OTVORENI PUT DO HRIANSKOG SAVRENSTVA

Alonzo T. Dons

Imajui dakle slobodu, brao, ulaziti u svetinju krvlju Isusa Hrista, putem novim i ivim, koji nam je obnovio zavetom, to jest telom svojim Jevrejima 10,19.20.

Naslov originala: Consecrated way to Christian perfection Autor: Alonzo T. Jones

Sadraj

Predgovor ............................................................................................................................................................. Uvod ........................................................................................................................................................................ Poglavlje 1 Takvoga prvosvetenika ................................................................................................. Poglavlje 2 Hristos kao Bog ....................................................................................................................... Poglavlje 3 Hristos kao ovek ................................................................................................................... Poglavlje 4 Tako i On ................................................................................................................................ Poglavlje 5 Pokoren zakonu ................................................................................................................... Poglavlje 6 Roen od ene ...................................................................................................................... Poglavlje 7 Zakon naslea .......................................................................................................................... Poglavlje 8 Jednak u svemu ....................................................................................................................... Poglavlje 9 Druga obeleja naeg prvosvetenika .......................................................................... Poglavlje 10 Glavna stvar ........................................................................................................................ Poglavlje 11 Svrha svetinje ........................................................................................................................ Poglavlje 12 Savrenstvo ............................................................................................................................ Poglavlje 13 Strahota i grozota pustoi ................................................................................................ Poglavlje 14 Svretak tajne Boije .......................................................................................................... Poglavlje 15 Oienje Svetinje ................................................................................................................ Poglavlje 16 Vremena odmaranja ........................................................................................................... Zakljuak ...............................................................................................................................................................

3 4 7 9 11 13 16 18 21 23 26 28 30 34 38 44 47 50 52

Predgovor
A. T. Dons bio je propovednik Adventista sedmog dana, poznat po Generalnoj konferenciji, odranoj u Mineapolisu 1888. godine, na kojoj je zajedno sa E. D. Vagonerom objavio vest, koju je E.G. Vajt direktno dovela u vezu sa poznim dadom: Ako se shvati pravi karakter ove vesti i objavi u sili Duha, cela Zemlja bie obasjana tom svetlou 1888 Sermons 58 (Istina o Mineapolisu 13). U svojoj velikoj milosti Gospod je poslao svome narodu najdragoceniju vest preko propovednika Vagonera i Donsa. (TM 91) Propovedi A. T. Donsa u Mineapolisu nisu zabeleene. Od dela koja su se kasnije pojavila, Otvoreni (posveeni) put do hrianskog savrenstva najbolji je prikaz njegove propovedi iz 1888. godine. Misao, da od prihvatanja ove vesti zavisi izlivanje Svetoga Duha u punini, podvlai njen veliki znaaj za nae vreme.

Uvod
U predstavljanju Hrista, Spasitelja, otkriveno je da se On mora pojaviti u tri slube, kao prorok, kao svetenik i kao car. O njemu kao proroku pisano je u Mojsijevim danima: Proroka u im podignuti izmeu brae njihove, kao to si ti, i metnuu rijei svoje u usta njegova, i kazivae im sve to mu zapovjedim. A ko god ne bi posluao rijei mojih, koje e govoriti u moje ime, od toga u ja traiti (5. Mojsijeva 18,18.19). Ova misao se nastavila u sledeim knjigama Svetoga pisma, sve do njegovog dolaska. O njemu kao sveteniku pisano je u danima Davida: Gospod se zakleo, i nee se pokajati: ti si svetenik dovijeka po redu Melhisedekovu (Psalam 110,4). Ova misao se takoe nastavlja u sledeim spisima Biblije, ali ne samo do njegovog dolaska, nego i posle njegovog dolaska. O njemu kao caru takoe je pisano u danima Davida: Ja sam pomazao cara svojega na Sionu, na svetoj gori svojoj (Psalam 2,6). Na isti nain ova je misao potom ponovljena u svim spisima Biblije, do njegovog dolaska, posle njegovog dolaska i sve do kraja Svetog pisma. Na ovaj nain ga Pismo sasvim jasno prikazuje u te tri slube, kao proroka, svetenika i cara. Ovu trostruku istinu priznaju svi oni koji poznaju Sveto pismo. Meutim, istina koja izgleda nije toliko poznata, jeste i to da Hristos sve te slube ne obavlja u isto vreme, nego jednu za drugom. On je najpre prorok, onda svetenik i potom car. On je bio prorok, kada je doao na ovaj svet, kada je doao kao uitelj od Boga, kao Re, koja je postala telo i uselilo se u nas puno blagodati i istine (Dela apostolska 3,2123; Jovan 3,2; 1,14). U to vreme On nije, meutim, bio svetenik. Ne bi bio svetenik da je sada i dalje na Zemlji; zato stoji napisano: Jer da je na zemlji, ne bi bio svetenik (Jevrejima 8,4). Meutim, On je svoje delo proroka zavrio na Zemlji i vazneo se na nebo s desne strane prestola Bojega. Tamo je On sada na prvosvetenik i svagda ivi da se moe moliti za njih (nas), kao to stoji napisano: I bie svetenik na prijestolu svom (Oevom), i svjet mirni bie meu objema. (Zaharija 6,13). Kada je ovde, na Zemlji, bio prorok, nije bio svetenik, a takoe jo uvek nije car, sve dok je na nebu svetenik. Istina je, dodue, da je On zaista car u tom smislu to sedi na prestolu svoga Oca i zato je carski svetenik i sveteniki car po redu Melhisedekovom, koji je, iako je bio svetenik Boga najviega, bio takoe i car Salima, to znai car mira (Jevrejima 7,1.2). Ali to nije taj carski presto koji je pomenut u proroanstvu, koji mu je obean za njegovu posebnu carsku slubu. Carska sluba, obeana prema proroanstvu, jeste nastavak i sjedinjenje prestola njegovog oca Davida, na kome e On biti car u carstvu Bojem na ovoj Zemlji. Ova carska sluba je ponovno uspostavljanje i ovekoveavanje Davidovog prestola za ast i krunu u Hristu. To je ponovno podizanje prestola, koji je ukinut zbog bezbonosti i zloe careva i naroda Jude i Izrailja, kad su odvedeni u vavilonsko ropstvo. O tome stoji zapisano: A ti neisti bezbonie, knee Izrailjev, kome doe dan kad bi na kraju bezakonje, ovako veli Gospod Gospod: skini tu kapu i svrzi taj vijenac, nee ga biti; niskoga u uzvisiti a visokoga u poniziti. Unitiu, unitiu, unitiu ga, i nee ga biti, dokle ne doe onaj kome pripada, i njemu u ga dati. (Jezekilj 21,30-32) Tako su presto i kruna oduzeti Davidovom carstvu, dokle ne doe onaj kome pripada, i njemu e biti dati. Onaj koji treba da ih dobije, to je sam Hristos, sin Davidov. A to dokle ne doe nije bio njegov prvi dolazak, kada je u svojoj poniznosti doao kao ovek bola i
4

stradanja. To je njegov drugi dolazak, u slavi kao car nad carevima i gospodar nad gospodarima, kada e njegovo carstvo ukinuti i unititi sva carstva na Zemlji, prekriti celu Zemlju i veno vladati. Tano je da je On, kad je kao dete roen u Vitlejemu, roen kao car i od tada je, po pravu koje mu pripada, zauvek car. Ali moramo znati da On tada nije preuzeo carsku slubu koja je bila proreena, a ni ast, krunu i presto. To se ni do danas nije desilo i nee se desiti sve dok ne doe. Onda e na ovoj Zemlji primiti veliku vlast i u sjaju i slavi svoga carstva potpuno i istinski zavladati. Nakon to sud sjede i knjige se otvorie, Pismo nam opisuje nekoga koji je kao sin ovjeji, koji je doao do Starca, koji mu je dao vlast i slavu i carstvo da mu slue svi narodi i plemena i jezici; vlast je njegova vlast vjena, koja nee proi, i carstvo se njegovo nee rasuti (Danilo 7,13.14). Tada e zauzeti presto svoga oca Davida, i carovae u domu Jakovljevu vavijek, i carstvu njegovom nee biti kraja. (Luka 1,32.33) Prouavanjem biblijskih obeanja i proroanstava jasno se vidi da ove tri Hristove slube slede jedna za drugom, a ne vre se sve tri, pa ni dve od njih istovremeno. On je doao najpre kao prorok, sada je svetenik, a kad opet doe bie car. On je zavrio svoje delo kao prorok, pre nego to je postao svetenik; i zavrie svoje delo kao svetenik, pre nego to postane car. Mi ga zato moramo posmatrati na sledei nain: kakav je bio, kakav je sada i kakav e biti. To znai: kad je bio kao prorok na Zemlji, narod ga je onda tako i smatrao; u odnosu na ono vreme moramo ga i mi tako gledati. Ali ljudi onoga vremena nisu ga mogli gledati kao svetenika, zato ga ni mi, u odnosu na ono vreme, ne moemo smatrati svetenikom. Jer dok je bio na Zemlji, nije bio svetenik. Ali kad je prolo to vreme, postao je svetenik. Sada je On svetenik, sada, u nae vreme je On zaista svetenik, kao to je za ivota na Zemlji bio prorok. U njegovoj slubi i delovanju kao svetenika moramo ga sada isto tako istinski, tako potpuno i tako vrsto smatrati svetenikom, kao to su ga njegovi savremenici smatrali prorokom i kao to ga mi moramo smatrati kad je bio na Zemlji. Kad u velianstvu svoga carstva i na prestolu Davidovom ponovo doe, videemo ga kao cara, jer e On to zaista onda i biti. Mi ga, meutim, ne moemo videti u njegovoj carskoj slubi, pre nego to bude u svome carstvu i u svojoj carskoj slubi. U toj slubi ga sada moemo samo zamiljati kakav e biti. U njegovoj prorokoj slubi moemo ga samo posmatrati kao onoga koji je to bio. Ali u njegovom svetenstvu moramo ga posmatrati kao ono to je On sada, jer je On sada samo to. To je jedina sluba, u kojoj je On sada otkriven, i jedina sluba, u kojoj ga zaista moemo posmatrati, u njegovoj linosti i njegovom delovanju. To to njegove tri slube kao proroka, svetenika i cara slede naizmenino, i to u tom datom redosledu - prorok, svetenik, car - to ima sasvim odreeni cilj. Njegova sluba kao proroka bila je nuna priprema za njegovu slubu kao svetenika; a njegove slube u tom redosledu kao proroka i svetenika jesu priprema za njegovu carsku slubu. Za nas je veoma bitno da ga posmatramo u tom sledu njegovih slubi. U njegovoj prorokoj slubi ne treba da ga posmatramo samo kao onoga koji nas pouava, koji je govorio kao to nikada nijedan ovek nije govorio, nego da na taj nain postanemo sposobni da ga pravilno shvatimo u njegovoj svetenikoj slubi. U njegovoj svetenikoj slubi ne treba da ga posmatramo samo zbog njegove neizmerne slube za nas, nego i zbog priprema za ono to mi treba da budemo. Zato stoji napisano: ...nego e biti svetenici Bogu i Hristu i carovae s njim hiljadu godina. (Otkrivenje 20,6) Poto smo ga posmatrali u njegovoj prorokoj slubi kao pripremu za nau pravilnu procenu njegove svetenike slube, neophodno je da ga posmatramo u njegovoj svetenikoj slubi, da bismo mogli da ga razumemo u njegovoj slubi kao cara. Ovo razumevanje je neophodno da bismo mogli da budemo u njegovom carstvu i da bismo mogli
5

da vladamo s njime. Jer se za nas kae: Ali e sveci vinjega preuzeti carstvo, i drae carstvo navijek i dovijeka (Danilo 7,18), ...i carovae va vijek vijeka. (Otkrivenje 22,5) Svetenika sluba je sadanja sluba i delo Hrista. U ovoj slubi On slui od svog vaznesenja. Hristos u svojoj svetenikoj slubi je najvanije prouavanje za sve hriane, a isto tako i za sve druge ljude.

Poglavlje 1

Takvoga prvosvetenika
U ovome to je reeno glavna stvar je: imamo takvoga prvosvetenika koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebesima; kao sluitelj Svetinje i prave skinije, koju je podigao Gospod, a ne ovek. (Jevrejima 8,1.2 - arni) Ova reenica obuhvata ono to je najvanije u prvosvetenikoj slubi, kao to je to prikazano u prvih sedam poglavlja poslanice Jevrejima. Ova glavna stvar koja se tu navodi ne znai samo da mi imamo nekog prvosvetenika, ve da imamo takvoga prvosvetenika. Takvoga, tj. prvosvetenika odreene vrste i veliine, takvoga kakav je prethodno prikazan i ne drugaije. To znai: - U prethodnih sedam poglavlja poslanice Jevrejima iznose se sasvim odreene stvari koje se odnose na Hristovu prvosveteniku slubu i utvruju izvesne pretpostavke za ovu slubu, koje su obuhvaene reima Imamo takvoga prvosvetenika. Da bismo pravilno razumeli ove rei, potrebno je da se vratimo na prvi deo poslanice Jevrejima, kako bismo shvatili znaaj i dubinu rei takvoga. Celo sedmo poglavlje raspravlja o ovoj svetenikoj slubi. esto poglavlje zavrava se milju o ovoj slubi. Skoro celo peto poglavlje raspravlja o ovoj temi. etvrto poglavlje zavrava time; ono je samo nastavak treeg poglavlja, koje poinje pozivom: Upravite svoje misli na apostola i prvosvetenika nae veroispovesti, Isusa; a to je samo zakljuak onoga to je navedeno u prvom i drugom poglavlju. Drugo poglavlje zavrava se milju da je on milosrdan i veran prvosvetenik, a to je upravo zakljuak onoga to proizlazi iz prvog i drugog poglavlja - koja su u stvari samo jedno poglavlje. Ova skica jasno predstavlja Hristovu sveteniku slubu kao veliku temu koja se provlai kroz prvih sedam poglavlja poslanice Jevrejima. Sve istine koje se tu tretiraju, bez obzira u kom obliku ili u kojoj misli se javljaju, jesu jednostavno samo razliiti prikazi velike istine svetenike slube; sve je obuhvaeno u rei: Imamo takvoga prvosvetenika. Da bismo shvatili pravi znaaj i dubinu ove misli, neophodno je da prouimo poslanicu Jevrejima od samog poetka i da pratimo ovu misao do glavne stvari i da je pritom uvek imamo pred oima. Smisao i cilj svega onoga to je ovde napisano, jeste da se pokae oveanstvu da mi imamo takvoga prvosvetenika. Svejedno koliko su duboko i znaajno povezane sa Hristom izjave narednih poglavlja poslanice Jevrejima, sve one imaju veliki cilj, da pokau da mi imamo takvoga prvosvetenika. One se mogu posmatrati samo kao podreene i dopunske istine ove velike glavne istine, da mi imamo takvoga prvosvetenika. Argument koji se obrauje u drugom poglavlju poslanice Jevrejima zavrava reima: Stoga je bilo potrebno da u svemu bude slian brai, da bude milosrdan i veran prvosvetenik pred Bogom Tu se objanjava da je Hristovo ponienje, kroz koje se On izjednaio sa ovekom, njegovo otelovljenje i njegovo stanovanje meu ljudima, bilo nuno da bi bio milosrdan i veran prvosvetenik. Da bi se mogla proceniti mera njegovog ponienja i pravi znaaj njegovog poloaja kao sina ovejega i kao oveka, mora najpre da se shvati njegov uzvieni poloaj kao Bojeg sina i kao Boga. To je tema prvog poglavlja. Hristovo ponienje, poloaj i njegova priroda, kad je bio u telu na ovome svetu, iscrpnije se nego bilo gde u Pismu obrauju u drugom poglavlju poslanice Jevrejima. Istina i misao prethodnog poglavlja moraju nuno da prethode drugoj misli. Pre nego to se moe shvatiti misao i istina drugog poglavlja, mora se u potpunosti razumeti prvo poglavlje. Uzvienost, poloaj i priroda Hrista, kakvu je imao na nebu, pre nego to je doao na

Zemlju, obrauju se u prvom poglavlju poslanice Jevrejima iscrpnije nego na bilo kom drugom mestu u Pismu. Zato je istina, da je razumevanje poloaja i prirode Hrista, kakve je imao na nebu, nuno za pravilno razumevanje njegovog poloaja i prirode, kakve je imao na Zemlji. I poto je ovde na Zemlji morao biti to to je bio, da bi postao milosrdan i veran prvosvetenik, potrebno je razumeti ta je bio na nebu. To je bitno zato to je to prethodilo onome to je On bio na Zemlji i stoga je znaajan deo argumenata obuhvaenih jednim izrazom: Imamo takvoga prvosvetenika.

Poglavlje 2

Hristos kao Bog

O kojoj misli se sada radi u vezi sa Hristom u prvom poglavlju poslanice Jevrejima? Najpre se susreemo sa Bogom - Bogom Ocem -, koji govori oveanstvu, koji je govorio naim oevima preko proroka, a u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina. (arni) Ovde se ukljuuje i Hristos, Sin Boji. Dalje se govori o obojici, o Ocu i Sinu: Koga je postavio (Bog Otac) za naslednika svega, ijim posredstvom je i svet stvorio (Bog Otac) (arni) Pre nego to nam se Hristos, Sin Boji, prikae kao prvosvetenik - i kao uvod u to pokazuje nam se kao Stvoritelj, kao delotvorna, ivotodavna Re u stvaranju. Njegovim posredstvom je svet stvoren. Dalje itamo o samome Sinu Bojem: On je odsjaj njegove (Oeve) slave i odraz njegovoga (Oevog) bia, koji sve nosi svojom silnom reju, koji je izvrio oienje od greha i seo s desne strane velianstva na visinama To govori da je Hristova priroda na nebu bila priroda Boga. On, u svojoj linosti, u svojoj sutini, pravi je odraz i pravi karakter sutine Boga. To znai, Hristova priroda na nebu, pre nego to je doao na Zemlju, bila je sutina same Boje prirode. Zato o njemu stoji napisano, da je On postao toliko silniji od anela, koliko je nasledio ime uzvienije od njihovoga (arni). To uzvienije ime je ime Bog, koje Otac, kao to se to vidi iz 8. stiha, daje Sinu: Za Sina pak (kae Otac): Tvoj presto, Boe, stoji u sve vekove. (arni) On je, dakle, toliko silniji od anela, koliko je Bog silniji od njih. To je razlog zato On ima uzvienije ime, ime koje izraava ono to je On po svojoj unutranjoj prirodi. Ovo ime je On nasledio. Ono mu nije pozajmljeno, nego ga je nasledio. Kao vena istina, u prirodi je stvari, da niko ne moe naslediti neko drugo ime, nego samo ime svoga oca. Ime Hrista, koje je uzvienije od imena anela, prema tome je ime Oca; a ime Oca je Bog. Ime koje je Sin nasledio takoe je Bog. Ovo ime, koje je uzvienije od imena anela, On nosi, jer je utoliko silniji od anela. Poto je to ime Bog, Hristos je toliko silniji od anela, koliko je Otac silniji od anela. Zatim se Pismo zadrava na Hristovom poloaju i prirodi, koliko je ona vea od prirode anela: Jer kome je od anela ikad rekao: ,Ti si sin moj, ja sam te danas rodio?' i opet: ,Ja u mu biti Otac, i on e mi biti Sin' (arni). U ovome lei misao o uzvienijem imenu, koje je razmatrano u prethodnom stihu. Jer poto je On Sin Boji, a Bog njegov Otac, On je nasledio ime Oca, koje je Bog i koje je utoliko vie od imena anela, koliko je Bog vii od njih. Ova misao se nastavlja dalje: I opet uvodei prvorodnoga u svijet govori i da mu se poklone svi aneli Boiji On je utoliko vii od anela, da mu se aneli klanjaju, i to po Bojoj volji, jer je On po prirodi Bog. Ogromna razlika izmeu Hrista i anela se naglaava: A za anele govori: Koji vetrove ini svojim anelima i plamenove ognjene svojim slugama. Za Sina pak: Tvoj presto, Boe, stoji u sve vekove (arni) Dalje: Palica je pravde palica carstva tvoga. Omiljela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje; toga radi pomaza te, Boe, Bog tvoj uljem radosti vema od drugova tvojijeh I opet govori Otac Sinu i kae: Ti si, Gospode, u poetku osnovao zemlju, i nebesa su djela ruku

tvojijeh; ona e proi, a ti ostaje: i sva e ostarjeti kao haljina, i savie ih kao haljinu i izmijenie se: a ti si onaj isti, i tvojijeh godina nee nestati. Obrati panju na ovaj kontrast. Ovde se pokazuje Hristova priroda. Nebesa e proi, ali On ostaje. Ona e ostareti, a godina njegovih nee nestati. Nebesa se menjaju, On ostaje uvek isti. To pokazuje da je On Bog, i to po prirodi. Ovaj kontrast se jo vie istie: A kome od anela ree kad: sjedi meni s desne strane dok poloim neprijatelje tvoje podnoje nogama tvojima? Nijesu li svi slubeni duhovi koji su poslani na slubu onima koji e naslijediti spasenije? Prvo poglavlje poslanice Jevrejima otkriva nam dakle Hrista kao Boga, vieg od anela, i to uto-liko vieg, koliko je Bog vii od anela. Ovo poglavlje takoe pokazuje da Hristos nosi ime Bog, jer je On po svojoj prirodi Bog. Njegova priroda je toliko boanska priroda, da je ona izraz Boje sutine. To je Hristos, Spasitelj, Duh od Duha i Bie od Bia Boga. Potrebno je razumeti ovu istinu iz prvog poglavlja poslanice Jevrejima, da bi se razumela njegova ljudska priroda, koja je otkrivena u drugom poglavlju.

10

Poglavlje 3

Hristos kao ovek

Prikaz Hristove jednakosti sa Bogom u prvom poglavlju poslanice Jevrejima jeste samo uvod u prikaz njegove jednakosti sa ovekom u drugom poglavlju. Prikaz njegove jednakosti sa Bogom u prvom poglavlju jeste samo kamen temeljac za pravilno razumevanje njegove jednakosti sa ovekom. A ova jednakost sa Bogom jeste jednakost ne samo u smislu oblija ili odraza, nego u tom smislu da je njegova priroda jednaka samome Bogu. Odraz njegove sutine, Duh od Duha i Bie od Bia Bojeg. Ovaj uvod vodi nas do spoznaje njegove jednakosti sa ovekom. To znai: Iz prethodnoga treba da nauimo da se Hristova jednakost sa ovekom ne sastoji samo u obliju, kao slika ili odraz; to je jednakost prirode, same sutine. Inae celo prvo poglavlje poslanice Jevrejima sa svim tim podrobnim objanjenjima bilo bi beznaajno i neprikladno. ta je sada istina o Hristu u njegovoj jednakosti sa ovekom, kakva nam se pokazuje u drugom poglavlju poslanice Jevrejima? Imajui na umu veliku misao prvog poglavlja i prva etiri stiha drugog poglavlja kontrast izmeu Hrista i anela, da je On kao Bog toliko vei -, poinjemo sa petim stihom drugog poglavlja. To je poetak misli, u kojoj je Hristos prikazan nasuprot anelima, manji od anela, toliko manji, koliko je ovek manji od anela. itamo: Jer nije anelima pokorio budui svet o kome govorimo. Nego je neko posvedoio negde govorei: ,ta je ovek da ga se sea, ili sin oveiji da ga pogleda? Samo za malo si ga uinio manjim od anela, slavom i au ovenao si ga, sve si potinio pod njegove noge.' A kad mu pokori sve, nita mu ne ostavi nepokoreno. No sad jo ne vidimo da mu je sve pokoreno; ali Isusa, za malo uinjenog manjim od anela' vidimo slavom i au ovenana za smrtnu patnju, da bi po milosti Boijoj za sve okusio smrt (Jevrejima 2,5-9 - arni). To znai: Bog nije anelima pokorio budui svet, nego oveku, ali ne oveku, kome je on prvobitno bio pokoren; to je bilo jednom, ali sada vidimo da to nije tako. ovek je izgubio svoju vlast. Sve je bilo pokoreno pod noge njegove, ali sada je on sam potinjen smrti. On je potinjen smrti samo zato to je bio potinjen grehu. Jer: Zato kao to kroz jednog ovjeka doe na svijet grijeh, i kroz grijeh smrt, i tako smrt ue u sve ljude, jer svi sagrijeie (Rimljanima 5,12). On je zato potinjen smrti, jer je potinjen grehu, a smrt je plata za greh. Istina, koja e ostati za svu venost, jeste da Bog nije anelima pokorio budui svet, nego oveku, i to oveku Isusu Hristu. Mada je vlast data oveku, mada vidimo da je on sada vie nema i da ju je dakle izgubio, mi vidimo Isusa, koji je kao ovek ponovo zadobio prvobitnu vlast. Vidimo Isusa, kome je kao oveku sve pokoreno. Onaj ovek bio je prvi Adam, ovaj ovek je drugi Adam. Prvi Adam bio je malo manji od anela. Ovog drugog Adama, Isusa, vidimo takoe malo manjeg od anela. Prvi ovek nije ostao u poloaju koji mu je Bog dao, on je bio malo manji od anela. Postao je jo manji, pokoren grehu i prema tome pokoren patnji, tavie smrtnoj patnji. Drugoga Adama vidimo u istom poloaju i u istom stanju: A privremeno manjim od anela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti (SPC) Jo vie: Jer i onaj koji osveuje, i oni koji se osveuju, svi su od jednoga. Isus osveuje. Oni koji se osveuju su ljudi iz svih nacija, plemena, jezika i naroda. Jedan osveeni ovek iz jedne nacije, jednog jezika ili jednog naroda jeste boanska objava, da

11

svaki ovek iz te nacije, tog jezika ili tog naroda moe biti osveen. Poto je Isus postao jedan od njih, da bi ih mogao dovesti u slavu, to je dokaz da je On postao ovek. Tako je On ovek kao i svi drugi ljudi, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braom. Ukratko, vidimo dakle: Kao to je Hristos na nebu toliko bio vei od anela, koliko je Bog vei od anela, tako je na Zemlji toliko bio manji od anela, koliko je ovek manji od njih. Hristos na nebu kao Bog - toliko vei od anela - bio je jedno sa Bogom. Isto tako na Zemlji - toliko manji od anela kao ovek - On i ovek su jedno. Isto tako sigurno kao to su u boanskom pogledu Isus i Bog jedno - jednoga duha, jedne prirode, jedne sutine - tako su i u ljudskom pogledu Hristos i ovek jedno - jednoga tela, jedne prirode i jedne sutine. Hristova jednakost sa Bogom je kako po sutini tako i u obliju. Njegova jednakost sa ovekom je takoe u sutini i u obliju, inae bi prvo poglavlje poslanice Jevrejima kao uvod u drugo poglavlje bilo besmisleno. Paralela izmeu prvog i drugog poglavlja bila bi bez znaaja.

12

Poglavlje 4

Tako i On
Prvo poglavlje poslanice Jevrejima otkriva da jednakost sa Bogom ne postoji samo u obliju ili u smislu odraza, nego u stvarnoj sutini. Drugo poglavlje jasno otkriva da se njegova jednakost sa ovekom ne sastoji samo u obliju ili odrazu, nego podjednako u stvarnoj sutini. Radi se o jednakosti sa ovekom u svim stvarima, ba onakvim kakve su. Zato stoji napisano: U poetku bee Re Boija, i ta Re bee u Boga, i Bog bee Re. Jednakost sa ovekom odnosi se na oveka u njegovoj paloj, grenoj prirodi, ne u njegovoj prvobitnoj, bezgrenoj prirodi. To proizlazi iz rei: A privremeno manjim od anela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti. Takav kakav je ovek, otkad je izloen smrti, tako vidimo Isusa kako stoji umesto oveka. Tako sigurno kao to vidimo Isusa nieg od anela zbog stradanja sve do smrti, tako sigurno se pokazalo da je Isus kao ovek uzeo prirodu, koju oveanstvo ima posle pojave smrti, a ne prirodu koju je pre toga imalo. A smrt je dola samo kroz greh. Da se greh nije pojavio, smrt nikada ne bi mogla da doe. Sada kad gledamo Isusa zbog smrtnog stradanja nieg od anela, mi ga gledamo u prirodi oveka, onakvoj kakva ona jeste, otkad je pogreio, a ne kakva je bila pre nego to je pogreio. Na taj nain je On mogao za sve da okusi smrt. Time to je postao ovek da bi dosegao oveka, morao je da doe tamo gde je ovek bio. ovek je pokoren smrti. Zato je Isus morao da postane takav ovek, kakav ovek jeste, otkad je podloan smrti. Jer je dolikovalo njemu, za koga je sve i kroz koga je sve, poto je mnoge sinove doveo u slavu, da stradanjima uini savrenim zaetnika njihovoga spasenja (Jevrejima 2,10 - arni). Time to je Isus postao ovek, dolikovalo je njemu da postane ovek kao to ovek i jeste. ovek podlee stradanju. Isusu je dolikovalo da doe oveku tamo gde je on u svom stradanju. Pre pada u greh ovek ni u kom sluaju nije bio podloan stradanju. Da je Isus doao u prirodi oveka kakva je ona bila pre pada u greh, onda bi to znailo da je On doao na nain i sa prirodom, koja bi ga spreavala da upozna stradanje ljudi. On ne bi bio u stanju da dosegne oveka, da ga spase. Ali poto je njemu dolikovalo da postane savren kroz stradanje, da bi oveka doveo u slavu, sigurno je da je Isus pri-likom svog utelovljenja uzeo udela u ljudskoj prirodi, kakva ona postoji od pojave stradanja, smrtnog stradanja, koje je plata za greh. Tako stoji napisano: Budui pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome (stih 14). U svojoj ljudskoj prirodi On je uzeo isto telo i krv, koje ovek ima. U ovom tekstu su sve rei, koje to mogu da uine jasnim i odreenim, obuhvaene jednom reenicom. Sinovi ljudski imaju telo i krv; i On je uzeo udela u tome. To nije sve. On je uzeo udela u istom telu i krvi, u kome deca imaju udela. To jo nije sve. Kao to deca imaju udela u telu i krvi, tako je i On uzeo udela u tome. Pa i to nije sve. Tako je i On uzeo udela u tome. Da bismo svi razumeli, Duh nadahnua eli da pojasni i naglasi ovu istinu toliko, da On nije zadovoljan sa time da upotrebi manje rei nego to je mogao da upotrebi. Iz tog razloga nam se objanjava, da isto tako i ba isto tako kao to deca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome.

13

To je uinio da bi spasao one, koji god od straha (od) smrti u svemu ivotu bie robovi. On je uzeo udela u istom telu i krvi, kao to mi to imamo u ropstvu grehu i strahu (od) smrti, da bi mogao da nas oslobodi od ropstva grehu i straha (od) smrti. To je znaenje rei, da onaj koji osveuje i oni koji se osveuju, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braom. Ovu veliku istinu krvnoga srodstva i krvnoga bratstva izmeu Hrista i oveka nalazimo u jevanelju Prve knjige Mojsijeve. Kada je Bog sa Avramom sklopio svoj veni zavet, rtve su raseene napola i on je prolazio sa Avramom izmeu tih polovina (1. Mojsijeva 15,8-18; Jeremija 34,18.19; Jevrejima 7,5.9). Ovim postupkom Gospod je uao u najsveaniji savez, koji je poznat na Istoku i koji se u celom svetu zove krvno bratstvo. Tako je Gospod postao Avramov brat po krvi, rodbinski odnos koji je vei od bilo koje druge veze, koja postoji u ivotu. O toj istoj velikoj istini krvnoga srodstva Hrista sa ovekom govori se i u jevanelju 3. knjige Mojsijeve. U jevanelju ove knjige nalazi se zakon o otkupljenju, koji nalae otkupljivanje ljudi i njihove imovine. Ako je neki Izrailjac izgubio svoje nasledstvo ili sam postao rob, bio je predvien otkup. Ako je neko sam bio u stanju da otkupi sebe ili svoje imanje, onda je to mogao da uini. Ali gde to nije bio sluaj, pravo na otkup imao je njegov najblii krvni roak. To znai, to nije zapadalo samo najbliem roaku meu njegovom braom, nego onome koji je kao najblii bio za to u stanju (3. Mojsijeva 25,24-28; 47-49; Ruta 2,20; 3,9.12.13; 4,1-14). Mnogo vremena pre toga nalazimo u Prvoj i Drugoj knjizi Mojsijevoj isto uenje, koje je zapisano u drugom poglavlju poslanice Jevrejima, istinu, da je ovek izgubio svoje nasledstvo i da je postao rob. Poto nije u stanju da otkupi ni sebe ni svoje nasledstvo, pravo na otkup pripada najbliem za to sposobnom krvnom srodniku. U celom univerzumu postoji samo jedan, koji je sposoban da otkupi - Isus Hristos. Kao otkupitelj On mora, meutim, da bude ne samo sposoban, nego i krvni srodnik. Dalje On mora da bude ne samo bliski srodnik, nego najblii srodnik, naime najblii krvni srodnik. Zato stoji napisano: Budui pak da djeca - deca oveka (Adama), koji je izgubio nae nasledstvo - imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome. Telo i krv On je uzeo ba kao i mi, i na taj nain je postao na najblii srodnik. Pismo zato dalje kae da On i mi svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braom. Pa ak i ovde Nadahnue misli da ova krajnje vana istina nije dovoljno naglaena, pa nastavlja: Jer se zaista ne prima anela, nego se prima sjemena Avraamova. Zato bjee duan u svemu da bude kao braa, iji je On postao krvni brat potvrivanjem venog zaveta. Ovo je uinio, jer u emu postrada i iskuan bi u onome moe pomoi i onima koji se iskuavaju, i da bi mogao postradati s naijem slabostima, jer je u svaemu iskuan, kao i mi, osim grijeha. Poto je u svojoj ljudskoj prirodi u svemu postao jednak sa nama, mogao je u svemu da bude iskuan kao i mi, i bio je iskuan. Jedini nain da u svaemu bude iskuan kao i mi, bio je da u svemu postane jednak sa nama. Po svojoj ljudskoj prirodi On je jedan od nas. On nemoi nae uze (Matej 8,17). On moe postradati s naijem slabostima. Time to je u svemu postao jednak sa nama, On osea iskuenje kao to ga i mi oseamo. On sve to poznaje i tako je u stanju da u potpunosti spase one, koji ga prihvataju. U svom telu bio je tako slab, kao i mi, i nije mogao nita sam od sebe da ini (Jovan 5,30). Kad je na sebe uzeo nae bolesti i nae patnje, bio iskuan kao i mi i morao da osea kao to mi oseamo, izvojevao je punu pobedu uz Boju silu, koja mu je data kroz veru i koju je doneo nama u naem telu. Zato je njegovo ime Emanuilo - s nama Bog. Ne samo Bog s Njim, nego i Bog sa nama. Od venosti je Bog bio s Njim i mogao je s Njim i da ostane, da nije sebe dao za nas. Kada je ovek grehom bio odvojen od Boga, mi smo bili bez Boga. Bog je opet eleo da bude sa nama; onda je Isus postao jedan od nas, a time to je Bog bio s Njime, mogao je opet da bude s nama. Blagosloveno neka je Njegovo ime!

14

U ovome lei Isusova vera i sila. To je na Iskupitelj: jedno sa Bogom i jedno sa ovekom. Tako moe u potpunosti da spase svaku duu, koja kroz njega dolazi Bogu.

15

Poglavlje 5

Pokoren zakonu
Jer ovo da se misli meu vama to je i u Hristu Isusu, koji ako je i bio u obliju Boijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevi oblije sluge, postavi kao i drugi ljudi i na oi nae se kao ovjek (Filibljanima 2,5.-7) On je postao kao i drugi ljudi, onakvi kakvi su oni i gde su oni. Rije postade tijelo. On je uzeo udela u istom telu i krvi, u onome u emu i ljudi imaju udela, nakon to je ovek pao u greh. Kao to stoji napisano: A kad se navri vrijeme, posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je roen od ene i pokoren zakonu. (Galatima 4,4) Biti pokoren zakonu znai biti kriv, i proklet i stajati pod prokletstvom. Jer stoji napisano: A znamo da sve to zakon govori - govori onima koji su pod zakonom ... i da sav svet bude kriv pred Bogom (arni), Jer svi sagrijeie i izgubili su slavu Boiju. (Rimljanima 3,19.23; 6,14) Krivica je ta koja donosi prokletstvo. Prorok Zaharija je video jednu leteu knjigu (tj. svitak), duina joj dvadeset lakata, a irina deset lakata. Gospod mu je rekao: To je prokletstvo koje izae na svu zemlju. ta je uzrok ovog prokletstva, koje lei na celoj zemlji? itamo: Jer svaki koji krade istrijebie se po njoj s jedne strane, i koji se god kune krivo istrijebie se po njoj s druge strane. (Zaharija 5,1-4) Ova knjiga je Zakon Boji. Sa obe ploe Zakona navodi se jedna zapovest, po emu vidimo da su obe ploe unete u tu knjigu. Svi lopovi - svi oni koji gaze Zakon u oblasti druge ploe - bie istrebljeni na toj strani Zakona. Svi oni koji se kunu krivo - svi koji gaze Zakon u oblasti prve ploe - bie istrebljeni na toj strani Zakona. Nebeski izvetai ne moraju da zapisuju svaki greh svakog oveka, nego samo na svitku, koji pripada svakom oveku, zaokruuju odgovarajuu zapovest, koja se gazi sa svakim prestupom. Takav svitak prati svakog oveka, ma kuda poao, i ostaje ak u njegovoj kui: Ja u je pustiti, govori Gospod nad vojskama, te e doi na kuu lupeu i na kuu onoga koji se kune mojim imenom krivo; i stajae mu usred kue i satre je, i drvlje joj i kamenje. Osim ako se ne ponudi neko sredstvo isceljenja, svitak Zakona ostaje sve dotle dok prokletstvo ne satre tog oveka i njegovu kuu zajedno sa drvljem i kamenjem, a to znai, sve dok prokletstvo onog velikog dana ne satre Zemlju, kada e se elementi od vatre rastopiti. Zato se kae: Sila je grijeha i prokletstva zakon. (1. Korinanima 15,56; Isaija 24,5.6; 2. Petrova 3,10-12) Ali hvala Bogu: Posla Bog sina svojega ... koji je ... pokoren zakonu, da iskupi one koji su pod zakonom (Galatima 4,4.5). Svojim dolaskom On je svakoj dui, koja je pod Zakonom, doneo iskupljenje. Ali da bi oveku pod Zakonom mogao da donese potpuno iskupljenje, On je morao sam da doe oveku, i to onakav kakav je ovek, i tamo gde se ovek nalazi, naime pod Zakonom. On je to i uinio. On se pokorio Zakonu. On je okrivljen. Postao je proklet. On je okrivljen ba onako kao i svako koji je kriv Zakonu. On je doao pod prokletstvo Zakona, kao i ovek koji povredom Zakona stoji pod prokletstvom. On je pao pod kletvu kao i svaki ovek na ovom svetu. 5. Mojsijeva 21,23: Jer je proklet pred Bogom ko je objeen (na drvo.) (stih 22) U jevrejskom originalu znaaj ovog teksta jo je izraeniji: Ko na drvetu visi on je prokletstvo Boje. A to je zaista sluaj sa Hristom, jer: je on postao kletva za nas

16

(Galatima 3,13 - arni). Kad je bio pokoren Zakonu, sve je uzeo na sebe, to znai da bude pod Zakonom. On je postao kriv. On je postao proklet. On je postao kletva. Imaj, meutim, uvek na umu da je On pod sve to pokoren. To sve nije dolo od njega, nego je On pokoren pod Zakon, i to za nas koji smo pod Zakonom, koji smo zbog prestupa Zakona pod prokletstvom, koji stojimo pod kletvom zato to se krivo kunemo, laemo, ubijamo, krademo i inimo sva druga ogreenja o tu knjigu Zakona, koja nas prati na naim putevima i koja sa nama ostaje u naoj kui. On je pokoren Zakonu, da bi otkupio one, koji su pod Zakonom. On je postao kletva, da bi otkupio one koji su prokleti, jer oni stoje pod Zakonom. Svejedno za koga je ovo uinjeno i ta se time trebalo postii, ne sme se zaboraviti injenica, da je On, da bi uopte mogao da deluje, morao da bude stavljen pod Zakon, pod kojim su se ve nalazili oni, za koje je On to uinio. Svaki ovek na svetu koji poznaje krivicu, moe da zna ta je Isus oseao za njega. I na taj nain moe da zna koliko je Isus blizu njega. Ko zna ta je prokletstvo, moe tano da zna ta je Isus za njega oseao, i tako zna da je Isus potpuno bio u stanju da ima sauee i da ga iskupi. Ko poznaje kletvu greha, zlo svoga srca, taj zna ta je Isus za njega iskusio i kako se potpuno sa njime poistovetio u svakom iskustvu. Isus je uzeo na sebe krivicu, prokletstvo, teret kletve i iveo celog svog zemaljskog ivota u ovom svetu krivice, prokletstva i kletve savrenim ivotom pravednosti Boje, ne sagreivi ni na jedan nain. ovek koji poznaje krivicu, prokletstvo i kletvu greha i zna da je Isus sve to zaista iskusio za njega i to oseao tako kao to ovek osea, moe sa verom u Hrista da doivi blagosloveno iskustvo savrenog ivota boanske pravednosti i da bude osloboen krivice, prokletstva i kletve, tako da se u njegovom ivotu vidi da ga Isus potpuno uva da ne grei. Hristos je pokoren Zakonu da bi iskupio one koji su pod Zakonom. Ovo delo blagoslova uinjeno je za svakoga ko prihvata iskupljenje. Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavi za nas kletva. Nije bilo uzalud to to je Hristos postao kletva za nas. Sve to je time nameravano, uinjeno je za sve koji to ele da prihvate. Jer se sve to desilo da meu neznabocima bude blagoslov Avraamov u Hristu Isusu, da obeanje Duha primimo kroz vjeru. (Galatima 3,14) Ma ta da je time nameravano i ma ta da je time postignuto, ne sme se nikada izgubiti iz vida injenica da je Hristos svojim ponienjem i svojim odricanjem, time to je postao kao i svaki drugi ovek i telo, pokoren Zakonu - kriv, proklet, kletva - i to tako stvarno i tako potpuno, kao i svaka druga dua eljna iskupljenja. Time to je sve to proao, postao je uzrok venog spasenja i u stanju je da ak iz najdublje izgubljenosti spase sve one, koji kroza Njega ele da dou Bogu.

17

Poglavlje 6

Roen od ene
Na koji nain je Hristos postao telo? Kako je uzeo udela u ljudskoj prirodi? Na potpuno isti nain kao to svi sinovi ljudski uzimaju udela u tome. itamo: Budui pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome, Tako i on znai na isti nain. On je uzeo udela u telu i krvi kao ljudi, i to na isti nain kao i oni. Kod ljudi se to deava roenjem. Tako i on, kao to stoji napisano: Sin nam se rodi. Dalje s ovim u vezi stoji napisano: A kad se navri vrijeme, posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je roen od ene (Galatima 4,4). Poto je roen od ene, onda je u prirodi stvari, da se to moglo desiti na jedini nain koji postoji na ovom svetu. Ali zato uopte od ene? Zato ne od oveka? Iz jednostavnog razloga, to onda ne bi mogao da bude blizak oveanstvu, onakvom kakvo je ono od pada u greh. On je roen od ene, da bi mogao biti tamo gde je greh poeo u ljudskoj prirodi. On je morao biti roen od ene, jer je ena, a ne ovek, prva prestupila: I Adam se ne prevari, a ena prevarivi se postade prestupnica. (1. Timotiju 2,14) Da je Hristos kao ljudsko bie doao preko oveka, onda ne bi mogao da pokrije celu oblast greha. ena je sagreila, i greh je bio na svetu, pre nego to je ovek sagreio. Da bi mogao da se suprotstavi svetu greha tamo gde se on zaista pojavio na zemlji, Hristos je roen od ene. Da je drugaije doao, onda ne bi mogao da izvojuje potpuno iskupljenje oveka od greha. enino seme je bilo to, koje je trebalo da stane zmiji na glavu. Samo kao enino seme i kao roen od ene mogao je Hristos da se suprotstavi zmiji na njenom vlastitom tlu, ba tamo gde je greh i doao na na svet. Prestup je doao na na svet upravo preko ene. Preko ene se najpre pojavio greh. Iz ovog je razloga Otkupitelj morao da ide i dalje od spasenja ovekovog, kako bi se suprotstavio grehu, jer je greh doao na svet pre nego to je ovek sagreio. Zato je onaj, koji je trebalo da spase oveka, roen od ene. Tako je mogao da sledi greh unazad do samog izvora njegove pojave na svetu preko ene. Da bi unitio greh, od njegovog samog poetka na ovom svetu sve do brisanja njegovih poslednjih ostataka, Hristos je morao, naravno, da uzme udela u ljudskoj prirodi, onakvoj kakva ona postoji od pojave greha. Da je drugaije, ne bi bilo nuno da bude roen od ene. Da nije bilo potrebno da doe u najui dodir sa grehom koji postoji na svetu, takav kakav je u ljudskoj prirodi, da je smeo makar i za jedan jedini stepen da se odvoji od greha koji postoji u ljudskoj prirodi, onda ne bi morao da bude roen od ene. Pa ipak, On je doao od ene, a ne od oveka. On je doao odatle odakle je greh doao na ovaj svet, a ne od oveka, koji je prvi dospeo u greh nakon to je greh doao na ovaj svet. Time je demonstrativno negirano svako opravdano pitanje da li moda izmeu Hrista i greha, koji postoji na svetu, izmeu njega i ljudske prirode, kakva postoji na ovom svetu pod grehom, ipak ne postoji neko odvajanje ili makar mala razlika. On je postao telo. On je uinjen grehom. On je postao telo, kakvo je telo zaista i takvo kakvo je telo na ovom svetu. On je uinjen grehom, tako kakav je greh zaista. Takav je morao biti za spasenje izgubljenog oveanstva. Da je samo za jedan jedini stepen ili makar za senku jednog stepena na bilo koji nain odstupio od prirode onih, koje je doao da iskupi, onda bi promaio ceo svoj zadatak.

18

Poto su oni, koje je hteo da iskupi, pod Zakonom, morao je i On da bude pokoren Zakonu; morao je da bude proklet ili da bude pod prokletstvom, jer su oni, koje je hteo da iskupi, pod prokletstvom; morao je da postane greh, jer su oni grenici, prodani pod greh. Morao je ba tako da postane telo, isto telo i krv, jer su telo i krv oni koje eli da spase, i morao je da bude roen od ene, jer je greh najpre kroz enu doao na svet. Bez ikakvog izuzetka ispunila se istina rei: Zato bee duan u svemu da bude kao braa. (Jevrejima 2,17) Da nije bio istoga tela kao i oni, koje je hteo da otkupi, onda bi bilo beskorisno da uopte postane telo. I jo vie: jedino telo koje postoji na svetu, jeste jadno, greno, izgubljeno ljudsko telo, koje poseduje celo oveanstvo; da to nije bilo ono telo koje je On uzeo, onda On zaista ne bi doao na svet, kojeg je morao da iskupi. Da je njegovo telo bilo drugaije od tela koje zaista postoji na svetu, onda je On dodue mogao da doe na svet, ali praktino ne bi mogao da dopre do oveka niti da mu pomogne, jer bi od njega bio tako daleko, kao da nikada nije ni doao. Onda bi On, naime, isto toliko bio udaljen od oveka i isto toliko od nekog drugog sveta, kao da nikada nije doao. Moramo u potpunosti razumeti da je Hristos svojim roenjem uzeo udela u prirodi Marijinoj, te ene, koja ga je donela na svet. Meutim, telesno mudrovanje oveka ne dozvoljava da je Bog morao da uzme na sebe to, da iz savrenstva svoje svetosti doe onamo gde se ovek nalazi u svojoj grenosti. To je razlog to se ine napori da se pobegne od posledica ove slavne istine, ovog principa samoodricanja, razlog zato je smiljena teorija, po kojoj je priroda device Marije bila drugaija nego priroda ostalih ljudi, a njeno telo ne ba sasvim isto kao kod drugih ljudi. Ovo tumaenje eli da nam predoi da je Marija specijalno za ovu svrhu, da bi mogla da rodi Hrista na dolian nain, na neki poseban nain bila obdarena nego drugi ljudi. To je teorija, koja dostie svoj vrhunac u poznatoj katolikoj dogmi o bezgrenom zaeu. Mnogi protestanti, ako ne ak velika veina, kao i drugi nekatolici, govore da se ova dogma odnosi na to da je Marija zaela Hrista preko Svetoga Duha. Meutim, apsolutno nije re o tome. Uopte se ne radi o zaeu Hrista, nego o tome da je Marija u trenutku kad je nju njena majka zaela, bila sauvana od naslednog greha. Ovo slubeno i nepogreivo uenje o bezgrenom zaeu sveano je objavio papa Pije IX kao naelo vere. Osmog decembra 1854. on je ex cathedra rekao: Sa autoritetom naeg Gospoda Isusa Hrista i blagoslovenih apostola Petra i Pavla i sa vlastitim autoritetom izjavljujemo, objavljujemo i potvrujemo da je uenje koje potvruje da je blaena Devica u trenutku svog zaea posebnom milou svemonoga Boga u pogledu zasluga Isusa Hrista, Otkupitelja ljudskog roda, sauvana od svakog poroka i nasledne krivice i ostala slobodna, od Boga otkriveno i zato moraju svi vernici vrsto i nepokolebljivo da veruju u njega. Ako se neko, neka Bog sauva, usudi da u srcu veruje drugaije nego to smo to mi odluili, taj neka zna i neka razmilja o tome da je sebi izrekao presudu, da je doiveo brodolom u veri i da je otpao od jedinstva Crkve. Svi oni osim toga svojim delom podleu kaznama odreenim crkvenim pravom, ako se usude da to to pomisle u srcu, usmeno ili pismeno ili na bilo koji drugi nain iskau. Katoliki pisci dalje objanjavaju ovu dogmu: Stari spis, De Nativitate Christi meu delima Kiprijana kae: Poto je Marijina priroda bila potpuno razliita od ostatka oveanstva, njoj je data ljudska priroda, ali ne i greh. Teodor, patrijarh jerusalimski, rekao je na drugom koncilu u Nikeji, da je: Marija, zaista majka Boja i da je ona i pre i posle roenja deteta bila devica; i ona je stvorena u stanju uzvienijem i slavnijem od svih drugih priroda, kako duhovno tako i telesno. (Catholic Belief 216,217) Time se priroda Marije potpuno udaljava od stvarne jednakosti i srodnosti sa oveanstvom i ljudskom prirodom. Poto smo to jasno uvideli, pratiemo sledei korak ovog nebiblijskog uenja. Kardinal Gibons:
19

Mi potvrujemo da je Drugo Lice blagoslovenog Trojstva, Re Boja, koja je u svojoj boanskoj prirodi pre svake venosti od Oca posvedoena i sa njime sutinski jednaka bila, ponovo posvedoena kad se navrilo vreme, tako to je On roen od device. Tako je On od njenog materinskog krila dobio ljudsku prirodu iste sutine kao to je njena. Ako se uzviena tajna utelovljenja moe izmeriti prema prirodnom redu, blagoslovena devica je, time to je osenjena Svetim Duhom, dala Drugom Licu moljenja dostojnoga Trojstva, onako kako majke to ine, stvarnu ljudsku prirodu iste sutine kao to je njena, zaista i istinski Majka Boja. (Faith of our Fathers 198,199) Dve stvari se ovde istiu. Najpre se Marijina priroda oznaava ne samo kao potpuno razliita od ostatka oveanstva, nego uzvienija i slavnija od svih priroda, ime se potpuno odvaja od normalne ljudske prirode. Onda se za Isusa kae da je On od nje dobio ljudsku prirodu iste sutine kao to je njena. Kao to su dva i dva etiri, ovaj koncept ui da je ljudska priroda naeg Gospoda sasvim razliita bila od ostatka oveanstva, odnosno da ona u stvari uopte nije bila ljudska priroda. Tako izgleda katolika dogma o Hristovoj ljudskoj prirodi. To je sasvim jednostavno nauka da Hristova priroda u stvarnosti nije bila ljudska priroda, nego boanska uzvienija i slavnija od svih drugih priroda. Prema ovom uenju njegova ljudska priroda je toliko udaljena od oveka, da je potpuno drugaija od prirode oveanstva. To znai da je Hristos imao prirodu, u kojoj nije mogao da saosea sa oveanstvom. Meutim, sve ovo nije Isusova vera. Isusova vera jeste da budui pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome. Isusova vera je da je Bog poslao svoga Sina u obliju tijela grijehovnoga. Prema Isusovoj veri bjee duan u svemu da bude kao braa. A on bolesti nae nosi, da bi mogao postradati s naijem slabostima, i bio je u svaemu iskuan, kao i mi. Ako nije bio takav kao to smo mi, onda ne bi mogao biti iskuan kao i mi. Meutim, On je u svaemu iskuan kao i mi. Zato je i bio u svaemu kao i mi. Citati navedeni u ovom poglavlju iznose nam verovanje Rima u pogledu prirode Hrista i Marije. U drugom poglavlju Jevrejima poslanice i u srodnim tekstovima, kakvi su navedeni u ovoj knjizi, prikazuje se prava vera u pogledu ljudske prirode Hrista. Vera Rima u pogledu prirode Hrista i Marije proistie iz opte predstave neobnovljenog oveka, da je Bog suvie ist i svet, da bi stanovao sa nama i u naoj grenoj ljudskoj prirodi. Mi smo, greni kakvi smo, suvie daleko od njega, od njegove istote i svetosti; zato On nije mogao, takav kakvi smo mi, da doe kod nas. Istinska vera - Hristova vera, jeste, da je On doao k nama upravo tamo gde smo mi daleko od Boga u naoj grenosti, u naoj ljudskoj prirodi, koju je On uzeo. On, beskrajno isti i Sveti, koji Jeste, eli da u Hristu kroz Svetoga Duha bude sa nama i u nama, nama grenima, izopaenima i izgubljenima, da bi nas spasao, oistio i posvetio. Vera Rima jeste da mi moramo biti isti i sveti, da bi Bog uopte mogao da bude sa nama. Vera Hristova jeste da Bog mora da bude sa nama i u nama da bismo mi uopte mogli postati isti i sveti.

20

Poglavlje 7

Zakon naslea
I rije postade tijelo. A kad se navri vrijeme, posla Bog sina svojega ... , koji je roen od ene. (Galatima 4,4) Gospod pusti na Nj bezakonje svijeh nas. (Isaija 53,6) Time to je Hristos roen od ene, mogao je, kao to je ve pomenuto, da sledi greh do njegovog porekla na Zemlji. On je morao da doe od ene, da bi to mogao da uini. Takoe na njega su stavljeni svi nai gresi. Grehe celoga sveta, od njihovih prvih poetaka do kraja, uzeo je On na sebe, i to oboje, greh kakav postoji po sebi, i greh, kakav se ini, greh kao sklonost i greh kao delo, nasleeni greh, koji jo uvek nismo poinili, i greh, koji postoji kao uinjeno delo. Samo je na ovaj nain na greh mogao da bude baen na Njega. Samo time to je pokoren zakonu naslea, mogao je da dosegne greh, kakav on zaista postoji u svojoj punini. On je mogao inae da uzme na sebe stvarno poinjeni greh zajedno sa krivicom i prokletstvom, koji su s time povezani, ali ne i one mnogostruke, svakom oveku svojstvene i generacijama nasleivane sklonosti ka grehu, koje se jo uvek nisu izrazile u delu, a koje se nekom zgodnom prilikom otkrivaju kroz neki otvoreni postupak. Veliki Davidov greh je primer za to (Psalam 51,5; 2. Samuilova 11,2). Otkupljenje ne bi bilo dovoljno, ako bi se odnosilo samo na stvarno poinjene grehe - mi moramo da se sauvamo od toga da ne inimo nove grehe. Da bi se to moglo desiti, mora se spreiti i pokoriti nasleena sklonost ka grehu. Neka sila mora da nas uzme u posed, koja e nas uvati da ne greimo, sila koja e pobediti ovu nasleenu sklonost i naklonost. Svi gresi koje smo zaista poinili, stavljeni su na njega. Njemu su uraunati, tako da se njegova pravednost moe staviti na nas i uraunati nama. Time to je postao telo, to je roen od ene i uzeo udela u tom telu i krvi kao i mi, time je sklonost ka grehu stavljena na njega, da bi se njegova pravednost mogla zaista otkriti u naem svakodnevnom ivotu. Tako se On suprotstavio grehu u telu koje je uzeo i trijumfovao je nad njim: ... posla Bog sina svojega u obliju tijela grjehovnoga, i za grijeh osudi grijeh u tijelu (Rimljanima 8,3). Dalje se kae: Jer je on mir na ... i razvali ... neprijateljstvo tijelom svojim (Efescima 2,14). Gresi koje smo mi uinili, njemu su pripisani, da se njegova pravednost pripie nama. Isto tako nas njegova pobeda nad telom i nad sklonou ka grehu osposobljava za pobedu nad istom sklonou u naem telu. Time to se On suprotstavio grenim sklonostima tela i u ovom telu otkrio pravednost, time nas On osposobljava da u njemu i kroz njega to isto uinimo u naem telu. Za grehe koje smo zaista poinili u prolosti, njegova pravednost nam se isto tako uraunava, kao to su njemu uraunati nai gresi. Meutim, da bi nas sauvala od greenja, nama se u naem telu isto tako daruje njegova pravednost, kao to je nae telo zajedno sa njegovom sklonou ka grehu njemu darovano. Tako je On savreni Iskupitelj. On nas iskupljuje kako od svih greha koje smo ve poinili, tako i od svih greha koje bismo, odvojeni od Njega, mogli da poinimo. Da On nije prihvatio isto telo i krv kao deca ljudska sa svim sklonostima ka grehu, onda ne bi bilo nikakvog objanjenja ili obrazloenja za njegov rodoslov koji je dat u Bibliji. On je bio potomak Davidov. On je bio potomak Avramov. On je bio potomak Adamov. I time to je

21

roen od ene, dosegao je greh jo pre Adama, tamo gde se on prvobitno pojavio na ovom svetu. Meu Hristovim precima nalaze se: Jojakim (u Mateju 1,11. po Vukovom prevodu Jehonija, a u Jeremiji 22,18. Joakim, po Daniiu - prim. prev.), koji je zbog svoje zloe trebalo da bude pogreben pogrebom magareim, poto je reeno za njegov le izvui e se i bacie se iza vrata Jerusalimskih (Jeremija 22,19.); Manasija koji je zaveo decu Izrailjevu te inie gore nego narodi koje istrijebi Gospod (2. Carevima 21,9.); Ahaz, koji je otkrio golotinju Jude i u svom prestupu draio Gospoda; i Rovoam, koji je roen Solomunu nakon to se ovaj odvratio od Boga, Solomun sam, sin Davidov sa Vitsavejom. Meu Hristovim precima nalaze se dalje Ruta Moavka, i kurva Rava, Avram, Isak, Jesej, Asa (Avija), Josafat, Ezekija i Josija: oni najgori zajedno sa onim najboljima. A zabeleena su dobra dela kao i zla dela, takoe i zla dela najboljih od njih. A pritom u ovom popisu predaka jedva da ima nekoga, u ijem ivotu nije zabeleen neki promaaj. I tu, na kraju te tablice predaka Re je postala telo i stanovala meu nama. Bila je to poslednja grana tog rodoslovnog drveta, kad je Hristos roen od ene. Iz rodoslovne linije sa takvim precima Bog je dozvolio da se pojavi njegov Sin u obliju tijela grjehovnoga (Rimljanima 8,3). Takva loza i takvo poreklo za Hrista su imali isti znaaj kao i za svakog drugog oveka, koji stoji pod velikim Zakonom, koji pohodi grehe otake na sinovima do treeg i do etvrtog kolena. Prilikom velikog kuanja u pustinji, kao i za vreme itavog njegovog ivota u telu, Hristovo poreklo u celoj svojoj irini igralo je veliku ulogu. Tako je Hristos nosio grehe sveta na taj nain to su mu oni uraunati, i preko zakona naslea. Optereen ovim stranim nedostacima On je pobedonosno izdrao borbu, koju su praroditelji bez i najmanje optereenja izgubili. Svojom smru On je platio krivicu svih poinjenih greha i s pravom moe da podari svoju pravednost svima koji je ele prihvatiti. Time to je osudio greh u telu i razvalio neprijateljstvo telom svojim, On oslobaa od sile zakona naslea i s pravom moe svakome koji eli da ga prihvati, da da svoju boansku prirodu, a time i mo koja ga uzdie iznad ovog zakona i uva ga u tom poloaju. Zapisano je: A kad se navri vrijeme, posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je roen od ene i pokoren zakonu, da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinatvo (Galatima 4,4). Posla Bog sina svojega u obliju tijela grjehovnoga, i za grijeh osudi grijeh u tijelu, da se pravda zakona ispuni u nama koji ne ivimo po tijelu nego po duhu (Rimljanima 8,3.4). Jer je on mir na, koji ... razvali ... neprijateljstvo tijelom svojijem ... da iz oboje (Boga i oveka) naini sobom jednoga novog ovjeka, inei mir. (Efescima 2,14.15) Zato bjee duan u svemu da bude kao braa ... jer u emu postrada i iskuan bi u onome moe pomoi i onima koji se iskuavaju (Jevrejima 2,17.18). Bez obzira da li kuanje dolazi iznutra ili spolja, Hristos je savreni tit protiv greha. U injenici da je Bog poslao svoga Sina u obliju tela grehovnoga na Zemlju, da je uzeo nau prirodu u njenoj grenosti i izopaenosti i da Bog uprkos ovoj prirodi stalno boravi kod njega i u njemu, On je za sva vremena dao vrst dokaz, da nema nijednog oveka na Zemlji, koji je toliko optereen grehom i izgubljen, u kome Bog ne bi rado boravio, spasao ga i doveo na put boanske pravednosti. To je razlog za Njegovo ime Emanuilo - S nama Bog.

22

Poglavlje 8

Jednak u svemu
Posebno treba obratiti panju na to da se izjave u prva dva poglavlja Jevrejima poslanice o Hristovoj linosti specijalno odnose na prirodu Hristovog bia. U Filibljanima 2,5-8 naroito se predstavlja Hristovo srodstvo sa Bogom i sa ovekom. Imajte u sebi istu misao koju Hristos Isus ima; On, koji je u obliju Boijem, nije smatrao kao neto prigrabljeno - to to je jednak Bogu, nego je liio samoga sebe, kada je uzeo oblije sluge i postao slian ljudima. I naavi se u liku kao ovek On je unizio samoga sebe i postao posluan do smrti, do smrti na krstu (arni). Kad se Hristos ponizio, postao je ovek, i Bog se otkrio u oveku. On se otkrio i kao ovek i kao Bog. U Hristu se susreu Bog i ovek u miru i postaju jedno. Jer je On mir na, koji oboje (Boga i oveka) sastavi u jedno, i razvali ... neprijateljstvo tijelom svojim ... da iz oboje naini sobom jednoga novog ovjeka, inei mir. (Efescima 2,14.15) Onaj koji je imao oblije Boga, uzeo je oblije oveka. Onaj koji je bio jednak Bogu, postao je jednak oveku. Tvorac i Gospod postao je stvorenje i sluga. Onaj koji je imao oblije Boga, primio je oblije oveka. Onaj koji je bio Bog i Duh, postao je ovek i telo (Jovan 1,1.14). To se ne odnosi samo na Njegovo oblije, nego i na Njegovo bie. Hristos je bio jednak Bogu u tom smislu to je imao istu prirodu, isto bie kao Bog. On se izjednaio s ovekom u tom smislu to je uzeo njegovu prirodu i njegovo celo bie. Hristos je bio Bog. Postao je ovek; a kad je postao ovek, onda je zaista postao ovek, kao to je zaista bio Bog. Postao je ovek, da bi spasao oveka. On je doao tamo gde je ovek bio, da bi oveka odveo tamo, gde je On sam bio i jeste. ovek je telo (1. Mojsijeva 6,3; Jovan 3,6). I rije postade tijelo. (Jovan 1,14; Jevrejima 2,14) ovek je pod Zakonom (Rimljanima 3,19 - arni). Hristos je pokoren zakonu. (Galatima 4,4) ovek je pod kletvom (Galatima 3,10. Zaharija 5,1-4). Hristos je ... postao kletva. (Galatima 3,13 - arni) ovek je prodan pod greh. Rimljanima 7,14. I ogrezao u bezakonju. Isaija 1,4. Ali Gospod pusti na Nj bezakonje svijeh nas. (Isaija 53,6) ovek je tijelo grjeno (Rimljanima 6,6). Hristos je uinjen grijehom. (2. Korinanima 5,21) Tako vidimo da je Hristos doslovno morao u svemu da bude kao braa. (Jevrejima 2,17) Tako je Hristos uinjen onim to nije bio, da bi oveka sada i za svu venost uinio onim to on nije. Hristos je bio Sin Boji. Postao je sin oveji, da bi sinovi ljudski mogli postati sinovi Boji (Galatima 4,4; 1. Jovanova 3,1). Hristos je bio Duh (1. Korinanima 15,45). Postao je telo, da bi ovek, koji jeste telo, mogao postati duh (Jovan 3,6; Rimljanima 8,8-10). Hristos koji je imao potpuno boansku prirodu, uzeo je udela u ljudskoj prirodi, da bismo mi, koji imamo potpuno ljudsku prirodu, mogli da uzmemo udela u boanskoj prirodi (2. Petrova 1,4).

23

Hristos koji nije znao za greh, uinjen je grehom, odnosno grenou oveka, da bismo mi, koji nismo poznavali pravednost, uinjeni pravednou, naime Bojom pravednou. Boja pravednost, kojom je ovek u Hristu uinjen, jeste stvarna pravednost. Isto tako stvaran bio je i greh, kojim je Hristos uinjen u telu. I kao to su stvarni gresi koji nas optereuju, oni su i za Hrista postali stvarni gresi, kad su stavljeni na Njega. Isto je tako i sa krivicom, koja donosi grehe sa sobom. I kao to je krivica greha leala na nama, tako je ta ista krivica stavljena i na Njega, kada je ove grehe uzeo na sebe. I kao to je oseanje prokletstva i obeshrabrenja za nas bilo stvarnost, kad su nai gresi leali na nama, tako je to isto prokletstvo i obeshrabrenje postalo stvarnost za Hrista, kad je krivica ovih greha prenesena na Njega. Dakle, Hristos je na pravi nain iskusio krivicu, prokletstvo i obeshrabrenje koje proizlazi iz svesti o grehu, kao istinsku stvarnost, ba kao to je doivljava i svaki drugi grenik koji ivi na Zemlji. Ova injenica koja uliva potovanje predoava svakom oveku koji je pao u greh velianstvenu istinu, da Boja pravednost sa svojim mirom, svojim spokojstvom i svojom radou za hriane ovde na Zemlji postaje svesno iskustvo, koje je isto tako stvarno kao i iskustvo svetih na nebu. On, koji je poznavao uzvienost Boje pravednosti, poznao je dubinu greha oveka. Pravedni sluga moj opravdae mnoge svojim poznanjem (Isaija 53,11). Svojim poznanjem On je u stanju da oslobodi svakog grenika iz najdublje dubine greha i da ga podigne na najvie visine pravednosti, naime pravednosti samoga Boga. Kad se za Hrista kae da je morao da postane jednak sa nama u svemu, onda to znai da je ba u svemu bio jednak sa nama. To se toliko obistinilo da je mogao da kae za sebe ono isto to mi moramo rei o sebi: Ja ne mogu nita initi sam od sebe. (Jovan 5,30) To se toliko slae sa njim, da je On u slabosti i manjkavosti tela - naeg tela, koje je On uzeo - bio takav, kakav je ovek koji nema Boga i Hrista. Samo bez Boga ovek ne moe nita da ini. S Bogom i kroz Njega moe sve. Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi mo daje, ali bez mene ne moete initi nita (Filibljanima 4,13; Jovan 15,5) Kad Hristos kae: Ja ne mogu nita initi sam od sebe, to onda pokazuje, jednom zauvek, da je Hristos sam po sebi - zbog naih slabosti, nae nasleene grenosti i greha koje smo poinili, a koji su stavljeni na Njega - u telu bio potpuno jednak oveku, koji stoji u slabostima tela i optereen je nasleenim i poinjenim gresima. U ovom stanju, optereen gresima sveta, kuan u svemu kao i mi, On u boanskoj veri uzvikuje: Ja u se u njega uzdati. (Jevrejima 2,13) On doe da iznae i spase izgubljeno (Matej 18.11). Ali da bi to postigao, morao je da doe tamo gde se izgubljeni nalaze i sam je morao da se zaputi meu izgubljene. On bi metnut meu zloince (Isaija 53.12). On je uinjen grehom (2. Korinanima 5,21). I u ovom stanju slabosti i iznemoglosti izgubljenih On je svoje poverenje stavio na Boga, da e ga On osloboditi i spasti. Optereen gresima sveta i kuan u svemu kao i mi, On se nadao i pouzdao u Boga da e ga spasti iz svih greha i sauvati od greenja (Psalam 69,1-21; 71,120; 22,1-22;31,1-5). To je Isusova vera! To je taka, na kojoj Isusova vera dosee izgubljenog, grenog oveka i pomae mu! Time je savreno dokazano da na celom svetu nema nijednog oveka, za koga nema nade u Bogu! Nijedan nije tako izgubljen, da sa poverenjem u Boga ne moe postii ovu veru, a sa njom i spasenje! Sa ovom verom Hristos je doao na mesto izgubljenog oveka i nadao se i pouzdao u Boje spasenje od greha i u Njegovu mo, da Ga moe sauvati od greha! Njegova pobeda je ta, koja svakome oveku na svetu omoguuje onu boansku veru, kroz koju se ovek nada i uzda u Boga, a kroz Njegovu silu moe da nae spasenje od greha i zatitu od greenja! Ta vera, koju je On pokazivao i kojom je izvojevao pobedu nad svetom, nad telom i avolom, jeste Njegov dobrovoljni dar za svakog izgubljenog oveka na

24

ovom svetu! Na ovaj nain vjera je naa ova pobjeda koja pobijedi svijet! (1. Jovanova 5,4). Naelnik i svritelj ove vere je Isus (Jevrejima 12,2). To je Hristova vera, koja se daje ljudima i koju ovek mora da prihvati, da bi mogao biti spasen! To je vera Isusova, koju sada u vreme tree aneoske vesti moraju prihvatiti i zadrati svi koji ele da budu sauvani da se ne poklone zveri i ikoni njezinoj i koji ele da budu sposobni da dre Boje zapovesti! Upravo je ta vera ona na koju se odnose zavrne rei trostruke aneoske vesti: Ovdje je trpljenje svetijeh, koji dre zapovijesti Boije i vjeru Isusovu. (Otkrivenje 14,12) Rezime i sutina svega to smo govorili jeste: Imamo takvoga prvosvetenika (Jevrejima 8,1 - arni). injenice koje proizlaze iz prva dva poglavlja Jevrejima poslanice jesu nuna pretpostavka i uvod u Njegovu slubu kao prvosvetenika. Stoga je bilo potrebno da u svemu bude slian brai, da bude milosrdan i veran prvosvetenik pred Bogom, da okajava grehe naroda. Jer, zato to je i sam trpeo kada je bio kuan, moe da pomogne onima koji se iskuavaju. (Jevrejima 2,17.18 - arni)

25

Poglavlje 9

Druga obeleja naeg prvosvetenika

Tree poglavlje Jevrejima poslanice poinje opomenom: Stoga, brao sveta, vi koji uestvujete u nebeskom pozivu, upravite svoje misli na apostola i prvosvetenika nae veroispovesti, Isusa, koji je veran onome koji Ga je postavio (arni). U prethodnim poglavljima je prikazano da je Hristos u telu u svemu bio jednak sa ovekom i da je postao na krvni srodnik. Sada smo pozvani da posmatramo Njegovu veru koju je pokazivao u ovom stanju. Prvi Adam nije bio veran. Drugi Adam je bio veran onome koji Ga je postavio, kao to je bio i Mojsije u svem domu njegovom (Bojem). Koji je veran onome koji Ga je postavio, kao to je bio i Mojsije u svem domu njegovom . Jer ovaj je udostojen vee slave od Mojsija - kao to veu ast od doma ima onaj koji ga je sagradio. Svaki dom, naime, neko gradi, a Bog je sve sagradio. I Mojsije je, dodue, bio veran u svem domu Njegovom kao sluga - za svedoanstvo onoga to je imalo da se kae, a Hristos je kao sin nad svojim domom; mi smo Njegov dom, ako pouzdanje i slavnu nadu (do kraja vrstu) odrimo. (Jevrejima 3,2-6 - arni) Kao sledee navodi se Izrailj. Nakon to je Izrailj izaao iz Egipta, nije se pokazao veran. Zbog neverstva je propustio da ue u mir Boji. Pozivajui se na ovo iskustvo, daje nam se opomena: Bojmo se, dakle, da se ko od vas, dok je jo ostavljeno obeanje da se ue u Njegov mir, ne pokae da je zakasnio. Jer i mi smo uli radosnu vest kao i oni; ali im ne pomoe re koju su uli, zato to nije bila spojena sa verom kod onih koji su je uli. U mir, naime, ulazimo mi koji smo poverovali (Jevrejima 4,1-3 - arni). Mi ulazimo u mir, jer verujemo da se Hristos rtvovao za nae grehe. U veri u Onoga, koji je bio veran u svakoj dunosti i kuanju ivota, dobijamo oprotenje svih naih greha i ulazimo u Njegov mir. Mi ulazimo u Njegov mir i ostajemo u njemu time to uzimamo uea u njegovoj vernosti, jer u njegovoj vernosti biemo verni njemu, koji nas je izabrao. Kad posmatramo prvosvetenika nae veroispovesti u njegovoj vernosti, moramo uvek da se setimo rei: Mi nemamo prvosvetenika koji ne moe saoseati sa naim slabostima, nego je On u svemu bio iskuan - slino nama - izuzev greha. (Jevrejima 4,15 - arni). Mi nemamo prvosvetenika koji ne moe saoseati sa naim slabostima. Prema tome, mi imamo prvosvetenika, koji moe saoseati sa naim slabostima. On to moe i to je inio, prosto zato to je u svemu bio iskuan - slino nama Nema nijedne take u kojoj neka dua moe biti kuana, a da Hristos nije isto tako kuan. On je oseao iskuenje ba kao i svaki drugi ovek. I mada je u svemu bio iskuan kao mi, mada je mo iskuenja za njega isto tako bila stvarnost kao za bilo kog oveka, On je u svemu ostao veran i uvek je odolevao bez greha. Svako ko zaista veruje u Njega i u Njegovu vernost, moe da izdri i odoli svim iskuenjima, bez greha. To je nae spasenje: On je postao telo kao ljudi; stoga je bilo potrebno da u svemu bude slian brai i da u svemu bude iskuan kao mi, da bude milosrdan i veran prvosvetenik pred Bogom, ne samo da okajava grehe naroda, nego i da pomogne - tj. da podri, podupre, da oslobodi od stradanja - one koji se iskuavaju. On je na milosrdan, veran prvosvetenik, koji nam pomae i podrava kad smo u iskuenju. On nas podupire u iskuenju i uva nas od pada u greh. On nam pomae u iskuenju tako da ne budemo iskuani, nego da ga savladamo i odnesemo pobedu time to neemo zgreiti.

26

Kad, dakle, imamo velikog prvosvetenika koji je proao nebesa, Isusa, Sina Boijeg, drimo se vrsto naeg veroispovedanja Jevrejima 4,14. (arni) Iz istog razloga pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i naemo blagodat kad nam zatreba pomo. (Jevrejima 4,16 - arni) Vernost naeg prvosvetenika opisuje se dalje: Jer svaki prvosvetenik, koji se uzima od ljudi, postavlja se za ljude - da slui pred Bogom, da prinosi darove i rtve za grehe, kao ovek koji moe da bude uviavan prema onima koji ne znaju i blude, poto je i sam podloan slabosti. Jevrejima 5,1.2 - arni) Kao milosrdan i veran prvosvetenik, koji mnoge sinove treba da dovede u slavu i kao zaetnik njihovog spasenja dolikovalo je Njemu da bude i sam podloan slabosti. On je morao da bude iskuan i prokuan, bolnik i vian bolestima (Isaija 53,3). U svemu je morao da ima udela u ljudskom iskustvu. Zaista, on moe da saosjea sa onima koji su u neznanju i zabludi (Jevrejima 5,2 - SPC). To se sve nalazi u misli da je Hristu dolikovalo da stradanjima postane savren, da bude milosrdan i veran prvosvetenik pred Bogom. I niko sam sebi ne uzima ove asti (da bude prvosvetenik), nego ga Bog poziva kao i Aarona. Tako i Hristos ne proslavi samoga sebe da bude prvosvetenik, nego onaj koji mu ree: ,Ti si Sin moj, ja sam te danas rodio.', kao to i na drugom mestu govori: ,Ti si svetenik doveka po redu Melhisedekovu.' On je za vreme svoga ivota u telu krepkim jaukom i suzama prineo molitve i usrdna moljenja onome koji ga je mogao spasti smrti, i bi uslien za svoju bogobojaznost. Iako je bio Sin, naui se poslunosti od onoga to je pretrpeo, i doavi do savrenstva postade svima - koji su mu posluni -zaetnik venoga spasenja, nazvan od Boga prvosvetenik po redu Melhisedekovu. (Jevrejima 5,4-10 - arni) I ukoliko ne biva bez zakletve, jer su oni drugi postali bez zakletve, - on pak sa zakletvom -posredstvom onoga koji mu govori: ,Zakle se Gospod i nee se pokajati: ti si svetenik doveka', utoliko je i Isus postao jemac boljeg saveza (Jevrejima 7, 20-22 arni). U odnosu na sve druge Hristos je zakletvom Bojom uinjen svetenikom. U tom boljem savezu (boljem zavjetu -SPC), imamo takvoga prvosvetenika. I oni su u velikom broju postali svetenici (po levitskom redu), zato to im smrt ne dozvoljava da ostanu; ovaj pak ima neprolazno svetenstvo zato to On ostaje doveka (Jevrejima 7,23.24 - arni). Zakletvom Bojom On je svetenik za svu venost, po sili ivota vjenoga. On ostaje vavijek i ima vjeno svetenstvo. Zato i moe vavijek spasti one koji kroza Nj dolaze k Bogu, kad svagda ivi da se moe moliti za njih (Jevrejima 7,25). Takvoga prvosvetenika mi imamo. Nama je, naime, i dolikovao takav prvosvetenik, koji je svet, bezazlen, neokaljan, odvojen od grenika i koji je postao vii od nebesa; koji nema svakodnevno potrebu kao prvosvetenici - da prinosi rtve prvo za svoje sopstvene grehe, a zatim za grehe naroda; jer je On to uinio jednom zasvagda kada je prineo samoga sebe. Zakon, naime, postavlja slabe ljude za prvosvetenike, a re zakletve, date posle zakona, Sina (za prvosvetenika) koji je doveka savren. (Jevrejima 7,26-28)

27

Poglavlje 10

Glavna stvar
U ovome to je reeno glavna stvar je: imamo takvoga prvosvetenika (Jevrejima 8,1 - arni). U emu je ta glavna stvar? U tome: 1. to je On, koji je bio toliko vei od anela, veliki kao Bog, postao toliko manji od anela, mali kao ovek; 2. to je On, koji je imao prirodu Boga, doao sa prirodom oveka; 3. to je On, koji je u svemu bio jednak Bogu, postao u svemu jednak oveku; 4. to je Hristos kao ovek u svemu iskuan kao ovek, ali nikada nije pogreio, nego je u svemu ostao veran Onome koji ga je pozvao; 5. to je On kao ovek u svemu bio kuan kao mi, nosio nae slabosti i stradanjem postao savren da bi mogao da bude milostiv i veran prvosvetenik, koga je Bog pozvao; 6. to je On silom venoga ivota uinjen prvosvetenikom; 7. to je On zakletvom Bojom uinjen svetenikom; To su obeleja prvosvetenika Hrista, koja su zabeleena u Rei Bojoj, a koja se mogu obuhvatiti jednom rei: Imamo takvoga prvosvetenika. Svakako, to je samo jedan deo te glavne stvari, jer celi iskaz o toj glavnoj stvari glasi: Imamo takvoga prvosvetenika koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebesima, kao sluitelj svetinje i prave skinije koju je podigao Gospod, a ne ovek. (Jevrejima 8,1.2 - arni) Na Zemlji se nalazila svetinja, koju su sagradili i podigli ljudi. Naravno, ova svetinja je nastala pod Bojim vostvom, ali se ipak razlikovala od svetinje, prave skinije, koju je podigao Gospod, a ne ovek; ona se utoliko razlikovala, koliko se uopte razlikuje ljudsko delo od Bojeg dela. Ta zemaljska svetinja i sluba u njoj moda se krae i jasnije objanjava u Jevrejima poslanici 9 nego bilo gde u Svetom pismu. Jer je bio ureen prvi deo skinije u kom bee svenjak, i sto, i postavljeni hlebovi, - to se zove Svetinja. A iza druge zavese bee skinija koja se zove Svetinja nad svetinjama, sa zlatnom kadionicom i kovegom zaveta, obloenim svuda zlatom, u kom bee zlatan sud sa manom, i Aaronov tap koji je procvetao, i zavetne ploe, a nad njim heruvimi slave Boije koji osenjivahu poklopac pomirenja; o svemu ovome se sad ne moe govoriti u pojedinostima. (Jevrejima 9,2-5 arni) Poto je to tako ureeno, u prvi deo skinije svagda ulaze svetenici kad vre svoju slubu, a u drugi deo skinije samo prvosvetenik jednom u godini, ne bez krvi, koju prinosi za svoje i za narodne grehe uinjene iz neznanja. Ovim Duh Sveti pokazuje da put u svetinju nad svetinjama jo nije otkriven, dok jo postoji prvi deo skinije, koja je simbolina slika za sadanje vreme, po kojoj se prinose darovi i rtve nesposobne da u pogledu savesti dovedu do savrenstva onoga koji Bogu tako slui, poto se osnivaju samo na jelima i piima i raznim pranjima - kao telesnim propisima odreenim do vremena boljeg poretka. Hristos pak doe kao prvosvetenik buduih dobara i ue jednom zasvagda u svetinju kroz veu i savreniju skiniju koja nije rukom nainjena, to jest, nije od ove tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te nae veni otkup. (Jevrejima 9,6-12 - arni)

28

Ova zemaljska svetinja bila je samo slika i to slika za sadanje vreme. U njoj su sluili svetenici i prvosvetenici i prinosili svoje darove i rtve. Svetenstvo i svetenika sluba, darovi i rtve bili su, meutim, kao i svetinja sama, samo slika za sadanje vreme, jer nisu mogle da dovedu do savrenstva u pogledu savesti one koji su tu vrili Boju slubu. Svetinja i skinija bile su samo slika svetinje i prave skinije koju je podigao Gospod, a ne ovek. Prvosvetenik one skinije bio je samo slika Hrista, prvosvetenika prave svetinje. Prvosvetenika sluba zemaljske svetinje bila je samo slika slube Hrista, naeg velikog prvosvetenika, koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebesima, kao sluitelj svetinje i prave skinije koju je podigao Gospod, a ne ovek. (Jevrejima 8,2 arni) rtve svetenstva u zemaljskoj slubi u svetinji bile su samo slika rtve Hrista, pravoga prvosvetenika u njegovoj slubi u pravoj skiniji. Pravi smisao i znaaj celog zemaljskog svetenstva i slube u svetinji jeste, dakle, u stvari Hristos. Sve to je bilo u vezi sa svetinjom, bilo je bez znaaja, ako nije ukazivalo na Hrista; upravo kao to je Hristos pravi svetenik hrianstva, ega je levitsko svetenstvo bilo slika, tako je i svetinja, u kojoj Hristos slui, prava hrianska svetinja, ega je u levitsko vreme zemaljska svetinja bila slika. Kao to je napisano: Kad bi on, dakle, bio na zemlji, ne bi bio ni svetenik, poto tu ima svetenika koji prinose darove po zakonu; oni slue slici i senci nebeskih stvari, kao to je Mojsiju proreeno kada je trebalo da podigne skiniju: ,Gledaj', ree, naime, ,da naini sve po uzoru koji ti je pokazan na gori.' (Jevrejima 8,4.5 - arni) Moraju se, dakle, slike nebeskih stvari ovim istiti, a same nebeske stvari boljim rtvama od ovih. Jer Hristos ne ue u rukotvorenu svetinju, sliku one prave svetinje, nego u samo nebo, da se sad pokae pred licem Boijim za nas (Jevrejima 9,23.24 arni). A tamo na nebu pokazan je u novozavetno doba presto Boji, zlatni oltar i aneo sa zlatnom kadionicom, koji je prinosio tamjan za molitve svih svetih. I podie se pred Bogom iz anelove ruke dim od tamjana za molitve svetih (Otkrivenje 4,5; 8,2-4). U isto vreme na nebu vien je i hram Boji; I otvori se hram Boiji na nebu i pokaza se koveg njegovog saveza u njegovom hramu (Otkrivenje 11,19; 15,5-8 - arni). Tamo je pokazano i sedam vatrenih buktinja. One su gorele pred prestolom (Otkrivenje 4,5). Tamo je pokazan i neko nalik na Sina oveijeg, koji je bio obuen u prvosveteniku haljinu. (Otkrivenje 1,13) Postoji dakle hrianska svetinja, ija je stara svetinja bila samo slika ili kopija. Isto tako postoji hrianska sluba prvosvetenika, ija je stara sluba prvosvetenika bila slika. I postoji sluba Hrista, naeg prvosvetenika, u ovoj svetinji, kao to postoji i sluba starog svetenstva u staroj zemaljskoj svetinji. Prema tome: U ovome to je reeno glavna je stvar: imamo takvoga prvosvetenika koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebesima, kao sluitelj svetinje i prave skinije koju je podigao Gospod a ne ovek. (Jevrejima 8,1.2 - arni)

29

Poglavlje 11

Svrha Svetinje
Kad je Bog izrailjskom narodu dao uputstvo da naine svetinju prema uzoru na nebu, koja je trebalo da bude slika za dananje vreme, tada im je rekao: I neka mi naine svetinju, da meu njima nastavam. (2. Mojsijeva 25,8) Svrha svetinje je bila da Bog nastava meu njima. U sledeim stihovima se to jo blie opisuje: I ondje u se sastajati sa sinovima Izrailjevijem, da se osveuje slavom mojom. I osvetiu ator od sastanka i oltar; i Arona i sinove njegove osvetiu da su mi svetenici. I nastavau meu sinovima Izrailjevijem, i biu im Bog. I poznae da sam ja Gospod Bog njihov, koji sam ih izveo iz zemlje Misirske da nastavam meu njima, ja Gospod Bog njihov. (2. Mojsijeva 29,43-46; uporedi 3. Mojsijevu 26,11.12) Svrha svetinje ni u kom sluaju nije ispunjena samo u tome da Bog stanuje meu njima ili da se svetinja podigne usred izrailjskog logora. Upravo je u ovome velika greka, koju je izrailjski narod poinio u pogledu svetinje; i tu lei razlog zato su Jevreji pravu svrhu svetinje skoro u potpunosti izgubili iz vida. Gradnja svetinje i njeno podizanje usred izrailjskog logora bila je za mnoge Izrailjce dovoljna; oni su mislili da je Bog sada na taj nain stanovao meu njima. Istina je da je Bog preko ekine bio prisutan u svetinji, ali sama svetinja usred logora, sa svim svojim dragocenim predmetima, nije bila potpuna svetinja. Tu su spadale i rtve i darovi naroda i rtve i darovi za narod. Tu su takoe spadali i svetenici i sluba koju su oni svakodnevno obavljali, a tu je spadao i prvosvetenik sa svojom svetom slubom. Bez svega toga svetinja je bila za Izrailjce praktino prazan predmet, ak i kad je Bog u njoj nastavao. ta je bio znaaj i svrha ovih stvari? Pogledajmo. Kad bi neki Izrailjac sagreio nehotice togod to je Gospod Bog njegov zabranio da se ne ini, te skrivi, onda je on dovodio po slobodnoj volji jagnje za rtvu pred vrata svetinje. Pre nego to je jagnje prinoeno na rtvu, stavljao je grenik svoje ruke na glavu ivotinje i priznavao svoje grehe. To jagnje je za njega prihvatano za njegovo pomirenje. Poto bi priznao svoj greh, grenik je morao da zakolje to jagnje. Krv je hvatana u jednu posudu i delom kropljena po oltaru za rtve paljenice, koji se nalazio na ulazu u svetinju, a delom premazivana po rogovima kadionoga oltara, koji se nalazio u svetinji. Takoe je svetenik trebalo sedam puta da pokropi pred zavesom u svetinji. Sva ostala krv je prolivana na podnoje oltara za rtve paljenice. Delovi jagnjeta spaljivani su na oltaru za rtve paljenice. Sveto pismo o celoj ovoj slubi kae: I tako e ga oistiti svetenik od grijeha njegova, ... i oprostie mu se (3. Mojsijeva 4,35). Slina sluba vrena je i u sluaju priznanja greha celog naroda. Osim toga postojala je jo jedna slina sluba, naime vazdanja jutarnja i veernja sluba za ceo narod. Bilo da je to bila lina ili zajednika sluba, cilj je uvek bio isti: I tako e ga oistiti svetenik od grijeha njegova, ... i oprostie mu se. (vidi 3. Mojsijevu poglavlja 1-5) Sluba u svetinji zavravala se svake godine desetog dana sedmog meseca. Radilo se o posebnom danu pomirenja, kada je svetinja iena. Toga dana sluba u svetinji zavravala se u Svetinji nad svetinjama. To je bio dan kada je prvosvetenik sam ulazio u Svetinju nad svetinjama, samo jednom godinje. O prvosvetenikoj slubi toga dana kae se: I neka oisti svetinju svetu i ator od sastanka; i oltar neka oisti; i svetenike i sav narod sabrani neka oisti. (3. Mojsijeva 16,2-34; Jevrejima 9,2-8) Svetinja sa svojim rtvama, svojom svetenikom slubom i slubom prvosvetenika jednom godinje bila je prema tome za oprotenje i oienje greha naroda. Zbog greha i

30

zbog krivice, kad neko nehotice togod to je Gospod Bog njegov zabranio da se ne ini, te skrivi, morao je da se pomiri i dobije oprotenje. Grehom i krivicom bio je odvojen od Boga. Kroz ovu slubu ponovo se sjedinjavao s Bogom. Oprotenje znai dati za to. Oprotenje greha znai dakle dati za greh. Oprotenje greha dolazi samo od Boga. ta Bog daje za greh? ta je dao za greh? On je dao Hrista, a Hristos je dao samoga sebe za nae grehe. (Galatima 1,4; Efescima 2,12-16; Rimljanima 5,8-11) Ako je dakle neka osoba ili celi narod zgreio i eleo oprotenje, onda je ceo taj problem i plan oprotenja, pomirenja i spasenja izvoen na njihove oi. Prinoenje rtve deavalo se u veri u rtvu, koju je Bog ve prineo davi svoga Sina za greh. U toj veri Bog je prihvatao grenika, dok je Hristos zauzimao mesto grenika. On je postajao opet jedno sa Bogom, tako da je Bog mogao da nastava meu njima, tj. u ivotu i srcu svakoga pojedinano. Srce i ivot oveka trebalo je time da postanu sveti, bezazleni, neokaljani, odvojeni od grenika. Podizanje svetinje usred izrailjskog logora trebalo je da najavi i predoi istinu da Gospod eli da nastava u srcu svakoga oveka Efescima (3,16-19). U sva vremena bilo je u Izrailju onih, koji su u slubi u svetinji spoznali ovu veliku istinu spasenja. Meutim, kao narod Izrailj je ovu istinu stalno zaboravljao. Oni su uvek smatrali da Bog stanuje u svetinji usred logora, a zaboravljali su istinu da Bog eli da bude u linom ivotu svakog pojedinano. Na taj nain je bogosluenje postalo spoljanje i formalno, unutranji duhovni ivot je opadao, i ovek je ostajao neobraen i neposveen. Narod koji je izaao iz Egipta promaio je cilj koji mu je Bog odredio i izginuo je u pustinji (Jevrejima 3,17-19). Ova ista greka ponovljena je nakon ulaska u Obeanu zemlju. Izrailj se oslanjao na injenicu to je Gospod stanovao u svetinji. Oni nisu bili spremni da svetinju i njenu slubu smatraju sredstvom, kroz koje je On u veri prisutan u njima samima. Posledica je bila ta to je zlo u njihovom ivotu jo vie poraslo i Bog je dozvolio da neznaboci unite svetinju i odnesu koveg zaveta (Jeremija 7,12; 1. Samuilova 4,10-22). Moda e tako narod nauiti da ga lino potrai kao Boga i moli mu se, njemu koji lino stanuje u pojedincu. Oko sto godina je Izrailj ostao bez svetinje i slube u svetinji. Onda ju je David obnovio i ona je konano prerasla u velianstveni Solomunov hram. I opet su ljudi postepeno gubili iz vida stvarnu svrhu svetinje. Formalnost i bezbotvo ili su ruku pod ruku i sve se vie poveavali, sve dok Bog Izrailjev nije uzviknuo: Mrzim na vae praznike, odbacio sam ih, i neu da miriem svetkovina vaih. Ako mi prinesete rtve paljenice i prinose svoje, neu ih primiti, i neu pogledati na zahvalne rtve od ugojene stoke vae. Ukloni od mene buku pjesama svojih, i sviranja psaltira tvojih neu da ujem. Nego sud neka tee kao voda i pravda kao silan potok. (Amos 5,21-24) Gospod je bio prinuen da i Judi kae sline rei preko proroka Isaije: ujte rije Gospodnju, knezovi Sodomski, posluajte zakon Boga naega, narode Gomorski! to e mi mnotvo rtava vaih? veli Gospod. Sit sam rtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv juniju i jagnjeu i jareu. Kad dolazite da se pokaete preda mnom, ko ite to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite vie rtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skuptine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vae i na praznike vae mrzi dua moja, dosadie mi, dodija mi podnositi. Zato kad irite ruke svoje, zaklanjam oi svoje od vas; i kad mnoite molitve, ne sluam; ruke su vae pune krvi. Umijte se, oistite se, uklonite zlou djela svojih ispred oiju mojih, prestanite zlo initi. Uite se dobro initi, traite pravdu, ispravljajte potlaenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu. Tada doite, veli Gospod, pa emo se suditi: ako grijesi vai budu kao skerlet, postae bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postae kao vuna. (Isaija 1,10-1) Ovaj poziv nije naiao na odziv. Zato je Izrailj dospeo u ropstvo, a njegova zemlja bila je opustoena. Judu je zadesila ista sudbina, i to iz istog razloga, na koji im je Gospod ukazivao, a oni nisu hteli to da uvide. Oni su se pozivali na hram i na Boga u hramu kao na stvarni cilj
31

svoje religije i u tome nisu videli sredstvo, koje je trebalo da ih odvede do pravog cilja, a to je oprotenje i pomirenje sa Bogom posredstvom hrama i slube u hramu. Onaj koji stanuje u hramu trebalo je da stanuje u njima samima. Preko Jeremije Bog se sudio sa svojim narodom, pokuavajui da ga sauva od ove velike greke i da ga dovede do spoznaje i prihvatanja istine o stvarnom znaenju i stvarnom cilju svetinje. Tako je govorio: Eto, vi se uzdate u rijei lane, koje ne pomau. Kradete, ubijate i inite preljubu, kunete se krivo, i kadite Valima, i idete za drugim bogovima, kojih ne znate; pa onda hodite i stajete preda mnom u ovom domu, koji se zove mojim imenom, i govorite: izbavismo se, da inite sve ove gadove. Je li ovaj dom, koji se zove mojim imenom, u vaim oima peina hajduka? Gle, i ja vidim, veli Gospod. Nego idite sada na moje mjesto, koje je bilo u Silomu, gdje namjestih ime svoje ispoetka, i vidite to sam mu uinio za zlou naroda svojega Izrailja. Zato sada, to inite sva ona djela, veli Gospod, i to vam govorim zarana jednako, a vi ne sluate, i kad vas zovem, a vi se ne odzivate, zato u uiniti tomu domu, koji se zove mojim imenom, u koji se vi uzdate, i ovom mjestu, koje dadoh vama i ocima vaim, kao to sam uinio Silomu. I odbaciu vas od lica svojega, kao to sam odbacio svu brau vau, sve sjeme Jefremovo. Ti se dakle ne moli za taj narod, i ne podii vike ni molbe za njih, i ne govori mi za njih, jer te neu usliiti ... O, da bi glava moja bila voda, a oi moje izvori suzni! da plaem danju i nou za pobijenima keri naroda svojega. O, da mi je u pustinji stanak putniki! da ostavim narod svoj i da otidem od njih, jer su svi preljuboinci, zbor nevjerniki; i zapinju jezik svoj kao luk da lau, i osilie na zemlji, ali ne za istinu, nego idu iz zla u zlo, niti znaju za me, govori Gospod. (Jeremija 7,8-16; 9,1-3) Kakve su to bile lai, u koje se ovaj narod pouzdao? Ne uzdajte se u lane rijei govorei: crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je (Jeremija 7,4). To sasvim jasno pokazuje da je narod zadrao, dodue, spoljanost bogosluenja i slube u hramu, a potpuno promaio njegov stvarni i jedini cilj - lino obnovljenje i posveenje svakog pojedinca pomou Boje prisutnosti. Sve je bilo samo stvar forme, to je moralo da dovede do toga da se sve vie u njihovim srcima otkrivalo zlo. rtve i bogosluenje postaju huljenje na Boga, molitve prazno brbljanje, dok ovek u srcu i ivotu ostaje neobraen i neposveen. Zato je dola re Gospodnja Jeremiji: Rije koja doe Jeremiji od Gospoda govorei: Stani na vratima doma Gospodnjega, i oglasi ondje ovu rije, i reci: ujte rije Gospodnju, svi Judejci, koji ulazite na ova vrata da se poklonite Gospodu. Ovako govori Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: popravite svoje putove i djela svoja, pa u uiniti da stanujete na ovom mjestu. Ne uzdajte se u lane rijei govorei: crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je. Nego doista popravite svoje putove i djela svoja, i sudite pravo izmeu ovjeka i blinjega njegova. Inostrancu, siroti i udovici ne inite krivo, i krvi prave ne proljevajte na ovom mjestu, i ne idite za drugim bogovima na svoje zlo. Tada u uiniti da stanujete od vijeka do vijeka na ovom mjestu, u zemlji koju sam dao ocima vaim. (Jeremija 7,1-7) Narod je potpuno izokrenuo svrhu hrama sa svom njegovom slubom i nije dozvolio Gospodu da ostvari u njima njegov stvarni veliki znaaj. Ceo smisao svetinje, koja im je data milou Bojom, bio je da ih poui da e Bog zaista stanovati meu njima, ako stanuje u njihovim srcima i posveuje ih. U potpunom neprepoznavanju ove injenice iskljuili su pravu nameru svetinje i promenili njen smisao i svrhu, time to su slubu u hramu koristili kao pokrie za najvee pokvarenosti i kao alibi svega bezbonoga. Za takav sistem nije postojalo nijedno drugo sredstvo, osim unitenja. Prema tome, grad je opsednut i zauzet od strane neznaboaca. Hram, taj sveti i divni dom, bio je uniten. Ostale su samo razvaline. Narod je odveden u vavilonsko ropstvo, gde su u svom jadu i poznanju svog velikog gubitka traili Gospoda, na neki nain i nali, tako da su iskusili

32

preobraaj u svom ivotu. Da su se ranije tako molili Bogu, hram nikada ne bi bio uniten (Psalam 137,1-6). Bog ih je vratio iz Vavilona kao ponizan i obnovljen narod. Njegov sveti hram je ponovo podignut i sluba u svetinji obnovljena. Narod je ponovo stanovao u svom gradu i u svojoj vlastitoj zemlji. Ali je i otpad ponovo doao. Oni su ponovo krenuli starim putem, i kad je Isus, to veliko sredite slube u hramu, doao u svoju svetinju, tamo je ponovo vladalo isto stanje kao i pre (Matej 21,12.13; 23,13-32). Odluili su da gone Hrista i da ga ubiju, a istovremeno su spolja bili tako sveti da nisu mogli da prekorae prag Pilatove sudske dvorane, da se ne bi opoganili. (Jovan 18,28). Namera Boja sa svojim narodom bila je jo uvek ista kao i pre. U linom ivotu pojedinca trebalo je da se otkrije znaaj svetinje. Samo tada su mogli da se sauvaju od sudbine, koju je njihov narod zbog velike greke uvek iznova doivljavao u svojoj povesti. U ovom smislu govorio je Isus jednog dana mnotvu ljudi u hramu. Razvalite ovu crkvu i za tri dana opet u je podignuti! Judejci su odgovorili: etrdeset i est godina graena je ova crkva, i ti za tri dana da je podigne? A on govorae za crkvu tijela svojega (Jovan 2,19-21). Kada se On u razgovoru sa Judejcima pozvao na crkvu svoga tijela, potrudio se, kao i uvek u prolosti, da im objasni da je jedina namena hrama i slube u hramu da Bog posredstvom slube u svetinji eli da stanuje i hodi u njima samima kao to to ini i u svetinji. Svoje mesto stanovanja u njima hteo je da posveti isto tako kao to je posveivao svoje mesto stanovanja u hramu. Njihova telesa trebalo je zaista da budu hram ivoga Boga time to bi On u njima boravio (2. Korinanima 6,16; 1. Korinanima 3,16.17; 3. Mojsijeva 26,11.12; 2. Samuilova 7,6.7) Meutim, oni ovu istinu jo uvek nisu uviali. Nisu dali da se reformiu. Nisu hteli da poveu stvarni znaaj svetinje sa svojim linim ivotom. Odbacili su onoga koji je eleo da stanuje u njima i koji je lino doao da im pokae svrhu i namenu svetinje. Zato ponovo nije preostao drugi lek nego unitenje. I ponovo su neznaboci zauzeli njihov grad, a njihov sveti i divni hram spalili ognjem. Ponovo su dopali ropstva i od tada skitae se po narodima (Osija 9,17) Zemaljska svetinja, zemaljski hram i njegova sluba, to mora jo jednom da se naglasi, bio je kao takav samo kopija prave svetinje i prave slube na nebu. Kada je Mojsiju prvi put naloeno da se izgradi zemaljska svetinja, upuene su mu sledee rei: I gledaj, te naini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori (Jevrejima 8,5; 2. Mojsijeva 25,40; 26,30; 27,8). Zemaljska svetinja bila je u tom smislu jednaka nebeskoj, to je bila njena slika. Duhovna sluba i sluenje zemaljskoga bili su u tom smislu slika pravoga, to su bili odrazi, slike nebeskih stvari (Jevrejima 9,23.24 - arni). Prava svetinja, original, po kome je napravljena zemaljska svetinja, mora da je tada ve postojala. Samo to je izrailjski narod za vreme smutnje mranog doba robovanja u Egiptu izgubio poznanje o tome, isto kao to su zaboravljali i drugo ta, to je Avramu, Isaku i Jakovu bilo jasno. Sada je Bog hteo da ih oiglednom nastavom poui o pravoj svetinji. Zemaljska svetinja zato nije bila poreenje u smislu uzora za neto budue, to jo nije postojalo, nego slika i vidljiva kopija neega, to je ve postojalo, ali bilo nevidljivo. To je trebalo da ih dovede do takvog verskog iskustva i da ih vaspita do takvog duhovnog razumevanja, da vide nevidljivo. U svemu tome Bog se otkrio njima i svim ljudima u svim vremenima, tako to On kroz svetenstvo i slubu Hrista u pravoj svetinji, koja se nalazi na nebu, stanuje meu ljudima. On im je otkrio da ljudi kroz veru Hristovu mogu postii oprotenje greha i pomirenje, tako da Bog u njima stanuje i da je On njihov Bog, a oni njegov narod. Na ovaj nain trebalo je da oni budu poseban narod, odvojen od svih drugih naroda na zemlji. Odvojeni za Boga trebalo je kao njegovi pravi sinovi i keri u poznanju Gospoda da dou do savrenstva (2. Mojsijeva 33,15.16; 2. Korinanima 6,16-18; 7,1).

33

Poglavlje 12

Savrenstvo
Duboki znaaj i pravi cilj svetinje je bio da Bog stanuje u srcima ljudi. ta je bio cilj njegovog stanovanja u srcima ljudi? Odgovor je: savrenstvo, moralno i duhovno savrenstvo. O tome emo razmiljati. Prema petom poglavlju Jevrejima poslanice, neposredno nakon izjave da Hristos doavi do savrenstva postade svima - koji su mu posluni zaetnik venoga spasenja, nazvan od Boga prvosvetenik po redu Melhisedekovu, stoji: Stoga, zbog toga ili iz tog razloga, ostavimo poetnu nauku o Hristu, obratimo se savrenstvu. (Jevrejima 6,1 - arni) Onda se pokazuje da se savrenstvo moe postii samo kroz svetenstvo po redu Melhisedekovom. Dalje se pokazuje da je uvek tako bilo i da je levitsko svetenstvo postojalo samo prolazno kao odraz svetenstva po redu Melhisedekovom. Onda, u daljem razvoju ove misli, kae se: Da je, dakle, bilo savrenstva posredstvom levitskog svetenstva ... , kakva bi jo potreba bila da se postavlja drugi svetenik po redu Melhisedekovu i da se ne zove po redu Aaronovu? (Jevrejima 7,11 - arni) Dalje se kae s tim u vezi: Jer zakon nije nita usavrio, tavie, uvodi se bolja nada kojom se pribliavamo Bogu. (Jevrejima 7,19 - arni) Ova mesta u Pismu jasno pokazuju da svetenstvo i svetenika sluba imaju za cilj savrenstvo vernika. To, meutim, jo nisu sva mesta o ovoj misli. U opisu svetinje i slube u svetinji ve je pomenuto da su oni sluili samo kao obrazac, slika za sadanje vreme, po kojoj se prinose darovi i rtve nesposobne da u pogledu savesti dovedu do savrenstva onoga koji Bogu tako slui (Jevrejima 9,9 - arni) Nita nije u celoj tadanjoj svetinji moglo da dovede do savrenstva uesnika u bogosluenju. To je bio veliki nedostatak. Meutim, dubok je znaaj i cilj svetenstva i slube Hristove u svetinji, da oni, koji u veri uestvuju u tome, mogu biti dovedeni do savrenstva i bivaju dovedeni do savrenstva. Darovi i rtve zemaljske slube u svetinji nisu mogle vernika da u pogledu savesti dovedu do savrenstva. Hristos pak doe kao prvosvetenik buduih dobara i ue jednom zasvagda u svetinju kroz veu i savreniju skiniju koja nije rukom nainjena, to jest, nije od ove tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te nae veni otkup (Jevrejima 9,11,12 - arni) Svetinja, svetenika sluba, rtva i sluba Hristova ine u venom otkupu savrenim svakoga, koji kroz veru ulazi u ovu slubu i prima ono to ova sluba eli dati. Dalje se kae: Jer kad krv jaraca i bikova i pepeo junice, kojim se krope opoganjeni, osveuje na telesnu istou, koliko e vie krv Hrista, koji je pomou venoga Duha samoga sebe neporonog prineo Bogu, istiti nau savest od mrtvih dela - da sluimo ivom Bogu (Jevrejima 9,13.14 - arni). Krv bikova i jaraca i pepeo junice posveivali su neiste u levitskoj slubi zemaljske svetinje prema izjavi rei na telesnu istou. Meutim, koliko e vie krv Hrista, koji je pomou venoga Duha samoga sebe neporonog prineo Bogu, posvetiti na istotu Duha i istiti nau savest od mrtvih dela - da sluimo ivom Bogu. ta su mrtva dela? Smrt je posledica greha. Mrtva dela su grena dela. ienje savesti od mrtvih dela je neto to krvlju Hristovom i venim Duhom Bojim tako savreno isti

34

duu od greha, da on vie nema mesta u ivotu i delima hrianina. Dela e biti samo dela vere, a ivot samo ivot vere, u potpunosti sluenje ivom Bogu. Dalje stoji napisano: Jer zakon ima samo senku buduih dobara, a ne i samo oblije stvari, pa ne moe nikad istim rtvama, koje oni neprestano prinose svake godine, usavriti one koji pristupaju. Zar se inae ne bi prestale prinositi, zato to se vie ne bi oseali greni oni koji su tako sluei jednom oieni? Ali one svake godine podseaju na grehe, jer krv bikova i jaraca ne moe da otkloni grehe (Jevrejima 10,1-4 - arni). Ovo mesto ponovo pokazuje da je savrenstvo, dodue, cilj slube u svetinji koja se obavljala pod zakonom, ali ona nije postignuta. Jer sve je to bila slika za tadanje vreme svetenike slube, koja zaista dovodi do savrenstva, svetenike slube i Hristovog svetenstva. rtve stare svetinje nisu mogle onoga koji rtvuje da dovedu do savrenstva. Ali prava rtva i prava sluba sveca i istinite skinije dovode vernika do savrenstva. A ovo savrenstvo se sastoji u tome, to se oni vie ne oseaju greni. Poto je nemogue istiti grehe pomou krvi bikova i jaraca, bilo je, uprkos injenici to su ove rtve iz godine u godinu prinoene, takoe nemogue oistiti verne da oni vie nemaju svesne grehe. Krv bikova i jaraca i pepeo junice osveivala je na telesnu istou. To je bilo sve. I samo to je bilo slika za sadanje vreme, za krv Hrista, koja moe vernika oistiti tako da on nema vie svesni greh. Zato ulazei u svet govori: ,rtava i prinosa nisi zaeleo, ali si mi telo pripravio; rtve koje se spaljuju i rtve za greh nisu ti bile ugodne. Tada rekoh: evo dolazim - u knjizi je napisano za mene - da uinim, Boe, tvoju volju'. Dok on gore govori: ,rtava i prinosa, rtava koje se spaljuju i rtava za greh nisi zaeleo, niti su ti bile ugodne', one se po zakonu prinose; tada ree: ,Evo dolazim da uinim tvoju volju'. Ukida prvo - da postavi drugo. (Jevrejima 10.5-9 - arni) Dve se stvari ovde pominju, prvo i drugo. ta one znae? Prvo su rtve, prinosi, rtve koje se spaljuju i rtve za greh. Drugo je volja Boja. Ukida prvo - da postavi drugo. To znai, da on ukida rtve, prinose, rtve koje se spaljuju i rtve za greh, da postavi volju Boju. A volja Boja je vae osveenje i vaa savrenost (1. Solunjanima 4,3; Matej 5,48; Efescima 4,8.12.13; Jevrejima 13,20.21). Meutim, osveenje i savrenstvo nikada nisu mogli biti postignuti rtvama, prinosima, rtvama koje se spaljuju i rtvama za greh levitskog svetenstva. Ove stvari nisu mogle da usavre onoga koji prinosi rtve. One ga nisu mogle toliko oistiti, da vie nije imao svestan greh. Krv junija i jarija nije mogla da odstrani grehe. Volja Boja je osveenje i savrenstvo vernika. Poto je to volja Boja da se njegov narod tako oisti da vie nema svestan greh, a poto to sluba i rtve zemaljske svetinje nisu mogli postii, On je sve to ukinuo, da bi Hristos postavio volju Boju. Po ovoj volji mi smo osveeni prinoenjem tela Isusa Hrista jednom zasvagda. (Jevrejima 10,10 - arni) Volja Boja je vae osveenje. Osveenje je istinsko dranje Bojih zapovesti. Drugim reima, volja je Boja da se njegova volja savreno ispuni u oveku. Boja volja je objavljena u njegovom Zakonu, u Deset zapovesti, jer to je sve ovjeku (Propovednik 12,13). Ovaj Zakon je savren i on nalazi svoj izraz u savrenosti karaktera vernika. Kroz ovaj Zakon dolazi poznanje greha. Svi su sagreili i izgubili su slavu Boju. Svima nedostaje savrenstvo karaktera. Sluba rtava u zemaljskoj svetinji nije mogla da ukloni grehe ljudi i zato i nije mogla da dovede do ove savrenosti. Ali sluba pravog prvosvetenika u skiniji prave svetinje to moe. Njegova sluba brie svaki greh. Vernik biva zaista tako oien da on vie nema nijedan svesni greh. Svojom rtvom, svojim predanjem i svojom slubom Hristos je ukinuo staru slubu rtava, koja nikada nije mogla da ukloni greh, i postavio volju Boju, na taj nain to je savreno ispunio savrenu volju Boju. Po ovoj volji mi smo osveeni prinoenjem tela Isusa Hrista jednom zasvagda. (Jevrejima 10,10)

35

U staroj slubi u svetinji ovde na Zemlji svaki svetenik, dodue, stoji svaki dan i slui prinosei mnogo puta iste rtve koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe. Ali za Hristovu slubu u nebeskoj svetinji, u pravoj skiniji kae se meutim: Ovaj je meutim prineo samo jednu rtvu za grehe i zanavek seo s desne strane Bogu, i dalje eka dok njegovi neprijatelji ne budu postavljeni kao podnoje njegovih nogu. Jedno prinoenje je, naime, zauvek dovelo do savrenstva one koji se osveuju. (Jevrejima 10,11.14 - arni) Svetenstvo, rtva i sluba ovog velikog prvosvetenika s desne strane prestola Bojeg u pravoj skiniji nebeske svetinje, koju je Bog podigao a ne ovek, dovode dakle u svakom pogledu do savrenstva. A to nam i Duh Sveti svedoi poto je rekao: ,Ovo je savez koji u sklopiti s njima posle onih dana, govori Gospod; dau svoje zakone u njihova srca i u njihov um napisau ih, i njihovih grehova i njihovih bezakonja neu se vie seati'. A gde je pratanje ovih, tu nema vie prinoenja za greh. (Jevrejima 10,15.18 - arni) To je taj novi i ivi put (Jevrejima 10,20), koji je Hristos kroz svoje telo otvorio za sve ljude. Ovaj put prema najsvetijem mestu, najsvetijem iskustvu, najsvetijem odnosu sa Bogom i najsvetijoj promeni ivota stoji otvoren za svaku duu. Novi i ivi put On je otvorio kroz svoje telo. Svojim utelovljenjem On se poistovetio sa oveanstvom u telu i otvorio nama, koji smo u telu, novi put iz naeg sadanjeg poloaja tamo, gde je On sada, s desne strane velianstva u Svetinji nad svetinjama na visinama. Svojim utelovljenjem, time to je u svemu postao jednak sa nama, poistovetio se sa svakom ljudskom duom, ma gde se ona nalazila. A odatle, gde se On nalazi, za tu duu je otvorio novi i ivi put, kroz sva ivotna stanja i iskustva u toku celog ljudskog veka, ak i kroz smrt i grob, u Svetinju nad svetinjama s desne strane Bogu za svu venost. O, taj otvoreni put! Otvoren njegovim kuanjima i stradanjem, njegovim molitvama i suzama, nje-govim svetim ivotom i njegovom smru rtve, njegovim trijumfalnim vaskrsenjem i slavnim vaznesenjem i njegovim pobedonosnim pohodom u Svetinju nad svetinjama s desne strane prestola velianstva na visinama. Ovaj put nam je On otvorio. On, koji je sa nama postao jedno, uinio je ovaj put naim putem; on pripada nama. On je svakoj dui dao boansko pravo da koristi ovaj put. Poto je to uinio sam u telu - u naem telu - omoguio je, tavie On nam daje sigurnost, da je ovaj put otvoren za svaku ljudsku duu, i to celom duinom potpun i slobodan sve do u Svetinju nad svetinjama. U naoj ljudskoj prirodi, kao jedan od nas, slab kao i mi, natovaren gresima sveta, u naem grenom telu, iveo je Hristos celog ivota u ovom svetu i bio svet, bezazlen, neokaljan, odvojen od grenika i postao vii od nebesa (Jevrejima 7,26). Time je otvorio put, kojim vernik u njemu itavog ivota ovde na Zemlji moe da vodi svet, bezazlen, neokaljan i od grenika odvojen ivot i da prema tome sa njime moe da postane vii od nebesa. Savrenstvo karaktera jeste cilj hrianina. Savrenstvo se moe postii ovde u ljudskom telu. Hristos ga je postigao ovde na Zemlji u ljudskom telu. On je otvorio put, na kome ga svaka dua u njemu moe postii. Poto ga je postigao, postao je na veliki prvosvetenik i On nas osposobljava svojom svetenikom slubom u pravoj svetinji, da i mi postignemo to stanje. Savrenstvo je cilj hrianina. Sluba i sluenje prvosvetenika Hrista predstavljaju jedini put kojim ovek ovaj veliki cilj moe postii na Zemlji. Boe, put je tvoj u svetinji. (Psalam 77,12 - Luter) Kad, dakle, brao, imamo pouzdanje da ulazimo u svetinju krvlju Isusa, koji nam je otvorio novi i ivi put kroz zavesu, to jest, njegovo telo, i kad imamo velikog svetenika nad Boijim domom, pristupajmo s istinitim srcem u punoj veri, oieni u srcima od zle savesti i oprana tela istom vodom. Drimo nepokolebljivo ispovedanje nae nade, jer je veran onaj koji je obeao. (Jevrejima 10,19-23)

36

Jer vi niste prili gori koja se moe opipati i koja je zaarena od vatre, ni tmini, ni pomrini, ni oluji, ni zvuku trube, ni glasu rei za koji su sluaoci molili da im se vie ne govori ... Nego ste prili Sionskoj gori i gradu Boga ivoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anela, sveanom zboru i crkvi prvenaca koji su popisani na nebesima, i Bogu - sudiji svih, i duhovima savrenih pravednika, i posredniku novoga saveza, Isusu, i krvi kropljenja, koja govori bolje nego Aveljeva krv. (Jevrejima 12,18-24 - arni) O, onda gledajte da ne odbijete onoga koji govori. Jer ako ne utekoe oni to odbie onoga koji je prorokovao na zemlji, jo manje emo utei mi kad se uklanjamo od onoga koji govori sa nebesa. (Jevrejima 12,25 - arni)

37

Poglavlje 13

Strahota i grozota pustoi

To je ta rtva, svetenstvo i sluba Hristova u svetinji, u istinitoj skiniji, koju je podigao Bog, a ne ovek. To je izjava poslanice Jevrejima o istini zasluge i delotvornosti Hristove rtve kao i njegovog svetenstva i svetenike slube u svetinji. Ova velika istina ne moe se nai samo u poslanici Jevrejima. Mada se izvan poslanice Jevrejima ni na jednom drugom mestu ne opisuje i ne izlae tako podrobno, ipak celi Novi zavet se poziva na to kao celi Stari zavet na svetinju i slubu levitskog svetenstva, koja nigde nije tako detaljno opisana kao u Drugoj i Treoj knjizi Mojsijevoj. U prvim poglavljima Otkrivenja Jovan je video nekoga, nalik na Sina oveijeg, obuenog u haljine prvosvetenika, a takoe Jagnje gde stoji kao zaklano. Ono je stajalo izmeu prestola i heruvima i stareina. Osim toga video je zlatni oltar sa zlatnom kadionicom, iz koje se uzdie dim od tamjana sa molitvama svetih Bogu, i sedam vatrenih buktinja pred prestolom Bojim. Video je hram Boji na nebesima, i koveg njegovog saveza u njegovom hramu. U Otkrivenju se takoe obeava i izjavljuje da e svi koji imaju udela u prvom vaskrsenju i nad kojima druga smrt nema vlasti, biti svetenici. Nego e oni biti Boiji i Hristovi svetenici, i carovae s njim hiljadu godina. Kad onda prvo nebo i prva zemlja prou i nastanu novo nebo i nova Zemlja, kad sveti grad sie od Boga s neba i bude hram Boji meu ljudima, kad otre svaku suzu od oiju njihovih i kad ne bude vie ni smrti, ni plaa, ni vike, ni bolesti, i kad sve staro proe, tada, a ne pre nego tada, kae se za grad Boji a hrama ne videh u njemu. Iz ovih razloga moemo apsolutno biti sigurni da danas postoji sveteniko zvanje, svetenika sluba i svetinja kao u vreme Starog zaveta, ak i stvarnije, jer, mada je tada postojala svetinja, sluba u svetinji i sveteniko zvanje, sve je to bilo samo slika za sadanje vreme, kopija onoga to sada postoji na nebesima. Svetenika sluba i stvarna svetinja Hrista na nebesima tako se jasno opisuju u Novom zavetu, da je nemogue porei njihovo postojanje. Pa ipak, uprkos mnogim dokazima iz Svetoga pisma, jedva da neko neto zna o ovoj istini. Ona je skoro potpuno nepoznata, pa ak i dananji hrianski svet jedva da veruje u to. A zato? Kako je to mogue? Mora da postoji razlog za to? Sveto pismo nam iznosi razlog, a injenice ga potvruju. Prorok Danilo govori u sedmom poglavlju svoje knjige o jednom vienju, u kome su se etiri vetra nebeska sudarila na velikom moru. I etiri velike zvijeri izidoe iz mora, svaka drugaija. Prva bijae kao lav i imae krila orlova. To je bilo Vavilonsko carstvo. Druga je bila kao medved, koji je stajao s jedne strane i imao tri rebra u ustima. On predstavlja sjedinjeno svetsko carstvo Medo-Persije. Trea je bila kao leopard, koji je imao etiri glave i etiri krila. On predstavlja Grko svetsko carstvo koje je osnovao Aleksandar Veliki. etvrta zver bila je strana i vrlo jaka, i imae velike zube gvozdene, jeae i satirae, i gaae nogama ostatak, i razlikovae se od svijeh zvijeri preanjih, i imae deset rogova. Ova velika zver predstavlja Rimsko svetsko carstvo. Ona se razlikovala od preanjih, jer prvobitno nije bila ni carevina ni monarhija, nego republika. Deset rogova predstavljaju deset carstava, koja su se pojavila na tlu Zapadnog Rima sa njegovom propau. Onda je prorok rekao: Gledah rogove (deset rogova), i gle, drugi mali rog izraste meu onijem, a tri prva roga iupae se pred njim; i gle, oi kao oi ovjeije bjehu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari. Prorok je gledao i posmatrao mali rog do trenutka dok sud

38

sjede, i knjige se otvorie. Onda prelazi na sud koji je izreen o malom rogu i kae: Tada gledah radi glasa velikih rijei koje govorae onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zvijer i tijelo joj se raini i dade se da izgori ognjem. Obrati panju na ovu znaajnu promenu u izrazu. Prorok je gledao mali rog od samih njegovih poetaka sve dok sud nije seo i knjige se otvorile. A u to vreme naroito je obratio panju na mali rog zbog glasa velikih rei, koje je govorio onaj rog. I dalje je posmatrao dok mali rog nije uniten. Prilikom njegovog unitenja ne kae se, meutim, da je mali rog slomljen i uniten, nego da je ubijena zvijer i tijelo joj se raini i dade se da izgori ognjem. To pokazuje da mali rog nije nita drugo nego dalja faza prvobitne etvrte zveri, koja je bila tako grozna i strana. Mali rog je samo nastavak etvrte zveri. On ima isti karakter, isti duh i isti cilj, samo u jednoj drugoj formi. Poto je etvrto svetsko carstvo, ta strana i grozna zver, bio stari Rim, onda je mali rog nastavak staroga Rima u karakteru, duhu i cilju. Potvrdu za ovo nalazimo u istom poglavlju. O malom rogu se tamo kae: On e se razlikovati od preanjih i govorie rijei na vinjega, i potirae svece vinjega i pomiljae da promijeni vremena i zakone vinjega. Dalje se mali rog ovako opisuje: Gledah i taj rog vojevae sa svecima i nadvlaivae ih, dokle doe starac, i dade se sud svecima vinjega, i prispje vrijeme da sveci preuzmu carstvo. Sve ove stvari su istinski opis kasnijeg Rima. Kasniji Rim je sve ove stvari o sebi potvrdio. Papa Lav Veliki vladao je od 440. do 461. godine, upravo u poslednjim danima staroga Rima, kada se ovaj raspadao. Tada je papa Lav u jednoj propovedi izjavio da je stari Rim samo obeanje kasnijeg Rima i da e slava staroga Rima ponovo vaskrsnuti u katolikom Rimu. Romul i Rem su samo prethodnici Petra i Pavla. Naslednici Romula su samo prethodnici naslednika Petra. I kao to je stari Rim vladao svetom, tako e novi Rim kroz presto svetog i blagoslovenog Petra, poglavara sveta, zavladati svetom. Ovo gledite Lava papstvo nikada nije napustilo. Kada se petnaest godina kasnije raspalo Rimsko carstvo kao takvo i samo papstvo preivelo ovu propast i odluno potvrdilo svoj poloaj u Rimu, miljenje pape Lava utoliko vie je dobilo zamah i veliku verovatnou. Plan pape Lava istrajno je sprovoen i sistematski razvijan. Za njegovo ostvarenje uzeto je Pismo. Biblijska mesta revnosno su prouavana i sa velikom vetinom izvrtana. Pogrenom primenom levitskog sistema iz Starog zaveta osiguran je autoritet i veno postojanje rimskog svetenstva.1 Lanim zakljukom iz jednog teksta Novog zaveta osigurano je sada veno dalje postojanje Rima. Od teorije da je papa jedini stvarni nastavak staroga Rima, izvodi se tvrdnja da sva novozavetna biblijska mesta, koja se odnose na autoritet Rimskoga carstva, moraju sada, poto je papstvo jedini stvarni nastavak Rima, da se primene na papstvo. Prema tome, svuda tamo gde Novi zavet poziva oveka da se pokorava vlastima (Rimljanima 13,1), ili gde nareuje poslunost upraviteljima, treba sada ovi zahtevi da se odnose na papstvo. Papstvo je sada jedina postojea rimska vlast i jedini upravitelj, koji je istinski nastavak Rimskoga carstva. Svako biblijsko mesto, koje nareuje poslunost vlastima, iskorieno je. Naveden je svaki primer, prema kojima je carskim slubenicima zaista ukazivana poslunost. Poseban naglasak stavljan je na tekstove, u kojima sam Hristos potvruje rimsku vlast; Cezar August je darovao mir svetu u vreme popisa, kada je Hristos roen; Hristos je preporuivao davanje poreze cezarima; a Pilatu je rekao: Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi
Biskupi su sada (na kraju drugog veka) eleli da odgovaraju jevrejskim prvosvetenicima; crkvene stareine su, navodno, htele da zauzmu mesta svetenika; a akoni su izjednaeni sa Levitima Na isti nain je poreenje hrianske Veere Gospodnje sa jevrejskim rtvovanjima izazvalo mnoge nepotrebne rituale, ime je stvarao znaenje svete Veere Gospodnje postepeno krivotvoreno i zaista, bre nego to se misli, pretvoreno u rtvovanje Mosheim Ecclesiastical History, 2.vek, deo II, glava II, odsek IV; i glava IV, odsek IV. 39
1

bilo dano odozgo (Bryce). Hristos je zaista priznao autoritet namesnika Pilata, koji je bio predstavnik Rima. Ko bi se onda usudio da ne potuje autoritet Rima, koji je stvarni nastavak one sile, kojoj se i sam Gospodar neba potinio? Logina posledica ove teorije bila je ta to se papa Bonifacije VIII obukavi oklop i kacigu, sa uzdignutim maem u ruci, pokazao masi ljudi i povikao: Nema drugog cezara, nema drugog kralja, nema drugog cara osim mene, suverenog prvosvetenika i naslednika apostola. Onda je izjavio ex cathedra: Zato tvrdimo, odreujemo i objavljujemo, da je svakome oveku potrebno za spasenje da bude potinjen rimskom pontifeksu. To je dovoljan dokaz da je mali rog iz Danila 7 papski Rim, i da je papstvo u duhu i cilju svesno i prema vlastitom svedoenju nastavak staroga Rima. U osmoj glavi Danilove knjige ponovo se obrauje ova tema. Najpre je prorok u jednom vienju video ovna sa dva visoka roga, od kojih je jedan bio vii od drugoga, to odgovara medvedu, koji je na jednoj strani stajao vie nego na drugoj. Jedan aneo je objasnio ovaj simbol kao careve Midske i Persijske. Dalje je prorok video jarca koji dolazi od zapada povrh sve zemlje, ne dodirujui zemlju. Ovaj jarac je imao rog znamenit meu oima svojim. On je udario ovna, slomio mu oba roga, oborio ga na zemlju i pogazio. Nije bilo nikoga da izbavi ovna od njega. Ponovo je aneo objasnio znaenje ovoga: A runjavi je jarac car Grki; i veliki rog to mu bjee meu oima, to je prvi car I jarac je postao vrlo velik, a kad je osilio slomio se veliki rog, i mesto njega narasla znamenita etiri roga prema etiri vetra nebeska. Aneo je objasnio ta to znai: To su etiri carstva, koja e nastati iza toga naroda, ali ne s njegovom silom (ne sa silom Aleksandra Velikog). Iz jednoga od etiri dela Aleksandrovog svetskog carstva prorok je onda video kako raste mali rog. I naraste vrlo velik prema jugu i istoku prema krasnoj Zemlji. Iz navedenih pravaca proizlazi da se ova sila pojavila sa Zapada. Aneo je sada objavio: A na poljedak carovanja njihova (tj. u poslednjim danima etiri dela carstva), kad bezakonici navre mjeru, nastae car bestidan i lukav I naraste dori do vojske nebeske, i obori na zemlju neke od vojske i od zvijezda i pogazi ih Sila e mu biti jaka, ali ne od njegove jaine, i udesno e pustoiti, i bie srean i svrivae, i gubie silne i narod sveti. I lukavstvom njegovijem napredovae prijevara u njegovoj ruci, i podignue se u srcu svom, i u miru e pogubiti mnoge, i ustae na kneza nad knezovima (I naraste dori do poglavara toj vojsci, stih 11), ali e se potrti bez ruke. (Danilo 8,24.25) Svi ovi navodi 8. poglavlja knjige proroka Danila pokazuju da mali rog predstavlja Rim, od njegovih poetaka u vreme propasti Grkog svetskog carstva do kraja sveta, kad e se potrti bez ruke, naime onim kamenom, koji se odvalio bez ruku, i onda satro i zdrobio sva carstva (Danilo 2,34.35.44.45). Kao to vidimo, mali rog u Danilu 7 kao takav predstavlja samo drugu fazu Rima, mada se u osnovi odnosi na obe - na celi Rim od poetka do kraja; kad je naime uniten mali rog, onda je to ipak jo bila zver, koja je bila ubijena i tijelo joj se raini i dade se da izgori ognjem. Zavrna misao 7. poglavlja ponavlja se u 8. poglavlju i vezi sa istom silom. Mali rog je u Danilu 8 isto tako simbol za obe faze Rima kao i u Danilu 7. To se pokazuje jo i primenom izraza grozota pustoi i strahota pustoenja (Bakoti). Ove oznake odnose se na obe pojavne forme Rima (Danilo 9,26.27; Matej 24,15; Danilo 11,31; 12,11; 8,11.13), to se pak potvruje istorijom i miljenjem papstva o samome sebi. Sve je to jedan Rim, samo to se sve to je reeno o starom Rimu, u otrijoj meri moe primeniti na drugi Rim. A sada emo nastaviti sa onim to nam Sveto pismo u Danilu 8 govori o sili maloga roga. U stihu 11 i stihu 25 kae se za ovu silu: I podignue se u srcu svom i naraste dori do poglavara toj vojsci i ustae na kneza nad knezovima. To znai da e on uspostaviti suprotnu vlast. To nam se objanjava u 2. Solunjanima 2. Pavle tamo ispravlja izvesne pogrene predstave Solunjana o predstojeem Hristovom dolasku. S ovim u vezi on kae: Da vas niko ne prevari ni na koji nain; jer nema dana Gospodnjeg dok prvo ne nastupi otpad i ne pojavi se ovek greha, sin pogibli, koji se protivi i die na sve to se naziva
40

Bogom ili svetinjom, tako da e sesti u hram Boiji i samoga sebe predstavljati - da je on Bog. Zar se ne seate da sam vam ovo kazivao jo kad sam bio kod vas? (2. Solunjanima 2,3-5 - arni). To je bez sumnje dalji opis sile koju simbolie mali rog iz Danila 8. Meutim, ima i drugih aspekata koji to potvruju. Pavle pominje da je on upravo o ovim stvarima, o kojima im sada pie, sa njima ve razgovarao jo kad je bio kod njih. Izvetaj o njegovom boravku u Solunu nalazimo u Delima apostolskim 17,1-3: Proavi Amfipolj i Apoloniju dooe u Solun, gde je bila judejska sinagoga. Po svom obiaju Pavle ue k njima i u toku tri subote propovedae im iz Pisma, dajui im na znanje i izlaui da je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih, i da je ovo Mesija - Isus koga vam (govorio je) objavljujem. (Dela apostolska 17,1-3) Pavle je govorio sa njima iz Pisma i govorio im o predstojeem velikom otpadu, u kome e se otkriti ovek greha, tajna bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i die na sve to se naziva Bogom i svetinjom, pa ak zauzima mesto Boga i pokazuje se kao Bog. To je sve govorio Pavle sa njima iz Pisma. Ali gde je u Pismu naao ovo otkrivenje, na osnovu kojeg je Solunjanima mogao sve to da kae? U osmom poglavlju Knjige proroka Danila. Ovde je pisalo ba ono to im je rekao kada je bio kod njih. ak i izraze koje je koristio nalazimo u Danilu 8. Prema tome, vreme podizanja Rima protiv poglavara vojske i kneza nad knezovima moe biti samo nakon ivota apostola, a ono to je Pavle napisao direktno ukazuje na veliki otpad, koji je konano svoj vrhunac dostigao u rimsko-papskoj moi. Proitajmo sada Danila 8,11 i 12 i videemo da je to ba ono mesto, iz kojeg je Pavle govorio Solunjanima o oveku greha i tajni zla: I naraste dori do poglavara toj vojsci, i uze mu svagdanju rtvu, i sveti stan njegov obori. I vojska bi dana u otpad od rtve svagdanje, i obori istinu na zemlju, i to injae napredovae mu (Danilo 8,11.12). Ove rei jasno nam pokazuju silu, koja je uzela od Boga i hrianstva svetenstvo, svetinju i slubu u svetinji. Proitajmo jo jednom ove rei: I naraste (mali rog, ovek greha) dori do poglavara toj vojsci (na kneza nad knezovima - Hrista) i uze mu svagdanju rtvu (svagdanju slubu i svetenstvo Hrista) i sveti stan njegov obori (svetinju kneza toj vojsci i kneza nad knezovima Hrista). I vojska bi dana (oveku greha) u otpad od rtve svagdanje (od stalne slube Hristove), i obori istinu na zemlju, i to injae napredovae mu. Malom rogu je polo za rukom da dobije takvu silu, tako da je mogao da obori istinu na zemlju i da od crkve i sveta sakrije sveteniku slubu, sluenje i svetinju Isusa Hrista. On je nogama pogazio istinu Boju. Bezakonje je greh, i upravo o tome govori apostol u 2. Solunjanima kad opisuje tu silu kao oveka greha i tajnu zla. U Danilu 8,11-13; 11,31; 12,11 treba obratiti panju na to da su prevodioci na svim ovim mestima dometnuli re rtva. Ova re uopte tu ne spada, jer u originalu na ovom mestu nema te rei. Tamo stoji samo re tamid, koja je prevedena sa svagdanja. Ova re ovde, naime, ni u kom sluaju ne oznaava samo svagdanje rtve, nego i celokupnu svagdanju sveteniku slubu i stalnu slubu u svetinji. Vazdanje rtve bile su samo deo toga. Jevrejska re tamid znai neprekidno ili neprestano, stalno, trajno, sigurno, jednako, uvek. Samo takve rei kao ove iskazuju misao originala, koja je u naem prevodu zabeleena kao vazdanja. Samo u 4. Mojsijevoj, u poglavljima 28 i 29 pojavljuje se tamid 17 puta i odnosi se na neprestanu slubu u svetinji. Ova neprestana sluba Hrista u svetinji, pravoga prvosvetenika, koji ostaje vavijek i njegovo posveenje za svagda za neprolazno svetenstvo, - ova neprestana sluba naeg prvosvetenika bila je ta, koju je oduzeo ovek greha, papstvo. Ova svetinja i istinita skinija, u kojoj istiniti prvosvetenik obavlja svoju neprekidnu slubu, oborena je na zemlju grozotom pustoenja. Ova sluba u svetinji, koju je ovek greha zatvorio za crkvu i svet, bila je baena na zemlju i gaena nogama, da bi on grozotom pustoenja zauzeo njeno mesto. Ono to je paganski Rim bukvalno inio sa vidljivom, zemaljskom svetinjom, koja je
41

prilika prave, to je inio kasniji Rim duhovno sa nevidljivom, nebeskom svetinjom, koja je prava (Danilo 11,31; 12,11; 8,11.13). Iz fusnote, koja se odnosi na otpad, proizlazi da su tada biskupi, stareine, akoni kao i sveta veera izjednaavani sa prvosvetenicima, svetenicima, Levitima i rtvama u Starom zavetu. Papsko svetenstvo smatralo se naslednikom levitskog svetenstva. Svako svedoanstvo Svetoga pisma posebno istiui dokazuje, meutim, da je levitski sistem u stvarnosti prema uredbi Bojoj trebalo da ukazuje samo na Hrista i njegovu slubu u nebeskoj svetinji, i zbog toga u tome, i zaista samo u tome, treba videti hrianski nastavak tog starozavetnog sistema. I kad je sada, za vreme otpada, i tim otpadom podignut sistem, u kome je biskup postavljen kao prvosvetenik, stareina crkve kao svetenik, akon kao Levit, a Veera Gospodnja kao rtva, i kad se radilo na tome da se sve to prizna kao nasledstvo levitskog reda, onda to nije nita drugo nego podizanje lanog, protivboanskog sistema umesto pravog. Na ovaj nain potisnut je onaj pravi i konano baen na zemlju i pogaen. To je razlog zato je ova velika biblijska istina o istinitoj svetinji, slubi u svetinji i svetenstvu Hrista nepoznata u dananjem hrianskom svetu. ovek greha ju je uzeo, bacio na zemlju i pogazio nogama. Tajna bezakonja ju je od crkve i sveta zatvorila za vreme njegove vievekovne svetske vladavine, a on je samoga sebe predstavljao da je Bog, a svoju vojsku bezakonja kao crkvu Boju. Meutim, on sam, taj ovek greha, tajna bezakonja, daje svedoanstvo o tome, da je nuna takva sluba za greh u crkvi. Jer, mada je papstvo Hristovu sveteniku slubu u nebeskoj svetinji bacilo na zemlju i pogazilo nogama, ono tu ideju nije potpuno odstranilo. Ne, prava je baena na zemlju, pogaena nogama i potpuno sakrivena od oiju hrianskog sveta, meutim, zadravajui ideju, crkva ju je u svojoj celoj oblasti vladavine zamenila potpuno pogrenom strukturom. Umesto Hrista, pravog, boanskog, od samoga Oca nareenog prvosvetenika, papstvo je postavilo na Zemlji ljudsko, greno i pogreujue svetenstvo. Umesto vazdanje, nebeske slube Hrista u pravom svetenikom zvanju sa njegovom pravom, jedinstvenom rtvom, papstvo je postavilo nepotpunu slubu ljudskog, zemaljskog, grenog svetenstva sa svakodnevnom misnom (dranjem mise) rtvom, koja se prinosi jednom dnevno. A umesto svetinje i istinite skinije, koju je podigao Bog, a ne ovek, ono je postavilo svoje zbornice od drveta i kamena i nazvalo ih svetinjom. Tako je veni prvosvetenik, vazdanja sluba i vazdanja, od Boga posveena, jedino istinita svetinja na nebu zamenjena u svakom pogledu ljudskim i potpuno pogrenim sistemom mnogih prvosvetenika, mnogih slubi, mnogih rtava i mnogih svetinja na Zemlji. Ovaj sistem ne moe nikada da ukloni greh. Nijedno zemaljsko svetenstvo sa zemaljskom svetenikom slubom, nijedna zemaljska rtva u nekoj zemaljskoj svetinji ne moe to nikada da uini. Iz poslanice Jevrejima jasno proizlazi da ak i od samoga Boga ustanovljena zemaljska svetinja sa svojim svetenstvom, svetenikom slubom i rtvama nikada nije mogla da ukloni greh. Nadahnuta Re kae da ona to nikad nije inila i nikada nije mogla da uini. Samo i jedino sveteniko zvanje i svetenika sluba Hrista moe da ukloni greh. A to je sveteniko zvanje i svetenstvo na nebu i pripada svetinji koja je na nebu. Jer kad je Hristos bio na Zemlji, On nije bio svetenik; i da je do ovog asa ostao na Zemlji, jo uvek ne bi bio svetenik, kao to stoji napisano: Kad bi on, dakle, bio na zemlji, ne bi bio ni svetenik (Jevrejima 8,4 - arni). Tako je Bog svojom jasnom rei i sa mnogo primera otkrio da nikakvo svetenstvo, nikakva svetenika sluba i nikakva rtva na Zemlji ne moe nikad da ukloni greh. Kad bi ove zemaljske stvari mogle da uklone greh, zato onda to ne bi mogla od samoga Boga ustanovljena zemaljska svetenika sluba? I zato je moralo onda sveteniko zvanje i svetenika sluba da bude preneta na nebo? Tako je jasno uenje Rei Boje da svetenstvo
42

koje je papstvo uspostavilo na Zemlji nikada ne moe da ukloni greh. tavie ono ga ovekoveuje. Ono je prevara, falsifikat. Ono je strahota i grozota pustoi. Ova izjava i zakljuak o stvarnom karakteru papskog sistema nisu preterani i neshvatljivi. tavie, njih naroito potvruju rei kardinala Baroniusa, slubenog hroniara papstva. O desetom veku on pie: U ovom veku grozota pustoi viena je u hramu Gospodnjem; na presto Svetoga Petra, koga aneli potuju, postavljeni su najgori ljudi, koji nisu bili svetenici, nego nakaze. A koncil u Remsu objavio je godine 991. da je papa ovek greha, tajna bezakonja.

43

Poglavlje 14

Svretak tajne Boije

Hvala Bogu to ova prevara nee ostati zauvek. Velika istina o hrianskom svetenstvu i slubi u svetinji nee ni za crkvu ni za svet ostati zauvek zatvorena. Tajni bezakonja je, dodue, polo za rukom da prikrije tajnu Boju od oiju ljudi, tako da je celi svet poao za njom (Otkrivenje 13,3.4), ali to e se promeniti. Hvala Gospodu! Doi e dan kada e se otkriti tajna bezakonja, a tajna Boja u svojoj punoj istini i jasnoi zasvetleti svetu. Onda vie nikada nee biti ponovo sakrivena, nego e ispuniti svoju svrhu i postii svoj veliki cilj. Napisano je: Nego u dane glasa sedmoga anela, kad zatrubi, onda e se svriti tajna Boija, kao to javi svojim slugama prorocima. (Otkrivenje 10,7) U vreme Hrista i njegovih apostola tajna Boja je bila u punini otkrivena, kao nikada ranije i propovedana svima narodima ...da bi se pokorili veri (Rimljanima 16,25.26). Od poetka sveta do tog vremena ona je bila skrivena u Bogu ...a sada je objavljena njegovim svetima, kojima je Bog hteo da obznani kako je bogata slava ove tajne meu mnogobocima: Hristos u vama, nada na slavu. Njega mi objavljujemo stavljajui u srce svakom oveku i uei svakog oveka u svoj mudrosti, da svakog oveka postavimo savrenim u Hristu. (Efescima 3,3.5.9; Koloanima 1,26-29 - arni) Meutim, ak i tada, upravo u vreme apostola, radila se, prema reima apostola Pavla, tajna bezakonja (vidi 2. Solunjanima 2,7), i otada se sve vie razvijala, sve do jedne takve svetske sile, koja je imala vlast nad vremenom i zakonom Vinjega i samih svetaca. On je ustao na kneza nad knezovima, on se podigao ak na Gospodara svoj vojsci nebeskoj i seo u crkvi Bojoj kao Bog. Ponovo je bila skrivena tajna Boja od vremena i narataja, ali ovoga puta ne u Bogu. Tek sada, u dane glasa sedmoga anela, naime danas, Bog eli da obznani kako je bogata slava ove tajne meu mnogobocima: Hristos u vama, nada na slavu. Njega mi objavljujemo stavljajui u srce svakom oveku i uei svakog oveka u svoj mudrosti, da svakog oveka postavimo savrenim u Hristu. Kao to smo to ranije videli, Bog je odavno otkrio svojim slugama prorocima. Nije samo prorok sa Patmosa izjavio da danas, u ovo vreme, treba da se svri tajna Boja. Jer, kad je aneo Boji najavio ovo proroku u viziji na Patmosu, On je ve davno pre toga to isto objavio svojim slugama prorocima. To to je najavio aneo na Patmosu, bilo je samo ono to je Bog svojim slugama prorocima ranije objavio i sada je bez odgaanja trebalo da se ispuni. Cela najava glasi: I aneo kojega vidjeh gdje stoji na moru i na zemlji, podie ruku svoju k nebu, i zakle se onijem koji ivi va vijek vijeka, koji sazda nebo i to je na njemu, i zemlju i to je na njoj, i more i to je u njemu, da vremena (English Revised Version: zadravanja) ve nee biti; nego u dane glasa sedmoga anela, kad zatrubi, onda e se svriti tajna Boija, kao to javi svojim slugama prorocima. (Otkrivenje 10,5-7) Prorok, kome su ove stvari otkrivene jasnije i vie nego drugim prorocima, bio je Danilo. Danilo nije video samo pojavu malog roga i njegovu pobunu protiv poglavara nebeske vojske, gaenje istine i svetinje Boje, nego takoe, i to u istom vienju, osloboenje istine i svetinje od vlasti maloga roga. Danilo je video kako je istina i svetinja Boja osloboena drskoga gaenja, podignuta iznad zemlje i uzdignuta na nebo na mesto koje joj s pravom pripada. Bio je to ovaj deo celog tog postupka, kome je nebeski posmatra posvetio najveu panju. Danilo kae: Tada uh jednoga sveca gdje govorae, i jedan svetac ree nekome koji govorae: dokle e trajati ta utvara za svagdanju rtvu i za otpad pustoni da se gazi svetinja i vojska? I ree mi: do dvije tisue i tri stotine dana i

44

noi; onda e se svetinja oistiti (Danilo 8, 13.14). Aneo Gavrilo dobio je nalog da objasni Danilu ovo vienje. On je to uinio, i kad je doao do dela vienja, koji se odnosi na mnogo dana, Danilo je bio teko pogoen zauujuim i stranim stvarima tog vienja; on kae: Tada ja Danilo zanemogoh, i bolovah neko vrijeme; poslije ustah i vrih poslove careve; i udih se utvari, ali niko ne dozna (Danilo 8,27). Dotle je bilo lako razumeti objanjenje. Ovan je predstavljao careve Medo-Persije, a jarac cara Grke. Takoe je bilo lako razumeti i objanjenje o sledeoj velikoj sili, koja e doi posle Grke, uzimajui u obzir prethodna objanjenja iz 2. i 7. poglavlja, u svakom sluaju toliko, koliko je to aneo objasnio. Ali sada je, usred objanjenja najvanijeg dela cele vizije, Danilo iznemogao i razboleo se. Ono to je najvanije i najbitnije u toj viziji ostalo je neobjanjeno i niko to nije dokuio. (Danilo 8,27 - Stvarnost) Meutim, prorok je uloio napor da to shvati. Posle razorenja Vavilona, prve godine vladavine cara Medo-Persije, aneo Gavrilo je ponovo doao Danilu i rekao: Danilo, sada izidoh da te urazumim (Danilo 9,1.22). Radilo se o razumevanju tog vienja, prilikom ijeg se objanjenja Danilo razboleo. Aneo je sada hteo da nastavi sa objanjenjem. Zato je Danila ponovo vratio na vienje: U poetku molitve tvoje izide rije, i ja dooh da ti kaem, jer si mio; zato sluaj rije, i razumij utvaru (Danilo 9,23). Poto je to uradio, poeo je direktno sa objanjenjem vremenskih odseka pomenutih u vienju, tano sa delom vizije, koji Danilu zbog njegovog klonua nije mogao da bude objanjen. I tako je rekao: Sedamdeset je nedjelja odreeno tvome narodu i tvome gradu svetom. (Danilo 9,24). Re odreeno koja je ovde navedena znai utvreno, ogranieno, obeleeno. Kada je aneo prvi put objanjavao ovu viziju, doao je do vremenskog odseka - naime do mnogo vremena, do dvije tisue i tri stotine dana i noi. Sada kad poziva Danila da poslua (i razumij utvaru), odmah poinje da govori o ovim danima i da objanjava dogaaje u vezi sa tim. Sedamdeset nedelja ili 490 dana odreeno je ili utvreno za Jevreje i Jerusalim. Time je istovremeno ogranieno vreme Jerusalima i Jevreja, kao posebnog Bojeg naroda; jer ovo su proroki dani, u kojima svaki dan znai jednu godinu. Sedamdeset nedelja ili 490 dana jesu 490 godina i deo od 2300 dana, koji opet znae 2300 godina. Polazna taka za 490 godina je istovremeno polazna taka za 2300 godina. Ovu priu o sedamdeset nedelja ili 490 godina aneo objanjava na sledei nain: Zato znaj i razumij: otkad izide rije da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode bie sedam nedjelja, i ezdeset i dvije nedjelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teko vrijeme. A poslije te ezdeset i dvije nedjelje pogubljen e biti pomazanik i nita mu nee ostati; narod e vojvodin doi i razoriti grad i svetinju; i kraj e mu biti s potopom, i odreeno e pustoenje biti do svretka rata. I utvrdie zavjet s mnogima za nedjelju dana, a u polovinu nedjelje ukinue rtvu i prinos; i krilima mrskim, koja pustoe, do svretka odreenoga izlie se na pusto (Danilo 9,25.27). Ovde pomenuta naredba da se Jerusalim opet sazida izala je godine 457. pre Hrista. Jezdra, koji je ovu naredbu Vavilona prvi primio, opisuje to u sedmom poglavlju svoje knjige. On je bio ovlaen da napusti Vavilon i da uzme sa sobom potrebne ljude i materijal, koji je bio nuan za obnovu Jerusalima i za obnavljanje bogosluenja. Po drugi put naredba je data svim rizniarima s one strane Eufrata da izdaju Jezdri sve ono to je potrebno da sprovede svoj zadatak. Petog meseca te godine stigao je Jezdra u Jerusalim, a od godine 457. pre Hrista preostalo je samo jo pola godine. Tako je polazna taka za 490 i 2300 godina oko sredine 457. godine pre Hrista. Raunato od tog trenutka trebalo je da do pomazanika (Mesije) vojvode bude jo 483 godine. To dosee 26 1/2 godina nae ere, odnosno do 27. godine posle Hrista, tano do trenutka kad je Hristos otpoeo svoju javnu slubu kao Mesija, time to se krstio na Jordanu i bio pomazan od Svetoga Duha (itaj Marko 1,9-11 i Matej 3,13-17). Sada je trebalo da Pomazanik za nedelju dana utvrdi zavet s mnogima. Ova nedelja bila je poslednja od sedamdeset nedelja. U polovinu te nedelje trebalo je da budu ukinuti rtva i prinos, time to je Hristos rtvovan na krstu. Polovina nedelje bila je u prolee 31. godine n.e., i to 3 1/2
45

godine posle poetka poslednjih 7 godina, koje su poele u jesen 27. godine n.e.; a to je tano trenutak kad je Spasitelj bio razapet i svojom rtvom - jedinom rtvom za greh - ukinuo rtve i prinose. Tada se pocepala zavesa u zemaljskom hramu od gornjega kraja do donjega. Time je trebalo da se pokae da je tamo zavrena sluba prinoenja rtava i da je zemaljska svetinja ostavljena pusta. Preostala je jo druga polovina sedamdesete nedelje, koja je bila odreena kao naroito vreme naklonosti i milosti za Jevreje i Jerusalim. Ove poslednje 3 1/2 godine poele su u prolee 31. godine n.e., a zavrile se u jesen 34. n.e. Do ovog vremena hriani su propovedali jevanelje iskljuivo Jevrejima: A oni to se rasijae od nevolje koja posta za Stefana, prooe tja do Finikije i Kipra i Antiohije, nikomu ne govorei rijei do samijem Jevrejima (Dela apostolska 11,19). A kad je isteklo vreme i Jevreji potvrdili odbacivanje Mesije i jevanelja, njihova konana odluka bila je prihvaena. Pod vostvom Petra i Pavla do kraja su se otvorila vrata vere neznabocima, za koje je bio odreen ostatak od 2300 godina. Posle 490 godina, odreenih za jevrejski narod, ostalo je jo 1810 godina za neznaboce. Ovaj vremenski period, koji je, kao to smo videli, poeo u jesen 34. godine n.e., dopro je neminovno do jeseni godine 1844. i oznaio ovu godinu kao kraj 2300 godina. A u to vreme trebalo je, prema reima sveca koji je govorio, svetinja da se oisti (Danilo 8,14). Godine 1844. bilo je takoe tano vreme glasa sedmoga anela, kad zatrubi i kad e se svriti tajna Boija kao to javi svojim slugama prorocima. U to vreme trebalo je da bude potisnuta strana vievekovna tama, izazvana tajnom bezakonja, kojom je tajna Boja bila tako dugo skrivena. U to vreme trebalo je svetinja i istinita skinija i istina koja je u njoj leala na zemlji, gde ju je bacio ovek greha, da bude podignuta i uzdignta na nebo. A sa neba je trebalo da zasija takvom svetlou, da cela Zemlja bude obasjana njenim sjajem. U to vreme trebalo je velika istina o svetenstvu i svetenikoj slubi Hrista da bude istrgnuta iz zaborava, gde ju je poslala grozota pustoi. Trebalo je ponovo i zauvek u veri crkve Boje da zauzme svoje pravo, nebesko mesto, za usavrenje svakog istinitog vernika prema Bojoj venoj namisli, koju je on doneo u Isusu Hristu.

46

Poglavlje 15

Oienje Svetinje
Trenutak ienja svetinje i trenutak svretka tajne Boje su identini. Oba ova dogaaja su tako meusobno povezana da su, praktino gledano, u svojoj sutini identini. U slici ...nebeske, u vidljivoj svetinji, sluba je vrena prema godinjem planu. Na kraju ovog plana svake godine je stajalo ienje zemaljske svetinje. ienje svetinje se sastojalo u tome to je svaka neistota sinova Izrailjevijeh, koja je, zbog prijestupa njihovijeh u svijem grijesima njihovijem putem svetenike slube u toku cele godine unoena u svetinju, sada ponovo iznoena iz svetinje. Vrenje ovog dela u svetinji za svetinju, bilo je istovremeno vrenje slube za narod. Jer onaj ko nije uestvovao u slubi ienja svetinje na dan ienja svetinje, koji je bio dan pomirenja, i to ispitivanjem savesti, priznanjem greha i odbacivanjem greha, taj je trebalo zauvek da bude istrebljen iz svoga naroda. ienje svetinje odnosilo se na narod u istoj meri kao i na svetinju, ono je ukljuivalo i narod. Onaj ko se nije ukljuivao u ienje svetinje, ko nije hteo da se oisti sa svetinjom od svakog bezakonja, prestupa i greha, morao je da bude pogubljen (3. Mojsijeva 16,15-19; 29-34; 23,27-32) Sve je to bila slika za sadanje vreme (Jevrejima 9,9 - arni) Svetinja, rtve, svetenstvo i svetenika sluba zemaljske svetinje bili su slika prave svetinje sa rtvom, svetenstvom i svetenikom slubom Hrista. ienje zemaljske svetinje bilo je takoe slika za ono pravo, to je znailo ienje istinite skinije, koju je podigao Gospod, a ne ovek, od svih neistota Hristovih sledbenika zbog njihovih prestupa u svim njihovim gresima. O tom vremenu ienja proroanstvo kae: Do dvije tisue i tri stotine dana i noi, onda e se svetinja oistiti. To se odnosi na Hristovu svetinju 1844. godine. Zaista, svetinja, u kojoj je Hristos prvosvetenik, bila je jedina svetinja, koja je mogla da se oisti 1844. godine, jer nije postojala druga. Zemaljska svetinja, koja je samo slika za sadanje vreme, bila je razorena od strane rimske vojske zajedno sa gradom Jerusalimom (Danilo 9,26) i trebalo je od tada do kraja da ostane pusta. Zato je jedina svetinja, koja je u vreme odreeno prorokom rei, naime posle 2300 godina, uopte mogla biti oiena, samo Hristova svetinja, u kojoj sam Hristos slui kao prvosvetenik. To je mogla biti samo nebeska svetinja i istinita skinija, koju je podigao Gospod, a ne ovek, u kojoj Hristos, pravi prvosvetenik, sedi s desne strane Bogu. Biblijska mesta, koja ovde razmatramo, Danilo 9,24-27, kau nam takoe sasvim tano ta znai ienje svetinje. Jer aneo, koji je Danilu rekao istinu o 2300 dana, objasnio je takoe Boji veliki cilj, koji je povezan sa ovim vremenom, a koji se odnosi kako na Jevreje tako i na neznaboce. Izriito objanjeni cilj sedamdeset nedelja ili 490 godina, koje su odreene za Jevreje, bio je da se svri prestup i da nestane grijeha i da se oisti bezakonje i da se dovede vjena pravda, i da se zapeati utvara i prorotvo, i da se pomae sveti nad svetima. (Danilo 9,24) U svim vremenima to je pravi Boji cilj sa svetinjom i sa slubom u svetinji, bilo za Jevreje ili neznaboce, bilo u slici ili odrazu, bilo na zemlji ili na nebu. Sedamdeset nedelja ili 490 godina bilo je odreeno za Jevreje za postizanje ovog cilja. Hristos se lino pojavio, da njima pred svim narodima pokae put za postizanje ovog cilja i da ih odvede do njega. Ali oni nisu hteli. Oni u njemu nisu videli Milostivoga, koji e svriti prestup i greh, oistiti bezakonje i u svaku duu doneti venu pravdu, nego samo Veelzevula kneza avolskoga. Oni su u njemu videli samo nekoga, od koga je ak i zloinac bolji, nekoga koji se kao njihov

47

car otvoreno moe odbaciti, da bi se radije prihvatio rimski cezar kao car. Oni su u njemu videli samo onoga koji zasluuje samo smrt na krstu. Da li je Hristos mogao u jednom takvom narodu da svri prestup, da ukine greh, da oisti bezakonje i da dovede venu pravdu? - Nemogue. Bilo je nemogue, jer su oni bili u stalnoj pobuni protiv njega. Poto mu nisu dozvoljavali da uini takvo divno delo milosti za njih, morao je, pokrenut iz dubine due boanskim saueem i bolom, da uzvikne: Jerusalime, Jerusalime, koji ubija proroke i zasipa kamenjem poslane k sebi! Koliko puta htjeh da skupim eda tvoja, kao to koko skuplja pilie svoje pod krila, i ne htjeste. Eto e vam se ostaviti vaa kua pusta. Zato vam kaem da e se od vas uzeti carstvo Boije, i dae se narodu koji njegove rodove donosi. (Matej 23,37.38; 21,43) Narod kome je dato carstvo Boje, poto su ga Jevreji odbacili, bili su neznaboci. I to to je trebalo da se dogodi s Jevrejima u toku, za njih odreenih, 490 godina, a to se nije dogodilo zbog njihovog odbijanja, to je trebalo da se dogodi sada na neznabocima, kojima je dato carstvo Boje, dok nije proteklo njihovih 1810 godina. Ovo delo glasi: da se svri prestup, da nestane greha, da se oisti bezakonje, da se dovede vena pravda i da se zapeati utvara i prorotvo i da se pomae sveti nad svetima. To se moglo dogoditi samo sa svretkom tajne Boje, sa ienjem hrianske svetinje. To se dogaa u ienju svetinje svravanjem prestupa i greha, usavravanjem Hristovih sledbenika s jedne strane i svravanjem prestupa i greha u unitenju bezbonika s druge strane, kada e se celi univerzum oistiti od svake mrlje greha. Svretak tajne Boje je svretak dela jevanelja. Svretak dela jevanelja je najpre ukidanje greha sa njegovim posledicama i dovoenje vene pravde, to jest potpuno prihvatanje bia ili karaktera Hrista za svakog sledbenika kao i otkrivanje Boga u telu svakog hrianina. Onda je to i unitenje svih koji ne prihvataju jevanelje (2. Solunjanima 1,7-10), jer Bog ne eli da i dalje odrava ivot ljudi, ako je on samo jo sposoban za to da sam sebi nanosi vie patnji i bola. Na osnovu slube u zemaljskoj svetinji vidimo da je delo jevanelja na kraju svake godine svravano na onima, koji su uzimali uea u slubi. Svi oni koji nisu uestvovali, morali su poginuti. I to je slika za sadanje vreme. Ona nas jasno ui da se samo na onima, koji uestvuju u slubi istinske svetinje, delo jevanelja moe dovriti. Svi koji to ne rade, moraju poginuti. U oba sluaja tajna Boja se otkriva sa ukidanjem greha. Zemaljska sluba u svetinji pokazuje da se za ienje svetinje i za zavretak slube jevanelja koja se tamo vri, sve moralo izvriti najpre u narodu koji je tu uestvovao. To znai: U samoj svetinji prestup i greh nisu mogli da se svre, oienje bezakonja nije se moglo dogoditi i vena pravda dovesti, dok se to nije dogodilo na svakoj osobi koja je uestvovala u slubi. Svetinja se nije mogla oistiti pre nego to su vernici bili oieni. Sama svetinja nije mogla da se oisti, sve dok je jo uvek kroz priznanje greha naroda i kroz posredniku slubu svetenika reka zla, greha i prestupa uticala u svetinju. ienje svetinje u odnosu na samu svetinju bilo je uzimanje i odstranjivanje svih prestupa naroda iz svetinje, koji su u toku cele godine posredstvom svetenike slube uneti u svetinju. Ova reka zla morala je najpre da se zaustavi na svom izvoru u srcu i ivotu vernika, pre nego to je svetinja uopte mogla da se oisti. Prvo to je moralo da se uradi za ienje svetinje, bilo je ienje naroda. Bitan preduslov za ienje same svetinje bio je kraj prestupa i greha, oienje bezakonja i dovoenje vene pravde u srce i ivot svakog vernika. Kad je reka greha, koja je upravljena na svetinju, prestala da tee iz svog izvora, tada, a ne pre, mogla je sama svetinja da bude oiena od greha naroda unetih posrednikom slubom svetenika. I sve je to bilo slika za sadanje vreme, slika prave svetinje. Istina koja nam se u njoj daje jasno pokazuje da slubi naeg velikog prvosvetenika za ienje prave svetinje mora da prethodi lino ienje vernika, ienje svakoga, koji uestvuje u slubi pravoga prvosvetenika u pravoj svetinji. Jasno je da prestup mora da prestane, greh da se svri i da

48

se dogodi ienje bezakonja i da se dovede vena pravda kao iskustvo srca svakog oveka koji veruje u Hrista, pre nego to usledi ienje prave svetinje. Upravo to je cilj i svrha pravog svetenstva i prave svetinje. U svetinji, koja je samo bila slika za sadanje vreme, rtve, svetenstvo i svetenika sluba nisu u stvari mogli da uklone greh niti su ikoga mogli da uine savrenim. rtva, svetenstvo i sluba Hrista u pravoj svetinji, naprotiv, zaista i zauvek uklanjaju greh i ine vernika savrenim. Jednom jedinom rtvom usavravaju se oni koji se osveuju.

49

Poglavlje 16

Vremena odmaranja
Danas, u vreme ispunjenja nade svih vremena, danas, u vreme pravog ienja prave svetinje, danas, u vreme zavretka dela jevanelja i zavretka tajne Boje, danas, u vreme svih vremena, sledbenici Hrista - za koje se obavlja divna sluba posredovanja u pravoj svetinji - treba da budu uesnici pune mere njegove boanske milosti. U njihovom ivotu prestup treba zauvek da se svri i da nestane greha, da se oisti bezakonje i dovede vena pravda. Upravo to i samo to jeste cilj Hristovog svetenstva i njegove slube u pravoj svetinji. Zar to svetenstvo nije dovoljno? Zar njegova sluba za ispunjenje ovog cilja nije dovoljna? Sasvim sigurno da jeste! Hristos je jedino sredstvo kojim sve moe da se postigne. Nijedna dua nije u stanju da sama svri prestup i greh, da oisti bezakonje i da dovede u svoj ivot venu pravdu. Tamo gde se to i dogaa, dogaa se jedino zahvaljujui svetenstvu i svetenikoj slubi Onoga koji je sebe dao i koji je bio dat, da bi svaka dua mogla da izae pred Boga savrena i cela, bez ikake mane. Svako ko je u srcu za istinu i pravdu, ezne za ispunjenjem ovih rei. Samo svetenstvo i svetenika sluba Hrista mogu to postii. Danas je vreme potpunog ispunjenja i ostvarenja ovog cilja. Zato verujmo Onome koji to ini, i pouzdajmo se u njegovo delo da On to savreno i zauvek ini. Danas je vreme za ovo delo, za koje se kae da se vie nee odlagati. Zato nee? Zato to su svetenstvo naeg velikog prvosvetenika, njegova rtva i njegova svetenika sluba dovoljni da se kod svake due svri prestup i greh, da se oisti bezakonje i dovede vena pravda. Zato bi se to to je obeano i za ime ezne svaka dua, jo dalje odlagalo? Zato pouzdajmo se u Onoga, koji je sebe predao da to uini, i koji jedini to moe uiniti. Pouzdajmo se u njega u ovoj stvari i primimo ga i prihvatimo celim srcem, u Onoga koga su apostoli nepokolebljivo verovali - u Isusa Hrista. Videli smo da je mali rog - ovek greha, tajna bezakonja - svoje vlastito, zemaljsko, greno svetenstvo, sveteniku slubu i svetinju stavio umesto nebeskog i svetog svetenstva i slube u svetinji. U svetenstvu i svetenikoj slubi tajne bezakonja grenik priznaje sveteniku svoje grehe i grei dalje. Zaista, ovo svetenstvo i ova svetenika sluba nemaju nikakve sile da bilo ta promene da on vie ne mora da grei, ak i kad je priznao svoje grehe. Meutim, mi ovde dolazimo do jednog tunog pitanja: Zar nije suta istina, da i oni, koji nisu od tajne bezakonja, nego veruju u Isusa i njegovu sveteniku slubu, priznaju svoje grehe i onda dalje gree? Da li to prilii naem velikom prvosveteniku, njegovoj rtvi i njegovoj blagoslovenoj slubi? Da li to dolikuje da mi njega, njegovu rtvu i njegovu slubu praktino stavljamo na isti stepen sa grozotom pustoi i kaemo da njegova sluba vie nije vredna i vie nema sile, kao i tajna bezakonja? Neka Gospod spase svoj narod i svoju crkvu danas bez oklevanja od toga da svog velikog prvosvetenika, njegovu neizmernu rtvu i njegovu slavnu slubu tako poniava! Neka nae poverenje u naeg velikog prvosvetenika bude pravo, istinito i isto. esto se meu protestantima uje opaska kako katolici svome sveteniku veruju slepo i nerazumno. Kad je u pitanju zemaljsko svetenstvo to je onda tano. Meutim, to detinje poverenje u svetenika je sasvim ispravno, samo to mora da bude pravi svetenik. Detinje poverenje prema pogrenom svetenstvu je pogubno. Princip detinjeg poverenja u svetenika je, meutim, potpuno ispravan. Isus Hristos je pravi svetenik. Svako ko veruje u

50

njega, u njegovu rtvu, njegovo svetenstvo i sveteniku slubu mora ne samo da prizna svoje grehe, nego mora onda i zauvek da veruje kao dete, da je pravi prvosvetenik u svojoj slubi u svetinji svrio prestup, svrio greh, oistio bezakonje i doveo venu pravdu u njegovo srce i njegov ivot. Zamisli, venu pravdu! Ne pravdu za danas i greh za sutra i onda opet pravdu i opet greh. To nije vena pravda. Vena pravda je pravda koja se u ivot oveka, koji je poverovao i ispovedao se, dovodi i tamo zauvek ostaje, sve dok i dalje veruje i prihvata venu pravdu umesto svakog greha i svakog greenja. Samo je to vena pravda. Samo je to veno spasenje od greha. I takav neizreciv blagoslov daruje nam milostivi Bog preko slube u svetinji, koji je On uspostavio tamo preko prvosvetenika Hrista. Danas kao nikada ranije, danas, dokle se, danas govori, Boja re se obraa svakom oveku, kao to stoji napisano: Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbriu gresi, da bi od Gospoda dola vremena odmaranja, te da poalje Isusa Hrista koji vam je unapred odreen, koga treba nebo da primi do vremena kada e se uspostaviti sve to je Bog od davnih vremena rekaol. (Dela apostolska 3,19-21 - arni) Vreme Hristovog ponovnog dolaska i ponovnog uspostavljanja svega to je Bog rekao, stoji upravo pred vratima. Isus dolazi da uzme svoj narod k sebi, da metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrtine nego je sveta i bez mane. Njegovi sveti treba savreno da ga odraavaju. U tom stanju moramo biti pre nego to doe. Pre nego to doe, mi moramo savreno da odraavamo celo Hristovo oblije (Efescima 4,7.8.11-13). Ovo stanje savrenstva, ovaj razvoj savrenog oblija Hristovog u svakom verniku jeste svretak tajne Boje - Hristos u vama, nada slave. Ovaj cilj se postie ienjem svetinje, koja je ispunjenje tajne Boje, konani svretak prestupa i greha, ienje bezakonja, dovoenje vene pravde, zapeaenje utvare i prorotva i pomazanje svetog nad svetima. Poto Hristov ponovni dolazak i ponovno uspostavljanje svih stvari neposredno stoje pred vratima i poto potpuno usavravanje svetih nuno mora da prethodi ponovonom dolasku, mi imamo sve predznake da sada ivimo u to vreme odmaranja, u vreme poznog dada. Brisanje greha je pravi cilj ienja svetinje. To je svretak svih prestupa u naem ivotu, kraj svih greha u naem karakteru i dovoenje vene pravde Boje verom u Isusa Hrista, da On jedini i zauvek prebiva u nama. Brisanje greha mora da prethodi primanju odmaranja, poznog dada, jer samo za one koji imaju blagoslov Avramov, vai obeanje Duha, i onaj ko je osloboen greha, prima blagoslov Avramov (Galatima 3,13.14). Zato danas, kao nikada ranije, vae rei: Pokajte se i obratite se, da se oistite od greha svojih, da oni potpuno prestanu u vaem ivotu i da se dovede vena pravda. Onda moemo imati obilno izlivanje Svetoga Duha, sada u vreme odmaranja, u vreme poznog dada. Sve se to mora dogoditi da bi se mogla sa silom odozgo propovedati vest jevanelja o carstvu po celom svetu za sazrevanje etve. Onda e Zemlja biti obasjana njenom svetlou.

51

Zakljuak
Hristos, Gospod, Sin Boji, doao je s neba, postao telo i stanovao meu nama kao sin oveji. To je vena istina hrianskog verovanja. On je umro za nae grehe na krstu na Golgoti. To je vena istina hrianskog verovanja. On je radi naeg opravdanja ustao iz mrtvih. To je vena istina hrianskog verovanja. On se vazneo kao na zamenik na nebo i sedi s desne strane Bojeg prestola. To je vena istina hrianskog verovanja. On je svetenik na prestolu svoga Oca, svetenik zauvek po redu Melhisedekovom. To je vena istina hrianskog verovanja. S desne strane Boga, na prestolu Bojem, kao svetenik na prestolu Hristos je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju naini Gospod, a ne ovek. To je vena istina hrianskog verovanja. On e sa silom i velikom slavom doi na oblacima nebeskim, da bi svoj narod uzeo k sebi i postavio kao slavnu crkvu i da bi sudio svetu. To je vena istina hrianskog verovanja. Da je Hristos iveo u telu, umro na krstu, ustao iz mrtvih, otiao na nebo i da se nalazi s desne strane Boga na prestolu Bojem, to mora za svakog hrianina da bude vena istina, da bi vera bila prava i potpuna. Da je ovaj Hristos svetenik s desne strane Boga na prestolu Bojem, to mora za svakog hrianina da bude vena istina, da bi vera bila prava i potpuna. Da je Hristos, Sin Boji, kao svetenik s desne strane Boga, na njegovom prestolu sluga svetinje i istinite skinije koju naini Gospod, a ne ovek, to mora za svakog hrianina da bude vena istina, da bi vera bila prava i potpuna. Ova prava vera u Sina Bojeg kao pravog svetenika prave svetinje s desne strane prestola veliine na visini znai da se svrava prestup i greh njegovom svetenikom slubom, isti bezakonje i dovodi vena pravda. Ova prava vera ini savrenim svakoga koji uzima uea u toj slubi u svetinji, priprema ga za peat Boji i konano za pomazanje svetinje nad svetinjama. Svaka dua koja ima ovu pravu veru, moe na taj nain zasigurno da zna da je prestup i greh u njenom ivotu svren, bezakonje oieno i dovedena vena pravda da bi zauvek vladala u njenom ivotu. To sa sigurnou moemo znati, jer to Boja Re kae, a prava vera dolazi kroz poslunost Rei Bojoj. Svi koji imaju ovu pravu veru, mogu to znati sa istom sigurnou, kao to mogu znati da se Hristos nalazi s desne strane prestola Bojeg. Oni to mogu sa istom sigurnou znati, kao to znaju da je on prvosvetenik na tom prestolu. Oni to mogu sa istom sigurnou znati, kao to znaju da u toj svetinji i u istinitoj skiniji koju naini Gospod, a ne ovek, postoji sluga svetinjama. Ovo se sa istom sigurnou moe znati kao i bilo koja druga izjava Boje Rei, jer sve to kae Boja Re. Svaki ovek koji veruje u Hrista moe stoga danas, u ovo vreme, ustati u sili ove prave vere i kao dete verovati u zasluge naeg velikog prvosvetenika u njegovoj svetoj posrednikoj slubi. U sigurnosti ovog pravog verovanja svaki ovek koji veruje u Hrista treba zauvek sa olakanjem da die i da zahvaljuje Bogu od celog srca. Greh je zavren u tvom ivotu; ti sa zlim biem nema nita vie. Greh je odbaen; ti si zauvek slobodan. Bezakonje je izbrisano, ti si zauvek oien i poprskan skupocenom krvlju Isusa Hrista. Vena pravda je dola u tvoj ivot, da bi tamo zauvek vladala, uvala te, vodila, spasavala u punini venog spasenja, koje pripada svakom hrianinu kroz krv Hrista, naeg velikog prvosvetenika i pravog zastupnika.

52

Svaki onaj koji je to iskusio, treba to da prenosi dalje u pravdi, u miru i sili ove prave vere. Tu radosnu vest o svetenikoj slubi Hrista, o ienju svetinje, o svretku tajne Boje, o predstojeem odmaranju i skorom povratku Hrista treba odneti svim ljudima po celom svetu. Onda On moe doi, da se onoga dana proslavi u svetima svojima (2. Solunjanima 1,10), da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrtine, ili takoga ega, nego da bude sveta i bez mane. (Efescima 5,27) U ovome to je reeno glavna stvar je: imamo takvoga prvosvetenika koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebesima, kao sluitelj svetinje i prave skinije koju je podigao Gospod a ne ovek. (Jevrejima 8,1.2 - arni) KAD, DAKLE, BRAO, IMAMO POUZDANJE DA ULAZIMO U SVETINJU KRVLJU ISUSA, KOJI NAM JE OTVORIO NOVI I IVI PUT KROZ ZAVESU, TO JEST, NJEGOVO TELO, I KAD IMAMO VELIKOG SVETENIKA NAD BOIJIM DOMOM, PRISTUPAJMO S ISTINITIM SRCEM U PUNOJ VERI, OIENI U SRCIMA OD ZLE SAVESTI I OPRANA TELA ISTOM VODOM. DRIMO NEPOKOLEBLJIVO ISPOVEDANJE NAE NADE, JER JE VERAN ONAJ KOJI JE OBEAO. Jevrejima 10,19-23 (arni)

53