• Embed Doc
  • Copy Link
  • Readcast
  • Collections
  • CommentGo Back
Download
 
pišeVladimir Dimitrijević
Ovaj mađarski Jevrejin, u mladosti saradnik nacista, od trenutka kada mu početni kapital„pozajmljuje“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i saradnikkontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, počinje da se bavi različitim poslovima, odrazaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnihkampanja za legalizaciju droge i uništavanja istočnoevropskih i balkanskih država, kao idržava Trećeg sveta.
Čarobni štapić u bajkama omiljeno je sredstvo pretvaranja junaka u ono što bi želeli da budu (anisu). U poslednjih petnaestak godina, u Srbiji se, zahvaljujući nekom čarobnom štapiću, zbivajuneviđeni preobražaji: pepeljuge nacionalizma postaju princeze „otvorenog društva“, dr Džekilisvetosavlja, mr Hajdovi liberalnog građanstva; ta pojava je sve raširenija…Jedan od najboljih svedoka ovih neviđenih preobražaja jeste publicista i dugogodišnji urednikkragujevačkih „Pogleda“, Miloslav Samardžić. U svom tekstu „Bivši novinari ‘Pogleda’“, on je pokušao danam dočara različite transformacije koje su se u nas desile sa nekim od predstavnika domaće “građanske opcije“, koji su nekad bili žestoki “nacoši“ (da upotrebimo njihov izraz)Jedan od najupečatljivijih „transformersa“ Druge Srbije sin je čuvenog srbskog istoričara, dr RadovanaSamardžića, dr Nikola Samardžić, i sam istoričar. Evo šta je Nikola Samardžić, vo vremja ono, pre nošto je postao Čedin „’liberal-demokrata“ pisao.O svim srpskim teritorijama: „Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorijekoje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, IstočnaHercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji,Hrvatskoj i Dalmaciji… Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, naKosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednjatri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogusmatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskogstanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najvišeumetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svegaindustrije.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 14. juna 1991.)O domaćim izdajnicima: „Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni ikvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkihkrugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njimasuprotstavljena, danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim uložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralamasvetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu
 
poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana /…/ stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od prepola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 30.oktobra 1992.)O muslimanskim azilantima: „Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je,međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta.Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijemastranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačnaogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svogzvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da seprilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalneimperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetskuprestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su senaseljavati i u unutrašnjosti zemlje… Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojimadesetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe jenepogrešivo pogođen, naravno, blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu ihisteričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 13.novembra 1992.)O teroru nad Srbima: „Već treći put u istom stoleću, podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekliono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nijepriznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koji se uvlači u narodnu dušu,makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logikediktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanjenacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo nasrpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalnonajavljena još u danima Zalivskog rata.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 13. novembra 27. novembra1992.)O evropskoj nedemokratičnosti: „Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamentapotpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja istavove stotina miliona ljudi.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 25. decembra 1992.)O džihadu i Bošnjacima: „Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteksnipseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata,ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretioosvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativuislamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana,dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetskeorganizacije.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 9. jula 1993)“Da, čitaoče. Bio je to, negda, hrabar mlad čovek koji je mislio svojim glavom. Sada Čeda misli umestonjega.Veran Matić je takođe sarađivao sa „Pogledima“. Radio je intervjue sa četničkim komandantima uemigraciji za B92, pa ih je prekucavao i slao Miloslavu Samardžiću. Predstavljao je „Poglede“ u Domuomladine. (B92 je bio glasilo Saveza socijalističke omladine Beograda sve do 1990. godine!)Biljanu Srbljanović u „Poglede“ dovodi Isidora Bjelica. Preporučuje je to što joj je ujak RadovanKaradžić, a Isidora je predstavlja kao deo “naše“ (desničarsko-četničke) omladine. Biljana Srbljanović je, kao i Đorđe Milosavljević (koji je 2005. u predstavi “Kontumac“ Srbiju opisao kao, po SlobodanuAntoniću, „mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome cvetaju neznanje i zlo“), pisala u kulturnojrubrici “Pogleda“…
 
Uz podsećanje na činjenicu da je Čedomir Jovanović svojevremeno bio „svetosavac“, noseći ikonuTrojeručice u studentskom protestu 1996–1997. godine, ove su činjenice dovoljan povod da sezapitamo o čemu je reč.Kako je bilo moguće da dr Nikola Samardžić pređe put od “Pogleda“ do „Peščanika“, što su ga pitali inovinari sarajevskih „Dana“? Samardžić je, na pitanje da li su mu neprijatna sećanja na „Poglede“,odgovorio: „Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su ‘Pogledi’. Međutim, mislimda nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri milionaljudi, koji će jednom stati u red pred ‘Peščanikom’.“Godine 1997, na „Studiju B“, u „Utisku nedelje“, kod Olje Bećković, gostovali su Biljana Srbljanović,Aleksandar Vulin (JUL) i Miloslav Samardžić. Do pola emisije, Samardžić i Biljana kritikovali su Vulina.Ali, od pola emisije, kada je Samardžić počeo da kritikuje Soroša, spisateljica “Pada“ se okomila naSamardžića. Bila je žešća no prema Vulinu. Osnovna argumentacija Biljane Srbljanović bila je jasna: „Da nije dobrotvora kakav je Soroš, mnogi umetnički talenti ne bi došli do izražaja“.Naravno, ne samo umetnički talenti; dovoljno je videti “kurikulum vite“ mnogih mladih istoričara,sociologa, itd. Bez Soroševih para i njegovog budimpeštanskog univerziteta, ovi se nikad ne birazmahali. Ni u Srbiji, ni drugde.Da su „Pogledi“ imali pare kakve su imali u početku (a pojedinim saradnicima plaćali su i po 2000maraka za članak), po Samardžiću, „stotine talenata razvijale bi se u dijametralno suprotnom pravcu“.Dakle, vlasnik čarobnog štapića u Srbiji zvao se (i često se još uvek zove) Đerđ (Džordž) Soroš. I nesamo u Srbiji.Ali, da krenemo redom.
ZVANIČNI SOROŠ
U knjizi američke levičarke Melise Rosi, „Šta svaki Amerikanac treba da zna o tome ko zaista vladasvetom?“, nalazi se i poglavlje o Džordžu Sorošu, u kome se zvanični podaci skladno dopunjavaju sakritičkom analizom. Po njoj, Soroš je rođen 1930. godine u Budimpešti, kao Đerđ Švarc. Njegov otac,učitelj esperanta, promenio je porodično prezime u Soroš, što, na esperantu, znači „uzleteti, vinuti se“.Kad su nacisti ušli u Mađarsku, otac je porodicu rasporedio po kućama dobronamernih Mađara. Poslenacista, došli su komunisti, i mladi Đerđ napušta Mađarsku, pa stiže u London, gde u prestižnojLondonskoj školi ekonomije stiče osnovna znanja i sreće filosofa Karla Popera, teoretičara “otvorenogdruštva“. Zatim prelazi u SAD, gde 1969. osniva Kvantum fond, čiji je cilj učešće u berzanskimšpekulacijama većeg obima. Uoči raspada istočnog bloka, Soroš finansira disidentske pokrete – „Solidarnost“ u Poljskoj i „Povelju 77“ Vaclava Havela u Čehoslovačkoj. Godine 1991. osniva Institut zaotvoreno društvo i finansira „demokratske promene“ širom Istoka, od Srbije do Rusije i Gruzije. Svojeaktivnosti prenosi i u SAD. Imovina mu se procenjuje na 7,2 milijarde dolara. Tvrdi se da je u pedesetakzemalja, u kojima se borio za „otvoreno društvo“, uložio oko 5 milijardi dolara.Kvantum fond se smatra jednim od najuspešnijih investicionih fondova u istoriji. Kao berzanskišpekulant, Soroš je postizao velike uspehe: 1992. godine špekulisao je oko britanske funte i zaradiopreko milijardu dolara, a dobio je i nadimak „čovek koji je slomio Banku Engleske“. Njegove spekulacijeoko tajlandske valute, bata, dovele su do velike azijske ekonomske krize 1997. godine. Soroševisimpatizeri kažu da je on u svemu „igrao pošteno“: samo je „predviđao“ događaje. Međutim, nijesasvim tako: francuski sud ga je 2002. godine osudio da plati 2 miliona dolara kazne zbog nezakonitihspekulacija u francuskom bankarskom sistemu 1988. godine.Opisuju ga kao jedinu privatnu ličnost koja ima „sopstvenu spoljnu politiku“. Časopis „Američkidobrotvor“ naziva ga „jedinim Amerikancem koji se može takmičiti sa američkim filantropima 1890–ih“,
of 00

Leave a Comment

You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...
You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...