Aleksandar Tomaevi

Mogunosti primene analize citata u sociologiji nauke

1. Uvod
Ameriki fiziar, nekadanji urednik prestinog naunog asopisa Science, Filip Abelson (Abelson 1980: 60) je poetkom osamdesetih godina prolog veka nagovestio velike promene sa kojima e se suoiti nauna zajednica kada je u pitanju nain na koji naunici koriste informacije i meusobno komuniciraju. Istiui da "bez komunikacije nauka ne bi postojala" (Abelson 1980: 60). Abelson je tvrdio da u kvalitativnom pogledu nema razlike u formi izmeu naunih asopisa sa kraja 19. veka i asopisa sa kraja 20. veka, ali da dolazi do velikih kvantitativnih promena u naunoj komunikaciji.1 Anticipirajui znaaj elektronske komunikacije, kako meu samim naunicima, tako i izmeu izdavaa naune periodike i naunika, Abelson je nagovestio da novonastale promene treba nauno istraivati, kako bi se potencijali koje donose nove tehnologije iskoristili u najboljem interesu nauke i naunih zajednica. On u svom kratkom izlaganju nije spomenuo prethodna nauna istraivanja naune komunikacije. Najznaajnija takva istraivanja i rezultati dolaze iz dve discipline: naukometrije i sociologije nauke. Termin naukometrija (rus. ) prvi su upotrebili ruski filozof i polimata Vasilij Nalimov i njegov saradnik Mulenko da bi opisali "istraivako polje unutar kojeg se istrauje nauka kao informacioni proces primenom kvantitativnih (statistikih) metoda" (Nalimov and Mulchenko 1969, navedeno prema Vinkler 1994: 495). Braun, Glancel i ubert istiu da "naukometrija analizira kvantitativne aspekte stvaranja, propagacije i upotrebe naunih informacija u cilju boljeg razumevanja mehanizma naunog istraivanja kao socijalne aktivnosti" (Braun et al. 1985, navedeno prema Vinkler 1994: 495). Najmanji zajedniki element karakteristian za ova i brojna druga odreenja naukometrije jeste to da ona ne istrauje sve aspekte nauke, ve samo one aspekte koji su podloni kvantifikaciji i oni se jo nazivaju i "naukometrijski aspekti nauke".
1

Abelson nije jedini koji pridaje veliki znaaj komunikaciji u nauci. "Fundamentalni proces nauke je komunikacija"

(Lievrouw 1989: 618). Komunikacioni sistem je od centralnog znaaja za odravanje i rast nauke (Whitley 1969: 219).

Preciznije, pod ovim aspektima nauke Piter Vinkler (Vinkler 2001) podrazumeva "one odlike fenomena u nauci ili naunom istraivanju koje su podlone kvantifikaciji i koje nisu od primarnog istraivakog interesa za neke od specijalnih naunih disciplina" (Vinkler 2001: 495).2 Filozof i sociolog nauke Eri Rip (Rip 1997) smatra da se razvoj naukometrije u dvadesetom veku moe podeliti u tri faze. U prvoj fazi, koja poinje Prajsovim radovima i traje sve do prve polovine sedamdesetih godina, istraivai su bili zainteresovani prvenstveno za pitanja vezana za prikupljanje i analizu podataka.3 Drugu fazu, od sredine sedamdesetih godina do kraja osamdesetih, karakterisala je debata oko reprezentativnosti naukometrijskih indikatora, odnosno njihove sposobnosti da adekvatno opiu i predstave karakteristike nauke i najvanije naune procese. Trea faza se vezuje za devedesete godine, kada je glavni fokus istraivaa bila primena naukometrijskih saznanja u drugim naukama i disciplinama (sociologiji, ekonomiji, itd.) (Rip 1997: 9-10).4 Za naukometriju je karakteristino da posmatra komunikaciju u nauci sa informacionog aspekta (Leydesdorff 1996: 243). Drugim reima, in komunikacije se posmatra iskljuivo kao in razmene informacija izmeu dva ili vie subjekta. Kao ishod ovakve orijentacije, imamo ono to Mili (Mili 1995: 172-185) naziva statistikim analizama nauke. Merljivi aspekti ovako definisanog komunikacionog procesa (koliina informacija, brzina i intenzitet razmene itd.) se kvantifikuju i statistiki analiziraju. Osnovna jedinica takve analize je citat, jer je to najprecizniji formalan podatak o postojanju razmene informacija izmeu dva naunika, odnosno uticaja jednog naunika na drugog. Jedan od najeih prigovora naukometriji od strane onih koji zastupaju kvalitativna istraivanja nauke je to da je stvarnost isuvie kompleksna da bi se uklopila u idealizovane modele koje predlae naukometrija (Leydesdorff 1996:243). Drugim reima, naukometriji nedostaje "teorija
2

Pod navedenim odlikama se najee podrazumevaju informacioni aspekti naunih procesa, a pod kvantifikacijom se

(najee, ali ne i iskljuivo) podrazumeva primena statistikih metoda. Primeri naukometrijskih aspekata nauke su: imena koautora odreenog rada, bibliografija naunog rada, ranije objavljeni nauni rezultati na koje se autori pozivaju o odreenom radu i slino.
3

Iako je neka od svojih shvatanja o razvoju nauke uobliio krajem pedesetih godina prolog veka, Prajsov kljuni

doprinos uspostavljanju naukometrije kao naune discipline vezuje se za njegovu najznaajniju publikaciju Mala nauka, velika nauka iz 1963. godine, koja nastaje na osnovu njegovih predavanja iz 1962. Prajs je "svoj lini istraivaki program odredio kako statistiko-matematiko prouavanje oblika, veliine i zakona razvoja nauke putem merenja koliina naunih kadrova, objavljenih radova, darovitosti naunika i materijalnih izdataka za nauna istraivanja, a s ciljem da objasni kako su istorijski nastajale osobenosti savremene velike nauke" (Mili 1995: 174).
4

Pored pomenute debate, 1994. godine u najprestinijem naukometrijskom asopisu Scientometrics pokrenuta je

diskusija o postojanju teorijsko-metodoloke krize o naukometriji. Diskusiju su pokrenuli Glancel i opflin (Glnzel and Schoepflin 1994), a potom je usledio niz odgovora od strane eminentnih istraivaa (sveska 2 i 3, 30. broja pomenutog asopisa).

citiranja", ili, na optijem planu, teorija naune komunikacije. Kritiari naukometrije poput holandskog sociologa Loeta Lejdesdorfa (Leydesdorff 1996:244) istiu da je komunikacija kompleksan proces koji se ne moe, bez njegove problematizacije, uzeti za osnovu razumevanja drugih procesa u nauci. Naukometrijska operacionalizacija ovog pojma se uglavnom fokusirala na komuniciranje informacija, dok je potpuno zanemarila drutvene aspekte naune komunikacije kao to su "struktura, "mree" i slino. Upravo su drutveni aspekti naune komunikacije, ali i drugih naunih procesa, predmet sociologije nauke. Poznati sociolog nauke Ben-Dejvid (Ben-David 1971, navedeno prema kori 2010: 8) deli osnovne pristupe u sociologiji nauke na interakcijske i institucionalne. Interakcijski pristup bavi se izuavanjem ponaanja naunika, a institucionalni vezuje nauku za odreene varijable. Primeri tih varijabli su: nauna uloga, tj. njena definicija u razliitim drutvima i vremenima, veliina i struktura naunih organizacija, ideologija (kori 2010:8) itd. Oba ova pristupa problematizuju naunu komunikaciju na specifian nain. Ako pratimo Ben-Dejvidovo odreenje institucionalnih pristupa, onda moemo zakljuiti da se na metodolokom planu, oni ne razlikuju po sutini od naukometrijskog pristupa istraivanju nauke. Razlika izmeu

naukometrijskog i institucionalnog pristupa je u opsegu varijabli od interesa. Drugim reima, institucionalni (socioloki) pristup uzima u obzir iri spektar drutvenih faktora koji mogu ostvariti znaajan uticaj na neke odlike komunikacionih procesa u nauci, bilo da su one kvalitativne ili kvantitativne. Sa druge strane, interakcijski pristup unutar sociologije nauke komunikaciju tretira kao jedan od oblika ponaanja naunika, to implicira da ovaj pristup moemo povezati podvesti pod iri analitiki okvir metodolokog individualizma (Udehn 2001). Na optem planu, osnovna jedinica analize u sluaju interakcijskih pristupa je naunik i njegovo ponaanje. U sluaju naune komunikacije, interakcijski pristup polazi od komunikacije izmeu parova naunika, ali je krajnji cilj analize donoenje zakljuaka o karakteristikama naune komunikacije unutar naune zajednice ili nekog drugog oblika drutvene organizacije tih naunika. U sociologiji nauke moemo napraviti razliku i izmeu razliitih oblika naune komunikacije. Voren Hagstrom (Hagstrom 1965, navedeno prema kori. 2010: 259) pravi razliku izmeu razliitih aspektna naune komunikacije, odnosno kanala komunikacije. (1) Objavljeni lanci, knjige i radovi koji se itaju na skupovima su najvaniji kanal komunikacije sa stanovita vee zajednice. Oni koji preko ovog kanala ne doprinose nauci ne mogu se smatrati naunicima. (2) Kontakti koji se ostvaruju na skupovima. (3) Neformalni kontakti sa drugima u okviru iste specijalnosti, ali iz razliitih institucija. Oni se mogu odvijati kroz korespondenciju, posete ili na skupovima.

(4) Neformalni kontakti sa kolegama iz istog departmana. Ovi kontakti su najee kontinuirani, iako nisu retki sluajevi da u jednoj jedinici radi samo jedna osoba koja se bavi odreenom oblau. (5) Kontakti sa bivim i sadanjim studentima (naroito postdiplomcima). (6) Kontakti sa pripadnicima razliitih disciplina ili sa ljudima koji nisu naunici. Ipak, u literaturi se ee moe pronai osnovna podela na formalnu i neformalnu komunikaciju u nauci (npr. Polland 1991). Moemo rei da sve take Hagstromove podele, izuzev prve, opisuju neformalnu komunikaciju naunika. Definicija prve Hagstromove take, odnosno kanala komunikacije, bliska je odreenju formalne komunikacije u nauci, pre svega zato to opisuje upotrebu pisanog, odnosno tampanog materijala. Sa neformalnom komunikacijom u nauci povezano je takozvano preutno ili tiho znanje (Polland 1991: 62), dok se sa formalnom (ili pisanom) komunikacijom povezuje tampano, tekstualno znanje. Najvei deo neformalne komunikacije u nauci sastoji se od razgovora i komentara o prvim, radnim verzijama naunih radova i izvetaja. "Neformalna komunikacija se odvija pre nego to se nauni rad objavi ili na neki drugi nain trajno zabelei u literaturi (Polland 1991: 62). Ipak, neispravan bi bio zakljuak da je svaki neformalni oblik naune komunikacije usmeni, jer u tom sluaju gubimo iz vida prepiske, pisane komentare, beleke i slino. U naukometriji i sociologiji nauke su najvie istraeni formalni oblici naune komunikacije. Razlog za ovakvo stanje je pre svega dostupnost i pouzdanost podataka o ovom obliku naune komunikacije. Pri tome, najee se formalna komunikacija istrauje preko citata. Citat se najee uzima i kao jedinica naunog uticaja ili odavanje prizanja radu jednog naunika (ili grupe naunika) od strane drugih, ali svako od ovih odreenja implicira neki oblik formalne komunikacije naunika preko naune literature. Zbog toga je upravo analiza citata jedan od najvanijih metoda za istraivanje naune komunikacije. Analiza citata je naukometrijski metod iji je cilj istraivanje frekvencija, obrazaca i grafova citata u naunim monografijama, asopisima i drugim publikacijama. Zaetnici ovog metoda, Judin Garfild i Henri Smol definiu ga preciznije: "Analiza citata je bibliometrijski metod koji koristi reference iz naunih asopisa kao primarno analitiko orue" (Garfield et al. 1983: 581).5

Analiza citata postaje znaajan metod u naukometriji nakon objavljivanja prve baze podataka Citatnog indeksa nauke

(Science Citation Index SCI) 1960. godine, iji tvorac je Judin Garfild, odnosno njegov Institut za naune informacije. Baza SCI sastoji se od podataka o objavljenim radovima u nekoliko hiljada akademskih asopisa, ukljuujui i njihovu citiranost. Objektivnost metoda analize citata delimino proizilazi iz objektivnosti citatnog indeksa kao baze podataka. Za SCI moemo rei da je "reprezentacija nauke drugog reda" (Wouters 1998: 226). Sama nauna literature predstavlja jednu vrstu reprezentacije naunog rada i naune delatnosti uopte, pa poto je SCI reprezentacija naune literature (zato to se sastoji od podataka preuzetih iskljuivo iz naune literature), onda moemo govoriti o

Iako se esto upotrebljavaju kao sinonimi, termini referenca i citat nisu ekvivalentni. Ukoliko nauni rad R u svojoj bibliografiji sadri opis rada C, onda kaemo da u radu R postoji referenca ka C, a da C dobija citat od R.6 7 Kao to smo napomenuli, osnovna pretpostavka na kojoj poiva metod analize citata je da su sami citati relevantni indikatori naunog uticaja putem literature (Edge 1977). Vouters (Wouters 1998) smatra da je analiza citata objektivna zato to se zasniva na analizi pisanih informacija, koje su javno dostupne i mogu se shvatiti kao agregat subjektivnih odluka svih naunika (iji pisani nauni rad se istrauje). Ipak, isti autor smatra da ovaj metod ne predstavlja sasvim neutralno itanje odreenog citatnog indeksa (numerikog pokazatelja citiranosti odreenog autora ili dokumenta), jer na samom poetku analize istraiva mora prihvatiti pretpostavku o znaajnosti citiranja kao indikatora karakteristika nauke ili odreene naune zajednice (Wouters 1998: 226229). Metod analize citata je esto kritikovan, a osnovu tih kritika ini tvrdnja da citat, kao veza od jednog naunog rada ka drugom radu, zapravo ne predstavlja komunikaciju izmeu autora tih radova (Lievrouw 1989: 617). Ipak, Lea Livru smatra da bi bilo pogreno zakljuiti da citatno ponaanje ne poseduje komunikativno znaenje. Ona smatra da je glavna prednost citatne analize u tome to se veze izmeu radova (koje se uspostavljaju citiranjem) mogu interpretirati kao mree interpersonalnih kontakata izmeu naunika. Te mree se mogu dalje posmatrati kao oblik drutvene organizacije naunika. Na taj nain dolazimo do veze izmeu istraivanja komunikacije u
reprezentaciji nauke drugog reda. Vouters istie da ni jedna reprezentacija ne moe biti potpuno verna originalnom predmetu, ali poto se SCI konstruie iz fiksnog skupa elemenata preko fiksnog skupa pravila, onda rezultujua struktura indeksa ne moe biti proizvod volje njegovih tvoraca, pa otuda proistie njegova objektivnost.
6

U skladu sa ovako definisanom razlikom izmeu reference i citata, u daljem tekstu praviemo razliku izmeu naunog

rada koji je citiran (ili koji prima citat) i naunog rada koji citira (ili koji daje citat). Pri tome, nauni rad treba shvatiti u najoptijem smislu, odnosno pod ovim pojmom emo podrazumevati vie razliitih tipova publikacija u kojima su predstavljeni rezultati odreenog naunog rada (lanak u naunom asopisu, poglavlje u monografiji, monografija u celosti, nauni izvetaj i drugo).
7

Citati koje dokument prima od drugog, ranije objavljenog dokumenta se jo nazivaju i direktni citati (ree intercitati),

pa je rezultujua mera direktna citiranost (odnosno intercitiranost). Prilikom konkretne analize skupa podataka, istraivaa interesuju samo oni citati koji ne izlaze van skupa dokumenata (radova) koji se analiziraju. Na primer, ukoliko istraujemo srpsku socioloku zajednicu preko direktnih citata, onda nas zanimaju samo direktni citati koje radovi jednog srpskog sociologa primaju od radova sociologa iz iste naue zajednice. Statistika obrada direktne citiranosti autora i dokumenata nije od velikog znaaja za sociologiju nauke i najintenzivnije se koristi u evaluativnoj naukometriji. "Evaluativna naukometrija je posebno polje naukometrije koje se bavi prouavanjem naukometrijskih aspekata naunih organizacija u cilju izvlaenja kvantitativnih zakljuaka o relativnom uinku tih organizacija" (Vinkler 2001: 541), pri emu naune organizacije treba u shvatiti u najirem smislu koji obuhvata razliite forme: od istraivakih grupa, preko univerziteta do itavih nacionalnih i meunarodnih naunih zajednica.

nauci i istraivanja drutvene organizacije naunika. Kada govorimo u sociolokim teorijskim pristupima drutvenoj organizaciji nauke, moemo konstatovati da je klasina mertonovska sociologija nauke malo, ili nimalo panje posveivala pojmovima kao to su nevidljivi koledi ili istraivake grupe, ve su "jedno od sutinskih obeleja te paradigme ... procesi evaluacije u nauci" (kori 2010: 9). Sociolozi nauke arls Kejpl i Tomas Gaterbok smatraju da se teorijski pristup unutar kojeg se prvi put istrauju pitanja drutvene organizacije u nauci moe nazvati "teorijom intelektualnih krugova ili mrea" (Capell and Guterbock 1992). Ove teorije pripadaju interakcijskom pristupu unutar sociologije nauke i nastaju pod uticajem Prajsovih radova o mreama naunih radova (Price 1965, 1971, 1976) i Kunovih filozofskih ideja (Kun 1962/1974) i njeni karakteristini predstavnici su Dajana Krejn, Nikolas Malins i Louel Hargens.8 Pojam "nevidljivi koled" opisuje jedan od najranijih oblika drutvene organizacije naune delatnosti. On se prvi put javlja u Evropi u XVII veku i vezuje se za Kraljevsko drutvo Londona. lanovi ovog drutva (uglavnom matematiari) nisu pripadali ni jednoj formalnoj instituciji, ve su sebe nazivali nevidljivih koledom zbog svoje geografske blizine i visoke frekvencije sastanaka (Bartle 1995). U modernom smislu, definicija nevidljivog koleda dolazi kao rezultat Prajsovih istraivanja. On je (Price 1971) identifikovao nevidljive kolede kao grupe elitnih visoko produktivnih naunika koji esto stupaju u interakciju, pri emu su geografski veoma udaljeni, ali ipak redovno razmenjuju informacije da kako bi pratili nauna zbivanja u svom polju ekspertize. Nakon Prajsa, najvanija istraivanja vezana za nevidljive kolede sprovela je Dajana Krejn. Ona je krenula od pretpostavke da su "naunici koji rade na slinim problemima najee svesni jedni drugih" (Crane 1969: 335) i da u nekim sluajevima pokuavaju da sistemski urede svoju komunikaciju, razmenom kopija materijala koji su objavili. Pored toga, Krejn se direktno poziva i na Kunovu tezu da se naunici prilagoavaju saznajnim problemima u svojim poljima tako to formiraju drutvene organizacije razliitih tipova, koje su zasnovane na meusobnoj komunikaciji i zajednikim interpretacijama situacije. Krejn je u svojim istraivanjima merila postojanje drutvenih veza izmeu velikih grupa naunika i zakljuila je da se postojanje socijalne organizacije (nalik nevidljivom koledu) unutar takve grupe moe utvrditi ako: (1) naunici koji objavljuju radove iz iste oblasti imaju vie drutvenih veza jedni sa drugima nego sa drugima koji nisu objavljivali radove iz te oblasti (npr. kolega ih drugih disciplina,
8

Sociolozi nauke Hargens, Malins i Hekt smatrali su da postoji kompatibilnost izmeu mertonovskih i kunovskih ideja

o nauci, mada istiu da takvo miljenje nije bilo dominantno tokom sedamdesetih godina prolog veka. Tada je preovlaivalo miljenje "da postoji fundamentalna nekompatibilnost izmeu mertonovskog naglaska na sisteme nagraivanja u nauci i kunovskog naglaavanja uloge kognitivnih struktura i procesa za razvoj nauke" (Hargens et al. 1980: 57).

sa istog univerziteta, itd.); (2) ako naunike koji su objavljivali radove u istoj oblasti moemo diferencirati preko njihovog socijalnog angamana u datoj oblasti, to govori o postojanju nekog oblika liderstva (Crane 1969: 336). Dajana Krejn se nije u svojim istraivanjima ograniila na Prajsovo vienje nevidljivog koleda kao grupe elitnih naunika, ve je istraivala osnovne oblike drutvene organizacije naunika. Ona tvrdi da su nevidljivi koledi neformalne strukture koje slue kao kanali i formalne i neformalne komunikacije, ali ona napominje i da takve neformalne strukture mogu nastati na osnovu ve postojeih, formalnih struktura. Dakle, za neformalne drutvene organizacije naunika, kao to je nevidljivi koled karakteristino je postojanje i formalne i neformalne naune komunikacije, kao i odreene formalne organizacione osnove. Takve formalne organizacije mogu biti akademskog, odnosno profesionalnog tipa (univerziteti, instituti, istraivake stanice) ili mogu biti povezane sa predmetnom diferencijacijom unutar samih nauka. U drugom sluaju moemo govoriti o uticaju naunih disciplina i predmetnih specijalnosti na nastanak nevidljivih koleda Jedna od najranijih, preciznih formulacija odnosa izmeu nevidljivog koleda i predmetne specijalnosti pripada Vorenu Hagstromu:
Skup naunika iz jedne naune discipline koji obavljaju istraivanja po slinim linijama moe se nazvati naunom specijalnou. Razumno je verovati da e naunici najee i najintenzivnije komunicirati sa drugima iz svoje specijalnosti, tako to e razmenjivati objavljeni materijal i citirati jedni druge (Hagstrom 1967: 91-92, navedeno prema Zucalla 2006: 155).

Dakle, vidimo da postoji tesna veza izmeu komunikacije u nauci, drutvene organizacije naunika i diferencijacije nauka u specijalnosti. Svi ovi procesi mogu se istraivati pomou analize citata. Selekcijom publikacija iz odreene specijalnosti, dobijamo skup citata, za koje pretpostavljamo da su indikatori formalne komunikacije izmeu naunika. Analiza citata nam omoguava da utvrdimo da li obrasci komunikacije te grupe naunika ukazuju na postojanje neke neformalne drutvene organizacije naunika, kao to je nevidljivi koled. Ipak, praksa je pokazala da ovakva istraivanja mogu biti izuzetno kompleksna, odnosno da se analiza citata ne moe, bez izvesnih prepreka primenjivati u sociologiji nauke.

2. Problemi primene analize citata

Nemaki sociolozi nauke Johan Glaser i Grit Laudel (Glser and Laudel 2001) smatraju da primena analize i merenja citata u sociolokim istraivanjima nauke za pretpostavku ima odgovore na dva vana pitanja. Pre svega, mora se dati odgovor na pitanje ta tano mere citati, odnosno koje

socioloki relevantne odlike naunog rada i interakcije meu naunicima oslikavaju citati. Nakon toga, treba odgovoriti na pitanje na koji nain citati mere ono to treba da mere. Odgovorom na drugo pitanje stiemo uvid u prirodu eventualne greke merenja koja se mora uzeti u obzir prilikom konkretne analize (Glser and Laudel 2001: 428). U sociologiji nauke, istraivai najee ne uspevaju da daju precizne odgovore na ova dva pitanja, ime se umanjuje uinak analize citata u sociolokim istraivanjima i daje se povod za brojne kritike ovog metoda. Ovo je samo jedan u nizu metodolokih problema koji se vezuju za primenu analize citata, ali neki od njih su karakteristini za odnos naukometrije i sociologije nauke uopte, pa stoga Glaser i Laudel zakljuuju da "[k]o god pokua da konstruie socioloka objanjenja koristei naukometrijske metode mora prei preko metodoloke niije zemlje" (Glser and Laudel 2001: 412). Istraivai koji su ovu analizu citata primenjivali na konkretne probleme u empirijskim studijama, prvi su doli do zakljuaka o ogranienjima analize citata, kao i do opisa problema do kojih se dolazi prilikom primene analize citata u istraivanju razliitih klasa fenomena. Nakon toga, u drugoj polovini sedamdesetih godina prolog veka, pojavljuju se i prve kritike pregledne studije u kojima se sumiraju nedostaci, ili pak prepreke primene analize citata (npr. Moravcsik and Murugesan 1975; Porter 1977; Edge 1977). Ipak, prvi opirni pregled problema koji se postavljaju pred primenu analize citata delo je Majkla i Barbare Makroberts (MacRoberts and MacRoberts 1989). Oni navode sledee grupe problema: (1) necitiranje formalnih uticaja, (2) pristrasnost pri citiranju, (3) necitiranje neformalnih uticaja (4) samocitiranje, (5) razliiti tipovi citiranja, (6) varijacije u stepenu citiranja povezane sa tipom publikacije, poreklom naunika, vremenskim periodom, veliinom i tipom naune specijalnosti, (7) tehnika ogranienja citatnih indeksa i bibliografija (MacRoberts and MacRoberts 1989: 343). Ova iscrpna klasifikacija predstavlja dobar primer onoga to se moe nazvati naukometrijskim tretmanom problema primene analize citata. Neki od navedenih problema su veoma slini, tako da ih moemo grupisati u nekoliko kategorija. (1) Problemi koji se tiu izvora podataka, a ne same analize (6 i 7). (2) Problemi koji se mogu povezati sa razliitim praksama citiranja (1, 2, 3 i 4). (3) Problem razliitih kategorija citata, odnosno pozivanja na odreenu literaturu u razliitom kontekstu (5).

Kada je re o izvorima podataka, Majkl i Barbara Makroberts u svom radu kritikuju SCI, odnosno selekciju asopisa koje on obuhvata, kao i kvalitet podataka koji se nalaze u bazi ovog citatnog indeksa. Neke od ovih kritika su posle neto vie od dvadeset godina zastarele. Kada je re o pokrivenosti asopisa, ve vie od dve decenije je svakom istraivau dostupan redovan izvetaj SCI o pokrivenosti asopisa, novim asopisima koji su dodatni, kao i svim drugim relevantnim promenama u bazi podataka. Procedura pomou koje se odluuje da li e radovi iz nekog naunog asopisa biti indeksirani objektivna je i transparentna. Iako postoji dominacija asopisa u kojima se objavljuju radovi iskljuivo na engleskom jeziku (Van Leeuwen et al 2001) koji je danas postao lingua franca nauke, ona nije rezultat pristrasnosti kriterijuma koji lei u sri SCI, ve refleksija dominantnog uticaja naunih publikacija objavljenih na engleskom jeziku. 9 Pored toga, danas postoje poboljani raunarski programi za normiranje i proveru referenci u publikacijama, tako da je smanjena verovatnoa da je neka publikacija pogreno navedena u naunom radu. Na kraju, iako SCI (odnosno pratea internet platforma Web of Science) nije savren nain indeksiranja citata, on ostaje dominantan izvor podataka o naunom radu, mada iz godine u godinu dobija sve snaniju konkurenciju u vidu drugih internet servisa za indeksiranje citata u nauci (Google Scholar, Scopus i slini). Druga grupa problema povezana je sa raznovrsnim praksama citiranja (odnosno necitiranja) koje se u sociologiji nauke interpretiraju kao poseban tip formalne komunikacije (odnosno izostanka komunikacije). Fenomeni kao to su necitiranje formalnih i neformalnih uticaja, kao i pristrasno (diplomatsko) citiranje, predmeti su sociolokih istraivanja (npr. Merton 1970, Kaplan 1965, Small 2004). Dakle, ono to naukometrija vidi kao problem ili anomaliju u obrascu podataka o citiranju, za sociologiju nauke je predmet istraivanja. Samim tim, ukoliko sociolog nauke utvrdi da kod odreenog naunika ili grupe naunika postoji neki od ovih oblika citiranja (odnosno ponaanja), to nije problem za dalju analizu, ve novo saznanje koje moe znaajno uticati na tok dalje analize, ali se ne moe nazvati problemom. Za treu grupu problema tvrdimo da je najznaajnija za savremenu sociologiju nauke. Re je o razliitim vrstama citata, odnosno o kontekstualnoj i sadrajnoj razlici izmeu citata. Ovaj problem nas upuuje na drugo, fundamentalnije pitanje: ta istraivaima citat zapravo govori o komunikaciji? Da li su svi citati ekvivalentni? Istraiva moe opravdano postaviti pitanje da li razlike u tipu citata, prema kontekstu u kojem on nastaje, imaju uticaja na fenomen koji se istrauje i da li je, u skladu sa time, potrebno redefinisati odreenu citatnu meru? Na primer, da li su citati koje dva rada primaju isti u sluaju kada se oni esto navode kao vani teorijski izvori i u sluaju

Na dominaciju naunih publikacija na engleskom jeziku ukazao je i Vojin Mili u kontekstu njegovih istraivanja veze

izmeu organizacije nauke i naunog potencijala (Mili 1995:339-350).

kada se jedan od njih esto navodi kao vaan teorijski izvor, a drugi kritikuje kao neuspean ili netaan? Ovo pitanje zahteva uvoenje kvalitativnog elementa u metod analize citata, to izmeu ostalog zahteva od istraivaa da imaju uvid u celokupan tekst dokumenta/publikacije, a ne samo u osnovne bibliografske informacije.

3. Kontekstualne klasifikacije citata i kocitati

Metodoloki postulat: "svi citati su isti" pokazao se kao problematian u analizi citata, odnosno on onemoguava da se u potpunosti rasvetli odnos izmeu dokumenta koji citira i dokumenta koji je citiran. Ipak, brojni istraivai su pokuali da na razliite naine prevaziu ovaj problem. Linda Smit (Smith 1981: 89) pravi razliku izmeu dva tipa pokuaja poboljanja analize citata, kada je re o kontekstu u kojem citati nastaju: mehanika i intelektualna poboljanja. Mehanika poboljanja moemo nazvati i naukometrijsko-statistika jer se ona fokusiraju na lako uoljiva kvantitativna obeleja citata i njihovu statistiku obradu. Drugim reima, ova poboljanja predstavljaju pokuaj da se preko neke grupe prediktora, bilo da se oni odnose na sam tekst (pojavljivanja reference u tekstu, redni broj odeljka ili pasusa u kojem se referenca pojavljuje u tekstu i slino), publikaciju (vrsta asopisa u kojem je objavljen, kategorizacija publikacije, impakt faktor asopisa i slino) ili samog autora (nacionalnost, starost, pol), korienjem korelacionih ili regresionih statistikih postupaka odredi veza izmeu citiranog dokumenta i dokumenta koji citira, bez kontekstualne analize samog teksta. Ovakav tip poboljanja blizak je institucionalnom pristupu u sociologiji nauke, zato to se u oba sluaja analiza svodi na opis odnosa izmeu prediktora i zavisne promenljive. U sluaju institucionalnog pristupa radi se odnosu izmeu drutvenih varijabli (prediktora) i varijabli koji opisuju neke aspekte naunog rada (npr. nauna produktivnost), dok se u sluaju mehanikih poboljanja analize citata radi o ve pomenutim varijablama. Ova poboljanja poveavaju preciznost analize, ali u nju ne uvode nove komponente, pa samim tim se i ne dolazi do novih saznanja o naunoj komunikaciji. S druge strane, intelektualna poboljanja stoje u direktnijoj vezi sa interakcijskim pristupom unutar sociologije nauke, s obzirom da se zasnivaju na sociolokoj tehnici analize sadraja. Naime, Smit istie da se ona mahom zasnivaju na analizi sadraja naunog rada koji citira i da kao rezultat proizvode razliite klasifikacije citata (Smith 1981: 90). To implicira da prilikom konkretne analize istraiva mora imati uvid u pun tekst publikacije koja citira i da mora analizirati sam tekst koji "okruuje" referencu, kako bi utvrdio kojem tipu citata pripada citat koji se analiza, imajui u vidu kontekst citiranja. Ovakav pristup poseduje i svoja ogranienja: potrebno je uloiti dosta vie vremena i resursa ukoliko se analiza vri nad velikim skupom citata. Pored toga, postavlja se pitanje

i dostupnosti teksta publikacija koje pripadaju osnovnom skupu podataka. Pored ove dve grupe poboljanja analize citata, u praksi su se izdvojile i tehnike anketiranja ili intervjuisanja naunika prilikom kojih se oni ispituju o motivima za citiranje odreenog dokumenta u svojim radovima (Vinkler 1987, Cano 1989). Problem sa istraivanjima ovog tipa je to to se ona obavljaju na veoma malom uzorku, to je i razumljivo, jer je ipak potrebno vie sredstava za sprovoenje ovakvog istraivanja u odnosu na korienje standardnih naukometrijskih procedura. Na primer, Vinkler svoje istraivanje sprovodi na uzorku od 20 naunika, odnosno njihovih 20 publikacija u kojima je nainjeno 484 razliita citata, dok je Kano imao uzorak od 84 autora i 344 citata. Prednost intervjua i anketa je to to dobijamo pouzdane podatke od autora publikacija, pa stoga analiza ne zavisi od (subjektivnog) pripisivanja tipa odreenom citatu od strane istraivaa. Sa druge strane, intervjui i ankete nas ograniavaju na ive autore, pa emo samim tim imati manje publikacija za analizu u naem skupu podataka. Imajui u vidu prednosti i mane pomenutih poboljanja analize citata, konstrukcija klasifikacija citata u odnosu na kontekst u kojem nastaju namee se kao najoptimalniji metod. Konstrukcija klasifikacija citata je zahtevniji metod u odnosu na naukometrijsko-statistiki metod regresionog predvianja odnosa izmeu citiranog rada i rada koji citira, ali je pouzdaniji, iako zahteva od istraivaa da pripie tip/klasu odreenom citatu. S druge strane, skup podataka (dokumenata) koji se mogu analizirati ogranien jednino dostupnou punog teksta dokumenata, ali ne i drugim faktorima kao to su starost istraivaa ili dokumenta, to je sluaj sa intervjuom/anketom. Analiziraemo etiri klasifikacije citata, od kojih tri predstavljaju rane, ali vrlo uspene, pokuaje konstrukcije ovog tipa poboljanja analize citata, dok je etvrta klasifikacija novija i nastaje na osnovu kritikog pregleda ranijih reenja. Te klasifikacije su: (1) Moravik-Murugesan klasifikacija, (2) abin-Moitra klasifikacija, (3) Openhajm-Ren klasfiikacija (4) i klasifikacija Bornman-Daniel. U svom zajednikom radu iz 1975. godine, Moravik i Murugesan (Moravcsik and Murugesan 1975) predstavili su rezultate prve sveobuhvatne kontekstualne analize citata. Njihova klasifikacija citata na osnovu konteksta unutar kojeg oni nastaju, postala je dosta uticajna i koristi se i u savremenim istraivanjima. Ona se sastoji se iz 5 binarnih opozicija, koje nastaju kao odgovori na sledea pitanja. (1) Da li je citiranje povezano sa konceptom ili sa teorijom koja se koristi u publikaciji koja citira (konceptualni citat) ili je povezano sa oruem ili fizikom tehnikom koja je koriena u publikaciji koja citira (operacionalni citat)?

(2) Da li je citirani dokument zaista neophodan za razumevanje publikacija koja citira (organski citat) ili je citirani dokument naveden iskljuivo cilju odavanja priznanja za rad iz sline opte oblasti (povrni ili perfunktorni citat)? (3) Da li je publikacija koja citira zasnovana na osnovama koje je ustanovio rad koji se citira (evolucioni citat) ili je alternativa radu koji je predstavljen u publikaciji koja se citira (jukstapozicioni citat)? (4) Da li se u publikaciji koja citira tvrdi da je sadraj publikacije koja se citira taan (konfirmativni citat) ili se njegova tanost dovodi u pitanje (negativni citat)? (5) Da li je citat od sutinske vanosti (vredan citat) ili se na istom mestu citira nekoliko publikacija u kojima se iznose slini argumenti (redundantan citat)? (Moravcsik and Murugesan 1975: 88) Ovu klasifikaciju moemo razumeti i kao pokuaj da se izdvoje kontekstualne dimenzije koje moemo povezati sa bilo kojim citatom u tekstu. Samim tim, prilikom konkretne analize svakom pojedinanom citatu se ne pripisuje samo jedna od ponuenih kategorija, ve se (ukoliko je to mogue) odgovara na svih 5 pitanja i u skladu sa procenom istraivaa se svaki citat adekvatno kodifikuje. Ne moraju sve dimenzije biti prisutne prilikom kodifikacije, mada je, svakako, poeljno da ih je to vie, kako bi celokupna analiza bila preciznija. U pomenutom istraivanju, autori su analizirali citate iz 30 lanaka objavljenih u Fizikom pregledu u periodu od 1968. do 1972. godine. Procenat citata koji nisu kodifikovani preko jedne od 5 opozicija kretao se u razmaku od 1% do 7% (najvei procenat nekodifikovanih citata bio je u sluaju prvog pitanja, odnosno razlike izmeu konceptualnih i operacionalnih citata). Pored toga, oni su doli do sledeih zakljuaka: (1) otprilike jedna treina ispitanih citata pripada kategoriji redudantnih; (2) zabeleeno je vie konceptualnih od operacionalnih citata; (3) oko 60% citata su evolucioni, a 40% jukstapozicioni; (4) otprilike dve petine citata su povrni; (5) otprilike jedna sedmine svih ispitanih citata su negacioni (Moravscik and Murgesan 1975:91). Rezultati ovog istraivanja, kao i sama klasifikacija, ostvarile su znaajan uticaj meu sociolozima nauke i drugim istraivaima. Klasifikacija je posluila kao inspiracija Derilu abinu i Sumjo Moitri za njihov rad iz iste godine (Chubin and Moitra 1975). Oni su ipak predloili neto drugaiju klasifikaciju, koja se zasniva na osnovnoj podeli na afirmativne i negativne citate. Preciznije, klasifikacija se sastoji iz est opisnih kategorija citata, kao to moemo videti na slici 1.

Slika 1 Shema kontekstualne klasifikacije citata abina i Moitre (Chubin and Moitra 1975: 426428) Ova klasifikacija poinje od podele na afirmativne i negativne citate, a potom sreemo jo jednu podkategoriju u sluaju afirmativnih citata, a to je na sutinske i dopunske. Na ovaj nain, dolazimo do iscrpne i iskljuive klasifikacije, pomou koje bilo kom citatu moemo dodeliti jednu od est kategorija: (1) citirani rad je od sutinske vanosti za istraivanje koje je predstavljeno u radu koji citira, odnosno rezultati tog istraivanja zavise od podataka iznetih u citiranom radu osnovni esencijalni citat; (2) citirani rad nije direktno povezan sa predmetom rada koji citira, ali je i dalje u vezi sa istraivanjem koje je predstavljeno u tom radu - pomoni esencijalni citat; (3) citirani rad sadri nezavisnu opservaciju (ideju ili nalaz) koja potvruje argument iznet u radu koji citira i sa kojim se autor tog rada slae dopunski citat sa dodatnim informacijama; (4) rad je citiran bez daljeg komentara povrni (perfunktorni) dopunski citat; (5) autor rada koji citira smatra da je citirani rad u nekim delovima pogrean i nudi deliminu ispravku parcijalno negativni citat; (6) autor rada koji citira smatra da je citirani rad potpuno pogrean i nudi nezavisnu interpretaciju ili reenje potpuno negativni citat (Chubin and Moitra 1975: 426-427). Autori navode da je jedan od njihovih motiva za sprovoenje ovog istraivanja bilo da "redefiniu Moravik-Murugesan klasifikaciju kao skup meusobno iskljuivih kategorija" (Chubin and Moitra 1975: 425). Prilikom istraivanja autori nisu naili ni na jednu referencu koja se ne moe adekvatno klasifikovati. Istraivanje je izvreno na uzorku od 43 nauna rada iz asopisa Fiziki pregled i Nuklearna fizika. Od ukupno 443 citata, zabeleeno je samo 5% negacionih. Od

afirmacionih citata, najvie je onih preko kojih se upuuje na dodatne informacije 32%, dok je dopunskih povrnih citata 20,1%. Pored toga, zabeleen je jednak udeo osnovnih i pomonih citata, 21,4% (Chubin and Moitra 1975: 429). Relativno ujednaeni procenti u sluaju afirmacionih pitanja ukazuju na manu ove klasfifikacije, a to je pripisivanje samo jedne opisne kategorije. Iz rezultata moemo videti da ovaj pokuaj klasifikacije ne doprinosi boljem razumevanju konteksta u kojem citati nastaju, jer dobijamo priblino ujednaene rezultate, na osnovu kojih moemo zakljuiti jedino da su razlike u kontekstu veoma male ili ak statistiki neznaajne. Treu klasifikaciju koju emo razmatrati formulisali su arls Openhajm i Suzan Ren u svom radu iz 1978. godine (Opennheim and Renn 1978). Oni su bili upoznati sa ranijim klasifikacijama i navode nekoliko motiva zbog kojih su se odluili na izradu sopstvene klasifikacije citata, a ne na upotrebu neke od ranijih. Glavni motiv je posledica injenice da ni jedna od njih nije jasno izdvojila citiranje publikacija kao izvora koji pripadaju istorijskoj pozadini izuavanja nekog fenomena ili istoriji prethodnih reenja slinih problema. Njima je to bilo od presudnog znaaja zato to su istraivali zato se neki nauni radovi, stariji od 50 godina, i dan danas esto citiraju. Samim tim, bio im je potreban instrument kojim e precizno moi da utvrde da li se takvi radovi citiraju u uvodnim odeljcima radova, odnosno u nekoj vrsti istorijskog pregleda istraivanja problema, ili su oni od sutinske vanosti za nauni rad koji je predstavljen u radovima koji citiraju Pored toga, oni smatraju da je "klasifikaciona shema abina i Moitre veoma bliska idealnoj, ali da su oni klasifikovali svaku referencu samo jednom, ak iako se ona koristila u nekoliko navrata u radu koji citira i to u razliitim kontekstima" (Opennheim and Renn 1978: 226). Openhajm i Ren predlau novi nain klasifikovanja citata. Svaki put kada se odreeni rad citira u publikaciji koju analiziramo, toj instanci citiranja dodeljujemo jednu od sledeih kategorija: A - istorijska pozadina, B - opis relevantnog naunog rada, C - izvori informacija ili podataka, koji se u radu koji citira ne koriste za poreenje, D - izvori podataka ili informacija koji se koriste za poreenje, E - pozivanje na teorijsku jednainu, D - pozivanje na metodologiju, F - kritika teorije ili metoda (Opennheim and Renn 1978: 226). Dakle, ukoliko se jedan rad citira tri puta, onda je rezultujua kodifikacija niz od tri znaka, npr. (A, D, E). Kao to moemo videti, Openhajm i Ren uvaavaju princip meusobno iskljuivih kategorija (svaka instanca citiranja se mora i moe kodirati), ali rezultujua kodifikacija citiranog rada sadri vie informacija od jedne proste opisne kategorije. Pored toga, njihovo reenje nije slino Moravikovom, gde se kategorija pripisuje tako to se vri izbor izmeu dve binarne opozicije, koji, kao to smo videli, nije mogue uvek nainiti. Ovakav pristup Openahjma i Rena

proistie iz njihovog fokusa na radove koji su citirani, a ne na one koji citiraju. Oni su eleli da prikau rezultate svojih istraivanja (i) kao distribuciju citata po ranije navedenim kategorijama za svaki od uticajnih radova koje su istraivali. Na taj nain, oni su mogli donositi zakljuke o razlozima zato ti radovi nakon vie od 50 godina bivaju esto citirani. Kao to smo rekli, etvrta klasifikacija je novijeg datuma i nastaje na osnovu kritikog preispitivanja prethodne tri. Njeni autori, Bornman i Hans-Ditrih Daniel, pokuali su da spoje pozitivne karakteristike svih prethodnih klasifikacija, kao i da eleminiu mane istih (Bornmann and Daniel 2008). Njihova klasifikacije se sastoji iz sledeih osam kategorija citata. (A) Afirmacioni citat rad koji citira potvruje rezultate i zakljuke rada koji je citiran; autor rada koji citira se slae sa idejama i nalazima iznetim u radu koji je citiran; na rad koji citira je snano uticao rad koji je citiran. (B) Citat pretpostavljenih informacija citat u kojem se referie na znanje koje se pretpostavlja kada je re o problemu koji se istrauje; rad koji citira odaje priznanje pionirima u odreenoj oblasti. (C) Konceptualni citat rad koji citira koristi definicije, koncepte ili teorije iz citiranog rada. (D) Kontrastivni citat - rad koji citira pravi razliku izmeu trenutnog naunog rada i rada koji je predstavljen u radu koji se citira; u radu koji citira je predstavljena alternativa radu koji je citiran. (E) Metodoloki citat rad koji citira koristi materijale, opremu, praktine tehnike ili orua koja su predstavljena u radu koji je citiran. (F) Negacioni ili negativni citat rad koji citira osporava, ispravlja ili preispituje neke aspekte rada koji je citiran. (G) Povrni citat - rad koji citira pravi povrnu referencu ka citiranom radu; citirani rad je naveden bez dodatnog komentara i/ili nije striktno relevantan za argumente rada koji citira. (H) Citat ubeivanja rad koji citira pokuava da naglasi autoritet autora rada koji je citiran (Bornmann and Daniel 2008: 66-67). Sa metodoloke take gledita, ova klasifikacija ima nekoliko prednosti u odnosu na prethodne. (1) Pre svega, ona (kao i klasfiikacija Openhajm-Ren) omoguava kodifikaciju svake instance citiranja u dokumentu koji se analizira. (2) Pored toga, ona omoguava i da se svaki pojedinani citat moe kodifikovati preko vie kategorija, to je posledica injenice da one nisu meusobno iskljuive, ve mogu dopunjivati jedna drugu. Na taj nain dolazimo do preciznijeg i detaljnijeg opisa konteksta u kojem nastaje citat. (3) To znai i da kategorije nisu organizovane u okviru neke sheme, koja je jednim delom iskljuiva (kao klasfiikacija abin-Moitra), to nam omoguava da jednom citatu pripiemo

kategoriju afirmacioni i negacioni u isto vreme, ako, na primer, autor prihvata samo neke zakljuke rada koji citira, dok se sa drugima ne slae ili ih odbacuje. Ovakva irina analize upuuje autora na detaljnu analizu teksta koji okruuje referencu, odnosno reenice ili paragrafa u kojem citat nastaje. (4) Na kraju, za razliku od klasifikacije Openhajm-Ren, ova klasfikacija namenjena je optoj upotrebi u analizi citata, a ne samo za analizu citiranosti starijih radova. Optost primene ove klasifikacije emo demonstrirati tako to emo pokuati da je poveemo sa kompleksnijom citatnom merom od direktnih citata. U zakljuku ovog rada predloiemo integraciju ove klasifikacije citata sa merom kocitata i obrazloiemo prednosti ovakve tehnike za analizu formalne komunikacije u nauci i neformalnih organizacija naunika. Mera kocitiranosti povezuje dokumente koji su zajedno citirani od strane nekog treeg dokumenta (Small 1973: 265).10 Broj identinih izvora citata definie snagu kocitiranosti dva dokumenta. Identini izvor citata je novi dokument koji citira oba rada ija kocitiranost nas zanima i "stoga je kocitiranost frekvencija zajednike citiranosti dva starija dokumenta od strane novije literature" (Small 1973: 265). Ukoliko dva rada poseduju snanu kocitiranost sledi i da su oni sami visoko citirani. Tvorac analize kocitiranosti Henri Smol smatrao je da moemo pretpostaviti da su u visoko citiranim dokumentima sadrani kljuni koncepti, metodi i eksperimenti i da stoga obrasci kocitiranosti mogu osvetliti odnos izmeu tih kljunih ideja. Na osnovu ove pretpostavke, Smol je nagovestio mogunost upotrebe analize kocitata za istraivanje strukture naunih disciplina. Naime, on smatra da "obrazac veza izmeu kljunih radova stvara strukturu ili mapu, ije se promene u vremenu mogu posmatrati" (str 268). Ovu ideju

10

Pre nego to je Smol predstavio meru kocitata, u analizi citata se koristila jedna druga kompleksna citatna mera. Re

je o bibliografskom uparivanju, koje je prvi formulisao Majkl Kesler u svojoj studiji iz 1962. godine (Kessler 1962). Osnovna pretpostavka na kojoj se zasniva ova naukometrijska mera je da "nauni radovi poseduju smislenu vezu jedni sa drugima (odnosno upareni su) ukoliko poseduju bar jednu zajedniku referencu [u svojim bibliografijama]" (Kessler 1963: 49). Drugim reima, Kesler pretpostavlja da je bibliografija naunog rada jedan od moguih naina na koji autor ukazuje na intelektualnu sredinu unutar koje radi i da stoga sline bibliografije ukazuju implicitnu vezu izmeu razliitih autora. Mera bibliografskog uparivanja predstavlja rezultat analize citata, jer je osnovna jedinica analize referenca u bibliografijama odreenog skupa radova. Na osnovu reference kao citata, prema Kesleru mogua su dva kriterijuma za grupisanje slinih radova:(1) u odnosu na nauni rad P moemo konstruisati grupu GP, tako da je svaki lan te grupe bibliografski uparen sa radom P; snaga uparivanja izmeu P i lana grupe GP jednaka je broju zajednikih referenci u njihovim bibliografijama; (2) alternativni kriterijum grupisanja bio bi konstruisanje grupe GB koja se sastoji iz naunih radova iz osnovnog skupa ija je snaga bibliografskog uparivanja najmanje 1 (Kessler 1962: 10). Primena bibliografskog uparivanja je ve ezdesetih godina prolog veka kritikovana (npr. Martyn 1964; Tagliacozzo 1967). Ove kritike su se zasnivale na argumentu da citiranje istog dokumenta ne garantuje da se autori pozivaju na istu informaciju na isti nain, to je bila prva naznaka da metodoloko pravilo o ekvivalenciji citata moe bitno uticati na rezultate i zakljuke istraivanja.

detaljnije je razradio zajedno sa Belverom Grifitom u dva znaajna istraivanja (Small and Griffith 1974, Griffith et al. 1974).11 Smol i Grifit smatraju da je mapiranje naunih disciplina, odnosno otkrivanje njihovih internih struktura i meusobnih odnosa tih struktura od sutinske vanosti za razumevanje nauke i njene drutvene i intelektualne strukture, a upravo kocitiranost omoguava efikasno mapiranje nauke i poseduje viestruke prednosti u odnosu na bibliografsko uparivanje i sline metode. Upravo je ova osobina kocitata najvanija za sociologiju nauke. Preko kocitata mi zapravo merimo postojanje posredne komunikacije izmeu naunika, odnosno indirektnog naunog uticaja putem literature. Kocitati predstavljaju kompleksnu meru zato to povezuju tri publikacije; drugim reima, kocitati opisuju trijade naune formalne komunikacije, a analizom razliitih trijada moemo proveravati hipoteze o postojanju neformalnih organizacija naunika, kao i hipoteze o strukturi takvih organizacija.

4. Diskusija/zakljuak
U prethodnom odeljku prikazali smo etiri (donekle) razliite klasifikacije citata u odnosu na kontekst u kojem oni nastaju. Pri tome, naglaavali smo metodoloke pogodnosti koje proistiu iz svake klasifikacije, kao to je, na primer, mogunost pripisivanja vie kategorija citatu za svaku instancu reference u tekstu ili u skupu tekstova/radova koja se analizira. Implementacijom kontekstualne dimenzije u analizu citata dolazimo do opirnijih saznanja o fenomenima kao to su nevidljivi koledi ili predmetne specijalizacije. Klasina analiza citata nam omoguava da utvrdimo obrasce veza koji nastaju kroz specifinu praksu citiranja, dok nam kontekstualne klasifikacije omoguavaju da napravimo razliku izmeu razliitih tipova veza. Ovakva analitika mogunost naroito dolazi do izraaja ukoliko je istraiva u prilici da istrauje postojanje vie razliitih drutvenih organizacija naunika unutar prouavane populacije. Takve situacije moemo sresti prilikom prouavanja organizacije drutvenih naunika, gde postoji vei stepen teorijske fragmentacije (Moody 2004), to znai da nam informacije o meusobnom odnosu
11

U sociolokoj (i ree naukometrijskoj) literaturi se ponekad metod analize korienjem kocitiranosti predstavlja kao

jedinstven skup tehnika, iako se na najoptijem planu moe govoriti o dva razliita tipa analize. Prvi smo ve opisali i on se najee i naziva kocitiranost dokumenata. Drugi tip analize zaeli su Hauard Vajt i Belver Grifit (White and Griffith 1981) i naziva se analiza kocitiranosti autora. U kontekstu ovog tipa kocitiranosti, pod autorom se ne podrazumeva osoba kao takva, ve specifian (ne nuno potpun) skup njenih dela. Kocitiranost autora je mera koja meri koliko puta se dela dva autora zajedniki pojavljuju u bibliografiji drugih publikacija (White and Griffith 1981: 163). Drugim reima, "pristup zasnovan na kocitiranost autora poiva na premisi da kocitiranost dokumenata bilo koja dva autora predstavlja adekvatan indikator njihove bliskosti u smislu sadraja unutar jedne istraivake kole [ili programa]" (Gmr 2003: 28).

razliitih teorijskih "kampova" ili nevidljivih koleda (npr u sociologiji) mogu ukazati na opte stanje jedne naune zajednice. Analiza citata je u stanju da proizvede ovakve informacije jedino ako uzima u obzir kontekstualnu dimenziju citata. Pored toga, ona poveava i preciznost analize. Na primer, ukoliko jedan autor relativno esto citira drugog, ali preteno u negativnom kontekstu, onda bi bilo pogreno svrstati ih unutar iste neformalne organizacije, iako je identifikovan veliki broj direktnih citata. Umesto toga, moemo analizirati distribuciju meusobnih citata ta dva naunika (ili grupe naunika) u odnosno kontekst u kojem nastaju i na osnovu nje izvlaiti zakljuke o njihovom meusobnom odnosu. Naravno, istraivaa e pre svega zanimati da li postoji nadprosena tendencija ka negativnom citiranju, to dalje (moda) upuuje na postojanje rivalskog ili takmiarskog odnosa izmeu tih grupa (Hagstrom 1974), ali ni drugi konteksti nisu manje vani. Na primer, moemo dosta saznati o intelektualnoj istoriji naunih grupa, ukoliko analiziramo koliko se razlikuju izvori koje citiraju u kontekstu "istorijske pozadine" i slino. U ovakvim situacijama dolazi do izraaja i mogunost viestruke kodifikacije citata, pa tako moemo otkriti da dve grupe naunika pripadaju istoj teorijskoj orijentaciji, ali da relativno esto kritikuju metode koje druga grupa koristi u svojim istraivanjima. Korienjem kompleksnijih citatnih mera moe se doi do veeg skupa naunih informacija o drutvenim organizacijama naunika. U sluaju analize kocitata, mogunosti primene kontekstualnih klasifikacija su jo vee, to je posledica prirode kocitata, ako uzmemo u obzir da oni mere citate koje dva dokumenta dobijaju iz istog izvora. Snaga kocitiranosti dva dokumenta se definie kao ukupan broj razliitih izvora u kojima su oba dokumenta zajedno citirana. Dodatkom kontekstualne dimenzije snazi kocitiranosti, ova mera prestaje da bude prost skalar i postaje neto nalik vektoru, poto pored intenziteta sa sobom nosi i opis konteksta u kojem su dva dokumenta citirani (uslovno reeno) na istom mestu. Imajui u vidu prednosti koje nude kontekstualne klasifikacije citata, kao i kocitata, predlaemo njihovu integraciju. U naelu, ovakva ideja nije nova. Interdisciplinarni tim kanadskih istraivaa (Callahan et al.2010) je u jednoj skoranjoj studiji pod nazivom "Kontekstualni kocitati" skicirao metodoloki postupak koji se zasniva na kombinaciji kontekstualne i kocitatne analize. Ovi istraivai svoj predlog zasnivaju na tvrdnji da "tradicionalni statistiki pristupi analizi kocitata koriste meru kocitata da bi kvantifikovali odnos izmeu dva dokumenta" (Callahan et al. 2010: 1133). Vrednosti koje se koriste u statistikim analizima su binarne, jer se instanca kocitiranja belei kao 1, a izostanak kocitata dva dokumenta kao 0. Kocitatni indeksi predstavljaju sumu svih instanci kocitiranja, odnosno zbir kocitata. Ipak, ako elimo da uzmemo u obzir i kontekst kocitiranja onda ovakva kvantifikacija nije adekvatna. Stoga, Kalahan i saradnici predlau uvoenje mere snage kocitiranja u odnosu na kontekstualnu slinost. Samim tim, snaga kocitiranja dva dokumenta e biti

vea ukoliko su oni citirani zajedno u istom ili slinom kontekstu (Callahan et al. 2010: 1133). Meutim, ovi autori ne predlau odreenje konteksta preko klasifikacija (ko)citata, ve pretpostavljaju da postoji korelacija izmeu lokacije reference u tekstu i konteksta u kojem je on citiran. Na osnovu ove korelacije oni kvantifikuju razlike u kontekstu i njima modifikuju snagu kocitiranosti dokumenata. Oni se pozivaju na zakljuke istraivanja Arona Elkisa i njegovih saradnika sa Univerziteta Miigen da "radovi kocitirani u istoj reenici poseduju vie slinosti od radova koji su citirani u istom paragrafu (Elkiss et al. 2008: 51). Naravno, ovo je statistiki zakljuak donet na osnovu velikog uzorka (konkretno 2497 publikacija iz biomedicinskih i biolokih asopisa) i ne vai bezuslovno za bilo koje citate u bilo kojim publikacijama. Ogranienja ovakvog pristupa su jasna, a pre svih namee se to to nije proveren na uzorku radova iz drutvenih nauka, ili teorijskih radova uopte. Korelacija izmeu konteksta i pozicije reference u tekstu delimino proistie iz strukture naunih radova, koja je gotovo standardizovana kada je re o empirijskim radovima iz oblasti prirodnih nauka (takozvana IMRAD struktura: (I) uvod, (M) metodi, (R) rezultati (A) i (D) diskusija).12 Pored toga, za ovakavu tehniku nije karakteristina ni jedna od prednosti koje prua metoda kontekstualnih klasifikacija. Umesto precizno odreene kodifikacije citata imamo procenu konteksta na osnovu lokacije u tekstu, a ponekad ak ni to nego samo grubu klasifikaciju na osnovu pripadnosti odreenoj grupi citata, koja je opet odreena preko operacije klasterovanja, a ne analizom sadraja teksta (Callahan 2010: 1133-1134). Umesto ovakvog reenja, pruamo skicu potencijalnog reenja kontekstualne kocitatne analize koja bi zadovoljila teorijske i empirijske potrebe savremene sociologije nauke. (1) Prvi korak analize sastojao bi se iz analize sadraja osnovnog bibliografskog skupa, to zahteva pristup punom tekstu publikacija koje analiziramo i konstruisanje skupa svih publikacija koje su citirane u njima. (2) Drugi korak bi bila bilo izdvajanje onih referenci, odnosno citiranih dokumenata koje su predmet naeg interesovanje (na primer: radovi srpskih sociologa sela) i kodifikacija svih citata koje ti dokumenti dobijaju prema tipologiji Bornman-Daniel. (3) Trei korak je klasina analiza kocitata tj. merenje numerike kocitiranosti parova dokumenata iz izdvojenog skupa. (4) etvrti i poslednji korak bi bilo dodavanje kontekstualne dimenzije snazi kocitiranosti.
12

IMRAD struktura se eksplicitno preporuuje za radove koji se objavljuju u biomedicinskim asopisima, ali pored

toga je preporuena i u Priruniku Amerike psiholoke asocijacije, tako da je delimino zastupljena i u drutvenim naukama. esto se kao razlog ove preporuke navodi da se ne radi o arbitrarnoj strukturi, ve da ona oslikava proces naunog otkria, ali neki autori, poput nobelovca Pitera Medavara (Medawar 1964) smatraju da je ona suvie rigidna i da nije realistina reprezentacija misaonog procesa tokom kojeg sam pisani rad nastaje.

Detaljna analiza ovog korak moe biti predmet nekog budueg metodolokog rada, jer ona zahteva proveru ove ideje na konkretnom skupu radova, kao i proveru razliitih potencijalnih reenja. Jedno takvo reenje moe biti mera kontekstualne slinosti ili podudaranja. Na primer, imamo dokument X i dokument Y koji su 10 puta kocitirani, odnosno citirani od strane iste publikacije. Pri tome, imamo izraunatu i kontekstualnu distribuciju kocitata za svaki od tih dokumenata (na osnovu klasifikacije Bornman-Daniel). Dokument X (kada je citiran kada i dokument Y): A=2, B=1, C=0, D= 0, E=2, F=1, G=4, H=0. Dokument Y (kada je citiran kada i dokument X): A=1, B=2, C=0, D=0, E=2, F=0, G=5, H=0. U ovom sluaju moemo konstruisati novu kocitatnu meru tako to emo izdvojiti jednu ili vie kontekstualnih kategorija koje su zajednike za najvei broj instanci kocitiranja (u ovom sluaju G) i toj kategoriji dodati snagu kocitiranosti (snaga kocitiranosti dokumenata X i Y je 10 i meu kocitatima preovlauju kontekstualne kategorije E i F). Ovakva citatna mera bila bi pogodna za analizu velikih skupova podataka, prilikom koje se fokusirano na ocenu zbirnog konteksta u kojem su dokumenti kocitirani, a ne na pojedinane instance kocitiranja. Sa druge strane, ako se analiza vri na manjem uzorku onda je bolje reenje kodifikovanje svake instance kocitiranja. Na primer, ako se u dokumentu Z citiraju dokument X i dokument Y onda e rezultat kontekstualne analize biti niz od onoliko oznaka za kontekstualne kategorije koliko su X i Y ukupno citirani u Z. Na primer, ako je u Z X citiran 2 puta, a Y 3, onda bi rezultat imao sledeu formu: Z: X(A, E, F); Y(G, F). Mogunosti za analizu ovakve mere su prilino velike i ukljuuju i neke klase mrenih metoda, odnosno primenu (algebarske) teorije grafova, to moe biti predmet novog metodolokog istraivanja. Primena ovako zamiljene analize u sociologiji nauke, omoguila bi istraivau da doe do socioloki znaajnih zakljuaka o naunoj komunikaciji i neformalnim organizacijama naunika. Kao to smo rekli, analiza kocitata se pokazala kao efikasna za istraivanje strukture organizacija naunika, zato to nam omoguava da pratimo meusobni uticaj jedne grupe naunika na drugu, koji ne mora biti neposredan, kao u sluaju obine analize citata. Ipak, analiza kocitata nam ne govori nita o sadraju komunikacije izmeu naunika i moe nas, u izuzetnim sluajevima, navesti na pogrene zakljuke. Ipak, dodatak kontekstualne dimenzije citatima, omoguava nam da prilikom kvantifikacije kocitiranosti uzmemo u obzir i kontekst u kojem citati nastaju, to e se naravno odraziti i na rezultujuu meru, odnosno snagu kocitiranosti. Na taj nain, dolazimo do poboljanja same analize citata, koje nam omoguava bolje istraivanje veze izmeu naune komunikacije i drutvenih organizacija naunika. Pregledom starijih reenja, bilo da se radi o citatnim merama ili o klasifikacijama citata u

odnosu na kontekst, videli smo da u sluaju analize citata postoji kumulativnost naunog znanja o ovom metodu. Svaka nova klasifikacija ili citatna nastaje na osnovu kritikog preispitivanja ranijih reenja, u nastojanju autora da ispravi nedostatke prethodnika. Ipak, ne moemo govoriti o jedinstvenom istraivakom programu, jer zbog razliitih saznajnih i praktinih ciljeva u nekim sluajevima dolazimo do razliitih grupa reenja, koja mogu biti manje ili vie relevantna za sociologiju nauke i druge naune discipline koje se bave prouavanjem nauke i naune komunikacije. Na predlog nastaje na osnovu pregleda ranijih reenja (kontekstualnih klasifikacija i kocitata), kao i slinog predloga kontekstualne kocitatne analize. Da bi se u potpunosti rasvetlio odnos izmeu razliitih koncepcija kontekstualne kocitatne analize, potrebne su empirijske provere ovih reenja na razliitim skupovima podataka, odnosno na bibliometrijskim podacima iz prirodnih i drutvenih nauka, iz razliitih vremenskih perioda i drava. Analiza citata je, iako esto kritikovana, jedan od najvanijih metoda u sociologiji nauke. Svrha ovakvih poboljanja i predloga je dolaenje do preciznijih i kvalitetnijih kvantitativnih postupaka za socioloku analizu nauke i naune komunikacije. Kvantitativna istraivanja unutar sociologije nauke imaju dugu tradiciju i jedan su od temelja na kojima se razvija matematika sociologija (Leydesdorff 1996; Sokolovska i Tomaevi 2012). Ipak, kako je Abelson poetkom osamdesetih godina prolog veka primetio (Abelson 1980), nauka i nauna komunikacija se konstantno menjaju, pa se samim tim od sociologa nauke oekuje da prate taj razvoj i da konstatno uvode inovacije, kako u pogledu teorije o nauci i naunoj komunikaciji, tako i u pogledu metodologije empirijskog istraivanja nauke.

Literatura
Abelson, P. H. (1980). Scientific communication. Science, 209(4452), 60-63. Bartle, R. G. (1995). A brief history of the mathematical literature. Publishing Research Quarterly, 11(2), 3-13. Bornmann, L. and H. D. Daniel (2008). What do citation counts measure? A review of studies on citing behavior. Journal of Documentation, 64(1), 45-80. Callahan, A., S. Hockema and G. Eysenbach (2010). Contextual cocitation: augmenting cocitation analysis and its applications. Journal of the American Society for Information Science and Technology, 61(6), 1130-1143. Cappell, C. L. and T. M. Guterbock (1992). Visible colleges: the social and conceptual structure of

sociology specialties. American Sociological Review, 57(2) 266-273. Cano, V. (2007). Citation behavior: classification, utility, and location. Journal of the American Society for Information Science, 40(4), 284-290. Chubin, D. and S. D. Moitra (1975). Content analysis of references: adjunct or alternative to citation counting?, Social Studies of Science, 5(4), 423-441. Crane, D. (1969). Social structure in a group of scientists: A test of the invisible college hypothesis. American Sociological Review, 34(3), 335352. Edge, D. (1977). Why I am not a co-citationist. Essays of an Information Scientist, 3, 240-246. Elkiss, A., S. Shen, A. Fader, G. Erkan and D. Radev (2007). Blind men and elephants: what do citation summaries tell us about a research article. Journal of the American Society for Information Science and Technology, 59(1), 51-62. Garfield, E., M. V. Malin and H. Small (1983). Citation data as science indicators. Essays of an Information Scientist, 6, 580-608. Glnzel, W. and U. Schoepflin (1994). Little scientometrics, big scientometrics and beyond. Scientometrics, 30(2-3), 375-384. Glser J. and G. Laudel (2001). Integrating scientometrics indicators into sociological studies: methodical and methodological problems. Scientometrics, 52(3), 411-434. Griffith, B. C., H. G. Small, J. A. Stonehill and S. Dey (1974). The structure of scientific literatures II: toward a macro-and microstructure for science. Social Studies of Science, 4(4), 339-365. Gmr, M. (2003). Co-citation analysis and the search for invisible colleges: a methodological evaluation. Scientometrics, 57(1), 27-57. Hagstrom, W. O. (1974). Competition in science. American Sociological Review, 1-18. Hargens, L. L., N. C. Mullins and P. K. Hecht (1980). Research areas and stratification processes in science. Social Studies of Science, 10(1), 55-74. Kaplan, N. (1965). The norms of citation behavior: Prolegomena to the footnote. American documentation, 16(3), 179-184.

Kessler, M. M. (1962). Bibliographic coupling between scientific papers. American Documentation, 14(1) 10-25. Kessler, M. M. (1963). Bibliographic coupling extended in time: ten case histories. Information storage and retrieval, 1(4), 169-187. Kun, T. S. (1962/1974). Struktura naunih revolucija. Beograd: Nolit. Leydesdorff, L. (1996). The possibility of a mathematical sociology of scientific communication. Journal for general philosophy of science, 27(2), 243-265. Lievrouw, L. A. (1989). The invisible college reconsidered: bibliometrics and the development of scientific communication theory. Communication Research, 16(5), 615-628. MacRoberts, M. H. and B. R. MacRoberts (2007). Problems of citation analysis: a critical review. Journal of the American Society for Information Science, 40(5), 342-349. Martyn, J. (1964). Bibliographic coupling. Journal of documentation, 20(4), 236-236. Medawar, P (1964). Is the scientific paper fraudulent. The Saturday Review (August 1): 4243. Merton, R. K. (1970). Behavior patterns of scientists. Leonardo, 3(2), 213-220. Mili, V. (1995). Sociologija nauke - razvoj, stanje, problemi. Novi Sad: Filozofski fakultet - Odsek za filozofiju i sociologiju. Moody, J. (2004). The structure of a social science collaboration network: disciplinary cohesion from 1963 to 1999. American sociological review, 69(2), 213-238. Moravcsik, M. and P. Murugesan (1975). Some results on the function and quality of citations. Social Studies of science, 5(1), 8692. Oppenheim, C. and S. P. Renn (1978). Highly cited old papers and the reasons why they continue to be cited. Journal of the American Society for Information Science, 29(5), 225-231. Poland, J. (1991). Informal communication among scientists and engineers: a review of the literature. Science & technology libraries, 11(3), 61-73. Porter, A. L. (1977). Citation analysis: queries and caveats. Social Studies of Science, 7(2), 257-267.

Price, D. (1965). Networks of scientific papers. Science, 149(3683), 510515. Price, D. (1971). Some remarks on elitism in information and the invisible college phenomenon in science. Journal of the American Society for Information Science, 22(2), 74-75. Price, D. (1976). A general theory of bibliometric and other cumulative advantage processes. Journal of the American Society for Information Science, 27(5), 292-306. Rip, A. (1997). Qualitative conditions of scientometrics: new challenges. Scientometrics, 38(1), 726. Small, H. (1973). Co-citation in the scientific literature: A new measure of the relationship between two documents. Journal of the American Society for information Science, 24(4), 265-269. Small, H. (2004). On the shoulders of Robert Merton: towards a normative theory of citation. Scientometrics, 60(1), 71-79. Small, H. and B. Griffith (1974). The structure of scientific literatures I: identifying and graphing specialties. Science studies, 4(1), 1740. Smith, L. C. (1981). Citation analysis. Library trends, 30(1), 83-106. Sokolovska, V. i A. Tomaevi (2012). Znaaj matematike sociologije za razvoj sociologije kao nauke. Kultura polisa, 19, 199-214. kori, M. (2010) Sociologija nauke - mertonovski i konstruktivistiki programi. Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Tagliacozzo, R. (1967). Citations and citation indexes: a review. Methods of information in medicine, 6(3), 136. Udehn, L. (2001). Methodological individualism: Background, history and meaning (Vol. 32). Psychology Press. Van Leeuwen, T. N., H. F. Moed, R. J. Tijssen, M. S. Visser, and A. F. Van Raan (2001). Language biases in the coverage of the Science Citation Index and its consequences for international comparisons of national research performance. Scientometrics, 51(1), 335-346. Vinkler, P. (1987). A quasi-quantitative citation model. Scientometrics, 12(1), 47-72.

Vinkler, P. (1994). Words and indicators. Scientometrics, 30(2-3), 495-504. Vinkler, P. (2001). An attempt for defining some basic categories of scientometrics and classifying the indicators of evaluative scientometrics. Scientometrics, 50(3), 539-544. White, H. D. and B. C. Griffith, B. C. (1981). Author cocitation: A literature measure of intellectual structure. Journal of the American Society for information Science, 32(3), 163-171. Whitley, R. D. (1969). Communication nets in science: status and citation patterns in animal physiology. The Sociological Review, 17(2), 219-223. Wouters, P. (1998). The signs of science. Scientometrics, 41(1-2), 225-241. Zuccala, A. (2006). Modeling the invisible college. Journal of the American Society for Information Science and Technology, 57(2), 152-168.