TOMAS HOBS - LEVIJATAN

Hobsove politike tenje ne mogu se jednostrano odreivati on se moe smatrati kako zagovornikom totalitarizma, tako i racionalistikog individualizma. To je vidljivo iz njegovih osnovnih stavova: naturalistika orijentacija i materijalistiko stanovite: sveopta kauzalna povezanost u prirodi i u drutvenim pojavama. Priroda je jedan veliki mehanizam u kojem vlada nunost (a ne sluaj ili teleologija), i drava i sami ljudi su modifikovane maine. Svo zbivanje je u stvari kretanje, a ontoloka stvarnost je materijalne prirode. Hobs odbacuje uenje o slobodi volje: niko nema u vlasti svoju buduu volju; kontrolisati se moe samo poslednji motiv koji neposredno prethodi radnji, a ne svi njegovi prethodni uslovi. Osnovna karakteristika oveka je da tei za bezgraninom moi; njega ne nagoni samo trenutna potreba i glad, ve i budua glad, pa se ovek u tom smislu vrlo malo razlikuje od divljih ivotinja; mo je njegova najdublja priroda, a poveanje moi njegov najdublji nagon. Hobs ak kae da su i bogatstvo, znanje, mudrost i poasti sve samo razliiti oblici moi. I ovek se u svom delovanju ne rukovodi mislima, ve eljama apetitima; i po tome je on jo poput ivotinja. Meutim, za razliku od ove animalne, ovek ima i drutvenu prirodu koja mu je omoguena govorom; - pomou govora, on je u mogunosti da se delimino oslobodi mehanizma prirodne nunosti, da se nametne okolini kao njen gospodar; pomou govora je omogueno i udruivanje meu ljudima. Kako dolazi do tog udruivanja? Levijatan: o prirodnom stanju ljudi u vezi sa njihovim blagostanjem i njihovom bedom za razliku od antikih politikih teorija, posebno Aristotelove, prema kojoj postoji prirodna razlika u inteligenciji i sposobnosti meu ljudima (teorija o prirodnoj subordinaciji, prema kojoj oni inbteligentniji i sposobniji treba da vladaju, a ovi drugi da se pokoravaju), Hobs smatra da su svi ljudi po prirodi jednaki, a da je nejednakost meu njima drutveno uslovljena. To jest, da samo unutar drutva, politike zajednice moe biti rei o nejednakosti meu ljudima prirodno su svi ljudi jednaki. I to, kako u pogledu telesnih, tako i u pogledu duhovnih sposobnosti: razlika izmeu oveka i oveka nije tako velika da bi jedan ovek na osnovu te razlike mogao za sebe da zahteva ma kakvu korist na koju neki drugi ne bi mogao pretendovati isto tako kao i onaj prvi.

U prirodnom stanju, svi su ljudi manje-vie jednaki. ta je prirodno stanje? sve teorije drugtvenog ugovora (a to su u prvom redu Hobsova, Lokova, Kantova) polaze od hipotetikog prirodnog stanja iz kojeg se onda izlazi sklapanjem drutvenog ugovora na osnovu kojeg se vlast i odgovornost pojedinaca prebacuje u ruke suverena. Postoje razlike u shvatanju prirodnog stanja, ali ono to je karakteristino za moderne politike teorije i to ih u tom smislu razlikuje od antikih politikih teorija, jeste to to u antici nema oveka bez i nezavisno od polisa. Koncept oveka je neodvojiv od koncepta polisa i ne moe se zamisliti bez njega. Aristotel kae: ovek je zoon politikoon, onaj kojem za sreu nije potrebna drava, taj je ili zver ili Bog. Jednostavno, individua per se je u antikom shvatanju nepojmljiva. U modernim politikim teorijama to nije sluaj, i upravo je o tome re u prirodnom stanju, a naroito kod Hobsa: prirodno stanje je stanje u kojem individue egzistiraju posebno, svaka za sebe kao individue van politike zajednice. I kao takve, bore se za svoj opstanak. Hobs prirodno stanje opisuje kao rat svih protiv sviju (bellum omnium contra omnes), gde je ovek oveku vuk (homo homini lupus), i stoga kao najgore mogue stanje i izvor svih nesrea i smrti; kao najgora mogua opcija za oveka. Ovo stoga to Hobs oveka vidi kao samoivo i egoistino bie koje se po prirodi rukovodi svojim nagonima i eljama, ne birajui sredstva da ih ostvari. Tu je vidljiv jak individualizam i psiholoki egoizam Hobsove percepcije. On kae: u ljudskoj prirodi nalazimo tri uzroka svae: to su takmienje (kompetitivnost), podozrivost i slava. Sbog ove tri svoje osobine svi ljudi se nalaze u ratu. Prvi uzrok takmienje, navodi ljude da na druge napadaju dobiti radi; drugi radi bezbednosti; a trei radi sticanja ugleda. U takvom stanju, svaki pojedinac ide za svojim nagonima, ne birajui sredstva i zato je to stanje svih protiv sviju, gde je svaki ovek neprijatelj svakom oveku, i gde svi ive u optem strahu od otimaine i smrti. U takvom stanju nita od trajnosti nije mogue, niti se isplati: nije mogua radinost, stoga nema ni nekih trajnih rezultata rada, nema ni poslova, ni kulture postoji samo neprekidni strah i opasnost od nasilne smrti, a ovekov ivot je usamljeniki, siromaan, opasan, skotski i kratak. U takvom stanju, ne postoje ni pravda ni pravo, niti postoji svojina. Ljudi poseduju stvari onoliko koliko mogu da ih zadre od napada, a u odbrani ili napadu su im dozvoljena sva mogua sredstva, ak i da ubiju. Sila i prevara su dve osnovne vrline. Tako da na kraju pojedici shvataju da, ne samo da u prirodnom stanju nee uspeti da zadovolje svoje tenje i ambicije, nego da nee uspeti da ouvaju ni ono

najelementarnije: goli ivot. I to je ono to ih navodi da istupe iz prirodnog stanja i drutvenim ugovorom uu u politiku zajednicu. Tanije, na ovaj korak ljude navode kako njihov razum, tako i njihove strasti; od strasti, to su: strah od smrti, elja za stvarima koje ivot ine udobnim i nada da radinou mogu da ih dobiju; dok razum sugerie pogodne mirovne klauzule sa kojima ljudi mogu da se saglase. Te klauzule nisu nita drugo do prirodni zakoni. razlika: ius naturalis lex naturalis Ius naturalis prirodno pravo je sloboda koju svaki ovek ima da se sopstvenim moima slui onako kako sam eli za odranje sopstvenog ivota, i.e: sloboda da ini sve no to po svom rasuivanju smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu Lex naturalis prirodni zakon izvestan propis ili opte pravilo razuma, po kojem je oveku zabranjeno da ini ono ime se unitava ivot ili se oduzimaju sredstva za odravanje ivota, i da proputa ono ime bi ivot najbolje mogao da se odri. razlika izmeu prirodnog prava i prirodnog zakona je razlika izmeu slobode sa jedne i obaveze sa druge strane; - prirodno pravo sastoji se u slobodi da se neto uradi, dok prirodni zakon nareuje i obavezuje. U emu se sastoji prirodno pravo, o kakvoj slobodi je re? prirodno pravo odnosi se na prirodno stanje, i u njemu svaki ovek ima od prirode pravo na sve, to je njegovo pravo da uradi sve i da se u svojim akcijama slui svim moguim sredstvima; prirodno pravo je u maksimi da je sve dozvoljeno, ak i ubistvo (telo drugog oveka). Prirodni zakon, sa druge strane, jeste zapovest ili opte pravilo razuma koje nalae da svaki ovek treba da tei za mirom sve dotle dok se nada da ga moe postii, a kada ne moe da ga dobije, da moe traiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata. prvi deo tog pravila sadri prvi i osnovni zakon prirode: teiti miru i odravati mir; drugi deo najvie prirodno pravo: braniti se svim moguim sredstvima. Iz ovog, prvog i osnovnog prirodnog zakona da treba teiti miru i odravati mir, izvodi se drugi osnovni prirodni zakon: da je ovek spreman, ako su i drugi isto tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti prirodno pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugim ljudima protiv sebe prizna; to je naelo drutvenog ugovora. Jer, dokle god svaki ovek zadrava svoje prirodno pravo da ini sve to mu je volja, sve dotle e ljudi biti u stanju rata. Meutim, ukoliko je on voljan da se odrekne svog prirodnog prava, a drugi nisu, on nema nikakvog razloga da to uini, jer to bi znailo postati plenom, na ta nijedan ovek nije obavezan. U pitanju je zakon: to trai da drugi tebi ine, to i ti ini drugima. Odnosno: ta ne eli da tebi ine, nemoj ni ti da ini drugima.

 zarad ouvanja svog ivota, a prema naelu mira, pojedinci se sporazumno odriu, to jest naputaju veliki deo svog prirodnog prava na sve, prenosei to pravo na jednu linost ili jednu grupu ljudi. To je sutina drutvenog ugovora kojim se ustanovljava politika zajednica (drava), a lice na koje su ova prava preneta, jeste suvereni vladar ili skuptina. Posle ovog prenoenja prava na suverenu vlast, dunost je svih podanika da mu se apsolutno i neizostavno, besprekorno pokoravaju; i da ne gaze zakone ustanovljene drutvenim ugovorom. Jer bi takvo ometanje predstavljalo nepravo i povredu tueg prava, budui da je pojedinac prethodno svoje pravo napustio, to jest preneo ga na suverena; tako da povreda tueg prava, posle sklapanja drutvenog ugovora, predstavlja apsurd: voljno ponitenje neega to je ovek u poetku voljno uinio; najpre je voljno skopio drutveni ugovor, da bi ga potom voljno prekrio u tome lei apsurd. Jer, ugovor znai uzajamno prenoenje prava. Koja je svrha sklapanja drutvenog ugovora? kada se ovek odrie svog prava ili ga na nekog prenosi, on to ini ili zato to u naknadu dobija neko pravo koje se na njega prenosi, ili (poto to ovde nije sluaj) zato to se nada da e time dobiti neko drugo dobro. Pobuda i cilj zbog kojih se vre odricanje od prava i prenoenje prava na suverena nije nita drugo do bezbednost ovekove linosti: da ovek bude siguran za svoj ivot i da obezbedi sredstva za odranje ivota tako da mu on ne postane muan. poslednja svrha sklapanja drutvenog ugovora i prenoenja prava na suvereno lice jeste bezbednost pojedinca, i to ne samo njegovog golog ivota i najneposrednije egzistencije, ve i eventualne udobnosti i srenog ivota. U tom smislu, suverena vlast deluje kao garant da se pojedincu nee nita dogoditi i da e moi da ostvari ono to eli da ostvari. Zato je neophodno da suverenitet vlasti bude apsolutan, jer to je po Hobsovom miljenju jedini nain da vlast uspe da ispuni svoju funkciju: garanta i uvara bezbednosti i srenog ivota.

Meutim, vano je napomenuti da nisu sva prava otuiva, odnosno da postoje neka prava kojih se pojedinac ne moe odrei niti ih moe preneti. ovek npr. ne moe da napusti pravo da se odupre onima koji ga napadaju da bi mu oduzeli ivot. Niti se on moe odrei prava da se brani od onoga ko pokuava da ga lii slobode ili na bilo koji nain povredi. Jer se ne bi moglo pojmiti da bi naputanjem ovih prava ovek teio nekom dobru. Takoe, on se ne moe naterati da svedoi protiv sebe, niti da sam sebe optui. To su sve neotuiva prava, jer je najvie pravo oveka, njegovo pravo na ivot, i njega se ovek ne moe niti treba da se lii. Zato, svaki sporazum koji bi imao ovakve implikacije, potpuno je bez vaenja.

Na koji nain jednom ustanovljena vlast vri regulaciju mira i pravde u politikoj zajednici? Na koji nain je ona garant da e se ugovori potovati, odnosno da e se pravda potovati? prinudnim aparatom: upotreba prinudnog aparata (milicija, vojska) je garant da e se ugovori i zakoni potovati. Hobs kae: u prirodnom stanju svaki sporazum je bez vrednosti, jer tu vladaju takmienje podozrivost i astoljublje. Meutim, ako postoji izvesna zajednika vlast kojoj su potinjena oba ugovaraa, sa stvarnom i dovoljnom silom da prinudi na ispunjenje inidbe, onda takav sporazum nije bez vrednosti. Vezanost reima je isuvie slaba da zauzda ljudsku ambiciju, tvrdiluk, jarost i druge strasti ako nema straha od neke sile koja moe da izvri prinudu, to nije mogue zamisliti u isto prirodnom stanju u kojem su svi ljudi jednaki. Meutim, u jednom ureenom stanju, u kojem je ustanovljena izvesna vlast koja e prinuivati, ugovorne strane su obavezane da ispotuju sklopljeni ugovor.

Odatle Hobs dedukuje i pojam pravde, to je trei prirodni zakon: da ljudi ispunjavaju sklopljene sporazume, a da je nasuprot tome, ne ispunjavati sporazume i kriti ih nepravedno. Meutim, kao to je ve reeno, pre nego to ovi pojmovi zaive, mora da postoji izvesna mo prinude koja e sa jedne strane, da primora ljude na ispunjavanje sporazuma, putem zastraivanja kaznom, a sa druge strane da obezbedi svojinu koju, uzajamnim ugovorom, ljudi stiu u naknadu za opte pravo koje naputaju. A takve moi nema pre stvaranja drave. suverena vlast prinuda drava svojina pravda gde nije ustanovljena suverena vlast koja vri prinudu, to jest gde nema drave, tamo nema ni svojine, jer svi imaju pravo na sve; a gde nema svojine, tu ne moe biti ni pravde. Drava i suverena vlast sa prinudnim aparatom ustanovljuju ustanovu svojine, a samim tim i pojam pravde. A priroda pravde sastoji se u tome da se odre u vanosti sporazumi. To je sve povezano: vaenje sporazuma poinje tek sa ustanovljavanjem dravne vlasti dovoljne da ljude primora da se sporazuma pridravaju. I tada poinje i svojina.

Pojam pravde (kritika Aristotela): Komutativna i distributivna pravda Tradicionalno shvatanje komutativne pravde sastoji se u jednakosti vrednosti onij stvari o kojima je sklopljen ugovor; a distributivne: u dodeljivanju jednake koristi ljudima koji imaju podjednake zasluge. Hobs: kao da bi bila nepravda prodavati skuplje nego to smo kupili ili dati nekom oveku vie nego to on zasluuje. Pravda se sastoji samo u potovanju sporazuma, to jest sklopljenog ugovora da se on ispotuje. A vrednost stvari o kojima je zakljuen ugovor meri se prema apetitu ugovaraa, pa je stoga pravedna vrednost ona koju su oni spremni da daju. to se tie zasluge, njeno dodeljivanje nije stvar pravde nego milosti. ispravno govorei, komutativna pravda je pravda ugovaraa, to e rei: inidba po sporazumu, prilikom kupovine i prodaje, davanja i uzimanja pod zakup, na zajam, zatim: prilikom trampe, razmene i drugih vrsta ugovora. Distributivna pravda, pak, je pravda arbitra, to e rei akt kojim se definie ta je pravedno. Stranke koje su arbitra izabrale imaju u njega poverenje, pa ako on to poverenje opravda, kae se da je svakome dodelio ono to mu pripada. Ovo su osnovni prirodni zakoni. Svi prirodni zakoni (Hobs navodi 19) dedukuju se redom jedan iz drugog, i mogu se saeti u prost rezime: ne ini drugome to ne elie da tebi bude uinjeno. U prirodnom stanju, ovi zakoni nemaju obavezujuu snagu, ve predstavljaju obine savete razuma1. Meutim, oni su neophodni za prelazak u graansko stanje. Hobs kae: prirodni zakoni su nepromenljivi i veiti, jer nepravda, nezahvalnost, nadmenost, oholost, nepravilnost, pristrasnost i ostalo (sve prir. zakoni) ne mogu nikada postati zakoniti. Jer se samo pomou njih moe odrati mir, a samo putem mira ivot. Zato su oni neophodni u graanskom stanju. I jo: poznavanje prirodnih zakona predstavlja istinsku i jedinu moralnu filozofiju. Jer, moralna filozofija nije nita drugo do poznavanje dobra i zla, u razgovoru i u drutvu, u praksi. A ovo su zakoni na osnovu kojih se dobro i zlo razlikuju. Zbog toga je istinska doktrina o prirodnim zakonima istinska moralna filozofija.

U prirodnom stanju nema razlikovanja dobra i zla, zato to je u prirodnom stanju sve dozvoljeno, i nema razlike izmeu dobrih ili loih elja, odnosno nagona. Svi nagoni su isti. Tek sa graanskim stanjem, odnosno sa dravom, dolazi i do ustanovljenja razlike izmeu onoga to je dobro i onoga to je ravo. to e rei da tek sa graanskim
1

Zakon u pravom smislu jeste re onog ko po pravu drugima zapoveda.

stanjem nastaju moralni principi. Kao to bez drave nema ni pravde i nepravde, tako bez, odnosno pre drave nema ni morala. To je tzv. pravni ili legalni pozitivizam.

O uzrocima, postanku i definiciji drave Krajnji uzrok, cilj i namera po prirodi samoivog i egoistinog i sklonog moi oveka, kada uvodi ograniavanje samog sebe koje postoji u dravama, jeste predvianje sopstvenog odranja, a time i zadovoljnijeg ivota; odnosno, izlazak i spasavanje od sveopteg rata koji vlada u prirodnom stanju2. Samo prirodno stanje je nuna posledica ljudskih strasti kada nema nikakve vlasti koja bi ih drala zauzdane u strahu, i time obavezivala na izvravanje sporazum i na potovanje prirodnih zakona. Jer, prirodni zakoni, kao to su pravda, pravinost, skromnost, milosre, etc. ukratko injenje drugima onako kako bismo eleli da se nama ini su sami po sebi u suprotnosti sa naim prirodnim strastima, zbog ega, ukoliko ne postoji prinuda, nisu u stanju da nas obaveu. A samim tim, budui da su oni nuni uslovi za mir i bezbednost, ni da nam prue garancije ovih. Potrebna je vlast, odnosno potrebna je drava. A do nastanka drave ne moe doi prostim ujedinjavanjem ni malog broja ni velikog broja pojedinaca. Ono to je potrebno, jeste jedno snano jezgro koje e biti u stanju da nametne jedinstvenu volju, a samim tim i opti pravac kretanja, odnosno funkcionisanja. Odnosno, koje e biti u stanju da, pod silom prinude i pretnjom kazne, omogui potovanje prirodnih zakona. To fiksno i snano jezgro jeste apsolutna suverena vlast. Hobs kae: jedini nain da se uspostavi takva zajednika vlast jeste da pojedinci sve svoje moi i svu svoju snagu povere jednom oveku ili jednom skupu ljudi koji e moi sve njihove volje da svede na jednu volju. Odnosno, da odrede jednog oveka ili jedan skup ljudi koji e biti nosioci njihove linosti. ta to praktino znai? to znai da e iza svega to ova linost uradi, stajati ovi pojedinci kao autori, tako da nee biti nijedne odluke ili ina koji vlast sprovede, a da to ne bude odluka, odnosno in veine, odn. svih podanika u dravi. To je onda neto vie od pristanka ili saglasnosti: to je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj istoj linosti, stvoreno sporazumom svakoga sa svakim, na taj nain kao da bi svaki rekao: Ovlaujem ovog oveka/grupu ljudi da mnome vlada i na njega prenosim svoje pravo da to sam inim pod uslovom da i ti svoje pravo na njega prenese i da na isti nain odobri sve njegove radnje (u tome se sastoji sporazum svakoga sa svakim).

Pritom je vano napomenuti da prirodno stanje nije ono u kojem su nekada ljudi bili, ve stanje u kojem su oni uvek porencijalno kada nema drave nije istorijsko, ve injeniko uslovljeno stanje

 Kad se tako postupi, onda se mnotvo ljudi, na taj nain sjedinjeno u jednu linostinaziva DRAVA, lat. civitas, i to je postanak onog velikog Leviathana, smrtnog boga kojem dugujemo, pod besmrtnim Bogom, svoj mir i svoju odbranu. Jer, zahvaljujui ovlaenju koje mu je svaki pojedinac u dravi dao , on raspolae sa toliko moi i snage, da pomou straha od njih, moe da usmeri volje svih pojedinaca na mir i na uzajamnu pomo protiv spoljanjih neprijatelja. I u njemu se sastoji sutina drave koja (drava) se definie kao jedna linost, ije radnje, izvesno mnotvo ljudi, na osnovu uzajamnog sporazuma, prima kao autor, u tom cilju da drava kao ta jedinstvena linost moe da koristi svu svoju mo i sredstva onako kako to smatra pogodnim za njihov mir i zajedniku odbranu. Nosilac te linosti naziva se suveren; i njemu pripada suverena vlast; svi ostali su njegovi podanici.

Do suverene vlasti moe se doi na dva naina: proirodnom silom ili sporazumom. Kada se dolazi prirodnom silom, politika zajednica je steena; kada se dolazi sporazumom, ona je naprotiv, ustanovljena. Ustanovljena politika zajednica u stvari znai da se veina ljudi sporazumela oko toga da veinom glasova, preda nekom oveku ili skupu ljudi, pravo da predstavlja linost svih njih. I to je onda suveren kao njihov predstavnik; - na koga su ovi pojedinci preneli svoja prirodna prava. Jednom kada je to uinjeno, ne moe se sklapati novi drutveni ugovor, i.e: ne moe se menjati niti oblik vladavine, niti suveren, i.e: njegova vlast je apsolutna; to znai da nijedan podanik nema pravo pobune protiv te vlasti, niti njenog ruenja, dok suverenu, nasuprot tome, pripadaju sva prava i ovlaenja (budui da su na njega preneta), i nita to on odlui ili uini ne moe biti okarakterisano kao nepravedno.3 Suveren je dakle iznad zakona koje postavlja odn. njemu pripada pravo da zakone postavlja, menja i ukida4. Njemu takoe pripada i pravo postavljanja pravnih pravila, odnosno ustanovljenja svojine, radi odranja javnog mira. Samim tim, suveren odluuje ta je pravedno ta je nepravedno, ta je dobro, ta je zlo.

Kada je re o svojini, vladar ustanovljava pravo na svojinu tako to po svojoj proceni deli zemlju i dobra podanicima. Na taj nain omoguen je koncept pravinosti, jer ovog nema pre i nezavisno od svojine. Svaki podanik onda postaje vlasnik svoje svojine, gde ima apsolutno pravo i mo u odnosu na sve druge podanike (tako da je to vlasnitvo
3

Zato to pravde i nepravde nema pre ustanovljenja drave, odnosno pre stupanja u graansko stanje, a toga nema pre proglaenja suverene vlasti 4 To se ne odnosi na prirodne zakone, ali o tome e biti rei kasnije.

iskljuivo njegovo, bez mogunosti da postane tue, izuzev ako on ne sklopi sporazum o tome), izuzev u odnosu na suverena. Dakle, vladar je suvereni vlasnik sve svojine, on ima pravo prvenstva u odnosu na svojinu. I to je tako neophodno, budui da je uloga vlasti da sve ini ne bi li obezbedila mir i bezbednost svojih podanika. Shodno tome, vlast ima i apsolutno pravo da raspolae svojinom, onako kako smatra da je u najboljem interesu za ostvarenje tog cilja. I to pravo joj se ne moe i ne sme osporavati, bez obzira na istorijske primere njene zloupotrebe. Hobs smatra da zloupotreba vlasti u pogledu raspolaganja svojinom jo nije dovoljan argument za ukidanje tog prava, zato to iznad snage zloupotrebe stoji snaga mira i dravne bezbednosti. A to je najvii mogui cilj.

Vladaru pripada i vrenje pravosua i reavanje sporova jer suveren je taj koji postavlja sudije, i sve presude donose se u njegovo ime (dakle, kao da ih je on lino doneo); njemu pripada i pravo zapoinjanja rata i zakljuivanja mira on je vrhovni komandant vojske, generalisimus. I institucija nagrade i kazne je u rukama suverena, kao i institucija saveta (biranja savetnika). I sva ova navedena prava su nedeljiva i neotuiva. Nema odvajanja izmeu zakonodavne, sudske i izvrne vlasti; jer Hobs veruje da bi takvo odvajanje moglo biti samo na tetu drave i na tetu mira. Svaka podela, naime, uzimajui u obzir ljudsku afektivnu prirodu, u krajnjoj instanci znai razdor; rat. Takoe, ova prava su neprenosiva: suveren ih ne moe preneti (abdicirati), a da se time direktno ne napusti suverena vlast. Oblici dravnog ureenja prema Hobsu, postoje samo tri oblika dravnog ureenja, i sva ostala dravna ureenja svode se na njih; to su: 1) monarhija suverena vlast pripada jednom oveku 2) demokratija skup svih onih koji hoe da se udrue 3) aristokratija skup samo jednog dela i razlika izmeu ove tri vrste drava ne sastoji se u razliitosti vlasti, ve u razliitoj podobnosti njihovoj da se ostvari mir i bezbednost naroda. Odnosno, u njihovoj razliitosti da ostvare svrhu radi koje su uopte ustanovljene.

Hobs smatra da je realno najbolji oblik vladavine: monarhija. Za ovo on navodi vie razloga, meu kojima su neki:

pored opteg interesa, uvek je prisutan i lini interes, odnosno: ma ko da je nosilac linosti naroda, on je istovremeno nosilac i svoje sopstvene linosti; to znai da e uvek gledati da ostvari i svoje lino dobro, i dobro svoje porodice i prijatelja. I najee, kae Hobs, ako se desi da javni i privatni interes dou u sukob, on e dati prednost privatnom interesu, zato to su ljudske strasti obino jae od razuma. Zato je bolje da dravom upravlja jedan ovek, jer je tu ansa vea da se javni i privatni interes poklapaju: nijedan kralj ne moe biti bogat, ni slavan ni bezbedan ako su njegovi podanici siromani ili dostojni prezira, ili zbog oskudice i razdora suvie slabi da bi mogli da izdre napade neprijatelja. Demokratiji i aristokratiji ovakvo stanje, naprotiv vie ide u prilog. Odluke monarha nisu izloene nikakvoj drugoj nestalnosti izuzev nestalnosti ljudske prirode. Meutim, u skuptini, pored ove, postoji i nestalnost usled broja: odsustvo nekolicine ili prisustvo nekolicine moe bitno uticati na promenu odluke. Monarh ne moe da bude u nesaglasnosti sa samim sobom, iz zavisti ili interesa. Skuptina moe. Oni koji provlae svoje interese uz interese monarha su malobrojni, i njihov broj se ograniava na njegove roake i prijatelje. Oni koji provlae svoje interese uz skuptinu su mnogobrojni: pomnoeno sa brojem lanova skuptine.

Hobs navodi i neke zamerke monarhiji, kao to je recimo sluaj kada vlast pripadne maloletnom detetu, pa se onda regenti i tutori gloe oko vlasti. Ali to nije nedostatak monarhije kao monarhije, ve nevolja koja potie od ambicije podanika i njihovom nemaru za svoju dunost.

Pravo naslea pripada iskljuivo sadanjem monarhu, to jest samo on ima pravo da raspolae nasleem. Ukoliko se ovo pravo prepusti mnotvu da izabere svog vladara, obnovie se stanje rata; jer, svaki pojedinac ima podjednako pravo da se potini onome koja smatra najsposobnijim da ga titi, ili, ako moe, da se sam titi, to upravo znai povratak stanju rata svakog oveka protiv svakog oveka, to je protivno cilju radi kojeg je monarhija po prvi put bila ustanovljena.

Kada je re o steenoj dravi, to je ona drava u kojoj je suverena vlast steena silom, a to je najee despotska vlast koja se zadobija zavojevanjem ili pobedom u ratu. Moe da bude i primogeniturom (roenjem). Uopte, karakteristino za steenu dravu je to da u njoj podanici sklapaju sporazum ne izmeu sebe, ve sa vladarom i to iz straha od smrti ili od ropstva. Meutim, ono to je bitno napomenuti jeste da u oba sluaja, i u ustanovljenoj i u steenoj dravi, prava suverena su identina.

***

Hobs se u svakom sluaju zalagao za apsolutizam suverene vlasti, zato to je verovao da jedino ukoliko je apsolutna, vlast moe podanike da privede miru i obezbedi im bezbednost: Mada je mogue zamisliti mnogo ravih posledica tako neograniene vlasti, ipak su posledice nedostatka takve vlasti, to znai, neprekidni rat svakog oveka protiv njegovog suseda, jo mnogo gore.

Sloboda podanika Graanski zakoni

Sloboda znai odsustvo otpora pri kretanju. Shodno tome, unutar drutva, slobodan ovek je onaj to u stvarima koje je po svojoj snazi i pameti u stanju da ini, nije spreavan da ini ta mu je volja. Ono to ga u tome spreava, jesu graanski zakoni. U tom smislu, prava slobode podanika, tako da bi on mogao da ini ta mu je volja, ima samo u onim radnjama koje nisu zakonom regulisane. Nema, naime, nijedne drave ne svetu u kojoj bi bilo doneeno toliko propisa da bi bile regulisane sve radnje i sve rei ljudske takvo neto je nemogue. Zato podanici imaju slobodu da postupaju onako kako im razum nalae u onim stvarima koje zakon ne regulie; Hobs navodi primer: sloboda podanika da kupuju i da prodaju, i da sklapaju meu sobom druge ugovore, da biraju mesto stanovanja, nain ishrane, zanimanje i da decu spremaju za ivot kako sami nalaze za shodno, itd.

Meutim, sloboda podanika ide zajedno sa neogranienom vlau suverena. Bezgranina sloboda o kojoj su priali pisci i koju su slavili, jeste sloboda vladara i sloboda drave. Vladar je bezgranino slobodan njega ne vezuju graanski zakoni. To je zato to su podanici svoje prirodno pravo preneli na njega. Vladara ne vezuje nijedan graanski zakon; zakoni koji njega vezuju jesu prirodni zakoni naela razuma; meutim, ak i njih moe da prekri, u tom sluaju vladar ne snosi odgovornost ni prema jednom od podanika, ve jedino prema Bogu. On ne snosi odgovornost prema podanicima zato to su se, sklapanjem drutvenog ugovora, podanici sporazumeli i pristali na sve odluke i akte vladara; i svaki njegov akt tumai se ka njihov akt, kao da su mu oni autori. To je zato to je suvereni vladar izabran za predstavnika naroda i u njegovoj linosti oliena je volja naroda, to znai: sve to on odlui, to je kao da je narod odluio. Zato suveren ne snosi odgovornost pred svojim podanicima, ak i onda kada kri prirodne (moralne) zakone. to se tie slobode drava, u odnosima meu dravama vlada prirodno pravo odnosno, ista pravila koja su vladala u prirodnom stanju: drave imaju apsolutnu slobodu da ine ono to smatraju najkorisnijim za njihovo dobro, ivei pritom u stanju

neprestanog rata, na popritu bitke, naoruane na granicama, sa topovima upravljenim na susede svuda unaokolo. Hobs hoe da kae: apsolutna, bezgranina sloboda postoji samo na nivou suverena i drave, ne na nivou podanika. Nje su su opvi dobrovoljno odrekli.

Meutim, postoje izvesni sluajevi, kada podanici imaju pravo/slobodu da odbiju da se povinuju naredbi suverene vlasti. Najoptije reeno, to su oni sluajevi u kojima bi se izvrenje naredbe kosilo sa ciljem radi kojeg je drava i suverena vlast na prvom mestu ustanovljena, a to su mir i bezbednost, zatita graana. Konkretno, svaki podanik ima pravo na neposlunost onda kada se od njega zahteva da na bilo koji nain sebi naudi: da povredi svoje telo, ubije sebe, optui sebe, svedoi protiv sebe, itd. Jer, osnovna funkcija drave jeste zatita, a sve ovo se direktno suprotstavlja tome. Sluaj u kojem je neposlunost jo dozvoljena jeste pravo da se odbije odlazak u vojsku odnosno rat (izuzev kada je ovek plaeni vojnik). Ukoliko je razlog tog odbijanja opravdan straljivost ili slino. Uopte uzev, podanici su obavezni na poslunost suverenu samo dok traje mo kojom je on u stanju da ih titi. Posle toga, njihova obaveza poslunosti prestaje. Tako, na primer, ukoliko podanik padne u zarobljenitvo u ratu, i jedini nain da ostane u ivotu jeste da se potini pobedniku i prizna njegovu vlast, tada je on slobodan da taj uslov prihvati i, jednom kada to uini, on postaje podanik onoga ko ga je zarobio. Ako mu telesna sloboda nije zagarantovana, on ima pravo da se izbavlja svim moguim sredstvima. Zatim, obaveza poslunost prestaje ako monarh napusti suverenost, za sebe i za svoje naslednike. U tom sluaju, njegovi podanici se vraaju apsolutnoj prirodnoj slobodi. Dalje, u sluaju progonstva: dok traje progonstvo, podanik nije podanik. Konano, ako monarh koji je pokoren u ratu, i sam postane podanik pobednika, njegovi podanici su osloboeni svoje ranije obaveze, a postali su obavezni pobedniku.

Graanski zakoni

Pod graanskim zakonima razumem zakone koje su ljudi duni da potuju zato to su lanovi ne ove ili one drave posebno, nego zato to su lanovi drave. Graanski zakon predstavlja za svakog podanika ona pravila koja mu je, u vidu zapovesti, drava propisala, usmeno, pismeno ili drugim dovoljnim znacima kojima se volja izraava, da bi se njima sluio za razlikovanje ta je pravo a ta nepravo. U tom smislu, zakoni vae samo za one kojima su kao zapovest upueni, i ni za koga drugog. Takoe, nita se ne moe smatrati nepravednim to nije u suprotnosti sa nekim zakonom. I jo: niko ne moe da izdaje zakone osim drave, zato to naa potinjenost postoji samo prema dravi. U svim sluajevima, zakonodavac je samo i jedino suveren. Jer, drava je ta koja donosi zakone, ali ona to moe samo preko predstavnika, a to je suveren. I zato je samo suveren zakonodavac. Iz istog razloga, niko ne moe da menja ili ukida doneeni zakon izuzev suverena. Iz istog razloga takoe, suveren je iznad graanskog zakona, odnosno, on nije potinjen graanskim zakonima.

Odnos prirodnih i graanskih zakona. oni u sadrani jedan u drugom, i istog su obima. Prirodni zakoni su: pravinost, pravda, milosree, skromnost, zahvalnost i druge moralne vrline; meutim, na nivou prirodnog stanja, oni ne predstavljaju zakone, ve samo osobine koje ljude ine podobnim za mir i poslunost. Oni postaju zakoni prelaskom u graansko stanje, to jest, sa ustanovljenjem drave. I tada oni postaju zapovesti drave, zakoni u pravom smislu rei: graanski zakoni, kao naredbe suverena, pod pretnjom kazne usled nepotovanja. U tom smislu, razlika izmeu graanskog i prirodnog zakona sastoji se u tome to je graanski zakon pismeno izraen, on je objavljen, dok prirodni zakon nije; prirodni zakoni su nepisani zakoni, oni su pravila razuma i moralne vrline, dok pisani zakoni predstavljaju manifestacije volje. Prirodni zakoni, pak, ni ne moraju da budu objavljni ni proglaeni, zato to su sadrani u jednoj prostoj izreci koju ceo svet odobrava: Ne ini drugome to smatra nerazumnim da drugi tebi ini. I oni su pravila razuma, jer, kada neki zakon nije objavljen, on se ni na koji drugi nain ne moe saznati izuzev razumom onoga ko treba taj zakon da slua. Zato Hobs kae: graanski i prirodni zakon nisu razne vrste, ve razni delovi prava, od ega je jedan deo pismeno izraen, nazvan graansko pravo, a drugi, nepismeni deo, prirodno pravo.

Zato je za graanski zakon vano da bude objavljen (napisan)? zato to se tua volja ne moe razumeti drugaije do iz njegove rei ili akta. Dakle, da bi se mogao razumeti.

Meutim, to nije dovoljno: nije dovoljno da zakon bude napisan i da bude objavljen, ve je potrebno da postoje jasni znaci da dolazi od volje suverena, a ne od nekog drugo. Dakle, dovoljni znaci o autoru i njegovom ovlaenju.

Tumaenje zakona. pripada suverenu; jako je vano, zato to se priroda zakona ne sadri u slovu zakona, nego u nameri ili znaenju, to jest u autentinom tumaenju zakona (a to je smisao koji je zakonodavac imao u vidu). I zato je za tumaenje svih zakona pozvana suverena vlast, a tumai zakona mogu biti samo oni koje ona postavi. dakle, tuma zakona je sudija koga je postavila suverena vlast.

Prirodni zakoni i pozitivni zakoni

Prirodni zakoni su oni koji su zakoni od uvek, i koji su moralni zakoni, jer se sastoje u moralnim vrlinama, kao to su pravda, pravinost, milosre, Pozitivni zakoni su oni koji ne postoje od pamtiveka, ve su ih zakonima uinili oni to su imali suverenu vlast. Oni su ili pisani ili su ljudima objavljeni. Meu pozitivnim zakonima, neki su ljudski, drugi su boanski. Meu ljudskim, jedni su distributivni, drugi su kazneni. 1) Distributivni oni koji odreuju prava podanika, na koji nain podanici stiu i uivaju svojinu na zemlji i dobrima, i pravo na slobodu delanja; ovi zakoni govore svim podanicima 2) Kazneni oni koji objavljuju kakva e se kazna primeniti na onoga ko zakone povredi. Hobs navodi jo jedno razlikovanje zakona: na osnovne, i one koji nisu osnovni. Osnovni zakon u svakoj dravi je onaj bez ijeg postojanja drava propada, bez kojeg ona ne moe da opstane ( ustav). Nije osnovni zakon onaj ije ukidanje ne povlai raspad drave, kao to su zakoni koji se tiu sporova izmeu podanik.

Uzroci slabljenja i raspada drave

 glavni uzroci:

1) nedostatak apsolutne vlasti to je nuno za odranje mira i za odbranu drave 2) privatno rasuivanje o dobru i zlu, i u vezi sa tim 3) pogreno postupanje po savesti svaki pojedinac smatra se pozvanim da izrie svoj sud o tome ta je dobro, a ta ravo. Ovo je mogue i ispravno u isto prirodnom stanju u kojem nema graanskih zakona. A isto tako i pod dravnom upravom u pitanjima koja nisu regulisana zakonom. U svemu ostalom, graanski zakon je jedino merilo za dobre i rave stvari, a sudija o tome je zakonodavac koji je uvek predstavnik drave. Privatna rasuivanja se meu ljudima razlikuju, isto kao to se i njihove savesti razlikuju (jer savest jednog oveka i njegovo rasuivanje su jedna ista stvar), iz ega u dravi nastaje razdor, i drava slabi. Zakon je, sa druge strane, javna savest, i svaki pojedinac, samim tim to ivi u dravi, ve je pristao da njome bude voen. Inae, sa raznovrsnou kakva postoji meu pojedinanim savestima, koje ne predstavljaju nita drugo do privatna miljenja, drava mora da padne u razdor. 1) pretendovanje na nadahnue opte uenje nekolovanih svetenika da se vera i svetost ne mogu doei razumom, ve nadahnuem i ulivanjem. To onda onemoguava iznalaenje jedinstvenog kriterijuma, ve opet padamo u greku da sebe smatramo pozvanim da budemo sudoje o dobru i zlu, ili da takvim smatramo one privatne ljude (fizika lica) koji sami za sebe dre da su natprirodno nadahnuti, to bi dovelo do raspadanja svake graanske vladavine. 2) potinjavanje suverene vlasti graanskim zakonima 3) pripisivanje apsolutne svojine podanicima 4) deoba suverene vlasti 5) miljenje da u dravi ima vie od jednog suverena crkvena vlast naspram svetovne, to opet dovodi do podele vlasti, do razdora 6) meovita vladavina razliite funkcije pripadaju razliitim telima, npr: skuptini snabdevanje i ishtana, vlast voenja i zapovedanja jednom oveku, a mo izdavanja razuma saglasnosti izmeu njih, ili treem telu; onda nemamo meovitu monarhiju meovitu vlast, ve zapravo tri nezavisne frakcije, ne jednu predstavniku linost, ve tri.

Funkcija suverena

Funkcija suverena je, po prirodnom zakonu, uvek staranje o bezbednosti naroda. I to pod bezbednou ne podrazumevajui samo golo odranje ivota, ve i ostala ivotna zadovoljstva koja svaki pojedinac sebi pribavlja doputenom radinou, bez opasnosti ili tete po dravu. To se postie optim prosveivanjem naroda, kako uenjem tako i primerom, i donoenjem i izvravanjem dobrih zakona. I zato, kae Hobs, protivno je dunosti suverena da napusti bilo koje bitno pravo suverenosti, jer sva ta prava predstavljaju nuna sredstva za ostvarenje ovog cilja; a ko naputa sredstva, naputa i ciljeve. Dakle, suveren ne bi trebalo da se potinjava graanskim zakonima, ili da se odrie vlasti vrhovnog sudstva, ili ovlaenja da vodi rat i zakljuuje mir po sopstvenoj odluci, zatim da se odrie prava o rasuivanju o potrebama drave, o postavljanju visokih inovnika i slubenika, itd. Drugo, ono to je takoe vano napomenuti, suveren ne sme narod da ostavi u neznanju, ili u pogrenom saznanju o osnovima i razlozima tih osovnih prava, jer bi usled toga ljudi mogli lako biti zavedeni, to bi ih navelo da se suprotstave suverenoj vlasti. Obaveza je suverena stoga da narod u tom smislu prosvetli, i on bi to trebalo da ini prosveivanje naroda je jedna od osnovnih funkcija suverena. Na ta se odnosi ovo prosveivanje? najpre na to da podanike treba uiti da ne ele promenu vladavine, samo stoga to neki drugi narod ima drugi oblik drutvenog ureenja i prosperitet. Jer, napominje Hobs, prosperitet jednog naroda i drave ne zavisi od oblika vladavine, ve od poslunosti i sloge podanika: odstranite ma u kojoj dravi poslunost, pa time i slogu naroda, i narod ne samo to nee svetati, nego e uskoro i propasti. Drugo, narod ne bi trebalo da pristaje uz popularne ljude, jer oni, ma kolika bila njihova popularnost, su samo podanici i stoga se nikada ne mogu meriti sa suverenom, a to im je pretenzija. Narod uvek mora da zna ko je suveren i ta to znai, i da potuje i voli svog suverena iznad svega. Jer u tome lei njegova (narodna) vlastita bezbednost i srea. Zatim, narod mora da potuje zakone, i da im se pokorava, i to od srca jer se nepravda sastoji u pokvarenosti volje, isto onako kao i u neispravnosti radnje. Zatim, Hobsova kritika univerziteta: prosveivanje naroda zavisi sasvim od pravilnog uenja omladine na univerzitetima, a Hobs kritikuje univerzitete stoga to njima upravljau praznoverja svetenstva koja hukaju narod protiv suverene vlasti kraljeva. Dalje, bezbednost naroda zahteva da se pravda podjednako deli svim slojevima naroda, ne vodei rauna o njihovom socijalnom statusu i poloaju u drutvu tavie, propisujui otrije kazne lanovima iz viih drutvenih stalea tim pre, jer oni imaju mnogo manje razloga za zloin.

I, u skladu sa time, jednakost pravde zahteva i jednakost oporezivanja: jednaki porezi za sve, ali ne u doslovnom smislu, ve u smislu jednake srazmere stvari koje ljudi troe, jer tek u tom sluaju svaki ovek podjednako plaa za ono to koristi. Zatim, javno milosre: drava nikoga ne sme ostaviti na cedilu ko ostane bez osnovnih ivotnih sredstava, s tim da one koji su radno sposobni (telesno snani kae Hobs) mora da nagna na rad; jer, drava ne sme da dozvoli besposliarenje svako ko je sposoban da radi treba i mora da radi, i u dravi treba da postoje zakoni koji ohrabruju rad i poslove, i to svake vrste. to nas dovodi do najvanijeg pitanja: ta su dobri zakoni? Pod dobrim zakonom ne razumem pravedan zakon, jer nijedan zakon ne moe da bude nepravedan. Ovo stoga to tek sa pojavom zakona, pojmovi pravde i nepravde dobijaju smisao; dakle, tek u odnosu na zakon. Drugo, zakone stvara suverena vlast, a sve to takva vlast donese, odobrio je i prohvatio svaki pojedinac iz naroda, pa, samim tim, ne moe biti nepravedno. Hobs kae: sa dravnim zakonima je kao i sa pravilima igre: ono na ta su svi igrai pristali ne moe da predstavlja nepravdu bilo prema kome od njih.

Postoje, meutim, tri kriterijuma za dobre zakone: 1) 2) 3) zakon mora da bude potreban zakon mora da bude napravljen i donet za dobro naroda zakon mora da bude jasan

i ovde je vidljiva liberalistika tendencija u Hobsovoj misli: cilj zakona nije da narod sputaju, ve da ga pravilno usmere, tako da sam sebi ne nanosi tetu svojom prenagljenou, ustrinom i neodmerenou, isto onako kao to ograde kraj puta nisu napravljene zato da putnike zaustavljaju, ve da bi putnici, pomou njih, mogli da se dre svoga puta. I zato, zakon koji nije potreban, nije ni dobar, poto mu nedostaje pravi cilj zakona. A pravi cilj zakona je dobro naroda. Hobs napominje: moglo bi se misliti da je jedan zakon dobar ako je na korist suverenu. Ali ovo nije tano. Jer, ne mogu se odvojiti dobro naroda i dobro suverena: slab je suveren onaj koji ima slabe podanike, i slab je narod onaj iji suveren nema dovoljno moi da narodom po svojoj volji upravlja. Nepotrebni zakoni, koji nisu napravljeni za dobro naroda, su naprave za dobijanje novca koje su suvine tamo gde je pravo suverene vlasti priznato, a tamo gde ono nije priznato, nedovoljne za odbranu naroda. Jasnost zakona. se ne sastoji toliko u jezikoj formulaciji zakona, koliko u objavljivanju razloga i motiva zbog kojih je zakon donet. To je smisao zakona. Dakle,

jasan zakon je onaj koji jasno objavljuje zakonodavev smisao, odn. kojem su razlozi i motivi jasno precizirani, a, to se tie samog teksta zakona, on treba da je sainjen to krae mogue, i sa to je mogue ispravnijim izrazima; jer, ukoliko je vie rei u zakonskom tekstu, utoliko je vie nejasnosti.

Dilema zatvorenika

Preuzeta je iz teorije igara, i odnosi se na problem racionalnosti u odluivanju. Problem se sastoji u sledeem: ono to je najracionalnije za pojedinca, nije najracionalnije, odn. najbolje reenje za grupu. To jest, dilema zatvorenika pokazuje da se pojedinani interesi individua i interesi grupe ne poklapaju, te da onda kada individua dela shodno onome to je najracionalnije u odnosu na njen lini interes, to se uglavnom pokazuje loim za grupu. Primer je sledei: dva prestupnika su uhapena, ali nema dovoljno dokaza da se oni optue. Smeteni su u odvojene elije i ponuen im je sledei izbor: ako optue onog drugog, onaj ko je optuio, biva puten na slobodu, dok optueni dobija maksimalnu kaznu, to iznosi 20 godina zatvora. U sluaju da ne sarauje sa policijom, a njegov sauesnik sarauje, sauesnik e biti puten na slobodu, a o dobija maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora. Ukoliko obojica sarauju sa policijom i priznaju zloin, dobie po 10 godina zatvora; a ukoliko obojica ute, zbog nedostatka dokaza, policija e moi da im dodeli maksimalno jednu godinu zatvora, zbog posedovanja nelegalnog oruja. Svaki od optuenika, shodno principu onoga to je najracionalnije, a to je: ta je za njega najbolje, rasuivae na sledei nain: (pritom ne znajui kako e onaj drugi odluiti): ako on prizna, a ja ne onda njega oslobaaju, a ja dobijam 20 godina ako ne priznam, a 10 ako priznam; - bolje mi je da priznam; a ako on ne prizna, a ja priznam mene oslobaaju; sa druge strane, ako on prizna a ja ne priznam dobijam 20 godina; bolje mi je da priznam. Bilo kako bilo, u oba sluaja je racionalnije priznati. Problem je u tome to e i drugi prestupnik rezonovati na isti nain. to znai da e obojica priznati, i dobiti po 10 godina, to je protivno onome to je najbolje za njih. Jer, da su postupili iracionalno u odnosu na svoj sopstveni interes, da su obojica utali, dobili bi po godinu dana, to je svakako bolje nego 10 godina. Dakle, najracionalniji izbor za svakog pojedinano pokazao se kao ne tako dobro reenje za njih obojicu. I to je sutina dileme zatvorenika: ono to je najracionalnije za jednog, nije najbolje za obojicu. To je ujedno i sutina Hobsove koncepcije i dileme prirodnog stanja. U prirodnom stanju, poto su svi jednaki, od te jednakosti u sposobnostima nastaje jednakost da emo postii svoje ciljeve. I stoga, ako dva oveka ele istu stvar, koju opet ne mogu

uivati obojica, onda oni postaju neprijatelji, i na putu ka svome cilju, koji je uglavnom njihovo samoodranje, a nekad samo i zadovoljstvo, nastoje da jedan drugog unite ili potine. I otuda, tamo gde napada nema ni od ega drugog da strahuje do samo od moi drugog oveka, ako pojedinac sadi, seje, gradi ili priteava kakvo zgodno prebivalite, takav pojedinac moe lako da oekuje da drugi naiu, pripremljeni tako to su ujedinili svoje snage, da mu sve to oduzmu i lie ga ne samo plodova njegovog truda, nego i ivota ili slobode A da se obezbedi od toga zaziranja od drugih, ovek nema nikakav drugi tako razuman nain kao da on prvi udari. to to individua prva napada u prirodnom stanju, da bi predupredila da bude napadnuta, analogna je razmiljanju i situaciji iz dileme zatvorenika: jedan zatvorenik izdaje drugog da bi proao bolje. Meutim, ta je rezultat ovakvog razmiljanja? upravo prirodno stanje kao rat svih protiv sviju. Nepodnoljivo stanje za ivot i egzistenciju, gde nita vie nije sigurno, gde vladaju samo strah i neizvesnost; a ljudski ivot je zverski, skotski i kratak.

Isto je i sa potovanjem sporazuma. Sporazumi nemaju nikakvu snagu u prirodnom stanju, jer nema nikakve garancije da e oni biti ispotovani. Hobs kae: ja se odriem svog prirodnog prava na sve, ali samo pod uslovom da i ti, odnosno drugi tako uine. Bez ovoga, nema nikakvog smisla odricati se svog prirodnog prava da se u samoodranju titim svim moguim sredstvima, jer to bi bilo isto to i nainiti sebe plenom, a svakom je njegov ivot najvia vrednost. U prirodnom stanju, mogue je da se pojedinac odrekne svojih prava prividno, iskoristivi to kao dobar nain za prevaru, jer su u prirodnom stanju prevara i sila najvee vrline. tavie, u prirodnom stanju, gde se svako bori protiv svakog za svoj ivot i odranje, to i jeste najracionalniji izbor. Po tome dilema zatvorenika i jeste najbolji model, matrica za opis prirodnog stanja. Hobs ak i kae da u prirodnom stanju, svaki pojedinac ima pravo da se razumom koristi u odluivanju koja sredstva su najpodesnija za ostvarenje njegovih ciljeva, ukljuujui ak i pravo na ubistvo. Jedini nain da se iz prirodnog stanja izae, jeste da se ustanovi apsolutna suverena vlast, odnosno, u kontekstu dileme zatvorenika, takav faktor, autoritet koji bi bio izvan igre, i budui izvan nje, mogao bi da ostvari red meu igraima. Takoe, on bi morao da raspolae neogranienom moi, jer to je jedini nain da se ustanovi najbolje mogue stanje za celu grupu, za sve igrae. Tako to e njihov pojedinani interes biti podreen interesu grupe, a interes grupe bie poveren u ruke vladaru. Analogija sa teorijom igara: mafijaka organizacija

Isto kao u ovom primeru, interes grupe nametnut je interesu pojedinca, ali to se onda pokazuje kao najbolje mogue reenje za samog pojedinca. Jer nasuprot rata svih protiv sviju, gde pojedinac ivi u stalnom strahu i neizvesnosti povodom svog ivota, u graanskom stanju, on po cenu odricanja od svog prirodnog prava uiva mir i sigurnost svoje linosti. O tome se brine i to mu garantuje drava, odnosno suverena vlast, koja ima dovoljnu mo i snagu da mu to i obezbedi. A garant je njen prinudni aparat. Dakle, ustanovljenje drave, graanskog stanja i apsolutno suverene vlasti je nain da se izae iz ove igre, koju svi pojedinci igraju u prirodnom stanju, i koju Hobs karakterie kao najgore mogue stanje za svakoga. Njegova preporuka je da se ta igra uopte ne igra.

Tomas Hobs Levijatan

Aristotel: Postoje prirodne razlike meu ljudima (u inteligenciji sposobnostima).

Teorija o prirodnoj subordinaciji prema kojoj mi inteligentni i sposobniji treba da vladaju, a ostali da se pokoravaju.

Hobs: Svi ljudi su po prirodi jednaki , a nejednakost je drutveno uslovljena, jer samo unutar drutva (politike zajednice) moe biti nejednakosti. Svi ljudi su poprirodi jednako i to kako u pogledu telesnih, tako i u pogledu duhovnih sposobnosti (razlika izmeu dva oveka nije tako velika da bi prvi ovek na osnovu nje mogao da zahteva neku korist u odnosu na drugog, a da drugi isto tako ne pretenduje na nju). To da su svi ljudi po prirodi jednaki treba shvatiti polazei iz bitne perspektive iz koje Hobs posmatra oveka iz perspektive moi (kao jednake u snazi); tanije: u ovekovoj moi da za sebe pribavi ono to eli, i u tome se izbori sa ostalim pojedincima.

oveka ne odreuje razum nego:

(1) Nagon za samoodranjem je osnovni i najjai nagon. ivot je najvea vrednost za oveka, kojoj su sve druge vrednosti podreene. Iako je drava kao levijatan smrtni bog ili zver stvorena je da bi se ljudske strasti izkontrolisale (da se ljudi ne bi meusobno istrebili, ljudski ivot i dalje ostaje najvea vrednost). I to e biti jedini sluaj kada e podaniku biti dozvoljeno da otkae svoju poslunost suverenoj vlasti (koja inae ima apsolutni suverenitet po svim drugim pitanjima). Dakle, u odbranu svog ivota oveku su dozvoljena sva sredstva, pa ak i da ubije drugo ljudsko bie. Da bi zatitio svoj ivot ovek moe sve: to je njegovo prirodno pravo. ovekov nain ivota bitno odreuje: (a) prirodno pravo, i (b) nagon ili sklonost.

(2) Nagon za stalnim gomilanjem moi Hobsovo shvatanje oveka je suprotno od Lokovog i Kantovog po njima ovek je razumno bie (prirodno pravo se bazira na razumu). I tu dolazi do izraaja razlika izmeu toga kako Hobs gleda na oveka, a kako ostali predstavnici prirodno pravnih teorija. Lok i Kant smatraju da je ovek razumno bie, a prirodno pravo, ivot, sloboda, jednakost baziraju se na razumu. Kod Hobsa je to sasvim drugaije: ljudi su po prirodi jednaki, ali ne zato to imaju razum, ve zbog svoje afektivne i strasne prirode i svoje tenje ka njenoj realizaciji, kao i zbog ravnotee u snazi ili sposobnosti kad je ta realizacija u pitanju. Njega vode njegove elje, i zato je ljudski ivot neprestani put od jedne elje ka drugoj. Ispunjenje jedne elje ima vrednost samo u odnosu na sledeu elju. elja vodi elji i tako bez kraja. ovekova srea je mogunost da ostvari sve svoje elje i zato mu je potrebna mo. Zato ovek po prirodi tei moi i nepreza ni od ega da bi do nje doao. ovek je sebino i egoistino bie koje brine jedino o svojoj srei i njenoj realizaciji, pored toga, ovek je bie po prirodi sklono takmienju, jer ljudi ne samo da tee moi, nego se u tom svojoj teinji i realizaciji i takmie. Jer za ljude mo nije samo gola fizika snaga, ve je mo i slava, ast, mudrost, tj. sve ono to moe da osigura sreu. Zbog svega ovoga neminovno je da pojedinci dou u sukob. Ako dva oveka ele istu stvar koju ne mogu obojica uivati oni postaj neprijatelji i na putu ka svom cilju (ili samoodranje ili zadovoljstvo) nastoje da jedan drugog unite ili potine. Prirodno stanje Sve teorije drutvenog ugovora (Hobsova, Lokova, Kantova) polaze od hipotetikog prirodnog stanja iz kojeg se izlazi sklapanjem drutvenog ugovora na osnovu kojeg se valst i odgovornost pojedinca prebacuje u ruke suverena. Graansko stanje: (a) postoje zakoni i vlada koja garantuje njihovo izvrenje, (b) postoji zakonodavna, sudska i izvrna vlast, (c) postoji posebno politiko telo izabrano voljom veine. este su nedoumice u vezi s tim da li je prirodno stanje prethodilo graanskom stanju, tj. da li je u istoriji ikada postojalo jedno totalno prirodno stanje iz kojeg se uz saglasnost veine prelo u graansko stanje. Ali, kod Hobsa o tome nije re, ve o tome da su ljudi uvek u prirodnom stanju tamo gde nema drave. E u tom smislu (logikom) prirodno stanje prethodi graanskom stanju.

Suprotnost izmeu antike politike terije i Hobsa

Antike politike teorije: Nema oveka bez i nezavisno od polisa. Aristotel: ovek je "zoon politikoon". Onaj kome za sreu nije potrebna drava je zver ili Bog. Re individua je nepojmljiva u antici. Suprotno od antike politike teorije Hobs smatra da je prirodno stanje stanje u kojem individue egzistiraju posebno (svaka za sebe) kao individue koje su van politike zajednice i kao takve zasebno se bore za sopstveni opstanak. Prirodno stanje je rat svih protiv svih (bellum omnium conkta omnes), gde je ovek ovek vuk (homo homini lupus) najgore stanje i najgora mogua opcija za oveka. ovek je samoivo i egoistino bie koje se po prirodi rukovodi svojim nagonima i eljama ne birajui sredstva da ih ostvari. U ljudskoj prirodi nalazimo tri uzroka svae: (1) takmienje navodi ljude da napadaju druge radi dobiti; (2) podozrivost radi bezbednosti, (3) slava radi sticanja ugleda.

Zbog ove tri osobine svi ljudi se nalaze u ratu. To je stanje konstantne napetosti. Prirodno stanje nije stanje aktualnog rata, ve stalne spremnosti na rat, iekivanje rata. Rat nije samo borba (stvarna borba), ve spremnost za borbu (kao to priroda nevremena ne lei u jednom pljusku ili dva pljuska kie ve u tendenciji ka takvim pljuskovim u toku nekoliko dana). Jedini ratio koji preostaje i koji dovodi do otpoinjanja rata je: napadni prvi da ne bi bio napadnut; otmi da ti ne bi bilo oteto; ubij da ne bi bio ubijen.

U prirodnom stanju ovek ide za svojim nagonima i ne bira sredstva; svaki ovek je neprijatelj svakom oveku; svi ive u konstantnom optem strahu od otimaine i nasilne smrti; nema nieg izvesnog i trajnog, ni rezultata rada, ni poslova, ni kulture; ne moe da se razvije civilizacija, ak ni da se zane, jer civilizacija zahteva organizaciju. Ne postoje ni pravda (pravda i nepravda nisu date od prirode), ni pravo, ni svojina (ljudi poseduju stvari onoliko koliko mogu da ih zadre od napada, a u odbrani ili napadu du im dozvoljena sva mogua sredstva, ak i da ubiju).

Dve osnovne vrline su sila i prevara. U prirodnom stanju pojedinci nee uspeti: (a) da zadovolje svoje tenje i ambicije, (b) da ouvaju ono najelementarnije goli ivot. ovekov ivot je usamljen, siromaan, opasan, skotski, kratak. Krajnji rezultat prirodnog

stanja je potpuno meusobno istrebljenje svih i to je ono to ljude navodi da istupe iz prirodnog stanja i drutvenim ugovorom uu u politiku zajednicu.

Na ovaj korak ljude navode: (a) strasti, koje oveka navode na mir strah od smrti, elja za stvarima koje ivot ine udobnim, nada da radom mogu da ih dobiju; (b) razum, koji sugerie, savetuje pogodne mirovne klauzule koje nisu nita drugo do prirodni zakoni sa kojima ljudi mogu da se saglase. Ipak Hobs je na racionalnom pravcu politikog miljenja, jer strasti ne odluuju ve nagone, ali da shvati moe samo razum.

Poglavlje XIV razlika izmeu jus naturalis i lex naturalis

jus naturalis prirodno pravo Sloboda oveka da se sopstvenim moima slui onako kako sam eli za odravanje sopstvenog ivota. Sloboda da ini sve to smatra (po svom razumu i rasuivanju) najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.

lex naturalis prirodni zakon Je izvestan propis ili opte pravilo razuma koje oveku zabranjuje da ini ono to bi unitilo ivot ili oduzelo sredstva za odravanje ivota, i da proputa ono ime bi ivot mogao najbolje da se odri. Razlika (jus lex) je razlika izmeu slobode, s jedne strane, i obaveze, s druge strane. Prirodno pravo je sloboda da se neto uradi prirodno pravo odrava oveka u prirodnom stanju, a prirodni zakon je nareenje ili obaveza prirodni zakon (zakon razma) ga iz prirodnog stanja izvodi. Prirodno pravo se odnosi na prirodno stanje u kojem svaki ovek ima od prirode pravo na sve (pri tom ima pravo da se slui svim moguim sredstvima). Prirodno pravo je u maksimi da je sve dozvoljeno, ak i ubistvo. Prirodni zakon je zapovest ili opte pravilo razuma koje nalae da svaki ovek treba da tei za mirom sve dotle dok se nada da ga moe postii, a kada ne moe da ga dobije moe traiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata. Prvi deo tog pravila sadri prvi i osnovni zakon prirode teiti miru i odravati mir. Drugi deo tog pravila sadri najvie prirodno pravo, a to je braniti se svim moguim sredstvima.

Razum i priroda su sjedinjeni u prvom zakonu i predstavljaju prvi korak na put prelaska u graansko stanje. Iz prvog osnovnog zakona prirode izvodi se drugi osnovni prirodni zakon: da je ovek spreman, ako su i drugi isto tako spremni (u cilju mira i sopstvene odbrane) da napusti prirodno pravo na sve stvari, i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugim ljudima u odnosu na sebe prizna to je princip, naelo drutvenog ugovora. Jer dokle god svki ovek zadrava svoje prirodno pravo da ini sve to mu je volja, sve dotle e ljudi biti u stanju rata. Nuno je da svi pojedinci istovremeno izvre prenos prava, jer koliko je pojedinac voljan da se odrekne ili lii svog prirodnog prava, a drugi nisu, on nema nikakvog razloga da to uini jer bi to znailo postati plenom, na ta ni jedan ovek nije obavezan. U pitanju je zakon: nemoj da ini drugima ono to ne eli da tebi ine. Radi ouvanja ivota (prema naelu mira) pojedinci se odriu dela prirodnog prava na sve, i sklapaju ugovor kojim svoje pravo prenose na jednu linost (suverena) ili grupu ljudi (skuptina), tj. jedno politiko telo to je sutina drutvenog ugovora kojim se stvara drava. Politiko telo koje je njihov predstavnik odraava njihovu volju (odluka ovog tela je isto kao voljna odluka svake individue). Suveren, koji je nosilac njihovih linosti, tj. njihov predstavnik, je obavezan da (1) obezbedi mir, sigurnost i zatitu podanicima, i (2) omogui sredstva za valjan i udoban ivot. Mnotvo ljudi sjedinjeno u jednoj linosti je drava. To je postanak onog velikog Levijathana, onog smrtnog boga, kome dugujemo svoj mir i svoju odbranu. Posle ovog prenoenja prava na suverena dunost svih podanika je da mu se (a) apsolutno besprekorno pokoravaju, i (b) da ne kre zakone ustanovljene drutvenim ugovorom (to bi predstavljalo nepravo i povredu tueg prava. Povreda tueg prava, posle sklapanja drutvenog ugovora, predstavlja apsurd, jer je voljno ponitenje neega to je ovek u poetku voljno uinio. (Najpre je voljno sklopio drutveni ugovor, da bi ga potom voljno prekrio u tome lei apsurd). Jer ugovor znai uzajamno prenoenje prava. Koja je svrha sklapanja drutvenog ugovora? Kad se ovek odrie svog prava ili ga na nekog prenosi on to ini zato to u naknadu dobija neko pravo koje se na njega prenosi, ili zato to se nada da e time dobiti neko drugo dobro. Svrha odricanja i prenoenja prava na suverena je bezbednost pojedinca, i to ne samo njegovog golog ivota, ve i eventualne udobnosti i srenog ivota. U tom smislu, suverena svast deluje kao garant da se pojedincu nee nita dogoditi i da e moi da ostvari ono to eli. Zatoo suverenitet vlasti mora biti apsolutan. Napomena: Nisu sva prava otuiva. Posotje neka prava kojih se pojedinac ne moe odrei, niti ih moe preneti. Npr. ovek ne moe napustiti pravo da se odupre onima koji ga napadaju da bi mu oduzeli ivot (pravo na odbranu od napada na ivot i slobodu), niti se moe odrei prava da se brani od onoga ko pokuava da ga lii slobode ili da ga na bilo koji nain povredi, niti se moe naterati da svedoi protiv sebe, niti da sam sebe optui.

Neotuiva prava: Jer je najvie pravo oveka njegovo pravo na ivot i njega se ovek ne moe liiti. Neotuiva prava su: (1) na odbranu, (2) na ivot, (3) na slobodu. Na koji nain e uspostavljena vlast vriti regulaciju mira i pravde u politikoj zajednici? "Sporazumi bez maa su samo rei." Prinudnim aparatom milicija i vojska. U prirodnom stanju svaki sporazum je bez vrednosti, jer tu vladaju takmienje, podozrivost, slava. Meutim, ako su oba ugovaraa potinjena jednoj zajednikoj valsti koja ima mo prinude, onda sporazum nije bez vrednosti. Vezanost reima je slaba da bi zauzdala ljudske strasti, ambiciju, bes, i drugo. Ako nema straha od neke sile koja moe da izvri prinudu (to nije mogue u prirodnom stanju u kojem su svi ljudi jednaki). Odatle Hobs dedukuje i pojam pravde to je trei prirodni zakon: da ljudi ispunjavaju sklopljene sporazume. Suprotno od toga, neispunjavati i kriti sporazume je nepravedno. Ali pre nego to ovi pojmovi zaive mora postojati izvesna mo prinude koja e, s jedne strane, da primora ljude na ispunjavanje sporazuma, a s druge strane, da obezbedi svojinu koju ljudi (uzajamnim ugovorom) stiu, kao naknadu za opte pravo koje naputaju. A takve moi, kao to je mo prinude, nema pre stvaranja drave. Suverena vlast prinuda drava svojina pravda. Gde nije uspostavljena suverena vlast koja vri prinudu, tj. gde nema drave, nema ni svojine (jer svi imaju pravo na sve) nema ni pravde. A priroda pravde je odravanje sporazuma. Vaenje sporazuma poinje tek sa uspostavljanjem dravne vlasti koja ima mo da primora ljude da se pridravaju sporazma. Pojam pravde (kritika Aristotela) Komutativna pravda (slino aritmetikoj proporcionalnosti) se sastoji u jednakoj vrednosti onih stvari o kojima je sklopljen drutveni ugovor i meri se prema apetitu ugovaraa. Pravedna vrednost je ona koju su oni spremni da daju. Komutativna pravda je pravda ugovaraa: ispotovati sporazum ili ugovor: prilikom kupovine i prodaje, davaoca i uzimaoca pod zakup (na zajam), prilikom trampe ili razmene, i druge vrste ugovora. Distributivna pravda (alino geometrijskoj proporciji) je dodeljivanje jednake koristi ljudima koji imaju podjednake zasluge. Distributivna pravda je pravda arbitra akt kojim se definie ta je pravedno. Stranke koje su arbitra izabrale imaju u njega poverenje, pa ako on to poverenje opravda onda se kae da je svakome dodelio ono to mu pripada. Ovo su prirodni zakoni. Svi prirodni zakoni (19) dedukuju se jedan iz drugog i mogu se saeti u prost rezime: ne ini drugome to ne eli da tebi bude uinjeno. U prirodnom stanju ovi drugi nemaju obavezujuu snagu, ve predstavljaju obine savete razuma (a zakon u pravom smislu zapoveda, nareuje). Hobs: Prirodni zakoni su nepromenljivi, veiti; nuni za odravanje mira, tj. ivota; nuni za graansko stanje; njihovo poznavanje predstavlja istinsku i jedinu moralnu filozofiju (jer se na osnovu njih dobro i zlo razlikuje). U prirodnom stanju nema razlikovanja dobra i zla, jer je u njemu sve dozvoljeno i nema razlike izmeu dobrih i loih elja (nagona), nego su svi nagoni isti. Tek sa graanskim stanjem (drava) uspostavlja se razlika dobro ravo i nastaju moralni principi. Bez drave nema pravde i nepravde, nema morala.

XVII Drava

Cilj drave je obezbeivanje sigurnosti, tj. istupanje iz prirodnog stanja graanskog rata. Drava daje snagu prirodnim zakonima, tj. ona je sila kojim se oni sprovode. Kako? Prinudnim aparatom, silom, zbog ljudske afektivne prirode. "Sporazumi bez maa samo su rei." Drava se brine za dobro pojedinca pomou dva sredstva: (a) prinudni aparat, (b) apsolutni suverenitet. Apsolutni suverenitet vlasti (1) Jednom sklopljen drutveni ugovor podrazumeva da se kasnije ne moe sklapati drugi. (2) Ne moe se menjati ni oblik vladavine. (3) Ne moe se menjati suveren, njegova vlast je apsoltna. To znai da nijedan podanik nema pravo pobune protiv te vlasti niti ruenje. (4) Ne postojanje prava na pobunu jednom uspostavljena vlast, ako uspeno vri svoju funkciju (kljuni uslov), ne moe se ni na koji nain promeniti (pa ni silom). Tu izmeu ostalog, dolazi do izraaja uloga prindnog aparata: on mora biti tolike snage, da predupredi mogue pobune ili, ako do njih ve doe, da ih uspeno ugui (slino Kantu). Osobine suvereniteta: neposredno slede iz drutvenog ugovora. (5) Nepostojanje mogunosti za tubu rptiv postupaka suverena. (6) Nepostojanje mogunosti da suveren za svoje postupke bude kanjen (jer njenu pripada apsolutno pravo odluivanja o tome ta je najbolje za dravu, podanike). (7) Vladar ustanovljava pravo na svojinu tako to po svojoj proceni deli zemlju i dobra podanicima tako se omoguava koncept pravinosti, jer ga nema pre i nezavisno od svojine. Svaki podanik postaje vlasnik svoje svojine, odnosno ima apsolutno pravo i mo u odnosu na sve duge podanike, izuzev u odnosu na suverena. Odnosno, vladar je suvereni vlasnik sve svojine; on ima pravo prvenstva u odnosu na svojinu i apsolutno pravo da raspolae svojinom onako kako smatra da je u najboljem interesu za ostvarenje tog cilja. (8) Vladaru pripada i vrenje pravosua i reavanje sporova. Suveren postavlja sudije i sve presude se donose u njegovo ime. (9) Suverenu pripada pravo zapoinjanja rata i zakljuivanja mira. (10) On je vrhovni komandant vojske. Sva ova prava jesu nedeljiva i neotuiva. Nema odvajanja izmeu zakonodavne, sudske i izvrne vlasti, jer bi to odvajanje tetilo dravi i miru (svaka podela znai razdor, rat). Takoe, ova prava su neprenosiva: suveren ih ne moe preneti (abdicirati) a da se time direktno ne narui suverena vlast. Poglavlje XIX Prema Hobsu postoje samo tri oblika dravnog ureenja, a sva ostala se svode na njih. (1) Monarhija suverena vlast pripada jednom lanu (2) Demokratija skup svih onih koji hoe da se udrue (3) Aristokratija zbor samo jednog dela. Realno najbolji oblik vladavine je monarhija. Razlozi: (a) Pored opteg interesa uvek je prisutan i lini. Ma ko da je nosilac linosti naroda on je ujedno nosilac i svoje sopstvene linosti. To znai da e uvek gledati da ostvari i svoje lino dobro i dobro svoje porodice i prijatelja. Ako se desi da se javni i privatni interes sukobe, on e dati prednost privatnom interesu zato to su obino ljudske strasti jae od razuma. Zato je bolje da dravom upravlja jedan ovek (jer je tu vea ansa da se javni i privatni interesi poklapaju). Ni jedan kralj ne moe biti bogat, ni slavan, ni

bezbedan, ako su njegovi podanici siromani ili dostojni prezira. Demokratiji i aristokratiji ovakvo stanje vie ide u prilog. (b) Odluke monarha nisu izloene nikakvoj nestalnosti, izuzev nestalnosti ljudske prirode. (U skuptini postoji i nestalnostu usled broja: odsustvo ili prisustvo nekolicine moe bitno uticati na promenu odluke.) (c) Monarh ne moe da bude u nesaglasnosti sa samim sobom iz zavisti ili interesa (skuptina moe). (d) Oni koji provlae svoje interese uz interese monarha su malobrojni (roaci, prijatelji), za razliku od skuptine vie poslanika, vie roaka i prijatelja. Zamerke monarhiji: Kad vlast prirpadne maloletnom detetu, pa se onda regenti i tutori gloe oko vlasti. Pravo naslea pripada iskljuivo sadanjem monarhu (ako se ovo pravo prepusti mnotvu sledi stanje rata). Poglavlje XX Do suverene vlasti moe se doi na dva naina: (1) prirodnom silom politika zajednica je steena, i tu je najea despotska vlast podanici sklapaju ugovor ne izmeu sebe ve sa vladarom iz straha od smrti ili od ropstva; (2) sporazumom politika zajednica je ustanovljena. Ali i u steenoj ili ustanovljenoj dravi prava suverena su identina. Poglavlje XXI sloboda podanika i graanski zakoni Sloboda je odsustvo prepreke. Sloboda podanika se sastoji u onome to nije regulisano zakonom podanici postupaju po svom razumu i prema svojoj koristi. Bezgranina sloboda je sloboda vladara, ne podanika (vladara ne vezuje ni jedan zakon). Zakoni koji njega vezuju su prirodni zakoni naela razuma. Meutim, ak i njih moe da prekri, i u tom sluaju vladar ne snosi odgovornost ni prema jednom od podanika, ve jedino prema Bogu. On ne snosi odgovornost prema podanicima zato to su se sklapanjem drutvenog ugovora podanici sporazmeli i pristali na sve odluke i akte vladara. Suvereni vladar je izabran za predstavnika naroda i u njegovoj linosti je oliena volja naroda, to znai: sve to on odlui to je kao da je narod odluio. Meutim, postoje izvesni sluajevi kada podanici imaju pravo da odbiju da se povinuju naredbi suverene vlasti. Izuzetak je: ako se zahteva neto protivno miru, tj. cilju stvaranja zajednice i razloga sporazuma (da podanik ubije sebe, svedoi protiv sebe, pravo da odbije odlazak u vojsku, tj. rat ukoliko je razlog tog odbijanja opravdan, npr. straljivost). Podanici su obavezni na poslunost suverenu samo dok traje mo kojom je on u stanju da ih zatiti. Posle toga njihova obaveza poslunosti nestaje. Poglavlje XXVI graanski zakoni Prava sloboda nije u filozofskom, ve u pravnom smislu mogua je tek u odnosu na graanske zakone. Tek sa uvoenjem graanskih zakona moemo govoriti o pravdi i nepravdi. Graanski zakoni su oni zakoni koje su ljudi duni da potuju, ne zato to su lanovi ove ili one drave posebno, nego zato to su lanovi drave. Graanskih zakona nema pre i nezavisno od drave. Zakone izdaje samo drava, a zakonodavac je samo suveren. Drava je ta koja donosi zakone, ali samo preko predstavnika, tj. suverena. Drava propisuje pravila u vidu zapovesti: usmeno, pismeno, dovoljni znacima kojima se volja izraava da bismo pomou njih razlikovali ta je pravo a ta nepravo. Suveren nije potinjen graanskim zakonima, on je iznad njih.

Prirodni zakoni nisu zakoni nego osobine koje ljude ine podobnim za mir i poslunost. Ali ovi zakoni su pravila razuma ili pravila savesti i ona nemaju obavezujuu snagu (jer zakon zapoveda, nareuje), ve ostaju na nivou savesti. Hobs navodi 19 ovih zakona, meu kojima su prvi fundamentalni prirodni zakon, drugi prirodni zakon, trei prirodni zakon naelo pravednosti, naelo milosra, zahvalnosti, skromnosti, itd. Svi prirodni zakoni postaju graanski zakoni prelaskom u graansko stanje, tj. stvaranjem drave. Razlika izmeu prirodnih i graanskih zakona Graanski zakoni su pismeno izloeni i objavljeni, oni su manifestacija volje. A prirodni zakoni su nepisani zakoni, neobjavljeni (ne mogu se saznati nikako drugaije nego razumom), to su pravila razuma i moralne vrline. (Tuma zakona je sudija koga postavlja suverena vlast.) Zahvaljujui graanskim zakonima omogueni su koncepti pravde i morala. U prirodnom stanju je sve dozvoljeno (nita nije zabranjeno); a tamo gde ne postoji nikakva zabrana (vlast, niti prinidni aparat) ne moe biti ni pojma o tome ta je zlo ili nepravda. U prirodnom stanju sve je dozvoljeno samo ako slui svrsi samoodranja i gomilanja moi; nema razlike izmeu dobrih i loih elja (nagona), nego su svi zakoni isti, nema razlike izmeu dobra i zla. Prirodni zakoni su zakoni od uvek, to su moralni zakoni, moralne vrline (pravda, milosre). Graanske ili pozitivne zakone stvorili su suvereni i oni su pisani i ljudima objavljeni. Pozitivni zakoni se dele na ljudske i boanske; ljudski se dalje dele na distributivne i kaznene. Kazneni su oni koji objavljuju kakva e se kazna primeniti na onoga ko povredi zakone, a distributivni oni koji odreuju prava podanika, na koji nain podanici stiu i uivaju svojinu na zemlji i dobrima, i pravo na slobodu delanja ovi zakoni govore svim podanicima. Hobs navodi jo jednu razliku neu zakonima: na one koji su osnovni (oni bez ijeg postojanja drava propada, ustav) i one koji nisu osnovni (tiu se sporova meu podanicima). Kriterijumi valjanosti zakona (1) zakon mora da bude potreban (2) donet za dobro naroda (3) zakon mora da bude jasan (ne u jezikoj formulaciji zakona, nego u objavljivanju razloga i motiva zbog kojih je zakon donet) Cilj zakona nije da narod sputaju (liberalistika tendencija), ve da ga pravilno usmere, tako da sam sebi ne nanosi tetu (svojom prenagljenou, estinom, neodmerenou). Slino kao to ograde kraj puta nisu napravljene zato da putnike zaustavljaju, ve da bi putnici pomou njih mogli da se dre svog puta. Pravi cilj zakona je dobro naroda, a ne dobro suverena (ne mogu se odvojiti). Jasnost zakona ne sastoji se u formulaciji zakona (to krai tekst zakona), koliko u objavljivanju razloga i motiva zbog kojih je zakon donet. To je smisao zakona.ta su dobri zakoni? Ne pravedni zakoni, jer nijedan zakon ne moe da bude nepravedan. Tek sa pojavom zakona pojmovi pravedno i nepravedno dobijaju smisao, tek u odnosu na zakon. Zakone stvara suverena vlast, a sve to takva vlast donese odobrio je i prihvatio svaki pojedinac iz naroda, samim tim ne moe biti nepravedno. Sa dravnim zakonima je slino kao i sa pravilima igre: ono na ta su svi igrai pristali ne moe da predstavlja nepravdu prema bilo kome od njih. Uzroci propasti drave

(1) (2) (3)

Manjak apsolutizma vlasti. Privatno rasuivanje o dobru i zlu. Pogreno postpanje po savesti = greh, tj. sve ono to ovek ini protivno svojoj savesti.

Privatno rasuivanje se meu ljudima razlikuje, kao i njihove savesti. Savest koja je druga strana zakona je javna savest. Svaki pojedinac, samim tim to ivi u dravi, ve je pristao da njome bude voen. Pojedinane savesti su raznovrsne, pa drava mora da padne u propast. (4) Potinjavanje sverene vlasti graninim zakonima.

Vlast je nuno iznad zakona, u suprotnom drava ne moe biti stabilna. Jer ako se vladar povinuje zakonima to znai ograniavanje njegove snage, pa zato ne moe da odri mir i stabilnost drave. Da bi u dravi vladali red i mir neophodno je da vladar ima to pravo da ide nasuprot zakonima, ukoliko proceni da je to neophodno, jer to je ono to je dogovoreno drutvenim ugovorom: svi se odriu prirodnog prava (pokoravaju se zakonima), prenosei ga na vladara koji jedini ima to prirodn pravo da uini sve to je po njegovom sudu potrebno za bezbednost graana. Zato on ne sme da bude vezan zakonom. (5) (6) Pripisivanje apsolutne svojine podanicima Deoba suverene vlasti i meovita vladavina.

Miljenje da razliite funkcije vlasti pripadaj razliitim telima (npr. skuptini snbdevanje i ishrana, vlast voenja i zapovedanja jednom oveku, a mo izdavanja razuma saglasnosti izmeu njih ili treem telu. Nemamo meovitu monarhiju i meovitu vlast, ve zapravo tri nezavisne frakcije, ne jednu predstavniku linost, ve tri. Nedeljivost suverene vlasti, jer svaka deoba dovodi do razdora, i neprenosivost suvereniteta suveren ni na jedan nain, pa ni nasleem, ne moe da prenese delove svoje vlasti drgim telima jer je to isto to i deoba vlasti to su osnovne osobine suvereniteta. Poglavlje XXX funkcija suverena Funkcija suverena je uvek staranje o bezbednosti naroda, ne samo golo odravanje ivota, ve i ostala ivotna zadovoljstva. To se postie optim prosveivanjem naroda i izvravanjem dobrih zakona. Podanike treba uiti da ne ele promenu vladavine, jer prosperitet jednog naroda i drave ne zavisi od oblika vladavine, ve od poslunosti i sloge podanika. Narod ne bi trebalo da pristaje uz popularne ljude jer su oni samo podanici i nikada se ne mogu meriti sa suverenom, a to im je pretenzija. Narod uvek mora znati ko je suveren i ta to znai, i da potuje i voli svog suverena iznad svega. Narod mora da potuje zakone, da im se pokorava. Kritika univerziteta: Prosveivanje naroda zavisi od pravinog uenja omladine na univerzitetima, a Hobs kritikuje univerzitete jer njima vlada praznoverje svetenstva, koje huka narod protiv sverene vlasti kraljeva.

Bezbednost naroda zahteva da se pravda podjednako deli svim slojevima naroda ne vodei rauna o njihovom socijalnom statusu i poloaju u drutvu. Jednakost pravde zahteva jednakost oporezivanja: jednaki porezi za sve, ali ne u doslovnom smislu, nego u smislu jednake srazmere stvari koje ljudi troe, jer tek u tom sluaju svaki ovek podjednako plaa za ono to koristi. Javno milosre: Drava nikog ne sme ostaviti na cedilu, ko ostane bez osnovnih ivotnih sredstava, s tim da oni koji su radno sposobni mora da natera na rad, jer drava ne sme da dozvoli besposliarenje.

LOK - PRIRODNO STANJE

(1) Prirodno stanje je stanje slobode radnji i raspolaganja svojinom, linou. Ali stanje slobode nije apsolutna sloboda (samovolja), nego je sloboda ograniena zakonom prirodnim zakonom (razumom). (2) Prirodno stanje je stanje jednakosti u kojem niko nema vie vlasti od drugog jer ne postoji zajedniki zakon koji bi regulisao ljudske odnose, niti postoji zajedniko sredstvo koje bi reavala sporove i kanjavalo prekrioce. Prirodni zakon je zakon razuma ili razum (zasniva se na racionalnoj prirodi oveka) i obavezuje svakoga. On nas ui da su svi ljudi jednaki i spobodni, da niko ne trebe da nanosi zlo tuem ivotu, zdravlju slobodi, imovini, ouvanju drutva. Prirodni zakon se mora potovati radi opte sigurnosti ljudi. Izvrna vlast prirpdnog zakona je u rukama svakog oveka i ovlauje svakoga da kazni prekrioca, ali srazmerno prekraju prema umu, savesti. (Svaki ovek ima vlast da usmrti ubicu ko prolije krv oveiju, njegovu krv e proliti ovek.) Pravo kazne je dvojako: (1) pravo kanjavanja zloina pripada svakome i postoji radi spreavanja slinog prekraja; (2) pravo obeteenja koje ima samo oteena strana. Prirodno stanje je savreno to nije stanje rata (nema sukoba, neprijatnosti), ivot je u skladu sa umom, harmonino je, ali bez zajednikog sudije koji bi presuivao meu ljudima. Stoga je to potencijalno stanje rata (tj. moe biti stanje rata), jer nema nikog ko bi svima bio pretpostavljen, ko bi bio izvrilac prirodnog zakona. Jer ako je svaki ovek izvrilac ovog zakona moe se oekivati da e: samoljublje uiniti ljude pristrasnim prema sebi, i da e rava priroda, strast, osveta odvesti suvie daleko u kanjavanju drugih, odakle e proizii pometnja i nered. Tri velika nedostatka prirodnog stanja: (1) nema zakonodavne vlasti ne postoji poznat ili objavljen zakon koji bi bio mera pravinog i nepravinog: prirodni zakon s jedne strane je oigledan, jasan za sva racionalna bia, ali ih ne obavezuje, a s druge strane, pod uticajem svojih interesa, ljudi ga nekad i ne prihvataju, jer ih ne obavezuje. (2) nema sudske vlasti raavanja sporova i kanjavanja prekrioca; (3) nema izvrne vlasti koja bi omoguila izvrenje presude U takvim uslovima dolazi do konflikta meu ljudima. Prirodno stanje se zavrava postizanjem uzajamne saglasnosti drutveni ugovor da se stupi u zajednicu u zajednicu i da se stvori jedno politiko telo. Razlog zbog kojeg ljudi naputaju prirodno stanje je izbegavanje stanja rata u kome nema sudske vlasti; slino Hobsovom shvatanju. (Leo Srauss: Kod Loka i Hobsa prirodno stanje se shvata isto to je stanje rata.)

Svojina Svojina prethodi gtaanskom drutvu, tj. pripada izvornim ?. Svojina se dokazuje ili opravdava (a) bilo pozivanjem na prirodni zakon ili razum koji nam kae da je prirodno pravo pravo na samoodranje, tj. prisvajanje svega to je potrebno za opstanak, (b) bilo pozivanjem na biblijsko otkrovenje prema kojem je Bog zemlju dao ljudima (u smislu zajednikog dobra). U irem smislu svojina se odnosi na linost i materijalna dobra, a u uem samo na materijalna dobra (imovina, zemlja, posedi, proizvodi rada). (Lok pod svojinom podrazumeva ue znaenje u poglavlju "O svojini".) Ali pravo svojine ne znai odmah i pravo na linu ili individualnu svojinu. Osnova privatne svojine je rad: (a) rad je neto ovekovo vlastito, (b) rad stvara privatnu svojinu nad pravima prirode i izuzima ih iz zajednikog stanja. Radom prisvajamo plodove zemlje (nuno za opstanak: ir, jabuka), ali i samu zemlju ona je ovekova svojina u onoj meri ukojoj je on obrauje, unapreuje, kultivie. Prirodni zakona opravdava (daje) pravo na svojinu, ali ga i ograniava. Naime, ovek moe da prisvoji neto samo ako ostavlja dovoljno i za druge (ako ne teti drugima). Dakle, on moe da prisvoji samo onoliko koliko moe da upotrebi radi neke ivotne koristi (pre neogo to se pokvari npr. plodovi istrunu, mesu divljai se pokvari). A ako prisvojimo vie plodova, a ne iksoristimo ih, to je protivno prirodnom zakonu na tetu drugih. Ali ova ogranienja bila su primenjena u prvim vekovima sveta. Meutim, putem saglasnosti, preutnim sporazumom (dolazi u prirodno stanje i zato ga treba razlikovati od ugovora kojim se formira graansko drutvo), ljudi su uveli novac (on se ne kvari, ne propada) i na njega preneli vrednost svih drugih stvari. Viak plodova ovek moe zameniti za novac tako se opravdava posedovanje vie zemlje nego to mu je potrebno za opstanak. Moralno opravdanje nejednakosti je uvoenje novca (time i nejednakost imanja, tj. voenje veih poseda). Zbog razliitog stepena radinosti i umenosti u radu postepeno dolazi do stvaranja razlika u imovini. Prirodno stanje nesigurno za ouvanje svojine, jer uporedo ive: oni koji imaju velike posede, oni koji imaju malo zemlje za obradu, bezemljai. Ouvanje svojine je glavni razlog to ljudi naputaju prirodno stanje i udruuju se u dravu. Teorija saglasnosti Legitimna vlada je ona vlada koja poiva na saglasnosti. Prvobitni (izvorni) ugovor, kojim se stvara drutvo i kojim pojedinci naputaju prirodno stanje radi ouvanja ivota, slobode i imovine, zasniva se na saglasnosti svih lanova jednog drutva. A ugovor vlade, izmeu lanova drutva i vlade, nije ugovor ve akt poverenja, zasniva se na saglasnosti veine (o obliku vlasti, o tome ko e raspolagati vrhovnom zakonodavnom vlau). Po Loku bez saglasnosti nije mogue ni stvaranje graanskog drutva, ni uspostavljanje vlade. Vladavina veine Princip vladavine veine i saglasnosti veine je po prirodnom zakonu (mada su, naravno, i prvo i drugo stvar konvencije, a ne prirodnog zakona). Akt veine sadri akt celine, a to je po prirodnom zakonu. Akt veine odluuje zato to iza akta veine stoji vea sila. Pojedinci koji se iz prirodnog stanja udruuju u zajednicu svu vlast predaju veini zajednice (sem ako se nisu izrzito saglasili sa nekim brojem koji je vei od veine). Ako akt veine ne sadri akt celine => samo saglasnost svih pojedinaca predstavlja akt celine. U ovom sluaju akt veine se povlai pred principom jednoglasnosti. Po Loku saglasnost svih u jednoj zajednici je nezamisliva (zbog razliitosti mnjenja, suprotnosti interesa, nemogunost samog pojedinca usled bolesti, specifinog zaposlenja i sl.). Dakle, veinsko odluivanje je realno najbolji oblik donoenja odluka. Preutna saglasnost

Tekoa: Ako se izrzito ne saglasimo ispada da veina podanika drutva nije obavezna da se pokorava vladi, jer se nije izriito saglasila. Reenje je, po Loku, uvoenje pojma preutne saglasnosti. Preutna saglasnost nema manji znaaj od izriite, obavezuje kao i izriita, i daje se utke, tj. kad se uzdrava od injenja. Lok smatra da svako ko ima neku svojinu (posed) ili preuzima naslee svojih predaka, ili se nalazi na teritoriji jedne vlade izraava preutnu saglasnost sa postojeom vladom time to ostaje u okvirima njene teritorije. Jedino naputanje njene teritorije, tj. emigracija, oslobaa pojedinca od obaveze pokoravanja vladi. Ali ako to to ljudi ive na teritoriji jedne vlade samim tim znai da su i saglasni sa tom vladom, onda bi Lokova preutna saglasnost bila nesvesna ili mehanika, i ne bi bilo razlike izmeu demokratske i nedemokratske vlade. Meutim, upravo je suprotno Lok podvlai razliku izmeu demokratske ili legitimne i tiranske ili nelegitimne vlade. Demokratks vlada Ljudi su po prirodi slobodni, jednaki i nezavisni, i liavaju se prirodne slobode da bi uli u zajednicu na osnovu veine obrazuju vladu koja upravlja imajui u vidu ciljeve udruivanja: ouvanje svojih ivota, slobode i imanja, tj. opte dobro drutva. Ovakvoj vladi podanik je duan (obavezan) da se pokorava. Tiranska vlada zasniva se na sili, kri ukazano joj poverenje, ne vlada na opte dobro drutva, samovoljno menja zakone, oduzima imovinu bez pravine naknade. Veina podanika nije duna da se pokorava ovakvoj vladi. Obaveza pokoravanja zavisi od prirode ili kraktera vlade (demokratska ili tiranska), a ne od saglasnosti pojedinca (bilo preutne ili izriite). Tako bi jedino merilo razgraniavanja legitimne i nelegitimne vlade bilo to graani nelegitimne vlade mogu da otkau poslunost, tj. imaju pravo pobune protiv tiranske vlade (bez obzira da li su dali svoju saglasnst ili ne)! Pravo na pobunu Ako je grupa ljudi (ili pojedinac) liena prava (sloboda, jednakost, ivot), pa nema nikakve apelacije na zemlji, ona moe da se obrati Bogu. Obraanje Bogu je pravo na otpor. (Mada narod, po ustavu drave, ne moe imati vlast da odluuje ili izrie predrasudu, ipak moe, kad nema druge apelacije, po prirodnom zakonu imati pravo otpora.) Pravo otpora oveku ne moe da se uskrati (a) jer ovek ne moe da se potini drugom, niti da mu da slobodu da ga uniti, (b) Bog i priroda ne doputaju oveku da zanemaruje svoje odranje, (c) po prirodnom zakonu ovek ne moe da oduzme ivot, niti da nekome da vlast da mu ga oduzme. Pravo pobune ne znai stalnu osnovu za bunu, zato to je potrebno da se ispune odreeni uslovi za sticanje tog prava. Potrebno je da neugodnost koja izaziva pobunu bude dovoljno velika da je veina osea, da je nje sita i da, stoga, smatra nunim da je izmeni. Ljudi dugo trpe zla dokle god su ikako podnoljiva. Tek kad niz zloupotreba i uzurpacija tei da se pretvori u apsolutni despotizam, pravo i dunost pojedinca i celog naroda je da izbace takvu vladu. Da li pravo pobune pripada narodu, veini ili pojedincu? Na prvi pogled je to pravo veine, jer potrebno je da odreeni nezakoniti akti dopru do veine naroda, ili ako pogaaju samo nekolicinu da izgleda kao da ugoravaju sve. Nije da pojedinac nema pravo da se buni, ve mora da se uzme u obzir i miljenje drugih. Mogunost greke pojedinca opada ako raste broj onih koji se sa njim slau. (Lokovo i Rusoovo miljenje o otporu veine je dosta slino. Charles Vaughan: Ruso je savremenik naroda, a Lok je savremenik pojedinca za vladavinu neodreene.) Lokova teorija saglasnosti nije teorija parlamentarnog predstavnitva (iako je smatrao da zakonodavna, vrhovna vlast treba da bude predata jednom drugom odabranom telu). Monarhija, aristokratija i demokratija su podjednako legitimne, pod uslovom saglasnosti svih; saglasnost je hipotetika ne stvarna. Zakonodavna, izvrna i federativna vlast

Zakonodavna vlast je vrhovna, znai najvia, ali ograniena nije suverena, nije apsolutna (arbitrarna) nad ivotima i imovinom graana. Ona je poverena: (a) ne sme da vlada na osnovu improvizovanih dekreta, (b) ne sme ni jednom oveku da uzme bilo koji deo njegove svojine bez njegove saglasnosti; (c) ne sme da prenese ili preda vlast donoenja zakona u neke druge ruke. Cilj mora da joj bude opte dobro drutva (naroda), mir i sigurnost (ouvanje svojine) i zakoni moraju biti u skladu sa prirodnim zakonom. Ako zakonodavna vlast prekri poverenje onda dolazi do rasputanja vlade. Narod ima vrhovnu vlast da je ukloni ili zameni, jer je zakonodavna vlast samo "poverena" vlast koja dela za odreene ciljeve. Izvrna vlast: Nadgleda izvrenje zakona (to vri kralj unutar drutva). Federativna vlast: Upravlja spoljnom bezbednou i interesom zajednice. Obuhvata odnose sa stranim dravama. Raspad vlade je raspad "iznutra" kad zakonodavna vlast prekri poverenje. A raspad drutva je raspad "spolja", upad strane sile i povratak u prirodno stanje.

RUSO - DRUTVENI UGOVOR

Suverenitet je nedeljiv, stoga se ini da nema podele vlasti. Meutim, Ruso u treoj knjigi govori o izvrnoj vlasti (magistratima), odvojenoj od zakonodavne. Ako ima podele vlasti, onda je ona hijerarhijska: (1) (2) (3) zakonodavna vlast je najvie, zakoni su opti i odnose se na opte, a ne na pojedinano (nema opte volje o pojedinanoj stvari), zakoni su izrazi opte volje (zakon moe da utvrdi da e biti privilegija, ali ne moe da ih daje poimence nikom; zakon moe da stvori vie klase graana, ali ne moe konkretnog pojedinca da uvrsti u neku u njih; zakon moe da ustanovi monarhijski oblik vladavine, ali ne ne moe da izabere kralja).

Volja moe biti opta kada predstavlja volju itavog tela i kada je izraena, onda predstavlja akt suvereniteta, tj. zakon. Volja, takoe, moe biti pojedinana, kao volja jednog dela, dakle akt uprave (izvrnih organa), tj. ukaz. Distinkcija: Rusoov zakonodavac je suveren, a ukaz se odnosi na neto pojedinano, ne donosi ga suveren, nego izvrna vlast. Postoji distinkcija izmeu oblika upravljanja i oblika vladavine. Oblik upravljanja moe biti republikanski republika je svaka drava zasnovana na zakonima, bez obzira na oblik njene vladavine (demokratski, aristokratski, monarhijski). Oblik upravljanja moe biti i despotski (despotija) bez zakona (nije tiranija, tj. uzurpator kraljeve izvrne vlasti). Oblik vladavine: demokratija, arisstokratija, monarhija Ruso se ne izjanjava o tome koji je oblik vladavine najbolji; svi imaju i dobre i loe strane (npr. demokratije je narod bogova i ona je dobra, ali uz mnogo ogranienja). Svaka legitimna vlada je po svojoj prirodi republikanska, rukovoena optom voljom olienom u zakonima. Pa tako i sama monarhija moe da bude republikanska, npr. Velika Britanija ako je zasnovana na zakonima i ako je usmerena na opte dobro. I Vlada

Postoje dva uzroka radnji: moralan (volja) i fiziki (snaga). Slino tako i politiko telo ima snagu i volju (izvrnu i zakonodavnu vlast). Zakonodavna vlast moe da pripada samo narodu koji predstavlja srce drave, tj. volju. Izvrna vlast sastoji se u donoenju pojedinanih akata koji ne padaju u oblast zakona, ni u nadlenost suverena i to predstavlja mozak drave, tj. fiziku snagu. Zakonodavna i izvrna vlast sadejstvuju. Izmeu suverena i podanika je vlada posredniko telo. Novo telo u dravi razliito od naroda i suverena. lanovi vlade su magistri (vladaoci). Vlada je legitimno obavljanje izvrne vlasti. Akt kojim se narod potinjava vladi nije ugovor, ve je poverenitvo (nalog). Suveren poverava izvrenje vlasti narodu, s tim to je neotuivo pravo suverena da tu vlast moe da ogranii, izmeni, oduzme. Zadatak vlade: 1. donosi pojedinane uredbe, naloge; 2. izvrava zakone suverena, 3. odraava graanske i politike slobode. Suveren izdaje naredbe vladi, a ona narodu. Da bi drava funkcionisala treba da postoji jednakost vlasti vlade i vlasti graana, koji su s jedne strane suvereni, a s druge strane podanici. Ako bi se poremetio odnos ili srazmera izmeu suverena, magistrata i podanika, onda bi drava pala u despotizam ili anarhiju. Npr. ako suveren hoe da vlada ili ako magistrat hoe da izdaje zakone ili ako podanici otkau poslunost, onda snaga i volja ne dejstvuju zajedno; ako se to dogodi, onda se vlada mora rtvovati narodu (slino Loku narod sudi ko je kriv). Vlada u malom je ono to je politiko telo u velikom. To znai da je vlada moralna linost (ne samo fizika), koja ima izvesne sposobnosti. Ona je aktivna kao suveren, pasivna kao drava i njen je nedeljivi lan magistrat (ef). Volja vladaoca je opta volja. A ako je volja vladaoca pojedinana (ako pojedinana volja bude dlotvornija od volje suverena i ako se poslui drutvenom silom da bi ostvarila drutvenu volju), onda dobijamo dva suverena: legalnog (da bi nestalo drutvene veze) i faktikog (da bi se politiko telo raspalo). Vladino telo mora da se razlikuje od dravnog tela (politikog tela koje je mrtvo ako nema izvrioca). Sila vlade je policija, a sila drave je vojska u tome je glavna razlika izmeu vlade i dravnog tela. Drava postoji po sebi, a vlada zavisi od suverena. Zato je vladino telo jedno posebno ja, jedna posebna egzistencija, koja pretpostavlja skuptine, savete, donoenje odluka. Tekoa je to tu podreenu celinu treba urediti u krilu celine; to ne sme uvrivati sopstveno ureenje na tetu opteg; to svoju silu mora razlikovati od drutvene, dravne, sile; i to mora da se rtvuje narodu, a ne obrnuto. II Drugi princip razlikovanja raznih oblika vlade Kad je re o snazi vlade, onda to vie ma magistrata (lanova vlade), to je vlada slabija, jer veliki deo snage troi na svoje lanove i umanjuje uticaj na ceo narod. Postoje tri volje: 1. sopstvena (lina) volja individue, koja je bez uticaja i tei posebnom interesu (moralna + fizika linost = individualna); 2. opta volja magistrata ili volja celog tela, nas kao celine grupna podreena volja, koja se odnosi na interes vladaoca, tj. magistrata, koja je opta u odnosu na vladu, ali posebna u odnosu na dravu, jer vlada je deo drave kao celine; 3. volja naroda, tj. suverena volja, koja je opta u odnosu na dravu kao celinu i u odnosu na vladu kao deo celine, ona gospodari. Savreno zakonodavstvo bi podrazumevalo da suverena, tj. volja naroda, gospodari. Meutim, po prirodnom redu stvari te volje se drugaije rasporeuju, pa obino na prvo

mesto izbija pojedinana volja (npr. sam lan vlade), pa zatim magistrat, i na kraju graanin, kao najslabiji predstavnik opte volje. Ako bi cela vlada (najaktivnija, najefikasnija) bila u rukama jednog oveka, onda bi posebna volja + volja celog tela bile savreno spojene. Suprotno tome, ako vladu spojimo sa zakonodavnom vlau (kad suveren postane vladaoc, a graani magistrati), onda dolazi do deaktiviranja opte volje koja je tad loe spojena sa dosta pojedinanih volja. Rezime: to je broj magistrata vei, to je vlada slabija; i to je broj podanika vei, to je suveren jai (a jaa je i represivna snaga drave). Meutim, Ruso govori o snazi vlade koja je relativna, a kada je re o ispravnosti (legitimnost) stvar je potpuno obrnuta. Ako je vei broj magistrata, onda se volja vladinog tela pribliava optoj volji, dok jedan magistrat znai samo volju pojedinca. Dakle, odnos snage i volje vlade moraju biti srazmerni, a zakonodavac ovaj odnos mora da kombinuje tako da on bude najpovoljniji za dravu. Izvrna vlast mora da ima snagu (srazmera). III Podela vlada (oblici vlada) pram broju lanova 1. Suveren moe da poveri vladu celom narodu (ili veem delu naroda) tako da bude vie graana magistrata nego obinih graana (pojedinaca) to je demokratija. 2. Vlada u rukama jednog malog broja => vie obinih graana nego magistrata, i to je onda aristokratija. 3. Vlada koncentrisana u rukama jednog magistrata (od koga e svi ostali dobijati vlast) i to je onda monarhija. Bez obzira to ima samo tri naziva vlada moe imati razne oblike, tj. iz ta tri kombinovana oblika moe nastati mnotvo meovitih oblika. Uvek se raspravljalo o apsolutno najboljem obliku vlade, a uopte se nije uzimalo u obzir da je svaka vlada najbolja u nekim sluajevima, a najgora u drugim. Ako broj magistrata treba da bude obrnuto srazmeran broju graana, onda demokratska vlada odgovara malim dravama, aristokratska srednjim, a monarhija velikim dravama. IV) Demokratija Demokratija vlast ima ceo narod ili vei deo naroda. Logino bi bilo pretpostaviti da je ovo najbolja vlada, jer onaj ko sastavlja zakone, ujedno je i onaj koji ih izvrava. Izvrna vlast spojena sa zakonodavnom. Meutim, nije dobro to se te dve stvari ne razdvajaju, jer kad bi vladaoc i suveren bili jedno isto lice, onda bi obrazovali vladu bez vlade. Nije dobro da tvorac zakona bude i njihov izvrilac, niti je dobro da se narod kao celina odvraa od optih pitanja a posveti se posebnim. Najopasniji je uticaj privatnih interesa na optu volju (javne poslove). ak je manje zlo kad vlada zloupotrebi zakone, nego kad je zakonodavac korumpiran to je posledica uticaja pojedinca. Kad bi narod dobro vladao, onda vlada ne bi bila potreba. Demokratija je idealno najbolji oblik vlade, a u stvarnosti postoji samo u jednom ogranienom obliku. Potpuna, prava demokratija nikada nije postojala niti e ikada postojati. Protivno je prirodnom poretku da veliki broj ljudi vlada nad malim. Ne moe narod po vasceli dan sedeti u skuptini i bistriti javne interese. Ta potpuna demokratija bi pretpostavljala mnoge stvari koje bi bilo teko spojiti, npr: malu dravu u kojoj bi se narod lako skupio i u kojoj bi svaki graanin poznavao sve druge graanine; jednostavnost obiaja koja bi spreila mnotvo komplikovanih poslova i rasprava; jednakost u poloajima i u bogatstvu, jer onda bi bilo jednakosti i u pravima i u vlasti (jer bogatstvo kvari i bogate i siromane). (Ovo je slinost sa Platonom, a pogotovo sa Aristotelom.)

Zato je Monteskje, jedan uveni pisac, postavio vrlinu kao temelj drave, jer svi ovi uslovi ne bi mogli opstati bez vrline. Ova vlada je najpodlonija graanskim ratovima, nestabila je jer stalno tei menjanju obliku i zahteva najvie budnosti i hrabrosti da bi se ouvala. "Da postoji kakv narod bogova on bi sobom upravljao demokratski. Tako savrena vlada nije za ljude." V) Aristokratija Vlast ima jedan mali broj ljudi. Istorijat: Aristokratski se upravljalo u prvim zajednicama. postoje tri vrste aristokratije: 1. Stareine (svetenici, senat, gerontokratija), porodica su upravljale javnim poslovima, a mladi su priznavali autoritet starijih. To je prirodna aristokratija pogodna za necivilizovane narode. 2. Vremenom drutvena nejednakost je poela da potiskuje prirodnu nejednakost (bogatstvo, mo). Tu se suprotstavljalo starijim stareinama i tako je aristokratija postala izborna. Izborna aristokratija je najbolja u pravom smislu. 3. Poto se imovina i mo prenosi sa oca na potomke onda tako nastaju plemike porodice, a vlada postaje nasledna. Nasledna aristokratija je najgora od svih vlada. Dobre strane: U demokratiji su svi graani magistrati, u aristokratiji ovaj broj se svodi na mali broj postaju tek izborom, vrednuju se naela politikog prvenstva, a to su vrline, potenje, hrabrost, prosveenost, iskustvo (garanti mudre uprave). Najbolje i najprirodnije ureenje je ono u kome mudri upravljaju gomilom u njihovu, a ne u svoju korist. Posao e bolje obaviti sto dobrih (odabranih), nego 20.000 drugih ljudi. Loe strane: Tenja da se volja vlade osamostali od opte volje; slino oligarhiji (Platon, Aristotel). Tenja da se zakoni jednim delom ne izvravaju. Aristokratiji odgovara srednja drava ni velika ni mala. Aristokratija zahteva manje vrlina nego demokratija (to su nie antropoloke pretpostavke), ali zato ona zahteva neke druge vrline koje njoj odgovaraju, a to su: umerenost kod bogatih i zadovoljstvo kod siromanih. U aristokratiji nema stroge jednakosti (ona ak nije bila potovana ni u Sprati). Osnovna karakteristika aristokratije je nejednakost u imovinskom stanju; to je samo posledica aristokratije kao prvenstvo najboljih. Prvenstvo nemaju najbogatiji, nego najbolji (kao kod Aristotela). Evolutivan (postepen) prelazak aristokratije u timarhiju. Revolucionaran: prelazak timarhije u oligarhiju (nus produkt). Vrlina aristokratije je efikasnost (bolje 100 dobrih, nego 20.000 loih). VI) Monarhija Vlast ima jedan magistrat. Vlast je u rukama jedne linosti, jednog oveka, a to je monarh ili kralj. Dakle, jedan pojedinac predstavlja jedno kolektivno bie. Sve poluge politikog tela se pokreu jednom istom voljom: i volja naroda, i volja vladaoca, i javna sila drave, i posebna sila vlade. To je vlada koja ima najjau snagu, ali u njoj je i volja pojedinca najjaa. Mana: Kralj ne shvata, niti se u to moe ubediti, da je u njegovom interesu da narod bude napredan, brojan, opasan za susede, tj. da je snaga naroda i njegova snaga. Naprotiv, njega vodi lini interes da narod bude slab i bedan i da nikad ne bude u mogunosti da mu se odupre. Zato je monarhija podesna samo za velike drave. Ona je po srazmeri odnosa vladara i naroda maksimalna (vrednost vladara je najvea, narod najmanje utie na njega). Dakle, velika udaljenost izmeu vladara i naroda zahteva veliki broj posrednikih stupnjeva (npr. plemstva) koje moe obezbediti jedino velika zemlja.

Protivrenost: Mana monarhije je u tome to je monarhija ispod republike, je u republikanskoj vladi javno mnenje na najvia mesta postavlja samo prosveene, sposobne ljude, a u monarhiji na najviim mestima su smutljivci i spletkaroi. Pravi ovek je redak u kraljevskoj vladi, koliko budala na elu republikanske vlade. Republike odlikuju stalni nepromenljivi stavovi (gledita), suprotno kraljevstvu koje odlikuje nestalnost jer se vlada prema linoj volji. Problem monarhije je svaka smena kralja i predstavlja potres (prevrat) za dravu, bilo da su u pitanju izborne ili nasledne promene. VII) Meovite vlade U podeli izvrne vlasti uvek postoji stupnjevitost. Nema proste vlade, skoro sve su meovite. Jako prosta vlada je najbolja, ali snaga vlade uvek ide na utrb suverena i opte volje,tako da taj nedostatak srazmere treba nadoknaditi podelom vlade(to vladu u odnosu na suverena slabi,ali je ne slabi u odnosu na narod).Suvise slabu vladu suprotno ovome treba koncentrisati to se sprovodi u svim demokratijama. VIII) Svaki oblik vladavine nije pogodan za svaku zemlju Oblik vladavine je slian karakteristikama zemlje i ljudi (nisu svi narodi za slobodu). Monteskije uticaj podneblja na vladu zavisi od: plodnosti zemlje,vrste rada na toj zemlji, prirode njenih proizvoda, snage stanovnika, jer graansko drutvo poiva na proizvodnji vikova. Prema koliini vikova dreuje se oblik vlade. (Nije u pitanju visina poreza ve koliku korist oni donose onom od koga su naplaeni.) Udaljenost naroda od vlade poveava kotanje vlade: u demokratiji narod je najmanje optereen, to odgovara siromanim i malim narodima; u aristokratiji vie, to odgovara osrednjim narodima po bogatstvu i veliini; u monarhiji najvie, to odgovara samo bogatim narodima. Dakle,u svakoj zemlji ima prirodnih uzroka prema kojima se moe propisivati oblik vlade, koji donosi snaga podneblja, i prema kojima se moe rei kakvu vrstu stanovnika ta zemlja mora imati. IX) Znaci dobre vlade Postoje razliiti znaci o tome da li je vlada dobra ili rava. Neki hvale mir, drugi slobodu pojedinaca, sigurnost imovine, novac... Po Rusou treba se samo upitati koja je svrha politikog udruivanja, a to je podranje i blagostanje lanova tog drutva. A najsigurniji znak njihovog odranja i napredovanja je porast broja stanovnika. X) Zloupotreba (izopaenje vlade) Kao to se pojedinana volja suprotstavlja optoj volji, slino tome se i vlada stalno opire suverenu i time kvari ureenje. Kada vlada ovlada nad suverenom tada se kri opta volja. Ali, to je uroena (neizbena) mana politikih tela da ide ka svom kraju kao to starost i smrt unitavaju ovekovo telo. Dva naina izopaenja vlade: 1. Kada se vlada suava (kada se sa velikog broja ljudi prelazi na mali), tj. iz demokratije u aristokratiju pa u monarhiju. Prirodna tenja svake vlade je koncentrisanje. 2. Kada se drava raspada postoje dva naina: (a) kada vladar nasilno prisvaja suverenu vlast (ne upravlja na osnovu zakona) tada se velika drava raspada i u njoj se obrazuje druga drava (drava u dravi), tj. vlada kao drava koja je narodu tiranin despotija (gaenje drutvenog ugovora); (b) kada lanovi vlade, svaki za sebe, nasilno prisvajaju vlast, a treba da je vre iskljuivo kao telo ili celina ima isto toliko vladara koliko i magistrata, isto toliko vladara koliko i drava.

U svakom sluaju rezultat je monarhija koja ima tri oblika: 1. Demokratija se izopaava u ohlokratiju vladavina oloa 2. Aristokratija u oligarhiju 3. Monarhija u tiraniju ima dva smisla: u obinom smislu rei tiranin je kralj koji upravlja nasilno bez obzira na pravdu i zakone; u uem smislu rei tiranin je pojedinac koji bespravno prisvaja kraljevsku vlas. Tiranin je uzurpator kraljevske vlasti (mimo zakona vlada po zakonima) a despot je uzurpator suverena vlasti ili opte volje (stavlja se iznad zakona). Tiranin ne mora da bude despot ali despot je uvek tiranin. XI) Smrt politikog tela Politiko telo u sebi nosi uzrok raspada jer je vetako, to znai da je njegov vek mogue produiti vetinom staranje o zakonodavnoj vlasti, koja je srce drave, jer su zakoni osnovno sredstvo opstanka drave. XII) Kako se odrava suverena vlast? Suverena vlast dela samo preko zakona to zanai ceo narod u jednoj skuptini. To je neposredna demokratija koja je nemogua danas ali je bila mogua kod Grka i Rimljana. XIII) (nastavak) Potrebne su ne samo zasnivake skuptine (utvrditi dravno ureenje, ustanoviti vladu, izabrati magistre) koje su neto poput vanrednih, ve su potrebne i redovne skuptine naroda (ili pojavljivanje suverena) i to da ih ne poziva vlada ili vladar. Ovo moe da vai samo za jednu varo, ali ta ako ih ima vie u dravi? Da li e se suverena vlast podeliti ili je treba koncentrisati u jednoj varoi (npr. glavni grad)? Da li je suverena vlast prosta tj. nedeljiva ili je koncentrisana u svakoj posebnoj varoi koje ne treba da se potinjavaju jedna drugoj. Ni jedno ni drugo, zato to je sutina politikog tela sklad izmeu poslunosti i slobode a rei podanik ili suveren se sjedinjuju u rei graanin. (Slino je tvrdio i Aristotel kada je rekao: "Uvek je ravo ako se vie varoi sjedini u jednu dravu" ideal polisa). XIV) (nastavak) Za vreme trajanja skuptina izvrna vlast je suspendovana. To iritira vlast (vladare), pa oni odvraaju graane od skuptina i to im uspeva ako graanima fali vrlina. A skuptina naroda je tit politikih tela i konice vlade. XV) Poslanici ili predstavnici Izmeu suverene vlasti ili samovolje vlade ponekad se namee jedna srednja vlast. Drava propada: (a) kada javna sluba presaje biti glavna briga graana, (b) kada graani dravu slue novcem a ne liniu, i (c) kada plaaju vojsku, imenuju poslanike i ostaju kod kue oni plaaju da se oslobode od dunosti = prodaja otadzbine. U dobro ureenoj dravi glavni poslovi preteu u odnosu na privatne, pa narod tri u skuptinu. U loe ureenoj dravi niko ne ide u skuptinu niti ga zanima ta se tamo dogaa. Prevaga domainskih poslova ili briga tera podanike da ostanu kod kue, a to je zbog nepoverenja u optu volju, tanije detektovanje nemoi skuptine da je izrazi. A to se deava kada u skuptini ojaaju pojedinani interesi. Kada se podanika ne tiu dravni poslovi drava propada.

Slabljenje ljubavi prema otadbini, oivljavanje privatnih interesa, zloupotreba vlade i slino, raaju ideju o poslanicima ili predstavnicima koji bi predstavljali narod u skuptinama i negde se oni nazavaju treim staleom . Suverenitet ne moe da ima predstavnike jer optu volju niko ne moe predstaviti, kao to je niko ne moe ni otuiti (suprotno Kantu). Narodni poslanici nisu predstavnici naroda ve samo njihovi komisionari i ne mogu donositi nikakve definitivne odluke. (Engleski narod misli da je slobodan, a slobodan je samo da izabere lana parlamenta; im se oni izaberu on je rob.) Zakoni su izjava opte volje pa zato u zakonodavnoj vlasti narod ne moe niko da predstvlja. Ali on mora da bude predstavljen u izvrnoj vlasti (primrna sile shodno zakonu). Dakle nema predstavnika u zakonodavnoj vlasti, ali ima u izvrnoj. Moderni narodi uobraavaju da su slobodni iako imaju predstavnike; a im jedan narod da sebi predstavnike nije vise slobodan, vie ne postoji. (Vukadinovi: ne znai da nema predstavnika. Ima predstavnitva i ima poverenika. Oni su poverenici a ne predstavnici imperativni mandat.) XVI) Ustanovljenje vlade na osnovu veinske saglasnosti a ne ugovora Izvrna vlast deluje samo u pojedinanim aktima i odvojena je od zakonodavne. Ona se ne dodeljuje ni po kakvom ugovoru izmeu naroda i vlastodrca, jer bi takav ugovor bio protivan drutvenom ugovoru. Takav ugovor bi bio pojedinani akt, koji narod sklapa sa tim i tim osobama, pa onda ne bi bio ni zakon ni akt suvereniteta. Postoji samo jedan ugovor u dravi a to je ugovor o udruivanju u nju. XVII) Ustanovljenje vlade Akt kojim se ustanovljava vlada je sloen i sastavljen od dva akta: 1. akt donoenja zakona suveren daje oblik vladinom telu (taj akt je zakon), 2. akt izvrenja zakona ovim aktom narod imenuje vlastodrce; ovo imenovanje je pojedinani akt a ne neki drugi zakon. 3. Postoje i dve tekoe: a. Suveren prvo donosi zakon o vladi, pa ga zatim izvrava imenujui vladu, a to je akt vladanja pre postojanja vlade. b. Kako narod kao suveren ili kao podanik moe da postane vladar ili magistrat? Pa politiko telo ima zanimljivu osobinu da izmiruje nauzgled protivrene radnje, jer ova radnja se obavlja naglim pretvaranjem suvereniteta u demokratiju tako to graani postaju magistrati i (a) prelaze sa donienja optih na donoenje pojedinanih akata, i (b) sa donienja zakona na njegovo izvrenje. Primer u praksi: ova promena odnosa se svakog dana deava u engleskom parlamentu, gde se Donji Dom u izvesnim prilikama pretvara u jedan veliki odbor, radi boljeg raspravljanja o izvesnim pitanjima. Tako od suverenog tela, kakav je bio malopre, postaje obina komisija. Tako on samom sebi, kao predstavnikom telu, podnosi posle toga izvetaj o onome to je uradio kao veliki odbor, i ponovo raspravlja (u prvom svojstvu) o onome to je ve odluio (u drugom svojstvu).

XVIII) Sredstva za spreavanje uzurpacija vlade Nosioci izvrne vlasti nisu graani ve slubenici naroda. Vlada se u naelu moe menjati po volji naroda i u praksi to ne treba raditi bez neke preke potrebe osim kad vlada radi protiv naeg dobra.

Prirodno stanje i drutveni ugovor "ovek se raa slobodan a svuda je u okovima". Drutveno ureenje je osnova svih prava, ali ovo pravo ne proizlazi iz prirode, nego se zasniva na sporazumima. Kae se da svaka vlast potie od Boga, ali i svaka bolest potie od njega pa opet traimo lekare. Sila ne ini pravo duni smo pokoravati se samo legitimnoj vlasti (sporazumu). Pravo porobljavanja je nezkonito. Rei rob i pravo su protivurene. Besmisleno je da kae ovek oveku ili ovek narodu: "Sklaoam sa tobom sporazum iji sav teret pada na tebe, a sva korist na mene, i koji u potovati dok se to meni svia, a i ti e ga potovati dok se to meni svia". Humanistiki (optimistiki) motiv ovek nije rob ni po prirodi ni po ratu. Parola prosveenosti: 1. 2. 3. Um neodreeno ime za ono to oveka ini ovekom = zoon politikoon, animal rationalis. Kritika Um je tesno povezan sa kritikom, tj. sa sposobnou da kritiki sudimo o stvarima. Sloboda

Antipodi: um neum (mrak, neznanje), kritika dogma (tradicija), sloboda ropstvo. Um se kritiki usmerava na mrak olien u tradiciji. Cilj i ideal je otklanjanje ropstva, tj. sloboda, ali sa jasnim politikim smislom, a do slobode se dolazi umom i kritikom. Prirodno stanje Ruso daje normativnu skicu ljudskog drutva kakvo treba da bude, a ne realan opis kakvo jeste. Prvi prirodni zakon je samoodranje. Postoji dilema izmeu drutvenog ugovora i njegovih rasprava. Rasprave: prirodno stanje je sjajno, pozitivno, lepo, idealizivano, ali iz nekih razloga to ne funkcionie (slino Loku, a nasuprot Hobsu, tj. ne tako apokaliptino kao kod Hobsa). Ali zato ljudi onda uopte izlaze iz prirodnog stanja? ovek prirodnog stanja je Robinzon koji lii na Petka dobroudni divljak ali usamljen, amoralno instiktivno bie; njegove individualne snage su slabe i ne moe dugorono (trajno) da opstane zbog ugroenosti ivota (ljudi ne mogu da stvaraju nove snage, ve samo da udruuju ili sjedinjuju one koje ve postoje samoodranje udruivanje). ovek prirodnog stanja je ugroen, ali ne od drugih ljudi (kao kod Hobsa) nego od negostoljubive prirode (okruenja). Prvi model prirodne zajednice je porodica koju pravi ovek prirodnog stanja a ne pravi Robinzon. Porodica ima bioloku osnovu ali moe da bude i politika zajednica, pa je ovo i prvi model politike drutvene zajednice. Ali, ovek kao porodica ne moe dugo opstati. 1762. apoteoza ljudske slobode (himna slobode) Drutveni ugovor je osnova svih drugih prava i osnova je svake legitimne vlasti meu ljudima; ne proistie iz prirode. Definicija drutvenog ugovora: "Pronai takav oblik udruivanja, u kojem bi svako ujedinjavajui se sa svima ipak pokoravao samom sebi, i tako ostao isto slobodan kao i ranije." "Svaki od nas unosi u zajednicu svoju linost i celu svoju snagu, pod vrhovnom upravom opte volje; i jo svakog lana smatramo kao nerazdvojan deo celine".

Suprotno Hobsu koji smatra da se drutveni ugovor sklapa radi zatite i sigrnosti, gde se odriemo svojih prava; Ruso kae da se bezbedno ivi i u tamnicama argument protiv isticanja sigurnosti pa i mira kao osnovnog naela. Hobsova drava je takva tamnica gde su svi robovi sem suverena. Po Rusou odrei se svoje slobode i moralnosti znai odrei se svoje ljudskosti, ovenosti. To nije u skladu sa ljudskom prirodom. To je onda uzaludan i protivrean sporazum koji, s jedne strane, predvia apsolutnu vlast, a, s druge strane, bezgraninu apsolutnu pokornost. Formulacija "slobodan kao i pre" sadri dva razliita smisla slobode: u prirodnom stanju i u civilnom stanju. Prirodna sloboda je neograniena sloboda na sve to ga mami, sloboda kao samovolja, sloboda u Hobsovom prirodnom stanju, koja je ograniena samo snagama pojedinca. Pojedinac se odrie te slobode i prihvata graansku slobodu. Graanska sloboda je "filizofska sloboda" (moralna sloboda), sloboda pod zakonima = autonomija, ali nije prisila, nego se sloboda satoji u pokoravanju zakonu koji smo sami sebi nametnuli. To nije zapravo pokoravanje nego poslunost koju smo sami sebi propisali. Graanska sloboda je prava (via) sloboda koja je ograniena optom voljom. Drutveni ugovor sadri preutnu obavezu da e celo politiko telo prinuditi na poslunost i svakoga ko odbije da se povinuje optoj volji => znai prinudie ga da bude slobodan. Ruso je blii Loku nego Hobsu Lokovo i Rusoovo prirodno stanje je slino, tj. motivi u prirodom stanju su slini. Razlika: u Rusoovom prirodnom stanju nemamo moral. Robinzon nije dobar u moralnom smislu jer nema morala. Prirodni ovek je pitoma beslovesla ivotinja, bezazleno bie koje opstaje u prirodi, ivi sam ili u porodici (jedina zajednica). Ako nema morala nema ni vrline. ovek je slobodan kao ptica na nebu. Lok ima svojinu, moral, a Ruso nema ni svojinu ni moral. Po Rusou ovek mora da se udruuje zbog samoodranja, a da bi to bilo pravo udruivanje odrei e se slobode u jednom smislu a dobiti je u drugom. Tek tada ovek postaje moralna osoba.

Prelaz iz prirodnog u graansko stanje dovodi oveka do veoma znaajne promene, zamenjujui instinkt pravom, i dajui njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada glas dunosti zamenjuje fiziki nagon, a pravo prohtve (glupa i ograniena ivotinja se pretvara u razumno bie oveka). ovek koji je do tada gledao samo sebe, sada je prinuen da postupa po drugim naelima, i da pita razum pre nego to se povede za sklonostima. I ako se u tom stanju liava nekih prirodnih preimustava on stie druga: vebanje ili razvijanje njegovih sposobnosti, proirivanje ideja, oplemenjivanje oseanja itd. Ali, Ruso ipak ne zaboravlja realnost u kojoj postoje zloupotrebe tog nonog stanja koje ga esto sputaju ispod prirodnog stanja. Dobit od graanskog stanja je moralna sloboda, koja ini da je ovek sam svoj gospodar, jer podsticaj prohteva je ropstvo a pokoravanje zakonu koji smo sami sebi propisali je sloboda. Mi smo kao benigni Petko glupa ivotinja i treba da se pretvorimo u civilizovanog oveka. Instinkt oveka tera da se udruuje a to se ne deava preko noi, ve e proi milenijumi a to je dug evoluutivni proces u kojem se dogaa da kvantitet prelazi u kvalitet (deavaju se sitne mutacije iz kojih nastaju kvalitativne promene, a rezultat je skokovit). Rusoov divljak je kroz muku i borbu za opstanak postao civilizovan ovek biblijsko i darvinistiko tumaenje (slino Kantu). Suveren To nije Hobsov suveren u smislu da ga ne obavezuj nikakvi zakoni. Iz prirodnog stanja smo izali i dolazimo do nekog tipa udruivanja. Stvara se novi organizam politiko telo; to je novo bie koje ima svoje organe i delove a to su pojedinci u politikom

smislu ivo organsko bie koje ima svoju volju, svoje ja (organicistiko shvatanje). Opta volja je volja tog politikog tela. Ta opta linost koja nastaje spajanjem svih pojedinanih linosti nekada se zvala grad (politeja) a sada se zove republika ili politiko telo. Politiko telo je drava kad igra pasivnu ulogu a suveren kad je aktivno (razliito od Hobsovog suverena). Ali prava nadlenost suverena je ista kao kod Hobsa, tj. apsolutna, skoro niim ograniena. lanovi politikog tela su narodi, pojedinano su graani (kad uestvuju u vlasti deo su suverena), a podanici su kad su potinjeni dravnim zakonima. Politiko telo = drava = suveren Narod = graani =podanici Sve su ovo sinonimi za Rusoa koji se samo koriste u razliitom smislu kad je aktivno ili pasivno. Sve je to suveren, jer nema politikog tela van suverena. Suveren nije ika s krunom nego narod. Povrediti ugovor znailo bi unititi samog sebe, jer nije mogue povrediti jednog lana a da se ne povredi telo i obrnuto. Suveren ne moe dati nikakvo jemstvo podanicima zato to nije nikakava sila iznad njih; ali se obezbeuje od njih (zbog starosti, sebinih interesa, egoistinih ciljeva pojedinanih volja itd., to je suprotno optoj volji). Zato se suveren mora tititi (malo kontradiktoran). (Danas ministri, poverenici vlasti, koje suveren moe opozvati). Kod Rusoa nema svojine. Primarni vlasnik svega je zajednica, dok je pravo pojedinca na vlasnitvo sekundarno i podreeno je pravu zajednice na sve. Tu ima elemenata kolektivizma autarkija vlasnitva => drava u dravi; kao i slabljenje subjektivnih veza (nema subjektivne kohezije) slino Platonovim Zakonima. Suverenitet i opta volja Suverenitet je neotuiv i nedeljiv. To da je neotuiv znai da je neprenosiv, odnosno da se vlast moe prementi, ali ne i suverenitet i opta volja. Suverenitet je vrenje opte volje (manifestacija opte volje). Pojedinana volja tei privilegijama, a opta volja jednakost. Opta volja je uvek u pravu i uvek je usmerena na javnu korist ili opte dobro ili opti interes, to ne znai da je svaka odluka naroda dobra. (Kod Rusoa su esto isprepleteni empirijski (deskriptivni) i normativni nivo kako jeste i kako treba.)Volja naroda moe da grei, jer iako se uvek eli dobro, dobro se uvek ne vidi; tj. narod moe da grei u vezi toga ta je dobro za njega. 1. 2. 3. Opta volja nije volja svih ili zbir pojedinanih volja (to nije povratak na neposrednu atinsku demokratiju); oni nije nuno volja veine, ve moe da bude i volja manjine. Opta volja je zbir razlika optih volja zbir pojedinanih volja, tj. zbir kada se od tog zbira oduzmu pozitivni i negativni koji se meusobno potiru => zbir razlika. Opta volja ne svodi se na glasanje (prosto prebrojavanje glasova), ve moe da bude glasanje koje tei konsezusu.

Partije, frakcije i sekte unitavaju optu volju i razaraju dravu (politiko telo). Svaka od ovih grupacija postaje opta u odnosu na njene lanove, a pojedinana u odnosu na dravu. Dodatak: Volja je opta kada je volja itavog tela, kada je izraena, a to je akt suvereniteta, tj. zakon; i volja je pojedinana kada je volja jednog dela, a to je akt uprave (ili izvrni organ), tj. ukaz. Distinkcija je sledea: zakon je opti i suveren (Rusoov Zakonodavac je suveren), a ukaz se odnosi na neto pojedinano, ne donosi ga

suveren, ve izvrna vlast. Npr. akt objave rata ili zakljuivanja mira nije zakon nego primena zakona, tj. pojedinani akt kojim se na konkretne sluajeve primenjuje zakon. Granice suverene vlasti Rekli smo da je suverena vlast nedeljiva, neotuiva, apsolutna, a sada se pojavljuju nekakve granice. To je unutar granica suverena vlast zahteva samo ono to je u interesu zajednice, i mora da uzurpira samo onoliki deo koliko je bitno za zajednicu. Sve to pojedinac otuuje od svoje moi, imanja, slobode je samo deo onoga to je vano za zajednicu. A suveren je jedini merodavan da odredi koliki deo. Suveren ne moe da optereti podanike nikakvim okovima nepotrebni za zajednicu. On to ak ne moe ni da zahteva, jer u carstvu razuma nita se ne ini bez razloga (kao ni u carstvu prirode) racionalno, dobro shvaen opti interes (prosvetiteljstvo, optimizam, vera u razm). Obaveze koje nas vezuju za drutveno telo moramo da potujemo zato to su uzajamne. Ispunjavajui ih, ne moemo da radimo za drugoga, a da ne radimo za sebe.