ALEKSANDAR SERGEJEVI PUKIN

BORIS GODUNOV

DVORANE U KREMLJU (20. februar 1598. godine)

KNEEVI UJSKI I VOROTINSKI

VOROTINSKI: Odredie nas da grad uvamo, Al' kog u njemu da pazimo sad? Moskva je pusta; za patrijarhom U manastir se narod slego sav. Meteu tome pogaa li kraj?

UJSKI: Meteu kraj? Pogodit je lasno. Jo neko vreme svi e plakati, Jo malo e se Boris nekati

Ko pjancu kada au ponude, Al' e se zatim ve privoleti Da carsku krunu primi skrueno, A zatim... zatim da nam caruje Ko dosad.

VOROTINSKI: Evo, mesec protee Sa sestrom kako skri ga manastir Kad se odrekla zemne sujete. Ko stari pisar to u sudnici Krive i prave gleda jednako, I zlo i dobro mirno posmatra, Bez saaljenja i bez ljutosti.

PIMEN: Budan si, brate?

GRIGORIJE: Blagoslovi me. Oe preasni.

PIMEN: Blagoslov tebi Gospodnji i sad i u vekove.

GRIGORIJE: Ne daje sebi sna ni pokoja

Piui svu no, a moj poinak Greni su snovi pomuivali I avo me je svu no muio. Prisnilo mi se: kuli visokoj Na vrh se penjem, gledam s visine Svu Moskvu kao neki mravinjak; Po trgu dole narod agori, Sa smehom u me prstom upire, A mene i stid i strah obuze I strmoglavce pavi prenuh se. Triput sam, oe, taj san usnio. Zar nije udno?

PIMEN: Vri ti mlada krv. Kad se umiri postom, molitvom, Snovi e tvoji vedri postati. Ta ak i danas kad me obori Dok se jo nisam bogu molio Dreme nevoljni i san osvoji, Ne snivam ni ja tiho, bezgreno: Prikau mi se burni pirovi, Pohodi ratni, ljuti bojevi, Veselje ludo mladih godina.

GRIGORIJE: Proive divno ti svoj mladi vek! Na kazanjske si kule udaro,

Sa ujskim si na Litvu vojevo, I carskog dvora rasko video ovee sreni! dok ja mladi vek Po elijama gluvim proiveh. A zato ne bih i ja vojevo I pirovo za stolom carevim? Pa kad me stara leta pritisnu, Mano bih i ja svetsku sujetu, Ne mogoe ga nagovoriti; Ne kosnu ga se tuno moljenje Ni svekolike Moskve gorki pla, Ni velikoga sabora glas. Preklinjahu mu sestru uzaman Da blagoslovi carstvo Borisu, Al' carica u rizi monakoj Kao sam Boris da je nadahnu Ko on je tvrda, neumoljiva. No uj, moda je carstva namesnik Dravnih briga vaistinu sit; Prestola pustog ne mami ga sjaj? ta misli ti?

UJSKI: Mislim, kako se Uzalud proli carevia krv: Ako je tako, zato nije iv?

VOROTINSKI: Zloinstvo grozno! Reci, due ti, Da li ga Boris ubi?

UJSKI: A da ko? Ko epugova hitro podmiti? Ko Bitjagovska oba isposla Da u Ugljiu delo isledim, Na tragove se svee namerih, Sav grad je bio svedok zloina I svi graani to potvruju. Dovoljna bee jedna moja re I zlikovac bi bio prokazan . . .

VOROTINSKI: Pa to ga onda ti ne dotue?

UJSKI: ... Al' on, ne tajim, zbunio me tad Mirnoom svojom, hladni bestidnik, Ko pravednik me gledo u oi, I potanko me o svem pitao I besmislicu ja mu ponovih U glavu to mi sam on utuvi.

VOROTINSKI: Sramota, knee!

UJSKI: ta sam mogao? Zar Feodoru sve da otkrijem? Car sve je gledo Godunova okom Boljari prvi, ni patrijarh sam Ne mogoe ga nagovoriti; Ne kosnu ga se tuno moljenje Ni svekolike Moskve gorki pla, Ni velikoga sabora glas. Preklinjahu mu sestru uzaman Da blagoslovi carstvo Borisu, Al' carica u rizi monakoj Kao sam Boris da je nadahnu Ko on je tvrda, neumoljiva. No uj, moda je carstva namesnik Dravnih briga vaistinu sit; Prestola pustog ne mami ga sjaj? ta misli ti?

UJSKI: Mislim, kako se Uzalud proli carevia krv: Ako je tako, zato nije iv?

VOROTINSKI: Zloinstvo grozno! Reci, due ti, Da li ga Boris ubi?

UJSKI: A da ko? Ko epugova hitro podmiti? Ko Bitjagovska oba isposla Sa Kaalovom? Kad me uputi Da u Ugljiu delo isledim, Na tragove se svee namerih, Sav grad je bio svedok zloina I svi graani to potvruju. Dovoljna bee jedna moja re I zlikovac bi bio prokazan . . .

VOROTINSKI: Pa to ga onda ti ne dotue?

UJSKI: ... Al' on, ne tajim, zbunio me tad Mirnoom svojom, hladni bestidnik, Ko pravednik me gledo u oi, I potanko me o svem pitao I besmislicu ja mu ponovih U glavu to mi sam on utuvi.

VOROTINSKI: Sramota, knee!

UJSKI: ta sam mogao? Zar Feodoru sve da otkrijem? Car sve je gledo Godunova okom I sve je sluo Godunova uhom, Pa da sam cara ak i uverio, Boris bi njega ve razuverio; U tamnicu bi mene vrgnuli, I kao nekad to su strica mog, Ubili bi me na dnu tamnice. Ne hvaliem se, al' doe li as, Nikakva mene ne ustrai smrt. Plaljivac nisam. Al' nisam ni lud Da na vrat bedu sebi tovarim.

VOROTINSKI: Zloin je grozan! Sva je prilika Da pokajanje ubicu smuuje, I krv pravedna deaka nevinog Da mu spreava put ka prestolu.

UJSKI: Al' popee se; nije straljivac. I kakva poast za nas, Ruse sve: Tatarin, jue rob, Maljutin zet,

Zet krvnikov, u dui to i sam, Monomahovom krunom ovenan!

VOROTINSKI: Rod mu neznatan, mi smo znatniji.

UJSKI: I ja bih reko.

VOROTINSKI: Od starine su Vorotinski i ujski kneevi.

UJSKI: Drevnoga roda, Rurikova krv.

VOROTINSKI: Nae je pravo, knee, starije Na Feodorovu krunu.

UJSKI: Starije No Godunova.

VOROTINSKI: Bogme, tako je.

UJSKI: Pa bude li se jo pretvarao, Tad smutnjom treba uzburkati svet Da Godunova narod ostavi, Jer u nas ima dosta kneeva, Nek' meu njima cara izberu.

VOROTINSKI: Mnogo nas ima roda varjakog, Al' muan ti je s Godunovom boj: Narod je s uma smeo drevni rod, Potomke svojih voa junakih. Kneevina smo davno lieni, Carevima smo davno podloni, A on je slavom, strahom, ljubavlju, Zamaijao veto narod sav.

UJSKI (gleda kroz prozor): U tom je tajna: hrabar je, a mi... Al' dosta. Vidi, gle, vraa se puk. Hajdemo bre, ujmo odluku.

CRVENI TRG NAROD

JEDAN OVEK: Ne umoli ga niko. Odbi sve: I patrijarha i boljara zbor.

Uzalud pred njim leali u nice, Prestola carskog njega plai sjaj.

DRUGI: Ko e, o boe, da nam bude car? Avaj!

TREI: Gle, prvi dijak izie Sa odlukama zbora boljarskog.

NAROD: utite! ujmo dijaka sabornog! Pst! ujmo! ujmo!

ELKALOV (s Crvenoga trema): Sabor odlui Jo put poslednji da mo iskua Nad tunom duom gospodarevom. Patrijarh sveti sutra u zoru U Kremlju slubu boju pojae, Sa zastavama svetim krenue, Sa vladimirskom, donskom ikonom, Sa svim sinodom i boljarima. Sa svom vlastelom i prvacima, Sa pravoslavnim pukom moskovskim Svi polazimo da je molimo, Da carica se Moskvi saali

Da blagoslovi carstvo Borisu A sad krenite boga molei, Nek' dopre nebu arka molitva Pravoslavnoga puka moskovskog. (Narod se razilazi.)

DJEVIJE POLJE. NOVODJEVIJI MANASTIR

NAROD

JEDAN OVEK: U eliju su sad kod carice Otili Boris i patrijarh s njim, Sa boljarima.

DRUGI: Da l' se togod u?

TREI: Jo se protivi, al' se nadamo.

ENA (sa detetom): Ne plai, edo, Babaroga e Odneti tebe, gu-gu, ne plai!

JEDAN OVEK: Moda bi mogli prei ogradu?

DRUGI: Kojeta! Jedva die napolju, A kamo l' tamo, gde se Moskva sva Skrkljala. Gledaj: krov i ograda, Saborne crkve puna zvonara, Tornjevi, pa ak i svi krstovi Naikani su.

PRVI: Zbilja, udesno!

JEDAN: ta viu tamo?

DRUGI: ta uzvikuju? Ori se svuda, i ko valovi Rue se redom... evo, dostie I do nas, brao... Svi na kolena!

NAROD (Klei. Pla i ridanje.): Smiluj se nama, oe premili, Caruj nad nama...

JEDAN (polako): emu ovaj pla?

DRUGI: A ko e znati? Posla boljarska Nas ne tiu se.

ENA (sa detetom): Sada ne plae Kad valja plakat. Babaroga e Odneti tebe! (Baca ga na zemlju. Dete piti.) Plai, balave!

JEDAN: Svi plau, brate, i mi moramo!

DRUGI: Trudim se, brate, ali ne mogu!

PRVI: Da mi je lukom oi natrti...

DRUGI: Ili pljuvakom... Brao, recite, ta se to zbiva?

PRVI: Ko e znati to!

NAROD: Venac je carski Boris primio, Car nam je posto. Da nam ivi car!

DVORANE U KREMLJU BORIS, PATRIJARH, BOLJARI

BORIS: Oe moj sveti i boljari svi, Ja otkrih svoju duu pred vama I vi vidite da vlast veliku Sa strahom danas primam skrueno. O, preteko je breme careva! Ja nasleujem silne Ivane, I aneoskog cara zastupih!... O, pravednie, oe drave! Prizri s nebesa na pla alosni Slugu ti vernih, polji onome Koga si ljubio i uzvisio, Za carevanje polji blagoslov, Da ko ti budem blag i pravedan, I da u slavi zemljom carujem. Od vas, boljari, ekam potporu,

Ko njemu da i meni sluite Ko to sam i ja s vama sluio Dokle za cara nisam izabran.

BOLJARI: Neemo svoju pogaziti re.

BORIS: A sad poimo, poklonimo se Motima svetim ruskih careva A zatim na pir nek' se sazovu Svi, od velmoe pa do prosjaka; Dobro nam doli, gosti premili. (Odlazi, a za njim boljari.)

VOROTINSKI (zaustavlja ujskoga): Pogodio si!

UJSKI: A ta?

VOROTINSKI: Onomad, Sea se, ovde?

UJSKI: Ne, ne seam se.

VOROTINSKI: Kad narod jurnu Polju Djevijem, A ti mi ree ...

UJSKI: Nije tome as, Nekad je bolje zaboraviti. Ta ruio sam tada namerao, elei da te samo iskuam, Prokljuvim tvoje misli potajne. Al' gledaj narod cara pozdravija, Ne elim da me tamo ne vide . . .

VOROTINSKI: Ah, udvorica carska, lukavac!

NO. ELIJA U UDOVOM MANASTIRU (Godina 1603)

OTAC PIMEN, GRIGORIJE (spava)

PIMEN (pie kraj uljanice): Jo samo ovo poslednje predanje I letopis e biti svren moj. Ispunih dunost bogom danu mi. Ne odredi me Gospod uzalud I ne naui vetom pisanju

Da budem svedok mnogih godina, A duhovnik e nekad revnjivi Pronai ovaj bezimeni trud Pa uljanicu, ko ja, uei I stresti s knjiga prah od vekova, Prepisivati istinitu re Da pravoslavni sete se unuci Sudbine drevne roda ruskoga I pomenu se silnih careva, Dobra njihova, slave, podviga, A za zla dela, grehe njihove, Gospodu da se smerno pomole. Sad ivot mi se vraa ponovo, Prohujali me dani pohode, A ve odavno burni prooe Ko val za valom morske puine, Pa se sad ljuta bura stiala: Tek neki lik mi doe pred oi I tek se neke rei pomenem, Dok ostalo bez traga propade... Gle, zora svie, svea dogore Jo samo ovo predanje poslednje. (Pie)

GRIGORIJE (budi se): Sve isto snivam! Evo, trei put Taj san prokleti... A kraj svetiljke Starac sve neto pie dremeu

Predao nije oiju svu no. O, kako volim taj lik spokojni: U prolost mu se dua zanosi Do rujne zore piu letopis, Pa eleo bih ba da pogodim Pie l' o mranom jarmu tatarskom Il' Ivanovim stranim zverstvima, II' novgorodskim burnim veima? II' o Rusije slavi? Uzalud, Pogodit nee misli skrivene Iz oiju mu, s ela visokog. Sve isti lik mu smerno uzvien... Ko stari pisar to u sudnici Krive i prave gleda jednako, I zlo i dobro mirno posmatra, Bez saaljenja i bez ljutosti.

PIMEN: Budan si, brate?

GRIGORIJE: Blagoslovi me. Oe preasni.

PIMEN: Blagoslov tebi Gospodnji i sad i u vekove.

GRIGORIJE: Ne daje sebi sna ni pokoja Piui svu no, a moj poinak Greni su snovi pomuivali I avo me je svu no muio. Prisnilo mi se: kuli visokoj Na vrh se penjem, gledam s visine Svu Moskvu kao neki mravinjak; Po trgu dole narod agori, Sa smehom u me prstom upire, A mene i stid i strah obuze I strmoglavce pavi prenuh se. Triput sam, oe, taj san usnio. Zar nije udno?

PIMEN: Vri ti mlada krv. Kad se umiri postom, molitvom, Snovi e tvoji vedri postati. Ta ak i danas kad me obori Dok se jo nisam bogu molio Dreme nevoljni i san osvoji, Ne snivam ni ja tiho, bezgreno: Prikau mi se burni pirovi, Pohodi ratni, ljuti bojevi, Veselje ludo mladih godina.

GRIGORIJE: Proive divno ti svoj mladi vek! Na kazanjske si kule udaro, Sa ujskim si na Litvu vojevo, I carskog dvora rasko video ovee sreni! dok ja mladi vek Po elijama gluvim proiveh. A zato ne bih i ja vojevo I pirovo za stolom carevim? Pa kad me stara leta pritisnu, Mano bih i ja svetsku sujetu, Monaki lik bih ko ti primio, U obitelj se tihu povuko.

PIMEN: Ne tui to si rano greni svet Ti ostavio i to iskuenja Malo ti dade Vinji... Veruj mi, Nas oarava zalud rasko, sjaj I prepredena ljubav enskinja. Mnogo sam ivot uivao dug Ali blaenstva tek osetih slast Kad u manastir mene pozva bog. Pomen' se, sinko, silnih careva: Ko je nad njima? Gospod jedini. Protiv njih niko ne sme ustati. Al' i njima bi venac doteo, Te su menjali krunu kapicom.

U monakom je postu, molitvi Car Ivan pokoj dui traio, I dvorac prepun gorde vlastele U manastir se tih pretvorio: Ljubimci besni dvora njegovog Svi postadoe smerni inoci, A strani car im skruen iguman. U ovoj sam ga vido eliji (U kojoj Kiril mnogostradalni ivljae tada, kad sam poinjo I ja da shvatam zemnu sujetu); Ja videh cara kako sustao Od ljuta gneva, smrtnih presuda, Zamiljen seda meu inoke, Dok nepomini mi ga gledasmo. I tiho s nama poe razgovor, Sa igumanom i svom bratijom: Pribliuju se dani eljeni, Doi u vama, spasa traei. Kirilo, Sergije i Nikodime, Prim'te od mene zavet duhovni: Doi u vama kao pokajnik I asni postrig ovde primiu Stopama vaim, oci, pripavi. Tako zborae glavar drave, Slatke mu rei tekle s usana I plakao je, dok smo molili Boga da ljubav i mir nispolje

Mnogostradalnoj dui carevoj. A tek Feodor, sin mu blaeni! Na prestolu je stalno teio ivotu tihom, kao isposnik, U eliju je dvor pretvorio I teko breme briga dravnih Svetu mu duu ne smuivae. Car smerni bogu tako omile Da je Rusija dane njegove U mirnoj slavi sreno provela, A sveta smrt mu bee udesna: Odru mu sav u sjaju pristupi Mu neki samo njemu vidljivi; I Feodor je s njim govorio, Patrijarhom ga zvao velikim. Dvorane teka strava obuze, Razumeli su ovo vienje, Jer se kraj odra sveti vladika U tome asu nije bavio. A car kad bogu duu predade, Mirisom svetim dvor se ispuni I kao sunce lik mu zasija Takav se vie nee roditi... O, tugo strana, o, neviena! Razgnevili smo boga, zgreili, Za gospodara sebi uzeli Caroubicu.

GRIGORIJE: Oe preasni, Odavno hou da te upitam O careviu, jer u Ugljiu Smrt si mu, vele, onda video.

PIMEN: Kako se toga ne bih seao? Da zloin vidim, bog mi odredi. U te me dane tamo poslae Napodvig neki. No se sputala Kada sam stigo. A pred jutrenje Na uzbunu se zvono razlee. U dvor cariin svi pojurie, Pa i ja, gde grad sav se slegao. Ja videh: mrtav lei carevi, Izbezumljena majka carica Oajno tui i oplakuje, Dok podivljali narod rastre Carevievu podlu dadilju. A u tom besan, bled od pakosti, Bitjagovski se, Juda, pojavi: Dr'te ubicu narod povika, Al' on izmae, a puk pojuri, Za ubicama poe potera, I svu trojicu brzo stigoe, Jo toplom trupu njih privedoe. I gle! Odjednom mrtvac zadrhta.

Kazujte grehe! narod povika. Pod sekirom u stravi samrtnoj Borisa glavnim krivcem priznae.

GRIGORIJE: Kol'ko tad leta careviu bi?

PIMEN: Pa sedam leta... Bio bi on sad (Prolo je deset... ili povie: Dvanaest, bogme!) tvojih godina, I carevo bi, al' ne dade bog. Zavriu tom priom alosnom Predanje svoje, jer se ostavih Otada dela svetskih, sujetnih. A ti to razum pismom prosvetli, Brat Grigorfje, trud ti predajem, Pa dokon, posle dela duhovnih, Opisuj i ti sve nezlobivo, Sve to se tvome oku otkrije: Sva carska dela, ratne podvige I ugodnika sveta udesa, Prorotva tajna, znake nebeske A meni ve je vreme prestati I svetiljku ugasit... Jutrenje Glase ve zvona... Spasi, Gospodi, Sve sluge svoje... taku dodaj mi. (Odlazi.)

GRIGORIJE: Svi, Borise, pred tobom strahuju, Niko ti ne sme ni pomenuti Nesrenu sudbu bedna mladenca Al' isposnik u mranoj eliji Ispisuje ti stranu optubu: Spasti se nee suda zemnoga, Utei nee sudu boijem.

PATRIJARHOVE ODAJE PATRIJARH I IGUMAN UDOVA MANASTIRA

PATRIJARH: Pobee, oe igumane?

IGUMAN: Pobee, sveti viadiko. Evo ve tri dana otkako je pobegao.

PATRIJARH: Obeenjak prokleti! A od kojega je roda?

IGUMAN: Od roda Otrepjeva, galiki boljarski sin; jo u ranoj mladosti postrigao se negde neznano, prebivao u Suzdalju, u Jefimjevskom manastiru, pa otiavi

odande, skitao se od obitelji do obitelji i, na koncu, doao meu moju udovsku bratiju, a ja, videi ga jo mlada i nerazumna, predadoh ga na staranje ocu Pimenu, starcu krotkom i smirenom. Bejae pismen veoma, letopise nae itae i pravila o svetima sainjavae, ali, eto, sva ta nauka u njega ne bee raudana od Gospoda boga...

PATRIJARH: Ve mi dodijae ti uevnjaci! ta je taj uobrazio! Biu car u Moskvi! Ah, sosud avolski! Nego da caru o tom ne javljamo; zato da uzbunjujemo oca-gospodara? Bie dovoljno da dijak Smirnov ili dijak Jefimjev objavi poternicu. Kakva jeres! Biu car u Moskvi! Doepati ga se valja, doepati, ugodnika avolskoga, pa ga oterati u Solovjecki manastir da veno ispata. Ta to je jeres, oe igumane!

IGUMAN: Jeres, sveti vladiko, jeres suta!

CARSKE DVORANE DVA STOLNIKA

PRVI STOLNIK: Gospodar gde je?

DRUGI STOLNIK: U lonici je, Sa vraem nekim zatvorio se.

PRVI: Gatala, vrai i bajalice Najmiliji su njemu razgovor. Povazdan gata ko udavaa. Da mi je znati o em gata to?

DRUGI: Evo ga, ide. Da ga upitam?

PRVI: Al' je natmuren! (Odlaze.)

CAR (ulazi): Car sam postao, Ve esto leto vladam spokojno, Al' dua moja sree ne vide.

Za mladih dana tako udimo Utehu slatku svojoj ljubavi, Al' onog asa kad utolimo Ljubavnu udnju, mi se hladimo! Uzaman vrai meni proriu Vladanje mirno, starost spokojnu, Ni vlast ni ivot ne raduju me, Dua mi sree i ne oseti, Nebesa slutim stranu odmazdu. Nauman bejah puk da umirim, Da steem najzad ljubav narodnu Dareljivou, slavom, zabavom, Al' to je samo praznih snova dim: Puina mrzi ive careve, Mrtvace samo ljubi puina. Ludaci smo kad pljesak svetine II' jauk srce nae zbunjuje. Gospod nam posla gladnu godinu, Skapavajui narod zavapi, A ja itnice irom otvorih I zlato prosuh, posla dadoh im, Pa opet su me besno ruili! A kad im oganj kue prodera Te im sagradih nova stanita, Tad palikuom mene nazvae! Pa ekaj ljubav sad od svetine! U domu svom se nadah utesi, Hteo sam brakom ker da usreim,

Ko bura smrt joj ote enika... I poe da se unja podla re Sve oko mene, oca nesrenog, Kako sam keri sreu ubio! I ko god umre, ja ga ubijam: Ja Feodoru smrt uskorio I ja caricu sestru otrovo, Kaluericu smernu... uvek ja! Ah, jasno mi je: nita ne moe U zemnom jadu da nas umiri, Ba nita... savest samo spokojna. Jedino ona pobednica je Nad zlobom i nad mranom klevetom Al' nae l' se na tvojoj savesti Ma samo jedna mrlja sluajna, Tad teko tebi: ljutim ranama Izgore duu, srce otrova, Po uhu ti ko eki udara, U nesvesti se mozak prevre, Pred okom ti deaci krvavi. Od strave bih u nevrat beao! Ah, teko onom, teko bedniku, Kom duu pee savest neista!

KRMA NA LITAVSKOJ GRANICI MISAILO, VARLAAM, MONASI-SKITNICE. GRIGORIJE OTREPJEV U SVETOVNOM RUHU. KRMARICA.

KRMARICA: im da vas poastim, oci preasni?

VARLAAM: to je bog dao, domaice. Ima li pia?

KRMARICA: Kako ne bi bilo, oci moji! Odmah u doneti. (Odlazi.)

MISAILO: A to si se ti snudio, drue? Evo ti granice litavske, koje si toliko eleo da se doepa.

GRIGORIJE: Dokle god ne budem u Litvi, sve dotle neu biti spokojan.

VARLAAM: A to ti je Litva tako omilela? Mi, eto, otac Misail, pa i ja grenik, otkako smo utekli iz manastira, ba

ni o em ne mislimo. A Litva, a Rusija, a ija, a vrat: svejedno nam je, samo kad ima pia. A, evo ga!

MISAILO: Pravo veli, oe Varlaame.

KRMARICA (ulazi): Evo, oci moji. Nek' vam je nazdravlje!

MISAILO: Hvala ti, duice, bog te blagoslovio. (Monasi piju; Varlaam udario u pesmu: Aj, pod gradom, Aj, pod gradom, pod Kazanjom belim...)

VARLAAM (Grigoriju): A to ti malo ne pijucne, pa ne pevucne?

GRIGORIJE: Neu.

MISAILO: Svakom na volju daj...

VARLAAM: A pijanici raj, oe Misailo. Dela, da gucnemo po jednu aicu za ovu nau krmaricu:

Aj, pod gradom, pod Kazanjom belim... Nego, oe Misailo, kad mi brk u au ogrezne, tad ne volim da vidim trezne; s dobrim ljudima pijem, sa zlima se bijem; izvoli, ako si mi drug ako nisi, hajd, nalevo krug: gde se popu sofra sprema, tu avolu mesta nema.

GRIGORIJE: aicu poljubi, al' pamet ne gubi, oe Varlaame! Vidi, i ja ponekad umem glatko da nametam.

VARLAAM: A zar ja gubim pamet?

MISAILO: Ta pusti ga, oe Varlaame!

VARLAAM: Kakav mi je ovo svetac? Sam nam se prilepio uz put i ne zna ni ko je ni otkuda je pa se jo pravi vaan... (pije i peva) Mlad se kale postrie...

GRIGORIJE (krmarici): Kud vodi ovaj put?

KRMARICA: U Litvu, 'rano moja, u Lujove gore.

GRIGORIJE: A je li daleko do tih Lujovih gora?

KRMARICA: Nije daleko, do veeri bi se stiglo da carske vlasti ne ustavljaju, da graniari ne straare.

GRIGORIJE: ta, ustavljaju?! Kako to?

KRMARICA: Neko je pobegao iz Moskve, pa je dola zapovest da svakoga ustave, da ga pregledaju.

GRIGORIJE (za sebe): Nazdravlje ti, kume!

VARLAAM: Ej, priko! Ti se ba uz domaicu prilepio! Kanda ti milija mlada prija no stara rakija, pa akoe, bratac, akoe. Svako po svom tiparu, a u mene i u oca Misaila samo jedna brigica: da se gucne aica; pije polagance dok ne udari o dance.

MISAILO: Pravo veli, oe Varlaame...

GRIGORIJE: A koga li to trae? Ko je to pobegao iz Moskve?

KRMARICA: Bog e ga znati, neki lupe, razbojnik tek da poteni ljudi ne mogu proi, a, na kraju krajeva, nee od toga nita biti; ni gluve kuke nee uhvatiti: kao da u Litvu nema drugoga puta nego samo taj drum. Evo, svrne li levo odavde, udarie kroz borove stazicom sve do crkvice to je u ekanskom potoku, pa onda blatom do Hlopina, odakle e ak i dete moi da te odvede do Lujovih gora. A ti graniari samo znaju da putnicima dosauju, nas sirotinju da pljakaju. (uje se buka.) ta je to? Ah, evo ih, zlotvori jedni! Idu da pronjukaju.

GRIGORIJE: Domaice! Ima li ovde kakav kutak da se sklonim?

KRMARICA: Nema, roeni. I ja bih se negde denula. Idu i samo njukaju, ne moe da im najami pia i hleba i ega ti jo ne crkli, dabogda, grom ih... (Ulaze graniari.)

GRANIAR: Pomae bog, domaice!

KRMARICA: Bog vam pomogo, dragi gosti, izvolite!

JEDAN GRANIAR (drugome): Gle! Ovde je neko veselje; bie i za nas asti. (Monasima.) Ko ste vi?

VARLAAM: Starci smo boji, inoci smireni, idemo po selima, milostinju hriansku za manastir prosimo.

GRANIAR (Grigoriju): A ti?

MISAILO: Drug je na...

GRIGORIJE: Iz predgraa itelj: pratio sam starce do granice, a sad u kui.

MISAILO: Zar si se pimanio?

GRIGORIJE (tiho): uti.

GRANIAR: Domaice, deder jo pia, hoemo sa starcima malo da pijucnemo, re da prozborimo.

DRUGI GRANICAR (lagano): Ovaj momak, reko bih, neki gola, nema pas za ta da ga uhvati, ali starci...

PRVI: uti, odmah emo da ih opipamo... Kako je, oci moji, ide li posao?

VARLAAM: Slabo, sinko, slabo! Hristijani su ti danas postali tvrdice; vole novce, kriju pare. Slabo bogu daju. Greh veliki se pojavio meu narodima na zemlji. Sve se dalo u trgovinu, na kaiarenje; o zemaljskom bogatstvu samo misle, za spasenije due ne mare. Luta i luta moli i moli al' esto za tri dana ni tri marjaa ne izmoli. Greh veliki! Proe itava sedmica, pa i druga, a kad zaviri u kesu, u njoj sama sitnurija sramota te da se u manastiru pojavi, i ta e onda? Od muke sve propije;

nevolja, pa to ti je. Ah, zlo je, nastala su poslednja vremena...

KRMARICA (plae): Gospode, pomiluj i spasi! (Dok je Varlaam ovo govorio, prvi graniar se paljivo zagledao u Misaila.)

PRVI GRANIAR: Aljoha! Je l' u tebe carski ukaz?

DRUGI: Kod mene je.

PRVI: Dajder ga ovamo.

MISAILO: A ta si se ti u mene upiljio?

PRVI GRANIAR: Evo zato: iz Moskve utekao neki jeretik prokleti, Grika Otrepjev; u li za to?

MISAILO: Ne uh.

GRANIAR: Nisi uo? U redu. Ali je car zapovedio da toga begunca jeretika uhvate i obese. Zna li za to?

MISAILO: Ne znam.

GRANIAR (Varlaamu): Ume li da ita?

VARLAAM: Za mladosti svoje znao sam, ali sam pozaboravio.

GRANIAR (Misailu) A ti?

MISAILO: Nije me Gospod prosvetlio.

GRANIAR: E, pa evo ti carskoga ukaza!

MISAILO: A ta e mi?

GRANIAR: Meni se ini da si ti taj odbegli jeretik, lopov,

varalica.

MISAILO: Zar ja? Pobogu, ta to zbori?

GRANIAR (drugu): ekaj! Pazi na vrata. Sad emo da izvedemo stvar na istinu.

KRMARICA: Ah, muitelji prokleti! Ni starca na miru ne ostavljaju.

GRANIAR: Ko je ovde pismen?

GRIGORIJE (stupa napred): Ja sam pismen.

GRANIAR: Evo ti, na! A od koga si nauio?

GRIGORIJE: Od crkvenjaka naega.

GRANIAR (daje mu ukaz): itaj-der naglas!

GRIGORIJE (ita): udova manastira sabrat nedostojni Grigorije, od roda Otrepjeva, u jeres pade i avolom nauen, drznu se da smuuje svetu bratiju svakojakim sablaznima i bezakonjima. A po saznanju uje se da je ovaj prokletnik Grika pobegao na meu litavsku...

GRANIAR (Misailu): Bogme si ti to?

GRIGORIJE: I car zapoveda da se uhvati...

GRANIAR: I obesi.

GRIGORIJE: Nije ovde reeno da se obesi.

GRANIAR: Lae: nije svaka re za pisanje. itaj: da se uhvati i obesi.

GRIGORIJE: I obesi. A lupeu ovome, Griki, ima leta od roenja (gledajui Varlaama) pedeset, stasa je

srednja, glave elave, brade sede, trbuha debela... (Svi gledaju Varlaama.)

PRVI GRANIAR: Deco! Evo Grike! Drite, vezujte! Ne bih ni u snu pomislio!

VARLAAM (epa hartiju): Natrag, nikogovii! Zar ja Grika?! ta! Pedeset leta, seda brada, debeo trbuh. Ne, bratac! Mlad si ti jo da sa mnom cgu tera. Odavno nisam atio i slabo se razbiram u knjigama, ali u se ovde ve razabrati kad roenu iju hoe da zavrnu. (ita sriui) A leta mii je od roenja... dvadeset. Gde tu, bratac, stoji pedeset? Vidi da je dvadeset.

DRUGI: Jeste, seam se, dvadeset. Tako su nam i rekli.

PRVI GRANIAR (Grigoriju): Pa ti si, brajko, neka aljivina! (Dok itaju, Grigorije stoji poniknute glave, s rukom pod pazuhom.)

VARLAAM (nastavlja): A stasa je malena, prsiju irokih, jedna mu je ruka kraa od druge, oiju je plavih, kose rase, na obrazu bradavica, a i na elu jedna. Da nisi, prijatelju, ti

taj? (Grigorije odjednom trgne handar; svi pred njim ustuknu i on iskoi kroz prozor.)

GRANIAR: Dr' ga! Dri! (Svi pojure u neredu.)

MOSKVA. DOM UJSKOGA UJSKI I MNOGI GOSTI. VEERA.

UJSKI: Jo vina. (Ustaje, a za njim ustaju i svi ostali.) A sad, gosti premili, Poslednji pehar! Deko, molitvu!

DEAK: Care nebesni, svuda prisutni, Uslii slugu smernih moljenje: Za cara naeg Tebe molimo, Za izbranika Tvoga, Gospode, Hrianskog cara samodravnog. U dvoru, ratu, boe, titi ga, Na putu i na odru nonome, Daj da pobedi nae dumane, Da mu se carsko ime proslavi

Od jednog mora sve do drugoga, I dom da zdravljem njegov procvati, Da ograncima svojim zakrili Svu vaseljenu, i da slugama Svojim ko dosad bude milostiv I blagodatan, srca strpljiva, Pa neiscrpna vrela mudrosti Njegova nek' se na nas izliju; Molimo ti se, care nebesni, Za cara ovaj pehar diemo!

UJSKI (ispija au): Poivi, boe, cara silnoga! Zbogom poite, gosti premili, Hvala vam to mi niste prezreli Hleb so, ponuen... i laku vam no. (Gosti odlaze, a on ih ispraa do vrata.)

PUKIN: Jedva jednom odoe, knee Vasilije Ivanoviu, a ve sam mislio da nam se nee dati prilika da porazgovaramo.

UJSKI (slugama): Ej, ta ste zinuli? Samo bi da prislukujete kad vam gospodari razgovaraju. Uspremite sto, pa izlazite odavde. ta je, dakle, Afanasije Mihailoviu?

PUKIN: udne se stvari, bogme, zbivaju. Iz Krakova mi glasnik donese Vest od Gavrila, od sinovca mog.

UJSKI: Gle!

PUKIN: Sinovac mi udnu posla vest. Al' ekaj... (ode do vrata i pogleda) Sina Groznog Ivana Po Borisovoj volji ubie...

UJSKI: Pa zar to novost?

PUKIN: Stani, priekaj: Ali on ivi.

UJSKI: Novost odista! Zar iv carevi? udno bogami! I nita dalje?

PUKIN: uj me do kraja: Ma ko to bio, spasen carevi II' utvara u liku njegovu, II' samozvana, smela varalica, Dimitrije se ipak pojavi!

UJSKI: Ta nee biti? Da l' je istina?

PUKIN: Sinovac moj ga lino video, Prvi put kad je u dvor doao I okruen gospodom litavskom Kad u odaju kralju pristupi.

UJSKI: Pa ko je? Otkud je?

PUKIN: Bogme, ne zna se, Tek zna se da je bio prislunik Kod Vinjeveckog, i da otkri se Na odru smrtnom ocu duhovnom, A kad pan gordi tajnu saznade, Iz teke boljke njega podie, I zatim poe sa njim igmundu.

UJSKI: Da l' to jo vele o toj deliji?

PUKIN: Pa kau: uman, hitar, prepreden, Svakome mio. A ve moskovskim Svim beguncima pamet zanese. Popovi rimski s njime uruju, A samom kralju tol'ko omile Da mu je, kau, pomo obreko.

UJSKI: Sve je to, brate, takva ujdurma Da ti se glava sama obre. Samozvanac je, u to ne sumnjam. Ali, priznajem, stvar je opasna, I grune li po puku o tom glas, Oluja e se strana podii.

PUKIN: Oluja takva da e odneti Sa glave krunu mudrom Borisu. Zasluio je, jer nas potlai Ko Grozni sve (u snu se ne snio!). Koja nam vajda to ne ubija Pred svetinom, na toku krvavom to ne pevamo pesme Isusu,

I na lomai to ne saie Dok elezom dara po eravici Kao pokojni, kao Grozni car. Ta ni za ivot nismo sigurni! Svakog nas dana vreba nemilost, elija gluva, Sibir, okovi I smrt od gladi ili veala. Gde su nam nai prvi plemii, Kneevi Sicki, i estunovi, I Romanovi, nada narodna? Svi zatoeni, svi su prognani! Strpljenja samo: doi e ti red. A i na domu preti nevolja, I tu ko Litva da opsauje: Neverne sluge vrebaju nam glas, Na potvoru svi spremni jezici: Od svakog sebra sada prezamo Kad treba da ga ibom kaznimo. I urevdan je, eto, ukino Na batini da vlasti nemamo. Lenivca hrani, ma ne radio, A poslenika ne sme primiti, Premami li ga na sud izlazi! Ovakvog uda nije bivalo ak ni u dane cara Ivana! Pa barem da je lake narodu! Pitaj ih samo, pa e videti: Ako im samozvanac povrati

Obiaj drevni, otpust urevski, Nastae guva...

UJSKI: Pravo govori, Ali ja mislim da je zasada O tom utati bolje.

PUKIN: Tako je, utati treba. Ti si razuman I s tobom uvek rado govorim, Pa kad me miso neka pritisne, Tad moram tebi da se izjadam. A pitko vino i medovina Jo vie gostu jezik razveza... Pa, zbogom, knee...

UJSKI: (Ispraa Pukina) Zbogom poao!

CARSKE ODAJE CAREVI CRTA ZEMLJOPISNU KARTU. CAREVA KI, DADILJA.

KSENIJA (celiva sliku): Mili moj verenie, predivni kraljeviu, ne bi ti sueno da bude kod mene, kod svoje neveste, nego u grobu tavnom, u zemlji tuinskoj. Nikada se uteiti neu, veno u za tobom suze roniti.

DADILJA: Nemoj, edo carsko! Suze devojake, rosa jutarnja: sunce ograne, rose nestane. Nai e se tebi drugi uvegija, divan i umiljat. Zavolee ga, lepoto moja prekrasna, zaboravie svoga kraljevia.

KSENIJA: Neu, dado, i mrtvom u mu biti verna. (Ulazi Boris.)

BORIS: ta je, Ksenija, keri premila? Zar nevesta ve tuna udova? Za verenikom suze proliva? O, edo moje! Sudba ne dade Da srenim vaa srca ugledam. Nebesa, valjda, grean razgnevih,

Ne mogoh srenom da te uinim. Bez greha, edo, zato postrada? A ta ti radi, sine jedini?

FEODOR: Sveg carstva naeg, zemlje moskovske Sa kraja na kraj sliku gradim sad. Evo je: Moskva, gordi Novgorod, A ono tamo, to je Astrahan. Tu su i mora, i ume permske, Sibirske zemlje...

CAR: A to ta ti je, Ko zmija neka?

FEODOR: Volga majica.

CAR: Divno! Da slatka ploda uenja! Ko sa oblaka moe videti Sve carstvo irom: reke, gradove. Ui se, sine, iri naukom Iskustva ovog zemnog ivota I nekad, moda bie uskoro, Sve oblasti to sad ih naslika

Pod tvoju ruku mogu dopasti. Ui, moj sinko, da bi lasnije Vladanja teret mogo snositi. (Ulazi Semjon Godunov.) Gle, Godunov mi ide s vestima. (Kseniji) U svoju sobu idi, duice, I nek ti Gospod srce utei. (Ksenija odlazi sa dadiljom.) ta mi to javlja Semjon Nikiti?

SEMJON GODUNOV: Jutros mi sluge ujskog, Pukina, Dooe rano s vanim vestima.

CAR: Pa?

SEMJON GODUNOV: Ree meni sluga Pukinov Da glasnik stie jue u zoru Iz Krakova i odmah vrati se Bez pisma natrag s tajnom porukom.

CAR: Hvataj glasnika!

SEMJON GODUNOV: Za njim poslah ve.

CAR: ta bi sa ujskim?

SEMJON GODUNOV: Sino ugosti On Miloslavskog, prijatelja svog, I Buturline, Saltikov-Mihajla, Pukina i jo drugih nekol'ko; Na veeri su dugo ostali, A kada Pukin osta poslednji, S domainom je dugo ukao.

CAR: Po ujskog odmah!

SEMJON GODUNOV: Ve je doao. Care!

CAR: Pozovi njega ovamo! (Semjon Godunov odlazi.)

CAR: Sa Litvom veze? Otkuda to sad? Mrzim Pukine, taj bundijski rod; A ujskome se ne sme verovat, Pokoran, tobo, al' smeo, dvolian. (Ulazi ujski.) Treba da s tobom, knee, govorim, Al' ko da poslom i sam doe mi, Pa reci kojim dobrim dolazi.

UJSKI: Da, gospodaru, nosim vanu vest.

CAR: Da ujem, reci...

UJSKI (tiho pokazujui na Feodora): Bolje nasamo...

CAR: Ne mari nita, nek carevi zna to zna i ujski. Kazuj, knee, vest!

UJSKI: Iz Litve, care, jue stie glas...

CAR: Pukinu to ga glasnik donese?

UJSKI: Ve zna, a ja sam, care, mislio Da jo tu tajnu nisi saznao.

CAR: Svejedno, knee: sad je potrebno Da izvetaje sravnim, istinu Razberem pravu.

UJSKI: Ja znam samo to: U Krakovu kod kralja poljskoga Samozvanac se neki nalazi.

CAR: ta vele? Ko je samozvanac taj?

UJSKI: Ne znam.

CAR: A... je li opasan za nas?

UJSKI: Svakako, care: mona ti je vlast,

iroke ruke, milostiv i blag, Zarobio si srca roblja svog, Al' zna kakva je glupa puina, Prevrtljiva pa svemu veruje, Lako se pustoj nadi predaje, Spremna da svakoj buni sleduje, Istinu ne zna, za nju ne haje, Basni se svakoj odmah raduje, Dui joj gove smela bestidnost, Pa ako ona mrana skitnica Ovamo krene s mee litavske, Primamie tad rulju bezumnu Dimitrijevo ime vaskrslo.

CAR: Dimitrijevo! Zar? Deaka tog? Dimitrijevo! Idi, sine moj!

UJSKI (za sebe): Crven je sav! Zagrmee sad!...

FEODOR: Dopusti...

CAR: Idi, sine, odlazi. (Feodor odlazi.)

Dimitrijevo!...

UJSKI (za sebe): Nije znao jo!

CAR: uj, knee: treba uiniti sve, Ograditi od Litve Rusiju Straama jakim, da nam granice Ni iva dua ne pree, ni zec, Ne prodre poljski, nit od Krakova Preleti gavran. Hajde, polazi!

UJSKI: Idem.

CAR: Al' ekaj. udi me ta vest! Da li si uo, knee, ikada Iz grobova da mrtvi ustaju, Da zakonite sude careve, to ih je ceo narod izabro I sam patrijarh vencem oveno? Smeno! Al' to se ti ne nasmeja?

UJSKI: Ja, gospodaru?

CAR: Knee, pouj me: Kada sam dozno da su deka tog... Da je to dete ivota lieno, U izviaj sam tebe poslao; Krstom i bogom sad te zaklinjem Po dui da mi ree istinu, Da l' ubijenog deka poznade? Reci mi, nije l' drugi podmetnut?

UJSKI: Tako mi...

CAR: ujski, ne zaklinji se, No reci: je li bio carevi?

UJSKI: Ba on.

CAR: Promisli. Knee, neu te Progonstvom kaznit za la preanju, Milostiv biu, al' sad slae li, Kunem se glavom sina roenog, Stranom u kaznom tebe kazniti, Da i sam car e Ivan Vasilji

Od uasa u grobu ceptati.

UJSKI: Ne strahujem od kazne; nemilost Tvoja je meni mnogo stranija; Zar tebe, care, ja da prevarim? Zar obmanuti sebe samoga, Ne prepoznati lik Dimitrija? Tri sam mu dana le pohodio Kad je u crkvi mrtav leao, A oko njega trinaj'st trupina to rastre ih besna puina. Od njih je io miris trulei, A' careviev lik je detinji Jo bio ko iv, kao zaspao, Duboka rana jo krvavila, Na licu crte neizmenjene. Ne, sumnje nema: Dimitrije sad U grobu sniva.

CAR (mirno): Dosta, odlazi. (ujski odlazi.) Da mi je malo bar da odahnem! Sve vreme krv sam svoju oseo U lice meni da navaljuje. Ah, eto zato trinaj'st godina Na san mi mrtav deak dolazi!

Da, eto zato! Sad tek poimam. Al' ko li mi je strani dumanin to se na mene sada podie? Zar prazno ime, sen da razdire Sa mojih plea purpur careva, Zar zvuk da deci presto otima? Bezumnik, zar se od tog preplaih? Duni u prizrak, pa e nestati! Odluio sam ivet bez straha Al' ne smem nita ni da prezirem. O, teka li si, kruno Monomaha!

KRAKOV. DOM VINJEVECKOGA SAMOZVANAC I PATER ERNJIKOVSKI

SAMOZVANAC: Ne, oe moj, tu nema prepreke, Naroda svoga duu poznajem: U pobonosti ne preteruje, Primer je carev njemu svetinja A prema svakoj veri trpljiv je, Pa jemim: bre no za leta dva Sav narod moj, sva crkva severna Namesnika e priznat Petrova.

PATER: Ignacijus ti sveti pomogo Dok tvoje vreme jednom ne doe! A dotle uvaj s neba blagodet U dui, tajno, seme njegovo. Brani nam katkad dunost duhovna Neposveenima tajnu odati; Dok ljudi sude samo delo, re, Namere tvoje vidi samo bog.

SAMOZVANAC: Amin. Ko ide? (Ulazi sluga.) Reci: primam ih. (Otvaraju se vrata; ulazi gomila Rusa i Poljaka.) Drugovi moji! Sutra kreemo Iz Krakova u Sambor, Mnieku. (Mnieku) Tri dana tvoji gosti biemo, Vojvodo; tvoje gostoljublje znam, I dom ti blista sjajem otmenim, Domaicom se mladom ponosi. Tamo se nadam da u videti Marinu divnu. A vi drugovi, Slovenskog roda dini sinovi, Rusijo, Litvo, bratske zastave Na opteg to ste digli dumana, Skoro u s vaim stranim etama

Na lukavoga moga zlotvora; U boj i slavu vas u povesti. Al' gle, ta vidim. Lica neznana!

GAVRILO PUKIN: Iz ruke tvoje, pune milosti, Da prime slubu i ma, stigoe.

SAMOZVANAC: O, zdravo da ste. Blie, drugovi! No ko je ovaj mladi prekrasni?

PUKIN: Knez Kurbski.

SAMOZVANAC: Ime slavno, doista. (Kurbskom) Moda kazanjskom heroju rod?

KURBSKI: Sin njegov.

SAMOZVANAC: Otac je li ti iv?

KURBSKI: U grobu svome davno poiva.

SAMOZVANAC: Bio je mudrac uma velikog, Junak u boju, zboru boljarskom, Al' otkad se ko ljuti osvetnik S Litavcima na Oljgin die grad, Otada glas o njemu umue.

SAMOZVANAC: Znam hrabre Donce i ja ne sumnjam Da u videti njine stegove. Blagodaran sam donskim vojskama. Nepravde znamo koje trpite, Progonstva mnoga, ljuta tlaenja, Al' ako bojom stupim pomou Na presto carski svojih dedova, Milostiv biu Donu slobodnom.

PESNIK: (Prilazi, nisko se klanjajui, i hvata Griku za skut.) O, Kraljeviu, prine veliki!

SAMOZVANAC: ta eli?

PESNIK: (Daje mu hartiju) Prim'te milostivo vi Plodove bedne truda usrdnog.

SAMOZVANAC: ta vidim ovde? Pesmu latinsku! Lire i maa savez sveteni, Jedan ih lovor svija, zdruuje, Pod severnim sam nebom poniko, Al' znam latinske muze glasove I milo mi je cvee s Parnasa. Pesnik je prorok, u to verujem. U prsima mu zalud plamenim Ne bukti zanos; podvig srean je Kad ga unapred pesnik proslavi. Prii mi, dragi, i rad spomena Ovaj dar uzmi. (Daje mu prsten.) A kad sudbine Vinji se zavet sa mnom ispuni I moja glava krunom okruni, Nadam se da u uti ponovo Divne ti glase himne zanosne. Musa gloriam coronat, gloriaque musam. A sada, zbogom, druzi, do sutra!

SVI: U boj, u boj! Da ivi carevi! iveo Moskve veliki knez!

ZAMAK VOJVODE MNIEKA U SAMBORU (Niz osvetljenih odaja. Muzika.)

VISNJEVECKI, MNIEK

MNIEK: S Marinom mojom samo zbori on, Marinom samo zanesen je on... Sve mi to lii na pir svadbeni. Pa reci da l' si mogo slutiti Da e mi erka biti carica?

VINJEVECKI: udo! No da l' si mogo misliti Da e mi sluga carem postati?

MNIEK: A vide li Marinu moju ti? Tek to joj rekoh: keri, pripazi, Ne isputaj ga! . .. I, gle, svreno, U svoju mreu ve ga uhvati! (Muzika svira poljsku igru. Samozvanac ide s

Marinom kao prvi par.)

MARINA (tiho Dimitriju): Da, sutra, nou, u jedanaest, Pod lipama gde fontan ubori. (Razilaze se. Nailazi drugi par.)

KAVALJER: udim se ta je u njoj naao!

DAMA: Lepotica je.

KAVALJER: Nimfa mramorna, Usta joj, oi, mrtvi, bez osmejka. (Nailazi nov par.)

DAMA: Lep nije, ali lik mu prijatan, Vidi se da je roda carskoga. (Nov par.)

DAMA: Kad polazite?

KAVALJER: Kad naredi on. Spremni smo, ali sve bih rekao U ropstvo njeno da smo dopali.

DAMA: Prijatno ropstvo.

KAVALJER: Da, jo kad bi vi... (Razilaze se. Odaje se ispraznile.)

MNIEK: Nas, starce, vie ne zanima ples, Zvuk nas mazurke davno ne mami, A krasne ruke ne ljubimo dami, Proo nas, proo, mladih dana bes. Ah, nekako se sve promenilo, I omladina vie smela nije, Sa lepih lica radost se ne lije, Moj stari drue, sve se rastuilo. Al' pustimo ih. Za nas bolje bie Da potraimo bocu vina stara S maarske loze kojoj nema para, Pa polagano kuajui pie Sami, u kutku nekom, da zborimo O kojeemu da porazmislimo. Hajdemo, brate.

VINJEVECKI: Hajd, da posedimo.

NO. VRT. VODOSKOK

SAMOZVANAC (ulazi): Evo fontane, tu e doi sad. Ko straljivac se nisam rodio, U oi smrti svojoj gledo sam, Dua mi pred njom i ne zadrhta; Suanjstvo mi je veno pretilo, Progonili me nisam klonuo, Spasavo sam se bede smelou. Pa ta mi sada dah moj prekide? to ne mogu da smirim treptanje? Je li to nemir udnje goleme? Ne strah je. Dan sam ceo ekao S Marinom tajno da se sastanem. Sve sam smislio to bih rekao Da njenu gordu duu zaaram, Da nazovem je Moskve caricom, A sad se vie nieg ne seam, Sve zaboravih to sam smislio; Duu i svest mi ljubav pomuti. Al' ta to sinu, ta to zauta... Varljivi znaci to su meseca,

I zaarlija vetri.

MARINA (ulazi): Carevi!

SAMOZVANAC: Ona je... Krv mi sva se ustavi.

MARINA: Vi, Dimitrije!

SAMOZVANAC: Glasi arobni! (Ide k njoj.) Dola si? Da li tebe gledam sad Sa mnom u senci noi duboke? O, kako dug mi bee ovaj dan! O, kako sporo ugasi se sunce! O, kako sam te dugo ekao!

MARINA: Vremena teku asi preskupi Nisam se ovde s tobom sastala Da ljubavnike sluam nenosti. ta e mi rei! Ja ti verujem Da ljubi mene. Nego, pouj me: S nestalnom, burnom tvojom sudbinom Odluila sam svoju spojiti,

I zato sada traim jedino Sve tajne nade da mi otkrije, Sve namere, sve strepnje duevne; Kad zajedno u ivot krenemo, Da ne pratim te hodom detinjim, Ko robinjica muke poude, No ko supruga tebe dostojna, Ko pomonica cara moskovskog.

SAMOZVANAC: O, daj za trenut da zaboravim Sudbinu svoju bolnu, nemirnu! A i ti za as sve zaboravi Da carevia gleda pred sobom Pa ljubavnika gledaj izbranog, Srenog od tvoga jednog pogleda. Marina, uj mi molbu ljubavnu, Dopusti da ti srce otkrijem.

MARINA: Prolazi vreme, knee. Okleva, U drugova ti dotle gasne ar; Svakoga dana, asa svakoga Opasnosti su sve opasnije I napori su sve naporniji; Ve sumnjivi se ire glasovi, Sutranja novost gasi dananju,

Za otpor Boris sve je spremmji...

SAMOZVANAC: Zar Boris? Zar u vlasti Borisa Da ljubav bude meni jedino Blaenstvo? Ne, ne! Sada ne marim Za presto njegov, za vlast careva. Ne vredi mi bez tvoje ljubavi ivot, ni slava, ni Rusija sva. U gluvoj stepi, bednoj kolibi, Naknadie mi krunu carsku ti Ljubavlju svojom...

MARINA: Knee, stidi se. Zar zaboravi sveti poziv svoj? Od svih radosti, ivota ari, Od svega ti je pree biti car. Meriti s tim se nita ne moe. Ne dajem ruku bujnom mladiu Lepotom mojom to je zaluen, Ve onom koga sudba sauva Na presto Moskve da se uzdigne.

SAMOZVANAC: Ne mui mene, moja lepoto, Ne reci: kako izbra carski in A ne ba mene! Ne zna koliko

Sad moje srce bolno mui tim. ta, kad bih ja... Da strane sumnje, ah! Reci mi: carsku kolevku da nije Odredila mi sudba neumitna, Ivanov kada ne bih bio sin, Onaj kog ceo zaboravi svet, Tada... zar ne bi ljubila me tad?...

MARINA: Ne moe biti no Dimitrije; Ne mogu drugog vie ljubiti.

SAMOZVANAC: Dosta! S mrtvacem neu deliti Ljubavnicu to njemu pripada. Prevare sit sam, pa u odati Istinu pravu. Tvoj Dimitrije, Znaj, pogino je, davno istruno I vaskrsnuti tebi ne moe; A eli li da sazna ko sam ja, Pouj me tada: bedni rasoder, Dosadilo mu ropstvo monako, Pa zamisao smelu zasnovo Da celom svetu udo naini. Iz elije sam onda pobego, Do ukrajinskih eta stigao. Vladati maem, konjem obiko, Dimitrijem se zatim prozvao,

Poljake glupe bajkom varao. ta veli na to, gorda devojko, Je l' ti po volji moja ispovest? to uti?

MARINA: Stid me! Teko jadnici! (utanje.)

SAMOZVANAC (tiho, za sebe): estina moja kud me odvede! Zauvek sam sam moda rasuo S tolikim trudom sreu snovanu. Ah, ta uinih, bednik bezumni! (Glasno) Nekneevske se stidi ljubavi! Reci mi svoju sudbonosnu re, U ruci moj ti udes poiva, Odlui: ekam. (Pada na kolena.)

MARINA: Samozvane, ustaj! Zar misli da e smerno kleei Pred lakovernom, slabom devojkom Njezino tato srce tronuti? Pred nogama sam svojim gledala Vlastelu sjajnu, prve plemie,

I odbijala molbe njihove, Pa sad monaha zar da odbeglog...?

SAMOZVANAC (ustaje): Ne odbij, ipak, samozvanca tog: Vrline, moda, tu se skrivaju Dostojne Moskve carskog prestola, Dostojne ruke tvoje bescene...

MARINA: Dostojne moda sramnih veala!

SAMOZVANAC: Krivac sam: gordost mene zanese, Obmanjivo sam boga, careve, Sav svet sam varo, al' ti ne moe Kazniti mene: prav sam pred tobom, Jer tebe nisam mogo varati. Svetinja ti mi bee jedina, Pred kojom nisam smeo lagati. Da, ljubomorna, slepa ljubav ta, Samo je ljubav mene nagnala Da odam...

MARINA: Jo se hvali, bezumnik! A kome treba tvoja ispovest? Ta kad si mogo, skita bezimen,

Poljake, Ruse sve opiniti, Tad trebalo je da bar ostane Do kraja smele varke dostojan, Da obezbedi uspeh udesni Tvrdom i venom tajnom dubokom. Zar mogu tebi da se poverim, Potenje ensko, ast da pogazim, Da sudbu svoju s tvojom sjedinim, Kad prostoduno, lakomisleno Sramotu svoju sam ti otkriva? Zbog ljubavi se on prokazao! Pravo je udo kako ne otkri Iz prijateljstva varku ocu mom, II' kralju naem u as radosti, II' jo ranije Vinjeveckome, Ko verni sluga, iz usrdnosti?

SAMOZVANAC: Kunem se da si samo mogla ti Priznanje srcu mom izmamiti! Kunem se tebi: nigde, nikada, Ni s aom pia najopojnijeg, Niti u prisnom zboru drugova, Pod noem? niti mukom izmuen. Jezik mi tajne ne bi odao.

MARINA: Kune se! Ja ti moram verovat.

O, verujem! Al' im se kune ti? Ko jezuita smerni uenik Gospoda boga vinjim imenom? II' au kao vitez plemenit, II' moda carskom rei jedino Kao sin carski? Kako? Kazuj mi!

DIMITRIJE (ponosno): Usinila je mene groznog sen, Dimitrijem iz groba nazva me, Narode oko mene podie, I Borisa mi za rtvu obree Da, carevi sam. Dosta, stid me je Da pred Poljkinjom puzim oholom. Zbogom zauvek! Boj e krvavi Sudbine moje breme preteko I jad ljubavi ve zagluiti O, kako u te tada mrzeti Kad zgasne oganj strasti sramotne! Odlazim: carski venac ili smrt Oekuje me sad u Rusiji, Pa padnem li u boju krvavom, Il' ko zloinca mene obese, ivota drug mi biti nee ti. Sudbinu sa mnom nee deliti, No jednom ti e moda zaalit to nisi sa mnom ivot zdruila.

MARINA: Al' ako tvoju drsku obmanu Jo sada javno svima otkrijem?

SAMOZVANAC: Misli li da se zbog tog uplaih? Poljkinji mladoj zar da veruju Vie no sinu cara Ivana? Znaj da ni papa, ni kralj, vlastela, Ne brinu da li zborim istinu, I da li sam ba pravi carevi. Ta ja sam povod rata, razdora, Uutkae te ako zausti, Ko smutljivicu. Zbogom, devojko!

MARINA: Stoj, careviu! To sad prozbori Ne utokljunac, nego zreo mu. Ta tvoja re me s tobom pomiri. Zaboravih ve udnu ispovest I Dimitrija opet ugledah. Iz sna se dii, ne okolii, Na Moskvu kreni s tvojim etama, U Kremlje stupi na tron moskovski, Pa prosioce onda alji mi; Al' kunem ti se, sve dok ne uspe, Na presto carski dok se ne popne, I Godunova dokle ne svrgne,

Usliit neu re ti ljubavi. (Odlazi.)

SAMOZVANAC: Ah, laki mi je s Godunovom boj I s jezuitom dvorskim rasprava No sa enama, nek ih nosi vrag: as te zaplie, as ti umakne, as cii, preti, as te ubode, Ko zmija!... Nisam drhto uzalud. Zamalo to mi glavu ne uze. Odluih: sutra u boj kreemo.

LITAVSKA GRANICA KNEZ KURBSKI I SAMOZVANAC, OBOJICA NA KONJIMA, VOJSKA SE PRIBLIAVA GRANICI.

KURBSKI (prvi dojahavi): Ah, ljudi, brao... ruska granica! Rusijo sveta, tebi pripadam! Otresam s ruha sad prah tuine I opijam se novim vazduhom Rodine moje! Pokoj veiti Sad, oe, nek ti dua uiva, U grobu kosti nek se raduju.

Ma blista opet naih predaka, Taj ma to bee strava kazanjska. Ma verna sluga cara moskovskog! Zar krvav pir je opet naotren Da caru naem opet poslui!...

SAMOZVANAC (jae lagano, pognute glave): Kako je srean! Dua mu ista Ushitila se slavom, radou! O, zavidim ti, divni vitee! U tuem svetu on je rastao, Al' zaboravi patnje oeve, Po smrti grehe iskupljuje mu, Za zakonite svoje careve Spreman je da krv svoju prolije, Na presto da ih vrati dedova! O, plemenita duo, raduj se!

KURBSKI: Zar tebi dua nije radosna? Rusije tvoje, evo, pred tobom. Prieljkuju te ruska srca sva: Moskva te eka, ruska drava.

SAMOZVANAC: Krv ruska sad e da se prolije! Bez greha ste, za cara ustaste, Al' ja na brau sad vas povedoh,

Na Rusiju sam Litvu digao, U svetu Moskvu putam dumana! No greh na mene neka ne padne, Nek Borisa, ubicu, pogodi! Napred!

KURBSKI: Napred! Godunovu smrt! (Jau dalje. Vojska prelazi granicu.)

CARSKI SABOR CAR, PATRIJARH I BOLJARI

CAR: Svrzimantija, begunac, potuka Da na nas die ete hajduke, I drske pretnje da upuuje? Dosta, vreme je da ga uutkam! Trubecki knee, i Basmanove, Pomoi treba naim vojskama, Pod ernjigov je stigo buntovnik, Spasavajte mi grad i graane.

BASMANOV: Protei nee ni tri meseca, A samozvanca skrie zaborav,

Jedinim bogom tebi kunem se, Ko ulanenu zver u kavezu U Moskvi e ga, care, videti. (Odlazi s Trubeckim.)

CAR: Poslanike mi posla vedski kralj S porukom. Savez meni ponudi, Al' ta e nama pomo tuinska Kad u nas ima dosta ratnika Da satru Ljahe, kazne izdaju? Odbio sam ga. elkalove, ti, Razalji ukaz u sve krajeve, Naredbu alji vojvodama svim Neka na bojne konje usednu, Nek' sa svih strana ljude prikupe. Iz manastira treba sabrati Sve preko broja sluge svetene. Nekad, u asu opte nevolje, Isposnici se sami dizahu Da brane cara, svetu Rusiju, Al' neemo ih sada goniti: Neka se za nas mole Svevinjem. Car hoe tako s celim saborom. A sad nas eka vana odluka: Svi znate da je lane glasove Bez stida Samozvanac posejo

I na sve strane pisma razaslo, Bune i sumnju zemljom rasplamso. Na trgu apat glave smuuje... Taj oganj valja brzo gasiti, Preduprediti strogim kaznama, Al' kako, treba sad odluiti! Ti, sveti oe, prvi svetuj nas.

PATRIJARH: Slava Svevinjem koji usadi Duh milostivi, krotku strpljivost U bie tvoje, care veliki! Ti grenikovu propast ne trai, No eka da kraj doe zabludi, A kada proe, da ozari sve Veliko sunce pravde veite. Tvoj usrdni kod boga molitelj, Zemaljskih dela lo je sudija, Al' i njegova nek' se uje re: avolski sin, raspop okajan, Careviem se nazva laljivo, Bestidno, kao rizom kradenom U njegovo se ime ogrnu. Al' razdre li mu samo haljinu, Nagotom bie svetu poruga. Gospod nam za to pomo poslao. Pre est se leta to dogodilo: Ba onog leta kada Svevinji

Na presto carski tebe postavi, Doe mi jednom u as veernji Sed starac neki, pastir priprosti, I udnu meni tajnu poveri: U mladosti sam vid izgubio Ree mi. Otad, sve do starosti Ne videh sunca niti meseca. Uzaman sam se vido travama I verovao bapskim inima, Uzaman luto po manastirima I klanjao se svetim motima, S izvora zalud isceliteljnih Vodicom svetom oi kropio, Gospod mi vida nije vraao. U mom se srcu nada ugasi I dua mi se tami privie, Ni u snu nisam svet ve gledao, Pohodili me zvuci jedini. Al' jednom u snu glas mi detinji Ree: Ustani, stare, pohodi U Uglji-gradu crkvu boiju, Mome se grobu tamo pokloni, Oima tvojim da vid povratim. 'Ko si ti?' deji glas sam pitao. 'Dimitrije sam, nekad carevi, A sad aneo cara nebeskog I udotvorac volje njegove!' Probudio se ja i premiljam:

To vaistinu moda Svevinji Iscelenje mi pozno dariva. I pooh, krenuh na put daleki. I stigav u grad Uglji, otidoh Do hrama svetog bas na bdenije, I dua mi se verom ispuni, I slatke suze to potekoe, Iz oiju mi mrak izgonie. A kad se sluba boja zavri, Unuk me Ivan grobu odvede Ka carevia svetim motima, I tek to tihu apnuh molitvu, Progledae mi oka obadva I ja ugledah svojim oima Grob, i unuka, i svet boiji. Ba tako starac tajnu otkri mi. (Svi zbunjeni. Dok traje ovo kazivanje, Boris nekoliko puta otire lice maramom.) U Uglji ljude poslao sam tad I znam da mnogi stradalnici su Izmolili spasenje, utehu, Od deakovih svetih motiju, Pa svetujem te: telo njegovo U Moskvu treba odmah preneti, U arhangelsku crkvu sabornu; Tako e narod varku otkriti, Zloinca la e izobliiti, Ugasie se sila avolja.

(Svi ute.)

KNEZ UJSKI: O, sveti oe, ko zna puteve Gospodnje? Zar mi da mu sudimo? On udotvorstvo, neraspadljivost Darovat moe telu smrtnome, Al' potrebno je prie narodne Najpre ispitat strogo, paljivo, A ko u ova smutna vremena Na takvo delo da se usudi? Prekoree nas kako svetinje U korist nau mi skrnavimo! I tako ve je narod uzbunjen I ve je mnogo burnih glasova, Pa nije vreme da ga bunimo Tom iznenadnom, vanom novou. Priznajem i sam: treba suzbiti Te smutnje to se ire Rusijom, Al' brza sredstva bie zgodnija. Molim te, care, da mi dopusti Da narodu na trgu prozborim, Samozvanevu izobliim la I vetom reju ludost ustuknem.

CAR: Uini tako! Sveti vladiko, Izvoli k meni, smerno molim te,

Potrebna mi je danas tvoja re. (Odlaze, a za njima odlaze i svi boljari.)

JEDAN BOLJAR (tiho drugom): Vide li kako poblede nam car, A elo teki znoj mu orosi?

DRUGI: Nisam ga, bogme, smeo gledati, U grlu od stra' dah mi zastade.

PRVI: Al' izvue ga ujski. Mudrica!

RAVNICA KRAJ NOVGORODA-SJEVERSKOG (Godine 1604, decembra 21) BITKA

VOJNICI (bee u neredu): Teko nama! Carevi! Ljasi! Evo ih, evo ih! (Nailaze kapetani Mareret i Valter Rozen.)

MARZERET: Kuda, kuda? Allons... hajda, natrak!1

Hajdemo (ali ovde pre u znaenju ej ili more).

JEDAN BEGUNAC: Idi sam natrag ako ti je naspelo, nekrste prokleti!

MARERET: Quoi? Quoi?2

DRUGI BEGUNAC: Kva! kva! Lako je tebi, abo prekomorska, kreketati na ruskog carevia, ali mi smo ti narod pravoslavni.

MARERET: Qu'est-ce a dire pravoslavni?. . . Sacres gueux, maudite canaille! Mondieu, mein Herr, j'enrage: on dirait que ga n'a pas des bras pour frapper, ja n'a que des jambes pour fuir.3

ROZEN: Es ist Schande.4

MARERET: Ventre-saint-gris! Je ne bouge plus d'un pas; puisque le vin est tire, il faut Ie boire. Qu'en dites vous,

ta? ta? ta mu je to pravoslavni?... Da poganih nikogovia, proklete fukare! Bogami, doe mi da pobesnim, gospodine, kao da nemaju ruku da se biju, nego samo noge da bee. 4 Sramota!
3

mein Herr?5

ROZEN: Sie haben Recht.6

MARERET: Tuldieu, il y fait chaud! Ce diable de Samosvanets, comme ils l'appellent, est un bougre, qui a du poil au col. Qu'en pensez-vous, mein Herr?7

ROZEN: Ja.8

MARERET: He! Voyez donc, voyez donc! L'action s'engage sur les derrieres de l'ennemi. Ce doit etre le brave Basmanoff, qui aurait fait une sortie.9

ROZEN: Ich glaube das.10 (Dolaze Nemci.)

Trista mu muka! Ne miem vie ni koraka; kad smo se uhvatili u kolo, sad igrajmo. ta vi mislite o tom, gospodine? 6 U pravu ste. 7 Do vraga, ala je zagustilo! Ovaj avolski Samozvanac, kako ga nazivaju, to ti je neki obeenjak, junaina bogme! ta vi mislite o tom, gospodine? 8 Da. 9 Nuto, gle, gle! Poinje napad neprijatelju za leima. Mora biti da je hrabri Basmanov izvrio juri. 10 Verovatno.

MARERET: Ha, ha! Voici nos Allemands. Messieurs! Mein Herr, dites leur donc de se rallier et, sacrebleu, chargeons!11

ROZEN: Sehr gut. Halt!12 (Nemci se postrojavaju.) Marsch!

NEMCI (polaze): Hilf Gott!13 (Bitka. Rusi ponovo bee.)

POLJACI: Pobeda! Pobeda! iveo car Dimitrije.

DIMITRIJE (na konju): Zatrubite da prestanu! Pobedili smo. Dosta je; tedite rusku krv. Neka prestanu! (Trube sviraju, bubnji udaraju.)

Ha, ha! Evo naih Nemaca. Gospodo! Gospodine, recite da nam se pridrue; sve im njihovo, pucajmo! 12 Vrlo dobro. Stoj! 13 Pomozi, boe!

11

TRG PRED SABORNOM CRKVOM U MOSKVI NAROD

JEDAN OVEK: Hoe li skoro car iz crkve?

DRUGI OVEK: Liturgija je svrena; sad je molepstvije.

PRVI: Kakvo je molepstvije, da l' proklee onoga?

DRUGI: Stajao sam u priprati i uo kad je akon povikao: Anatema na Griku Otrepjeva!

PRVI: Pa nek' proklinju; kakve veze ima carevi s nekim Otrepjevim?!

DRUGI: A careviu sada poju vjenu pamjat.

PRVI: Zar vjenu pamjat ivom? A, zapamtie to oni, bezbonici jedni!

TREI: uj, viu. Da nije car?

ETVRTI: Nije, to je onaj jurodivi... (Dolazi ludak, sa gvozdenom kapom, sav se ulanao verigama, a oko njega deca.) Nikolice, Nikolice gvozdena kapice!

BABA: Ostavite blaenoga, avoli nijedni. - Pomoli se, Nikolice, za mene grenicu!

JURODIVI: Daj, daj, kopjejicu daj!

BABA: Evo ti kopjejice, seti se mene.

JURODIVI (seda na zemlju i peva): Mesec se pomoli, Mae zaplae, Ustaj, ludae, Boga umoli! (Deca se opet sakupljaju oko njega.)

JEDNO DETE: Zdravo, Nikolice; to kapu ne skine?

(Udara ga po gvozdenoj kapi.) Ala zvei!

JURODIVI: A ja imam kopjejicu!

DEAK: Nije istina! Ded, pokai! (Zgrabi kopjejku i pobegne.)

JURODIVI (plae): Uzeli su mi moju kopjejicu, uvredili Nikolicu.

NAROD: Car, car ide! (Izlazi car iz crkve. Boljar ispred njega deli prosjacima milostinju. Boljari.)

JURODIVI: Borise, Borise! Nikolicu vreaju deca.

CAR: Dajte mu milostinju. Zbog ega plae?

JURODIVI: Nikolicu vreaju mala deca... Zapovedi da ih zakolju, kao to si zaklao malog carevia...

BOLJARI: Odlazi, ludae! Uhvatite tu ludu!

CAR: Ostavite ga na miru. Moli se za mene, jadni Nikolice! (Odlazi.)

JURODIVI (za njim): Ne, ne! Ne moe se moliti za cara Iroda Bogorodica ne doputa.

SJEVSK SAMOZVANAC, OKO NJEGA NJEGOVI LJUDI.

SAMOZVANAC: A gde je suanj?

POLJAK: Tu je.

SAMOZVANAC: Zovni ga! (Dolazi zarobljeni Rus.) Ko si ti?

ZAROBLJENIK: Ronov, plemi moskovski.

SAMOZVANAC: Odavno slui?

ZAROBLJENIK: Tek sam poeo.

SAMOZVANAC: Zar nije greno to ma, Ronove, Na mene die?

ZAROBLJENIK: ta u, mora se.

SAMOZVANAC: Kod Sjeverskoga jesi l' vojevo?

ZAROBLJENIK: Iz Moskve tek sam posle stigao.

SAMOZVANAC: Kako Godunov?

ZAROBLJENIK: Uzbudila ga Nesrea ratna, rana Mstislavskog,

I sad je poslo kneza ujskoga Da zapoveda vojskom.

SAMOZVANAC: Rata je Sad Basmanova sebi odazvo?

ZAROBLJENIK: au i zlatom car ga obasu, Ko savetnik on prvi sedi sad U dvoru carskom.

SAMOZVANAC: Vojsci prei je. A Moskva?

ZAROBLJENIK: Mirna, hvala Gospodu!

SAMOZVANAC: Da l' me ekaju?

ZAROBLJENIK: Samo bog to zna; O tebi niko ne sme zboriti. Ponekom jezik zbog tog odreu, Drugom i samu glavu otkinu. Povazdan pljute smrtne osude,

Povazdan pune carske tamnice. Kada na trgu stanu trojica, Uhoda im se ve prikuuje, A car, im ima malo vremena, Uhode svoje sam ispituje, Pa zato sada svak outkuje.

SAMOZVANAC: Divan je ivot sad pod Borisom! A vojska?

ZAROBLJENIK: Sita, odevena je, I zadovoljna.

SAMOZVANAC: Da l' je velika?

ZAROBLJENIK: To ne znam. Bog e znati jedini.

SAMOZVANAC: Da li e biti tri'est hiljada?

ZAROBLJENIK: I pedeset e biti, bogami! (Samozvanac se zamislio. Ljudi oko njega zgledaju se.)

SAMOZVANAC: A ta o meni misli ratni stan?

ZAROBLJENIK: Pa kazuju o tvojoj milosti, Iako si, da prosti, lopua, Kako si ipak junak, delija.

SAMOZVANAC (smeje se): Dokazau im novim delom to. Neemo, brao, ujskog ekati, No u boj sutra! (Odlazi.)

SVI: Neka ivi car!

POLJAK: Pedeset ih je, more, tisua, A nas ni petnajs' nee skupiti! Sio je s uma.

DRUGI POLJAK: Drue, ne brini: Ta jedan Poljak na pet stotina Moskova moe sam da udari.

ZAROBLJENIK: Da udari? Al' kad se sudari, Od jednoga e strugnut, hvalio!

POLJAK: Da ima sablju, robe drski, sad Ovim bih tebe brzo smirio. (Pokazuje svoju sablju.)

ZAROBLJENIK: No i bez sablje snai emo se, Budalo, makar samom pesnicom! (Pokazuje pesnicu. Poljak ga oholo pogleda i utei ode. Svi se smeju.)

UMA LANI DIMITRIJE, PUKIN (Podalje lei konj koji izdie.)

LANI DIMITRIJE: Konjicu jadni! Kako ilo si Jurio danas u boj poslednji I kako si me ranjen nosio!... Konjicu jadni!

PUKIN (za sebe): udno! ali ga

U asu kad je u prah satrta Sva vojska naa!

SAMOZVANAC: Nego, moda je Od rane svoje ljute posusto, Pa odmara se.

PUKIN: Ta on izdie!

SAMOZVANAC (odlazi svom konju): Konjicu jadni!... ta u s tobom sad! Da uzdu skinem, kolan popustim, Da slobodan od svega izdahne! (Skida uzdu i sedlo s konja. Dolazi nekoliko Poljaka.) Da ste mi zdravo, hrabra gospodo! to meu vama Kurbskog ne vidim? Videh ga kad je u boj jurnuo, Kad su ga mnoge sablje skolile Ko klasje vito da ga opkoli, Al' ma se njegov gordo podie I njegov poklik sve ih zaglui. Pa rec'te gde je mili vitez moj?

POLJAK: Na polju asti hrabro pogibe.

SAMOZVANAC: Slava i pokoj dui njegovoj! Malo nas, malo, glavu iznese! O, Zaporoci, o izdajice, Prokleti da ste to nas izdaste, to ni za asak ne izdraste! Deseti svaki da se obesi, Nek' razbojnici prestup okaju!

PUKIN: Ta ta sad vredi krivca traiti, Do nogu kad nas Boris potue!

SAMOZVANAC: Skoro ve naa bee pobeda I ve sam kreno prve redove, Al' Nemci hrabro juri odbie. Junaci to su, bogme, delije; Jedared od tih ljudi ratnika Poasnu etu moram skupiti.

PUKIN: Akonaiti noas gde emo?

SAMOZVANAC: Pa tu u umi. Log je ugodan. U Riljsk na ruak zorom kreemo. Laku no! (Lee, mee pod glavu sedlo i zaspi.)

PUKIN: San ti bio spokojan! U prah satrven bei s bojita, A kao ludo dete bezbrian! Provienje ga uva boije. Spokojni i mi, brao, budimo!

MOSKVA. CARSKE ODAJE BORIS, BASMANOV

CAR: Pobedismo, al' ta nam vredi to? Ovenasmo se praznom pobedom: On razbijenu vojsku sakupi I s Putivlja nam preti ponovo. Junaci nai stoje nemoni, Kod Kroma mala eta kozaka Za trulim plotom njima prkosi. Tu bruku vie neu trpeti, Da vod im bude tebe poslau; Ne rod, no um e biti vojvoda.

Nek jauu to plemstvo ne tujem, Vreme je da ih prezrem sada sve, Da ukinem taj tetni obiaj.

BASMANOV: Sto puta, care, blagosloven dan U koji knjige gordih rodova Proguto bude oganj plameni!

CAR: I nije, veruj, taj daleko dan; Samo dok smutnju smirim narodnu.

BASMANOV: Ne treba da te brine puina, Jer puk je uvek buni tajno rad: Ko dobar konjic on se propinje, Ko dete rope na vlast oevu, Al' jaha konja zaas ukroti I otac dete u red dotera.

CAR: Al' konj jahaa katkad zbacuje A oca dete veno ne slua, Pa zato treba stalnom strogou Vladati pukom, poput Ivana, Vladara umnog, umiritelja, I njegovoga groznog unuka.

Ne, milost carsku svet ne osea: Uini dobro ne priznaje ti, Tlai ga nee biti loiji. (Ulazi boljar.) Ko je to?

BOLJAR: Strani gosti stigoe.

CAR: Ti, Basmanove, malo priekaj, Jer jo ne svrih s tobom razgovor. (Odlazi.)

BASMANOV: Dravnik mudri uma velikog! Nek Svevinji mu sreu daruje Da Otrepjeva kletog savlada I zemlji mnoga dobra uini. Miso velika duh mu zanosi. Da ne ustukne, treba paziti; Mo mene eka silna, golema Kad besnom plemstvu slomi rogove. U vojevanju ne znam takmaca I posle cara prvi stojau... A moda... agor ko da ujem sad! (Uzbuna. Boljari, dvorske sluge tre bez reda,

sastaju se i meu sobom apu.)

PRVI SLUGA: Lekara!

DRUGI: Brzo patrijarha trai!

TREI: On carevia mladog poziva!

ETVRTI: Po duhovnika idi!

BASMANOV: ta to bi?

PETI: Pozlilo caru.

ESTI: Car nam umire!

BASMANOV: Boe!

PETI: S prestola pade nauznak, Na usta, ui krv mu udari. (Iznose cara na stolici. Sva carska porodica. Svi boljari.)

CAR: Uklonite se. Neka ostane Samo carevi. (Svi se uklanjaju.) Sine, umirem. Poljubi me! Pa zbogom, sine moj Ubrzo ti e carstvo primiti. Boe! Pred lice tvoje izlazim, A ne stiem da duu pokajem. Oseam, sine, da si miliji I od samog mi spasa duevnog! Ko podanik se bejah rodio, Ko takav red je i da preminem, Al' vrhovnu sam zadobio vlast. Ne pitaj, sine, im je postigoh. Glavno je da ti za to nisi kriv, Da ti po pravu carstvo pripada, A bogu za sve ja u jedini Da odgovaram u as sueni. O, sine, nek' te la ne zanosi, Neka te varke ne zaslepljuju U burne dane prima dravu:

Samozvanac se na nas podie, Oruan mono stranim imenom... U vladanju ve davno iskusan Mnoge sam bune, smutnje svladao, Na izdaju se niko ne drznu, U prahu svi su od stra' drhtali Al' ti, jo nevet i mlad vladalac, Da l' e u stranoj buri umeti Da gui bumi, satre izdaju? No veliki je Gospod: mudrosti Mladome dae, snage slabome, uj: savetnika to pre izberi, Trezvenog, vernog, zrelih godina, Kog narod ljubi, plemstvo potuje Zbog roda, uma, slave ratnike, Pa makar bio ak i ujski sam. I vojsci treba dobar vojvoda: Ti Basmanova nad njom postavi, I otro suzbij otpor boljarski. Od malih nogu ti si sedeo U saboru kraj mene, gledao Kako se ruskom zemljom caruje Pa obiaje dobre ne niti, Jer obiaj je dua dravi. A ljute kazne, smrtne osude to sam ih nekad moro zavesti, Ukidaj, da te narod zavoli Ko tvoga teu to je ljubio

Kad se na presto Groznog popeo. A zatim e polako iznova Narodu uzde da popritegne. Poputaj zasad, al' ne isputaj Strancima budi blag i dostupan, Poveravaj im slube korisne A strogo uvaj ustav crkveni. I utljiv budi: pazi, carski glas Uzalud da se nikad ne uje; Ko sveta zvona nek' objavljuje Samo velike bole, radosti. O, mili sine, idu godine Kad lik enskinja krv uzbunjuje, Al' ti sauvaj istu nevinost I ponositu neguj stidljivost; Jer ko za mladih dana ogrezne U nasladama gnusnim, poronim, Krvolok uan bie kasnije I um e njegov tama pokriti. Porodici si glava, upravljaj Potuju mater svojom pameu, A sestru ljubi bratskom ljubavlju, Jer ostaje joj uvar jedini.

FEODOR (na kolenima): Ne, oe, ivi! Caruj Rusijom, Bez tebe propast preti zlokobna.

CAR: Oi mi gasnu sve je svreno, Studen me groba ve obuzima... (Ulazi patrijarh, vladike; za njima svi boljari. Caricu vode ispod ruke, a ki careva rida.) ta je to? Shima... Postrig sveteni... Inok smireni car sad postaje, Grob e mi tamni biti elija... No ekaj malo, sveti vladiko, Jo car sam, pa me ujte, boljari: Krst Feodoru svi celivajte, Na njemu sada carstvo ostavljam. Ti, Basmanove... prijatelji svi... Na samrtnom vas asu zaklinjem Posluite mu verno, usrdno, Jer Feodor je mlad i bezgrean. Zakunite se!

BOLJARI: Kunemo ti se!

CAR: Sad sain spokojan. Sad mi pratajte Sve sablazni, sve moje grehove, Sva pregreenja voljna, nevoljna... Vladiko sveti, prii, spreman sam. (Poinje obred postrienja. Iznose onesveeno enskinje.)

ATOR BASMANOV UVODI PUKINA

BASMANOV: Ovamo ui, zbori slobodno. K meni te, dakle, lino poslao?

PUKIN: Prijateljstvo ti svoje nudi car I in najvii carstva moskovskog.

BASMANOV: I Feodor mi ast ukazuje, Voa sam cele vojske moskovske; Zbog mene svu je prezro vlastelu, Boljara drevnih gorde rodove. Na vernost sam se njemu zakleo.

PUKIN: Na vernost si se njemu zakleo, Jer zakonit je carstva naslednik, Al' ako ivi zakonitiji?

BASMANOV: O tom smo, mislim, dosta zborili, Jer ko je onaj, to bar dobro znam.

PUKIN: Ne Litva samo, ve i Rusija Dimitrijem ga davno priznade, Al' nije moje da presuujem Da l' je on glavom ba Dimitrije Il' samozvanac lanog imena, Tek uveren sam: pre il' poznije Feodor e mu Moskvu predati.

BASMANOV: Mladom u caru verno sluiti Sve dokle bude na svom prestolu. Vojnika u nas ima dovoljno, I krepiu im srca pobedom. Karela kozak, Mniek vojvoda, Uplaiti me nee nikada. Ta kol'ko vas je? Osam tisua?

PUKIN: Preterao si: nema toliko. Znam da je naa vojska nikakva: Kozaci samo plene selita, A Poljaci se pjani hvaliu, Dok Rusi ali emu zboriti, Ta neemo se o tom sporiti. Zna, Basmanove, im smo premoni? Ne vojskom, niti poljskom potporom, Ve mi smo jai mnenjem narodnim.

Seti se samo, hrabri vojvodo, Dimitrijevih slavnih pobeda, Kada bez boja i bez otpora, Bez krvi uze tvrde gradove, A narod u tren oka poveza

PUKIN: Prijateljstvo ti svoje nudi car I in najvii carstva moskovskog.

BASMANOV: I Feodor mi ast ukazuje, Voa sam cele vojske moskovske; Zbog mene svu je prezro vlastelu, Boljara drevnih gorde rodove. Na vernost sam se njemu zakleo.

PUKIN: Na vernost si se njemu zakleo, Jer zakonit je carstva naslednik, Al' ako ivi zakonitiji?

BASMANOV: O tom smo, mislim, dosta zborili, Jer ko je onaj, to bar dobro znam.

PUKIN: Ne Litva samo, ve i Rusija

Dimitrijem ga davno priznade, Al' nije moje da presuujem Da il' je on glavom ba Dimitrije II' samozvanac lanog imena, Tek uveren sam: pre il' poznije Feodor e mu Moskvu predati.

BASMANOV: Mladom u caru verno sluiti Sve dokle bude na svom prestolu. Vojnika u nas ima dovoljno, I krepiu im srca pobedom. Karela kozak, Mniek vojvoda, Uplaiti me nee nikada. Ta kol'ko vas je? Osam tisua?

PUKIN: Preterao si: nema toliko. Znam da je naa vojska nikakva: Kozaci samo plene selita, A Poljaci se pjani hvaliu, Dok Rusi ali emu zboriti, Ta neemo se o tom sporiti. Zna, Basmanove, im smo premoni? Ne vojskom, niti poljskom potporom, Ve mi smo jai mnenjem narodnim. Seti se samo, hrabri vojvodo, Dimitrijevih slavnih pobeda,

Kada bez boja i bez otpora, Bez krvi uze tvrde gradove, A narod u tren oka poveza itave ete gordih vojvoda. I sam si vido: tvoji ratnici Odavno u boj idu nerado. Pod Borisom su bili revniji, A sada?... Nemoj ni da pokua Da hladni pepo rata raspali: Svim svojim umom, voljom junakom Odoleti sad nee sudbini, Pa nee l' biti bolje, vojvodo, Da prvi prui primer razumni, Da Dimitrija carem proglasi I uslugu mu vanu uini? ta veli?

BASMANOV: Sutra ue odgovor.

PUKIN: Odlui!

BASMANOV: Zbogom.

PUKIN: Dobro promisli!

(Odlazi.)

BASMANOV: On pravo veli; svud je izdaja; Pa ta da inim? Zar da doekam Da buntovnici mene dograbe I Otrepjev mi glavu otkine? Nije li bolje potok spreiti Da burom gonjen sve ne potopi, Pa i sam... Al' zar da re pogazim? Da sramota me vena pokrije? Zar poverenje carskog mladenca Da platim gnusnom, groznom izdajom? Lako je onom koga progone Snovati bune, plesti zavere, Al' jo se nije ulo, videlo Ljubimac da svog cara izdade... A smrt... a vlast... a beda naroda? (Zamisli se.) Ko ide? (Zvidi) Konja. Zatrubite zbor!

ISTINA KOD SPASITELJEVIH VRATA PUKIN IDE, OPKOLJEN NARODOM

NAROD: Boljara nam je poslo carevi. Poujte to nam boljar govori. Ovamo, brao!

PUKIN (na amvonu): Ljudi moskovski, Od carevia pozdrav donosim. (klanja se) Vi znate da ga boja promiso Iz ubilakih ruku istre I tad on usta na svog krvnika, Ali sud boji ubi grenika, Dimitriju se zemlja pokori I sam Basmanov k njemu pripade I zakletvu mu s vojskom poloi. S ljubavlju, mirom car vam dolazi. Pa zar zbog roda Borisova sad Da zakonitog cara prezrete, Monomahova svetlog unuka?

NAROD: To ne, to nikad!

PUKIN: Ljudi moskovski! Svi znamo da ste mnogo trpeli Pod ljutim jarmom mrskog tirana; Progonstvo, globe, sramotu i smrt, Kuluk i glad ste vi podnosili. Dimitrije e da vas prigrli: Boljare, vojsku, carske pisare, Trgovce i sve ljude estite. Bezumnik samo tom se opire, Ludak e samo to da odbije! A car na presto svojih dedova Sa stranom, znajte, ide druinom. Ne srdite ga, boga bojte se, Pa gospodaru krst poljubite. Umirite se, odmah aljite U tabor njemu mitropolita, Boljare prave, ljude izbrane, Da caru smemi poklon uine. (Silazi. U narodu agor.)

NAROD: Ne oklevajmo. Zbori istinu! Nek' ivi otac na Dimitrije!

SELJAK (na amvonu): U dvore carske smesta kreimo Da Borisovo tene zgrabimo!

NAROD (juri u gomili): Udri ga! Davi! Nek' nam ivi car! Nek Borisovo pleme propadne!

DOM BORISOV U KREMLJU. STRAA U TREMU FEODOR KRAJ PROZORA

PROSJAK: Udelite mi, Hrista radi!

STRAA: Idi odatle, zabranjeno je govoriti sa sunjima.

FEODOR: Idi, stare, ja sam siromaniji od tebe, jer ti si u slobodi. (Ksenija pod velom prilazi takoe prozoru.)

JEDAN OVEK IZ NARODA: Brat i sestra! Jadna deca, kao ptice u kavezu!

DRUGI: Ba ima za kim da ali? Prokleto seme!

PRVI: Otac je bio zloinac, ali su deca nevina.

DRUGI: Ne pada iver daleko od klade!

KSENIJA: Brao, brao, ini mi se da boljari k nama idu.

FEODOR: To su Galjicin, Mosaljski. Ostale ne poznajem.

KSENIJA: Ah, brao, srce mi obamire! (Galjicin, Mosaljski, Molanov i erefedinov. Za njima tri strelca.)

NAROD: Prolaz, prolaz nainite: boljari idu. (Boljari ulaze u kuu.)

JEDAN OVEK IZ NARODA: Zato su dosli?

DRUGI: Po svoj prilici da zakunu Feodora Godunova.

TREI: Doista? uj, koliko je agor u kui! Viu, tuku se...

NAROD: uje li? Neko cii! enski je glas. Popnimo se! Vrata su zatvorena vika zamukla. (Otvaraju se vrata. Mosaljski se pojavljuje na tremu.)

MOSALJSKI: Narode! Marija Godunova i njen sin Feodor otrovali su se. Videli smo njihova mrtva tela. (Narod prestravljen uti.) A to utite? Viite: iveo car Dimitrije Ivanovi! (Narod zanemeo.)