treba zaboraviti da novinari esto moraju da piu i kad nemaju ta da kau, a tada im je obrazloenje da imaju ta da kau, poto ve piu. Novinari se, otuda, esto ne uzdaju u besmrtnost, znajui za opasku Kurta Tuholskog da lo novinar jo uvek nije filozof. S toga je jedan od vanijih ciljeva moderne nastave novinarstva upoznavanje buduih novinara sa anrovskim poljem novinskog diskursa na kome postoje brojne nepronaene putanje. Njihova brojnost zavisi od ralanjenosti anrovskog univerzuma novinarstva u datoj jezikoj zajednici, od novina u kojima autor pie, od njegovog (nikad stabilnog) poloaja u njima i njegove sopstvene sposobnosti. I od samostalnosti, naravno prave novinarske samostalnosti, a do nje je uvek najtee doi. Ne treba zanemariti ni to, kako je govorio Metju Arnold, da je novinarstvo i knjievnost na brzu ruku, kao ni ulogu namenjenu novi402

narstvu u ukupnoj raspodeli moi. Uzmimo za primer uvenu piramidu pitanja (ko, ta, gde, kada, kako, zato...) na koju bi, po verovanju, svaka vest morala da odgovori kako bi obezbedila objektivnost, sistematinost i iscrpnost. Trebalo bi ini se studente upozoriti, moda ve dok ue, pored ostalog, da prisustvuju konstrukciji zahuktalog, izanalog retorikog zanatskog pogona posebne potroake industrije. A za sve dalje potrebna je samostalnost prava novinarska samostalnost koja je najdalja na tom putu. Novinarstvo nije tu samo da odgovara na zamiljenja pitanja itaoca ili pitanja zamiljenog itaoca, ve je tu i da postavi pitanja, na koja ne mora i ne treba uvek da odgovori. Nekada je tee postaviti pitanje, nego odgovoriti na njega. Novinaru je esto tee kada pita, nego kad ga ispituju. Neki idealni itaoci i idealni novinari ve neguju takva pitanja, ali svakako ne svi, jer perspektiva potronje koja je upisana u proizvodnju nikada ne moe biti apsolutna.7 I druge perspektive, pored perspektive potronje uvek su, neplanirano ali neophodno, ukljuene u tekst. Zanemariti tu injenicu znai beati od pravog znaenja retorikog ina. Tradicionalnim anrovskim sistemom u novinarstvu, dakle, ni izdaleka se ne iscrpljuju sve pojavnosti ovoga sveta.

Od logi~kog apriorizma do apriornelogi~nosti

Ni na logiki apriorizam (Rene Velek Ostin Voren), u percepciji stvarnosti u odreenoj sredini i u odreenom sistemu novinarskih anrova, ne moe da predvidi sve oblike dogaajno usmerene percepcije, iako stvarnost esto podsea jedna na drugu. To je uoio jo francuski pesnik arl Bodler: Svake su novine, od prvog do poslednjeg reda, samo jedno nizanje strahota. Ratovi, zloini, krae, razvrat, muenje, zloini vladara, zloini naroda, zloini pojedinaca jedno opte pijanstvo okrutnosti... I uz taj odvratni aperitiv civilizovani ovek dorukuje svakog jutra. Ne razumem kako jedna ista ruka moe da se dotie novina, a da se ne zgri od gaenja.
7 Vladimir Biti, nav. delo, str. 227.

403

injenica je, meutim, i to da se mnogi ale na novinarstvo, ali bi ti isti esto hteli da ga za sebe, to ee, upotrebe. Novinarska retorika, otuda, povremeno boluje od izvesnih dejih bolesti8, na kojima poivaju mnogi mitovi novinarstva.9 Novinari danas znaju da poruka nije ono to se alje, ve ono to se prihvata. Takoe, poruka moe da ima suprotno znaenje od nameravanog i moe se vratiti poiljaocu kao bumerang. Posebno je pitanje koliko je poruka uopte potrebna i poeljna u savremenom novinarstvu. Ako kritiku sposobnost italaca novina ne treba precenjivati, jo manje je valja potcenjivati. Miel de Serto, u knjizi Praktikovanje svakodnevnog ivota (1984), pie: Nasuprot rastuoj racionalizovanoj, centralizovanoj, bunoj i spektakulranoj proizvodnji smestila se druga proizvodnja, tzv. potronja. Ona je krivudava, rasprena, ali se podmee tiho, gotovo neprimetno, jer se ne oituje vlastitim proizvodima nego nainima korienja proizvoda nametnutog vladajuim ekonomskim poretkom. To bi znailo da bi studentima o retorici anrova valjalo uvek govoriti u punoj dimenziji, dakle upozoriti ih na mogue deformacijske mehanizme percepcije. Moda bi se to dalo prevesti Ibzenovom izrekom da loa publika eli loe novine. U svakom sluaju, mora se misliti na konkretnog itaoca i na anrovske stereotipe kojima on robuje. Ali re je i o razbijanju stereotipa, a to se postie na postretorikom nivou, kada se i konstituie pravi predmet novinskog anra. Publika, takoe, proizvodi svoje vlastito znaenje. A tu je ve re o funkcijama novinarske retorike. Jer, kad izvetava o nekom dogaaju, novinar predstavlja i sebe i svoj sistem vrednosti. Kontekst se nikada ne moe do kraja rekonstruisati iz teksta/govora, jer se, na taj nain, iskazuje zajedno sa njim i stepen naeg nerazumevanja, budui da razumevanje nije nikada potpuno. Novinar u svoj tekst/govor ugrauje i svog sagovornika, kao to i italac u svoje tumaenje ugrauje i lik novinara
8 Videti knjigu Bendamina B. Volmana: Deji strahovi, Matica srpska, Novi Sad, 1998. Ako se uporede matrice na osnovu kojih nastaju neki od preovlaujuih dejih strahova (anksioznost, fobije, imaginarni strahovi, strah od agresije, strah od buduih opasnosti, strah od gubitka ljubavi, strah od hrane, strah od ismevanja i kritike...) vidi se da na njima poivaju mnoge opasnosti, ali i zamke kao i lukavstva savremene novinarske retorike. 9 Videti knjigu ovanija Gocinija: Istorija novinarstva, Clio, Beograd, 2001, delove Sedma sila, Mit reportera, Politika i hronika, Novinarstvo i javno mnenje, Vest i novinska pria, uta tampa, Masovna kultura i dr.

404

i svoje poimanje anra. Zato se predretorikom nivou (pripremi za tekst/ govor), retorikom nivou (realizacija teksta/govora) i postretorikom nivou (recepciji) pridruuje i momenat konteksta kao nezaobilazan.10

Usta puna vode

Re je, najzad, o vremensko-prostornim, istorijskim i ideolokim ogranienjima, unutar kojih se oblikuje svaka novinarska retorika. Stvarnost je uvek podlona uticaju ekonomskih i politikih interesa, pod ijim su neposrednim ili posrednim uticajem, svi masovni mediji. ak i onda kada se ini da je novinarska retorika najblia objektivnosti, mogu se uoiti posebni oblici preoblikovanih cenzura i samocenzura koje se koriste prednostima anrovskih stereotipa. Ve izborom dogaaja nagovetavaju se mogunosti prikrivene cenzure, skrivene upravo u zakonitostima anra. Na taj nain se podgreva stereotipija i niveliu retoriki uzleti kojima moe da se skrene van polja koje se moe nesmetano nadgledati sa stanovita anra. Tzv. stilska obrada teksta i tehnike kompozicije, takoe, pomau povlaivanju italakoj svesti. I u prilikama kada postoji novina dogaaja, ona ne slui da probudi itaoevu svest, ve da je uspava ustaljenim oblikom saoptavanja. Mogunost istinskog dijaloga, ak i kad postoji dijalog tolerancije, ne postoji jer je re o masovnoj publici, retorici za iste ui. Re je, dakle, uglavnom o jednosmernoj komunikaciji).11 Istina, promena drutveno-politikog konteksta dovodi do drugaijeg novinarstva (novine tada izazivaju posebnu radoznalost publike), ali je redovno ostavljaju sa senkom razoaranja. Opasnost da informacijski novum ne slui preobraaju, ve overavanju stvarnosti, uvideo je jo Ljubomir Nenadovi: I onda kad se u svetu nita vano ne dogaa, novine su pune; itate ih kao da jedete lubenicu: neprestano vaete, a nita osim vode u ustima nemate. Novinarstvo, na jednoj strani, postaje sve vie analitiko i kritiko, pribliavajui se stilovima i tehnikama nauke, a na drugoj strani viesmerno i aluzivno preuzimajui literarne stilove, tehnike i posebnu retori10 U neposrednoj vezi sa tim jesu, svakako, oblasti moi, vlasti, politike, autoritarnosti i autoriteta, a o njima najuverljivije kod nas pie edomir upi, u svojim knjigama Politika i zlo, igoja, Beograd, 2001. i Politika i poziv, igoja, Bgd, 2002. 11 (...) Prozirnost znaenja imanentna je novinskom diskursu., kae Vladimir Biti u navedenom tekstu (str. 232).

405

ku. U tom tesnacu, novinarski diskurs kao da i dalje neprestano trai sebe. On duguje svoje ustolienje vremenu postojanog sistema vrednosti. Uskoro e ini se opasti njegova perceptivna mo, ako ostane u starom anrovskom sistemu. Na nove izazove, on mora da odgovori kompozicijski, tematski i stilski pripremajui svoju retoriku za borbu sa konkurentnim medijima. I to se ve dogaa. Otuda plodotvorna najezda raznovrsnih anrovski hibridnih kolumni, preinaenih uvodnika, aforistike analitike... U savremenom novinarstvu sve je vie razliitih struka, tema, pristupa, sukobljenih interesa, lukavstava u izraavanju, nagomilanih i glumljenih strahova... Pravi novinarski Vavilon je na pomolu. Na drugoj strani, takvo nagomilavanje ponitava veliki broj (ranije utvrenih) pravila, pa i onih koje se odnose na anr. Ne suoiti studente sa ovim hipotezama, isto je kao bacati se lukom i strelom na avione. Da li su informativni anrovi samo informativni i da li su uvek informativni? Informativni, s obzirom na koga? Svaka vest jeste sukob mnogih taaka gledita, iz kojeg izbijaju na videlo samo jedna ili tek nekoliko. Jedna perspektiva potinjava ostale i uzalud na vebama govorimo o moguim varijacijama vesti, ako se u praksi moramo odluiti za jednu verziju. Re je, moda, o nekom buduem pitagorejskom (Dord Stajner) mini anru, iz ije se verzije mogu naslutiti sve mogue i sve predvidljive verzije. Naravno, sve vreme, pri tom, pokuavamo da ne poistovetimo tehniku i nauku. Vest je odlian nain da novinar sebe poistoveti sa svetom ili, moda, ak Tvorcem. Izvoenjem u prvi medijski plan nekih od osobina pojedinih anrova, ne znai nuno i okamenjivanje tih svojstava. Te osobine mogu biti i zanemarene u nekom drugom vremenu, iako su u jednom trenutku bile veoma izotrene. Opasnost je ako se studentima nita predstavlja kao neto, a neto kao sve. Novinske vrste danas postaju sve vie posebne retorike predstave o razliitim socijalno-politikim, ekonomskim i komunikacijskim scenarijima. Taj scenario se najbolji vidi ako se studentu omogui da stane sa druge strane tapiserije i naui da analitiki gleda u nalije istine koje je tek istina sama.12
12 Sud glupog oveka o tebi, makar to bio i najparadniji i najmonumentalniji arhiultrakreten, uopte nije lien vanosti, jer je glupanu ime Milion., zapisao je ezdesetih godina Vitold Gombrovi, sumnjajui u modernistiki prezir prema gomili. Ovaj sud je i danas dalekovid. Oito bi moderno obrazovanje novinara trebalo studentima da nudi i lubenicu, ali sa to manje vode. Tek onda bi i italac mogao da oekuje neto slino.

406

VII DEO

EKONOMIJA U TRANZICIJI: PRIV ATIZACIJA

407

408

Ljubomir Mad`ar

IZMEU POLITI^KIH PREPREKA I EKONOMSKIH OGRANI^ENJA Osvrt na novija iskustva u vezi sa privatizacijom
Politiki preokret iz oktobra prole godine stvorio je dugo oekivane preduslove za preduzimanje odlunih koraka za institucionalno prestrukturiranje privrede. Potroena je skoro itava godina na pripremu Zakona o privatizaciji. To vreme je, meutim, dobro iskorieno, uprkos tome da nije donelo nikakve spektakularne promene u karakteru vlasnitva niti ekvivalentne politike efekte. Dometi Zakona e, dakako, biti isprobani kroz proces praktine primene i jedino e njegovi rezultati pruiti konani test njegove pragmatske vrednosti. Neka njegova svojstva mogu, meutim, biti ispitivana i na apriornoj osnovi. Zakon je propisao obaveznost privatizacije i postavio je rokove za njeno okonanje. Slabe take Zakona su: preterana akumulacija nadlenosti u telima koja su zaduena za realizaciju procesa, nedostatak efektivne kontrole nad tim procesom i osetljivost institucionalne mainerije, namenjene realizaciji svojinske transformacije, na moguu korupciju. Nedostaju, takoe, volja i reenost da se stvore pratee institucije, da se formuliu potrebne politike i posebno da se izgradi potrebni ambijent za podsticanje preduzetnitva i savremenog stila poslovanja. Nova vlast se jo nije iskazala kao subjekat koji podstie vlasnike, preduzetnike, inovatore i druge razvojno relevantne grupe. Za afirmisanje razvojnih elemenata i aktivnosti jo je tetnije donoenje jednog broja nepovoljnih pravnih akata, meu kojima je najdestruktivniji Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu. Retroaktivni karakter toga Zakona ozbiljan je faktor demotivacije domae tednje i investicija i, jo i vie, udno oekivanih stranih direktnih investicija. Iz svega ovoga proizilazi ozbiljna opasnost da se diskredituje privatno vlasnitvo i da se zaotri, i inae postojei, otpor protiv njega.

409

Uvod
Prologodinji oktobarski preokret proizveo je opasnu eksploziju mnogih oekivanja, od kojih su brojna bila vezana za reforme institucija i politika. Meu najvanija nadanja spadala su ona koja su se odnosila na privatizaciju. Posle deset godina stagnacije i institucionalne skleroze, iza koje je oigledno stajao nedostatak politike volje da se raskrsti sa starim poretkom, verovalo se da e privatizacija krenuti munjevitim tempom i da e bar deo izgubljenog vremena biti po kratkom postupku, nadoknaen. Prola je godina dana, a jo uvek nema gotovo nikakvih vidljivih tragova ili rezultata. Izostali su impresivni zahvati u politici privatizacije, strateki investitori nisu se okrenuli naim prostorima, promena vlasnike strukture u velikim preduzeima nije dobila centralno mesto u medijima, a rahitina drutvena i dravna preduzea nastavila su svoje dugo putovanje u noi, satrvena gubicima i nesposobna da obave i najnunija plaanja. U meuvremenu se smanjila i proizvodnja i, zajedno sa njom, mnogi drugi kljuni makroekonomski agregati. Stvoren je utisak da se na planu privatizacije ba nita nije uradilo. Taj utisak je, meutim, varljiv i netaan. Vreme koje je proteklo delom je bilo neraspoloivo za reforme, jer je sve do republikih izbora za ekonomsku politiku bila odgovorna poznata kombinovana vlast, sastavljena od novih politikih snaga i onih koje su bile u fazi odlaenja sa politike pozornice. Iz tog razloga, nekakve dalekosene akcije, pogotovo one koje bi bile na liniji korenitih promena nasleenog institucionalnog poretka, nisu ni u kom sluaju dolazile u obzir. Ostatak vremena bio je iskorien za donoenje novog Zakona o privatizaciji. To je delikatan, veoma sloen i jako spor posao. On ne donosi nikakve spektakularne rezultate u javnosti ak deluje kao da se nita nije ni uradilo a, u stvari, on postavlja temelje strategije i politike privatizacije koji bitno opredeljuju uspeh cele akcije i tek u budunosti moe, eventualno, da prui rezultate koji e opravdati ovaj veliki poetni vremenski utroak. Ono to treba jasno naglasiti jeste da budunost prua anse da se taj dugi, strpljivi i uglavnom diskretni rad najzad ovena vidljivim i iroko dopadljivim rezultatima, ali da te anse, ni u kom sluaju, nisu puna sigurnost niti znae da e potrebni i dugo oekivani rezultati stii sa stopostotnom izvesnou. 410

ta e se iz svega ovoga pojaviti kao rezultat tek ostaje da se vidi, ali za kritiku politike na podruju privatizacije po osnovu izostalih, naglaeno vidljivih, uinaka jednostavno je jo rano. Nema, niti zbog prirode problema moe da bude, objektivne argumentacije na osnovu koje bi operativna strana Zakona mogla da se pretrese i eventualno kritikuje. Zakon se, za sada, moe vrednovati sa stanovita konzistentnosti i sa take gledita njegovih osnovnih, stratekih usmerenja. Tek e rezultati njegove primene dati osnovu za objektivnu evaluaciju njegovih operativnih svojstava opredeljenih u vanoj dimenziji pragmatine, iz konkretnih perfomansi izvedene, vrednosti.

Novi zakon o privatizaciji: konzistentnost i opta usmerenost

Osnova na kojoj se zakon moe vrednovati u ovom stadiju, pre nego to su pristigli eventualni rezultati njegove primene, nije celovita i omoguava tek preliminarne procene i zakljuke. Zakon se moe analizirati sa gledita ukupne koherentnosti i saglasnosti sa optim drutvenim potrebama i stratekim opredeljenjima. Druga mogua taka gledita je ona koja se odnosi na oekivane i verovatne uinke. U toj preliminarnoj fazi moe se rei da Zakon donosi krupne inovacije u odnosu na prethodna zakonska reenja. Kad je re o samoj regulativi, mogu se prepoznati tri takve inovacije: prvo, privatizacija je konano uinjena obaveznom i vie ne zavisi od inicijative i volje irokog i krajnje heterogenog skupa subjekata ija je motivacija u vezi sa ovim vanim poslom deformisana po vie osnova i na vie razliitih naina; drugo, a u vezi sa prvim, privatizacija je oroena (ceo taj posao mora da se zavri za etiri godine) i, najzad, tree, konano se faktiki odustalo od somnambulne ideje besplatne podele kolektivno posedovanog kapitala, naravno u meri u kojoj se on nije istopio u ovih deset dramatinih godina sa kojima je okonano prethodno stolee. Bilo je, naime, vie nego ekstravagantno i pomiljati na mogunost da se to to je preostalo podeli besplatno u zemlji koja je u samom vrhu najzaduenijih zemalja na svetu, zemlji koja, uz to, ima i ogroman, devizno denominiran, unutranji dug i u kojoj se akumulirala ogromna masa raznih kvazifiskalnih 411

deficita koji e, pre ili kasnije, dobrim delom morati da se natovare na lea drave, u obliku javnog duga. Sada, kad je prola euforija sa tzv. ekim privatizacionim udom i kad se ispostavilo da to i nije bilo neko naroito udo a u meri u kojoj je i bilo, od njega danas boli glava, ekonomisti su se u neku ruku otreznili, pa se danas preanji najvatreniji zagovornici besplatne privatizacije javljaju u ulozi velikih tumaa novih strategija privatizacije. Ako se ne pojave smetnje u realizaciji Zakona, postoje veliki izgledi da se ostvare dobre performanse u pogledu brzine. U nastavku e biti izneti neki razlozi zbog kojih bi se moglo oekivati da brzina bude znatno ispod standarda impliciranog Zakonom, ali je koncipiranje Zakona na nain koji daje dobre izglede na planu brzine vie nego dobrodolo. Sadanji reim korienja kapitala toliko je neefikasan da svako odlaganje presudnog zaokreta u vlasnikoj strukturi znai ogromne gubitke u, inae potencijalno dostinim, ekonomskim efektima i nepotrebno odravanje drutvenog proizvoda na nivou koji je daleko ispod onog koji bi, u sreenom i koliko-toliko racionalnom vlasnikom reimu, objektivno mogao da se obezbedi. Izgubljeni potencijalni drutveni proizvod snaan je argument u prilog radikalnih institucionalnih prilagoavanja, ukljuujui i podrazumevajui, pre svega, svojinsku transformaciju. Isto je toliko vaan, ako ne i vaniji, i argument izjedanja, odnosno topljenja kapitala. Postojei reim upravljanja kapitalom toliko je destruktivan da preostala neto imovina biva iz dana u dan doslovno sve manja i manja. Podaci o kolosalnim gubicima bacaju u senku sve mravije i bezizglednije procene drutvenog i dravnog kapitala, a ukoliko postojei reim upravljanja kapitalom ne bude, u dogledno vreme, zamenjen institucionalnim mehanizmima koji e biti radikalno drukiji problem vlasnikog preobraaja bie reen na najmanje celishodan od svih zamislivih naina: jednostavno nee vie biti ta da se privatizuje! Ba je brzina, meu svim kriterijima za ocenu svojstava i prednosti alternativnih strategija privatizacije, ona dimenzija koja daje veliki znaaj i veliku vrednost dvema napred istaknutim karakteristikama novog zakonskog reenja: obaveznosti i oroenosti. Pored reenja koja dobro prolaze test apriorne, takorei teorijske, analize i koja se daju afirmativno vrednovati i pre nego to se prikupe sutinski vana iskustva u primeni Zakona, postoje i takva koja se, na 412

istoj apriornoj osnovi, mogu podvrgnuti izvesnim sumnjama. Zakon je raznim dravnim organima poverio ogromna ovlaenja i mo odluivanja. Oslonac je naao u mehanizmima sile i prinude nad kojima ovi organi imaju opasan monopol. Zakonodavac, u toj dimenziji, vidno odstupa od markantnih i preovlaujuih tendencija u savremenoj politikoj filozofiji. To su tendencije koje se svode na veliku rezervu prema dravi, njenim prinudnim organima i modusu operandi, ba kao i na veliku sumnju u pogledu mogunosti da naglaeno oslanjanje na dravu moe, u bilo kojoj sferi drutvenog ivota i delovanja, doneti zadovoljavajue rezultate. Sumnja je posebno izraena kad se radi o proceni moguih uinaka drave na planu drutvene racionalnosti i o sagledavanju, jednako vanih, moguih i oekivanih performansi na planu (nezavisno od toga kako shvaene) drutvene pravde. Zakonodavac je u aktuelna reenja ugradio dve jednako vane i u isti mah jednako opasne osobenosti. Prvo, on je dravnim organima, pre svega Agenciji za privatizaciju, dao ogromna ovlaenja. Usput, predvideo je poprilian broj raznih agencija i tela, od kojih veina istini za volju ipak spada u prirodan i neizbean dekor moderne trine privrede. Drugo, u Zakonu je izostala inae poeljna, pa i neophodna dovoljno iroka distribucija izvrnih i kontrolnih funkcija koja bi umanjila opasnu prinudnu mo drave i u ceo aranman unela jedan sistem ogranienja i ravnotea (checks and balances) koji bi onemoguio dravni voluntarizam i obezbedio blagotvorne elemente meusobne kontrole dravnih organa. U odsustvu jedne takve rasute kontrole, iroko rasprostranjene u kompleksu dravnih organizacija i operativnih mehanizama, posve je jasno da postoji opasnost da se neki od njih izrode u sredstvo nasilja nad ljudima i njihovim organizacijama, pa time i nad drutvenim procesima i poslovima. To bi, u isto vreme, predstavljalo ozbiljnu pretnju slobodi, demokratiji i civilizacijskim tekovinama koje na njima poivaju. Agencija za privatizaciju ima, jednostavno reeno, vrlo velika ovlaenja, a nedostaju institucije i organi koji bi ograniili njenu vlast i spreili njenu moguu funkcionalnu i politiku degeneraciju. Kod zakonodavca je odsustvo oseaja za potrebu efikasne i nezavisne kontrole dolo do izraaja u tolikoj meri da je u l. 5, stav 1, predvieno da Agencija i pokree i sprovodi i kontrolie privatizaciju. Retki su primeri da se zakonom 413

istoj ustanovi poverava i da neto inicira i sprovodi, a u isto vreme i kontrolie. Kratak rezime ovako strukturirane i dimenzionirane uloge drave bio bi da se zakonodavac, u politiko-filozofskom smislu, pre dri stare i sada ve tradicionalne teorije javnog interesa nego novije teorije javnog izbora kojom se doputa i predvia erozija opredeljenja za javno dobro, pa time, naravno, i mnotvo devijacija u procesu njegove faktike realizacije. U aranmanu koji je formalizovan zakonom javie se i nimalo jednostavan i nipoto naivan sukob uloga. Sva bitna ovlaenja za pokretanje, sprovoenje i kontrolu privatizacije locirana su na Agenciju za privatizaciju. Dodue, proces mogu da iniciraju i sama preduzea i trea lica, ali i u tom sluaju Agencija automatski preuzima ulogu subjekta koji upravlja ovim sloenim procesom. Meutim, velika ovlaenja Agencije nisu srazmerna njenim administrativnim kapacitetom. Toliki posao ona ni u kom sluaju ne moe da obavi. To znai da se ona (za obavljanje brojnih i dugotrajnih poslova koje podrazumeva proces privatizacije) kao celina mora osloniti na sama preduzea, na njihove slube i raspoloivi administrativni kapacitet. Tu e se javiti, s jedne strane, ozbiljan konflikt interesa, a s druge sukob uloga. Sukobie se, dakako, intencije Agencije kao predstavnika javnog interesa naravno uz uobiajene rezerve implicirane teorijom javnog izbora i samih preduzea koja, u celoj stvari, imaju bokor sopstvenih, ne ba lako utvrdivih interesa. Za ovaj kontekst bitno je da ti interesi sigurno nisu potpuno (niti ak ni naelno) kompatibilni sa stremljenjima Agencije. Po logici svoje uloge u ovom procesu, Agencija bi morala da insistira na to povoljnijoj prodajnoj ceni i to veem utroku. Preduzea, sa svoje strane, u isterivanju to povoljnije cene, nemaju faktiki nikakvog interesa i mnogo e im vie odgovarati neki strateki partner koji je spreman da to vie uloi u preduzee i tako uvea njegov kapacitet, podigne zaposlenost, generie tranju za dodatnim kvalifikacijama i specijalnostima i, povrh toga ali i kao rezultat svega toga, bitno povea stepen sigurnosti postojeih radnih mesta. Ukratko, to to je dobro za dravu i njen budet nije dobro za kolektiv i njegovu upravu. S obzirom na mogunost pokretanja inicijative za privatizaciju i, jo vie, s obzirom na ulogu koju e sama preduzea imati u obavljanju opsenih administrativnih poslova vezanih za priva414

tizaciju, jasno je da e u celom poslu i sama preduzea imati ne mali uticaj. Moe se oekivati da e se ta dva uticaja i dva suprotna interesa ukrstiti i sukobiti. Ishod i krajnji efekat nije lako predvideti, ali je sigurno da se ova konfrontacija ne moe povoljno odraziti na odvijanje procesa i njegovu efikasnost. Frakcije i napetosti gotovo da su neizbeni, a ova svojevrsnosna inkompatibilnost motivacionih impulsa, po svoj e prilici, najpre uticati na pravce kretanja i krajnji rezultat procesa, a potom i na njegove merljive i implicitne trokove, ritam njegovog odvijanja i njegovu efikasnost. Valja naglasiti da e se uinci na planu efikasnosti pojaviti u dva smisla. Zbog sukoba interesa i uloga treba oekivati posledice po odvijanje samog procesa, a potom i dodatni nepovoljni uticaj na efikasnost samih aranmana koji iz takve, sukobom optereene, privatizacije budu proistekli. Prva skupina obuhvata neposredne trokove i gubitke u performansama, a druga gubitke koji e se javiti u dugom buduem razdoblju, tokom operativnog korienja institucionalnih mehanizama koji e biti stvoreni kao rezultat privatizacije. Problem administrativnog kapaciteta, pomenut i u prethodnom pasusu, mnogo je manje bezazlen nego to to na prvi pogled izgleda. Agencija ne moe sopstvenim kadrovima i sredstvima obaviti ogromni posao koji privatizacija podrazumeva. Oslonac na preduzea s toga je neizbean. U isto vreme posao je ogroman, ali je jednokratan i, u neto duoj perspektivi, trebalo bi sasvim da iezne. To znai da e kapacitet Agencije, bez obzira na oslonac koji e morati da potrai u samim preduzeima, biti krajnje nedovoljan u vreme sprovoenja privatizacije, a prevelik, odnosno suvian i nepotreban po isteku roka i vremena kompletiranja ovog zamanog posla. Institucije se teko stvaraju, ali sudei po dugom i bogatom iskustvu jo tee gase. Poznato je da je italijansko Ministarstvo kolonija postojalo najmanje pola veka nakon to je Italija izgubila svoju poslednju koloniju. Agencija, kao i druge ad hoc stvorene institucije, suoie se, dakle, sa sindromom italijanskog Ministarstva kolonija. Taj problem je ipak ogranienih razmera i javie se tek u neto daljoj budunosti: teko je poverovati da e se ba cela privatizacija okonati u zakonskim rokovima, a neizbeno je da izvestan, moda ne ni tako mali, obim posla ostane i za posle formalno zavrene privatizacije (naknadne intervencije, nadgledanje, ispravljanje moguih grea415

ka, suoavanje sa problemima koji e se javiti tokom realizacije samog procesa a koji unapred ne mogu da se predvide...). Zbog toga i nije neophodno temeljno ga razmatrati ve u ovoj fazi. Ostaje, meutim, problem jednog vrlo obimnog i posve nerutinskog posla koji e pasti na administraciju preduzea, posla za koji ona nije sasvim osposobljena i koji nije predvien kao deo njenih redovnih zadataka. Oigledno je da taj posao ne moe da se obavi glatko i bez kanjenja i zastoja. To je posao za koji potreban administrativni kapacitet jednostavno nije predvien, posao koji bi administracija morala da obavi nekako uzgred, uporedo sa svojim redovnim poslovima, a da uprkos tome odri rokove i obezbedi kvalitet. Oekivati tako neto ne izgleda razumno. Problemi koji bi mogli da se jave po ovom osnovu nisu niti sagledani niti uvaeni, dok e se smetnje i napetosti koje e iz ovoga proistei (a posebno neminovno umanjenje efikasnosti) za mnoge relevantne inioce javiti kao iznenaenje, to znai na najneugodniji mogui nain. Ovaj problem ne samo da nije valjano analiziran, nego jo nije na pravi nain niti dijagnosticiran. Iako deluje u neku ruku okantno, moe se razlono postaviti pitanje u kojoj su meri dosadanja otezanja privatizacije, uz uinke koji su tako skromni da se granie sa nepostojeim, uslovljena jednostavnom, do trivijalnosti oiglednom, injenicom da za obimne poslove koje privatizacija podrazumeva jednostavno nije bilo vremena. Konkretnije nije bilo potrebnih kadrova, sredstava i kapaciteta za kakvo-takvo obavljanje ovih, po obimu i vanosti nipoto beznaajnih, poslova. U toj dimenziji aranmana za obavljanje privatizacije oigledno se do sada nita nije promenilo; razumno je stoga oekivati da ono to je, bar u nekoj meri koja nije dovoljno ni poznata, koilo i usporavalo privatizaciju u proteklom vremenu nastavi da na isti nain deluje i u budunosti. Sa delovanjem ogranienja koje je, makar i nedovoljno prepoznato i spoznato, sputavalo preobraaj u naoj nelagodama ispunjenoj prolosti mora se raunati i tokom velikog poduhvata vlasnike transformacije koji nam prestoji u neposrednoj budunosti. Ovo nije zamerka koja se neposredno moe uputiti samom Zakonu, ali ostaje pitanje kakve bi mogue mehanizme i kompenzatorne instrumente Zakon predvideo da je zakonodavac bio ako nikako drukije a ono bar na nivou koji e se neposredno ticati Agencije i prateih dravnih institucija svestan da, uz sve druge, postoji i ovaj problem. 416

Dopunski institucionalni uslovi i prate}i imperativi privatizacije

Posle mnogih spoticanja u politici svojinske transformacije i opredeljenjima vezanim za njeno (ne)sprovoenje sada je, makar u profesionalnoj javnosti, potpuno jasno da je privatizacija potreban uslov za dostizanje nekakvog drutveno prihvatljivog nivoa efikasnosti trine privrede, ali je daleko od toga da bude i dovoljan uslov. Da bi privatizacija dala oekivane uinke potrebno je da se mnogo toga promeni u drugim institucionalnim aranmanima u privredi i celom drutvu, u stilu i nainu formulisanja i realizacije ekonomske politike, u drutvenim opredeljenjima i vrednovanjima i, moda vie i vanije nego i u jednoj drugoj oblasti, u svesti i poimanju pojedinaca. Stvaranje privatnog vlasnitva, mahom putem zakona i odgovarajuih propisa, nakon to je pola veka privredom i drutvom dominiralo kolektivno vlasnitvo, samo po sebi predstavlja neizvestan i hazarderski poduhvat. Privatna svojina podrazumeva pratee institucije, ponaanja, opredeljenja i vrednovanja bez kojih e njeni uinci biti daleko manji nego to se oekuje, a jednostrana orijentacija na samu privatizaciju, bez onoga to privatnu svojinu treba da uini delotvornom, ozbiljno preti da kompromituje i samu instituciju privatne svojine. Postoji opasnost da se stvori utisak da na ovim prostorima privatno vlasnitvo i trina privreda ba i ne mogu dati rezultate koje daju u drugim drutvima i institucionalnim ozrajima i da, eventualno, u naim specifinim institucionalnim uslovima, nekakav oblik kolektivnog posedovanja i korienja resursa ostaje kao trajan i neotklonjiv fatum. To to se, uporedo sa privatizacijom ili ak anticipativno, ne grade i odgovarajue pratee institucije i formuliu njima prilagoene politike sigurno ne moe biti predmet nekih velikih komentara i kritika. Ako ni sama privatizacija nije, u pravom smislu, jo krenula s mrtve take osim to je donet Zakon kao vaan ali nedovoljno upadljiv rezultat onda je nerealno oekivati da se postigne vidljiv rezultat u obezbeivanju prateih uslova za osiguravanje konanog uspeha privatizacije. Ono to ve sada moe da bude predmet ozbiljne rasprave pa i kritike jeste, s jedne strane, nedostatak ozbiljnih a za afirmaciju trine privrede neophodnih institucionalnih i ekonomsko-politikih opredeljenja, a s druge 417

strane, izvestan broj mera koje su donete ili nagovetene, a nisu na liniji afirmisanja trine privrede nego njenog daljeg sputavanja. Prva i najvanija napomena jeste da se nova vlast jo ni izdaleka dovoljno nije legitimisala kao nosilac ovlaenja i funkcija koji e odluno biti na strani razvojno relevantnih grupa. Pritisnuta brojnim i krupnim tekuim problemima i okrenuta teko otklonjivom pragmatizmu, nova vlast je vie zaokupljena problemima zaposlenih, nedovoljno zaposlenih, nezaposlenih, umirovljenih, socijalno ugroenih..., a mnogo manje, ili ak nimalo, traganju za nainima podsticanja i jaanja razvojno relevantnih grupa kao to su preduzetnici, inovatori, investitori, tedie, ljudi koji sistematskim uenjem uveavaju ljudski kapital kao najdragoceniju komponentu proizvodnog potencijala... Oni, u ijim je rukama ekonomska budunost zemlje, nisu ni u novoj vlasti nali svog pouzdanog saveznika, svog mogueg zatitnika i partnera sa kojim se moe raunati za trajniju i dovoljno predvidivu saradnju. Nema sumnje da je ovo podruje na kome politika konkurencija produkuje nepovoljne uinke po razvijanje trita i jaanje same ekonomske konkurencije. Stratumi sa najveim brojem glasova nisu (niti mogu da budu) razvojno relevantne grupe koje, po definiciji, spadaju u elitu i po prirodi stvari su malobrojne i politiki uticajne daleko ispod nivoa koji odgovara njihovom ekonomskom znaaju. U borbi za glasove, posebno u fazi labavljenja vladajue koalicije i pripreme za obraun koji se namee kao neminovan, stranke se prirodno orijentiu ka grupama koje raspolau najveim brojem glasova i svoju politiku prilagoavaju stvarnom i potencijalnom uticaju brojnih, iako u razvojnom smislu nedovoljno relevantnih, stratuma. Izlaz iz ove demokratske klopke nije nimalo jednostavan i u politiko-filozofskoj misli i praktinoj delatnosti naglaeno je aktuelan jo od vremena stvaranja amerikog Ustava. Komplikacije na planu napetosti i principijelnog sukoba izmeu veinskog, demokratskog odluivanja i drutvene potrebe da se formulie politika koja e biti globalno racionalna i delotvorna sa razvojnog stanovita reavaju se, zapravo, izvan domena tekueg demokratskog odluivanja. One se reavaju u jednoj, sa demokratskim mehanizmima povezanoj ali u odnosu na nju ipak jasno izdiferenciranoj, sferi ustavnog poretka i temeljnog konsenzusa iz koga on treba da izraste. To, uz 418

ostalo ali i pre svega, znai da se reavaju u sferi doslednog definisanja i trajnog garantovanja neprikosnovenih individualnih prava i, konano, jasnog konstitucionalnog razgranienja podruja (neizbenog) javnog interesa i kolektivnog upravljanja, s jedne, i komplementarne oblasti koja e biti domen striktno graanskog odluivanja i civilnog regulisanja drutvenih odnosa. Sa druge strane, domen graanskog i civilnog mora konano da se konstituie kao segment u koji drava sa svojim kolektivnim odlukama i aparatom prinude, ne moe ni pod kakvim uslovima i eventualnim izgovorima, da posegne. Naravno da je izgradnja ustavne osnove drutva, te armature koja opredeljuje i nain funkcionisanja same demokratije, dugotrajan, sloen i neizvestan proces; bilo bi naivno oekivati brze i impresivne rezultate na ovom podruju. No, ono to nije preterano i nije preuranjeno oekivati jeste formulisanje jasnih politikih opredeljenja da se, kao najvii prioritet, postavi izgradnja takve ustavne infrastrukture koja e graane i njihove dobrovoljne organizacije vrsto ograditi i trajno zatititi ne samo od dravnog voluntarizma i nasilja, nego i od bilo kakvih formi neposrednog dravnog intervenisanja. Jo se, ni na dalekom horizontu, ne mogu naslutiti obrisi jedne takve politike volje koja jedina moe da postavi temelje slobodnog, autonomnog i na neizbeni minimum dravne prinude svedenog drutva. Pojednostavljeno govorei, to bi drutvo svakako bilo naslonjeno na demokratiju kao svoj modus operandi, ali bi se njegova bit tanije mogla opisati kvalifikacijom da bi to bilo drutvo naslonjeno na moderna liberalna naela. Bilo bi to, ili bi trebalo da bude, drutvo liberalne demokratije, kako se danas definie u zemljama pravog politikog pluralizma i trine privrede. U ovakvoj vizuri poredak liberalne demokaratije namee se kao superioran u odnosu na konkurentni, a u redovima jugoslovenske inteligencije toliko popularni, poredak tzv. socijalne demokratije. Jedan broj poteza nove vlasti moe se tumaiti ne samo kao znak odsustva opredeljenja da se krene u izgradnju drutva koje bi bilo u skladu sa idealima opisanim u prethodnom pasusu, nego i kao indikator dijametralno suprotne orijentacije. Reklo bi se da je paradigmatini primer takvog poteza najnoviji Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu. Ne ulazei u detalje ovog Zakona koji pred419

stavlja zasebnu, i to veoma izazovnu, temu1, za ove svrhe dovoljno je istai da je on, s jedne strane, retroaktivan, a sa druge protivustavan da izlazi u susret jako rairenom te, pored ostalog i zato, u politikom smislu izrazito relevantnom, oseaju drutvene pravde, a i pravde kao takve. O retroaktivnosti i njenim dalekosenim negativnim implikacijama pravnici su rekli svoju uverljivu re2, a ovde je dovoljno da se posebno istakne da su retroaktivni zakoni, kad i ako su takvi u celini, nedvosmisleno i nepobitno protivustavni. Jednako vana, ali i jednako pogubna, jeste injenica da retroaktivni propisi, kako zbog svoje protivustavnosti tako i zbog retroaktivnosti, doslovno potkopavaju naelo pravne sigurnosti koje ima teinu temeljnog i, u mnogim dimenzijama drutvene aktivnosti, sutinski znaajnog preduslova racionalnog delovanja. Ekonomisti tome mogu samo da dodaju kakve krupne ekonomske tete proizvode retroaktivni zakoni time to nepredvidivo i proizvoljno menjaju osnovna pravila poslovanja i to, u sutinski vaan opti ambijent privreivanja (koji je i bez toga neugodno neizvestan) ugrauju jednu mnogostrano tetnu a inae objektivno nepotrebnu dodatnu komponentu neizvesnosti. Grubo i bezobzirno donoenje bitno izmenjenih propisa koji, drugaije od prethodnih, reguliu procese koji su se ve odigrali i odluke koje su davno donete nanosi privredi i drutvu bar tri vrste tete. Prvo, naknadno izmenjeni propisi unose velike poremeaje u tekue funkcionisanje privrede i, pri tome, gotovo da je nepotrebno naglaavati nanose ogromne tete. Drugo, poveavajui neizvesnost, retroaktivni propisi oteavaju upravljanje privrednim procesima, poveavaju trokove i preko tehnoloki i trino opredeljenog nivoa i, kao rezultat toga, obaraju efikasnost ne samo privreivanja nego i jednog mnogo ireg kruga drutvenih procesa. Tree, retroaktivni propisi, upravo zbog toga to naknadnim preinaenjem uslova oteavaju upravljanje poslovnim procesima i nameu dodatne trokove sa kojima se prilikom donoenja re1 Vidi Lj. Madar (2001a), Dileme regulisanja zakonskih prestupa u autoritarnom poretku, Univerzitet Braa Kari, Working Papers 1, 11 12304; (2001b), Namet na preduzetniki vilajet, Univerzitet Braa Kari, Working Papers 1, 4 10. 2 (2001), Obrazloenje za pokrenutu inicijativu od 6. 07. 2001, radi pokretanja postupka za ocenjivanje ustavnosti I zakonitosti Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu steenu iskoriavanjem posebnih pogodnosti, 9. oktobar 2001. godine

420

levantnih odluka nije moglo raunati, predstavljaju krajnje nepovoljan i, u osnovi, pretei signal celom preduzetnikom staleu loeg stava i nipoto ohrabrujuih namera vlasti i njene politike prema privredi i prema onima koji su, na tom podruju, nosioci najvanijih inicijativa. Posebno je ubitaan ovaj trei efekat; on se uklapa u prethodno ustanovljenu injenicu da ni nova vlast nije, u pravom smislu, postala partner i zatitnik razvojno relevantnih grupa. Naprotiv, ona je pre okrenuta razvojno pasivnim i redistributivno orijentisanim, a politiki relativno monim, grupama uz oiglednu implikaciju a i vie od toga da od nje ne treba oekivati nita dobro po privrednike i preduzetnike. Zvuae paradoksalno, ali sigurno je da se u ovakvom odnosu moe razabrati jedna diskretno ukomponovana, ali stoga ne manje ilava i zato utoliko opasnija, dimenzija kontinuiteta sa starim, predoktobarskim poretkom, pa i sa samim socijalistikim ureenjem koje mu je prethodilo. To ureenje je jo ivo u seanjima i ponaanjima, a ostaje trajno zapameno po tome to je u vrh svoje retorike stavljalo interese radnike klase i radnih ljudi, a ne potrebe i stremljenja drutvene elite i razvojno znaajnih grupa. U politikom spektru, oktobarski preoktet nije doneo onakve promene kakve se obino pretpostavljaju: politika rezultanta velike koalicije od 18 stranaka tu je negde na levom centru, taman tamo gde je bio i prethodni reim. Promenila su se, na sreu, sredstva i metodi vladanja i raspored i disperzija politike moi. Na promenu opte politike usmerenosti morae verovatno due da se prieka, dok se ne obnovi srednja klasa ije bi ekonomske interese mogla da artikulie jedna znatno drukija politika opcija. Ta bi opcija bila locirana na desnom centru, bila bi odana ideji liberalne demokratije i, principijelno, bila bi otporna na sve oblike kolektivistikih i ostalih potencijalno totalitarnih otklona, poev od nacionalizma do raznih oblika socijalnog i klasnog utapanja (pa time i ponitavanja) linosti u ire, organske drutvene celine. Trina privreda svoj razvojni potencijal crpi iz slobodne, decentralizovane inicijative autonomnih ekonomskih aktera i ostalih drutvenih subjekata. Ta ogromna potencijalna drutvena energija moe se aktivirati samo uz jasne, stabilne, unapred poznate i za sve podjednako obavezujue pravne okvire. Presudno vaan preduslov stvarnog razmaha inicijative u trinoj privredi jeste sigurnost da e rezultati i efekti 421

koje pojedinci i njihove organizacije ostvare u konkurentskoj utakmici moi doista i da se prisvoje. Za to je potrebna vladavina prava, istinska realizacija ciceronovskog ideala non sub hominem sed sub legem. Poslovni ljudi svoj oslonac treba da trae i (mogu da) nau u pravilima, propisima i zakonu, a ne u okrilju monih grupa ili ak pojedinaca. No, da bi zakon mogao da poslui kao takav oslonac, on ne sme da bude proizvoljan i pristrasan nego uvek konzistentan sa najboljim tradicijama ugraenim u pravni poredak. On mora da bude otelotvorenje pravinosti i racionalnosti koja se i sama organski razvija kroz duge periode i inkorporira uvide i iskustva gotovo nesagledivog niza prethodnih narataja. Upravo zbog toga materijalno i proceduralno loi propisi (npr. regulisanje vanih pitanja vladinim uredbama iako spadaju u ona koja se moraju urediti zakonom ili donoenje zakona sa retroaktivnim dejstvom) nanose nesagledive tete i privredi i drutvu u celini. Takve odluke i ponaanja, najkrae reeno, unose u drutvo razorne elemente i sile pravnog nereda, a iz toga proistiu svi drugi oblici nereda, odnosno nered u drutvenoj zajednici kao celini. Ilustracije radi, Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu verovatno je u samom korenu sasekao veliki broj potencijalnih preduzetnikih inicijativa, jer je proizveo neto to je poput hladne jeze prostrujalo svim porama i svim kapilarima privrede i drutva kao celine. Treba samo spomenuti zastraujui efekat koji je on proizveo na strane investitore i njihovu percepciju institucionalnog ambijenta koji u doglednoj budunosti valja oekivati u jugoslovenskoj privredi. Niko ne moe tvrditi da ovaj Zakon nije izaao u susret naglo aktiviranom oseaju pravde u celom drutvu iako je i samu egzistenciju tog oseaja i injenicu njegovog zadovoljenja prilino teko dokazati ali, bez obzira na eventualnu veliku drutvenu podrku ovakvom zadovoljavanju pravde, to je preskupa pravda. Vie od toga, to je kapitulacija pravnog poretka pred eksplozijama trenutnih emocija, koje su masovne te zato i politiki potencijalno isplative, a sav smisao ustavnih aranmana i ogranienja sastoji se u tome da drutvo zatiti od voluntarizma radikalnog odluivanja, makar inspirisanog i masovnim emocijama veinski ostraenog stanovnitva. Tamo gde se poputa ovakvim emocijama nema prave ustavne zatite manjine od, ponekad agresivne i destruktivne, veine, pa nema ni zatite same veine od nje same, odnosno itavog drutva od njega samoga. 422

Zaklju~ak
Na planu privatizacije konano je napravljen jedan znaajan iako nimalo spektakularan i, zapravo, u irem drutvu nedovoljno vidljiv pomak. Izraen je novi zakon o privatizaciji i tako zadovoljen jedan krupan drutveni prioritet. U politikom smislu, izrada Zakona je najmanje zahvalan segment zamanog i vrlo sloenog procesa privatizacije. To je faza u kojoj mora mnogo i paljivo da se radi, a u kojoj ne prispevaju nikakvi upadljivi i politiki rentabilni rezultati. Ta faza je, na sreu, zavrena i sad valja oekivati opipljive, mnogostrano korisne i politiki relevantne rezultate. No ostaje da se vidi da li e ti rezultati pristii i u kom obimu. Neke bitne osobenosti novog Zakona (pre svega obaveznost i rok vlasnikog preobraaja koji je njime regulisan) nagovetavaju mogunost relativno brzog ostvarivanja znaajnih rezultata u njegovoj praktinoj primeni. Naznaene su, meutim, i neke slabosti Zakona, kao i mogunost problema koji bi iz njegovih bitnih opredeljenja mogli da iskrsnu. On je prevelika ovlaenja, a time i potencijalnu i stvarnu mo, koncentrisao u dravnim agencijama koje su zaduene za realizaciju procesa svojinskog preobraaja. Ista agencija i pokree, i u osnovnim elementima izvodi, i kontrolie proces privatizacije. Nije uinjen napor da se nadlenosti ire rasporede, da se poslovi podele i da se stvore konstelacije u kojima e jedni ovlaeni organi i institucije moi da kontroliu i ograniavaju druge. Takvo predoziranje nadlenosti i oskudica kontrole prosto zaziva korupciju. ak ako korupcije i ne bude, sam aranman koji sugerie njenu visoku verovatnou i njeno teko otkrivanje delovae inhibitorno na tela zaduena za sprovoenje pojedinih faza privatizacije. Neke potpuno ispravne odluke e, verovatno, izostati samo zbog toga to bi moglo da izgleda da iza njih stoji korupcija. Ukazano je i na konflikt interesa i sukob uloga koji je ugraen u nosea zakonska reenja. Posebno e se administracija preduzea nai u poloaju da u isto vreme obavlja poslove privatizacije kao poslove iza kojih stoji javni interes i da u istom poslu reava i pitanja koja se neposredno tiu poslovne i razvojne politike preduzea, te da se u jedinstvenoj skupini odluka vezanih za privatizaciju, u isto vreme, aktivira sloena i ne ba lako saglediva konfiguracija lokalnih interesa unutar i na nivou samog preduzea. Sukob uloga biva praen sukobom interesa. 423

Iako je obiman, sloen i neizvestan, veliki poduhvat privatizacije nije jedini posao koji ima da se obavi da bi se dolo do efikasne trine privrede. Jednako vane su i pratee institucionalne intervencije i bitno redefinisane makroekonomske i sve druge politike koje trinoj privredi treba da poslue kao determinante opteg poslovnog okruenja, te kao pouzdan i transparentan oslonac i podrka. Pre svega, valja obezbediti jednostavnost, predvidivost, univerzalnu neutralnost i trajnost pravnog poretka koji e institucionalnu nestabilnost u privredi konano svesti na neotklonjivi minimum. Pored toga, vlast svojim ukupnim ponaanjem treba da se legitimie kao inilac podrke razvojno relevantnih grupa, a ne nuno grupa koje su redistributivno orijentisane a raspolau velikim brojem glasova i mogunou da prue jaku politiku podrku onima koji im, na raun preduzetnitva i uz rtvovanje razvojnih perspektiva privrede, u visokom stepenu izlaze u susret. U ovoj ivotno vanoj oblasti, naalost, veoma je malo uinjeno. Akciona rezultanta vladajue koalicije nije, u politikom spektru, daleko od segmenta na kome je bila locirana prethodna koalicija. Ona se, na sreu, ipak razlikuje po sredstvima i nainima vladanja, po resporedu moi i po obrascima politikog ponaanja. No, ona se ipak nije legitimisala kao potpora i zatitnik razvojno relevantnih grupa. ak i kad se napravi smeliji korak u izgradnji institucija trine privrede, korak koji trai politike rizike i neoportunistiko ponaanje (kao to je to bio sluaj prilikom donoenja najnovijeg Zakona o radu3 v. Predlog 2001), javljaju se unutar same koalicije iskuenja brze i lake eksploatacije trenutno nabujalog i politikim strastima zatamnjenog kratkoronog interesa. Jako je nepovoljna politika situacija u kojoj pojedini inioci podleu takvim iskuenjima, nastojei da realizuju svoj trenutni i parcijalni interes na raun svojih koalicionih partnera i, vanije od toga, na raun razgranatog spleta dugoronih interesa unutar drutva kao celine. Drugi aspekt nepovoljne politike situacije koja sputava pratea institucionalna i ekonomsko-politika prilagoavanja, neophodna za aktiviranje i delotvorno funkcionisanje trine privrede, jesu propisi neodgovarajueg ranga (uredbe) kojima se ureuju pitanja za koja bi morali da se donesu zakoni. Takoe, tu je i donoenje zakona koji predstavljaju
3 (2001), Predlog Zakona o radu, Beograd: Vlada republike Srbije, 18. septembar.

424

ustupak trenutno preovlaujuim oseajima nekakve drutvene pravde, a koji deluju kao pravi zastraivai za domai i, jo vie, potencijalni inostrani kapital. Sve dok se iz ponaanja vlasti jasno moe razabrati da za svet preduzetnitva i poslovni svet uopte ima vie antipatija nego simpatija i sve dok visoki dravni funkcioneri sa pozicija vlasti itaju lekcije sudovima i ak upuuju diskretne pretnje, drutvo je vrlo daleko od toga da raspolae valjanim ambijentom za funkcionisanje i razvoj trine privrede. Zaboravlja se na, naizgled udnu i u percepciji irih slojeva verovatno bizarnu, propoziciju da trina privreda jedva da moe normalno da funkcionie bez jakih, nezavisnih i efikasnih sudova koji postupaju objektivno i presuuju nemerljivo bre nego to je to danas kod nas sluaj. U svojevrsnoj plimi intervencionizma, drava preuzima mnogo vie funkcija nego to joj to po logici njenog mesta u drutvu pripada. Ona se, najee tako to se odaziva inicijativama same privrede naviknute na dravni patronat, na irokom frontu mea i u dugorono, strateko odluivanje i u tekuu poslovnu politiku preduzea. Obavljajui funkcije koje joj ne pripadaju, ona izvesno dolazi u situaciju da joj je vidno smanjen kapacitet za obavljanje poslova i funkcija koje jedino ona moe da izvrava. Na nivou drutva kao celine javlja se rizik da izostane izgradnja onih komplementarnih institucija i formulisanje onih novih i drukijih politika koje jedino mogu da prue uslove za efikasno funkcionisanje privatizovane privrede. A to znai da je, kao i u prethodnom politikom reimu, jo uvek aktuelna opasnost da se privatno vlasnitvo na neki nain institucionalno oivi, ali da uskraivanjem prateih uslova za njegovu punu afirmaciju bude tragino diskreditovano i jo jednom predstavljeno kao ustanova koja u naem podneblju ne moe da se afirmie. Bio bi to jo jedan civilizacijski sunovrat, jedan tragini uzmak u drutvenom razvoju za koji bi istorijsku odgovornost neizbeno ponela upravo aktuelna vlast.

LITERATURA
1. Madar, Ljubomir (2001a), Dileme regulisanja zakonskih prestupa u autoritarnom poretku, Univerzitet Braa Kari, Working Papers 1, 11-1232304. (2001b), Namet na preduzetniki vilajet, Univerzitet Braa Kari, Working Papers 1, 4-10.

425

2.

3.

Obrazloenje za pokrenutu inicijativu od 6. 07. 2001. radi pokretanja postupka za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu steenu iskoriavanjem posebnih pogodnosti, 9. oktobar 2001. godine. Predlog Zakona o radu, Beograd: Vlada Republike Srbije, 18. septembar 2001. godine.

426

Branko Vasiljevi}

POLITEKONOMSKA DIMENZIJA PRIV ATIZACIJE

U ovom radu, proces privatizacije posmatra se sa stanovita distribucije ekonomske i politike moi do koje dovodi u procesu tranzicije. Kroz proces privatizacije, meri se stepen razvoja tranzicionih procesa. ire shvaen, proces privatizacije nije samo transformacija krupnih drutvenih i dravnih preduzea, nego i promena privredne strukture kroz formiranje novih privatnih, preteno malih i srednjih preduzea. Formiranje malih i srednjih preduzea suoava se sa nizom prepreka zakonske, finansijske i administrativne prirode. S druge strane, vorne industrije, sa stanovita obima zaposlenosti ali i sa stanovita potreba modernizacije, ostale su dominantno neprivatizovane. Distribucija ekonomske moi u ovakvim okolnostima je razuena i pogoduje neformalnim grupama. Izabrani model privatizacije, u kome drava ima dominantnu ulogu, dovee do redistribucije ekonomske i politike moi u njenu korist. Ovo je paradoksalni rezultat privatizacije, ali je mogu. Da bi se izbegao takav ishod, potrebna je deregulacija drave.

Privatizacija je oznaena za jednu od osnovnih komponenti tranzicije. U njoj se ogledaju tranziciona iskuenja, ali i meri stepen razvoja tranzicionih procesa1. Ako tranzicija, uzeta u celini, kao to kau autori studije Svetske banke Od plana do trita, oslobaa kompleksan proces kreacije, adaptacije i destrukcije2, onda je proces privatizacije za to pravi primer. Razaraju se forme ostvarene akumulacije, organizacije rada, steenih potreba. Kreiraju se nove vlasnike strukture, mehanizmi
1 European Bank for Reconstruction and Development, Transition Report, 1999 2 World Bank, From Plan to Market World Development Report, Washington, 1996, p. 4.

427

alokacije, nova struktura potreba. Privredne strukture adaptiraju se okruenju, formirajui razne oblike nedostajuih karika veza sa svetskim tritem. Pri tome, proces destrukcije nije uvek racionalan, kao to ni stvaranje novih mehanizama, posebno alokacije, nije uvek pravedno, niti adaptacije zadovoljavaju uvek nacionalne ekonomske interese. U ovom radu, privatizacija u Srbiji nee biti tretirana kao zbir brojki. Pre svega, one i ne postoje u sistematskom obliku. Drugo, promene modela privatizacije nisu produkovale uporedive podatke vezane za vlasniku strukturu. Dejstvo inflacije ne dozvoljava kvantitativna poreenja. Tree, nije mogue pratiti performanse preduzea koja su prola kroz proces vlasnikih promena zbog stalno prisutnih trinih disproporcija. Nekoliko podataka, meutim, nije na odmet, kao uvod u dalja razmatranja. ire shvaen, proces privatizacije nije samo transformacija krupnih drutvenih i dravnih preduzea, nego i promena privredne strukture kroz formiranje novih privatnih, preteno malih i srednjih, preduzea. Od oko 70.000 hiljada preduzea, koliko ih danas ima, oko dve treine su u privatnom vlasnitvu; proces kreiranja privatnih preduzea otvoren je posle 1989. godine. Prvi talas privatizacije, pokrenut zakonima iz 1990. i 1991. godine, nije doneo znaajnije promene svojinskog oblika drutvenih preduzea, iako je broj preduzea koja su ula u proces transformacije bio ogroman; retrogradni proces bio je uzrokovan ustavnim postulatom o ravnopravnosti svih oblika svojine i procedurom revalorizacije. U drugom talasu privatizacije, po Zakonu iz 1997. godine, u prvi krug privatizacije ulo je oko 800 preduzea. Po modelu kojeg utvruje zakonski tekst iz ove godine, jo nije realizovana ni jedna privatizacija, ali se barata cifrom od oko 7.000 hiljada preduzea (ukljuujui i prethodnih 800), koja bi trebalo da prou kroz svojinsku transformaciju. Do sada su privatizovana uglavnom preduzea tradicionalnih industrija, odnosno zrelih tehnologija, koja teorija obino oznaava kao krave muzare sa stanovita kreiranja gotovinskog toka (pivare, prehrambena industrija, i sl.). Od tehnoloki propulzivnih preduzea, privatizacija je obuhvatila farmaceutsku industriju i telekomunikacije. vorne industrije, sa stanovita obima zaposlenosti, ali i sa stanovita potreba modernizacije, ostale su dominantno neprivatizovane. Pristup ovog rada, imajui navedeno u vidu, orijetisae se na istraivanje privatizacije sa stanovita distribucije i redistribucije ekonom428

ske moi (u krajnjoj liniji, drutvene moi) njenih globalnih uesnika. To je pristup koji vezuje ekonomske i politikoloke aspekte problema i ini mi se primerenim karakteru ovog skupa. ta je naslee od kojeg je zapoet aktuelni model privatizacije? Svojina koja se privatizuje je dravna i drutvena. Karakter dravne svojine ne bi trebalo da bude sporan; meutim, ona je dugo vremena bila partijska svojina, a recidivi takvog odnosa postoje i danas: borba oko upravnih odbora, uticaja na poslovnu politiku, finansiranje pokazuje da se i danas politika mo shvata kao osnova ekonomske moi. Drutvena svojina, s druge strane, pokazuje dva modela odnosa. Prvi model je dominacija menaderskih struktura koje su, na bazi prethodnih modela privatizacije, zauzele dominantno mesto u upravljanju. Prethodne privatizacije su samo formalno donele drutvenim preduzeima karakter drutava kapitala, najvie u nazivu. Privatizovan promil drutvenog kapitala znai oblaenje preduzea u ruho akcionarskog drutva, sa svom infrastrukturom koju to donosi. Preostali drutveni kapital je besplatan poklon, nad kojim nema nadzor niko, najmanje reprezentanti drutva. Na taj nain, otvara se mogunost prelivanja kapitala, odnosno njegova divlja privatizacija. Drugi model je grupno-svojinska organizacija upravljanja preduzeem, u kojoj radnici, najee spontanim pritiscima, ostvaruju ciljeve vezane za socijalnu sigurnost. Distribucija ekonomske moi, u ovakvim okolnostima, razuena je i pogoduje neformalnim grupama. Privatizacija bi trebalo, kao minimalni cilj, da unese red u vlasniku strukturu privrede, odnosno identifikuje vlasnike i omogui korporativno upravljanje. Po ciljevima se konkretno identifikuje svaki tip privatizacije. U trinim ekonomijama, poev od Engleske, 1979. godine, cilj je bio podizanje kompetitivnosti i efikasnosti privrede i smanjenje direktne uloge drave u korekciji eksternih efekata3. U Rusiji, spreavanje povratka na staro, odnosno osiguranje ireverzibilnosti privatizacije4. U zemlja3 Her Majesty Treasury, Privatization in the United Kingdom, Background Briefing, London, 1988. 4 Ekonomist, 16. VII 2001, lanak B. Milanovia.

429

ma u razvoju, motivi su: poboljanje performansi celine privrede, obezbeenje sredstva dravi, irenje vlasnitva, irenje trita kapitala5. Iako se u proklamovanim ciljevima aktuelnog modela privatizacije kod nas ne istiu i drugi motivi, oni su prisutni i u samom zakonskom tekstu. To su: ulaganje novih sredstava u preduzee, reavanje pitanja zaposlenih, obezbeenje pitanja kontinuiteta poslovanja i zatite ivotne sredine, dakle tehnoloki, finansijski, socijalni i ekoloki uslovi. Model je s toga, heterodoksan po svojim ciljevima, ali i po metodima koje primenjuje (investiciona privatizacija, sankcionisanje dosadanje insajderske privatizacije, vauerski metod). Kakve su funkcionalne uloge globalnih uesnika u procesu privatizacije i do kakve (re)distibucije ekonomske moi e privatizacija dovesti, ako i kada bude realizovana po postojeem modelu? Oito je da drava ima dominantnu ulogu u procesu privatizacije u Srbiji. Ona je odgovorna za privatizaciju, propisuje obavezu privatizacije, privatizuje dravna preduzea, sprovodi postupak prinudnog restrukturisanja preduzea. Na kraju, ona direktno koristi sredstva privatizacije u iznosu od 75% prikupljenih sredstava (a sa teritorijalnom i lokalnom samoupravom jo 10%), kao i prihode po osnovu akcija koje se, u roku od 2 godine po okonanju procesa privatizacije (dakle, posle 6 godina), dele besplatno graanima. Iako su generalno propisane namene korienja ovih sredstava (razvoj, vraanje inostranih kredita i drugo), njihovo korienje daje nesumnjivu ekonomsku mo dravi i ini je osnovnim dobitnikom iz procesa privatizacije, ne samo na kratak rok. Pitanje korienja akumulisanih sredstava iz procesa privatizacije od strane drave je jedna od crnih rupa i u drugim tranzicionim zemljama, kako Istone Evrope, tako i u zemljama u razvoju6. Na to treba dodati ve postojee mehanizme direktne dravne intervencije u privredi (Fond za razvoj, donacije), kako bi se shvatio karakter esto navoene floskule o dravi kao preduzeu.
5 P. Streder, The Principles of Privatization, u: Privatisation Now! Edited by Eamon Butler, Adam Smith Institute, London, 1990, p. 12 13. 6 John Nellis, Time to Rethink Privatization in Transition Economies?, IFC, Washington, 1999, p. 14.

430

Drugi uesnik u procesu privatizacije su preduzea, shvaena ovde kao oblik organizacije i poslovanja. Ona, po postojeem modelu, mogu raunati na promenu upravljanja, socijalni program koji e ih osloboditi vika zaposlenih, eventualnu dokapitalizaciju i obezbeenje kontinuiteta poslovanja (ako se kupac saglasi, ali ne mora) i restrukturisanje, ukoliko je sloena organizacija i, uz to, prezaduena. Svi ovi potencijalni dobici imaju za cilj osposobljavanje preduzea za konkurentnu utakmicu i efikasnu proizvodnju. Meutim, ovakav cilj ne mora i najee ne zavisi od privatizacije, kako to pokazuje iskustvo drugih tranzicionih zemalja. Daleko znaajniji u ovoj oblasti su drugi zakoni i drugi elementi ekonomske politike, usmereni na liberalizaciju trita, demonopolizaciju, otklanjanje distorzija, omoguavanje slobodnog ulaska u proizvodnju i drugo. Proces tranzicije pada na ovim elemetima, a ne na brzini i obuhvatnosti privatizacije. (Joseph Stiglitz, povodom kineske privatizacije, napisao je da: Ekonomija moe ostvariti efikasniji rast koncentriui se prvo na konkurenciju, ostavljajui privatizaciju za kasnije.)7 Drugo pitanje je obezbeenje transparentnog korporativnog upravljanja u preduzeima, u toku i posle procesa privatizacije. Pretpostavljeni inostrani vlasnici mogu obezbediti efikasno upravljanje, samo ako se legalna infrastruktura u zemlji pobolja. Za vei uticaj trita u korporativnom upravljanju (mogunost preuzimanja firmi preko berzi), to je osnovni oblik kontrole tzv. agencijskog problema, kod nas ne postoji nikakva mogunost. Prava individualnih vlasnika postojeih akcionara i onih koji e dobiti akcije besplatno nisu adekvatno zakonski zatiena, a oni nisu ni stimulisani da poveavaju svoje uloge (ne zna se kako e se besplatne akcije koncentrisati, jer nema regulative o investicionim fondovima). Imajui navedeno u vidu, moe se smatrati da e preduzea iz procesa privatizacije ako ne budu obezbeeni i opti uslovi o kojima je bilo rei izai uz status quo ili kao gubitnici (ako strani investitori budu kupovali praduzea u nameri da ih gase). Trei uesnik privatizacije je rad. Radnici dobijaju privatizacijom deo kapitala bez naknade, u obliku akcija: do 30% kapitala kod aukcija
7 Ibid, pp. 14.

431

i do 15% kod tendera, sa pravom upravljanja ili prodaje na berzi. Pri tome, iskljueni su iz ovog postupka radnici u preduzeima koja se restrukturiu; to je, s jedne strane, verovatno posledica shvatanja da su oni kao (samo)upravljai loe vodili svoje firme a, s druge strane, adut dravi za proces pogaanja sa radnicima oko postupka restrukturisanja (kao to je pokazao primer Zastave). Ne ulazei u dublje analize, oito je da je re o diskriminatorskoj odredbi. Sve ostalo je u poloaju rada neizvesno, ukljuujui i socijalni program na nivou preduzea, jer on zavisi od kupca. Neizvesnost, meutim, pretpostavlja, s jedne strane, socijalni program drave, a sa druge nove vidove radnikog organizovanja. Ma koliko to paradoksalno zvualo, na krai rok, ovaj drugi aspekt je jedini dobitak kojeg rad moe imati od privatizacije. Najzad, etvrti faktor privatizacije je kapital. Ne moe se pretpostaviti u kom obliku e se kapital pojaviti kao kupac: da li e biti u finansijskom ili preduzetnikom obliku; da li e biti strani ili domai. Realistinije je pretpostaviti varijantu preduzetnikog kapitala (to bi potpunije odgovaralo pojmu: strateki partner), kao i varijantu stranog kapitala. Na repatrijaciji domaeg kapitala malo je uraeno; pre bi se moglo rei da je ona destimulisana, bar dok ne proe talas oporezovanja ekstraprofitera. S druge strane, domai kapital, za koji se moe pretpostaviti da je manjeg obima, i ako nije rezultat korienja ranijih pogodnosti, nema mogunost investiranja u procesu privatizacije: nije izvrena (a verovatno nee ni biti) fizika denacionalizacija sitnih preduzea niti poslovnog prostora, nema javne ponude kapitala manjim investitorima (kupuje se cela imovina ili njeni blokovi), nema javnih licitacija sitne dravne imovine itd. To su ozbiljni nedostaci postojeeg modela: on ima smisla samo ako angauje i domau akumulaciju i uini njene nosioce pouzdanom osnovom graanskog sloja. ta se moe zakljuiti iz pretpostavljene (re)distribucije ekonomske moi, koju e produkovati izabrani model privatizacije? On e dovesti do prenaglaene uloge drave u ekonomiji. Ovo je paradoksalni rezultat privatizacije, ali je mogu. tavie, opasnost etatizacije je realna. Ovaj fenomen ima i pozitivnu i negativnu stranu. Pozitivna je ukoliko drava vlada privredom transpa432

rentno: prenese na nezavisne institucije razvojnu komponentu ekonomske politike i sredstva za njenu realizaciju, adekvatno intervenie u otklanjanju trinih distorzija, pre svega normativnim putem, oslobodi konkurenciju na tritu, inicira organizaciju institucija trinog sistema i odri makroekonomsku stabilnost. U takvim uslovima, privatizacija ima anse da uspostavi nedostajue karike veze domaeg trita sa svetskim, naroito: priliv kapitala, adekvatno korporativno upravljanje, podizanje kvaliteta proizvodnje i dr. Takva sistemska i ekonomsko-politika uloga drave imae za rezultat i otvaranje novih radnih mesta i podizanje standarda stanovnitva. Ako, meutim, drava pokae da joj poluge ekonomske moi slue za sticanje politike moi, ili politike moi za favorizovanje odrenih interesnih grupa u procesu privatizacije, onda privatizacija nee imati pozitivne ni ekonomske ni drutvene efekte. Privatizaciji ne traba stavljati teret ciljeva koja ona ne moe ostvariti, jer to podie oekivanja, ali je treba sprovesti. Za njen puni doprinos tranziciji, meutim, potrebna je i deregulacija drave.

433

434

VIII DEO

CIVILNO DRUTVO I DEMOKRATIJA

435

436

Duan Torbica

TRE]I SEKTOR GRAANSKOG DRUTVA

U ovom tekstu, autor polazi od same definicije pojma civilno drutvo, kao i od odreivanja znaaja koji imaju akcije razliitih udruenja graana u zemljama Jugoistone Evrope. Razmatrajui civilnu akciju u procesu tranzicije, autor naglaava znaaj razvoja civilnog drutva i njegovih najvanijih institucija: javnosti, politikih stranaka i nevladinih organizacija. Nakon pojmovnog odreivanja nevladinog sektora, autor daje zakljune napomene o osnovnom zadatku organizacija civilnog drutva, koji se sastoji u irenju civilnog drutva i pokretanju graanskih inicijativa.

Put u civilno drutvo

Savremeno (graansko) drutvo je glavno mesto uvanja slobode pojedinca od drave putem javnosti i razvijanja ljudskih i graanskih prava. Ta dimenzija drutva, u kojoj se odvija drutveni i politiki ivot zajednice, esto se naziva civilnim drutvom. Niz autora slikovito definie pojam civilnog drutvao kao trei sektor, odnosno kao sve drutvene aktivnosti ljudi koje su izvan podruja (privredne) profitne delatnosti (prvi sektor) i podruja zakonom strogo odreenog delovanja drave i politike (drugi sektor). Razlog tome je to aktivnosti civilnog drutva nisu motivisane privatnim profitnim interesom niti su modelirane privrednom logikom, s jedne strane, odnosno ne pokreu se pod zakonskom prisilom drave niti tee osvajanju politike vlasti, s druge strane. Temeljni principi treeg sektora u 437

delovanju su dakle opte dobro i javni interes, te samoinicijativa graana i njihova dobrovoljnost. U savremenom znaenju, civilno drutvo oznaava dve osnovne aktivnosti: (a) ono je mesto ne samo iskazivanja, ve i irenja i razvijanja humanih vrednosti, meu kojima su ljudska prava, i (b) glavni je izvor neprestanog oivljavanja demokratinosti dravnih institucija i njihovog prilagoavanja zahtevima graana. Civilno drutvo ima specifine oblike delovanja: samoorganizacija, kolektivna akcija i javnost. Samoorganizacija je interesno okupljanje i samoorganizovanje pojedinih grupa ljudi u graanskom drutvu koje ele da ukau na neki problem, da ga uine javnim ili da ga ree bez naloga sa strane privrede ili drave. Kolektivna akcija predstavlja zajedniki pristup i delovanje svih pojedinaca unutar interesne grupe graana, bez prenaglaenog politikog liderstva i delegiranja predstavnika u zastupanju svojih interesa. Glavni akteri civilnog drutva uvek deluju izvan ustaljenih dravnih kanala i s njima se samo povremeno preklapaju ili sudaraju. Cilj graanske akcije gotovo nikada nije samo politiki, ve je od drutvenog znaaja i uvek se aktivno odnosi prema ukupnom kvalitetu ivota pojedinca i zajednice. S toga civilno drutvo ponajvie pomae irenju i razvijanju slobode i ljudskih prava. Bitan element drutvene akcije graana je pojedinana akcija razliitih udruenja graana iz temelja drutva, odozdo. Na taj nain, ove inicijative nastoje da struktuiraju drutvo kako ono ne bi bilo samo interesno modelirano uz pomo trita i preko vlasnitva ve uz pomo cele mree slobodno osnovanih organizacija i javnosti, a nezavisno od dravnih organa. Takvo je drutvo, u svojoj osnovi: (a) nemilitaristiko, (b) laiko i (c) civilizovano to znai da je drava graanski ustrojena s civilnom kontrolom vojske i policije, da su verske organizacije odvojene od drave i da je ponaanje svih pojedinaca i organizacija u okvirima tolerancije. Takvo drutvo se temelji na potovanju ljudskih prava i graanskih sloboda, na vladavini prava, te na trostrukom pluralizmu: ekonomskom, drutvenom i politikom. Mora se posebno istai da civilno drutvo ne moe da nastane zakonskim (dravnim) regulisanjem, niti je ono jednom zauvek dat odnos u drutvu, kao to nije mogue prepisivanje recepata tzv. uspenih civilnih drutava. Radi se o drutvenoj strukturi koja se temelji na kulturnom nasleu i drutvenim i politikim akcijama u okviru drutvenog 438

dijaloga, tolerancije i kooperacije; radi se o socijalnom organizmu koji je aktivan i esto podloan razliitim uticajima, promenama, pa i manipulacijama. U skladu s tim, moe se ustvrditi da civilno drutvo ne mogu izgraivati kako drava, tako ni organizacije i stranke koje svoje ciljeve temelje na mrnji, nasilju, diskriminaciji, kolektivizmu i autoritarizmu, te autoritarno-hijerarhiskoj organizaciji, Takve organizacije i pojedinci, tavie, razaraju civilno drutvo i pomau uspostavljanje totalitaristike drave i oligarhijskog drutva. Zbog toga je vano da pravna drava i javnost civilnog drutva na vreme uoe i spree takve necivilizovane pojave.

Tranzicija u gra|ansko drutvo

Problemi tranzicije u Jugoisto~noj Evropi Socijalizam (sa jednopartijskim politikim sistemom i planskom privredom) propao je u posljednjoj deceniji XX veka. Socijalistike zemlje Evrope su, iz mnogo razloga, zaostale za savremenim ureenjem drutva, privrede i drave zapadne demokratije. Iako su nasleeni uslovi razvoja istonoevropskih zemalja (u startu projekta socijalizam) bili nepovoljniji nego kod zapadnih zemalja, ipak ne moe samo to biti opravdanje za niz loih stanja i dogaanja koja su oteavala ivot stanovnitva, pokazujui mnoge slabosti socijalistikih (komunistikih) drutava. U socijalizmu (komunistikog tipa), sloboda pojedinca je bila ograniena stepenom kolektivnog prava na jednakost, isto kao to su bile ograniene i sloboda udruivanja graana, privatne, privredne inicijative i sloboda medija. I ivotni standard prosenog stanovnika bio je znatno slabiji nego u zapadno-evropskim zemljama. Pored ovih pokazatelja iz svakodnevnog ivota obinog graanina, niz je pokazatelja na nivou politikog sistema, privrednog razvoja, nauke i tehnologije koji su govorili da su socijalistike zemlje, iz godine u godinu, sve vie zaostajale za zemljama graanske demokratije. Tako usled velike ekonomske, politike i drutvene krize, krajem osamdesetih godina prolog veka u mnogim evropskim socijalistikim zemljama dolazi do krupnih drutvenih, politikih i dravnih promena; ove su zemlje ule u proces tranzicije. 439

Proces tranzicije Pojam proces tranzicije, u savremenom politikom i ekonomskom govoru, oznaava prelaz iz jednog sistema drutvene organizacije i proizvodnje u drugi, odnosno iz jedne prividno stabilne faze drutvenog razvoja u drugu potencijalno stabilnu i potencijalno efikasniju. Iako kroz proces tranzicije prolaze i mnoge kapitailstike (nerarzvijene) zemlje, ovde emo se pod pojmom tranzicije ograniiti samo na proces drutvenih promena u bivim socijalistiim zemljama koji obuhvata promene u oblasti drutvenih odnosa, politike, privrede i dravne uprave: (a) umesto jednopartijskog gradi se viestranaki politiki sistem, (b) naputa se planska ekonomija i prelazi na trinu logiku poslovanja, (c) birokratizovana partijska drava se nastoji organizovati kao pravna drava, a (d) u oblasti kulture i drugim odnosima u drutvu uspostavljaju se graanske norme. Proces tranzicije je, dakle, sistemska promena koja pretpostavlja korenitu drutvenu transformaciju. No, drutvena transformacija je nuan, ali ne i dovoljan preduslov tranzicije. Drugi preduslov za tranziciju je uspeno ukljuivanje u ukupnu meunarodnu razmenu, komuniciranje i subregionalno, regionalno i globalno povezivanje. Desetak godina procesa tranzicije dovoljno je dugo razdoblje za procenu nekih tranzicijskih rezultata. Niz je autora sociologa, politikologa, ekonomista i politiara u svojim istraivanjima dolo do slinih ocena o procesima tranzicije (do 1999. godine) u Evropi. Naveeu samo one koje mi se ine vanijim. Pre svega, ini mi se da su procesi tranzicije u zemljama Srednje i Istone Evrope dinamini, sa radikalnim drutvenim promenama osim u Bosni i Hercegovini, Republici Hrvatskoj i SR Jugoslaviji, u kojima su rat i ratna politika zaustavile ove procese. Osnovni sukob u tranzicijskom druvu iz prvog razdoblja tranzicije izmeu starog socijalistikog reima i nove slobode graanskih inicijativa ponavlja se u drugom razdoblju, ali s drugim protivnicima. Sada je to sukob izmeu drutvenih snaga koje ele stvarnu modernizaciju svoje zemlje, pozivajui na trinu privredu, pravnu dravu, civilno drutvo i sekularizam i konzervativnih snaga koje se zalau za put do sebe, istou nacionalnog bia i nacionalnog prostora i druge pred440

moderne vrednosti. Praksa je pokazala da su vodee ideologije tranzicijskih promena nacionalizam i modernizacija razlilito uticale na ove procese. U zemljama gde su pobedili modernisti, tranzicijski procesi su dinaminiji i efikasniji, za razliku od zemalja u kojima su pobedili konzervativni tradicionalisti gde su se dogaali tragini ratovi, raspad drutvenog sistema vrednosti, zaostajanje privrede i drutvenog razvoja, velika nezaposlenost, krenje ljudskih prava itd. U procesu tranzicije utvrivanje ili pojava odgovarajueg drutvenog subjekta, nosioca promena predstavlja poseban problem. U stvaranju graanskog drutva po modelu zapadne demokratije, to je bila srednja klasa (tj. ekonomski relativno nezavisni graani). Meutim, upravo u zemljama u tranziciji, srednja klasa nije razvijena niti uticajna. Otuda i pojava da znaajnu ulogu u politici imaju neozbiljne i neodgovorne osobe, a u ekonomskom podruju, u velikom procentu, na vodee poloaje izbijaju nestruni i nemoralni ljudi. Proboj na vodee pozicije ovih drutveno neodgovornih i nesposobnih osoba omoguuje vie-manje novo-staro politiko rukovodstvo, koje je u mnogim zemljama tranzicije samo promenilo dresove i primenilo isti oblik vladanja narodom, ubacivi nove vrue nacionalne parole, manipuliui tako velikim delom stanovnitva koje ine jo uvek neautonomnih graana. Civilna akcija u zemljama tranzicije Novija tumaenja (ili oivljavanje) pojma graansko drutvo dolaze sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka. U mnogim socijalistikim zemljama Srednje i Istone Evrope, ona se javljaju kao drutveni pokret, nastojanje da se napusti vladajui model socijalistike drave. Prieljkuje se takvo drutveno i dravno ureenje koje za ideal ima model drutva/drave razvijenih industrijskih i demokratskih zemalja Zapadne Evrope, a kao negacija totalitaristike prakse. Takva se graanska zbivanja dogaaju najpre u Poljskoj, Istonoj Nemakoj i ehoslovakoj, a na podruju bive Jugoslavije prvo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj, a potom i u drugim bivim republikama SFRJ. Razvoj civlnog drutva i njegovih najvanijih institucija javnosti, politikih stranaka i nevladinih organizacija od presudnog je znaaja za razvoj svih bitnih procesa u zemljama tranzicije politikih, ekonomskih 441

i kulturnih (u irem smislu). Naime, optu drutvenu krizu koju je prouzrokovala nunost transformacije bivih socijalistikih drava u graansko drutvo nije mogue reiti politikom vrste ruke, autoritarnim voenjem drave od strane predsednika ili jedne stranke na vlasti. Jer, bogatstvo formi ivota i mnogobrojni segmenti krize, koji se manifestuju u svakom od bezbroj delia ivota i rada sloenog organizma drutva, ne mogu da se ispolje bez mobilizacije irokog kruga stanovnitva graana. To stanovnitvo ako su graani svojim e inicijativama ukazati realnije na postojee probleme, mnoge od njih e samo reiti kroz delovanje graanskih udruenja ili e pripremiti odgovarajue podloge (informacije, analize, argumente) za mogua reenja na dravnom nivou. Posebno je vano da, u zemljama tranzicije, iroka javnost bude mobilisana za graansku inicijativu; javnost mora biti obavetena o svim znaajnim pitanjima koja se tiu voenja drave i ekonomije i mora izraavati stavove o tim pitanjima. I politike stranke u zemljama tranzicije moraju biti, pre svega, uverene u znaaj javnosti i graanskih inicijativa u savremenom demokratskom i razvijenom svetu, te imati odgovarajui partnerski odnos prema graanima i graanskim inicijativama. Na taj e se nain u zemjama tranzicije kao i u zapadnim demokratijama mnoge nedoumice, sukobi i problemi izbei ili razreiti demokratski i civilizovano, bez (velikih) drutvenih i ekonomskih gubitaka. Ukazujuu na vanost razvijanja graanskih udruenja u zemljama tranzicije, pojedini autori istiu da neke strune analize Evropske unije pokazuju da razvijenije civilno drutvo u zemljama EU s razvijenom javnou i razvijenijim delovanjem udruenja graana ima bolje rezultate i u ekonomskom razvoju. To zbilja nije daleko od istine, kada se uzmu u obzir makar samo eka, Maarska ili Slovenija, koje su razvoju civilnog drutva posvetile veu panju i dale vie prostora za graanske inicijative.

Nevladine organizacije udru`enja gra|ana

Sam pojam nevladine organizacije (NVO) u prvi mah oznaava da su to organizacije koje ne osniva drava (vlast), ve ih osnivaju subjekti drutva graani, sami lanovi tih organizacija. Sutina delovanja nevladinih organizacija je povezivanje pojedinaca bez posredova442

nja i/ili vrste kontrole drave radi ostvarenja nekog zajednikog drutvenog cilja ili interesa. Ove organizacije nastaju kao svojevrsna alternativa reavanju mnogih problema na razliitim podrujima ivota ljudi, a koje dravne institucije (organi) ne reavaju (uspeno) bilo zbog toga to se ponekad radi o marginalnom drutvenom problemu, bilo zato to, u svom delovanju, dravna tela ili ustanove to ne rade sasvim zadovoljavajue (zbog tromosti dravnog aparata ili iz politikih razloga) ili uopte (iz razliitih razloga) ne ele time da se bave. U evropskim zemljama, sloboda udruivanja graana stvalja se u istu ravan sa preduzetnikom slobodom, te se ne moe ograniiti kontrolom izvrnih vlasti. Sloboda udruivanja graana pripada podruju temeljnih ljudskih prava emu se u zemljama razvijene demokratije (i efikasnog privreivanja) posebno pridaje panja. Sloboda udruivanja i delovanje udruenja graana od presudnog su znaaja za razvoj javnosti; razvijena javnost jedno je od temeljnih obeleja modernih evropskih drutava, a ulaganje u aktivnosti udruenja graana je ulaganje u demokratsku pluralnu javnost.Volonterski rad udruenja graana u mnogim podrujima delovanja je vrlo efikasan I, uz mala uloena sredstva, esto moe reiti mnoge lokalne probleme za koje bi, inae, drava morala izdvojiti znaajna finansijska sredstva i novi administratvni aparat. Osnovne karakteristike NVO Osnovne karakteristike nevladinih organizacija su: 1. individualna graanska inicijativa za njihovo osnivanje; 2. entuzijazam i dobrovoljnost u osnivanju i delovanju (one se pojavljuju spontano i dobrovoljno bez uticaja drave, utemeljuju ih grupe ili pojedinci sa znaajnim udelom dobrovoljnog (volonterskog) rada; 3. ne postoje strogi formalni uslovi pristupa lanova u organizaciju; 4. transfunkcionalnost: predmoderna drutva bila su slojevita, a moderna su drutva funkcionalna. Nasuprot tipinim formama politikog delovanja, transfunkcionalnost ne uvaava drutvene funkcije pojedinaca, tako da NVO ne regrutuju svoje lanstvo polazei od njihovih drutvenih funkcija; sa tog je aspekta lanstvo nevladinih organizacija vrlo aroliko; 443

5. javni karakter ovih organizacija se ogleda u javnom izlaganju ciljeva, u javnom delovanju, za javnu (optu) stvar; 6. za razliku od politikih stranaka nevladine organizacije deluju bez ideologije. Tu se izgrauju kolektivne forme ponaanja, koje najee nisu regulisane strogo formalnim dokumentima. To, opet, ne znai da se u nevladinim organizacijama ne primjenjuju nikakve norme; naprotiv, solidarnost i nesebino davanje svog vremena i svojih sposobnosti za zajedniku stvar glavni su moralni imperativi delovanja; 7. tematska organizovanost oko jedne ili nekoliko tema za razliku od politikih stranaka, koje se smatraju nepotpunima ako nemaju celovit program u smislu sveobuhvatnog pogleda na drutvo; 8. neprofitni karakter i nelukrativnost (bez nastojanja da svojim delovanjem ostvare neka ekonomska dobra); 9. finansiranje bez stalnih prihoda iz vlastite lanarine, poklona, sponzorstva i donacija i/ili na temelju prihvaenih projekata od razliitih (neprofitnih) fondacija; 10.nevladine organizacije su primarno drutvene, a ne politike organizacije. Njihov je cilj mobilizacija graanskog drutva, a ne osvajanje vlasti (kao kod politikih stranaka). Ove organizacije nisu (po pravilu) stranaki obojene; 11.raznolikost u organizaciji i spontanost delovanja; aktivisti deluju po principu dobrovoljnosti i bez znaajno strukturirane hijerarhije u okviru organizacije; 12.diskontinuirani karakter raaju se, razvijaju, esto dostiu i institucionalne forme i nivoe delovanja, izgube zamah te potpuno nestaju na pojedinanoj temi; ili se ostvaruje cilj osnivanja ili iz prvobitne teme nastaju nove teme i podvajanje u nove grupe. Nizak nivo organizacijskih okvira dodatno pridonosi njihovom diskontinuiranom karakteru; 13.nevladine su organizacije bitan faktor samoodreenja civilnog drutva: ove organizacije ne razvijaju stalne drutvene institucije (koje, istina, mogu kasnije pomagati njihov rad) i u njima najee ne postoji plaena birokratija i obvezujua statutarna disciplina; 14.sloboda i ivot su vodee vrednosti ovih organizacija. 444

Pojam nevladinih organizacija je srazmerno irokog domena, tako da se ovde mogu ubrojiti: (a) razliita profesionalna i struna udruenja (na primer udruenja agronoma, raunovoa i sl.), (b) nacionalne i verske organizacije, (c) alterantivne graanske NVO mirovne grupe, grupe mladih za kulturu, enske organizacije, ekoloke organizacije i sl. Meutim, u uem razumevanju pojma, po pravilu se pod nevladinim organizacijama smatraju organizacije koje u drutvu deluju na realizaciji takvih projekata koji svojim idejama proiruju podruja demokratije, ljudskih sloboda i pravde.

Zadatak NVO-a je irenje civilnog drutva

Graanske inicijative se javljaju, u biti, radi razreavanja nekog drutvenog problema ireg interesa (problem celog drutva) ili nekog od segmenata drutva (npr. razliita manjiska prava). Ve samo osnivanje i delovanje nevladine organizacije (kroz ostvarenje cilja udruivanja) jeste irenje slobode u drutvu. Ne bilo kakve ne slobode koja ugroava tue slobode ve slobode pojedinaca i grupa koji imaju pravo na ostvarenje svojih interesa i na svoju razliitost, a iji interesi ne ugroavaju pravo drugih pojedinaca/grupa ili pravo drutva na ukupnu slobodu, na sigurnost. Iz tog aspekta (irenje slobode) se ocenjuje i delovanje neke nevladine organizacije. Ukoliko su akcije neke NVO agresivne, pune govora mrnje i netolerancije, te ugroavaju ostale delove drutva, ili ukoliko ostaju unutar prostorije u kojoj se ta grupa okuplja, ukoliko su te aktivnosti ne-javne, drutvu nepoznate i nedostupne onda se tu, u oba sluaja, ne radi o NVO civilnog drutva. NVO se mogu svrstati u nekoliko grupa: (a) istinske (autentine) NVO koje osnivaju graani okupljeni oko neke teme kao pravi izraz civilnog drutva; (b) NVO koje osnivaju pojedinci ili grupe radi svojih profitnih interesa, a pod maskom civilnog drutva; (c) NVO koje osnivaju vladine slube bilo kao (politiki) pandan pravim NVO-ima, bilo kao maska pred meunarodnom zajednicom (da u toj dravi postoje graanske inicijative). Ove tzv. vladine nevladine organizacije produena su ruka drave i esto koe razvoj civilnog drutva; (d) NVO koje osnivaju zatvorene uske interesne grupe za vrlo sumnjive poslove 445

(tzv. mafija NVO); (e) NVO koje osnivaju politike stranke radi irenja svoje baze politikog uticaja i pridobijanja brojnijeg lanstva. U toj mrei, u tom meteu razliitih inicijativa, graani, fondacije/ donatori i javnost imaju, zaista, veliki problem da prepoznaju istinite civilne inicijative. No, praksa po kriterijima civilnog drutva s vremenom pokae prave graanske vrednosti.

LITERATURA
Grupa autora, Graansko drutvo i drava Naprijed, Zagreb, 1991. Grupa autora, Hrvatska izmeu demokracije i politikog nasilja Graanski odbor za ljudska prava Zagreb, 2000. 3. Suzan Wudvord, Bakanska tragedija haos i raspad posle hladnog rata Filip Vinji, Beograd 1997. 4. Ljubomir Madar, Suton socijalistikih privreda Ekonomika, Beograd,1990. 5. Dragomir Vojni, Ekonomija i politika tranzicije Ekonomski institut Zagreb, 1993. 6. Frencis Fukuyama, Povjerenje Izvori, Zagreb, 2000. 7. Vukain Pavlovi (urednik)Potisnuto civilno drutvo EKO-centar, Beograd, 1995. 8. Nove rasprave o civilnom drutvu, tematski broj (asopis Pogledi, Split, 1988) 9. B.Petrovi, . Paunovi, Nevladine organizacije u SR Jugoslaviji Otvoreni univerzitet, Subotica, 1994. 10. Civilno drutvo i nevladin sektor, Branka Petrovi (urednik), Magna agenda, Beograd, 2002. 1. 2.

446

Mirjana Kristovi}

SMISAO I ZNA^AJ KRITI^KE SAMOREFLEKSIJE

Kritiki samoodraz, odnosno samorefleksija, kao procedura koja se koristi za reavanje aktuelnih i efekata preduzetih aktivnosti, trebalo bi da je inherentna za nevladine organizacije. Takoe bi trebalo da se doprinese spreavanju greaka putem identifikovanja njihovih uzroka. Autor iznosi da kritika samorefleksija nije inherentna lokalnim nevladinim organizacijama. tavie, kritika samorefleksija ne treba samo da se tretira kao postfestum procedura. Naprotiv, ona treba jednako da bude predstavljena i u procesu dizajniranja projekta i u procesu organizacije njegovog sprovoenja. Zato bi se trebalo pozabaviti selekcijom projekata aktivnosti i naina njihove realizacije. U isto vreme, treba imati na umu pojedinosti projekta za ciljni region, pojedinosti populacije na koje se projekat odnosi, kao i pojedinosti kulture koje se odnose na ciljnu grupu projekta. Adekvatni izbor aktivnosti i metoda koje su prihvatljive za uesnike je jedna od glavnih odrednica za uspeno sprovoenje projekta. Prihvatanje i potovanje kulturnih sprecifinosti za ciljnu grupu tokom planiranja projektnih aktivnosti su indikator stavova u skladu sa principima kulturnog pluralizma. Tanije, veina lokalnih nevladinih organizacija istie njihov izbor principa. Pitanje je, ipak, da li je ovo samo deklarativni izbor, dozvola da bi se dobila sredstva od potencijalnih donatora za realizaciju. Drugim reima, da li je kulturni pluralizam (u pravom ili pogrenom smislu koncepta) istovremeno i radni (stvarni) princip delovanja nevladinih organizacija? Prihvatanje i potovanje kulturnog pluralizma za posledicu ima prihvatanje i potovanje kulturnih vrednosti ciljnog okruenja i populacije identifikovane kao ciljna grupa. To je zbog toga to kulturni pluralizam treba da bude operativan: treba razmotriti svaki pojedinani sluaj, tj. projekat i razmatranje pitanja poznavanja manifestacija kulturnih vrednosti, kao i pitanje adekvatnog pristupa ciljnoj grupi, tj.

447

metodologija koja se sprovodi prilikom realizacije projektnih aktivnosti. To je taka gde kritika samorefleksija odraava svoju svrhu i znaaj nevladinih organizacija koje su ukljuene u specifina kulturna okruenja i odnose se na pripadnike razliitih kultura.

Nevladine organizacije u ulozi promotera i realizatora principa kulturnog pluralizma

Budui da sam shvatila da sam, od strane organizatora ovog skupa, pozvana kao predstavnica jedne nevladine organizacije, u toj ulozi u, naravno, i uestvovati na radionici Put u civilno drutvo. Ono to je za mene, a verujem i za ostale uesnike, posebno vano, jeste ispitivanje dometa i efekata delovanja nevladinih organizacija, kao jednog od kolektivnih aktera civilnog drutva. Takoe pretpostavljam da postoji opta saglasnost oko toga da ova vrsta propitivanja podrazumeva kritiki, objektivan pristup i analizu, a to bi, dakle, znailo sagledavanje pozitivnih rezultata ali i propusta i promaaja, kao i istraivanje uzroka ovih potonjih. Izgleda, meutim, da svest o potrebi kritike samorefleksije, spremnost za njeno preduzimanje, nije neto to karakterie domae nevladine organizacije, odnosno njihovo lanstvo: sklonost ka samozadovoljstvu, prema mom miljenju, dominira nad sklonou ka samokritici. Nepotrebno je posebno napominjati kakve mogu biti posledice insuficijencije (ili odsustva) kritike samorefleksije izmeu ostalog, ili pre svega, izostae izvlaenje pouka iz izgubljenih bitaka... i uenje na grekama1, iz jednostavnog razloga to e izostati njihovo prepoznavanje i priznavanje. Umesto toga, otvara se i ostaje mogunost proizvoenja zabluda o efektima preduzetih akcija i opasnost nerealnog procenjivanja (precenjivanja) njihovog drutvenog uticaja. Samozadovoljstvo, kao i zablude, neizbeni su ukoliko se prosuuje na osnovu impresija, ukoliko se pristaje na proizvoljna zakljuivanja (ona koja se ne baziraju na empirijskim pokazateljima), a ini mi se da je to veoma esto sluaj. U takvu vrstu zakljuivanja, svrstala bih, recimo, i ono koje potie od jednog od uvodniara na naoj radionici zakljuivanje o slabom odazivu
1 Vukain Pavlovi, Potisnuto civilno drutvo, 1995, Eko centar, Beograd, str.275.

448

uenika osnovnih i srednjih kola za nastavu veronauke, kao rezultatu kampanje u kojoj su uestvovale nevladine organizacije. Prethodna objekcija moe se smatrati relevantnom i uputnom, upravo sa stanovita pitanja kritike samorefleksije nevladinih organizacija. Ono se, dakako, postavlja kao pitanje postojanja svesti o potrebi kritike samorefleksije. Ali, pri tome, jedno drugo pitanje se ne moe zaobii: ta se podrazumeva pod samorefleksijom i ta ona podrazumeva na ta (bi trebalo da) se oslanja, iz ega (bi trebalo da) proistie? Drugim reima, nije dovoljno to to e se, na primer, pokazati spremnost priznavanja i suoavanja sa neuspehom (ili deliminim uspehom) neke od sopstvenih akcija, ve je itekako vano i da li e se nastojati da se pronae objanjenje za to, ali, posebno, kojoj vrsti objanjenja e se pribegavati. Da li i u kojoj meri onoj vrsti koja proistie iz objektivne, kompetentne, svestrane analize konkretne akcije, onoj dakle ije korektno sprovoenje iziskuje (podrazumeva) oslanjanje na odreene vidove strunog i naunog znanja i iskustva koje pripadnici nevladinih organizacija (uglavnom) ne poseduju? Bilo bi logino pretpostaviti da nevladine organizacije polaze od shvatanja da je u njihovom sopstvenom interesu da raspolau takvim analizama kada procenjuju svoju praksu, a to znai da trae usluge eksperata odgovarajuih profila. Meutim, postojee stanje stvari ne potvruje ovu pretpostavku, bar to se tie odreenog (rekla bih, veeg) dela nevladinih organizacija koje se odriu ovih usluga i ignoriu ekspertska znanja, zadovoljavajui se sopstvenim analizama koje su po pravilu subjektivne, proizvoljne i diletantske. Izlino je pominjati da ovakav pristup teko da moe obezbediti mogunost dosezanja do uzroka i razloga izostanka onoga to se datom akcijom elelo postii, a pre svega onih uzroka i razloga koji se mogu identifikovati kao unutranji. Utoliko ono to proizilazi iz njegovog praktikovanja nije i ne moe predstavljati kritiku samorefleksiju kao postupak koji, svakako, obuhvata refleksiju o tim uzrocima i razlozima, a ova e biti plodotvorna u meri u kojoj se oslanja na odgovarajua nauna promiljanja i istraivanja. Plodotvornost refleksije zavisi, naravno, i od spremnosti za propitivanje sopstvene prakse, imajui u vidu ono to nauna promiljanja i istraivanja predoavaju, nude, otkrivaju spremnost na samokritinost. U kontekstu ovog razmatranja ini mi se umesnim da se osvrnem na jedan element u strukturi projekata nevladinih organizacija za ije se 449

oznaavanje koristi termin evaluacija. Kao to je poznato, evaluacija je neto to se po pravilu unapred zadaje, od strane finansijera projekata. Moj je utisak da je validnost evaluacija esto veoma problematina bar sudei po nainu na koji se izvode, po metodologiji koja se pri tome koristi, odnosno po indikatorima na koje se oslanja. ini mi se da koncepti evaluacija uglavnom podleu odreenom klieu, da su povrnost i diletantizam veoma zastupljeni, kako kada se radi o njihovom osmiljavanju, tako i kada je re o njihovoj primeni. Ali ovde se problematinost naina poimanja i praktikovanja evaluacije pominje ne zbog nje same (to ne znai da ne zasluuje da bude predmet naunog propitivanja, naprotiv), ve zato to se esto deava da ona, upravo u ovakvom vidu, supstituie kritiku samorefleksiju, ili se pak sa njom poistoveuje. To ne samo to je neosnovano i neopravdano kritika samorefleksija je (trebalo bi da bude) neto drugo i neto vie od, na uobiajen nain shvaene i prihvaene evaluacije ve kod aktivista nevladinih organizacija moe stvarati pogrenu predstavu o smislu i postignuima njihovog angaovanja na realizaciji odreenih projekata. Kritika samorefleksija nije samo post festum postupak. Ona bi trebalo da je na delu i prilikom osmiljavanja i organizovanja projekata ija realizacija sledi, a trebalo bi da se tie, izmeu ostalog i vrste aktivnosti i naina njihovog izvoenja. Pri tome bi, naravno, trebalo imati u vidu obeleja sredine u kojoj e se projekat realizovati, odnosno populaciju sa kojom e se raditi; nesumnjivo, adekvatan izbor aktivnosti i metoda (a to znai opredeljivanje za one metode koje e uesnici moi da komuniciraju, koji e im biti prijemivi) jedna je od bitnih, ako ne i najbitnija pretpostavka uspene realizacije projekta. To podrazumeva raspolaganje solidnim informacijama o ovim obelejima. Drugim reima, prenebregavanje ili ignorisanje potrebe poznavanja i respektovanja obeleja, na primer, obrazovnog nivoa, kognitivnih sposobnosti, socijalnog statusa i temeljnih vrednosti kulture kojoj pripadaju oni koji ine ciljnu grupu, prilikom koncipiranja i tokom samog izvoenja projektnih aktivnosti, moe imati za posledicu nedovoljnu motivisanost (ili njen izostanak), ali i inhibiciju, nezadovoljstvo. Takoe, moe se javiti problem nerazumevanja onoga to se recipira ili nee biti mogue meusobno (spo)razumevanje ciljne grupe i predavaa (trenera), zbog prisustva semantikog uma. Ove, kao i druge (potencijalne) posledice pomenu450

tog pristupa i ponaanja, u meri u kojoj su prisutne (izraene) oteavaju (ili dovode do njenog potpunog odsustva) uspostavljanje interakcijske komunikacije izmeu predavaa (trenera) i pripadnika ciljne grupe, to se nuno odraava na tok i ishod obavljanja projektnih zadataka, odnosno na domete ostvarivanja onoga to je odreeno kao cilj projekta. Mislim da neu pogreiti ako kaem da sticanje makar elementarnog znanja o relevantnim obelejima (specifinostima) populacije (sredine) na koju se odnosi neki njihov projekat, nije svojstveno (domaim, ali ne samo njima) nevladinim organizacijama. Takoe, mislim da neu pogreiti ako kaem da je, na primer, upoznavanje sa kulturnim osobenostima sredine koju projekat pokriva i adaptacija sadraja i formi aktivnosti tim osobenostima neophodan preduslov njihovog uspenog ishoda, to se nedovoljno uvaava i praktikuje. Ali, napominjem da se izneta primedba tie delovanja nevladinih organizacija u jednoj sredini koja se, nesumnjivo, odlikuje odreenim kulturnim karakteristikama (jug Srbije) i da se zasniva na uvidima sa terena, steenim tokom boravka u ovoj sredini, kako privatnih, tako i kao aktivistkinje jedne NVO. Moja primedba, dakle, nema naunu verifikaciju, niti mora vaiti u svim sluajevima. Ipak, usuujem se da kaem da nije bez osnova i da itekako zasluuje da bude predmet kritike samorefleksije, pre svega (ali ne samo njih) nevladinih organizacija koje su prisutne u sredini o kojoj je ovde re. Dodala bih da je prihvatanje i respektovanje kulturnog pluralizma (kulturne raznolikosti) neto za ta se nevladine organizacije, po pravilu, zalau, to eksplicitno pominju kao sopstveno temeljno opredeljenje i to koriste za sopstvenu promociju kod donatora. Pitanje je, meutim, da li i u kojoj meri se, pri tome, rukovode namerom da kod donatora obezbede prohodnost za svoje projekte, odnosno da li i u kojoj meri se radi o opredeljenju koje se zasniva na stvarnom ubeenju u njegovu validnost i na poimanju njegove sutine? Pitanje je i da li i u kojoj meri kulturni pluralizam (u pravom i punom znaenju) postaje delatni princip njihove prakse? To podrazumeva operacionalizaciju kulturnog pluralizma za svaki konkretan sluaj: prihvatanje i respektovanje kulturnog pluralizma na delu je kao prihvatanje i respektovanje kulturnih obeleja sredine i populacije u kojoj i sa kojom se radi. Drugim reima, kulturni pluralizam samo u ovim uslovima jeste na delu. 451

Odsustvo ili ignorisanje potrebe uzimanja u obzir specifinih obeleja odreene kulture, odnosno kulture sredine i/ili ciljne grupe na koju su aktivnosti nevladine organizacije usmerene, svedoi o svoenju na deklarativno opredeljenje za ovaj princip. Da ne ponavljam ono o emu je ranije bilo rei, a tie se pretpostavki postizanja, oekivanih efekata nekog vida delatnosti, od strane njenih nosilaca. Ali kada se o prihvatanju i uvaavanju kulturnih karakteristika govori kao o jednoj od tih pretpostavki, logino je da se pri tome podrazumeva postojanje i/ili sticanje, makar osnovnih, informacija o tim karakteristikama. Naravno, do njih se moe doi kroz sopstveno iskustvo, ili, pak, konsultujui referentne naune izvore, eksperte razliitih profila. Ovo drugo nije naodmet i kada postoji mogunost za neposredno upoznavanje sa nekom kulturom, naprotiv: moe pomoi uvianju i korigovanju eventualnih nedostataka, ogranienosti sopstvenih spoznaja. Posebno treba upozoriti na opasnost oslanjanja na povrne predstave, negativne stereotipe i predrasude o nekoj kulturnoj sredini i pripadnicima neke kulture, a to se dogaa. Dodue, ne mora se uvek raditi o negativnim stereotipima, to meutim ne znai da pribegavanje onima sa suprotnim predznakom zasluuje drugaiji tretman. Bilo bi logino da pristupanju nevladinih organizacija izvoenju aktivnosti, u sredini i sa drutvenim grupama o ijoj kulturi imaju oskudna, povrna (ili nemaju nikakva) znanja, prethodi solidno pripremanje na ovom planu, kao i kritika samorefleksija adekvatnosti (prijemivosti, svrsishodnosti) sadraja i formi rada koje nameravaju da primene. I da se pri tome iskae potreba za traganjem, za nalazima relevantnih teorijskih i empirijskih analiza. Izgleda da su nevladine organizacije sklonije istrajavanju na stereotipima. Ovo je tema koja zasluuje posebnu panju, utoliko to se povodom nje javljaju osnovani razlozi za problematizovanje mogunosti uspostavljanja i ostvarivanja komunikacije i njenog kvaliteta izmeu aktera projektnih aktivnosti i ciljne grupe koju ine pripadnici te kulture, od ega zavise i efekti tih aktivnosti. Posebno ako su stereotipi prisutni na obe strane i to kako stereotipi o onom drugom, tako i o sebi samima to obino i jeste sluaj. Ovim povodom, pozvala bih se na konstataciju koja bi mogla da vai i izvan drutvenog konteksta i subjekata na koje se odnosi. Naime, radi se o tome da za aktere komunikacijske prakse prisustvo stereotipa ima 452

tano odreenu, istovetnu svrhu: oni treba da dokumentuju sopstvenu nadmo2. Utoliko bi, to ne znai i uvek, ono na ta ova konstatacija upuuje moglo da se primeni i na bilo koji vid interpersonalne (grupne) interkulturne komunikacije. Mnogi autori ukazuju da je jedan od osnovnih, najeih razloga zbog kojih dolazi do oteanog ostvarivanja i prekida interkulturne komunikacije i/ili do interkulturnog konflikta, upravo taj to njeni protagonisti nastoje da pokau i dokau sopstvenu kulturnu superiornost. Pri tome se posee ali ne u svakoj prilici, ili ne samo za stereotipima. Ali ako se moe rei da je ovakvo ponaanje, po pravilu, na delu u praksi interkulturnog komuniciranja, trebalo bi oekivati da ga nevladine organizacije (tj. njihovi lanovi koji su, kao nosioci uloge realizatora odreenih aktivnosti, upueni na ciljnu grupu koja ne pripada njihovoj kulturi) nee slediti. Ranije izkazana napomena o sklonosti pribegavanju stereotipima sama po sebi ini opravdanim propitivanje zasnovanosti ovog oekivanja. To, meutim, ne znai da se time ova vrsta upitnosti iscrpljuje: naime, kao to stereotipi ne moraju uvek biti u funkciji potvrivanja kulturne superiornosti u odnosu na drugog, isto tako nepristajanje na stereotipe o sopstvenoj i o kulturi tog drugog ne znai nuno i odsustvo potrebe za pomenutim samopotvrivanjem. Pri tome bi bilo vano naglasiti da se ne mora raditi o nameri realizatora projekta, ali oni sa kojima se stupa u komunikaciju, tj. koji ine ciljnu grupu, mogu stei takav utisak to nee ostati bez uticaja na njihovu spremnost da sarauju. Oni koji se pojavljuju u ulozi predavaa (trenera, radioniara) svakako bi trebalo da to imaju u vidu. Nekada, pak, moe biti u pitanju nesvesno, nehotino manifestovanje superiornosti, ili participanti zbog neega tako mogu doivljavati, tumaiti njihovo ponaanje mada za tako neto nema razloga. Nesumljivo, kako namerno, tako i nehotino pokazivanje (potvrivanje) sopstvene kulturne superiornosti nosi opasnost pojave neeljenih efekata projekta. Isto vai i u sluaju kada njeno prisustvo biva prepoznato, tamo gde je inae nema, od strane onih koji ne pripadaju kulturi izvrilaca projektnih zadataka.
2 Ch. Giordano, Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, Biblioteka XX vek, Beograd, str 9, 2001.

453

Kada je o stereotipima re, ima se, naravno, u vidu objekcija da im ne treba nuno pridavati negativnu konotaciju3, odnosno da stereotipi o drugom ne moraju obavezno biti negativni. Meutim, takoe bi trebalo imati u vidu da i prisustvo heterostereotipa sa suprotnim predznakom moe biti uzrok oteanog odvijanja interkulturne komunikacije. Vano je jo neto napomenuti: mada je, do sada, ukazivano iskljuivo na mogue prisustvo stereotipa (o sebi i/ili pripadnicima ciljne grupe) na strani realizatora projekata, daleko od toga da se zamemaruje ili prenebregava da oni mogu biti svojstveni i drugoj strani i da itekako mogu imati uticaja na prirodu interkulturnog odnosa. Budui da je na prvoj prevashodna (ako ne i iskljuiva) odgovornost za efekte meusobne komunikacije, odnosno samih projektnih aktivnosti, pred nju se i postavlja zadatak iapitivanja sopstvene sklonosti ka posezanju za autostereotipijama i/ili stereotipnim predstavama o drugom (negativnim ili pozitivnnim), tako i primene istog postupka na uesnike projekta. Tome (bi trebalo da) slui kritika samorefleksija. Podrazumeva se da se primena kritike samorefleksije zadaje, ne samo u vezi stereotipa, nego i u svrhu identifikovanja prisustva drugih inilaca koji po sebi predstavljaju mogue generatore problema, tekoa, prepreka zbog kojih interkulturna komunikacija, ako i otpone, postaje oteana, a nekad bude i dovedena u pitanje njena realizacija. Prvo, ali i potonje, moe biti posledica kao to je ve nagoveteno naina ponaanja (stila komuniciranja koji praktikuju) nosilaca projektnih aktivnosti, utoliko to ga lanovi ciljne grupe doivljavaju kao manifestaciju kulturne superiornosti. Kritika samorefleksija postaje delotvorna u meri u kojoj se ispoljava svest da od toga zavisi intenzitet i kvalitet njihove participacije i u meri u kojoj se pokazuje spremnost za postavljanje pitanja koja se tiu ishodita, proizvoaa takvog doivljaja. ta, na primer, govori injenica da su nosioci projekata koji se realizuju u manjim mestima u unutranjosti, po pravilu, nevladine organizacije iz urbanih centara, odnosno iz metropole? Kada ovo pominjem imam, naravno, u vidu NVO scenu u naem drutvu, ali izvesno je da se ne radi o pojavi koja se ne moe uoiti i u drugim drutvima, naprotiv. Pri tome mislim (ovde bih se na njih ograniila) na drutva u
3 Brown, prema: D. Popadi i M. Biro, Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji, 1999, Nova politika misao, VI:1-2, str 90.

454

njegovom okruenju: osnovanost navedene teze potvruju, bar to se tie konkretnog sluaja, nalazi sociologa koji se bavi istraivanjem treeg sektora u Hrvatskoj4. Da li i kako, po ovoj osnovi razliita kulturna pripadnost predstavnika nevladinih organizacija, sa jedne, i ciljne grupe, sa druge strane, utie na njihovu meusobnu percepciju? Mislim da je ovo tema koja zasluuje i zahteva posebnu panju upravo i pre svega samih ovih organizacija. Suvino je napominjati da se nosioci projekta i ciljna grupa mogu itekako razlikovati, bez obzira na zajedniko nacionalno (etniko) poreklo upravo u odnosu na kulturna obeleja o kojima je predhodno bilo rei. Meusobno razlikovanje u pogledu pomenutog vida kulturnog pripadanja neminovno utie na nain njihovog meusobnog percipiranja, nezavisno od toga da li pripadaju istoj etnikoj kulturi. Ova napomena ima za svrhu da podseti da osim potonjeg, treba imati na umu i postojanje i uticaj drugih vrsta kulturnog backgrounda. Time se, meutim, nikako ne umanjuje opravdanost i znaaj respektovanja kulture koja odraava osobenosti odreene etnike grupe, kao determinante ponaanja njenih pripadnika prema nekome ko je za njih drugi, ali i kao determinante naina na koji e se drugi prema njima odnositi, rukovoeni znaenjima koja e pripisivati njihovom ponaanju. Prvo ili/i potonje postaje gotovo neizbeno onda kada jedan od subjekata komunikacijskog procesa pripada veinskoj naciji (kulturi). Odavde ne uvek, ali esto proistie oseaj superiornosti, potreba da se dominira, arogantnost, ignorisanje kulturnih osobenosti partnera i njihovog uticaja na nain njegovog participiranja u komunikaciji. Ovo se moe izraziti u bilo kojoj vrsti komunikacije iji su akteri pripadnici razliitih nacionalnih kultura, to znai i u onoj koju inicira neka nevladina organizacija. Stoga, ovo predstavlja i predmet kritike samorefleksije, ne samo onda kada njeni lanovi ili oni koji bivaju sa strane angaovani na realiizaciji nekog projekta, sebe identifikuju kao pripadnike veinske nacionalne kulture, nego i inae mada bi se moglo rei da, u ovom sluaju, vai pravilo slino onome na koje je ranije ukazano. Naime, pripadnici manjinskih kultura nalaze se u ulozi recepijenata (oni
4 P. Stubbs, Prema politikoj ekonomiji civilnog drutva u suvremenoj Hravtskoj, u: M. Metrovi (ed.): Globalizacija i njene refleksije u Hrvatskoj, Ekonomski institut, Zagreb, str 9, 2000.

455

su ti koji ine ciljnu grupu). Distribucija uloga aktera komunikacijske prakse koja ima suprotno usmerenje retko je, ukoliko je uopte, na delu (napominjem da se i ova objekcija odnosi na ovdanju situaciju). Ve to moe biti dovoljno za stvaranje odreene predstave o nosiocima projektnih aktivnosti kao pripadnika veinske kulture. S razlogom se moe rei da kritika samorefleksija ovakvog predmetnog usmerenja ne samo da biva potrebna, ve se ispostavlja nezaobilaznom: bez nje promiljanje uloge nevladinih organizacija, dometa i efekata njihovog delovanja u vienacionalnom drutvu nuno ostaje ogranieno. Njoj se moe pristupati nakon obavljenog posla (zahtevnija je, ali i plodotvornija od uobiajenih evaluacija), ali je dobro da se primenjuje i u fazi pripremanja za obavljanje planiranih aktivnosti zato to e biti u funkciji sagledavanja i otklanjanja nedostataka, propusta projekta, u pogledu sadraja i/ili forme kroz koje ovaj treba da se realizuje. Uz to, opredeljivanje za rad sa ciljnom grupom, obrazovanom od pojedinaca, ija se kultura odlikuje obelejima koja je ine razliitom u odnosu na kulturu lanova (predstavnika) nevladine organizacije, trebalo bi da podrazumeva na strani potonjih ako nita drugo, makar elementarno upuivanje u teorijske eleboracije i nalaze empirijskih istraivanja odreenih naunih disciplina (antropologije, sociologije, psihologije) koja se tiu interkulturne komunikacije. Pre svega, od znaaja je imati u vidu ono to utie na ostvarivanje upravo ovog vida komunikacijske prakse. Osim ve pomenutih stereotipa, na njenu prirodu, tok i efekte mogu uticati modeli svakodnevnog ivota, nain poimanja vremena (i prostora) ili, pak, kulturne osobenosti komunikacijskih stilova. Osim toga, potrebno je imati u vidu i druge faktore, one koji determiniu i intrakulturnu komunikaciju, kao to je veliina grupe, na primer5. Svakako, jezike barijere predstavljaju jedan od osnovnih (ako ne i glavni) izvora tekoa u uspostavljanju i ostvarivaju interkulturne komunikacije. Na nosiocima projektnih aktivnosti je (a ne na ciljnoj grupi) da doprinese otklanjanju ovih barijera. Otuda je njihovo solidno poznavanje jezika sredine (populacije) u kojoj (sa kojom) rade neto to bi trebalo da im bude svojstveno. Ali, kao to
5 Videti: F. Vreg, Demokratsko komuniciranje, Univerzitetska biblioteka BiH, Sarajevo, 1991, str 282

456

upozoravaju mnogi autori, uspena realizacija komunikacijskog procesa moe izostati, to znai da njegovi akteri nee postii meusobno razumevanje i u sluaju kada se slue istim jezikom. Ili, kako predoava Giordano6, interkulturni nesporazumi nastaju kada pripadnici dveju razliitih kultura kontaktnu, odnosno interakcionu situaciju u koju su ukljueni, interpretiraju na razliite naine; tavie, na suprotan nain i shodno tome i delaju. Akteri potiu iz dva meusobno strana, istorijskim iskustvom odreena prostora i ne poseduju da upotrebim terminologiju M. Vebera nikakav zajedniki subjektivno shvaeni smisao, tako da operiu sa dva mehanizma odgonetanja koji se teko daju objediniti. Dakle, pripadanje istom jeziku ne mora da obezbeuje uspostavljanje interakcijske komunikacije, odnosno mogunost postizanja meusobnog sporazumevanja moe biti uslovljena i drugim elementima kulture. Drugim reima, mogunost postizanja sporazumevanja izvesna je u meri u kojoj simboli koji se koriste u jezikoj praksi imaju intrasubjektivno znaenje. To vai kako za verbalnu, tako i za neverbalnu jeziku praksu. Ne treba izostaviti ni uticaj temeljnih vrednosti, odnosno karaktera same kulture. Nesporazumi, pa i interkulturni konlikti, mogu nastajati upravo usled nepoznavanja i/ili nepriznavanja razlika u pogledu vrednosti na kojoj se neka kultura utemeljuje, koje odreuju nain ponaanja, poimanja sebe i drugih, itd. Naravno, ukoliko su razlike izmeu tih vrednosti vee (ukoliko ove iskljuuju jedna drugu), utoliko je i vee meusobno razmimoilaenje kultura ije temelje one ine. Dovoljno je uzeti za primer individualizam i kolektivizam kao vrednosti koje se ne prepoznaju samo kao vrednosna ishodita dveju religija: protenstantizma i katolianstva.7 Kritika samorefleksija trebalo bi da uzima u obzir inioce (ovde su, naravno, naznaeni samo neki od njih) ije prisustvo, odnosno odsustvo, utie na tok i rezultat interkulturne komunikacije, pa time i na tok i rezultat realizacije projektnih aktivnosti koje se odvijaju kao interkulturna praksa. Na kraju bih dodala da je kritika samorefleksija (u smislu
6 Ch. Giordano, Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, Biblioteka XX vek, Beograd, 2001, str 14 7 Arthur; 1990, prema: M. Guirdham, Conflict, Culture and Communication, Luton, 2000, www.intercultural.europacom.com

457

koji joj se u ovom radu pridaje) postupak ija primena bi trebalo da bude svojstvena svakoj nevladinoj organizaciji, pojedinano, ali i nevladinoj sceni u celini.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. Giordano, Ch. (2001): Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, Beograd (Biblioteka XX vek). Guirdham, M. (2000): Conflict, Culture and Communication, Luton (http:/ /intercultural.europacom.com). Pavlovi, V. (1995): Potisnuto civilno drutvo, u: Pavlovi, V. (ed.): Potisnuto civilno drutvo, Beograd (Ekocentar). Popadi, D., Miklo, B. (1999): Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji, Nova srpska politika misao, VI: 1-2. Stubbs, P. (2000): Prema politikoj ekonomiji civilnoga drutva u suvremenoj Hrvatskoj, u: Metrovi, M. (ed.): Globalizacija i njene refleksije u Hrvatskoj, Zagreb (Ekonomski institut). Vreg, F. (1991): Demokratsko komuniciranje, Sarajevo (Univerzitetska biblioteka BiH).

458

Ljubomir or|evi}

KORUPCIJA I POLITI^KI @IVOT1

Istraivaki projekat TORIBOS (koji Otvoreni univerzitet u Subotici sprovodi od novembra 1995. godine, u dinamici od 3 4 meseca) jasno pokazuje da veina graana smatra da je korupcija prisutna i posle oktobra 2000. godine. ak 62,18% ispitanika je, u martu 2001. godine, smatralo da je korupcija uzela masovne razmere. U istraivanjima od jula i oktobra 2001. godine je taj procenat varirao: prvo navie, onda nanie (58,39%), ali je istovremeno procenat onih koji smatraju da je korupcija zahvatila samo pojedince u novoj vlasti, povean sa 25,4% na 30,18%. U sva tri istraivanja, Subotiani kao mesta najvee korupcije pominju dravne organe (od carine na dalje), zatim zdravstvo, a na treem mestu optinsku vlast i inspekciju. U oktobru 2001. godine, na pitanje da li su i neki pojedinci iz nove republike vlasti umeani u korupciju, 70,54% odgovara pozitivno, a na isto pitanje o pojedinicima iz lokalne vlasti ak 73,75% smatra da su umeani u korupciju. Na pitanje o merama za suzbijanje korupcije, 51,07% Subotiana smatra da je potreban Zakon protiv korupcije, 36,79% misli da treba formirati nove organe za borbu protiv korupcije, dok je za temeljne pro1 Rezultati do kojih smo doli u istraivanjima u Subotici se ne razlikuju bitno od podataka koje je iznela gospoa Vasovi. S tim to je nae istraivanje lokalnog karaktera i sprovodimo ga u okviru projekta TORIBOS koji je, na Otvorenom univerzitetu u Subotici, pokrenut novembra 1995. godine i predstavlja koliko mi je poznato jedino sistematsko ispitivanje politikog i javnog mnjenja jedne lokalne zajednice. Istraivaku ekipu vodimo dr Boko Kovaevi i ja i do sada smo imali 18 istraivanja, sva uraena po istom metodu (sistematski sluajni, nestratifikovani uzorak, na 0,5% ukupne odrasle populacije, to daje uzorak od neto preko 500 ispitanika), tako da je mogue i poreenje dobijenih rezultata.

459

mene u policiji 29,64%, a za iste takve promene u sudstvu 28,93% (ispitanici su imali pravo da zaokrue po dva odgovora). U septembru 2000. godine, preko 80 odsto Subotiana glasalo je za DOS, ali nezadovoljstvo promenama i masovno uverenje da su i pojedinci iz nove vlasti umeani u korupciju odrazilo se i na rejting politiara. V. Kotunica je sa preko 80% u septembru 2000. godine, u martu pao na 55,12%, a u julu na 21,94%; Z. ini je sa takoe preko 80% pao na 35,54% u julu, a u oktobru se popeo na prvo mesto, sa 34,29%. Taj izuzetno veliki i nagli pad poverenja je bio praen i sve veim procentima na listi nepoverenja: u oktobru 2001. godine, 18,89% Subotiana nije imalo nikakvog poverenja u predsednika drave, a 13,89% u republikog premijera. Pojanjenje se vidi u prioritetu (rangu) koji su Subotiani dali u reavanju gotovo nepreglednog broja problema sa kojima su suoene nove vlasti: rang 1: oivljavanje privrede 57,2%, ograniiti rast cena 28,04%, mirno reenje Preevske doline 22,14%, borba protiv korupcije 17,90% rang 2: borba protiv korupcije 30,26%, poetak privatizacije 28,76%, oivljavanje privrede 27,31%. Na meunarodnoj listi zemalja po zastupljenosti korupcije, Jugoslavija stoji veoma visoko. I tano je da je korupcija zahvatila skoro sve pore i nivoe ivota, ali sa tim listama ipak postoje dva problema. Prvo, one nisu sainjene na bazi egzaktnih podataka nego vie na bazi procena, to znai da na njih utie i ukupna slika koja je o zemlji stvorena u poslednjih deset godina. I drugo, ceo sistem merenja je zasnovan na pasivnoj strani: ko prima mito. I tako u prvi plan izbijaju vlade, ministri, politiari, direktori, lekari itd. Ali kada bi se merilo ko daje mito, ko korumpira vlade i ministre, pokazalo bi se da su to pre svega najvee firme sa Zapada, o emu govori dr Miklo Maral iz Transparensi internenela za Centralnu i Istonu Evropu. Poseban znaaj ima njegovo upozorenje da se korupcija, u bukvalnom smislu, umnogostruuje upravo u procesu privatizacije pred kojim se mi nalazimo. to se nas u Subotici tie, pripremamo seriju tribina sa nevladinom organizacijom Subotika Agora o korupciji, kao i Protokol o saradnji civilnog drutva u borbi protiv korupcije.

Prvi put smo pitanje o korupciji postavili marta 2001. godine. Na pitanje Neki tvrde da je korupcija (podmiivanje novcem, materijalnim dobrima, uslugama, poloajima) prisutna i u naem drutvu, dobili smo sledee odgovore: 460

jeste, korupcija je uzela masovne razmere ima korupcije, ali se radi samo o pojedincima nema korupcije nema stav

62,18 % 25,46 2,03 10,33

Podatak da preko 60 % Subotiana smatra da je korupcija ne samo prisutna, nego i da je uzela masovne razmere, naveo nas je da, u narednim istraivanjima, ne samo ponovimo to pitanje, nego i da proirimo listu pitanja o korupciji: mart jeste, korupcija je uzela masovne razmere 62,18 % ima korupcije, ali se radi samo o pojedincima 25,46 nema korupcije 2,03 nema stav 10,33 juli 62,86 26,79 1,61 8,57 oktobar 58,39 30,18 0,18 10,54

Drugo pitanje je glasilo: Prema Vaem iskustvu ili po onome to ste uli od roaka, komija, prijatelja, korupcija je najvie zastupljena u... i naznaili da mogu da zaokrue najvie dva od ponuenih osam odgovora. U proseku je svaki ispitanik naveo 1,84 odgovora, a evo njihove distribucije: dravnim organima, od carine na dalje u zdravstvu optinskoj vlasti i inspekciji pravosuu privredi privatnom sektoru obrazovanju drugde bez odgovora juli 51,25 37,86 16,79 25,71 20,00 1,94 7,68 8,21 2,68 oktobar 55,36 % 43,57 31,96 16,07 16,07 7,14 6,96 5,54 1,25

Iz ovih odgovora je sasvim jasno da, prema miljenju Subotiana, korupcije ima najvie u dravnim organima i zdravstvu, dok su pravosue, optinska vlast i inspekcija zamenili mesta, pa je u oktobru lokalna vlast izbila na tree mesto. 461

U istraivanju iz jula 2001. godine 41,61% ispitanika je odgovorio da ni nova vlast, od lokalne do savezne, nije imuna na korupciju, pa smo u narednom istraivanju razdvojili te nivoe. Otuda je sledee pitanje, u oktobru, glasilo: Neki tvrde da ni nova republika vlast nije imuna na korupciju, pa se tavie, ponekad govori o sprezi vlasti i mafije. Dobili smo sledee odgovore: sigurno je da su i neki pojedinci iz nove vlasti umeani u korupciju apsolutno ne verujem u to ne zna, nema stav bez odgovora 70,54 % 8,93 19,82 0,71

Na pitanje Neki tvrde da je i lokalna vlast umeana u kriminal i korupciju, nai respodenti su dali sledee odgovore: sigurno je da su i neki pojedinci iz lokalne vlasti umeani u kriminal i korupciju apsolutno ne verujem u to ne zna, nema stav bez odgovora 73,75 % 5,71 20,00 0,54

Razlika je u okviru standardne greke, ali je nemogue ne primetiti da je vei broj Subotiana uveren u korumpiranost lokalne vlasti nego republike, odnosno da je manji broj Subotiana koji su apsolutno uvereni da je lokalna vlast ista. To je i logino, budui da je lokalna vlast blia graanima, pa su i njeni potezi ne samo vidljiviji, nego imaju i sasvim konkretne vidove. Uzgred, u Subotici je od prvih viestranakih izbora na vlasti bila opozicija, koja je sa izborima iz 2000. godine postala pozicija, gde su i dalje najuticajnije stranke (i po broju odbornika najjae) Savez vojvoanskih Maara i Demokratska stranka Hrvata u Vojvodini. Poslednje iz ove grupe pitanja je glasilo: Borba protiv korupcije je dug proces, ali je treba zapoeti, otvoriti. Na koji nain mislite da to treba uiniti?, pa smo ponudili est moguih odgovora, uz napomenu da je svaki ispitanik mogao da zaokrui najvie dva odgovora:

462

doneti zakon protiv korupcije formirati nove organe za borbu protiv korupcije temeljnim promenama u policiji temeljnim promenama u sudstvu pozvati strane eksperte da nam pomognu na drugi nain bez odgovora

51,07 % 36,79 29,64 28,93 9,82 4,11 1,07

U proseku je svaki ispitanik iz uzorka naveo 1,61 odgovor, to znai da nije dovoljna jedna mera, ve kombinacija vie mera, pri emu je akcenat na Zakonu protiv korupcije i formiranju novih organa. Podaci iz Subotice jasno govore da su nai sugraani ubeeni da je korupcija, u visokoj meri, prisutna u naem drutvu, i pored promena koje su izvrene oktobra i decembra 2000. godine. U tom kontekstu je posebno znaajno uverenje graana da ni nova republika vlast nije imuna na korupciju, odnosno da su i pojedinci iz lokalne vlasti umeani u korupciju i s njom povezani kriminal. S obzirom da postoji uverenje graana da postoji veza izmeu korupcije i politike, vredi pomenuti i promene do kojih je dolo u rejtingu stranaka i, pre svega, politiara. U aprilu 2000. godine, ak 62,95% Subotiana je, na pitanje o poverenju u politiare sa jugoslovenskog ili republikog nivoa, odgovorilo da nema poverenje ni u jednog politiara. Ostali su svoje glasove raspodelili izmeu blizu 30 lidera, to znai da je broj glasova koje su dobili bio mali: Z. ini 10,02%, N. anak 9,64%, Slobodan Miloevi 7,56%, dok se V. Kotunica (sa 3,02%) naao na 13. mestu. U avgustu 2000. godine je na prvom mestu bio D. Avramovi (sa 16,06%), zatim V. Kotunica (sa 11,50%), dok je Z. ini (sa 4,02%) bio na 9. mestu. U septembru 2000. godine je preko 80% Subotiana koji su izali na biralita glasalo za DOS i V. Kotinicu. U decembru iste godine, TORIBOS je pokazao da je, po poverenju graana, na prvom mestu V. Kotunica (sa 55,12%), a drugi Z. ini (sa 22,05%). U martu 2001. je V. Kotunica i dalje bio prvi na listi, ali sa 38,01%, Z. ini je bio drugi, ali sa 28,97% glasova. U julu 2001. dolazi promene, pa Z. ini izbija na prvo mesto (sa 35,54%), dok je V. Kotunica drugi (sa 21,94%), da bi u oktobru 2001. godine Z. ini zadrao prvo mesto (sa 34,29%) a V. Kotunica drugo (sa 24,82%). 463

Sve to pokazuje da su graani poeli da se otrenjuju. Oekivali su velike i radikalne promene, oekivali su energinu borbu protiv kriminalaca, korupcionaa, ratnih profitera i miljenika biveg reima koji su se enormno obogatili, oekivali su rast ivotnog standarda, oekivali su vie posla, radnih mesta itd. Sve je to, meutim, izostalo, a istovremeno se proirilo uverenje graana da ni nova vlast nije imuna na korupciju. I otuda veliki pad poverenja u nove lidere naravno, ne samo u predsednika drave i republikog premijera, nego i u ostale lidere, s jedva jednim ili dva izuzetka. U odnosu na rezultate izbora, sa neto vie od 80% glasova Subotiana, predsednik drave je za godinu dana pao na 21,94%, a premijer sa vie od 80% na 35,54%. Taj izuzetno veliki i nagli pad poverenja je bio praen i sve veim procentima na listi nepoverenja: u oktobru 2001. godine, 18,89% Subotiana nije imalo nikakvog poverenja u predsednika drave, a 13,89% u republikog premijera. Ovi podaci postaju jo jasniji kada se uporede sa odgovorima na sledee pitanje koje smo postavili u martu 2001: Nove vlasti su suoene sa gotovo nepreglednim brojem problema. Prioritet, rang u tome bi trebalo da je sledei (rang 1 je najvii prioritetet; moete navesti samo dva ranga-problema): rang 1: oivljavanje privrede 57,2%, ograniiti rast cena 28,04%, mirno reenje Preevske doline 22,14%, borba protiv korupcije 17,90% rang 2: borba protiv korupcije 30,26%, poetak privatizacije 28,76%, oivljavanje privrede 27,31%. Niz uporednih istraivanja u okviru projekta TORIBOS jasno je pokazao direktnu i vrstu korelaciju ocena graana o zastupljenosti korupcije i izostanka borbe protiv nje, sa rejtingom stranaka i politiara dakle, sa politikom. Ali kako u tom pogledu stojimo u oima sveta? Meunarodna nevladina organizacija Transparensi Internenel, koja je ove godine otvorila kancelariju i u Beogradu, pokazuje da i u oima sveta zauzimamo vrlo visoko mesto po korupciji. Podaci za 2000. godinu nas stavljaju na drugo mesto po korupciji u svetu, odmah iza Nigerije! Od 90 zemalja, mi smo zauzeli suvereno drugo mesto, sa ocenom 1,3, pri emu zemlja bez korupcije dobija ocenu 10,0. Naravno, ne treba gubiti iz vida da postoje barem dva problema, vezana za ovu ocenu. Prvo, Transparensi Internenel nema ba egzaktne podatke za rangiranje zemalja po korupciji. Uz podatak o tome da li 464

postoje ove ili one institucije i zakoni za borbu protiv korupcije, to je objektivan podatak, ocena u visokoj meri zavisi od linih (subjektivnih) procena stranih diplomatskih slubenika, novinara, privrednika, bankara itd. A poto su u godinama sankcija i embarga tek malobrojni stranci bili u prilici da vide kako to kod nas zbilja izgleda, oito se visok rejting SRJ u pogledu korupcije vie zasniva na ukupnoj slici koja je stvorena o zemlji u poslednih 10 godina. Naravno, to nikako ne znai da kod nas nema korupcije, nego samo da ocene koje su date vie poivaju na saznanjima iz druge ili tree ruke, odnosno, na politikom rejtingu SRJ. Drugi problem je mnogo ozbiljniji, naroito sa aspekta borbe protiv korupcije! itav sistem merenja korupcije u jednoj zemlji je zasnovan na tzv. pasivnoj korupciji. Drugim reima, koliko ministri, politiari, direktori, carinici, policajci, lekari, profesori itd. primaju mito. I logino, na taj nain merena korupcija je najvia u najsiromanijim zemljama. Ali kada bi se nivo korupcije merio na aktivnoj strani, ko nudi novac, ko korumpira ministre, vlade, politiare, direktore itd., slika bi bila sasvim drugaija. Prema reima dr Mikloa Marala (nekadanjeg gradonaelnika Budimpete, a sada izvrnog direktora Transparensi Internenel za Centralnu i Istonu Evropu), najvie novca da korumpiraju vlade, ministre, menadere firmi imaju upravo kompanije iz najbogatijih zemalja i, naravno, multinacionalne kompanije. Sadanja praksa, u skoro svim zemljama razvijenog i bogatog Zapada, je da se mito dat radi dobijanja posla u nekoj drugoj zemlji odbija od poreza u dravi-matici! Tek sada je OEBS doneo konvenciju o suzbijanju aktivne korupcije, iza ega je prva pretpostavka da bogate firme vie ne budu poreskom poliltikom stimulisane da korumpiraju ljude po siromanim i zemljama u razvoju, a druga da se donesu zakoni protiv korumpiranja sirotinje. Nau izuzetno visoku panju zasluuje jo jedna konstatacija g. Marala, a ona kae da se nivo i obim korupcije, u najbukvalnijem smislu, umnogostruuje u zemljama koje su ule u privatizaciju! Poto se to desilo svim zemljama u tranziciji, ne postoji ni jedan jedini razlog da tako ne bude i kod nas ili jo i gore s obzirom na ve uhodani i razraeni korupcionaki mentalitet. O tome treba veliku panju da povedu ne samo drava i nadleni organi, nego sve ono to smatramo i zovemo civilnim drutvom! Borba protiv korupcije i s njom povezanog kriminala, a naroito u procesu masovne privatizacije, od takvog je znaaja da se ne moe i ne sme prepustiti samo dravi i njenim organima. 465

Jovan @ivkovi}

JA VNI I RELIGIJSKI PLAN

Nakon oktobarskih dogaaja 2000. godine., izmeu mnogih opcija i koncepcijskih opservacija raznih slojeva i grupa izvan politikog angaovanja o moguem drutvenom ureenju, najvie se eksponirao stav sloja koji nije na oficijelnoj politikoj sceni, stav Srpske pravoslavne crkve. Njen novi aktivizam raspoznaje se kao dvostepeno delovanje kroz: a) pokuaj da ustolii posebno miljenje o vlasti i politikoj delatnosti i onome to se oekuje od nove politike opcije za budui poloaj i ulogu Crkve i b) pretenziju da religijski pogled na svet zauzme centralno mesto u kreiranju drutvenih stavova i vrednosti. Predmet ovog teksta jeste, odatle, okvirna analiza sadraja javno izreenih stavova i ubeenja najviih velikodostojnika SPC i publicista te duhovne provenijencije.

Stavovi verskih predstavnika o politi~koj sferi

Verski velikodostojnici budunost zemlje i njenih graana vide kao povratak vremenu za koje su bile karakteristine drugaije vrednosti u istorijskom, politikom, ekonomskom i kulturnom pogledu, pre svega one koje su obeleavale srednjevekovnu staleku i tradicionalno-patrijarhalnu drutvenu zajednicu. Eklatantan primer su dva kazivanja: najpre patrijarh Pavle podsea novog predsednika SRJ da bi trebalo da uini neto i za Crkvu, kao to e uiniti za sve: Mi se nadamo da e ova vlast i predsednik uiniti ono to je u interesu svih. Crkva nee traiti neto posebno za sebe ...1 Meutim, ta se krije iza takvog pri1 NIN, br. 2610, str. 17.

466

stupa evidentno je kada se vidi obrazloenje o novim politiarima i novoj vlasti o kojima patrijarh srpski gospodin Pavle eksplicitno kae: Svaka vlast eli da na neki nain upregne sve druge da njoj slue...2 Moe se primetiti da je, u ovom sluaju, upotrebljeni pojam vlast u pretpolitikom smislu rei koji je svrsishodan za one drave i vreme koje karakterie oblik zajednice, a ne drutva. Smatramo da se javnim korienjem datog pojmovnika vri poseban uticaj na graane da misle u ranijem vokabularu, a ne u savremenom smislu, i da se prethodna vlast zbacuje u nameri da se stvori dravna administracija koja e biti servis graana. Druga je stvar ta je zaista bilo i ta e biti iz ugla onih partija koje e, u cilju vlastitih promocija, eleti da zloupotrebe sve, pogotovo Crkvu. U svakom sluaju, ako Crkva procenjuje da je to njen autentian interes, onda e pristati na taj kompromis, kao to je i do sada radila. Jer, svakome je jasno da biti u autobusu ili u tramvaju pored nekoga, kako se simboliki ograuje patrijarh Pavle za ponaanje SPC u ranijem periodu, nije isto to i druenje sa nekim u skuptinskom zdanju, pogotovo ako se ne odobrava politika koju taj neko vodi prema graanima. Njegova svetost patrijarh Pavle dozvolie sebi sledeu metaforu: ...a pored koga emo sedeti u tramvaju, trolejbusu ili u avionu mi nismo uvek u mogunosti da biramo3 Ako je ovo bio samo poetni stav, naredni je znatno odreeniji i, ta vie, pokazuje da se Crkva ne odrie nastupa u svetovnoj sferi. To se potvruje i upotrebljenim izrazom borba, iako se u prvom delu iskaza ona porie, kao to stoji u izjavi vladike nikog Irineja: Crkva se ne bori za uticaj, njoj je stalo (podv. J. ) do toga da one vrednosti koje ona ui, propoveda, sa kojima ivi i sa kojima je iveo na narod nekoliko vekova, da te vrednosti uu u ivot, da to postanu vrednosti i drave i drutva, porodice i svake linosti (podv. J.)4. Ako je evidentno da je cilj Crkve, ipak i pored toga to to ne kae jasno da na ovom prostoru iznova ponu da dominiraju staleke srednjovekovne vrednosti, onda je i naredni iskaz patrijarha Pavla samo dodatno zamagljivanje: Pogo2 Ibid, str. 17. 3 Ibid, str. 17. 4 Izjava vladike nikog gospodina Irineja Narodnim novinama, 11. 01. 2001, str. 10, na dodeli nagrade Grada Nia.

467

tovo mi ne mislimo da Crkva, odnosno mi predstavnici Crkve, budemo iznad svih, da gledamo u teme i da svima komandujemo. To ne. Nama nije do carstva ovoga sveta.5 Korak nazad dva napred je, ini se, osnovni taktiki potez velikodostojnika Crkve, poto e najpre za ulogu Crkve rei: Crkva je jedna boanska i duhovna organizacija i po prirodi svojoj ne moe da pripada ni jednoj partiji, niti da se deklarie kao pripadnik ma koje stranke. Ona mora biti iznad svih partija, svih moguih podela po bilo kojoj osnovi i jedina ujedinjujua sila6, a potom kako ona naravno ... moe da podri stranke koje imaju neto od onoga to predstavlja prirodu bia Crkve, da podrava ono to u nekoj stranci stoji kao njena nauka i njena istina, ali ne i da se politiki angauje7. Ovakvo vienje odnosa prema svetovnoj stvari svetu politike, kazuje kako je Crkva itekako na neijoj strani, tj. kako se ne izdie iznad svake svetovne dogaajnosti kao nadduhovna tvorevina. Potvruje se, nesumnjivo je, da je Crkva direktno zainteresovana za izgradnju politikog poretka, pa i preko programa one partije koja brani nauku i istinu Crkve. Iz navedenih javnih stavova Crkvi nije strano da zaigra i na pojam kakav je podela, tumaei ovaj pojam iz novovekovnog politikog ugla koji je veoma poeljan u politikoj praksi, poto ga negativno konotira i, time, eli da mu da neku mitsko-istorijsku dimenziju. Pretpolitikim pristupom svetu i dogaajnostima u njemu Crkva, dodatno govorei o podelama (misli se na srpski narod), eli da stvori takav podtekst da bi mogla da se prepozna u javnosti kao jedini ujedinjui faktor srpskog drutva tj. sila, kako kae sam vladika Irinej. Drugi momenat, unutar ovog aspekta, jeste i odnos prema prvom efu drave, tj. novom predsedniku kao vladaru, ija je re jedino relevantna i prua jedinu garanciju u kreiranju drutva zasnovanog na pravu i pravdi (koju posebno Crkva prisvaja). U promenama, od zajednice ka drutvu, izjave otaca su nepromenjene u pristupu svetu. Patrijarh Pavle vidi re predsednika Kotunice kao jedinu garanciju: Predsednik Kotunica je, pre i posle izbora, koliko ja znam, izjavljivao da e doi do vraanja oduzete imovine, da e
5 NIN, nav. broj, str. 17. 6 Izjava vladike nikog Irineja, Narodne novine, str. 10. 7 Ibid, str. 10.

468

sudstvo biti na pravnim osnovama i da e zemlja doi na pravne osnove8, a vladika niki potencira: Hvala Bogu, posle mnogo godina, imamo oveka na elu drave koji je hrianin i ivotom svojim, i ubeenjim svojim, koji je, kako kau, krten i koji se krsti. Nadam se da su i mnogi drugi, kao i predsednik ne samo krteni, jer je takvih i ranije bilo, ve da se tako oseaju. I to je jedna velika stvar, velika nada, da emo se mi kao narod ipak, vratiti svojim duhovnim korenima i da e one vrednosti koje su nekada negovane u crkvi i crkvom, ponovo nai svoje plodno tlo, a samim tim i dati plodove u nekim jo boljim odnosima9. Dakle, napor da se stvara graansko i pluralno drutvo pada u vodu pred autoritarnim pretenzijama Crkve koja ima viziju da se svaka promena i svaki boljitak vezuju prevashodno za svetosavski pristup glorifikacije vladara, pogotovo vladara pravoslavne veroispovesti, kome je ve dala blagoslov. U ovom smislu, trebalo bi protumaiti znaaj posete predsednika SRJ Hilandaru, koja je najavljivana kao privatna poseta, da bi potom bila organizovana kao glavni dravni nastup sa politikim patosom i kiem kakav odavno nije vien. Re je o blagoslovu Crkve predsedniku SRJ za njegovo predsednikovanje, najmanji je problem u inu davanja blagoslova, ve je simptomatina logika odnosa prema funkciji predsednika. Diskutabilnost se raa iz pretenzije da se individualno pravo okrenutosti veri namee (podrazumeva) kao obrazac ponaanja svih, iako je ovo sredina multireligijskog i ateistikog sastava. Istovremeno, problematina je i namera ureenja drave iji bi konstitucionalni elemenat (pored graanina i institucionalnih ljudskih prava) bila i Crkva kao novi faktor, one drave koju sada obeleavaju intencije graanske svesti potvrene izborima 24. 09. 2000. i demonstracijama 05.10.2000. U aktuelnom kontekstu slobodnog graanskog gesta, Crkva smatra da je dolo vreme za stvaranje, na teologiji zasnovane, drave za koju je, dodajmo mi, prosveeni apsolutizam najvee blago. Da nije tako, sigurno se ne bi toliko akcentovalo personalno reenje predsednika SRJ.

8 NIN, nav. broj, str. 16. 9 Narodne novine, str. 10.

469

Svet religije kao religijski svet

Razmatrajui drugi aspekt, sledi da je dananji aktivitet Crkve usmeren na prenebregavanje sveta u njegovoj sadanjoj fazi sveta odvojenog od drave, sveta uspostavljenog na principima moderne. Nasuprot tome, na svet se gleda kao da se nita nije izmenilo i kao da se sa novim tzv. nekomunistikim tipom vlasti moe da nastavi tamo gde ona misli da se stalo; to je svet koji se vidi kroz, prevashodno, teoloku prizmu. Da su skepsa (kao metodoloki podtekst svakog saznanja) i shvatanje razuma pojmovi koji nita ne znae religijskom, evidentno je iz teksta kolumniste B. Petrovia, koji hoe da opravda razlog uvoenja veronauke u kole: ...nema razloga da veronauka, nauka o veri, ne nae mesto u kolskom programu.10 Da bi stvar bila zamrenija, ovaj autor e rei i to da ...nema razumnog razloga da se ne uvede veronauka u kole. ta je problematino u izloenim stavovima? Po sredi je koncept koji mea planove i pojmove i nije u stanju da ih jasno izdiferencira, poto se nauci i koli daje drugaiji smisao od onog koji imaju na dostignututom kulturno-civilizacijskom pristupu. Ovim se, preko rasprave o uvoenju veronake u kolski sistem, otvorilo i jedno drugo pitanje: pitanje o razumevanju odnosa demokratije i tolerancije. Dodatni zahtev ve priznatog, prava na veroispovest, sa druge strane, prenebregava srpsku stvarnost, u kojoj ivot nije samo hriansko-pravoslavni i samo verski. Ali, ovde se pojavljuje jo jedan aspekt dominacije ovakvog pristupa svetu. Teoloki pogled na svet iznova izokree postavku o znaaju duhovne snage znanja, uprkos to je u svakodnevnom ivotu obilato koristi, govorei da je Bog svuda. Dakle, radi se o dogmi koja podrazumeva konstataciju i eventualna objanjenja Boga, ali ne i sumnju u njegovo postojanje. Sagledavanje verskih posebnosti sugerie da se ne smanjuje rigidnost u obaveznom pridravanju dogmi, kada se promoviu simboli pojedinanih religija. Doputanje postojanja drugih meureligijskih nazora, uz obaveznu preferenciju aktuelnog kod bilo koje objavljene religije
10 B. Petrovi, VeroNauka u kole aci vas mole, Narodne novine, 23. 01. 2001, str. 10.

470

 samo je recidiv i saobraznost monoteistikog modela postojanja, ali ne i pravi izraz sa znaajem tolerancije u novovekovnom smislu rei. Poto se znanje iskljuuje (da se podsetimo poev od nesrenog korienja ploda sa drveta poznanja, a evidentno je kako pie i spomenuti B. Petrovi, ...da se od vernika ne trai znanje nego vera..., kao i da se VeroNAUCI u kolama avo nee obradovati), to se znanju kao sekularnoj kategoriji pridaje znaenje mrane sile. Odatle je, sa teolokog stanovita, nuno da se znanje iscrpljuje samo u ispunjenju moralnog vaspitanja ili pravilnog vaspitanja o kome priaju duhovni velikodostojnici. To potvruje izjava vladike nikog: Veronauka je neto to nije potrebno samo Crkvi, ona je kao takva potrebna naem drutvu, naoj omladini. To je i pitanje o kome naa Crkva sa svetim Sinodom vodi razgovore sa najviim predstavnicima vlasti, o potrebi jednog takvog obrazovanja i vaspitanja u naim kolama i verovatno e se mnoga deca sada sa veronaukom po prvi put sresti sa pravim nainom obrazovanja i po prvi put sa jednim moralnim vaspitanjem, koje je naalost potpuno odsutno ne samo u kolama, ve i u porodicama.11 Svaka vrednosna analiza dosadanjih stavova sugerie: (1) Da je za uvoenje veronauke bilo dovoljno stanovite velikodostojnika to se, kako danas vidimo, i potvrdilo kao tano; (2) Da je bilo dovoljno voenje pregovora izmeu Crkve i svetog Sinoda sa najviim predstavnicima vlasti, bez obzira to se unazauje sekularna drava. Istovremeno se dokazalo, nakon uvoenja veronauke, da Crkvi nije bila potrebna drava prava, ve samo predstavnici vlasti koji su toliko dobri vernici da bi mogli da prenebregnu da je zemlja multireligijska i da treba da grade pluralistiko drutvo u kome se svaki dogovor odvija kroz javnu debatu i debatu u Parlamentu; (3) Da postoji posebno jednostran stav prema pojmu moralnosti u sekularnom obrazovnom sistemu, poto se moralnost ne dovodi u vezu sa npr. radom, delovanjem i znanjem, kao da su to kategorije koje egzistiraju mimo linosti, odnosno kao da rad, delovanje i znanje nisu istovremeno i procesi kojima se ovek ui i znanju i, neodvojivo, moralu.
11 U: Narodne novine, 11.01.2001, str. 10.

471

Nain na koji se opravdavala institucionalizacija ovog projekta bio je daleko od demokratskog postupka. Donminirala je, uglavnom, obruenost na karakter postojeeg obrazovnog sistema. Ona nije bila ni blaga, ni neprecizna u svojoj nameri, to pokazuje korienje prave srednjovekovne terminologije: Strah da e se crkvena dogma postaviti za temelj moralnog vaspitanja je u stvari strah Satane, izrazie doslovno svoj stav SPC na odreene reakcije koje su stale na stranu izgradnje sekularnog drutva. Odatle je uvoenje veronauke zamenjeno ne stvarnom potrebom da se spasi duhovna matrica nove generacije ve potrebom besprizorne institucionalizacije drugaijeg ideolokog pogleda na svet na ovim prostorima. Ova zamena teza, pogotovo to nisu direktno u pitanju partije, jeste pitanje iz korpusa politikog miljea, odnosno politikog ureenja drutva.

Umesto zaklju~ka: Gde je zabluda da veronaukom mo`e da se proiri tolerancija?

Pretenzija da se institucionalizuje moralno spasenje srpskog naroda ini dve greke. Prvo smatra da je za spas srpskog naroda dovoljno oivljavanje religioznog ivota, a drugo smatra da e se, uvoenjem veronauke, izvriti duhovno proienje. Crkva nee da vidi da je re samo o jo jednoj rigidnoj ideologizaciji srpskog naroda. Zato? Prvenstveno zato to za uspostavljanje umske (pravedne) dogaajnosti, nije dovoljno konstituisanje obrazovnog sistema na veri i verovanju, a potom zato to svako ispostavljanje ciljeva (kroz pravo, naciju, konfesionalnost ...) ne moe i pragmatino da se operacionalizuje, budui da ideje svake ideologizovane postavke polaze od zaokruenosti ovekovog bia i da, utoliko, nemaju pravi sadraj. Odatle je i teologizirana misao na nivou zahteva da ovek dosee spoljanji ideal savrenstvo Boga. Poto je svet za teologiziranu predstavu zavren, moe se rei da je briga za oveka apstraktnog karaktera, tj. da je takva predstava samo reminiscencija elje koja e svoju dogmatinost (prvobitni greh) zadrati da bi ovek okajavao nekadanji postupak sa to veom moralnom obavezom. Odatle je svaki napredak za Crkvu isto to i delo Sotone i izraz sila mraka, poto oveka oslobaaju od ina moralne skruenosti i kontrole. 472

Religiozna svest u svojoj viziji sveta inkorporira novovekovni pojam tolerancije, pa za nju sveukupna savremena zbivanja ostaju na nivou, samo njoj shvatljive, predstave. Ona se ne pita o karakteru novih znanja i novih procesa, a koji su produkt upravo onog oveka koga bi teologija dobrog uma da poboljava. Takva svest i pojam odgovornosti za svet zamenjuju se apstraktnom zabrinutou, ba kao to i njen zagovoreni sadraj tolerancije ima izvanvremenski i naelni karakter. Apstraktnost kategorije tolerancije se, u predoenoj postavci sveta i kroz promovisan ideal, neminovno pojavljuje kao novi ljudski atribut dunost. Vremenom se zavisnost i potpadanje Tvorcu, kao nadprirodna dunost u konstrukciji teologiziranog sveta, poeli da se razumevaju kao ideal. Tolerancija je zato pojam kojim se samo simulira njegovo stvarno praktikovanje, poto je daleko od toga da oivotvori spominjani svet. Insistiranje na moralnom aspektu u obrazovnoj sferi je, nesumnjivo, posledica traume neostvarene versko-ideologizirane konstrukcije sveta, jer se Crkva stalno nalazi pred neispunjenjem zamisli. Zato je i dananjoj SPC (kao i svakoj drugoj) potreban pokuaj da se jedinstvom u veri, po svaku cenu, ispostave moralne ifre za raskodirani srpski etnicitet. Da bismo, ipak, razumeli ta bi trebalo da bude poetni stav o toleranciji, odreujemo ga kao anticipaciju etiko-praktinih stavova, u ijem se vidokrugu ovek ispostavlja kao osnovni postulat kome su (da bi bio dostojan vlastitosti) bitni preduslovi kao to su mir, pravednost i prijateljstvo. Ova Lokova (J. Locke) odredba nije odreenje koje se odnosi samo na verske zajednice, ve je stvar novovekovnog shvatanja da su to opti preduslovi za (na bilo kom prostoru potrebne) vidove ponaanja, koji su neminovni uslov novih graanskih prava ljudi. Ostaje otvoreno pitanje koje provokativno otvara problem podudaranja miljenja i delanja, tj. da li je, u verskoj koncepciji sveta, mogua distinkcija izmeu tzv. tolerancije u miljenju i tolerancije u delanju.12

12 ire: J. ivkovi (1996), Tolerancija i religija?, u: Religija, crkva i nacija vreme posle rata, JUNIR, Ni Subotica.

473

474

IX DEO

MEUNARODNI ODNOSI I DEMOKRATIJA

475

476

Tanja Mi~evi}

SAVREMENI ODNOSI SR JUGOSLAVIJE I EVROPSKE UNIJE

Nakon itave decenije odnosa izmeu SR Jugoslavije i EU koji su se odlikovali sankcijama i posredovanjem ove organizacije u oruanim sukobima i politikim krizama na teritoriji bive Jugoslavije, sa promenama iz oktobra 2000. godine zapoinje period novih veza. Osnovni pokazatelj da je dolo do uspostavljanja novih odnosa i da se Jugoslavija pribliava EU (izraavajui kao jedan od svojih osnovnih spoljno-politikih ciljeva upravo elju da postane u to kraem roku lanica Unije) jeste rad Konsultativne radne grupe, koja ima zadatak da ispituje sve elemente reforme u Jugoslaviji i da, svojim preporukama, uini da te izmene u pravu, ekonomiji, ali i izgradnji demokratskih institucija ve sada budu u skladu sa zahtevima Unije. Sledei korak jeste izrada Studije o izvodljivosti, kojom Komisija EU utvruje da je Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) spremna da zapone pregovore o zakljuivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju, forme ugovora o pridruivanju Uniji koji je predvien za region Zapadnog Balkana, iji je osnovni element upravo ekonomska, politika i bezbednosna stabilizacija ovog regiona.

Gde se danas, vie od godinu dana nakon promena iz oktobra 2000. godine, nalazi Savezna Republika Jugoslavija u odnosu na Evropu? Preciznije, kakvo je njeno mesto, u poreenju sa poloajem ostalih drava regiona Zapadnog Balkana u odnosu na evropske integracione procese, a naroito u odnosu na Evropsku uniju? Ta pozicija ne moe se poistovetiti sa poloajem koji imaju ostale drave nastale iz Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije, iako su im polazne osnove iste. Zbog toga, da bi smo mogli da odgovorimo na postavljeno pitanje, moramo najpre videti kakvi su bili prethodni odnosi, ali moramo i pratiti deava477

nja u prethodnoj deceniji, u kojima lee osnove definisanja sadanjeg statusa Jugoslavije u odnosu prema Uniji. Institucionalizacija odnosa izmeu SFRJ i tri evropske zajednice, odnosa koji se uspostavljaju sa organizacijom a ne samo sa njenim dravama lanicama, zapoinje 2.12.1967. godine, kada je zakljuena Deklaracija o odnosima SFRJ i Evropske Ekonomske Zajednice (EEC).1 Ovom sveanom izjavom utvruju se politike postavke budueg odnosa izmeu Jugoslavije i evropske regionalne integracije, utvrivanjem okvira za uspostavljanje razliitih ekonomskih odnosa. Kuriozitet ovog dokumenta je to je bio prvi akt koji je Zajednica, u svojoj dotadanjoj praksi, zakljuila sa jednom socijalistikom dravom Evrope. Dekleraciju vrlo brzo prati zakljuivanje dva trgovinska sporazuma Jugoslavije sa EEC, koji su zakljueni 1970. i 1973. godine re je o sporazumima kojima SFRJ dobija status najveeg povlaenja, sa recipronim koncesijama. Iako je, dakle, re o nepreferencijalnim trgovinskim sporazumima, njihov istovremeni politiki znaaj je nesumljiv, jer pokazuje politiki interes uspostavljanja odnosa izmeu evropskih zajednica i SFRJ u doba veoma otrih blokovskih podela koje su tada odlikovale meunarodne odnose u Evropi. Treba pomenuti da sporazume o trgovini ostale drave Centralne i Istone Evrope zakljuuju sa EC tek krajem 80-ih i poetkom 90-ih godina. SFRJ je ve od 1. jula 1971. godine postala i korisnik Opte sheme preferencijala EC. Opta ema preferencijala (OP) je sredstvo trgovinske politike, koje predvia da, putem primene carinskih povlastica, razvijene zemlje (davaoci preferencijala) podstiu izvoz, proces industrijalizacije i poveanje stope ekonomskog rasta zemalja u razvoju (koje su korisnici preferencijala).2 Sledei korak u razvoju odnosa Jugoslavije i EC je Sporazum o saradnji izmeu SFRJ i EEC, potpisan u Beogradu 02.04.1980. godine.3 Sporazumom, koji se bazira na preferencijalnom statusu Jugoslavije,
1 Vidi ire: Gavro Cerovi, Politika i pravci unapreenja statusa i poloaja Jugoslavije u uslovima oekivanih promena unutar i izmeu evropskih integracionih grupacija, Meunarodni problemi, 3/1988, str. 329 348. 2 Vidi ire: Gordana Ili, Sistem Opte eme preferencijala Evropske unije, Pravo Evropske unije, zbornik, Beograd, 1997, str. 295-316 3 Zakon o ratifikaciji Sporazuma SFRJ i EEC, Slubeni list SFRJ, Meunarodni ugovori, 2/1983, str. 15 81.

478

otvaraju se brojne mogunosti za privrednu saradnju izmeu ugovornih partnera i reguliu robna razmena, finansijska saradnja, industrijska kooperacija, poljoprivreda, saobraaj, turizam, nauno-tehnika saradnja, kao i saradnja u socijalnoj oblasti. Njegov osnovni cilj jeste ... produbljavanje ekonomske saradnje, pomo ekonomskom razvoju SFRJ, uz istovremeno jaanje, produbljavanje i diversifikaciju privredne, finansijske i trgovinske saradnje, kako je utvreno Preambulom ovog Sporazuma. to se trgovine tie, kao neophodan cilj utvreno je unapreenje meusobne razmene ugovornica, s tim to se mora voditi rauna o nivou njihovog razvoja (lan 14 Sporazuma); radi ostvarenja ovog zadatka predvia se ukidanje carina, kvantitativnih ogranienja (i mera istog efekta) za odreene robe, u tri faze po tano utvrenom kalendaru (lan 18, stav 1).4 Smanjenje carine za uvoz poljoprivrednih proizvoda iz SFRJ utvruje se za svaki proizvod posebno (lanovima 21 25 Sporazuma). Sporazumom o saradnji osniva se Savet za saradnju (lan 48), sa zadatkom da ostvaruje ciljeve koji su utvreni sporazumom, pravom donoenja odluka obavezujuih za ugovornice (koje moraju preduzimati mere za njihovo izvrenje), kao i pravom da donose rezolucije, preporuke, miljenja o svim pitanjima vezanim za ostvarivanje sporazuma. Savet za saradnju inili su predstavnici vlade SFRJ, s jedne strane, i predstavnici EEC i vlada njenih drava lanica, s druge strane. Odluke su donoene na osnovu zajednike saglasnosti ugovornica.5
4 Kalendar ukidanja ovih dabina na proizvode crne metalurgije (koji su nabrojani u Protokolu II ovog Sporazuma), predvia da, na dan stupanja na snagu Sporazuma carine (i svih mera slinog dejstva) budu smanjene za 40% od njihovog zateenog nivoa; sledee smanjene za jo 40 % (ukupno 80% manje od poetnih) zapoelo bi sa primenom 01.01.1982. godine. Potpuno ukidanje carina za ove proizvode stupilo bi na snagu 01.01.1984. godine. 5 Savet za saradnju, kao jedini organ predvien za ostvarivanje sporazuma o saradnji izmeu SFRJ i EC ima veoma iroko polje delovanja kada je re o saradnji na ostvarivanju rezultata ovog sporazuma. Osnovno sredstvo njegovog ostvarivanja jesu konsultacije koje se obavljaju u sluaju da se jave problemi (ili se ti problemi tek oekuju) u procesu sprovoenja Sporazuma, a posebno kada je re o trgovinskoj razmeni izmeu ugovornica (l. 52). Konsultacije su neophodne i ukoliko je potrebno izmeniti Sporazum o saradnji zbog pristupanja novih lanica EC. Takoe, svaka strana ugovornica je duna da informie kako Savet, tako i drugu stranu ugovornicu, o svakom carinskom i trgovinskom sporazumu koji zakljui sa treim dravama, a naroito o zakljuivanju sporazuma ove vrste na osnovu kojih se menjaju visine carina i drugih

479

Sporazum o saradnji SFRJ i EC zakljuen je na neogranieno vreme, i predvieno je njegovo obnavljanje svakih pet godina, kroz potpisivanje i ratifikaciju finansijskih protokola. Ovaj sporazum ima, takoe, i klauzulu o otkazu (lan 60), kojom se utvruje da bilo koja strana ugovornica moe otkazati sporazum. Jedini uslov koji se pred njih postavlja jeste notifikacija otkaza, koja mora est meseci da prethodi samom inu otkaza. Iste godine SFRJ je sa Zajednicom za ugalj i elik (ECSC) i njenim dravama lanicama zakljuila Sporazum koji regulie onu oblast saradnje koja je obuhvaena nadlenostima ECSC, i specifinim zahtevima proizvodnje i trgovine ugljem i elikom. Cilj ovog sporazuma jeste da ...unapredi razmenu izmeu strana ugovornica, vodei rauna o stepenu njihovog razvoja i potrebi da se osigura bolja ravnotea meusobne trgovinske razmene, radi poboljanja uslova pristupa jugoslovenskih proizvoda na trite Zajednice.6 Ovim sporazumom se utvruje (l. 3) da se proizvodi poreklom iz SFRJ koji spadaju u nadlenost ECSC, mogu uvoziti u Zajednicu bez kvantitativnih ogranienja (i mera istog efekta), kao i osloboeni od carine i drugih taksa.7 Liberalizacija trgovitarifa za odreene proizvode (l. 53). Savet za saradnju je zaduen i za reavanje sporova koji se mogu pojaviti meu ugovornicama u vezi sa tumaenjem Sporazuma. Takvi sporovi se podnose Savetu (l. 56), koji preduzima radnje kako bi spor reio; meutim, ukoliko ne uspe da rei spor na svom prvom narednom zasedanju, strane u sporu imaju mogunost da se obrate ad hoc arbitrai: ugovornice imaju mogunost da odrede po jednog, a Savet imenuje treeg arbitra. Arbitraa, koja radi u veu od tri lana, donosi odluku na osnovu veine glasova. Arbitrana odluka je obavezna, i svaka strana u sporu mora preduzimati mere radi osiguranja izvrenja arbitrane odluke. 6 Sporazum izmeu SFRJ, s jedne strane i drava lanica Evropske zajednice za ugalj i elik i ECSC, s druge strane, lan 2. Zakon o ratifikaciji Sporazuma, Slubeni list SFRJ, Meunarodni ugovori, 1/1983, str. 3. 7 Ove odredbe se, meutim, ne odnose na uvoz jednog broja proizvoda (koji su nabrojanih lanom 3 stav 2 Sporazuma): za ove proizvode postoje tzv.plafoni (utvrena koliina godinjeg uvoza u EC odreenih proizvoda, za koju zemlja uvoznik ne plaa punu carinu, ili ne plaa carinu uopte), iznad kojih se carine ponovo plaaju. Ovi plafoni se poveavaju za 5%, poevi od druge godine primene ovog Sporazuma, ali Zajednica moe i produiti njihovo trajanje sa jedne na drugu godinu. Trea grupa proizvoda jesu oni za koje ECSC zadrava pravo da utvrdi posebne uslove za pristup tih proizvoda na njeno trite, ali samo u sluaju potrebe. Re je o nama znanim osetljivim proizvodima, i za utvrivanje liste ovakvih proizvoda, kao i za nain mera koji se, u sluaju potrebe, preduzimaju, Zajednica se obraa Meovitom komite-

480

ne se odvija u etapama, od kojih je Sporazumom utvreno samo trajanje prve faze na pet godina (l. 12, stav 1 Sporazuma sa ECSC). Povlastice koje je Jugoslavija uivala kao korisnik preferencijala od strane EEC su se poveale stupanjem na snagu Sporazuma o saradnji, i posebno Sporazuma SFRJ i ECSC. Naime, po zakljuenju ovog sporazuma, Opta shema preferencijala se proiruje i na proizvode crne metalurgije, koji u skladu sa tim Sporazumom podleu sistemu plafona.8 Zasnovana na veoma dobrom ugovornom odnosu, kao i na povlasticama koje se dobijaju i preko Sporazuma o saradnji i kroz koritenje Opte sheme preferencijala, SFRJ je svoju trgovinsku razmenu i saradnju, osamdesetih godina, usmerila upravo na EEC i njene drave lanice. Rezultati ove usmerenosti na EC se najbolje mogu videti kroz ekonomske pokazatelje za period najbolje saradnje izmeu SFRJ i evropske integracije, a to je 1987. godina. Ukupan obim razmene nae zemlje sa svetom u 1987. godini iznosio je 25 milijardi $, dok je obim razmene sa evropskim dravama iznosio 75% ukupne razmene (18,5 milijardi $). Od tog procenta, 43,8% (ili 10,8 milijardi $) predstavlja trgovina sa svim zemljama Zapadne Evrope, a 36,4% (9,11 milijadu $) je obim trgovine samo sa Evropskom Zajednicom i njenim dravama lanicama.9 Dakle, od ukupnog izvoza i uvoza za 1987. godinu, vie od jedne treine odnosi se na Zajednicu i njene lanice, to potvruje dve pretpostavke: prvo, SFRJ jeste usmerila svoju privrednu saradnju na EC, i drugo, i sama Zajednica je veoma zainteresovana za uee proizvoda iz Jugoslavije na svom unutranjem tritu. Da je, sa druge strane, EEC pokazivala interes da razvija saradnju sa SFRJ pokazuje i nivo finansijske i tehnike pomoi koja je predviena Sporazumom iz 1980. godine i koja se utvruje Protokolima o finantu. Ovaj organ u roku od tri meseca treba da utvrdi uslove za pristup osetljivih proizvoda na trite Zajednice; ukoliko to ne uradi, ECSC moe sama da preduzima odreene mere zatite. 8 Sporazum u obliku razmene pisama kojim se odreuju izvesni modaliteti koritenja Optom emom preferencijala nakon stupanja na snagu Sporazuma izmeu drava lanica ECSC i ECSC, s jedne strane, i SFRJ, s druge strane, zakljuen je 26.06.1983. godine u Briselu. Zakon o ratifikaciji, Slubeni list SFRJ, Meunarodni ugovori, br. 10/1985, str. 367. 9 Podaci prema: Gavro Cerovi, Politika i pravci unapreenja statusa i poloaj Jugoslavije..., str. 341 342.

481

sijskoj saradnji. Potpisana su tri protokola o ovoj vrsti pomoi koju je EC davala Jugoslaviji: 1980. (prvi), 1982. (drugi, koji je tek 1988. godine stupio na snagu), i 1991. trei protokol o finansijskoj pomoi, koji nikada nije stupio na snagu, jer je za stupanje na snagu ovih protokola bila potrebna ratifikacija od strane SFRJ i drava lanica EC, to su one, zbog otpoinjanja sukoba na teritoriji Jugoslavije odbile da uine. Ovim protokolima o finansijskoj saradnji (koji su zakljuili Savezno izvrno vee SFRJ i Savet EC) predvia se uee Zajednice u finansiranju projekata koji za cilj imaju unapreivanje privrednog razvoja SFRJ, a posebno onih od zajednikog interesa za Jugoslaviju i za Zajednicu. Sredstva koja se protokolima predviaju mogla su biti dodeljena u obliku zajmova, a direktno ih je odobravala, iz svojih fondova, Evropska investiciona banka, u skladu sa uslovima koji su utvreni njenim statutom. Projekti koji su smatrani najpogodnijim za finansiranje jesu saobraajni infrastrukturni projekti, posebno transjugoslovenski autoput. Jedan deo sredstava namenjen je finansiranju investicionih projekata, a za zajmove u ovoj oblasti mogle su da konkuriu jugoslovenske banke. Uslovi (duina roka otplate zajmova, kao i visina kamata) utvruju se dogovorom izmeu EIB i korisnika sredstava, na osnovu ekonomskih i finansijskih karakteristika projekata, uz istovremeno praenje cena kapitala na tritima kapitala. Postojala je mogunost i sufinansiranja, u kome bi uestvovale jugoslovenske banke i kreditni organi i/ili institucije drava lanica Zajednice, treih drava i meunarodnih finansijskih institucija. Na osnovu ovako ureene finansijske saradnje, Jugoslavija je, u trenutku svog raspada (1992. godine), mogla da konkurie za zajmove iz fonda EIB u visini od 550 miliona ECU (koliko je predvieno Drugim protokolom o finansijskoj saradnji izmeu SFRJ i EEC).10 Sporazum o saradnji iz 1980. godine je dopunjen 1987. godine,11 kada se uspostavlja novi trgovinski reim izmeu EEC i Jugoslavije, usklaen sa pristupanjem panije i Portugalije Zajednici. Usvajanje ovog Dopunskog protokola je u skladu sa odredbama Sporazuma o saradnji
10 Zakon o ratifikaciji Drugog protokola o finansijskoj saradnji, Slubeni list SFRJ, Meunarodni ugovori, br. 1/1988, str. 3 7. 11 Zakon o ratifikaciji Drugog protokola uz Sporazum o saradnji izmeu SFRJ i EEC, kojim se uspostavlja novi trgovinski reim, sa Aneksima i Prilozima; Slubeni list SFRJ, Meunarodni ugovori, br.1/1988, str. 8 i dalje.

482

kojima se predvia da, posle zavretka prve faze liberalizacije trgovine, pregovorima u okviru Saveta za saradnju budu utvreni dalji koraci u saradnji i liberalizaciji trgovine.12 Jugoslavija je, 17. decembra 1990. godine, potpisala Okvirni sporazum PHARE izmeu SFRJ i EC, kojim se meusobna saradnja proiruje i na oblast pomoi za socijalne i ekonomske reforme koritenjem finansijskih i tehnikih mera. Istog dana potpisan je i Finansijski memorandum, kojim se konkretizuje itav program saradnje. Naime, ovim Memorandumom se od 500 miliona ECU (koji se predvia kao pomo EU preko programa PHARE za 1990. godinu) za Jugoslaviju izdvaja 35 miliona ECU. Ovaj iznos je predvien za sprovoenje programa prestruktuiranja jugoslovenskog bankarskog sistema, privrede i poboljanje usluga finansijske kontrole, kao i za fiskalne reforme.13 Meutim, samo godinu dana kasnije, tanije 1991. godine, kada je SFRJ institucionalno i finansijski veoma povezana sa evropskim zajednicama i kada ima status koji bi se mogao smatrati ak i povoljnijim od statusa koji e neto kasnije dobiti budue pridruene drave, dolazi do sukoba na njenoj teritoriji, a zatim i do uvoenja sankcija od strane EC za itavu teritoriju Jugoslavije14 i otkazivanja Sporazuma o saradnji SFRJ/
12 Dopunskim protokolom iz 1987. godine se utvruje da je prva faza saradnje zavrena 30.06.1985. godine, i da je neophodno utvrditi novi reim razmene izmeu ugovornih strana. Naime, utvruje se da se carine i mere slinog efekta za robe poreklom iz Jugoslavije ukidaju po istoj stopi kako je to utvreno i za nove lanice paniju i Portugaliju; da se kontigenti (odnosno plafoni) poveavaju po stopi od 5% godinje; da se carina ukida za one robe koje se nalaze na kontigentnoj listi, itd. Sve robe, poreklom iz Jugoslavije razvrstane su u etiri posebna Aneksa (Aneksi A, B, C i D), pa se, za svaku od ovih grupa, primenjuju razliiti sistemi njihove razmene i ulaska na trite EC. Ovaj dalji korak u razvoju saradnje i liberalizaciji trgovine izmeu Jugoslavije i EC doveo je do toga da se, krajem osamdesetih godina, smatralo da je Jugoslavija, na osnovu svog povlaenog poloaja koji u Zajednici uiva, prva zemlja Centralno-istone Evrope koja e se pridruiti Zajednici. 13 Prema: EC Information, P-91, Brussels, 1990, p. 10. 14 Sankcije EU, odnosno, neophodne hitne mere Saveta EU, na osnovu lana 228A Ugovora o Evropskoj uniju, jesu mere razliitog karaktera, koje se preduzimaju prema nekoj zamlji u sluaju opasnosti po mir ili postojanja agresije, kao i u sluaju pretnje meunarodnoj bezbednosti. One hitne mere koje preduzima sama Unija razlikuju se u odnosu na one zemlje sa kojima Unija poseduje bilateralni sporazum, od onih mera koje se preduzimaju prema zemljama sa kojima EU nema nikakvog sporazuma. Mnogo je, po nama, znaajnije pitanje mera koje na osnovu lana 228A Unija

483

EEC.15 Meutim, suspenzija Sporazuma biva ukinuta za sve ostale republike, tako da suspenzija ovog Sporazuma i sankcije EU prema bivoj SFRJ vae samo u odnosu na Srbiju i Crnu Goru i samo na njih se odnose ranije odluke Saveta. Upravo u tom momentu, zapoinju razliiti putevi bivih republika SFRJ u izgradnji odnosa sa Unijom. Naime, ostale republike bive SFRJ proglaene su kooperativnima i izuzete su iz ovih mera, sa njima je nastavljena saradnja i odobravanje daljih trgovinskih koncesija, u skladu sa Sporazumom o saradnji. S druge strane, preduzimanjem hitnih mera EC prema Srbiji i Crnoj Gori, Unija se prikljuila sankcijama Saveta bezbednosti prema Jugoslaviji.16 Sankcije UN su suspendovane posle potpisivanja mirovnog ugovora u Dejtonu (jun 1995. godine), a EC je to uinila 04.12.1995. godine.17 U vreme dok su sankcije bile na snazi, i na strani evropskih zajednica i na strani Jugoslavije desile su se znaajne promene. Naime, zakljuivanjem Sporazuma iz Mastrihta (1992. godine) stvoren je osnov nove evropske arhitekture koja se uobliava u Ugovoru o Evropskoj uniji. Ovim Ugovorom, predvieno je da se Evropska unija zasniva na tri stuba: prvi stub je integracija postignuta u tri evropske zajednice, a drugi i trei stub ine oblasti meudravne saradnje u zajednikoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, pravosuu i unutranjim poslovima. Unija je 1995. godine uveala svoje lanstvo za tri drave (Austriju, vedsku i Finsku) i time postala Unija petnaestorice, i istovremeno uspostavila odnose pridruivanja sa 10 drava Jugoistone Evrope (Maarskom, Poljskom, ekom, Slovakom, Slovenijom, Bugarskom, Rumunijom, Estonijom, Letonijom i Litvanijom), zakljuivi sa njima tzv.
preuzima prema treim zemljama u sluajevima kada postoji meunarodni ugovor kojim se reguliu neka pitanja od meusobnog znaaja. Primera mera, odn. sankcija, koje EC preduzima prema svojim ugovornim partnerima ima dosta: zaleivanje (suspenzija) dela sporazuma o pridruivanju sa Grkom (1966) i Turskom (1980. godine), oba puta zbog zavoenja diktature; suspenzija i kasnije otkazivanje sporazuma sa Haitijem 1992. godine (Haiti je jedan od 69 zemalja potpisnica LOME IV konvencije 1989. godine); otkazivanje Sporazuma o trgovini i saradnji sa SFRJ 1991. godine. 15 Odluka Saveta EC o uvoenju sankcija SFRJ je usvojena 08.11.1991. godine, a odluka o jednostranom otkazu Sporazuma o saradnji 25.11.1991. godine. Council Decissions, OJ L 342/91. 16 Rezolucija 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, april 1992. godine. 17 Odluka o suspenziji sankcija EU prema SRJ, OJ L 297/95.

484

Evropske sporazume (European Agreements). S druge strane, SFRJ je prestala da postoji, a sve njene bive republike postale su nezavisne drave, koje su svaka za sebe zapoele sa uspostavljanjem odnosa sa Evropskom unijom. Dakako, najdalje je u razvoju tih odnosa otila Slovenija, koja jedina dobija status pridruene drave sa velikim izgledima da bude u prvom krugu budueg uveanja lanstva Unije.18 Savezna Republika Jugoslavija, federativna zajednica Srbije i Crne Gore, nastala je 27.04.1992. godine, proglaavanjem svog Ustava. Prva poseta predstavnika EU novoj Jugoslaviji usledila je pola godine nakon ukidanja sankcija EC, juna 1996. Tadanji predsednik Komisije EU (ak Santer) i predsedavajui Saveta ministara (Lamberto Dini), prilikom svoje posete, izjavljuju da je neophodno uspostavljanje odnosa EU i Jugoslavije i govore o pronalaenju naina kako bi mogla biti obnovljena institucionalna saradnja SRJ i Unije.19 Istovremeno, i Vlada Savezne Republike Jugoslavije je, barem deklerativno, zapoela sa nekim akcijama pribliavanja Uniji, tako to je usvojila program rada na harmonizaciji jugoslovenskog pravnog sistema sa pravnim sistemom Unije.20 Dobrovoljno pristupanje harmonizaciji, ocenjuje se u ovom Programu, znailo bi za SRJ dobijanje znaajne politike koristi i poboljanje meunarodne pozicije nae zemlje, a ...ukoliko doe do mogunosti i volje da SRJ stekne pridrueni status ili postane punopravni lan Evropske unije, znaajan deo neophodne aktivnosti pravnog prilagoavanja e ve biti obavljen, to e olakati sticanje navedenih statusa.21 Poto, po miljenju Savezne vlade, regulativa iz Ugovora o EU koja se odnosi na nove oblasti jo uvek nije u potpunosti pravno razraena i primenjena, proces harmonizacije prava treih drava sa pravom Unije se moe jedino odvijati u oblasti privrednog prava, kao i regulative koja je sa njim u vezi. Oblasti koje su predviene za harmonizaciju, a koje se
18 Slovenija je 10. juna 1996. godine zakljuila Evropski sporazum, i odmah podnela molbu za prijem u lanstvo Unije. Potpuno usvajanje i implementacija acquis-a se oekuje do kraja 2002. godine, a prema oceni Komisije iz novembra 2000, Slovenija je potpuno ispunila politike uslove iz Kopenhagenkih kriterijuma za lanstvo. 19 Politika, 08.06.1996. godine. 20 Program rada Savezne vlade na harmonizaciji pravnog sistema SR Jugoslavije sa regulativom uspostavljenom u Evropskoj uniji, Beograd, maj 1995. godine. 21 ibid, str. 2.

485

posebno odnose na zemlje Jugoistone Evrope, nabrojane su u Beloj knjizi o pripremi pridruenih zemalja Centralne i Istone Evrope za ulazak u Evropsku uniju, koju je donela Komisija 1995. godine.22 I pored veoma ambicioznog Programa za buduu harmonizaciju i formiranja grupe (politiki podobnih) strunjaka koji bi se time i praktino bavila, jedini rezultat rada Savezne vlade po ovom pitanju jeste prevod Bele knjige, koja je objavljenja 1997. godine. Razlozi neinsistiranja na daljem razvoju odnosa sa Unijom su prevashodno politike prirode. Naime, Unija se tada ne posmatra kao cilj kome treba teiti. Dalji razvoj dogaaja potvruje tezu o postojanju politikih prepreka za saradnju. Pritisak Unije i njenih lanica bio je voma uoljiv tokom protesta koji su usledili nakon izbora decembra 1996. godine, i nastavili se u naredna tri meseca. Unija je slala i svog specijalnog izaslanika, gosp. Felipe Gonzalesa koji je pokuao da posreduje u mirnom reavanju ove krize. Naredne godine (1997. i 1998) obeleene su rasplamsavanjem sukoba na Kosovu, to je dovelo i do novih sankcija Unije. Ovoga puta, mere su se odnosile na zabranu ulaska osoba bliskih srpskom reimu na teritorije drava lanica Unije i na zabranu letova nacionalnih avio prevoznika.23 Ubrzo zatim, usledila je najava, a potom i izvoenja, vazdunih udara NATO na SR Jugoslaviju. Kampanja je zavrena usvajanjem Rezolucije 1244 Generalne skuptine UN i zakljuivanjem Kumanovskog vojno-tehnikog sporazuma (avgust 1999. godine). Period koji zatim nastupa obeleen je najniim stepenom odnosa izmeu Unije i SRJ; istovremeno, meutim, to je period stvaranja novog pristupa Unije prema regionu u kome se nalazi i Jugoslavija, to se definie kroz regionalni pristup EU i politiku prema Zapadnom Balkanu, termin koji obuhvata etiri bive republike SFRJ (Hrvatsku, Bosnu
22 Predviene 23 oblasti smatraju se neophodnim elementom koji mora da zadovolji zemlja lanica Unije, a istovremeno, to su i oblasti koje mogu biti od velikog interesa i za SRJ: slobodno kretanje kapitala, slobodno kretanje i sigurnost industrijskih proizvoda, pravo konkurencije, socijalan politika i akcija, poljoprivreda, transport, audio-vizuelna tehnika, telekomunikacije, zatita ivotne sredine, direktno i indirektno oporezivanje, carinski sistem, uee javnog sektora u pravnim poslovima privatnog prava, finansijske usluge, zatita linih podataka, statusna i organizaciona pitanja preduzea, raunovodstvo, neke oblasti grajdanskog prava, energetika, uzajamno priznavanje profesionalnih kvalifikacija, intelektualna svojina i zatita potroaa. 23 Council Regulation No 1901/98 concerning a ban on flights of Yugoslav carriers between the FRY and the EC, 7 September 1998, OJ L 248/1.

486

i Hercegovinu, Makedoniju i SRJ) i Albaniju. Pristup je promovisan tokom 1999. godine, i njegova sutina se nalazi u prevashodnoj potrebi bezbednosnog stabilizovanja regiona o kome je re, to se uzima kao preduslov svake budue saradnje ovih drava sa Unijom. Kao pomo stabilizaciji regiona u formi opte i dugorone strategije prevencije sukoba, na inicijativu Unije, 10. juna 1999. godine, formiran je Pakt stabilnosti za Jugoistonu Evropu (Stability Pact for South Eastern Europe).24 Sveano zakljuivanje Pakta stabilnosti na Konferenciji u Sarajevu, dvadeset dana kasnije, okupio je pored Unije i svih drava regiona i druge meunarodne organizacije, fininsijske institucije, regionalne inicijative i drave zainteresovane za prevenciju sukoba u regionu. Konferenciji su prisustvovali predstavnici vlasti Crne Gore i opozicione partije iz Srbije, ali ne i zvanini predstavnici SR Jugoslavije. Pakt insistira na tzv. evropskoj perspektivi, to znai davanje zemljama regiona Zapadnog Balkana u izgled mogunost punog ukljuivanja u strukturu Unije i njenog lanstva. Kao prelazni element ka lanstvu, Unija je za ove drave dizajnirala novu formu Sporazuma o pridruivanju koji se nazivaju Sporazumi o stabilizaciji i pridruivanju (Agreements on Stabilization and Association). Uee u Paktu stabilnosti i eventualno zakljuivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju su otvoreni i za SR Jugoslaviju, ali ne dok je na vlasti tadanji reim. Nakon petooktobarskih promena 2000. godine, zapoinje najnovija faza u odnosima izmeu SRJ i Evropske unije. Ovu fazu karakterie i deklarativno i praktino iskazivanje potrebe bliih kontakata sa Unijom i uspostavljanje partnerskih odnosa. Pridruivanje, a zatim i lanstvo, SRJ u Evropskoj uniji smatra se jednim od osnovnih spoljno-politikih ciljeva novih vlasti i posmatra se kao prioritet jugoslovenske spoljne politike u okviru procesa ukljuivanja u meunarodnu zajednicu i druge meunarodne organizacije.
24 Pakt stabilnosti je politika izjava o preuzimanju odreenih obaveza i okvirni Sporazum o meunarodnoj saradnji za razvoj zajednike strategije izmeu vie od 40 partnera za stabilnost i napredak Jugoistone Evrope. Na elu Pakta se nalazi Specijalni koordinator, koji je predsedavajui tri najznaajnija politika instrumenta Pakta, a to su njegovi radni stolovi: prvi radni sto se odnosi na demokratizaciju i ljudska prava, drugi na ekonomski oporavak, saradnju i razvoj, a trei se bavi pitanjima bezbednosti. Svaki od ova tri radna stola se sastoji od veeg broja radnih grupa sa posebnim zadacima.

487

tavie, prvo pojavljivanje novog predsednika Jugoslavije na nekom meunarodnom skupu, i time demonstriranje primarnog znaaja koje nove vlasti pridaju evropskim institucijama, bilo je uee jugoslovenske delegacije na Samitu u Zagrebu (24.11.2000. godine). Zagrebaki samit je posebno znaajan i zbog injenice da je, tokom njegovog odravanja, zakljuen prvi Sporazum o stabilizaciji i pridruivanju izmeu Evropske unije i Makedonije. Za Jugoslaviju, s druge strane, zapoinje proces pribliavanja Uniji, jer je na Samitu doneta odluka o formiranju konsultativne radne grupe koja ima zadatak da napravi analizu stanja u SRJ i time pripremi mogunost zakljuivanja iste forme Sporazuma izmeu Unije i Jugoslavije.25 Konsultativna radna grupa EU/SRJ je tehnika radna grupa (koju ine predstavnici Jugoslavije, predsedavajui Saveta EU i lanovi Evropske komisije) i ona predstavlja deo procesa stabilizacije regiona Zapadnog Balkana, kroz ekonomske i politike reforme pet zemalja koje su potencijalni kandidati za pridruivanje Uniji. Ova radna grupa je do sada imala dva sastanka (23. jula i 6. novembra 2001. godine), na kojima su razmatrani procesi reformi u Jugoslaviji, imajui u vidu evropske standarde u ekonomiji i politici, u oblastima kao to su: fundamentalni principi demokratije, vladavina prava, ljudska i manjinska prava, trina ekonomija, regionalna saradnja i ispunjavanje meunarodnih obaveza. Osnovni zadatak sastanaka Konsultativne radne grupe jeste da prui Komisiji podatke koji su joj potrebni za izradu izvetaja za otpoinjanje pregovora za zakljuivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju. Rezultat sastanaka jesu zajednike preporuke koje se odnose na fukcionisanje i reforme odreenih sektora jugoslovenske privrede, na prvom mestu, a zatim i reformi institucija i pravnog sistema u Jugoslaviji. Za svaki sektor, prema miljenju radne grupe, neophodno je usvajanje legislacije i donoenje odgovarajuih administrativnih mera i mehanizama implementacije;26 U veini sektora, meutim, neophodna je harmonizacija u okviru Jugoslavije zbog postojanja razliite prakse u dve republike. Istovremeno sa internom, neophodna je i harmonizacija sa standardima u Uniji, ve u ranoj fazi razvoja politika i legislacije. Kao jedna od najznaajnih oblasti kojoj se posveuje panja, posmatra
25 Zagreb Summit, Final Declaration, 24 November 2000. 26 Inaugural Meeting of the EU-FRY Consultative Task Force, Joint Recommendations, Belgrade, 23 July 2001.

488

se fiskalna reforma, za koju je neophodno usvajanje novog Zakona o budetu i jaanje paketa poreskih zakona, a predlae se uvoenje poreza na dodatu vrednost (Value added tax VAT). Usko povezane su i reforme bankarskog sektora i trgovinske politike. U ovim sektorima se trai stvaranje trgovinskog reima koji bi bio usklaen sa reimom EC i drugim meunarodnim principima i pravilima, za ta je takoe potrebno usvajanje nove legislacije. Novim trgovinskim zakonima Jugoslavija mora da ukloni preostala kvantitativna ogranienja i kvote za izvoz i uvoz, ali i da uskladi tehnike i fitosanitarne standarde. Posebno je ukazano na neophodnost reformisanja oblasti kao to su intelektualna svojina i prevencija piraterije, kao i modernizacija carinskih procedura i infrastrukture. Konkretnija pitanja reformi u sektorima (kao to su: energija, transport, telekomunikacije, carine, pravosue i unutranji poslovi) predviena su za naredne sastanke Konsultativne radne grupe i, za ove oblasti, jugoslovenska strana treba da napravi pojedinane izvetaje. Opte politike i ekonomske reforme su drugi segment interesovanja Radne grupe, a posebna panja se posveuje pitanjima demokratije, vladavine prava, potovanja ljudskih i manjinskih prava, regionalne saradnje i potovanja meunarodnih obaveza Jugoslavije. Preporuke Radne grupe, po ovim pitanjima, odnose se na izmene zakona u oblasti informisanja, medija i univerziteta, kako bi bile u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Ukazuje se na neophodnost ostvarivanja nezavisnosti medija, reforme i nezavisnosti pravosudnog sistema i demokratske kontrole oruanih snaga. Kao nain uspenog ostvarivanja ovih reformi predlae se usvajanje i implementacija unutranjih i meunarodnih pravnih pravila, ali i obezeivanje njihove implementacije. Kako bi saradnja sa Unijom bila koordinisana izmeu republikih i saveznih ministarstava, Savezna vlada je, 1. novembra 2001. godine, donela odluku o formiranju Kancelarije Savezne vlade za pridruivanje Evropskoj uniji.27 Ova Kancelarija treba da bude sagovornik za predstavnike Unije u vezi sa ueem SRJ u procesu stabilizacije i pridruivanja Jugoslavije. Njen zadatak je da koordinira struno-administrativne poslove izmeu saveznih ministarstava i institucija, izmeu saveznih i republikih ministarstava, uz istovremeno praenje procesa reformi.
27 Savezna Republika Jugoslavija, Saoptenje Savezne vlade, 1.11.2001. Internet adresa: http://www.gov.yu/statements.asp

489

Ostvarivanje ovih zadataka vodi krajnjem cilju pripremi pregovora za potpisivanje i primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju izmeu SRJ i Evropske unije. Zapravo, kada Kancelarija, kao pretea budueg Ministarstva za evropske integracije, bude i zvanino poela sa radom (to do sada nije uinjeno), ona e biti glavni pregovara u pripremama za zakljuivanje svake forme sporazuma Jugoslavije i Evropske unije. Kao pomo reformama, Unija je preko svoje Agencije za rekonstrukciju (European Agency for Reconstruction), i u saradnji sa saveznim i republikim ministarstvom za ekonomske odnose sa inostranstvom formirala i Centar za politike i pravne savete (Policy and Legal Advice Center PLAC). Zadatak Centra jeste da radi na razvojnim strategijama pribliavanja Jugoslavije Uniji, ali i da prati i uoava strateke greke u procesima reformi. Istovremeno, u okviru PLAC-a, formiran je i pravni tim (sastavljen od domaih i stranih strunjaka) koji nadgleda proces harmonizacije, tanije izradu harmonigrama o stanju pravnog sistema Jugoslavije. Harmonigram je prvi korak ka harmonizaciji, jer on, u formi tabele, sadri popis pravnih akata u oba pravna sistema (jugoslovenskom i komunitarnom) sa primedbama o nivou usklaenosti, odnosno neusklaenosti, jugoslovenskih pravnih pravila sa legislacijom EU. Poetak rada na izradi harmonigrama o usklaenosti oekuje se u prvim mesecima 2002. godine. Na kraju, treba ukazati i na finansijska sredstva koja Unija, preko razliitih projekata (CORDIS, Energija za demokratiju, kole za demokratiju, itd.) prua novim jugoslovenskim vlastima u podrci ostvarivanja reformi. Pored ovih znaajnih sredstava jednokratne finansijske pomoi, Unija je i najznaajniji finansijer projekata koji su dobili podrku na Donatorskoj konferenciji za SRJ, koja je odrana 21. juna 2001. godine, upravo u organizaciji EU, uz podrku Svetske banke. * * * Prema procenama analitiara, razvoj buduih odnosa SR Jugoslavije i Evropske unije zavise, prevashodno, od ponaanja Jugoslavije.28
28 Michael Emerson, Reconsidering EU Policy for South East Europe after the Regime Changes in Serbia and Croatia, Paper presented to Conference A European agenda for a Democratic Serbia, Brussels, November 6, 2001.

490

Naime, ukoliko Jugoslavija prihvati radikalne reforme, monetarnu stabilizaciju i promene u sistemu upravljanja i pokae otvorenost za regionalnu saradnju i integraciju, u izgledu joj sa strane Unije stoji ne samo finansijska pomo za reforme, ve i ubrzano prihvatanje njenog statusa kao kandidata za lanstvo. Njen status pridruene drave bi, meutim, morao imati dui period pre pristupanja Uniji bazirano na novim strategijama i politikama pridrudruivanja i neto izmenjenom procesu stabilizacije, u odnosu na druge drave Zapadnog Balkana. Ukoliko, pak, reforme i oporavak Jugoslavije budu usporeni, to ostavlja prostor za njenu politiku osetljivost i posebno zadravanje znaaja interesnih grupa u ekonomiji, odgovor Unije e biti sasvim drugaiji. Unija e u tom sluaju neprestano preispitivati uslove za otpoinjane pregovora o pridruivanju i, u najboljem sluaju, mogla bi sa SRJ zakljuiti Sporazum o slobodnoj trgovini, i to tek kroz desetak godina, a perspektive za lanstvo u Uniji bi tada bile van politikog horizonta. Osnovni preduslov za uspenu buduu saradnju SR Jugoslavije i EU, kako to utvruje sama Unija, jeste stabilnost regiona bive SFRJ.29 Naime, budunost odnosa sa EU zavisi pre svega od toga da li e se otkloniti opasnost novih sukoba i velikih politikih potresa, jer takva mogunost ne ide na ruku uspostavljanju uobiajenih ekonomskih i drugih veza i ne garantuje njihovu stabilnost.30 Stabilizacija regiona Zapadnog Balkana, a time i SRJ, predstavlja dakle osnovni uslov. Nita manje nisu, meutim, bitni i drugi preduslovi koji, takoe, moraju biti ispotovani. Ti konkretni uslovi su: meusobno priznavanje i subregionalna saradnja drava nastalih na teritoriji bive SFRJ, saradnja sa tribunalom iz Haga i slobodan povratak izbeglica i raseljenih lica. Pred SRJ se postavlja i reenje posebno znaajnog pitanja, to je pored nedvosmislenog politikog i dravotvornog znaaja kljuno za praktian rad na otpoinjanju procesa pridruivanja: to je pitanje definisanja odnosa izmeu dve jugoslovenske federalne jedinice, Srbije i Crne Gore. Ovo je, zapravo, prethodno pitanje, jer se njime reava i pitanje nadlenosti za otpoinjanje pregovora o zakljui29 General Report on the Activities of the European Union 1995, EuropeanCommission, 1996. 30 Branislava Alendar, SR Jugoslavija i Evropska unija, Pravo Evropske unije, zbornik, str. 96.

491

vanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju, kao i za ureivanje svih buduih odnosa sa Unijom. Svim ovim uslovima, koji su specifini zahtevi Unije prema Jugoslaviji, treba dodati i uslove koje moraju ispuniti zemlje koje ele da postanu lanice Unije ili sa njom ele da uspostave bliske ugovorne odnose. Naime, uslovi utvreni na Samitu EU u Kopenhagenu: potovanje ljudskih prava, demokratija, vladavina prava (dakle, moderno graansko drutvo) i postojanje trine ekonomije; odnosno, uspeno odvijanje procesa reformi koji treba da dovedu do ostvarenja ovih zahteva uslovi su bez kojih nema razgovora o uspostavljanju bilo kog oblika institucionalne saradnje Jugoslavije sa Evropskom unijom.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. Cerovi Gavro, Politika i pravci unapreenja statusa i poloaja Jugoslavije u uslovima oekivanih promena unutar i izmeu evropskih integracionih grupacija, Meunarodni problemi, 3/1988, str. 329-348. Dinan Desmond, Ever Closer Union An Introduction to European Integration, MacMillan Press, 1999. General Report on the Activities of the European Union 1995, European Commission, 1996. Ili Gordana, Sistem Opte eme preferencijala Evropske unije, Pravo Evropske unije, zbornik, ur. Dobrosav Mitrovi, Udruenje za pravo Evropske unije, 1995. Nugent Neill, The Government and Politics of the European Union, MacMillan Press, 1994. Program rada Savezne vlade na harmonizaciji pravnog sistema SR Jugoslavije sa regulativom uspostavljenom u Evropskoj uniji, Beograd, maj 1995. godine. Sporazum izmeu SFRJ, s jedne strane i drava lanica Evropske zajednice za ugalj i elik i ECSC, s druge strane, lan 2. Zakon o ratifikaciji Sporazuma, Slubeni list SFRJ, Meunarodni ugovori, 1/1983, str. 3. Zakon o ratifikaciji Drugog protokola o finansijskoj saradnji, Slubeni list SFRJ, Meunarodni ugovori, br. 1/1988, str. 3 7. Wallace Helen and William, Policy-Making in the European Union, Oxford University Press, 2001.

492

X DEO

CIVILNA KONTROLA VOJSKE

493

494

Slobodan Todori}

MODELI CIVILNE KONTROLE VOJSKE

U radu se razmatraju modeli civilno-vojnih odnosa i civilne kontrole vojske, sa teorijskog i istorijskog aspekta. Na poetku rada se podvlai aktuelnost i znaaj problematike, obzirom na duboke promene meunarodnih odnosa nastalih nakon prestanka hladnog rata, odnosno na demokratske promene od oktobra 2000. godine kod nas. Tradicionalni model civilne kontrole vojske (karakteristian za evropske monarhije XVII i XVIII veka) nije relevantan za aktuelnu situaciju. Isti je sluaj i sa drugim, istorijski poznatim, modelom civilno-vojnih odnosa, odnosno civilne kontrole vojske koja se ostvaruje putem njene politizacije i ideologizacije, jer se tu ne radi o demokratskoj kontroli. U radu se zatim naglaava da se savremena teorijska i istraivaka misao u oblasti civilno vojnih odnosa bazira na idejama Samjuela Hantingtona i Morisa Janovca. Dok Hantingtonov koncept podrazumeva strogu podelu rada izmeu vojnika i politiara, Janovic se zalae za usklaeno delovanje vojnih i politikih inilaca, odnosno njihovu integraciju. I jedan i drugi se, meutim, zalau za vojni profesionazam i civilnu demokratsku kontrolu, ali su im putevi njihovog ostvarivanja razliiti. Iako potiu iz perioda hladnog rata, ovi modeli nesumnjivo imaju aktuelan znaaj.

Aktuelnost i zna~aj teme

Tema o civilno-vojnim odnosima, odnosno civilnoj kontroli vojske kod nas je postala predmet eih i irih razmatranja nakon korenitih demokratskih promena oktobra 2000. godine kada su stvoreni elementarni preduslovi za to. Tokom ove (2001) godine, odrano je nekoliko strunih rasprava i savetovanja o civilnoj kontroli vojske, najpre u orga495

nizaciji Saveznog ministarstva za odbranu (SMO), a u saradnji sa Centrom za civilno-vojne odnose (nevladinom organizacijom iz Beograda), aprila meseca, a onda i Generaltaba (Instituta ratne vetine Sektora za kolstvo, obuku, nauku i izdavaku delatnost) u oktobru ove godine. Potreba da se ova problematika kod nas ire i svestranije razmotri proizilazi iz jasnog politikog opredeljenja SRJ da se reintegrie u meunarodne asocijacije (posebno one koje se odnose na oblast bezbednosti i odbrane) i da se tako sprei politika zloupotreba vojske, ali i vojna zloupotreba politike. Ovakvo opredeljenje ranije je izrazio i najvei broj bivih socijalistikih zemlja nakon prestanka hladnog rata i krupnih promena u svetu i Evropi koje su se u vezi sa tim dogodile. Naime, ove zemlje nastoje da najpre, pribliavanjem zapadnoevropskim integracijama a onda pridruivanjem i lanstvom, obezbede potpun raskid sa prolou. Da bi to postigle, one moraju da ispune jedan deo uslova, odnosno da prou kroz sloen proces ekonomskog, politikog, normativno-pravnog i vojnog preobraaja, poznatog pod izrazom tranzicija iji je cilj da dovede do prilagoavanja njihovih drutvenih normi i standarda onima koji vae u zapadno-evropskim drutvima. To pre svega znai da: 1) na politikom polju, moraju da obezbede jasno potovanje ljudskih prava i funkcionisanje viepartijske parlamentarne demokratije, kao preduslov drutvene i politike stabilnosti; 2) na ekonomskom planu, da obezbede funkcionisanje slobodne trine privrede na bazi postulata razvijenih zemalja Zapada, kao i da izvre zamenu zastarelih i zaputenih industrijskih sistema, kako bi odgovorile strogim potroakim i ekolokim standardima; 3) na pravno-normativnom planu, da svoje zakone i pravne norme prilagode korpusu postojeih pravnih akata zapadnih integracionih istitucija; 4) na vojnom planu, da obezbede demokratsku (civilnu) kontrolu vojske i vojne politike s jedne strane, a tehniku modernizaciju i vojno-doktrinarno prilagoavanje svojih oruanih snaga standardima transatlanskih institucija, sa druge strane. Aktuelnost i znaaj teme nameu i brojni drugi razlozi, poev od toga da se za savremene potrebe izdvajaju ogromna sredstva, pa do toga da je razorna mo savremenih oruja, zasnovanih na visokoj tehnologiji, dostigla zastraujue razmere. Rastua militarizacija i uspon novog vojnog intervencionizma izazivaju veliku zabrinutost javnog mnenja u 496

svetu. Vojni i odbrambeni savez jednog ogranienog kruga zemalja (NATO) izrastao je u nadnacionalnu vojnu organizaciju koja se otima kontroli samih Ujedinjenih nacija i njenih organa.

Karakteristike i specifi~nosti razli~itih modela demokratske kontrole vojske

Predmet daljeg izlaganja e biti civilna demokratska kontrola vojske i karakteristike i specifinosti razliitih modela kontrole, kako onih koje su egzistirale u istoriji, tako i aktuelnih. Danas je nesporno da demokratija postoji samo onda kada postoji jasna suprematija i kontrola civilnih demokratskih institucija nad vojskom, odnosno kad je vojska njima podreena. Nepostojanje jedne celovite teorije na osnovu koje bi mogli biti opisani, objanjeni i predvieni bitni problemi civilno-vojnih odnosa, dovodi do veoma razliitih shvatanja, konfuzije i neprecizne upotrebe pojmova i termina. esto se termin demokratska kontrola poistoveuje sa terminom civilno-vojni odnosi to je donekle i opravdano, obzirom da demokratska kontrola ini sr civilno vojnih odnosa. To poistoveivanje, donekle, ini i autor ovog teksta. Meutim, preciznija upotreba ovih termina zahtevala bi izvesna razgranienja. Naime, jasno je da je pojam civilno-vojnih odnosa iri i da obuhvata optiji odnos vojske prema civilnom drutvu. Istorijski gledano, graanske revolucije su prve uspostavile institucionalnu, formalno-pravnu podelu drutva na civilnu i vojnu sferu, a ureivanje odnosa izmeu ove dve sfere postavile u sredite interesovanja. Tako su se razvila brojna razliita shvatanja, od ekstremno liberalistikih do izrazito autoritarnih. Tvorci amerike Deklaracije o nezavisnosti i neki ideolozi i voe Francuske buroaske revolucije videli su u vojsci instituciju koja preti slobodi i demokratiji. U njoj su videli, ak, veu opasnost nego to je spoljni neprijatelj. Dosledno takvim shvatanjima, zagovarali su socijalnu i politiku izolaciju vojske, maksimalno smanjenje vojnog budeta i broja profesionalnih vojnih lica, favorizovanje graanske milicije nasuprot stajaoj vojsci. Na nauno-teorijskom planu, Herbert Spenser pravi podelu na vojnika (militantna) i industrijska drutva. U osnovi prvih je prinuda, a u osnovi drugih dobrovoljna 497

kooperacija. Prva su autoritarna, a druga demokratska drutva. Aleksis de Tokvil veruje da e razvoj demokratije dovesti zemlje u poziciju da meunarodne suprotnosti sve manje reavaju ratom i orujem. Za njega su demokratija, s jedne, i stajaa vojska i rat, s druge strane nespojivi. Jer, svi oni koji nastoje da unite slobode demokratske nacije treba da znaju da je rat najsigurnije i najkrae sredstvo da to postignu. Ovo je prvi aksiom nauke.1 Zastupnici autoritarnih shvatanja, s druge strane, visoko vrednuju strukturna i organizacijska obeleja vojske, nastojei da ih primene u civilnoj organizaciji, odnosno u drutvu kao celini. Pri tome, ispoljavaju negativni stav prema demokratiji i politici uopte. Za njih je politika sebina i tetna aktivnost, nedostojna plemenitog oveka. Potrebu demokratske (civilne) kontrole vojske namee istorijsko iskustvo, odnosno neka njena sutinska obeleja koja je ine ili je mogu initi znaajnim politikim akterom koji bi bio suprostavljen demokratskom razvoju drutva. Tako, na primer, u odnosu na druge drutvene institucije (privredna preduzea, politike partije, crkvu i sl.), vojska ima znaajne prednosti koje je u odreenim uslovima mogu pretvoriti u dominantnu politiku snagu. To su, pre svega, monopol nad orujem, superiornost organizacije i visoko emocionalizovan simboliki status. Vojska raspolae najubojitijim orujima i oruima ija upotreba ili pretnja upotrebom moe bitno menjati odnose politikih snaga. Njena osnovna uloga je voenje oruane borbe u ratu. Iz prirode te delatnosti proizilaze osnovna obeleja vojne organizacije kao to su: centralizovano komandovanje, subordinacija i hijerarhija, stroga disciplina i drugo. Ova obeleja diferenciraju vojsku od bilo koje druge civilne organizacije. Savremene vojske slue nacionalnim dravama za odbranu suvereniteta, teritorijalne celovitosti, nezavisnosti i ustavnog poretka. One su bile i jo uvek su otelotvorenje nacionalne svesti i nacionalne volje. Vojne vrline (kao to su: hrabrost, samoportvovanje, patriotizam i disciplinovanost) izuzetno su znaajne ljudske osobine. Sutinske vrednosti vojne kulture su podreivanje sebe grupi i rtvovanje radi ostvarivanja zajednikog dobra. Kada su te osobine i vrednosti do1 Alexis de Tocqueville, On War, Society and the Military, u War, Studies from Psychology, Sociology and Anthropolology, isto, pp 325.

498

voljno razvijene, vojska sebi obezbeuje izuzetno velike politike prednosti u odnosu na civilne organizacije i institucije. Otuda podozrenje i strah od potencijalne politike uloge vojske, bilo samostalne bilo u sprezi sa odgovarajuim civilnim organizacijama. Jer, onaj ko raspolae vojskom moe, u okviru postojeih istorijskih uslova, presudno da utie na distribuciju i redistribuciju moi i materijalnog bogatstva. Zbog te potencijalne uloge i izuzetnog znaaja za opstanak drave, javlja se potreba da se vojska kontrolie. Cilj te kontrole je da se aktivnosti vojske usklade sa irim drutvenim vrednostima i da se ona uini odgovornom legalno izabranim organima drave, s jedne strane, a sa druge strane da se, izgradnjom efikasne vojne organizacije, odgovori stratekim zahtevima. Sutina problema je u tome da se uspostavi ravnotea izmeu ovih, ponekad suprostavljenih, zahteva. Tradicionalni model civilne kontrole nastao je u uslovima kada su vojna i civilna vlast, i institucionalno i personalno, bile spojene, tj. u odsustvu bilo kakvih civilno-vojnih razlika. On je karakteristian za evropske monarhije XVII i XVIII veka u kojima je aristokratija inila i civilnu i vojnu elitu. Otuda se njihovi interesi i pogledi nisu bitno razlikovali. U sluaju izvesnih tenzija, aristokrate su se u njihovom prevazilaenju ponaale prvenstveno kao civili, pa tek onda kao vojnici. To im je omoguavalo da zadre poziciju moi i uticaja. Drugi istorijski poznati tip totalne kontrole vojske jeste njena politizacija i ideologizacija. Taj tip je karakteristian za jednopartijske sisteme (nacistike, faistike i rane komunistike). Njih karakteriu: koncentracija celokupne dravne moi u partiji (ili njenom vrhovnom voi), prodor vladajue partije u vojsku preko politike policije (i same obrazovane i kontrolisane od strane partije) i ideoloka indoktrinacija vojske u duhu partijske ideologije. U kasnim etapama komunistikih reima, vojska je postizala izvestan stepen autonomije, a u nekim sluajevima (Kina 60-ih godina, Poljska 1981), ak je postajala dominantna snaga u dravi. Da bi se partijska kontrola vojske ostvarila, odnosno bila efektivna, na svim nivoima vojne hijerarhije uvode se politiki oficiri, a u nekim sluajevima i tajna policija. Oni su negde stvarno, a negde formalno, nezavisni od stvarnog lica vojnog komandovanja. Odgovorni su za svoj rad pretpostavljenim politikim oficirima ili oficirima tajne policije. Lanac tog paralelnog i od vojne hijerarhije nezavisnog rukovoe499

nja protee se od najmanje vojne jedinice do samog vrha piramide civilne vlasti. U tom modelu civilne kontrole, vojska postaje organ jedne vladajue partije. Istorijsko iskustvo pokazuje da je ovo bio izuzetno efikasan model civilne kontrole. Gde god je on bio uspostavljen nije bilo vojnih udara, a svi pokuaji su brzo i energino suzbijeni. Meutim, ovde se ne radi o demokratskoj civilnoj kontroli vojske, jer je u pitanju visokocentralizovani jednopartijski sistem i potpuno je neprimenjiv u viepartijskim politikim sistemima.

Savremeni modeli civilne demokratske kontrole vojske

Savremena teorijska i istraivaka misao u oblasti civilno-vojnih odnosa i demokratske civilne kontrole vojske bazira se na idejama Samjuela Hantigtona i Morisa Janovica, izloenim u njihovim glavnim radovima iz ove oblasti: The Soldier and the State (Vojnik i drava) i The Professional Soldier (Profesionalni vojnik)2. Hantington razvija koncept politiki neutralne i civilnim dravnim institucijama apsolutno podreene, struno autonomne vojne profesije. Vojska se maksimalno depolitizuje, a civilni nosioci politike vlasti su duni da potuju strunost vojnog profesionalca, unutranju autonomiju, politiku neutralnost i oficirsku ast. Oni ne smeju da se meaju u profesionalne vojne poslove niti da upotrebljavaju vojsku u stranakim politikim nadmetanjima i za ostvarivanje bilo kakvih partikularnih politikih interesa i ciljeva. Sa druge strane, vojni profesinalac deluje u granicama politike koju definie drava (politiari). On nije neposredno ukljuen u formulisanje politike, ve na davanje strunih saveta organima zakonodavne i izvrne vlasti. Svoja znanja i sposobnosti koristi za odbranu drave iskljuivo po nareenju legalnih organa dravne vlasti. On ima poseban oseaj asti i dunosti, njegova profesija se tretira i kao poziv jer je u slubi vieg cilja (odbrane otadbine).
2 S. Huntigton, The Soldier and the State, The Theory and Politics of CivilMilitary Relations, The Belknap press of Harvard Univ. press, Cambridge, Massachusets, 1957, M. Janowitz, The Professional Soldier, A Socijal and Political Portrait, The Free Press of Glencoe, A division of the Crowell-Collier Publishing Company, 1961.

500

Prema ovom modelu (konceptu) civilno-vojnih odnosa postoji stroga podela rada izmeu vojnika i dravnika. Politika je izvan delokruga vojne struke, jer bi uee oficira u politici slabilo njihov profesionalizam i profesionalnu kompetenciju. Oficir, s toga, mora ostati politiki neutralan: Vojni komandant ne sme nikada dozvoliti njegovom rasuivanju da se rukovodi politikom svrhom. Podruje vojne nauke je potinjeno, a ipak nezavisno od podruja politike. Upravo kao to rat slui ciljevima politike, vojna profesija slui ciljevima drave. Ali dravnik mora priznati integritet profesije i njen delokrug. Vojnik ima pravo da od dravnika oekuje politiko vostvo. Civilna kontrola postoji kada postoji ova subordinacija autonomne vojne profesije ciljevima politike.3 Hantington je u velikoj meri doprinosio izgradnji shvatanja civilno-vojnih odnosa u SAD. Obzirom da su supersila, SAD su sa druge strane snano uticale na nain razmiljanja o civilno-vojnim odnosima u mnogim zapadnim zemljama (i ne samo njima). Prema drugoj koncepciji (modelu) civilno-vojnih odnosa i civilne (demokratske) kontrole vojske, koji vie odgovara naoj tradiciji i stvarnosti, vojska se tretira kao dinamika kategorija, iz ega proizilazi potreba za njenim stalnim prilagoavanjem novim uslovima. Velike tehniko-tehnoloke i socijalne promene, do kojih je dolo u drugoj polovini XX veka, zahvatile su i sve aspekte vojne profesije i vojne organizacije. U izgradnji vojne discipline i autoriteta stareine ne preovlauju vie gruba dominacija i represija, ve tehnika grupne kontrole i konsensusa. Time se obezbeuje vea inicijativnost i kreativnost unutar hijerarhjske komandne strukture. Janovic smatra da vojska ne treba da bude izolovana od drutva i njegovog politikog sistema. Naprotiv, ona mora da bude integrisana u drutvo i politiku, to prema njegovom miljenju garantuje uzajamno prilagoavanje politikih i vojnih ciljeva: Vojna i politika rukovodstva zajedniki odluuju o pravcu i ostvarivanju vojnih ciljeva, jer zavise jedna od drugih. Demokratska kontrola se sprovodi tako to se vojno rukovodstvo obavezuje u pogledu politikih ciljeva.4
3 S. Huntington, Ibid, pp 71 72 4 Miroslav Hadi, Demokratska kontrola vojske i policije (Zbornik radova), Centar za civilno-vojne odnose, Beograd 2001. (Hans Born, Viestruka kontrola oruanih snaga u demokratijama) pp 194.

501

Savremeni nauno-tehnoloki razvoj dovodi do smanjivanja razlika izmeu vojnih i civilnih zanimanja. U razvoju oficirske profesije dolazi do porasta uloge organizaciono-specijalistikih funkcija u odnosu na borbene funkcije. Nekadanja herojska koncepcija oficira kao komandanta koji vodi svoje vojnike u napad spada u istoriju, iako u uslovima savremenog rata nije nestao i sigurno je da nikad nee nestati element linog angaovanja u borbi, linog primera odvanosti i vrstine. Tradicionalni ratnik (herojski lider) preobrazio se u vojnog menadera, a vojna profesija je civilizovana. Meutim, specifinosti vojne profesije (voenje oruane borbe, vojnika disciplina, obeleja vojne organizovanosti, kodeks ponaanja i ratnike vrline oficira) ostaju bitne odlike vojne organizacije, s tim to dolazi do integrisanja u vojnu profesiju onih momenata (elemenata) koji su primereni savremenim uslovima od kojih zavisi efikasnost dananje vojne organizacije. Uloga vojske, istie Janovic, nalae da pretnja upotrebom ili efektivna upotreba vojne sile treba da bude paljivo usklaena s politikim ciljevima koji ele da se ostvare. Radi toga, vojni i politiki inioci paljivo koordiniraju i usklauju svoje aktvnosti na svim nivoima delovanja. Vojni profesionalac mora imati ne samo uskostruna, nego i ira znanja (pre svega politika). On treba da bude obrazovan i osposbljen za obavljanje kako vojnih, tako i politikih poslova. Tokom vojnih operacija (mirovnih misija), vojni komandanti moraju da donose mnoge vojne odluke sa politikim implikacijama. Sistemom kolovanja je potrebno negovati vojnike (ratnike) vrline oficira, ali istovremeno mu razvijati oseaj za politiki i socijalni ivot. Nemogue je, smatra Janovic, izolovati profesionalnog vojnika od domaeg politikog ivota... Cilj politike edukacije je da razvije privrenost demokratskom sistemu i osposobi oficira da razume njegovo funkcionisanje.5 Da bi zakonodavna i izvrna vlast drave ostvarivale uspenu demokratsku civilnu kontrolu vojske, prema Janovicu, one moraju raspolagati kriterijumima i informacijama za ocenu spremnosti i sposobnosti vojne organizacije. U formulisanju standarda, pravila ponaanja i delovanja vojske, moraju sudelovati profesionalni oficiri, tj. mora postojati
5 M. Janovic, Ibid, pp 439.

502

saradnja izmeu politiara i vojnika. Oficiri obavljaju svoje zadatke profesionalno sa oseanjem uvaavanja i potovanja moralnih normi demokratskog sistema i podreuju se civilnoj politikoj kontroli jer su uvereni da civilno drutvo6 ceni i razume obaveze i odgovornosti vojske, kao i kod asti oficirske profesije. Navedenim modelima civilno-vojnih odnosa i civilne kontrole vojske (Hantington i Janovic) zajedniko je to to se zalau za vojni profesionalizam i to istiu potrebu i znaaj civilne kontrole za postojanje demokratskoh odnosa i institucija. Meutim, oni se razlikuju u nainu na koji se ostvaruje vojni profesionalizam. Dok se to u prvom sluaju (Hantingtnon) postie separacijom vojne profesije od drutva, u drugom sluaju (Janovic) se to ostvaruje njenom integracijom u drutvene procese. Iako istorijsko iskustvo obiluje primerima u kojima radikalni vojni profesionalizam nije uspevao da sprei intervenciju vojske u politici (recimo, primer Japana izmeu dva svetska rata ili Nemake u vreme Prvog svetskog rata), ipak se ovde radilo o nedostatku drugih preduslova potrebnih za efikasnu demokratsku civilnu kontrolu vojske. Naelno, sastav, uloga i doktrina upotrebe vojske mora biti ustavno i zakonski jasno utvrena i regulisana, to vojsci daje legitimitet neophodan za poverenje i podrku demokratskog birakog tela. Disciplinovan i profesionalan oficirski sastav, odan Ustavu, a ne pojedincu, politikoj partiji ili nekoj elitnoj grupi, privren je idealu drave i principima na kojima ona poiva. Time se obezbeuje stabilan drutveni status vojske i zatita od moguih manipulacija i zloupotreba. Civilna demokratska kontrola vojske podrazumeva da bitne odluke u vojnoj sferi budu u nadlenosti demokratski izabranih (ili po de6 Pojam civilnog (graanskog) drutva deo je dihotomne teorijske paradigme civilno drutvo politika drava, koja je ustanovljena u evropskoj i anglosaksonskoj politikoj filozofiji i teoriji od polovine XVIII do polovine XIX veka. Pre toga, u staroj evropskoj tradiciji, civilno odnosno graansko drutvo i drava bili su meusobno isprepletani i zamenjivi pojmovi. Prema Tomasu Pejnu, drutvo i drava nisu samo razliiti nego imaju i potpuno razliite izvore. Drutvo je proizvod naih elja, a drava naih greaka; drutvo podstie nau sreu pozitivno ujedinjavajui nae oseaje, drava negativno ograniavajui nae mane. Jedno ohrabruje druenje, drugo stvara razlike. Drutvo titi, drava kanjava.. Vidi ire: Vukain Pavlovi, Potisnuto civilno drutvo, Ekocentar, Beograd, 1995.

503

mokratskoj proceduri postavljenih) civilnih organa. Oni su predstavnici demokratski izraene volje naroda, dok se pripadnici vojske imenuju i postavljaju po drugim kriterijumima i ne podleu potvrdi od strane izbornog tela na redovnim izborima.

Dimenzije demokratske civilne kontrole vojske

U analizi demokratske civilne kontrole ini se opravdanim govoriti o njene tri dimenzije, i to: a) vertikalnoj kontroli, b) horizonatlnoj kontroli i c) samokontroli. Pod verikalnom kontrolom podrazumevamo kontrolu od vrha nanie (Parlament i Vlada kontroliu Vojsku). Moe se vriti na razliite naine. Jedan od veoma bitnih naina je putem budetske kontrole. Naime, civilna demokratska vlast (zakonodavna i izvrna) usvaja koncepciju i doktrinu odbrane i odreuje veliinu i sastav vojske. Izvrna grana vlasti predlae budet, a zakonodavna usvaja i odobrava finansijska sredstva. Budetska kontrola je vaan instrument u definisanju prioriteta nacionalne odbrane i bezbednosne politike. Vojni profesionalci nisu iskljueni iz ovih poslova. Oni imaju mogunost da uestvuju u pripremi svih dokumenata i odluka koje se odnose na odbranu zemlje u njihovom strunom obrazlaganju i odbrani predloenih reenja u Parlamentu i njegovim telima. Predstavnici vojske (Ministarstvo za odbranu ili Generaltab) mogu biti pozvani na sednice parlamentarnih tela, sa ciljem da obrazloe i brane podnete predloge. Meutim, tek poto ova tela usvoje predloge, dostavljaju ih Parlamentu na dalju raspravu i eventualno usvajanje. Ova tela predlau Parlamentu i Vladi da odobri ili ne odobri finansijska sredstva za krupne vojne tehnike projekte (razvoj raketnih sistema, novih tipova tenkova i aviona i sl.), a Parlament ima mogunost i naine da kontrolie utroak odobrenih sredstava. to se tie SRJ, mogunosti ovih parlamentarnih tela da uestvuju u demokratskoj kontroli vojske su veoma male. Tako, na primer, delokrug rada Odbora za odbranu i bezbednost Vea graana (utvren lanom 67 Poslovnika Vea) svodi se samo na razmatranje Predloga zakona iz oblasti odbrane i bezbednosti SRJ. Nije razraen mehanizam komunikacije izmeu ovog odbora i nadlenost ministra ili ministarstava kako bi se stekao 504

uvid u njihov rad, pa samim tim i uputile odgovarajue primedbe i predlozi za unapreenje rada. U predstojeim ustavnim i zakonskim promenama, ova problematika e se, svakako, nai na dnevnom redu. Horizontalna kontrola obuhvata drutvene institucije koje su zainteresovane za funkcionisanje vojne organizacije (kao to su mediji, razliita udruenja, nauno-istraivaki instituti i sl.), dakle one institucije drutva koje nisu u hijerarhijskom poloaju u odnosu na vojsku. One imaju ulogu mostova izmeu drutva i vojske. U SRJ je vojska, po poverenju javnosti, rangirana na vrlo visokom mestu meu drutvenim institucijama. Prema nedavno objavljenim rezultatima javno-mnenjskih sondaa Instituta drutvenih nauka, novembra prole godine, poverenje u vojsku iskazivalo je 73% ispitanika, a nepoverenje 18%.7 Meutim, istovremeno, vojska je i dalje od svih sistemskih institucija najzatvorenija prema javnosti i najnepristupanija za javni uvid. Otuda je realno pretpostaviti da se afirmativni javni stav prema vojsci (iako poeljan drutveni cilj) zasniva na nepoznavanju pravog bia ove ustanove kao i na njenoj transparentnosti. Demokratska samokontrola jeste, u stvari, interiorizacija drutvenih vrednosti u vojnoj organizaciji. Naime, iako su autonomija i samodisciplina glavni oslonci profesionalnog vojnika, snaan uticaj na njega ima drutveno okruenje, demokratske vrednosti, tradicija i kultura. Vojska je jedina institucija u drutvu kojoj je poveren monopol nad uporebom sile. Ovaj zadatak, naroito u periodu krize, vojska izvrava na autonoman nain i u skladu sa svojim formalnim poloajem, obukom i strunou. Zato ona treba da uiva visoko poverenje naroda. Imajui u vidu znaaj monopola nad silom i injenice da je vojsci data odreena autonomija, znaaj demokratske samokontrole postaje izuzetno veliki.

Zaklju~ak
Iako je u poslednjoj deceniji XX veka, u Evropi i svetu, postignut veliki napredak u pogledu demokratske transformacije i regulacije civilno-vojnih odnosa i civilne demokratske kontrole vojske, ipak taj pro7 Mr Jovanka Mati, Uloga javnosti u demokratskoj kontroli vojske, Zbornik radova sa Savetovanja Demokratska kontrola vojske, Beograd, april 2001.

505

blem ostaje veliki izazov za mnoge drave. Kada je re o napretku, imamo u vidu da je Evropska unija kao prevashodno politika i ekonomska integracija Mastrihtskim ugovorom postavila temelje svog delovanja na bezbedonosnom planu. Takoe je OEBS dalje osnaio saradnju drava-lanica na unapreenju evropskog poverenja i zajednikog rada na reavanju konflikata. Stvoreni su okviri regionalnog okupljanja zemalja posveenih bezbedonosnim pitanjima. Od tradicionalnih politiko-odbrambenih saveza dolo se do postepenog i sve tenjeg politikog i pravnog obavezivanja drava da deluju u skladu sa zajedniki utvrenim principima i standardima, u cilju vee bezbednosti za sve. Meutim, u mnogim dravama egzistiraju oruane i paravojne snage koje se, najee, ponaaju kao drava u dravi, teko optereuju oskudna materijalna sredstva drava, usporavaju procese demokratizacije i poveavaju rizik unutranjih ili meudravnih sukoba. Radi toga je opte prihvaeno naelo demokratske civilne kontrole ovih struktura to predstavlja kljuni instrument spreavanja sukoba, unapreivanja saradnje i razvoja demokratije. Kako istie Jei Vjatr8, tendencija izgradnje vreg sistema meunarodnog mirovnog nadzora izmenie sutinu vojnog poziva, od pobede u ratu u spreavanje rata.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. Civilna kontrola vojske i policije, Press (Dokument 8), priredio Miroslav Hadi, 2001. Demokratska kontrola vojske, Zbornik radova, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2001. Jei Vjatr, Sociologija vojske, VINC, Beograd, 1987. Semjuel Hantington, The Soldier and State, The Theory and Politics of Civil-Military Relations, The Belknap Press of Harward University Press Cambridge, Massachusetts, 1957. Moris Janovic, The Professional Soldier, A Social and Political Portrait, The Free Press of Glencoe, 1961. Dr. Ejub Kuuk, Vojska u demokratskom poretku, Vojno delo 2/93

8 Jei Vjatr, Sociologija vojske, VINC, Beograd, 1987.

506

Miroslav Mladenovi}

CIVILNA KONTROLA I DEPOLITIZACIJA VOJSKE U SA VREMENIM POLITI^KIM SISTEMIMA

U zavisnosti od sistema popune i organizacije, postoje tri osnovna tipa vojski: profesionalni, regrutni i milicijski tip. Svaki od navedenih tipova pokazao je odreene prednosti i nedostatke, to je uglavnom zavisilo od ukupnih drutvenih uslova zemlje i karakteristika okruenja. Jedno od centralnih pitanja duge vojne istorije jeste problem odnosa oruane organizacije i politike vlasti jednog drutva. Praksa reavanja tog odnosa kretala se od potpune dominacije vojske nad svim segmentima zajednice (vojni reimi), preko objedinjavanja funkcije komandovanja i politikog upravljanja (Napoleon, Fridrih Veliki), do potpune dominacije politike nad vojskom (u toku Drugog svetskog rata, ne mali broj efova drava preuzimao je ak i ulogu direktnog rukovoenja borbenim operacijama). Danas, jedno od osnovnih demokratskih naela savremene organizacije drutva nalae da se organi dravne sile (vojska i policija) stave pod kontrolu nosilaca politikog suvereniteta zajednice, odnosno graana, i organa koje oni formiraju svojim izbornom voljom. Centrali problem koji se pojavljuje u tom procesu jeste nain na koji se obezbeuje poslunost institucije koja je fiziki jaa od onoga ko treba da je kontrolie. Nekada se to obezbeivalo posebnom regrutacijom komandnih kadrova, na osnovu staleke pripadnosti, zatim ugovornim regulisanjem meusobnih prava i obaveza, dok danas odnos civilne i vojne vlasti proistie iz specifinih karakteristika politike kulture i civilizacijske tradicije svakog drutva. U tzv. zemljama u tranziciji, kojima pripada i Savezna Republika Jugoslavija, problem ostvarivanja civilne kontrole vojske optereen je

507

znaajnim nedemokratskim nasleem i niim oblicima politike kulture. Zbog toga, u ovim sistemima, postoji opasnost da se taj proces deformie u subjektivnu kontrolu neke posebne politike grupacije ili, pak, u probuenu politiku ambiciju vojne organizacije. Da bi se to spreilo, civilna kontrola mora da se precizno uredi odgovarajuim pravnim normama, praktina reenja da se razvijaju stvaralakom primenom pozitivnih stranih iskustava, po meri razvoja civilnog drutva i drugih demokratskih institucija unutar drutva.

Vojska kao drutvena i dr`avna institucija

Ali ovek je preradio delo boije. Od rtve i roba, on je postao osvaja i gospodar (Roxer)

Vojska (armija) je pojam koji se pojavljuje sa razliitim znaenjima, ali se najee odnosi na totalitet oruanih snaga jedne drave ili njihovog osnovnog (stalnog), udarnog dela. U zavisnosti od naina regrutovanja vojnog potencijala, odnosno sistema popune i organizacije, postoji nekoliko tipova vojski. Osnovni su: profesionalni, regrutni, milicijski i meoviti. Profesionalna vojska je zasnovana na ljudstvu stalnog sastava i plaenim dobrovoljcima; regrutna za osnovu ima obavezu sluenja vojnog roka uz manji ili vei broj dobrovoljaca pod ugovorom; milicijski tip sainjavaju forme naoruanog naroda koje se aktiviraju samo u sluaju ratnih potreba. Vojska, kao drutvena institucija, ima veoma dugu i bogatu istoriju. Neka drevna carstva (Egipat, Persija, Kina) imala su velike i dobro organizovane stajae vojske. U starom Rimu, vojna organizacija je u poetku poivala na optoj mobilizaciji slobodnih graana, da bi se (posle reformi iz 2. veka p.n.e.) formirala potpuno profesionalna oruana sila. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva, srednjovekovne drave su poele da formiraju kombinovane vojne organizacije (prinudno mobilisano seljatvo i vitezovi, s jedne, i male stajae vojske pod direktnom komandom kralja, s druge strane). Masovnim uvoenjem vatrenog oruja 508

(od 13. veka), sve vie do izraaja dolaze stajae najamnike vojske koje predstavljaju dominantni tip vojne organizacije sve do 18. veka (na primer, britanska vojska protiv kolonija u amerikom ratu). U periodu svog postojanja, one su, meutim, ispoljile i znaajne slabosti. Najamnike vojske su, u odreenim uslovima, mogle da predstavljaju ak i opasnost po samog gospodara, pa se umesto njih, sve vie, uvode stajae armije. Njih su inili dobrovoljci predvoeni stareinama, uglavnom regrutovanim na osnovu aristokratskog porekla. Tehnoloki napredak ratnog potencijala i ukupan razvoj drutva razvili su nove potrebe i poveali zahteve prema vojnoj organizaciji. Izmeu ostalog, socijalna osnova nije vie mogla da bude izvor oficirskih kadrova pa se, od Pruske reforme (1808. godine), kada se po prvi put zvanje vojnog stareine definie u smislu strune osposobljenosti za upravljanje vojskom, razvija specifian sistem vojnog kolovanja kadrova. Francuska revolucija dovela je do korenitih promena u vojnoj organizaciji, promoviui vojnu slubu kao jedno od osnovnih prava i dunosti svakog lana zajednice. Na tom osnovu, formirane su armije po principu naoruanog naroda koje su brzo prihvatile i brojne druge zemlje, naroito u Evropi. Brz razvoj vojne tehnologije i ustrojstvo meunarodne zajednice (po principu centar, poluperiferija, periferija) uslovili su i razlike u daljoj organizaciji oruanih snaga. Ipak, tokom itavog 19. i 20. veka, zadrale su se masovne vojske prema naelu opte vojne obaveze, osim u tehnoloki najrazvijenijim zemljama gde se tei izgradnji strogo dobrovoljake, profesionalne armije. S druge strane, i u savremenim uslovima, postoje opredeljenja (Izrael, na primer) da se vojna organizacija zasniva na optoj vojnoj obavezi tipa naoruanog naroda. Izmeu ovih krajnosti, nalazi se najvei broj modernih vojski koje predstavljaju kombinaciju profesionalne i regrutne komponente, sa razliitim udelom jednog ili drugog dela. Bez obzira na tip organizacije, vojska predstavlja specifian oblik drutvene organizacije koja se zasniva na obavezi uspenog suprotstavljanja protivniku u borbi, to podrazumeva i realnu opasnost po ivot njenih pripadnika. Upravo zbog posebnosti uloge koju vojska ostvaruje u drutvu, ona predstavlja izdiferencirani socijalni mehanizam koji se odlikuje posebnim pravilima unutranjeg ustrojstva i organizacije. Odnosi unutar vojne organizacije ureuju se posebnim pravilima i propisima, kao i specifinim obiajnim 509

normama i tradicijom. Za razliku od drugih profesija, u kojima se odgovornost svakog njihovog pripadnika prevashodno posmatra u odnosu prema pojedincima i grupama (klijentima), kod vojnika preovladava svest da njihova struka moe sluiti samo opte-drutvenim ciljevima. Korporativnost vojske je, takoe, njena znaajna drutvena karakteristika koja se ogleda u injenici da njeni pripadnici imaju znatno manje izvanprofesionalnih kontakata nego lanovi drugih asocijacija. Bitno smanjena komunikacija sa ostalim subjektima drutva znaajno naruava proces reciprone razmene poruka, ideja i htenja izmeu armijskih i vanarmijskih grupa, ime se doprinosi poveanju razlika u pogledima na pojedine drutvene pojave, pa i drutvo u celini. Polazei od shvatanja da je osnovna funkcija vojske odbrana optedrutvenih i dravnih interesa, njeni pripadnici smatraju prirodnim da su i najsposobniji da definiu taj interes. U ekstremnim sluajevima, ovo moe dovesti do uzurpacije prava na zatitu osnovnih nacionalnih vrednosti, kao i do glorifikacije principa jedinstva drave. U takvim okolnostima, vojska nije blagonaklona prema parcijalnim interesima, pa tako i interesima politikih stranaka koji su po definiciji uvek ui od interesa zajednice, na ta upuuje celokupna praksa njihovog delovanja pa i sam naziv (pars deo, odnosno, partire deliti).

Civilno-vojni odnosi u svetlu depolitizacije vojne organizacije

S obzirom na specifinost vojne organizacije, kako u funkcionalnom, tako i u organizacionom smislu, njene osnovne karakteristike, mnogo vie nego u drugim delovima drutva, kreira rukovodei (stareinski) kadar. Socijalni poloaj oficira na drutvenoj lestvici varira u zavisnosti od okolnosti u kojima se drutvo nalazi. U mirnodopskim uslovima oni su esto marginalizovana drutvena grupa koja je potroa drutvenog bogatstva, a sam oficirski poziv neperspektivno struno opredeljenje jer se steena kvalifikacija, uglavnom, ne moe primeniti u vanarmijskoj delatnosti. Istovremeno, materijalni stimulans, u odnosu na vrstu i intenzitet naprezanja, pa i obrazovanja, relativno je mali. 510

Za vreme ratnog stanja, situacija se radikalno menja, jer i oficiri i itav sastav vojske izuzetno dobijaju na znaaju. To, s jedne strane, utie na poloaj pripadnika profesionalnog sastava u drutvu, a sa druge na mogunost uspenijeg delovanja oficira u kolektivu, tj. na autoritet stareinskog kadra. U profesionalnom smislu, autoritet stareine (koji predstavlja sposobnost da se pridobije saglasnost drugih i da se oni voljno ukljue u proces ostvarivanja specifinih vojnih ciljeva) veoma je sloen i zasniva se na vie komponenti, od kojih su najvanije: struna osposobljenost, etinost postupanja i legitimnost preduzetih mera. Strunost se ispoljava kao kvalitet stvoren u procesu izuavanja predmeta koji su matini u okviru odreene vojne specijalnosti, kao i njihovim uklapanjem u odgovarajuu optefilozofsku koncepciju (pragmatizam, pozitivizam, marksizam...). Etinost, kao komponenta autoriteta vojnog stareine, obuhvata irok spektar njegovih humanistikih i racionalnih obeleja. Ona se u kolektivu ispoljava kroz sposobnost transfera znanja, uvaavanje tuih interesa i potreba, razvijanje i uzdizanje linosti potinjenih, reavanje zajednikih problema i obaveza itd. Legitimnost je, u osnovi, vezana za mogunost da vojne stareine u radu sa potinjenima primenjuju odreene, zakonom predviene, postupke (odluivanje u ime kolektiva, nagraivanje, kanjavanje), kao i za odnos potinjenih prema tim merama. Jedan od glavnih oslonaca legitimnosti je strunost, koja se u ovom sluaju ispoljava kroz ovladavanje sadrajima drutvenih nauka, poznavanje osnova ustavnog i politikog sistema zemlje, zakona i propisa kojima se reguliu odnosi u drutvu i u vojnoj organizaciji i drugo. U okviru delatnosti pripadnika vojne organizacije, jedan od nezaobilaznih problema jeste njihova povezanost i zavisnost od onih koji kreiraju politike i druge relacije odnosa u zajednici. Pitanje odnosa politikih organa, kao neposrednih nosilaca politike vlasti, i drugih institucija drave oduvek je privlailo panju teoretiara, ali su njegova reenja (i u teoriji i u praksi) bila veoma raznovrsna. Naelno, u savremenim demokratskim drutvima, polazi se od opteg principa da svi profesionalni organi drave (inovniki aparat, aparat sile, itd.) moraju biti potinjeni nosiocima politikog suvereniteta, odnosno graanima ili telima koja oni formiraju na izborima. Meutim, u praksi se esto deava da se predstavnike politike institucije samo uklapaju u uigran 511

postojei sistem dravne administracije, koja sve politike odluke tumai i provodi prema sopstvenim interesima i zamislima. Potujui demokratska naela, logino bi bilo da svi organi drave budu samo sredstvo za ostvarivanje politikih programa snaga koje uivaju aktuelno poverenje biraa, odnosno mehanizam koji nosioci politike vlasti upotrebljavaju, u skladu sa svojim koncepcijama i programima obrazloenim u toku izbornih aktivnosti. Bez obzira na stepen razvijenosti drutvene zajednice, politiku klimu i tradicije, to se u praksi veoma retko deava u tako pojednostavljenom vidu, jer su i nosioci profesionalnih funkcija u dravi ljudi sa svojom specifinom psihologijom, sopstvenim pogledom na svet i organizaciju drutva itd. Stoga je nerealno oekivati da budu vrednosno neutralni kada je re o politikim reenjima. Politika organizacija, u kojoj izabrani organi donose sve odluke a ostale institucije samo izvravaju i sprovode, vie je nedostini ideal nego realnost modernog drutva. U okviru ovakvih relacija, moe se posmatrati i specifina pozicija vojne organizacije prema nosiocima politike vlasti. U svim sistemima koji imaju obeleja (bar proceduralne) demokratije, vojna vlast se potinjava civilnoj. Drukije reeno, institucije posredne demokratije (narodna predstavnitva) obezbeuju kontrolu nad svim ostalim segmentima i subjektima drutva, a u okviru njih i nad vojskom. Osnovni uzrok poslunosti vojske nije i ne moe biti fizike, ve samo psihike i kulturoloke prirode. U pogledu fizikih mogunosti, ma koja armija sveta sposobna je da savlada svoje politike garniture na vlasti. Meutim, svesno shvatajui svoju ulogu u drutvu, i prihvatajui civilizacijske norme ustrojstva vlasti, pripadnici armija u demokratskom svetu prihvataju potinjenost civilnoj vlasti, odnosno princip civilne kontrole vojske. Osnovni pokazatelj stvarnih relacija tih odnosa i same sutine vlasti jeste tip politike (i opte) kulture koji vlada u datom drutvu. Uspostavljanje kontrole nad oruanim snagama, svakako, zavisi i od naina organizacije same drave: karakteristika njenih organa, njihovih meusobnih veza i odnosa, ograniavanja mogue samovolje u njihovom funkcionisanju itd. Dravna vlast je jedinstvena i mora da funkcionie kao celina ali se, u funkcionalnom smislu, ona realizuje kroz vie grana, odnosno funkcija (zakonodavna, izvrna, sudska). Svaka od tih grana ostvaruje izvesne kompetencije i prema vojnoj organiza512

ciji. Donoenjem zakona (o vojsci, odbrani itd) i drugih optih akata, kao i budetskom kontrolom, zakonodavna vlast usmerava osnovne funkcije i odreuje opti poloaj armije u drutvu. Na osnovu te politike platforme, organi izvrne vlasti obezbeuju dalji proces upravljanja vojskom, prevashodno preko odgovarajueg ministarstva u sastavu vlade. Sudska vlast, kao naelno nezavisna i samostalna grana vlasti, obezbeuje zatitu principa ustavnosti i zakonitosti uopte, pa tako i u odnosu na vojsku i njene pripadnike. U tom smislu, i vojni sudovi, kao specijalizovane sudske institucije, deluju u skladu sa optim naelima i principima rada sudova u demokratskim sistemima (nezavisnost, izbornost, javnost, porotnost itd.). U praksi parlamentarnih sistema (kod kojih je izvrna vlast bicefalna: vlada i predsednik) postoje dve varijante operacionalizacije civilnog upravljanja vojskom. Jedan je olien u vladi, koja proistie iz parlamentarne veine (V. Britanija, Indija, Nemaka, Italija, Izrael), gde odluujuu ulogu u komadovanju vojskom ima predsednik vlade kancelar, dok kod drugog reenja (najeeg) komandovanje vojskom pripada predsedniku drave. Ovo drugo reenje primenjeno je i kod predsednikih sistema. Postoje i neka specifina reenja (kao to su: Vrhovni savet odbrane u SRJ, Centralna vojna komisija u NR Kini, itd.), ali su ona sasvim atipina kada je re o vrhovnom komandovanju oruanim snagama u savremenim uslovima. Pored ovih, za savremene uslove uobiajenih, organa politike vlasti, koji imaju izvesne legalne kompetencije prema vojnoj organizaciji, takvu poziciju sa manje ili vie upornosti pokuavaju da obezbede i druge drutvene asocijacije: udruenja graana, tzv. nevladine organizacije, drutvene i grupe za pritisak, a naroito politike partije i njihovi lideri. Takva nastojanja, meutim, esto mogu da dovedu do suprotnih efekata i da vojsku ukljue u direktnu borbu za osvajanje politike vlasti, naroito u sistemima koji nemaju dugu demokratsku tradiciju i razvijene mehanizme proceduralne demokratije. Istiui naelo civilne kontrole vojske, mnoge politike partije pokuavaju da ga u praksi pretvore u partijsku dominaciju nad oruanim snagama. Tako se, u okviru profaistikih i ranokomunistikih partija, kontrola nad vojskom obezbeivala kroz: koncentraciju celokupne dravne moi (ukljuujui, naravno i vojnu) u partiji (voi); prodor par513

tijskih struktura u organe armije, kroz partijsko organizovanje pripadnika vojske i ideoloku indoktrinaciju vojske u duhu osnovnih partijskih opredeljenja. Ovako sprovoena, civilna kontrola vojske poprima karakteristike totalitaristike diktature partija i ona, pre ili kasnije, mora da se zavri vojnikom neposlunou, a esto i uvoenjem vojnog reima. U istoriji je bilo dosta sluajeva u kojima je dolo do neslaganja vojnih i civilnih (partijskih) vlasti, po najkrupnijim drutvenim i dravnim pitanjima. Tako je, 1958. i 1961. godine, u Francuskoj, vojska ustala protiv civilne vlasti u vezi sa nezavisnou Alira; 1967. godine, vojni vrh je sruio demokratski izabranu politiku vlast u Grkoj; Kulturna revolucija u Kini i razvoj antireimskog raspoloenja u Poljskoj doveli su vojsku na vlast; u vreme kulminacije politike i dravne krize u Rumuniji, vojska je napustila diktatorski reim aueskua. U brojnim zemljama Latinske Amerike, Azije i Afrike, neefikasnost, nedostatak politikog legitimiteta i pokuaj nedemokratske kontrole vojske, uslovili su uspostavljanje vojnih reima. Ti reimi su funkcionisali, sa razliitim uspehom, po pitanju reavanja osnovnih drutvenih problema, ali se u svima ispoljio jedan osnovni nedostatak, a to je da pripadnici vojske, u celini gledano ipak nisu sposobni za adekvatno trajno reavanje civilnih pitanja, kao to ni civilna vlast ne moe efikasno i kompetentno da regulie unutararmijsku strunu problematiku. Pored injenice da vojska predstavlja posebnu drutvenu asocijaciju, ona je i svojevrstan dravni organ koji je, kao takav, sastavni deo aparata javne vlasti. Prihvatajui naelo narodnog suvereniteta, u savremenim politikim sistemima, vojna vlast, kao i sve druge profesionalne institucije drutva (organi uprave, dravna administracija itd.), potinjava se politikim telima koja izraavaju izbornu volju graana. Princip graanstva, s druge strane, zahteva da to potinjavanje ne sme da se pretvori u stvaranje slepe vojnike sile koja e predstavljati orue u rukama vladajue elite, bez svesti o sebi i drutvenoj zajednici u kojoj deluje. Svi savremeni dogaaji dokazali su da stara podela uloga izmeu vojnika i politiara vie ne vai. Rat vie nije antipod miru i znaajno je izmenio svoja tradicionalna obeleja. On se sve vie odvija bez frontova, esto bez bitaka, a ponekad ak i bez vojski. U takvim uslovima, sigurno je da i vojni faktor mora imati bitno izmenjena obeleja, koja e obezbeivati racionalno odluivanje pri upotrebi sile i zrelo predvi514

anje najvanijih dogaaja i njihovog ishoda. To izmeu ostalog zahteva da vojni komandanti, pored vojno-strunih znanja, poseduju i iroku politiko-filozofsku i psihofiziku osnovu. Pokuaj da se ovek suzi na samo jednu dimenziju (strunu) znai njegovo pretvaranje u orue kojim e neko neogranieno manipulisati. Teko je i zamisliti lidera koji predvodi hiljade ljudi u zatiti opte-drutvenih interesa, a da ne poznaje sutinu kategorija kao to su: sloboda, suverenitet, drutvo, drava, geopolitika, ideologija, legitimitet, pluralizam, vladavina, parlamentarizam i mnoge druge, koje su neizbeni sastavni deo njegovih neposrednih procena. Direktnije razmatranje pitanja civilne kontrole vojske mora se zapoeti (bar elementarnom) definicijom samog pojma. U sociolokom smislu, pojam kontrola prvi je upotrebio francuski sociolog Tard (G. Tarde), koji je, pod njim podrazumevao sredstva kojima se prestupnik primoravao na vraanje u drutveno prihvatljivu delatnost. Kasnije je sam Tard kontrolu razmatrao kao jedan od faktora socijalizacije linosti. Ameriki sociolog Ros (E. Ross), uveo je ovaj pojam u iru socioloku upotrebu, podrazumevajui pod njim ukupnost delovanja drutva na pojedinca u cilju formiranja zdravog socijalnog poretka. Njegov zemljak Park (R. Park) kontrolu shvata kao sredstvo kojim se obezbeuje odgovarajui odnos izmeu socijalnih sila i ljudske prirode. Najea osnova za sagledavanje pojma kontrola jeste shvatanje da je ovek samoivo, egoistiko bie (slino Hobsovom gleditu), zbog ega su neophodne drutvene tvorevine koje e delovati kao oblik ograniavanja i obuzdavanja njegovih poriva i na taj nain njegovu energiju usmeravati u drutveno korisnom pravcu. Za obezbeenje kontrole nad ponaanjem pojedinaca i grupa koriste se razliita sredstva, poev od raznovrsnih formi represije, preko brojnih uticaja kroz oblike drutvene svesti (religija, ideologija itd.), do funkcija koje obavlja formirano javno mnjenje i izgraen vrednosno-normativni sistem. Drutveni mehanizam kojim se obezbeuje realizacija ovih ciljeva takoe je bogat i raznovrstan, a osnovni elementi su mu: politike institucije, pravosue, policija, sredstva masovnog komuniciranja i drugo. Ui smisao pojma kontrola uglavnom podrazumeva spreavanje i kanjavanje devijantnog ponaanja u zajednici dok u irem smislu on obuhvata sve oblike usmeravanja ponaanja pojedi515

naca i grupa u skladu sa potrebama drutva i njegovim osnovnim vrednostima. Drugo, esto znaenje pojma kontrola odnosi se na sferu nauke o organizaciji i upravljanju. U tom smislu, kontrola je jedna od osnovnih upravljakih funkcija (pored planiranja, odluivanja, rukovoenja, organizovanja i koordinacije), shvaena kao praenje i nadzor pri izvravanju planiranih ciljeva i zadataka u skladu sa utvrenim zahtevima, merilima i propisima odreene ue ili ire organizacije. Pored nadzora, kontrola esto znai i mogunost uticaja na izvrioce, u smislu usmeravanja odnosno korekcije njihovih aktivnosti pri obavljanju odreenog posla. Oba znaenja pojma kontrola (u sociolokom i u organizacionom smislu) neposredno podrazumevaju posedovanje odreene vrste moi kontrolora nad onima koji se kontroliu, kao i pretpostavku da je kontrolisani manje svestan celine interesa zajednice te da kao takav nije sposoban za primenu odreenih oblika samokontrole. U okviru sagledavanja svakog empirijskog procesa civilne kontrole vojske, istiu se dva osnovna problema: 1) ko je nosilac (titular) kontrolne funkcije i 2) kako se obezbeuje nadmo nekoga nad institucijom koja je bez sumnje najvei nosilac sile u zajednici. Kod odgovora na prvo pitanje mora se poi od strukture politikog sistema u kojoj se, kao osnovni, izdvajaju: politiki subjekti, politiki odnosi, politike institucije i politika kultura. Politiki subjekti, kao nosioci politike akcije, mogu biti organizovani i neorganizovani, individualni, grupni itd. U njih spadaju: neorganizovane drutvene grupe, politike organizacije, dravni organi, pojedinci itd. Svaki od njih moe, na izvestan nain, pretendovati na participaciju u okviru procesa civilne kontrole oruanih snaga. Politiki odnosi (odnosno politika komunikacija) predstavjlaju proces reciprone razmene poruka, ideja i htenja izmeu najirih elemenata drutva, s ciljem ostvarivanja sopstvenog uticaja na voenje i razvoj politike delatnosti. U tom smislu, sastavni delovi demokratskih politikih sistema jesu i razvijene komunikacije u ravni: politiki subjekti vojna organizacija drutva. Politike institucije su oblici organizovanja politikih subjekata oko mehanizama za realizaciju njihovih politikih ciljeva i kontrolu me516

usobnih odnosa. Sredinje politike institucije su: vlada, parlament, predsednik itd.). Kako su najznaajnija izvorita politikih akcija, one su, prirodno, i najpozvanije da vre demokratsku kontrolu vojske. Politika kultura, kao sastavni deo kulture uopte, sastavljena je iz mree vrednosti, stavova i orijentacija ka politikom sistemu i politikom ponaanju lanova jedne organizovane drutvene zajednice. Ona je istorijska tekovina jednog naroda i shvata se kao faktor najire politike podrke ili protivtee politikoj vlasti. U okviru borbe politikih subjekata za obezbeenje odluujue uloge u procesu upravljanja osnovnim politikim aktivnostima, posebno mesto zauzima njihova tenja za uspostavljanjem kontrole nad vojnom organizacijom. Ako se usredsredimo samo na posmatranje aktivnosti jednog konkretnog politikog subjekta, onda moemo govoriti o subjektivnoj civilnoj kontroli vojske, jer ukupna borba za vlast obuhvata i pitanje raspolaganja vojnim faktorom. Subjektivna civilna kontrola se najpotpunije moe posmatrati sa aspekta delatnosti politikih stranaka u drutvu. S obzirom da je jedno od njihovih bitnih obeleja pokuaj da se partikularni interes prikae kao optedrutveni, i pravo kontrole vojske se smatra sopstvenom privilegijom. Meutim, politika sfera nekog drutva nikada ne moe imati karakteristike samo jedne subjektivne aktivnosti. Ona je, neminovno, rezultanta velikog broja politikih odnosa i splet politikih sila koje potiu od svih subjekata datog drutva. U tom smislu, moemo govoriti o objektivnoj civilnoj kontroli, odnosno kontroli koja se pojavljuje kao rezultanta delatnosti svih politikih subjekata prema vojnoj organizaciji drutva. U uslovima nedemokratske politike kulture i nedovoljne institucionalizacije politike borbe, legalno ili nelegalno ostvarivanje uticaja na vojsku, neretko se zloupotrebljava u borbi za vlast sa ostalim politikim grupama. To su okolnosti u kojima postoji realna opasnost da se i delovi vojske (posebno oficirski kor) ukljue u borbu za vlast (sopstvenu ili u korist odreene partije), kao i da pojedine politike institucije postanu zatoenici vojnih savetnika. Antiteza ueu vojnika u politici je objektivna civilna kontrola vojske, koja se u praksi ostvaruje kroz delatnost legalnih institucija svih grana dravne vlasti (zakonodavne, izvrne i sudske). 517

Drugi znaajan problem ostvarivanja civilne kontrole vojske (nadmo nad institucijom koja je najvei nosilac fizike sile u drutvu), u savremenim sistemima, obezbeuje se izgradnjom odgovarajue politike kulture koja se, u ovom smislu, ispoljava kao svesni pristanak pripadnika vojne organizacije da budu potinjeni organima civilne vlasti. Jedan od najvanijih oblika praktinog reavanja tog problema i, uopte, odnosa civilne i vojne vlasti, u savremenim demokratskim drutvima, jeste tzv. depolitizacija armije. Logino je da vojska, kao dravna organizacija sa precizno utvrenim mestom i odgovornou u okviru dravnih institucija, mora da tei neutralnosti prema parcijalnim politikim opredeljenjima iji se predstavnici periodino smenjuju na vlasti izbornom voljom graana. Meutim, pojam depolitizacuja nikako ne znai da pripadnici vojske treba da budu lieni politikih znanja. Naprotiv, vojni profesionalci moraju u visokom stepenu poznavati osnovne politikoloke kategorije, savremene politike sisteme i, naravno, organizaciju vlasti u sopstvenoj dravi. Samo na taj nain, oni mogu sa razumevanjem i kvalitetno da prate i procenjuju celinu politikog fenomena u savremenim meunarodnim odnosima. Politiki faktor sve vie dobija na znaaju u odnosima meu dravama, a njegova veza sa vojnom organizacijom je isuvie velika da bi vojni komandanti bili lieni poznavanja politikih aksioma. Bez znanja iz oblasti politikih nauka, nemogue je shvatiti ni prirodu vojske kao drutvene instituicije, niti pouzdano procenjivati vojno-politiku i bezbednosnu situaciju na prostoru na kome se vojno deluje ili se predvia takvo delovanje. Vojni profesionalac mora da poznaje ustavni sistem sopstvene drave i nain njegovog funkcionisanja, kao i poloaj vojne organizacije u njemu. Dakle, depolitizacija ne znai oduzimanje oveku njegove politike dimenzije niti zahtev za nepoznavanjem politike nauke, ve predstavlja neangaovanje u okviru parcijalnih politikih ciljeva (koje forsiraju pojedine politike stranke ili interesne grupe), na raun optedrutvenog interesa kakav je priprema i odbrana nezavisnosti zemlje. U sutini, osnovu depolitizacije vojske, u savremenim uslovima, ini: nemogunost rada politikih stranaka i drugih politiko-interesnih subjekata u vojnoj sredini; nespojivost vojne profesije sa lanstvom u politikim organizacijama; iskljuivanje pripadnika vojske iz 518

procesa direktnog donoenja politikih odluka i politikog oblikovanja javnog mnjenja i ograniavanje profesionalnog armijskog sastava po pitanju uea u birakom procesu, samo na aktivno birako pravo. Osnov za obezbeivanje depolitizacije vojske su ustavna i zakonska reenja svakog savremenog sistema, gde se optim pravilima reguliu oblici politikog, sindikalnog i drugog udruivanja graana, kao i zabrana tog udruivanja u institucijama u kojima bi svako povezivanje po osnovu parcijalnih interesa tetilo optem drutvenom interesu (vojska, policija, pravosudni organi itd.). Ovaj problem je posebno prisutan u sredinama sa niim oblicima politike kulture i nedovoljnom demokratskom tradicijom, pa su tamo i neophodnija sveobuhvatna pravna pravila kojima se iskljuuje (ili bar smanjuje) mogunost zloupotrebe politikih opredeljenja pri vrenju dravne slube. Iskljuivanje pripadnika vojske iz procesa politikog odluivanja, takoe se regulie administrativno-institucionalnim reenjima organizacije vlasti u svakom konkretnom drutvu. U principu, profesionalni vojnici ne mogu biti nosioci izbornih predstavnikih funkcija niti uestvovati u radu tela u kojima se donose odluke od politikog znaaja za zajednicu. To, meutim, ne znai da vojska, kao struna institucija, ne moe davati predloge organima politike vlasti, prilikom reavanja problema vezanih za vojnu organizaciju i njenu primenu. Takoe, logino je i celishodno da se vojni profesionalci ukljuuju u rad strunih tela koja formira drava radi reavanja pitanja iz oblasti odbrane i bezbednosti zemlje, naravno, bez mogunosti odluivanja u njima. Proces depolitizacije vojske, u savremenim demokratskim drutvima, nije samo obaveza pripadnika oruanih snaga. On mora da podrazumeva i neku vrstu politikog fer-pleja, po kome e ostale institucije drutva potovati profesionalnu autonomiju i pravila unutranjeg ustrojstva vojne organizacije. U tom smislu, i princip civilne kontrole treba da ima svoje sadrinske okvire koji se vie ispoljavaju kroz pravni nego kroz politiki aspekt, tj. kroz kontrolu zakonitosti, a ne celishodnosti rada te konkretne profesionalne institucije. S druge strane, ni civilne snage koje kontroliu vojsku ne mogu biti kontrolori bez definisanih kompetencija i propisane sopstvene odgovornosti. Esencija objektivne civilne kontrole i depolitizacije armije jeste autonomni vojni profesionalizam, budui da on najdoslednije spreava 519

podelu vojske prema razliitim politikim uticajima, jer smanjuje njenu eventualnu tenju da se kao institucija ukljuuje u oblasti koje nisu od njenog profesionalnog interesa. Meutim, ovaj problem je znatno izraeniji kod meovitog tipa vojne organizacije, iji deo predstavljaju i lica iz graanstva. Ona ve dolaze sa odreenim (razliitim) iskustvima i opredeljenjima koja se, ponekad, veoma teko uklapaju u (uglavnom uniformne) zahteve nove sredine. S obzirom na razliita zanimanja i kolsku spremu regruta, njihova profesionalna orijentacija nije usmerena samo prema vojnim pitanjima. Naprotiv, ona se, veoma esto, smatraju nametnutom obavezom koja samo umanjuje ranija (civilna) profesionalna i politika interesovanja. Civilna kontrola vojske moe imati pozitivan, demokratski smisao i drutveno prihvatljivo postojanje samo ukoliko je objektivna, odnosno, ako se sprovodi prema propisanim optim pravilima funkcionisanja legitimnog aparata vlasti (prema svim interesnim i profesionalnim oblicima udruivanja, pa tako i prema vojsci). Za razliku od toga, subjektivna civilna kontrola se uvek ostvaruje kroz maksimalizaciju politike snage neke partikularne drutvene grupe ili institucije. Ona, po pravilu, predstavlja opasnost od zloupotrebe vojne organizacije u cilju realizacije uskih grupnih ciljeva uz, istovremeno, zapostavljanje osnovne drutvene uloge vojske. U takvim okolnostima, forsirani kriterijum za ocenu uspenosti armije jeste lojalnost vladajuoj eliti, a ne realni pokazatelji njene strune osposobljenosti i profesionalne spremnosti. Ti principi veoma brzo zahvataju i itavu dubinu vojne organizacije, kao hijerarhizovanog mehanizma, pa se umesto profesionalnih rezultata kao osnova za napredovanje, uzimaju elementi podobnosti. Presudnu ulogu, pri tome, dobijaju razne slube i institucije koje, bez ikakvih normativnih regulativa, kreiraju kriterijume kadrovske i profesionalne politike, to neminovno vodi slabljenju osnovne drutvene funkcije takve oruane organizacije. U uslovima nedemokratske politike kulture i jo uvek nemogue potpune primene principa profesionalne vojne organizacije, jedini metod postizanja relativno objektivne civilne kontrole vojske jeste precizno normativno regulisanje prava i obaveza svih drutvenih subjekata (posebno organa dravne vlasti) prema institucijama oruanih snaga, kao i borba za ukupan razvoj svih segmenata civilnog drutva. Pri tome, poseban znaaj pripada elementi520

ma politike kulture, a u okviru institucionalnih faktora oblicima sudske i ustavno sudske, a ne isto politike kontrole. Drukije reeno, u nedovoljno razvijenim drutvima, teite se mora pridavati nadgledanju zakonitosti a ne celishodnosti rada unutar vojne organizacije, jer uticaj na strune odluke njenih organa moe da se odrazi negativno na dostignuti stepen profesionalizma koji proistie iz normativnih obaveza armije, kao zatitnog elementa drutva. Preveliki paternalizam civilnih institucija u toj oblasti, s druge strane, niti je drutveno opravdan niti doprinosi demokratizacji odnosa, jer profesionalni vojnici ipak bolje poznaju profesionalnu problematiku, a u pogledu graanske zrelosti, svakako pripadaju istoj (po proseku obrazovanja i vioj) kategoriji, kao i ostali graani odreene drutvene zajednice.

LITERATURA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. Berajev N.A., , , oskva, 1991. Gidens E., Sociologija, prevod sa engleskog, CID, Podgorica, 1998. Enciklopedija politike kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993. Kalin V., Povijest filozofije, Naprijed, Zagreb, 1975. Mati M., Podunavac M., Politiki sistem, Institut za politike studije, Beograd, 1994. Monteskje, O duhu zakona, I, Filip Vinji, Beograd, 1989. Pavlovi V., Potisnuto civilno drutvo, Eko centar, Beograd, 1995. Paine T., Political Writings, Cambridge University Press, Cambridge, 1989. Paret P., Makers of Modern Strategy from Machiavelli to the Nuclear Age, Princeton University Press, Princeton, New Jersey, 1986. Peujli M., Mili V, Sociologija, Institut za politike studije, Beograd, 1994. Platon, Drava, BIGZ, Beograd, 1976. Ruso .., Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti meu ljudima; Drutveni ugovor, kolska knjiga, Zagreb, 1978. Savi O., Evropski diskurs rata, Zbornik, asopis Beogradski krug, Beograd, 1995. di Lj., Nauka o politici, BIGZ, Beograd, 1996. Haldun I., An Arab Philosophi of History, New York, 1948. Hegel G.V.F., Estetika, knjiga I, Kultura, Beograd, 1970.

521

17. Huntington, S., The Soldier and the State, The Theory and Politics of Civil-Military Relations, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, 1957. 18. upi ., Politika i zlo, igoja tampa i FPN, Beograd, 1997. 19. unji ., Ribari ljudskih dua, Mladost, Beograd, 1976. 20. unji ., Cvetovi tla, Mladost, Beograd, 1982.

522

SPISAK AUTORA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. BAI mr Goran, Centar za istraivanje etniciteta, Beograd UPI prof. dr edomir, Fakultet politikih nauka, Beograd OREVI Ljubomir, dipl. Sociolog, NGO Subotika agora, Subotica GOLUBOVI prof. Dr Zagorka, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd KOVAEVI dr Boko, Otvoreni Univerzitet, Subotica KRISTOVI doc. dr Mirjana, Filozofski fakultet Ni LOONC prof. dr Alpar, Filozofski fakultet, Novi Sad MADAR prof. dr Ljubomir, rektor Univerziteta Braa Kari, Beograd MIUNOVI prof. dr Dragoljub, predsednik Vea graana Savezne Skuptine MIEVI doc. dr Tanja, Fakultet politikih nauka, Beograd MLADENOVI doc. dr Miroslav, Vojna Akademija VJ, Beograd ORLOVI mr Slavia, Rektorat Univerziteta u Berogradu PAVIEVI mr ore, Fakultet politikih nauka, Beograd PAVLOVI prof. dr Vukain, Fakultet politikih nauka, Beograd PEUJLI prof. dr Miroslav, Pravni fakultet, Beograd PODUNAVAC prof. dr Milan, Fakultet politikih nauka, Beograd RADOJEVI Miodrag, istraiva Institut za politike studije, Beograd RADOSAVLJEVI dr Duko, potpredednik Izvrnog Vea AP Vojvodina STANOJEVI doc. dr Dobrivoje, Fakultet politikih nauka, Beograd STANOVI prof. dr Vojislav, akademik STOJILJKOVI mr Zoran, Fakultet politikih nauka, Beograd STOJKOVI prof. dr Branimir, Fakultet politikih nauka, Beograd TARTALJA prof. dr Smilja, Fakultet politikih nauka, Beograd TATALOVI prof. dr Sinia, Fakultet politikih znanosti, Zagreb TODORI dr Slobodan, Vojna Akademoja VJ, Beograd TORBICA Duan, sociolog Otvoreni Univerzitet, Subotica

523

27. 28. 29. 30. 31. 32. 33.

TRKULJA prof. dr Jovica, Pravni fakultet, Beograd VASI prof. dr Radmila, Pravni fakultet, Beograd VASILJEVI prof. dr Branko, Fakultet politikih nauka, Beograd VASOVI prof. dr Vuina, Fakultet politikih nauka, Beograd VELJAK prof. dr Lino, Filozofski fakultet, Zagreb VUJAI prof. dr Ilija, Fakultet politikih nauka, Beograd IVKOVI dr Jovan, Filozofski fakultet, Ni

524