1

_______

LEKOVITO BILJE

______
 2

Andjelika- Angelica archangelica

Umbelliferae
Angelica - Angélique
Anđelika je vrlo krupna, snažna i lepa, do 2
m visoka zeljasta biljka. Stablo je pravo i
šuplje, dosta debelo, golo, cevasto i u gornjem
delu granato. Listovi su triput perasto usečeni,
vrlo krupni i na osnovi mehurasto obuhvataju
stabljiku. Štitaste cvasti se nalaze na vrhu
stabljike i ogranka, i imaju mnogo cvetova
zelenkaste ili žućkaste boje. Rizom je mesnat,
krupan, kratak i gusto obrastao du gačkim
korenjem. Cveta jula i avgusta, plod je jajolik,
pljosnat i krilat, žućkastobeličaste boje. Cela
biljka ima svojstven prijatan aromatičan miris.
Ukusa je najpre oslatkog, a zatim aromatično
ljutog.
Gaji se po močvarnim mestima, uspeva na
lakom, rastresitom, plodnom i močvarnom
zemljištu. Retko se nalazi divlja biljka.
Razmnožava se semenom, ono se mora
posejati čim sazri, jer brzo gubi klijavost.
Dobijeni rasad se rasađuje na stalna mesta
početkom jeseni i mora se često okopavati i
obilno navodnjavati. Destilacijom samlevenih
plodova, rizoma i korenja dobija se vrlo
cenjeno etarsko ulje.
Sastav: Rizomi i korenje sadrže 0,30—1% etarskog ulja, oko 6% smole, pektina,
sitosterola, kumarina, raznih kiselina i drugih materija. U plodovima ima 0,5—1,5%
etarskog ulja, oko 16% masnog ulja, kumarina i drugih sastojaka. Glavni sastojak ulja je
felandren.
Upotreba: Već nekoliko hiljada godina anđelika se koristi za lek i začin. Deluje
povoljno na želudačno crevne organe, olakšava varenje odstranjuje gasove i teškoće,
koje zbog toga nastaju. Nije škodljiva i ne izaziva naviku. Zbog prijatnog mirisa svi je
rado uzimaju. Od anđelike se proizvodi etarsko ulje u industrijskim količinama kao i
tinkture, ekstrakti, alkoholature i dr. Čaj je još prijatniji od svežih držaka i korenja, jer je
veoma aromatičan i povoljno utiče na raspoloženje bolesnika. Koristi se za poboljšanje
apetita, varenja kao i protiv gasova, nadimanja grčeva i drugih smetnji.
Narodna imena: angelika (Orfelin),
angelica, anđelika, anđelski koren,
anđeosko drvo, vrtna vanelka, gozdni
koren, žlahtna angelika, kadlinac,
kravogaz, kravojac, siriš. Angelica
silvestris u narodu se naziva: angelika,
anđelski (anđeoski) koren, borštna
angelika, divlja anđelika, koren svetoga
duha, kravojec, trubaljka, trubelj.
 3

Anis - Pimpinella Anisum

Umbelliferae
Anise - Anis vert, anis cultivé

Anis je jednogodišnja zeljasta biljka,

visoka 20-60 cm. Anis raste divlje oko
istočnog dela Sredozemnog mora. Droga
potiče samo od gajene biljke.Anis je vrlo
prijatnog, jakog aromatičnog mirisa na
anetol, a ukusa slatkog, aromatičnog,
toplog i naljutog, sličnog moraču. Anis se
razlikuje od plodova ostalih štitarica po
tome što je obrastao malim jednoćelijskim,
bradavičastim dlakama debelih zidova i ima
mnogositnih masnica.

Sastav: Anis sadrži 1,5-4 % etarskog ulja, oko10 % masnog ulja, 20 % belančevine i
šećera.Anisi aetheroleum dobija se destilacijom pomoću vodene pare iz zrelih svežih
plodova
Upotreba anisa i njegovog ulja je česta i raznovrsna, naročito u narodnoj medicini i
dečjoj praksi. Razne pastile i bombone, likeri i druga sredstva za uživanje, preparati za
zube i usta i dr. takođe sadrže anisovog ulja. Plod dodaju hlebu i kolačima kao kim.
Upotreba i dejstvo slični su zvezdastom anisu i moraču:
ekspektorans, karminativ, stomahik (spazmolitik), galaktagog i
korigens mirisa i ukusa mnogih neprijatnih lekova. Stimuliše
sekreciju žuči i pljuvačke. Dejstvo uja na neuro-muskularni sistem
objašnjava njegovo uspešno dejstvo protiv kašlja, gastralgije i
kolika.
 4

Artičoka - Cynara scolomus

Compositae
Artichoke (globe) - Artichaut
Artišoka je višegodišnja biljka koja
vodi poreklo iz mediteranskog
basena. Ima velike cvetne glavice sa
mesnatim sočnim cvetištem i isto tako
mesnate ovojne listove sa sočnom
bazom. Na jakoj i pravoj stabljici nosi
izdvojene i vrlo razvijene listove koji
se upotrebljavaju u fitoterapiji.
Ukorenjuje se duboko i ispod zemlje
ima izdanke ili zaperke. Gaji se kao
povrće u Zapadnoj Evropi i drugde.
Artišoka zahteva duboko, sveže
zemljište koje čuva vlagu i često se
navodnjava, međutim stalna vlažnost
može dovesti do truljenja korena.

Artičoka - jestiva iz Čortanovaca

Rast je najoptimalniji na temperaturi od oko 18 stepeni a zimi je potrebna zaštita jer voli
blage i kratke zime. Kod nas je upotreba artišoke sve popularnija. Ti sočni delovi se koriste
kao omiljeno povrće. Bere se kada mesnati cvetovi počnu da se odvajaju od glavice, prvo
se bere glavna cvetna glavica na stabljici a osam dana kasnije i one lateralne manje
razvijene glavice. Sadrži gorke i druge sastojke koji vraćaju apetit, pomažu varenju, deluju
kao blag diuretik, holeretik i holagog: povoljno utiču na jetru, smanjuju ureu u krvi
povećavajući izbacivanje uree mokraćom, pomažu varenju masti i dr. Upotrebljava se protiv
žutice, kongestija jetre, bolova u bešici, i dr. Može se uspešno gajiti i kod nas.
Recept: Artišoka sa sosom vinegret (vinaigrette)
Operite artišoku pod mlazom hladne vode, odsecite stabljiku i
kuvajte u vodi sa malo sirćeta i soli dok listovi ne omekšaju
(pola sata/sat). Spremite vinegret sos tako što ćete dobro
izmešati 2,3 kašićice jakog senfa, dl sirćeta, 3,4 dl ulja soli i
malo šećera. Otkidajte redom listiće odozdo prema gore.
Svakim listićem zahvatite malo sosa i zubima ostružite
unutrašnji, mekani jestivi deo. Tvrdi deo lista odložite.

Malo pomalo doći ćete i do "srca" (donji okrugli deo, koji se

jedino i konzervira) artišoke, uklonite niti, prelijte sosom i
pojedite.Artišoke se mogu naći i na beogradskim pijacama
(Novi Begrad blokovi itd.)

Narodna Imena: ardečovka, artićovka, gardun, dragušica,

pitoma boca, italijanski osat, ratičok.
 5

Bagrem - Robinia pseudoacacia

Papilionaceae
Locust tree - Robinier
Bagrem je poreklom iz Kanade. Kod nas
se mnogo gaji. Drvo je visoko oko 20 m.
Cveta u maju. U narodu se upotrebljava
cvet, ređe list (Robiniae pseudacaciae flos et
folium). Cvet treba brati neposredno pre
otvaranja, a list još dok je mlad. U cvetu ima
flavonskih heterozida, asparagina, sluzi,
voska, etarskog ulja i fitosterola. Cvet se
upotrebljava u obliku čaja (5 na 100) za
lakše iskašljavanje i protiv nazeba. List (5 na
100) izaziva jače lučenje žuči.

Bagremova kora je otrovna, zbog čega je ne treba koristiti kao lek. Otrovnost potiče od toksalbumina
robina. Zabeleženi su slučajevi trovanja dece ovom korom.

Narodna imena: akacija, akač, akacija, bagra, bagrema, bagren, bela bagrena, beli bagrem, belo drvo,
belo cveće, bijela bagrena, bijela drača, bijela kapinika, gospodinov trn, egiptonska tmina, kralj, kraljevo
drvo, kra-tjegač, krunčica, morska drača, nerod, robinija, signojka, stambolska drača, hacija.
 6

Beli Slez - Althaea officinalis

Malvaceae
Marsh mallow - Guimauve
Misli se da je beli slez poreklom iz
zemalja oko Kaspijskog, Crnog i
istočnih delova Sredozemskog mora.
U mnogim zemljama zapadne i
srednje Evrope gaji se zbog korena,
lista i cveta, koji se upotrebljavaju u
medicini. U nas ga najviše ima po
rečnim ostrvima i ritovima pored Tise,
Dunava, Save i drugih reka. Beli slez
je dugovečna, lepa upadljiva zeljasta
biljka, visoka l—2 m. Cela biljka je
obrasla gustim svilastim dlakama,
tako da su listovi srebrnobeličasti i
pod prstima kao kadifa meki.. Listovi
su spiralno poređani,beličasto-zelene
boje, bez mirisa i sluzastog ukusa a iz
njihovih pazuha pri vrhu stabljike i
ogranaka izbijaju kite belo ružičastih,
lepih cvetova, koji cvetaju preko celog
leta. Gaji se zbog korena, lista i
cveta, koji se upotrebljavaju u
medicini i jer je mekši, mesnatiji,
deblji, jednoličniji, nije tako žilav
isadrži više sluzi od divljeg. Koren
iskopan prve godine je najbolji, jer
sadrži najviše sluzi.
Sastav: U korenu belog sleza ima sluzi, p e k t i n a, skroba, saharoze, malo invertnog
šećera, asparagina, betaina, masnog ulja i dr. U pepelu ima mnogo fosfata. Sluz se rastvara
u hladnoj vodi i hidrolizom daje glikozu, galaktozu i ksilozu. Najviše sluzi ima u oktobru, na
kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba valja vaditi.
Beli slez se u nas i u inostranstvu vrlo mnogo upotrebljava. Zbog velike količine izvrsne
sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, interno ili za ispiranje guše i nosa u
obliku macerata. Kao vrlo blago sluzno sredstvo daje se i protiv proliva, za zapiranje
mokraćno polnih organa, za klizme, za obloge na upaljena mesta itd. U osušenom korenu
belog sleza ima vrlo mnogo hranljivih materija, oko 75% raznih ugljenih hidrata, zbog toga
je on vrlo važan izvor skroba i šećera i potpuno je neotrovan. Iseckan koren drži se oko dva
sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme češće promeša. Na taj način se
ekstrahuje samo sluz. Kuvanje korena (dekokt) nije dobro, jer se time izvlači i skrob, tečnost
je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari, uskisne. Ulazi u sastav raznih grupnih čajeva,često
se u razne miksture protiv kašlja dodaje sirup od belog sleza, naročito u dečjoj praksi.
Spremaju se čajevi za lakše iskašljavanje i ublažavanje nadražaja, za lečenje upale
mokraćnih puteva, protiv proliva, za lečenje upale grkljana kao i sirupi i pastile. Beli slez je
jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371—287. pre naše ere) ga preporučuje kao
lekovitu biljku, a Karlo Veliki je 812. god. u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora
gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.

Bokvica - Plantago major

 7

Plantaginaceae
Plantain, plantago - Psyllium, plantain
Kod nas raste dvadesetak vrsta
bokvice po naseljima, pored puteva,
na livadama i pašnjacima, po
šumama i na drugim mestima. Ima ih
svuda. Nisu otrovne ni škodljive.
Prema obliku listova i cvasti razlikuju
se među sobom neke domaće vrste
koje su najrasprostranjenije i koriste
se kao lek: ženska, širokolista bokvica
(Plantago major L.);muška, uskolista
bokvica (P. lanceolata L.) i srednja
bokvica (P. media L.).U većini vrsta
bokvice lišće se razvija u obliku
rozete u dnu stabljike koja nije
granata i nema lišća, nego se
završava zbijenom cvašću od
neuglednih sitnih cvetova.Sve tri vrste
su trajne zeljaste biljke sa listovima u
rozeti, a na svakom listu se ističu
lučno povijeni nervi koji se pri vrhu
lista spajaju; krunica je gola. Cvetaju
od proleća do zime.
Neke se od najdavnijih vremena upotrebljavaju kao lek, mnogo više u narodu nego u
školskoj medicini, za lečenje mnogih bolesti a i kao profilaktično sredstvo (zelen list i sok iz
lista kao prolećna vitaminska kura). List se bere sve dok biljka cveta, a koren se vadi cele
godine. Koristi se svež i suv list, ređe cela biljka i koren (Plantaginis folium, herba et radix).
Hemijski sastav i dejstvo sve tri vrste bokvice gotovo su isti, tako da se za potrebe
domaćinstva sve tri mogu koristiti posebno ili pomešane. U narodu se najviše ceni i
najčešće upotrebljava širokolista, krupna ili ženska bokvica. U svim organima biljke ima
heterozida aukubozida i enzima invertaze, emulzina, tirozinaze i koagulaze. U listu ima oko
4% tanina, pektina, limunove kiseline, vitamina C, saponozida i fitoncida. U semenu ima
sluzi, masnog ulja, belančevina i šećera.
Upotreba: Bokvica je omiljen narodni lek. Za nju gotovo svi znaju i mnogi je upotrebljavaju
kao lek. Čini mi se da nijednu drugu domaću lekovitu biljku tako često i gotovo redovno ne
upotrebljavaju kao bokvicu. Svako će vam odmah, bez okolišenja, kazati da je za
posekotine najbolje priviti list bokvice. Dokazana je znatna antibakterijska moć bokvice, jer
su u njoj otkriveni fitoncidi (Felklova). List bokvice deluje protiv raznih upala kože i sluznice,
pojačava lučenje tečnosti u plućima i time olakšava iskašljavanje guste suve sluzi iz organa
za disanje; smanjuje učestano mokrenje i povoljno deluje na organe za varenje: proliv,
katar, grčevi, čir na dvanaestopalačnom crevu i na želucu. Koristi se za ublažavanje napada
kašlja.
Narodna imena: vela bokvica, veliki trpotec, veliki trputac,
ženski žilovlak, žilavac, marina bokva, muška bokvica,
paskvica, pitoma bokvica, tarpotac, tarpudac, terput, čelnik,
široki trputac. Za mušku bokvicu: bukvica, glavor, duga bokva,
dugi trputac, ženska bokvica,žilovljak, konjsko rebro,krepotec,
mala bukvica, muški žilovlak, popova lozica, treputac, tripotec,
troputac, crnoglavac. Za srednju bokvicu: bokva, ženska
bokvica, srednja bokva, srednja buk vica, triputac, troputac,
široki prpotec. Za buačak: blešnik, bolhnjak, bolšinec...
 8

Borovi se sade svuda gde čovek živi

i radi, jer isparljivi sastojci (etarsko
ulje) ne samo da prijatno mirišu,
osvežavaju i povoljno deluju na
čovekovu psihu, već ti sastojci imaju i
antimikrobna, antiseptična svojstva.U
rano proleće uzabrani i osušena mladi
pupoljci bora (Pini turio), dugački su 3
—5 cm, a debeli oko 4 mm, valjkasti
lepljivi i žuto-mrki. Stabljika je
pokrivena sitnim listićima koji su
smolom slepljeni u pupoljak. Droga je
smolastog, aromatičnog i
balsamičnog mirisa, gorkog,
aromatičnog i smolastog ukusa.
Stabljika je pokrivena sitnim listićima
koji su smolom slepljeni u pupoljak.
Droga je smolastog, aromatičnog i
balsamičnog mirisa, gorkog,
aromatičnog i smolastog ukusa.

Sastav: Svi delovi bora sadrže etarskog ulja (terpentinsko ulje) i smole, pa se zbog toga
upotrebljavaju za inhalaciju, dezodorizaciju i ozonizaciju. Ovo je važno, pre svega, za mesta
gde se sakupljaju i kreću velike mase ljudi. U kori borova ima 20—50% tanina, gorkih
materija i flavonskih jedinjenja, zbog čega se upotrebljava kao tonik. Seme primorskog bora
(Pinus pinaster) je vrlo hranljivo, jer ima masnog ulja i belančevina. U Lišću raznih borova
ima (zimi) 100—170 mg% vitamina C, karotena, etarskog ulja i drugih korisnih sastojaka.
Sadrži smole, gorke materije, šećera tzv. pinitola (izomer manitola) i etarskog ulja, koje se
sastoji iz alfa-pinena, dipentena, silvestrena i kadinena.
Upotrebljava se u obliku infuza, sirupa itd. U obliku ulja ili ekstrakta dodaje se vodi za
kupanje kao sredstvo za draženje kože. Pije se sirup protiv hroničnog bronhita 3,4 dnevno.
Dodatak vodi za kupanje: 150 g pupoljaka prokuvati 10 minuta
u l litru vode i dodati vodi za kupanje obolelih od reumatizma. U
nedostatku belog, mogu se koristiti i pupoljci drugih borova.
Katran dobijen suvom destilacijom raznih vrsta bora
upotrebljava se za lečenje kožnih bolesti.
Narodna imena: avtica, autca, belobor, bijeli bor, bjelobor, bor,
borika, divlji bor, obični bor, smrok, hvoja, čam, šumski bor.

Borovnica - Vaccinium myrtillus

Ericaceae
Huckleberry - Myrtille
 9

Borovnica je grmić, visok do 50 cm.

Kod nas raste u velikom mnoštvu
gradeći prizemnu floru mnogih naših
vlažnih i hladnih planinskih bukovih i
četinarskih šuma i čistina. Listovi su
naizmenični, tanki, duguljasto-jajasti,
2—3 cm dugački i imaju perastu
nervaturu. Cvetovi su ružičasto-beli,
zvonasto-cevasti, pojedinačni i
obešeni. Cveta od maja do juna, a
ukusni plodovi u obliku bobica
sazrevaju od jula do septembra.
Lekoviti su zreli plodovi i lišće. Plod je
modrocrna, okrugla, sočna bobica.
Bobice su dosta prijatnog, nakiselo-slatkog i malo oporog ukusa. List se bere u proleće, sve
dok biljka cveta, a plod sasvim zreo. Za lek se upotrebljava sveza i suva bobica, sok iz
zrelih bobica, sirup i vino.
Sastav: Osušene bobice sadrže flobatanin, smešu raznih antocijanskih heterozida boja
borovničinog soka, invertni šećera, organske kiseline, uglavnom limunove, jabučne i
ćilibarne, pektin, vitamin C, karoten i dr. U listu ima pirokatehinskih tanina, arbutozida,
nekoliko flavonskih heterozida i dr.
Upotreba: Za lek se upotrebljava sveza i suva bobica, sok iz zrelih bobica, sirup i vino.
Zbog tanina i pektina borovnica deluje kao blago sredstvo protiv dijareja i katara creva,
raznih upala sluznice itd. Iz zrelih plodova borovnice spravlja se naročiti ekstrakt, od koga
se izrađuju dražeji za jačanje očnog vida jer povoljno deluje na vidni purpur. Pošto je taj lek,
skup najbolje je piti čist, zdrav, neprevreo sok, od borovnice. Može se napraviti i kompot od
osušenih zrelih plodova i istu svrhu. Zrele bobice su prijatno dijetetsko sredstvo za jačanje,
protiv dečijih proliva i akutnog enterokolita odraslih. Zbog prisutnog arbutozida, list deluje
slično medveđem grožđu i diuretično. Upotrebljava se i protiv šećerne bolesti.
Borovnica nije škodljiva i može se stalno upotrebljavati.
Spremaju se čajevi za lečenje ulkusne bolesti, proliva,
nedostatka apetita, šećerne bolesti i drugih.
Narodna imena: barovnica, boribnica, borovača, borovinka,
borovnjača, brosnica, brusovnica, burum, divo-grozje, ofinki,
crna borovnica, crna jagoda, brusnica, crvenozrna borovnica,
brašnjača, brosničak, brusnik, me čje grožđe, strušljinke,
crvena borovnica (Vaccinium vitis idaea L.), u listu ima gotovo
iste sastojke, pa se u nedostatku borovnice može upotrebiti
kao diuretik i za lečenje upale bubrega i bešike.

Bosiljak - Ocimum basilicum

Labiatae
Basil (sweet) - Basilic commun, basilic sacré
Bosiljak je naše narodno
 10

omiljeno cveće. To je
jednogodišnja zeljasta
biljka, poreklom iz Indije.
Stablo je visoko do 50
cm, grane su postavljene
unakrsno i naspramno.
listovi su sa drškama,
izduženo jajastog oblika,
po obodu razređeno
testerasti. Cvetovi su beli
ili bledoružičasti, sa
kratkim drškama, u
grupama od po 6-10, i
formiraju duge metličaste
cvasti, kojima se
završavaju grančice.
Cveta od maja do
avgusta. kod nas se gaji
od davnina kao ukrasna,
začinska i lekovita biljka
a koristi se i u religioznim
obredima. Cela biljka je
prijatnog mirisa, a najviše
listovi.
Ukusa je gorkog i aromatično ljutog. Bere se se nadzemni deo biljke u cvetu (Basilici
herba) i suši u hladu na promaji. Razmnožava se semenom, koje se u bašti ili saksiji seje u
martu, a mlade biljke, po dve zajedno, rasađuju u maju. U toku vegetacije neophodno je
redovno okopavanje i zalivanje.
Sastav: Sadrži etarskog ulja, tanina, saponina i gorkih materija. Količina etarskog ulja nije
velika — iz nosi svega 0,4 do 0,8°/o — ali biljka ipak ima vrlo jak miris. U etarskom ulju ima
estragola ili metilkavikola, linalola, cineola i drugih antiseptičkih sastojaka koji služe kao
konzervans, jer sprečavaju razvoj mnogih mikroorganizama i uništavaju ih. Tako se može
objasniti zbog čega se bosiljak nosi na groblje, kad se ide mrtvacu, zbog čega se pokojnik
njime kiti, i nosi kad se ide teškom bolesniku, zbog čega se daje da se »ne pokvari
bogojavljenska vodica« ... itd.
Upotreba: Narod, sasvim opravdano, upotrebljava bosiljak kao sredstvo za umirivanje
uzbuđenog nervnog sistema, protiv gasova, nadimanja i tegoba u organima za varenje, u
obliku začina u jelima ili u obliku čaja posle jela. Upotrebljavaju ga i protiv nekih crevnih
parazita, često zajedno sa belim lukom, zatim za jače mokrenje, za izazivanje boljeg
apetita, za povećanje mlečnosti majki koje imaju malo mleka, protiv zapaljenja bubrega, za
uređivanje menstruacije itd. Nekad nije bilo ni jedne kuće koja nije imala malo bosiljka, ne
samo suvog, vezanog u kiticu već i u vrtu, pa često i u loncu, tako da su ga imale svežeg
preko cele godine. To su cveće i miris starijeg sveta.
Bosiljak treba proučiti već i zbog toga što se on, kao retko koja
druga biljka, tako mnogo spominje u narodnoj poeziji i
pripovetkama. Ukoliko se kod nas ide više na jug i istok utoliko je
veća i raznovrsnija upotreba bosiljka.
Narodna imena: bažilek, bažulek, baselak, basiljak, basilje,
bašelak, bo siljak, bosilek, bosilj, krupan bosiljak, bosiljak sarmaš,
bosilje, vasleđen, đen, mislođin, murtela, pitomi vesligen,
faslidžan, fesligen, fesliđan, feslidžan.

Breza - Betula alba

Betulaceae
Birch - Bouleau
 11

Breze su živopisna vitka drveta s

belom korom i vitkim, tankim
grančicama, pravi ukras svetlih šuma.
Breza je listopadno drvo, visoko do 30
m, sa vitkim stablom koje se pruža
gotovo do vrha krošnje i tankim
visećim grančicama. Prečnik stabla u
donjem delu može biti do 60 cm. kod
mladih izdanaka kora je crvenkasto
smeđa. Kora stabla i grana, dok su
mlađe, bela i ljušti se u horizontalnim
trakama, kasnije u donjem delu je
crna i duboko vertikalno ispucala.
Listovi su goli na dugim peteljkama.

U početku su malo lepljivi, trouglasto jajasti ili trouglasto romboidni, pri osnovi široko
klinasti, navrhu zašiljeni, po obodu dvostruko testerasti. Droga je svojstvenog mirisa, gorkog
i oporog ukusa.Cveta od aprila do maja, paralelno sa listanjem, a bere se mlado brezovo
lišće u proleće i suši u hladu na promaji. Nije mnogo izbirljiva u pogledu kvaliteta zemljišta,
često obrazuje čiste brezove šumice, koje uvek izgledaju lepo.
Sastav: Sadrži katehinskog tanina i isto toliko šećera, nepoznatog saponozida, smole,
0,05% etarskog ulja, gorke materije i dr. Cortex Betulae (lentae) sadrži jedan fenolni
heterozid, koji hidrolizom daje po jedan molekul glikoze, ksiloze i metilnog salicilata. Sveža
kora sadrži do 0,2% heterozida. Destilacijom pomoću vodene pare se vadi ulje, koje sadrži
metilnog salicilata i upotrebljava se kao miris. Betulae gemmae. - Beru se lisni pupoljci
breze i brzo suše. Sadrže oko 4% etarskog ulja; to je žuta gusta tečnost prijatnog
balsamičnog mirisa; na niskoj temperaturi se izdvajaju kristali; sadrži slobodnog i vezanog
bicikličnog seskviterpenskog alkohola betulola. Narod upotrebljava protiv najrazličitijih
bolesti brezovo lišće, koru i svež brezov sok dobijen rano u proleće. List i pupoljci
upotrebljavaju se kao diuretici i antiseptici urogenitalnih puteva, najčešće u obliku infuza.
Brezov list je jedan od najboljih biljnih lekova za lečenje
mokraćnih puteva, jer ima antibakterijsku moć. Spremaju se
čajevi za lečenje zapaljenja mokraćnih kanala, reumatizma, i
zapaljenja bubrega sa povišenim pritiskom.

Narodna Imena: za Betula verrucosa: bela breza, brez, breza

crepuša, briza, brizovina, žalosna breza, jadika, metla, metlika,
medovina, obična breza, a B. pubescens: breza, puhasta
breza, severna breza.

Bršljan - Hedera helix

Araliaceae
Ivy - Lierre grimpant
 12

Bršljan je
višegodišnja
drvenasta zimzelena
biljka, vrsta lijane,
koja se penje uz
drveće, kamenje,
zidove i druge
različite podloge, za
koje se pričvršćuje
naknadno razvijenim
(adventivnim)
korenima, koji ne
uzimaju hranu od
živog drveta već im
ono služi kao
oslonac.stabljike
mogu biti do 50 m
dugačke. Listovi su
kožasti, dok su mladi
obrasli dlačicama, a
kasnije goli. cvetovi
sitni,
žućkastozelenkasti,
sakupljeni u
poluloptaste štitaste
cvasti, koje zajedno
grade složenu
grozdastu cvast.
Gaji se i kao ukrasna biljka, pogodna za pokrivanje zidova, fasada, venjaka i sl. Sreće se i
u mediteranskom i u kontinentalnom klimatskom području, od nizijskog do planinskog
pojasa. Odgovaraju mu vlažna i zasenjena mesta. Cveta od septembra do novembra.
Razmnožava se reznicama i semenom.
Upotrebljavaju se svež i osušen list, plod i tanke stabljike, ređe kora i gumi-rezina koja curi
i očvrsne na ozleđenom stablu. Cela biljka je gorka i otrovna. Ima saponozidne materije od
kojih potiče otrovnost i lekovitost bršljana. Kod nas se upotrebljava kao narodni lek za
lečenje kožnih bolesti, reumatizma, uloga, žuči, bradavica, za lakše iskašljavanje.
Koristi se sve više u kozmetici, posebno pri izradi preparata za
mršavljenje gde u kombinaciji sa drugim biljkama omogućava
stimulaciju mikrocirkulacije, izbacivanje suvišne tečnosti iz tkiva i
smanjenje masnih naslaga.
Narodna imena: barsijan, baršćon, baštran, bersljan, beštran,
brištanj, brstran, bršlin, bršćan, zelengora, zimzelen, pljušt.

Celer - Apium graveolens

Umbelliferae - Celery - Céleri
 13

Divlji celer raste po zaslanjenim

barama i blatima pored mora, ali se
koristi samo gajeni celer kao omiljen
aromatičan začin, a sorte s krupnim
korenjem i kao cenjeno povrće i
salata. Celer je dvogodišnja zeljasta
biljka, visoka do l m. Listovi su sjajni,
tamno zeleni, debeli, sočni i
petodelni. Cvetovi su belo-zelenkasti i
udruženi u štitaste cvasti. Cveta leti.
Cela biljka je svojstvenog mirisa i
začinskog toplog ukusa. Lekovit je
rizom s korenjem, lisnate grane s
cvetovima i zreo plod. Rizom se vadi
oktobra prve godine. Celer granar
Sastav: U rizomu ima svega oko 0,10°/o etarskog ulja, u lišću nešto više, a u plodovima
2,5—3%. Glavni sastojak ulja je limonen. U plodovima ima oko 16% masnog ulja.
Upotreba: Celer je, pre svega, aromatičan začin koji deluje slično ostalim začinskim
štitaricama. Najčešće se daje kao diuretik, za izazivanje apetita i za bolje varenje hrane.
Narodna imena: ak, ač, đereviz, zelena kretuš, opih, pitomi celer, selen, celer, čereviz,
šelin.

Cikorija - Cichorium intybus

Compositae - Chicory - Chicorée
Vodopija je višegodišnja zeljasta biljka,
visoka 1,5 m. Stabljika je uspravna,
kruta, uglasta, u gornjem delu
razgranata. Stabljika i listovi su pokriveni
kratkim dlakama. Listovi su duguljasti do
lancetasti, suženi u dršku, duboko
režnjevito testerasto usečeni. Cela biljka,
pogotovo mlada ima mlečnog soka.
Cvetovi su svetloplavi, vrlo lepi i upadljivi,
sakupljeni z glavice koje izbijaju
pojedinačno na stabljici ili na granama.
Cveta obilno preko celog leta. Raste
svuda kao korov, najviše pored staza i
puteva, po pašnjacima i livadama, po
obodima šuma i drugde.
Ponegde se gaji radi korena od koga se spravlja surogat kafe (cigura). Ponegde se
zapuštena mesta izjutra plave od iscvetale vodopije. Cela biljka je gorka i vrlo čvrsta tako da
se teško kida i čupa. Vadi se u jesen, očisti od zemlje i nadzemnih delova, iseći po dužini,
nanizati na konac i sušiti u hladu na promajnom mestu. Zbog dugog korena dobro podnosi
sušu. Razmnožava se semenom.
Sastav: Cikorietol, gorak kumarinski derivat vezan u biljci u obliku heterozida. Inulina i
drugih derivata voćnog šećera ima oko 25°/o, slobodnog voćnog šećera, pektina i dr.
Upotreba: . Lekovit je koren, koji je valjkasto-vretenast, čvrst, spolja tamne boje, a iznutra
beo. Koren (Cichorii radix) se kopa u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i
inulina (rezervna hrana). Rede se koristi nadzemna biljka brana u cvetu (Cichorii herba).
Više se koristi u narodnoj nego u naučnoj medicini kao neotrovna gorka droga za lečenje
organa za varenje, pre svega, za pojačavanje apetita, za jačanje želuca, bolje varenje
hrane, za obilnije lučenje mokraće i žuči i dr. "Frankova cigura", dodatak kafi i "sirotinjska ili
ratna kafa" je ispržen i samleven koren oplemenjene vodopije sa krupnim mesnatim
korenom bogatim inulinom. Pošto je inulin polisaharid koji hidrolizom daje samo levulozu
(fruktozu ili voćni šećer), razumljivo je zašto kod nas u narodnoj medicini ciguru koriste
dijabetičari. Ovo je sasvim opravdano, jer sve biljke iz familije glavočika (Compositae), a
njih ima vrlo mnogo, umesto skroba kao rezervnu hranu imaju inulin. Prema tome, osobe
obolele od šećerne bolesti mogu koristiti sve biljke iz te porodice kao dijetalnu hranu.
Cichorium endivia L. je baštenska biljka koja se kod nas gaji u više hortikulturnih odlika kao
zeleno povrće i upotrebljavaju je kao salatu posebno u Evropi (endive). Narod je naziva
ovim imenom: andibija, andivija, vrtna žutenica, endivija kreculja, žumenica, žutinica pitoma,
žutka, indivija, kudrava salata, cihora, čihora-rezanica, štrpka.
 14

Narodna imena: vodopija, višnjev regrad, vodoplav, golica, gologuza, divlja lo ćika,
želtenica, žućanica, jandrešica, kažiput, konjska trava, modrica, plavo cvet, plavulja,
podrožnik, radić, sunčevo cveće, cigura, cilkorija, čikora, san toga, šurlin.

Crni slez - Malva sylvestris

Malvaceae
High mallow - Mauve

Crni slez je dvogodišnja ili

višegodišnje zeljasta biljka, visoka 25-
150 cm. Stabljika je uspravna ili se
izdiže, razgranata, ovalna, pri osnovi
odrvenela, dlakava. Listovi su na
dugačkim drškama, dlakavi, vrlo
različite veličine, kružni ili
bubrežastog oblika, prstasto deljeni u
3-7 režnjeva, koji su po obodu grubo
nazubljeni. Cvetovi su obično
ružičasto-ljubičasti, a sušenjem
pomodre. Ispod čašice nalaze se tri
rašljasta, čekinjava, šiljasta, uzduž
prugasta listića spoljašnje čašice.
Čašica je na petoro razdeljena,
rašljasta, obrasla većim račvastim i
manjim zvezdastim dlakama. Pet
krupnih listića, klinasti, obratno jajasti,
na obodu urezani, na dnu suženi u
kratak klin, gde su beličasto dlakavi i
srasli s prašnicima.
Crni slez je najobičnija biljka, rasprostranjena od Sibira do Kapa, po naseljima, utrinama i
poljanama. Po ulicama naših ravničarskih sela ne vidi se skoro nikakva druga trava do crni
slez, slezovača ili guščija trava. U Belgiji, Nemačkoj i drugde gaji se jedna odlika velikog
sleza. Malva silvestris var. glabra zbog lepih, krupnih, kao vino crvenih cvetova, koji
sušenjem poplave. Cveće crnog sleza se bere kad je potpuno rascvetano, po suvom
vremenu i brzo suši u sušnici. Osušen cvet crnog sleza mora se čuvati od svetlosti i vlage,
inače će iz bledeti i poplesniviti. Cveta od juna do septembra. razmnožava se semenom i
vegetativno.
Sastav: Cvet crnog sleza sadrži sluzi i antocijana m a l v i n a, zbog čega je infuz (čaj)
sluzast i malo plavkasto-zelenkast. List sadrži sluzi i malo tanina.
Upotreba: Osnovno lekovito svojstvo crnog sleza je kao i belog da razmekšava, rastvara
sluz i da pomaže njegovo izlučivanje. Čaj od cvetova crnog sleza leči kašalj, zapaljenje
bronhija, pluća i ždrela. Uspešan je u lečenju glasnih žica i pogodan za ispiranje usta i
ždrela. Čaj od listova se znatno manje upotrebljava. Topli čaj od listova crnog sleza koristi
se kao klistir kod zapaljenja creva. Koristi se još za ispiranje usta, kod bolesti očiju, zubnih
otoka i bolova u prsima. List i cvet crnog sleza ne srne se kuvati, već samo potopiti u vodu.
Narodna imena: Velika slezovača, veliki sljez, veliki šljez, gušćernjak, divlja škura, divlji
papel, divlji slez, divlji slezenovc, klobicovje, planinski sliz, slijez, sljež, srčni klobuk, ćureća
trava, ćurčija trava itd.

Čaj crni - Thea sinensis

Theaceae
Tea - Thé
 15

Čaj: crni ili zeleni ?

Ima više načina prerade, ali ćemo
navesti samo najvažnije momente.
Od načina prerade zavisi da li će se
dobiti crni, zeleni, žuti ili crveni čaj.
Prve dve vrste su važnije od druge
dve. U nas se najviše troši crni čaj.
Crni čaj. — Kinezi ostave obrano
lišće oko 2 sata na suncu u velikim
korpama da svene. Zatim ga rašire da
se ohladi, rukama savijaju i gnječe
nekih desetak minuta u hladu, posle
čega ga razastru na asure oko pola
sata. Ovo se ponavlja nekoliko puta
sve dok lišće ne postane tamno i
sivkasto. Odmah posle toga, dakle,
posle fermentacije lišće se greje i
oprezno prži.
Prži se u sudovima od tuča iznad žara, skine s vatre i izruči u korpu da se na promaji ohladi.
Zatim se uvija među dlanovima, razvija i ponovo uvija i razvija. To se ponavlja nekoliko puta,
sve dok iz lista ne prestane da izlazi zelenkast sok. Ponovo se razvije, baci u kazan za
prženje, izvadi, zavija i razvija, proseje, osuši nad žarom, brižljivo odabere i od strani sve
što ne valja, i još toplo hermetički pakuje u gleđosane ili lakovane metalne kutije obložene
metalnim (kalajnim) listovima.
Poreklo čaja

Čaj je verovatno poreklom iz Asama, Burme i sa ostrva Hajnana. Već nekoliko hiljada
godina kako se čaj gaji u Kini, a mnogo kasnije u Japanu. Od XIX veka proširilo se gajenje
čaja po mnogim tropskim predelima: u Indiji (1840), na Cejlonu (1875), Javi, Sumatri, Rusiji
oko Batumija (1848), Brazilu itd. Poslednjih nekoliko decenija počeo se gajiti i u Africi,
Australiji, Srednjoj Americi i u mnogim drugim zemljama, čak i u krajevima oko
Sredozemnog mora.

Čajevo drvo

Čaj je vrlo otporno, jako i lepo zimzeleno drvo ili grm koji naraste 3—5 m, rede do 10
metara visoko. Inače, u kulturi proizvođači ne dozvoljavaju da čaj naraste više od jednog
metra, da bi se lišće moglo što lakše rukom sa zemlje brati i da bi se stalnim, stručnim
potkresivanjem u određeno doba godine i uzrasta dobio što veći broj mladih letorasta i što
više mladog lišća, jer ukoliko je lišće mlađe, utoliko se čaj više ceni. Čaj ima naizmenične,
tamnozelene, zimzelene listove bez mirisa i bele ili pomalo ružičaste, krupne, vrlo lepe
cvetove veoma prijatnog mirisa na jasmin. Plod je drvenasta, trouglasta i mrka čaura sa tri
semenke. Listovi od Thea sinensis su duguljasto-jajasti i najviše 12 om dugački, a oni od
Thea assamica su više jajasti i do 25 cm dugi.

OD ČEGA POTIČE LEKOVITOST ČAJA?

Malo je kulturnih biljaka koje su toliko svestrano ispitivane kao čaj. Hemijski sastav čajevog
lista je vrlo složen. Za poslednjih 150 godina u čaju je nađeno nekoliko desetina raznih
hemijskih jedinjenja, ali sva nemaju isti terapijski značaj. Glavni lekoviti sastojci čaja su
purinski alkaloidi, pre svega, kofein i tanini (opore, štavske materije) i prostija fenolska
jedinjenja tipa katehina i njihovih derivata. Čaj ima kofeina (teina, trimetilksantina), malo
teobromina, teofilina, adenina i ksantina, tanina, rutina, etarskog ulja i legumina. U zelenom
čaju ima vitamina C, B1, B2, nikotinske i pantotenske kiseline. U čaju ima još i gume,
dekstrina, voska, masti i drugih balastnih materija. Najbolje vrste čaja imaju najviše tanina.
Fermentacijom se javlja žuto, gusto, lepljivo, vrlo aromatično, smolasto etarsko ulje od kojeg
potiče miris čaja. Ovo ulje ima mnogo metiisalicilata i feniletil-alkohola, citronelola, vrlo malo
geraniola i dr. Mladi listovi i pupoljci sadrže više kofeina (i tanina) nego stariji, ali se
vrednost čaja ne ceni samo po količini kofeina nego prvenstveno po ukusu i mirisu, premda
se lekovita vrednost čaja osniva prvenstveno na kofeinu. To je zbog toga što se najveći deo
 16

proizvedenog čaja potroši u svetu za uživanje, a vrlo malo za lek.

ČAJ DELUJE NA MOZAK, SRCE, KRVNE SUDOVE I CENTAR ZA DISANJE

Dejstvo čaja je utoliko jače ukoliko čaj ima više kofeina, jer je kofein glavni sastojak čaja koji
draži ove centre. Čaj svojim kofeinom (ranije se kofein nazivao teinom, a kasnije se
ispostavilo da je reć o jednom istom alkaloidu u kafi i čaju) draži koru velikog mozga, zbog
čega osoba lakše shvata i brže povezuje misli, čovek postaje lucidniji. Time se objašnjava i
povećanje moći učenja, pamćenja i razumevanja i, uopšte, intelektualni rad je lakši i
uspešniji. Čaj suzbija i smanjuje zamor i sanjivost, osobito ako je zamor nastao od
intenzivnog umnog naprezanja. Sportistima, radnicima, avijatičarima, šoferima i drugim
osobama čaj pomaže, jer ih bodri i krepi, javlja se bolji rad mišića i refleksi su brži i potpuniji.
Kod nas je običaj da se posle uzimanja većih količina alkoholnih pića pije jaka kafa, a drugi
narodi piju jak čaj, jer kofein deluje suprotno alkoholu, tj. dok alkohol deluje depresivno na
centralni nervni sistem, kofein ga nadražuje. Čaj svojim kofeinom poboljšava disanje, jer
draži respiratorni centar, povećava ventilaciju pluća, pa se lakše diše i prijatnije oseća.
Svojim kofeinom čaj nadražuje i centar za krvotok, usled čega je srčani rad pravilniji, jači i
bolji. Srčani mišić se bolje ishranjuje i tako jača, usled čega se i rad srca poboljšava. Zbog
ogromne količine tanina (najbolje sorte čaja imaju više od 30°/o) i drugih, srodnih
polifenolskih jedinjenja čaj deluje i kao tipična taninska lekovita biljka protiv proliva, upale
sluznice i kože, opekotina, za jačanje organizma itd. čaj je važan protivotrov. U velikoj dozi
čaj je otrovan kao i kafa. Preteranim i dužim svako dnevnim uživanjem čaj izaziva nesanicu,
dosadne zatvore, teško varenje, gubljenje apetita, slabljenje itd. Ipak, čaj je manje opasan
od kafe.

ISTORIJA ČAJA

Zbog čega se u nas kineski čaj naziva »ruski«? Misli se da su za čaj Kinezi znali od
najdavnijih vremena. Spominje se na 2.500 god. pre naše ere. Pretpostavlja se da je pre
nekih 12 vekova upotreba čaja prenesena iz Kine u Japan. U Japanu je u XV veku gajenje
čaja uzelo veće razmere. U Evropu je prenesen tek polovinom XVI veka kao lek. Holanđani,
najbolji moreplovci i trgovci, najviše su ga uvozili i doprineli širenju njegove upotrebe u
Evropi. Polovinom XVII veka spominje se upotreba čaja kao leka u nekim zemljama Zapada
i u Rusiji. Oko 1660. god. počeli su Holanđani uvoziti u Evropu veće količine čaja. Tada je
čaj bio vrlo skup. Mongolski kan poklonio je 1638. god. ruskom caru malo čaja kao
skupocenu retkost. Već krajem istog veka čaj se počeo širiti i u nekim evropskim zemljama
služiti kao piće za uživanje. U Englesku je uvezen 1665. godine, primljen je sa
oduševljenjem i već posle nekoliko decenija bilo je oko 3.000 javnih čajara. Ipak, uživanje
čaja raširilo se tek u XIX veku, jer je sve dotle bio vrlo skup, a isto tako i Šećer, tako da je
»čaj« bio privilegija samo po vlašćenih i imućnih staleža. Širenju upotrebe čaja za piće u
nas najviše su doprineli Rusi posle I svetskog rata. Ali čaj još nije uspeo da u nas potisne
prekomerno uživanje crne kafe. Čaj je dugo vremena karavanima dolazio u Evropu iz Kine
preko Rusije, Mongolije i Sibira. Otuda se u nas i danas više čuje »ruski čaj« nego kineski.

KAKO TREBA SPREMITI ČAJ PA DA BUDE PRIJATAN NAPITAK?

Kvalitet infuza (čaja) zavisi i od vode. Najukusniji čaj se dobija s mekim vodama. Tvrde,
krečne, a pogotovu gvožđevite vode daju čaj neprijatnog ukusa. Takve vode potrebno je
prethodno prokuvati, ali se kuvanjem gube gasovi rastvoreni u vodi, a njihovo prisustvo
popravlja kvalitet infuza. Zato se pri izradi čaja voda naglo zagreje da bi što brže proključala
i time što manje gasova izgubila. Čaj se ne srne kuvati. To nikako ne činiti. Pogotovu u
otvorenom loncu. Treba ga popariti ključalom vodom, smesta poklopiti i posle 5—10 minuta
piti.

Čaj zeleni - Thea sinesis

Theaceae
Tea - Thé
 17

Čaj: crni ili zeleni ?

Ima više načina prerade, ali ćemo

navesti samo najvažnije momente.
Od načina prerade zavisi da li će se
dobiti crni, zeleni, žuti ili crveni čaj.
Prve dve vrste su važnije od druge
dve. U nas se najviše troši crni čaj.
Zeleni čaj izrađuje se u Kini na sličan
način kao i crni, samo se ne pusti
fermentaciji (vrenju), tj. ne razara se
hlorofil, već se odmah brzo isprži. Čaj
za domaću upotrebu Kinezi vestački
raznovrsno namirišu prema ukusu
svojih potrošača.
Raširi se tanak sloj raznog mirisnog cveća (jasmin, gardenija i si.) i ostavi izvesno vreme,
pa se ukloni, a na njegovo mesto raširi se sloj prženog čaja. To se ponavlja nekoliko dana
dok čaj ne primi miris dotičnog cveća.Prži se u sudovima od tuča iznad žara, skine s vatre i
izruči u korpu da se na promaji ohladi. Zatim se uvija među dlanovima, razvija i ponovo
uvija i razvija. To se ponavlja nekoliko puta, sve dok iz lista ne prestane da izlazi zelenkast
sok. Ponovo se razvije, baci u kazan za prženje, izvadi, zavija i razvija, proseje, osuši nad
žarom, brižljivo odabere i od strani sve što ne valja, i još toplo hermetički pakuje u
gleđosane ili lakovane metalne kutije obložene metalnim (kalajnim) listovima.

Čičak - Arctium lappa

Asteraceae
 18

Burdock (great) - Grande bardane, bardane commune

Čičak je dvogodišnja zeljasta biljka.

Koren je vretenast, mesnat, dugačak i
do 60 cm. Stablo je visoko do 200 cm,
rebrasto, crvenkasto, u gornjem delu
jako razgranate. Listovi su krupni, do
50 cm dugački i skoro toliko široki,
srcastojajasti, ka vrhu stabla sve
sitniji, odozgo zeleni, sa naličja
pokriveni sivim pustenastim dlakama.
Cvasti glavičaste, loptaste, do 3,5 cm
u prečniku, nalaze se na vrhovima
grana. Listići omotača na vrhu su
žućkasti i kukasto savijeni. Krunica je
cevasta, na vrhu deljena na 5
režnjeva, purpurnocrvena. Plod
ahenija dugačka 5-7 cm, crna. Cveta
jula i avgusta. Čičak je korovska
biljka. Raste na rudinama, pored
puteva, na smetlištima, oko naselja .
Koristi se koren (Bardanae radix),
ređe samo plodovi (Arctii fructus) ili
ulje (Oleum Bardanae radicae). Koren
se vadi u jesen ili rano u proleće,
najbolje u drugoj godini. Ukusa je
slatko-sluzastog, kasnije nešto
gorkog.

sastav: U korenu čička se nalazi do 45% inulina, sluzi u kojima dominiraju ugljeni hidrati,
male količine etarskog ulja (sa više od 60 identifikovanih supstancija), sitosterol,
stigmasterol, fitoncida, gorke materije i dr.
Upotreba: Koren čička je depurativ, dijaforetik, diuretik, stomahik, antiflegmatik,
oreksigenik. Ipak, najčešće se koristi kao sredstvo za izbacivanje viška tečnosti,
protivupalno i stimulativno sredstvo u stvaranju i izlučivanju žuči. U obliku dekokta spolja se
upotrebljava kod ekcema, čireva, sifilisa, gonoreje i kod reume. Postoje podaci da daje
dobre rezultate kod psorijaze. U narodnoj medicini koren čička je veoma popularan za
lečenje bolesti korena kose, ispiranjem nezasladenim odvarom. Za tu namenu se koristi i
ulje čička, zajedno sa uljem masline ili oraha, kada je koža masna. Za rast kose ne treba
koristiti obloge od korena čička. Ekstrakt čička je sastavni deo mnogobrojnih preparata sa
antibiotskim i antidijabetskim dejstvom. Umesto skroba koren sadrži polusaharid inulin, pa
je veoma pogodan za ishranu obolelih od šećerne bolesti, bolesti jetre i žuči. Oljušćen se
može jesti svež, kuvan, ili pečen kao krompirići. Može se sušiti ili kiseliti za zimu. Pomaže u
uspostavljanju ravnoteže kod psihički nestabilnih osoba i uklanja jake negativne emocije,
kao što su ljutnja, agresija, preterana ambicija...
Čaj od čička je siguran lek za sprečavanje opadanja kose, za lečenje čireva, ekcema,
reumatizma i dijabetesa. Čaj se priprema na sledeći način: dve kašike korena čička preliti
jednom šoljom hladne vode i staviti da ključa 10 minuta. Piti dve šolje dnevno protiv
reumatizma i dijabetesa. Koren čička je veoma cenjen u makrobiotičkoj ku hinji, zbog
okrepljujućeg i pročišćavjućeg delovanja, pa se često po jedan ili dva iseckana korena
dodaju šupama, čorbama i jelima od mahunarki. U makrobiotičkoj kuhinjih veoma je cenjen i
maslačak od koga možete verovali ili ne, praviti, pored salata, med, vino, omlet, kafu, čaj, a
i turšiju

Dan i Noć - Viola tricolor

Violaceae
Wild pansy, heartease - Pensée sauvage
 19

Daninoć je sitna
jednogodišnja zeljasta
biljka, visoka do 40 cm.
Stabljika je uglasta,
prosta ili razgranata.
Listovi su širi nego duži,
po obodu zupčasti, donji
su srcoliki, a gornji
duguljasti. Cvetovi su
pojedinačni, na dugim
peteljkama, trobojni
(ljubičasti, žuti i beli).
Cveta od proleća do leta.
Raste po napuštenim
planinskim njivama (do
1.800 m nadmorske
visine), po usevima,
suvim i kamenitim
mestima. U nas raste
mnogo podvrsta,
varijeteta i formi ove vrlo
rasprostranjene biljke.
Neke, osobito one krupnocvetne, gaje se kao omiljeno cveće koje cveta od kraja zime do
jeseni. Za lek se upotrebljava samo divlja, poljska podvrsta, čiji su cvetovi sitni, 8—14 mm
dugački, žuti, belo žućkasti sa jačim ili slabijim ljubičastim prelivom.
Gajenje: U Holandiji i nekim drugim zemljama na Zapadu daninoć se gaji za domaće
potrebe i izvoz.
Sastav: Saponozidna droga. Sadrži još i rutozid (žuta heterozidna boja violakvercitrozid),
antocijansku plavu heterozidnu boju violanozid, salicilni heterozid, slobodnu salicilnu
kiselinu, etarsko ulje (0,01%) sa metilsalicilatom, tanin, sluz, soli magnezijuma i kalijuma,
šećera, do 250 mg% vitamina C i razne karotenoidne boje: violaksantin, auroksantin,
flavoksantin i zeaksantin.
Upotreba: Za lečenje raznih kožnih bolesti (ekcema), svraba, reumatizma, uloga, običnog i
velikog kašlja, za jače izlučivanje mokraće i protiv upale mokraćne bešike.

Spremaju se čajevi od herbe, zbog neprijatnog ukusa

mogu se zasladiti sirupom od malina, ribizla, višanja ili
limuna.

Narodna Imena: Osim navedenih, evo još nekoliko

narodnih imena za Viola tricolor: božji cvit, viola,
gospina ljubica, dikino oko, kokošja ljubica, maćvica,
mačuha, modra iskrica, poljska ljubica, sedmičica,
trobojna ljubica, udovica. Viola arvensis narod naziva:
danćnoć, zbornice, poljska ljubica, poljska ljubičica,
udovice od zbora.

Divlja jabuka - Malus sylvestris

Rosaceae
Common Apple tree - Pommier sauvage
 20

Divlja jabuka je listopadno drvo

visine do 10 m, široke, nepravilne i
dosta guste krošnje, ili žbun visine do
4 m. grančice su dlakave, grane ne
mladom drveću, i kada raste u obliku
žbuna, više ili manje su pokrivene
trnjem, koje dobro štiti lišće od
životinja koje pasu. listovi su eliptični
do srcasti, zašiljeni, nazubljeni. Mladi
listovi su vunasto dlakavi i po obliku
mogu biti dosta različiti. Cvetovi su
ružičasti ili beli, pojedinačni ili po 2-3
zajedno. Cveta od aprila do maja.
Raste u šumama i šikarama, po
međama, od nižeg do brdskog
regiona. Razmnožava se semenom i
izdancima. U voćarstvu se divlja
jabuka koristi kao podloga za
kalemljenje plemenitih sorti jabuka.
Od plodova divlje jabuke spravlja se
popularno jabukovo sirće.

Ovo sirće pomešano sa medom i vodom predstavlja izuzetno korisno i okrepljujuće sredstvo
za ljudski organizam. divlja jabuka je lekovita biljka i ulazi u sastav raznih šumskih i voćnih
čajeva.

Divlja kruška - Pyrus piraster

Rosaceae - Wild Pear - Poire sauvage

Divlja kruška je listopadno drvo,

visoko do 20 m, sa širokom gustom
krošnjom i kratkim, dosta pravim
masivnim stablom. Listovi su jajasto
okruglasti, zašiljeni, na licu
tamnozeleni i sjajni, na naličju svetliji,
po obodu talasasto naborani i sitno
testerasti. cvetovi su beli sa crvenim
prašnim kesicama, pojedinačni ili u
gronjastim cvastima. Cveta od aprila
do maja, istovremeno sa listanjem.
Cvetanje jednog stabla traje 10-14
dana. Daje obilno nektara i cvetnog
praha. Zastupljena je u brojnim
šumskim zajednicama, pojedinačna
stabla se mogu naći na južnim
padinama planina i do 1500 mnv.
Razmnožava se semenom. Divlja
kruška se koristi kao lekovita biljka i u
voćarstvu kao podloga za kalemljenje
plemenitih sorti krušaka. Koristi se
plod koji ulazi u sastav raznih voćnih i
šumskih čajeva.

Dobričica - Glechoma hederacea

Labiatae
Ground Ivy - Lierre terrestre
 21

Dobričica je Trajna, zeljasta, mirisna

biljka, visoka 20—40 cm. Donji deo
stabljike puzi, a gornji je uspravan i
razgranat. Listovi su na dugačkim
drškama, srcoliki ili bubrežasti,
naborani, po obodu nazubljeni, na
naličju crvenkasti. Cvetovi su
Ijubičasto-plavi sa purpurnim
tačkama. Cveta maja- juna. Raste
obilno svuda u šumama, na vlažnim
livadama i drugim mestima. Vrhovi
grančica u cvetu, list, cela nadzemna
biljka i sok iz sveže biljke svojstvenog
prijatnog mirisa i gorkog i oporog
ukusa.

Sastav: Oko 6°/o tanina, 0,03—0,06% etarskog ulja, gorke materije marubina, smole, voska, oko 3%
šećera, holina i mnogo kalijumovih soli.
Upotreba: Uglavnom narodni lek za lečenje organa za disanje (bronhit), žuči, za pojačanje
mokrenja, protiv proliva, za apetit, protiv histerije i neurastenije. Spolja se upotrebljava za lečenje
katara nosa, ozleda i rana. Pomešana sa ovsenim brašnom daje se protiv crevnih parazita konja.
Narodna imena: brštan po zemlji, brštan-trava, brštran, vred njak, grošić, dobričava trava,
dobričavica, dobričanova trava, dobričarica, dobričevica, dobrčanova trava, kotur, mesečnjak, niski
bršljan, okrugljak, rasturiče, samobaj, stravna trava.

Dren - Cornus mas

Cornaceae
Asiatic cornellion cherry, Japanese dogwood - Cornouiller
Dren je listopadni grm ili nisko drvo,
do 8 m visine, sa zaobljenom gustom
krošnjom. Mlade grančice su
zelenkastosmeđe i većinom fino
dlakave. Listovi su naspramni, jajasti,
sa dugačko izvučenim vrhovima.
Cvetovi su žuti. Javljaju se rano, pre
listanja, sakupljeni u štitaste cvasti,
pravilni su i četvoročlani. Cveta u
februaru i martu. Žutim cvetom
okićene krošnje drena ukrase prirodu
u to vreme. Raste svuda, a najviše po
suvim, sunčanim, kamenitim
stranama svetlih listopadnih šuma
zajedno s drugim grmljem i šibljem.

Uzgaja se i u vrtovima i parkovima zbog lepih žutih cvetova i jestivih plodova, korisno je
gajiti ga u blizini pčelinjaka. Najbolje uspeva na krečnjačkim toplim i suvim staništima.
Zadovoljava se i plitkim zemljištem.
Sastav: U plodovima ima tanina, organskih kiselina, pektina, šećera, sluzi i glioksalne
kiseline, a u kori ima i smole. od droge se koriste sveži i osušeni plodovi, ređe kora.
Upotreba: Opore (tanini) i poliuronske (pektini) materije povoljno deluju na sluznicu creva,
zbog čega se sok, pekmez, čaj i drugi proizvodi spravljeni od zrelih drenjina daju kao vrlo
prijatan lek za lečenje proliva i drugih oboljenja organa za varenje. Sličnog je dejstva i kora.
 22

Slatko, kompot, džem i pogotovo sok od zrelih drenjina su

jedna od najprijatnijih poslastica a istovremeno su i lek koji
svako rado uzima. Šteta je što se kod nas drenjine malo
koriste.
Narodna imena: bila svibovina, drenak, drenić, drenka,
drenovina, drenj, drijen, drijenak, drinika, drin, drinovina,
drnjulić, žuti drenak, kuroslipnik, rumeni dren, tvrdi drijen,
crveni drijenak. Plod drena narod naziva: drenka, drenjina,
drenjka, drenjula.

Dud crni - Morus nigra

Moraceae
Mulberry - Mûrier

Iz dudinja crnog duda, naročito onog

koji ima više kiseo ukus, cedi se sok i od
njega kuvaju sirup i pekmez, koji služe
kao hrana, poslastica i blag lek protiv
zapaljenja grla i usta. Sirup se
upotrebljava slično kao sirup od malina.
Sveže dudanje su slatko-nakiselog
ukusa. Sadrže oko 10% invertnog
šećera, oko 2% slobodnih organskih
kiselina (limunove i jabučne), vitamina
C, sluzi, mnogo pektinskih materija i
drugih korisnih sastojaka. Dudinje su
zdrava hrana kako za čoveka tako i za
domaće životinje. Listom od duda narod
leci šećernu bolest i obolele organe za
mokrenje. Zbog velike količine
šećera dudinje su izvrsna hrana.

Narodna imena: Crni dud narod naziva još i ovim imenima:

murgav dud, crna murva, crnica, crnička, šamdud, šandud,
šanduda.

Beli dud: bela murba, bijela murva, bijeli dud, morva, murva,
murvac.
 23

Gavez - Symphytum officinale

Boraginaceae
comfrey - Grande consoude, herbe à la coupure

Gavez je višegodišnja zeljasta biljka,

visoka do 1 m. Stabljika je uspravna,
kruta, šuplja, mesnata, gusto
pokrivena dlakama, samo u gornjem
delu razgranata. Listovi su lancelasti,
grubi i dlakavi, u donjem delu stabljike
suženi u dršku, a srednji i gornji su
sedeći i duguljasti. Cvetovi su
ljubičasti ili ružičasti, zvonasti,
sakupljeni u povijenim cvastima u
pazuhu gornjih listova. Cvetne drške i
čašični listići su obrasli dlačicama.
Cveta od aprila do septembra.
Rasprostranjena je najviše po vlažnim
livadama, pašnjacima i oranicama, na
obalama reka i potoka, oko puteva i u
kanalima, uglavnom na plodnom tlu,
do iznad 1000 mnv. Razmnožava se
semenom i vegetativno. Droga je u
korenu (Symphyti ili Consolidae
radix) koji se vadi u jesen ili u proleće
čim biljka počne listati.

Opere se i ostruže, izreže u komade od 2 cm. dužine i što pre osuši na suncu da ne
poplesnivi. Svojstvenog je mirisa, sluzavog i po malo gorkog ukusa. Sirov koren je
sočan, a osušen rožnate konzistencije.
Sastav: purinski derivat alantoin., glikoal kaloid konsolidin, mnogo sluzi, guma, smola,
tanin, etarsko ulje, asparagin, šećer i otrovan alkaloid simfito-cinoglosin.
Upotreba: Tipična sluzna i donekle taninska droga.
Zahvaljujući prisustvu alantoina, gavez pomaže rast i
razmnožavanje ćelija i obnavljanje tkiva, pa se tako može
objasniti vekovna upotreba u narodnoj medicini za lečenje
preloma kostiju, uboja, čireva, starih i gnojavih rana i sl. U
obliku sirupa daje se slično belom slezu za lakše iskašljavanje
i lečenje upale usne šupljine.
Narodna Imena: velika sodula, voluj jezičac, vrani gavez,
kilnjak, konjski rep, opašica, pljušč, svatovci, crni koren.
 24

Glog - Crataegus oxyacanta

Rosaceae
Hawthorn - Aubépine

Glog je trnovit, vrlo razgranat i

otporan grm ili nisko drvo, 3-4 m
visoko. Listovi su podeljeni u 3-5
režnjeva i po obodu testerasti.
Cvetovi su beli, ređe malo ružičasti,
pravilno građena, sakupljeni u mirisne
cvasti slične štitu. Ističe se mnoštvom
prašnika crvene boje. Plod je
okruglasto-duguljasta crvena, malo
mesnata koštunica sa l—3 semenke.
Cveta u maju. Raste svuda, osobito
po ogoljenim, kamenitim i suvim
mestima.
Gaji se u nekim zemljama kao živa ograda. Raste svuda, osobito po ogoljenim, kamenitim i
suvim mestima. Plodovi su jestivi, jajasto okruglasti, tamno ili svetlo crveni. Razmnožava se
semenom ili izdancima. Cvetovi se beru kad je u cvasti polovina cvetova otvorena, a druga
polovina još u pupoljku. Beru se cele cvasti po suvom i sunčanom vremenu, pažljivo u
korpama prenose i u što tanjem sloju na promaji u hladu suše bez prevrtanja, da se ne
izlome. Prijatan miris svežih cvetova sušenjem se izgubi. Plodovi se beru kad sazru. Bere
se mlad list i suši kao i cvet.Osušen cvet se mora čuvati dobro zapakovan. Kao droga se
koristi cvast, list, cvasti s lišćem i zreo plod (Crataegi flos, folium et fructus).
Sastav: U cvetu i listu ima flavonskih i antocijanskih heterozida, saponozida, guanina,
adenina i drugih purinskih derivata, sitosterola, Holina, acetilholina, izoamilamina,
trimetilamina i drugih alkilamina, aromatskih aminokiselina, triterpenoida, tanina i drugih
sastojaka. U gloginjama ima masnog ulja, šećera, limunske, vinske i drugih kiselina, a u kori
alkaloida bliskih berberinu.
Upotreba: Glogov cvet i list se od pre pola veka na Zapadu koriste kao blag lek za
umirivanje, protv nesanice, raznih uzbuđenja, gušenja, kao srčani sedativ, za snižavanje
krvnog pritiska (širi krvne sudove). Smanjuje tonus i pokrete materice i creva. Kod nas tek u
novije vreme sve više upotrebljavaju lekove od gloga, osobito srčani i nervni bolesnici,
osobe u klimakterijumu i drugi.
Dužom svakodnevnom upotrebom glog može izazvati ne
podnošljivost i trovanje. Zbog toga se posle 5-7 dana moraju
činiti pauze od 2-3 dana. Razumljivo je da bolesnik mora biti
pod stalnom kontrolom lekara.
Narodna imena: beli glog, bijela drača, bijeli trn, glah, glogić,
glogovka, gloščić, medveclova hrušica, oštri trn, pasji trn,
trnka, čobančica.

Gujina trava - Silybum marianum

 25

Compositae
Thistle (milk) - Chardon-Marie

Gujina trava je krupna, snažna

impozantna dvogodišnja zeljasta
biljka, visoka do 150 cm, koja liči na
šaren bujan čkalj. Listovi su tigrasto
prošarani belim prugama. Cvetovi i
listovi su bodljikavi. Cvasti su krupne i
crvene. Cveta celog leta, u drugoj
godini. Raste kraj puteva i naselja u
južnim krajevima i u Primorju.
Upotrebljava se zreo plod, ređe list
(Silybi fructus et folium). Glavni
lekoviti sastojci su tiramin i histamin.
U plodu ima 0,1% etarskog ulja, malo
tanina, flavonoida, masnog ulja,
belančevine, raznih šećera i drugih
ugljenih hidrata i smole. Zahvaljujući
prisustvu tiramina, plod badelja
povećava krvni pritisak. Daje se protiv
astme, senske groznice, glavobolje i
koprivnjače.Upotrebljava se i kao
gorko sredstvo za jačanje, osobito
posle teških operacija i bolesti.

U narodu se upotrebljava za ublažavanje napada žuči, protiv šećerne bolesti, zatvora, za

lečenje hemoroida i dr. Pripremaju se čajevi protiv niskog pritiska, za jačanje, bolji apetit,
protiv morske bolesti, smetnje u žuči (kamen, bolovi) i protiv šećerne bolesti.
Narodna imena: osim navedenih, evo još nekoliko narodnih
imena: bijeli stričak, gospin trn, divji artičok, magareća salata,
osljebad, ošebalj, sjekaavica, šarena badeljka.

Hajdučka Trava - Achillea millefolium

Compositae
 26

Yarrow - Achillée millefeuille

Latinski izraz biljke dolazi od Ahila,
mitološkog junaka koji je njome iscelio ranu
Telefusu i mile - hiljada, folium - list, jer je
list mnogostruko deljen. Hajdučka trava je
dugovečna zeljasta, vrlo obična biljka, koja
kod nas raste svuda na suvim mestima kao
korov. Stabljika je prava, nerazgranata, do
80 cm visoka, vrlo čvrsta i obrasla
dugačkim listovima, koji su višestruko vrlo
sitno i fino kitnjasto-perasto deljeni kao
najfinija čipka. Cvetne glavice su sitne i
bele, ponekad malo ružičaste, udružene u
cvasti na vrhu ogranaka stabljike i
raspoređene u obliku štita. Cveta celog
leta. Cvetne glavice su velike do 5 mm i
beličaste. U sredini su cvetovi cevasti, a po
rubu su jezičasti i ima ih 5-6. Mirisa je
svojstvenog, malo aromatičnog, a ukusa
gorkog, aroma tičnog i naslanog.
Raste na sušnim do umereno vlažnim livadama, pojavljuje se i pored puteva, na kamenitim
mestima, šumskim proplancima, kao i po oranicama i vinogradima. Rasprostranjena je od
nizijskih do planinskih predela. Razmnožava se pretežno semenom a manje vegetativno.
Cveta od juna do oktobra. Droga su cvet, trava i list. List se bere pre no što iz rozete izbije
stabljika. Tek rascvetale cvasti odsecaju se oštrim makazama da drške budu što kraće. Na
isti način se bere trava (vrhovi grančica u cvetu), veže u male kite, obese se u hladu na
promaji da se što pre osuše, da biljka što bolje sačuva prirodnu boju, pa se osušene kitice
pažljivo slože u kartonske kutije. Ukoliko je u drogi više stabljika, utoliko se manje ceni.
Sastav: Hajdučka sadrži vitamina K, etarskog ulja, gorku materiju ahilein, flobatanina, malo
nekog cijanogenetskog glikozida, akonitne kiseline i gume. Etarsko ulje je ponekad plavo
zbog azulena, što zavisi od fiziološkog varijeteta i načina i vremena destilacije. Sadrži
cineola, pinena, kariofilena, tujona, borneola, mravlje i valerijanske kiseline (slobodne i
vezane) i dr. Staro ulje je mrke boje. Destilacijom hajdučice s vodenom parom kod nas se
proizvodi etarsko ulje, koje se koristi u medicini, farmaciji, parfimerijama i kozmetici.
Ukoliko je ovo ulje tamnije plave boje, utoliko se više ceni i skuplje plaća, jer ima više
azulena, od koga potiče lekovitost ulja i hajdučice. Odabiranjem (selekcijom) mogu se dobiti
varijeteti hajdučice sa mnogo etarskog ulja tamnoplave boje.
Upotreba: Hajdučka trava je naš najpoznatiji i najčešće upotrebljavani lek, kako iznutra
tako i spolja. To je gorak aromatik. Nekad je i u školskoj medicini uživala vrlo dobar glas kao
tonik, stomahik, stimulans, antispazmodik, emenagog i febrifug. Dobro deluje protiv
hemoroida . Kod nas hajdučicu narod upotrebljava protiv najrazličitijih bolesti; čak i istucanu
stavljaju je na rane i uboje (dejstvo tanina, azulena i cineola). Daje se protiv katara želuca i
creva, smetnji u bubrezima i jetri i dr. Narod ima veliko poverenje prema ovoj drogi.
Eksperimentima je utvrđeno da ahilein ima hemostatična svojstva i da ekstrakt iz lista
usporava razvoj patogenih klica. Tako je objašnjena vekovna upotreba hajdučice u
narodnom ranarstvu. Hajduci su uvek nosili fino samlevenog i kroz »svileno sito« (dakle,
najfiniji prah) prosejanog lista hajdučice, koji su stavljali na rane i u melem za lečenje rana.
Tanini i etarsko ulje doprinose sprečavanju zagnojavanja rana i njihovom brzom
zarašćivanju i Ublažavanju bola. Ekstrakt, a pogotovu etarsko ulje od hajdučice ulazi u
sastav kozmetičkih preparata za sunčanje da bi se sprečilo crvenilo i druge neželjene
posledice nastale usled naglog i neopreznog sunčanja.
Narodna imena: Retko koja naša lekovita biljka ima tako mnogo
narodnih imena kao ova: ajdučica, ajdučka trava, armanj, beli
ravanj, belo ivanjsko cveće, jalova mesečina, jalovi mesečnjak,
jalovo mesečje, kunića, kunja opaš, kunji rep, mesečina, paprac,
petrovsko cveće, ravan, ravanj, ravunika, rman, romanika, snop,
sporiševdna, stolista, stolisfauk (Orfelin), tintorova trava i dr

Herba Rusa - Chelidonium majus

Papaveraceae
 27

Greater celandine - Chélidoine

Herba rusa je dugovečna zeljasta
biljka koja raste svuda kao korov. Kad
se živa biljka ozledi, iz nje curi
narandžast mlečni sok, njegova
Ijutina, gorčina i otrovnost odavno su
privukli pažnju i zbog toga se
upotrebljava za lečenje raznih bolesti
od najdavnijih vremena do danas.
Biljka i njen sok sadrže alkaloide, koji
su bliski alkaloidima opijuma. Svež
sok i infuz imaju baktericidno i
fungicidno dejstvo (protiv patogene
gljivice Trihofiton).
Sastav: Biljka ili njen mlečni sok sadrži: smole, nešto etarskog ulja i desetak raznih
alkaloida: helidondna, homohelidonina, heleritrina, sangvinarina i dr. Alkaloidi su derivati
izohinolina i bliski alkaloidima opijuma. U drogi ima još i organskih kiselina: jabučne,
limunove itd. Helidonin je glavni alkaloid. Deluje sedativno, slično papaverinu. Heleritrin
lokalno jako draži. Sangvinarinove soli su crveno obojene; pojačavaju peristaltiku creva i
lučenje pljuvačke.
Upotreba: Svež sok i infuz imaju baktericidno i fungicidno
dejstvo (protiv patogene gljivice Trichophyton). Daje se i za
pojačanje lučenja žuči, protiv tuberkuloze kože i dr.
Napomena: Rusa je u velikoj meri otrovna biljka, pa je treba
oprezno i pažljivo koristiti i pridržavati se određenih mera!
Spremaju se holeretični i holagogni čajevi, čajevi za bolesti
jetre, protiv astme, bolova u organima za varenje. Sokom ili
ekstraktom od ruse narod skida bradavice.

Hibiskus - Hibiscus
Malvaceae
Rosemallow
 28

Hibiskus je listopadni ukrasni žbun ili

drvo do 5 m visine, sa dosta
uspravnih grana. Izbojci su u početku
dlakavi, kasnije goli. Hibiskus je
poreklom iz kine i Indije a ne iz Sirije,
iako se negde naziva sirijska ruža.
Listovi su sa peteljkom, naizmenični,
sa tri manje više naglašena režnja, po
obodu krupno testerasti. Cvetovi
krupni, zvonasti, raznobojni, usamljeni
u pazuhu listova. gaji se po
parkovima i vrtovima, na sunčanim
mestima. dobro podnisi obrezivanje
pa se često koristi za formiranje živih
ograda. Cveta od jula do septembra.
Razmnožava se semenom,
reznicama i kalemljenjem. Kod nas se
bamija gaji u južnim delovima zemlje
kao povrće. Za jelo se beru nezreli
plodovi veličine prsta.

Od Hibiskusa se sprema izvanredan i veoma popularan čaj.

Koriste se presni ili se nanižu na kanap i suše za zimu. Imaju

mnogo sluzi i upotrebljavaju se kao i sve druge slu zne droge
iz iste familije. Praznoveran svet veruje da bamija ima
čudotvornu moć da jača i vraća mušku snagu, zbog čega se
ovi plodovi ponekad skupo prodaju preko nesavesnih
nakupaca i šarlatana.

Hmelj - Humulus lupulus

Cannabinaceae
Ilops - Houblon
 29

Šišarice hmelja su jajaste, lake,

rastresite cvasti, dugačke 3-4, široke
oko 2 cm, nešto pljosnate, toplog i
gorkog ukusa, prijatnog svojstvenog
aromatičnog mirisa (dugo čuvana i
pokvarena droga zaudara na stari
odoljen, izovalerijansku kiselinu).
Šišarice se lepe za prste. Oko
krivudave osovine, dugačke oko 2 m,
poređani su plodni listići unaokolo u
cik cak, kao crepovi na krovu. Na
njihovoj bazi golim okom se mogu
videti, oble, sjajne, prozirne, žute
žlezde, koje se mogu lako istresti
(lupulin). Plodni listići (brakteje) su
vrlo tanki, hartijasti, jajasti, žuto-
zelenkasti ili žuti, oko 10 mm dugački
i oko 7 mm široki, mrežasto išarani
sitnim nervima i lako se mogu
odvojiti. Upotrebljava se samo gajen
hmelj. Hmelj potiče iz istočne Evrope.
Kod nas raste uz grmlje po vlažnim
mestima kao divlja povijuša.

Gaji se kod nas i u drugim zemljama u velikim količinama za potrebe pivara. Upotreba
hmelja u pivarstvu je novijeg datuma, a u medicini tek od početka XIX veka. Smola lupulina
konzerviše pivo sprečavajući razvoj mlečno-kiselih bakterija, etarsko ulje mu daje prijatan
miris, gorke materije gorčinu, a tanin ga bistri taložeći belančevine ječmenog slada. Hmelj
se bere u septembru po lepom i suvom vremenu i brzo suši na tavanu ili u zagrejanim
sušarama. Dobro osušen hmelj ima lepu zelenu boju. Negde ga pre pakovanja sumporišu
radi konzervisanja.
Sastav: šišarice sadrže tanina (humulo-taninska kiselina), pektinskih materija, kalijumovih
soli, trimetil-amina i lupulina, koji je najvažniji sastojak droge. L u p u l i n sadrži oko 50%
smole i etarskog ulja, voska, tanina, nekih baznih jedinjenja i dr. Etarsko ulje je vrlo
aromatično i lako. Ulje se sastoji uglavnom od mircena i humulena. Ima i estara mircenola
sa valerijanskom, sirćetnom i maslačnom kiselinom. Staro i pokvareno ulje ima neprijatan
miris na pokvaren sir i staru valerijanu zbog oslobođene valerijaniske kiseline. Mircen je
alifatski terpen. Miriše na ružu. Smola se sastoji iz humulona i lupulona, dve kristalne, vrlo
gorke supstance.
Upotreba: Hmelj je amarum aromatik i sedativ, šišarice su tonik i stomahik svojim gorkim
materijama, sedativ svojim etarskim uljem i anafrodizijak lupulinom. Daje se u obliku infuza,
alkoholnog ekstrakta ili sirupa protiv nemanja apetita, teškog varenja, skrofuloze, za
umirivanje živaca i stišavanje polne nadraženosti (lupulin) i sl. Čini se da jastuci punjeni
hmeljom pomažu od nesanice. U tu svrhu u nekim zemljama pune jastuke i dušeke u
bolnicama za živčane bolesti.
Uzet u većoj količini hmelj izaziva trovanje: gađenje,
povraćanje, glavo bolju, usporavanje cirkulacije i dr.
Na radnicima zaposlenim oko hmelja za pažene su
pojave zapaljenja očiju i kožna oboljenja.

Narodna imena: blust, kudiljice, kuke, melika, melj,

meljevina, milje vina, falon, hmel, hmelina, hmeljevina.

Hrast - Quercus cortex

Fagaceae - Oak - Chêne
 30

Hrast je listopadno drvo, visoko i do 50 m,

prečnika stabla do 2,5 m, sa širokom
granastom krošnjom. Može da doživi starost
od nekoliko stotina godina. Listovi su
uglavnom grupisani na vrhu grančica, na
kratkim debelim peteljkama, perasto deljeni.
Liske duguljaste, na vrhu tupe ili okruglaste
nesimetrične. Muški cvetovi su u resama,
vise, ženski su pojedinačni ili u grupama do
5pet zajedno, na dugačkoj tankoj peteljci.
Rasprostranjen je u nizijama i dolinama reka
ili na blago brežuljastim terenima,
pojedinačno, u čistim lužnjakovim šumama ili
u zajednici sa drugim drvećem. Cveta od
aprila do maja, razmnožava se semenom i
vegetativno. U rano proleće, pre olistavanja ili
u jesen kad opadne list, oljušti se i osuši još
potpuno glatka kora sa mladih stabljika,
letorasta i grana hrasta lužnjaka, ljutika ili
kitnjaka. Droga se sastoji od cevastih ili
žlebastih komada debelih l-3 mm.
Spolja su glatki, sjajni, srebrnastosivo-zelenkasti do sivkasto -mrki. Na površini imaju beličastih
lenticela, a katkad i lišajeva. Iznutra je kora mrko-crvena i uzduž nepravilno prugasta. Prelom kore
je grub i vlaknast. Lupom se vidi na poprečnom preseku taman prsten koji deli koru na zelenkaist
spoljni i mrk, žilav, končast unutrašnji deo (lika) išaran koncen tričnim slojevima i kvadratnim
poljima. Hrastova kora je vrlo oporog i nagorkog ukusa.
Sastav: Hrastova kora sadrži hrastovog tanina, acidum quercitannicum. Zatim ima slobodne
elagne i galne kiseline, floro-glucinola, taninskog crvenila (flobafena), gume, masti, smole,
pektinskih, slatkih (šećer, kvercit) i gorkih (kvercin) materija. Tanin iz hrastove kore je mešovit.
Sastoji se pretežno od katehinskog (floroglucinolskog) tanina, a ima i elagnog. Hrastov tanin je
amorfan, crven kast prašak; nepotpuno se rastvara u vodi. čuvanjem, vremenom ta rastvorIjivost
opada usled stvaranja flobafena ili taninskog crvenila. Hidrolizom pomoću razblažene sumporne
kiseline ne dobija se galna kiselina kao od tanina iz šišarke (galotanin), nego hrastovo crvenilo,
crveno-mrk flobafen, jedna smolasta masa nerastvorljiva u vodi, etanolu i etru. Hidrolizom se dobija
i malo elagne kiseline.

Upotreba: Hrastova kora je adstringens kao i druge izrazito taninske

droge. Droga služi i kao antiseptik, a po potrebi i kao antidot pri
trovanju alkaloidima i teškim metalima. Mnogo veću važnost ima
hrastova kora za industriju tanina i za štavljenje koža. Pržen hrastov
žir, Quercus semen tostum. — Oljušten žir se suši i prži na vatri, kao
kafa, dok ne dobije mrku boju i dok se ne uzmogne lako zdrobiti i
mleti. Prženjem se škrob delimično pretvara u dekstrin i smanjuje
količina tanina. Kad se ohladi, smrvi se u krupan prašak. Ukusa je
oporog, ali znatno manje od neprženog žira.Žir sadrži oko 30%
Skroba, 6-8% tanina, kvercita, šećera, masti, limunove kiseline,
dosta fosfora i dr. Svojim taninom deluje kao sve adstringentne
droge, a aktivnim ugljem kao adsorbens.

Narodna imena: beljig, beljik, gorun, go run-maznik, grm,

dab, dub, dubica, dubovina, kočur, lužni hrast, lužnjak, rani
hrast, ranj, rast, steževo, hrast lužnjak, a za Quercus
sessiliflora: bel, beli bla gun, belohrast, belj, beljig, beljik,
bjelorastić, bjelošum, bjeljić, kitnjak, Iju tik, maznika, rast, srč,
strž, teljig, hrast-brdnjak, crni dab, crni hrast, crnika, crnok,
črepinjak.

Iđirot - Acorus colamus

Araceae
Calamus, Sweet flag - Acore odorant, belle-angélique
 31

Iđirot je dugovečna zeljasta biljka s

vrlo razvijenim, razgranatim rizomima,
koji su na donjoj strani obrasli
mnogobrojnim žiličastim korenjem, a
od gore pravim, zelenim, sabljastim,
do 1 m dugačkim i do 3 cm širokim
listovima. Stabljika je pri dnu
crvenkasta, a na vrhu se završava
zbijenim cvetnim žućkasto-zelenim
klipom okrenutim u stranu. Cveta juna
i jula. Plod je duguljasta crvena
bobica. Cela biljka prijatno miriše.
Raste u mnoštvu po našim blatima i
močvarama svuda pored Dunava,
Tise, Save i drugih reka.

Rizom iđirota (Carami rhizoma) je oko 20 cm dugačak i 2-3 cm debeo, malo spljošten ili
skoro valjkast, spolja smeđ, na prelomu beličast, zrnast i mek kao sunđer. Na gornjoj strani
vide se naizmence trouglasti i pomalo opali ožiljci od lišča i mrkocrvenkasti izbrazdani članci
od stabljike, a odozdo male okruglaste udubljene belege od korenja, koje su u luk poredane
u 1 ili 2 reda. U vodi rizom postaje sunđerast. Svojstvenog, aromatičnog mirisa, gorkog,
aromatičnog i pomalo lju tog ukusa. Rizom se kopa ili krajem leta ili početkom jeseni, čim se
voda povuče iz bara i močvara. Vadi se iz mulja naročitim vilama, dobro opere, očisti od
korenja, lišća i trulih delova, oljušti mrka pokorica, uzduž raseče i što pre osuši u sušnici.
Sastav: Droga sadrži etarskog ulja, smole, tanina, amorfne, žute gorke supstancije akorina,
malo organskih baza (holina i metilamina), mnogo škroba, sluzi i dr. Etanolnog ekstrakta
mora dati najmanje 18%. Etarsko ulje, Aetheroleum Galami je nagusta, žutomrka gorka
tečnost kamforastog, jakog, svojstvenog mirisa. Vrlo lako se rastvara u etanolu. Sadrži
azarona. Ima još i raznih terpena, mnogo seskviterpena i azarilnog aldehida.
Upotreba: Iđirot je lekovita i važna domaća aromatična biljka za industrijsku proizvodnju
mirisnog etarskog ulja, koristio se nekad kao aromatičan začin. Najčešće je mešan s
korijandrom. Iđirot je neškodljiv i ne izaziva naviku ni dužom svakodnevnom upotrebom. To
je jedno od najboljih želudačno-crevnih aromatično-ljutih biljnih sredstava. Iđirot se destiluje
i dobija se mirisno etarsko ulje (Galami aetheroleum), za proizvođače kozmetike i parfema.
Etarsko ulje i akorin izazivaju apetit i poboljšavaju varenje hrane. Čaj, tinktura i ekstrakt od
idirota ublažavaju želudačno-crevne grčeve, proliv i smanjuju kiselost u želucu, odstranjuju
gasove, olakšavaju iskašljavanje sluzi obolelih od bronhitisa. Iđirot ulazi u sastav raznih
preparata za spravljanje likera i drugih desertnih pića, aromatičnih i gorkih rakija i sl.
Narodna imena: babad, baban, babji štapi, balad, vodena sabljica, vdeni božur, vodeni žuti
lilijum, vodeni kmin, vodeni mačić, vodeni min, vodeni cmin, žuti ljiljan, igirot, (Orfelin), iđirot,
ićirot, kalmus, kolmež, komuš, mirisava trska, mirisavi šaš, sabljar, tatarsko zelje,
temišvarka, temišvarska šaša, šaša, široki loček.

Imela - viscum album

Loranthaceae
European mistletoe - Gui
 32

Mali, vrlo razgranat, uvek zelen

grmić, visok do 1 m, koji kao polu
parazit živi na raznom belogoričnom i
crnogoričnom drveću. Stabljika je
zeleno-žućkasta, drvenasta, obla i
dihotomski se grana. Listovi su debeli,
kožasti, zeleno-žućkasti, sedeći, po
obodu celi i imaju 3-5 nerava. Ima
odvojene muške i ženske cvetove.
Plod je bela, okrugla, sočna, prozirna
bobica puna lepljive mase. Cveta od
marta do maja, a plodi od avgusta do
novembra.
Sastav: Alkaloid viskotoksin, inozitoli, flavonski heterozidi, vosak, sluz, holm i drugi sastojci.
Primećeno je da hemijski sastav i lekovitost zavise i od drveta domaćina na kome imela živi.
Tako i hipotensivna svojstva nisu ista: najjača su u imele sa kruške, manje s jabuke, a još
manje sa oskoruše.
Upotreba: Imela dobro deluje protiv visokog krvnog
pritiska i arterioskleroze, ali je jakog i neujednačenog
fiziološkog dejstva. Imela se daje u obliku raznih
preparata, sama ili u zajednici sa drugim lekovima
sličnog dejstva (sinergisti)
Narodna imena: amelje, veska, visk, višće, lepak,
mela, melina, melje, omela, omelj, himela, hmelina,
hrastova imela.

Iva trava - Teucrium montanum

Labiatae
Germander

Trava-iva je mala biljka koja u obliku

okruglastih, poleglih, otpornih, malih
busenova pokriva go kamen naših
brda i planina. Ukusa je vrlo gorkog,
oporog i aromatičnog, jer sadrži
gorkih materija, tanina i etarskog ulja i
spada u grupu aromatičnih oporih
amara. Naši ljudi mnogo cene ovu
biljčicu. Mestimično to je najviše
upotrebljavana lekovita biljka prema
kojoj se često ima neograničeno
poverenje. Njome leče mnoge bolesti,
pre svega oboljenja organa za
varenje i disanje.

To je vrlo cenjen tonik, stomahik i holagog. Oštrim makazama seku se lisnati vrhovi
grančica biljke u cvetu (Teucrii montani herba) i brzo suše na promaji da cveće sačuva
beličasto žućkastu, a lišće srebnozelenu boju i svojstven miris. Travu-ivu treba mestimično
zaštititi, jer joj preti opasnot od uništenja, a ona je pored svoje lekovitosti korisna još i zato
jer izvrsno vezuje ono malo zemlje na ogoljenom kamenjaru. Trava-iva ulazi kao sastavni
deo mešavina čajeva za stomak, jetru, žuč, protiv malokrvnosti i drugih bolesti.

Jagoda šumska - Fragaria vesca

Rosaceae
Strawberry - Fraisier des bois
 33

Jagoda je višegodišnja zeljasta

biljka, visoka do 30 cm, stabljika je
uspravna ili polegla, obrasla
dlačicama. listovi su tročlani, sa
sedećim jajastim ili romboidnim
listićima, po obodu krupno
nazubljenim. Peteljka i naličje listića
su obrasli dlačicama. Iz pzuha listova
izbijaju vreže, duge do 40 cm, polegle
po zemlji, koje se ukorenjuju i pomoću
kojih se jagoda razmnožava. Cvetovi
su beli dosta sitni, nežni, udruženi na
vrhu dugačke drške u cimozne cvasti.

Od cveta postaje sočna ukusna jagoda, nepravi plod nastao uglavnom od cvetišta. Cveta
od aprila do jula. Raste svuda, a najviše po planinskim šumskim požarištima i krčevinama
gde mestimično gradi mirisne ćilime, do 1.600 m nadmorske visine. Može se gajiti kao i
pitoma jagoda sađenjem ožiljenih vreža, najbolje krajem leta ili početkom jeseni, čim padne
dobra jesenska kiša. Jagoda dugo cveta, tako da i berba nadzemnih delova dugo traje, sve
dok cveta. Rizom se vadi u jesen ili rano u proleće, opere, očisti i brzo osuši. List, a
pogotovu rizom je vrlo opor zbog obilja tanina.
Sastav: U rizomu jagode ima katehinskog tanina, sličnog onom u kina-kori. Tanin se nalazi
u vidu heterozidnog kompleksa koji se hidrolizom razlaže dajući šećer i fragarin, supstanciju
sličnu kina-crvenilu. U rizomu je nađena i materija slična kina-vinu, malo galotanina,
triterpena i pentozana. U listu ima elagnog tanina, flavonoida, malo etarskog ulja prijatnog
mirisa na limun i više od 220 mg vitamina C.
Upotreba: Rizom je tipična taninska droga čije je dejstvo slično srčenjaku i travi od
srdobolje i može ih zameniti. Prisustvo tanina i flavonoida u listu objašnjava uspešnu
upotrebu protiv proliva, dizenterije, raznih želudačno-crevnih zapaljenja, a spolja protiv
upala hemoroida i za ispiranje usta pri lošem zadahu. Deluje i diuretično, mokraća je
ružičasta, a stolica crvenkaste - to ne treba da zbuni bolesnika. List gajene, baštenske
jagode deluje slično, ali slabije, pa ga pri upotrebi treba uzeti dvaput više. Zrele jagode su
najprij atnije i najzdravije voće. Osim veoma prijatne arome, u njima ima oko 10% šećera,
limunove i vinske kiseline, pektinskih i drugih korisnih sastojaka. Sok, slatko, marmelada,
kompot, pekmez, sirup i drugi proizvodi od jagoda su najprijatnija poslastica, lek i
blagotvorna hrana.
Osušene zrele šumske jagode dodane u najmanjoj količini
nekom čaju, osobto za decu, bolesnike i trudnice, potpuno ga
osveže svojom divnom aromom, osvežavajućom kiselinom i
lepom ružičastom bojom.

Narodna Imena: vodolješka, divlja jagoda, jagodica,

jagodnjak, jagod njača, mamica, pozemljuša, rudeča jagoda,
speljuž troskva, fragula, crvena jagoda.

Jagorčevina - Primula veris

Primiulaceae
Cowslip - Primevère officinale, coucou
 34

Jaglika je dugovečna zeljasta biljka, jedan od

prvih vesnika proleća. Iz kratkog, kosog
rizoma izbija iznad same zemlje rozeta od
nekoliko listova, a zatim drška, visoka 15—30
cm, na čijem se vrhu nalazi po nekoliko divnih
levkastih žutih cvetova, na dnu levka ima
mrlja žutih kao šafran. Cvetna drška i naličje
lista su dlakavi. Rizom je mrk, do 10 cm
dugačak, potpuno je obrastao mnogobrojnim,
dugačkim, lomljivim, tankim korenjem svetlije
boje.
Droga ima slab, ali karakterističan miris, svež koren je bez mirisa. Ukusa je neprijatnog i
ljutog, sličnog ostalim saponozidnim drogama. Raste po sunčanim i suvim livadama, retkim
šumama, po lugovima, među grmljem i na padinama.
Sastav: Ima saponozida, količina se koleba u vrlo širokim granicama u raznim vrstama i
podvrstama jaglike i u razno doba godine. Za jedne vrste je najbolje vreme berbe pre i za
vreme cvetanja, a za druge u jesen ili početkom zime, jer tada imaju najviše saponozida. U
živom, svežem korenu ima najviše saponozida. Ukoliko je koren lošije sušen i duže čuvan,
utoliko postaje manje lekovit. Primulae flos, cvet jaglike sadrži manje saponozida. U cvetu
ima i flavonoida. Cvetove treba dobro i brzo osušiti. Oni su prijatnog mirisa na med i
sladunjavog ukusa. Primulae folium, list jaglike ima saponozida. U svim organima jaglike
ima mnogo vitamina C (askorbinske kiseline), a najviše u listu i cvetu.U listu ima karotena.
Upotreba: Daje se u obliku dekokta ili tečnog ekstrakta kao izvrstan ekspektorans umesto
američke senege. Cvet se daje umesto divizminog cveta ili zajedno s njim ulazi u sastav
plućnih čajeva.
Od korena jaglike pravi se sirup za iskašljavanje.
Narodna imena: Osim već navedenih imena, Primula elalior
ima još i ova: krstata jaglika i lestegin, a P. veris: bijela bukvica,
vesna čak, gajčin, galčina, grmuljica, jaglica, jagorčina,
jagotac, jagorčevina, jagu dac, krstato iglice, krstato jagliče,
krstato jegliče, kunjavac, lestedaj, oslje par, petoprs, piskalica,
pramaliće, prvi cvit, sunašce, cvićac.

Jela - Abies alba

Abiétacées
Silver Fir - Sapin argenté

Destilacijom iglica jele, dobija se

etarsko ulje svetlo žute boje, blagog,
voćnog i prijatnog mirisa. Naročito se
koristi sibirska jela (abies sibirica).
Sastav: Jela sadrži acetat borneola,
alfa pinene, delta karen i limonene.
Upotreba: Koristi se za oboljenja
disajnih puteva (prehlada, kijavica,
upala dušnika, bronihitis,
astma,kašalj), za usnu duplju i grlo
(dezinfikuje, ublažava nadraženost).

Leči i smiruje reumatske tegobe i čireva na koži. Puno se koristi u kozmetici jer ista svojstva
ga čine dragocenim u izradi losiona za cišćenje kože.

Kamilica - Matricaria chamomilla

Compositae
Camomile German - Camomille vulgaire
 35

Kamilica je jednogodišnja, mala

zeljasta biljka. Naraste visoko svega
10-30 cm, ređe i pola metra. Listovi
sitni stabljika brazasta, cvetovi na
vrhovima grančica, u sredini cvast je
žuta oivičena belim jezičastim
cvetićima. Raste po poljima i kraj
puteva. Koriste se cvetovi biljke. S
obzirom da ima više sličnih vrsta,
pravu kamilicu možemo prepoznati
tako što je unutar cveta šuplja, a ne
ispunjena kao kod divlje vrste ili bele
rade. Najkrupnija, najrazgranatija,
najčistija i najlepša titrica se javlja po
zitištima, pre svega po ozimoj pšenici.
Kad biljka sazri, cvetna glavica se sva
ospe, jer je vrlo drobna. Seme je vrlo
sitno i lako. Zato ih vetar lako raznosi
i na taj način seje titricu.

Kamilica se bere krajem aprila i početkom maja, a obrana kamilica se mora što pre osušiti,
kako ne bi izvetrila etarska ulja a time i lekovitost kamilice. Čuva se na suvom u skladištima.
Sastav: Nosilac lekovitosti kamilice je njeno etarsko ulje, i glavni sastojak azulen. Smole,
gorke materije, tanini, gume i neka druga jedinjenja koja se nalaze u cvetu titrice dopunjuju
dejstvo njenog etarskog ulja, zbog čega cvet ima, kako se to kaže, kompleksno delovanje.
Azulen je ugljovodonik koji ne postoji kao takav u biljci, nego se javlja i prelazi s vodenom
parom prilikom destilacije. U raznim preparatima kamilice, koji se nalaze u svetu, azulen se
vrlo brzo gubi. Zato je najbolji preparat jak čaj spravljen kad zatreba.
Upotreba: Terapijska upotreba kamilice je česta i raznovrsna ne samo u narodnoj već i u
školskoj, naučnoj medicini. Daje se spolja i iznutra. Ona ima veliko preimućstvo što nije
otrovna i što uopšte nije škodljiva. Kamilica je jedno od najboljih sredstava za lečenje
zapaljenja kože i sluzokože. Kao antiflogistik Kamilica se daje za lečenje raznih opekotina,
rana, čireva, za klistiranje, za zapiranje i ispiranje polnih organa, ojedenih mesta, očiju,
nosa, ušiju, usta, za grgljanje i uopšte za sve osetljive organe s kojima se mora veoma
oprezno i pažljivo postupati. Pranje glave jakim čajem od Kamilica pomaže obolelom korenu
kose. U obliku dekokta, infuza ili tinkutre, titrica je omiljeno sredstvo za pozlaćivanje plave
kose ili da crna i kestenjasta kosa dobije svetliji ton. Osim toga, kosa postaje meka i sjajna.
Iznutra se daje u obliku čaja, naročito maloj deci i odojčadi protiv bolova i grčeva u stomaku
i za umirivanje. Zbog toga Kamilica ulazi u sastav mnogih čajeva protiv raznih tegoba
nastalih od teškog varenja, nesanice i drugih smetnji. Kamilica izaziva znojenje, važno za
lečenje nekih bolesti. Posle uzimanja kamilice utrostručuje se broj leukocita, olakšava se
varenje, odstranjuju gasovi i s tim u vezi dosadna nadimanja i smetnje u organima za
varenje, smanjuje sekrecija i putridne upale sluzokože creva, zbog čega se titrica
upotrebljava protiv zatvora.
Čaj od kamilice treba spravljati na ovaj način: U čist lončić metne se dve pune kašike
(za supu) kamilice i prelije sa 200 g ključale vode; odmah poklopi, malo promeša i ostavi
pola sata ili ceo sat (ali da ne vri), već prema tome da li se želi jači ili slabiji čaj. Zatim se
ocedi, osladi i pije. Ako je potrebno da se bolesnik preznoji, treba da pije što topliji čaj. Ako
se pije za apetit, onda se pije hladan i neslađen jak čaj na pola sata pre jela.

Kantarion - Hypericum perforatum

Hypericaceae
St.john's wort - Millepertuis
 36

Kantarion je višegodišnja zeljasta

biljka, visoka do 100 cm. Ima vrlo
čvrstu, uglastu, razgranam stabljiku,
uspravnu, sa naspramnim granama.
Listovi su naspramni, bez drške,
duguljasto jajasti, goli, svetlozelzne
boje, sa karakterističnim prozirnim
tačkicama od žljezdi sa etarskim
uljem. Zlatnožuti, srednjeveliki, lepi
cvetovi obrazuju na vrhu stabljike
štitastu cvast. Ima oko 50 prašnika
sraslih u 3 snopića iznad kojih se diže
trostruk tučak tamnocrvene boje.
Cveta od maja do septembra. Raste
po svetlim šumama, oko puteva, po
kamenjarima i livadama i oko
močvara. Razmnožava se semenom,
bere se gornja polovina biljke u cvetu
(Hyperici herba). Droga je
svojstvenog mirisa, oporog, nagorkog
i aromatičnog ukusa. Kantarion je
odavnina poznata lekovita biljka, od
ove biljke se spravlja i poznato
kantarionovo ulje koje ima višestruku
primenu u narodnoj medicini.

Sastav: Ima mešovitog tanina u kome preovlađuje katehinski, sadrži etarskog ulja, smole,
antocijana, crvenu boju hipericin, karotena i flavonoidnih heterozida (hiperozida, rutozida,
kvercitrozida i drugih od kojih potiče žuta boja), holina, vitamina C i tragove alkaloida.
Etarsko ulje miriše na crnogordčna ulja; sastoji se od kadinena i drugih seskviterpena,
estara izovalerijanske kiseline i malo azulena.
Upotreba: Kantarion se odvajkada u narodu ceni i mnogo upotrebljava spolja protiv
posekotina, opekotina, hemoroida, za zarašćivanje rana i kao antiseptik, a iznutra protiv
bolova jetre, želuca, proliva itd. Dejstvo droge je mnogostruko zbog složenog hemijskog
sastava. Ulje se koristi na taj način što se njime mažu rane, posekotine, opekotine i druge
ozlede ili se tim uljem natopi gaza ili čisto platno pa se ozleđeno mesto obloži. Etarsko ulje
od kantariona deluje protiv crevnih parazita. Fenolska jedinjenja koja se nalaze u kantarionu
imaju izraženu antibakterijsku moć.
Narodna imena: bljuzga, bljuzgavac, bogorodičina
ruka, vražji beg, gorac, gorčan, gospin cvet,
gospino zelje, greotaljka, žuta metlica, žuti
kantarion, žućenica, zasekliva treva, zaseknica,
zvekac, zvončac, ivanova trava, ivanjčica,
izdatjivica, kantarijon, krvavac, marina ručica,
pljuskavica, smaknež, smicaljka, tantur, trava od
izdati, trava od poseka.

Kičica - Erythrae centaurium

Gentinaceae
Center of the sun - Petite centaurée
 37

Kičica je dvogodišnja ili

jednogodišnja, mala, zeljasta biljčica
sa sitnim cvetićima vatrene boje.
Stablo je čvrsto, gotovo četvrtasto,
golo, šuplje, pri vrhu razgranato,
visoko od 30 do 40 cm, a debelo je do
3 mm i naretko obraslo sitnim
listićima. Lišće je sitno, retko,
naspramno, skoro sedeće,
duguljasto-jajasto, do 4 cm dugačko,
po rubu celo, golo, sjajno, ima 3-5
nerava. Prizemno lišće poređano je
unakrsno u pršljenove i sedeće.
Cvetovi su složeni u račvastu cvast
na vrhu stabla i imaju levkastu,
petozubu krunicu ružičaste ili svetle
crvene boje. Kod stare i na suncu
sušene droge cvetovi su izbledeli.
Cveta celog leta. Raste svuda, a
najviše po vlažnim brdskim i
planinskim livadama, mestimično u
ogromnim količinama, tako da se u
leto mnogi senokosi rumene od
iscvetale kičice. Kičica je vrlo gorka, a
nije otrovna. Kičicu treba brati dok je
u cvetu, vezati u kitice i sušiti u hladu
na promaji. Malo je našeg lekovitog
bilja koje se u narodu tako mnogo,
često i uspešno upotrebljava kao
kičica.
Sastav: Sadrži gorke heterozide: geniciopikrozid, eritaurozid, eritrocentaurozid i dr. Nađeno
je oko 0,6 do 1% alkaloida, među kojima je glavni gencijanin. Najviše gorčine ima u stabljici,
manje u cvetu, a najmanje u listu.
Upotreba: Kičica je dobar gorak tonik. Deluje kao čist amarum slično lincuri. Upotrebljava
se u obliku infuza, vodenog ekstrakta, praška, vina i tinkture. Ulazi u sastav gorkih čajeva
za stomak. Malo je našeg lekovitog bilja koje se u narodu tako mnogo, često i uspešno
upotrebljava kao kičica: za otvaranje apetita, protiv smetnji u organima za varenje, protiv
groznice, slabokrvnosti itd. Kičica ima vrlo sitno i plitko korenje, tako da čim se rukom
uhvati, ona se iščupa i na taj način uništi. Kičica se ne srne čupati, nego se gornja polovina
stabljike u cvetu pažljivo odseče oštrim makazama.
Narodna imena: ger, gorka kitica, gorko zelje, grozničavka, drago cvijeće, dupčić, zlatna
žuč, jezernica, kinin, kitičica, mala semenčina, mali stozlatnik, svedrc, sunčeni cvit, crvena
kičica, orno zelje.

Kim - Carum carvi

Umbelliferae
Caraway - Carvi
 38

Kim raste po poljima kao samonikla

biljka štitarica. Kim je dvogodišnja
biljka, visoka 50—90 cm. Stabljika je
razgranala. Listovi su nekoliko puta
perasto izdeljeni. Kim procveta već u
aprila, prvi među štitonošama. Raste
kao korov svuda po livadama, najviše
po planinskim, ali droga potiče samo
od gajene biljke, jer je ona čista,
selekcionisana i boljeg kvaliteta. Cela
biljka je mirisna. Seje se u martu i
aprilu ili u junu, Kim traži humoznu
ilovaču zaklonjenu od vetra. Mi
imamo sve uslove za proizvodnju
najboljeg kima.

S obzirom na bolju zemlju i veći broj sunčanih dana, naš kim, morač, anason i druge
mirisne biljke boljeg su kvaliteta od onih iz hladnih, tmurnih, maglovitih, vlažnih i kišovitih
zemalja.
Sastav: Glavni sastojak kima je etarsko ulje. Ima još i masnog ulja, belančevine, tanina,
smole, voska, sluzi, celuloze, šećera, boje i kalcijum-oksalata. Etarsko ulje se dobija
destilacijom pomoću vodene pare iz sveže požnjevenih i zdrobljenih plodova.Etarsko ulje od
kima je bistra, bezbojna ili slabo žućkasta tečnost izrazitog mirisa na karvon i aromatičnog
ukusa. Glavni sastojci ulja su keton karvon i terpen limonen, zatim ima malo dihidrokarvona,
karveola i dihidrokarveola.
Upotreba: Kao i ostali plodovi štitarica, i kim je karminativ. Daje se i kao eupeptik, digestiv,
diuretik i galaktagog u obliku čaja, Aqua carminativae, Spiritus Carvi i dr. Kim je uglavnom
domaći i narodni lek, a naročito začin, koji se svakodnevno troši u znatnim količinama u
svim jelima, kobasičarskim proizvodima, hlebu i pićima.
Za likere i sapune upotrebljavaju se karvon i ulje iz koga je
odstranjen karvon. Najviše ulja potroši industrija likera. Uzima se
oko 1 gram samlevenih plodova kima dva puta dnevno posle jela
protiv gasova i nadimanja. Često se daje zajedno sa drugim
drogama koje đeluju kao stomahika i karminativa, pre svega sa
anisom, moračom, kamilicom, nanom, mirodijom i drugim
drogama mahom prijatnog mirisa i ukusa. Kim su poznavali i
upotrebljavali arapski lekari, odakle je verovatno u XIII veku
uveden u Evropu.
Narodna imena: bela cemena, divlji kumin, karun, kimelj,
kimijen, kimin, kmin, komin, koprov, kuminak, pitomi kim, poljski
kim (Orfelin).

Kleka - Juniperus communis

Cupressineae
Juniper - Genievrer commun
 39

Kleka je zimzelen, vrlo otporan,

gusto i nepravilno razgranat
dvodoman grm. Zeleni plodovi su joj
jajastog oblika, a zreli su okrugli i
tamnocrno-ljubičasti imaju smolast i
aromatičan miris i gorkosladak ukus.
Cela biljka odiše prijatnim mirisom. U
našoj zemlji je dosta rasprostranjena,
a najviše je ima po brdima i
planinama, pašnjacima, proređenim
šumama i neobrađenom zemljištu.
Čitava biljka je lekovita. Najviše se
skupljaju plodovi. Beru se u jesen i
zimu.
Mirisa je svojstvenog, prijatno balsamičnog, a ukusa najpre slatkog, zatim aromatičnog.
Sveza droga je meka i mesnata, u bobici ima tri mrke semenke. One su kao kost tvrde,
jajasto -duguljaste, tupo piramidalne; pri dnu su srasle za mezokarp. Na ispupčenoj strani
svaka semenka ima sa obeju strana leđnog rebra po nekoliko ne jednakih ulegnuća u kojim
su velike, mrke cevaste šupljine s oleo-rezinoznim sekretom.
Sastav: Najviše klekinja se potroši za destilaciju etarskog ulja. Najbolja droga dolazi sa
Deliblatskog peska, iz Srbije i Bosne, jer sadrži dosta invertnog Šećera. Ima još i smole,
zatim jednog gorkog tanoglikozida juniperozida, tanina, voska, gume, organskih kiselina i
njihovih soli i flavonskih heterozida.
Upotreba: Kleka se mnogo više upotrebljava u narodnoj nego u školskoj medicini. Inače,
klekinje su kod nas i u drugim balkanskim zemljama jedan od najpoznatijih i najviše
upotrebijavanih narodnih i domaćih lekova, isto tako važan i omiljen kao što su hajdučka
trava, kantarion, pelen i kičica, lekovite biljke bez kojih se naše kuće ne mogu zamisliti. U
narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao
diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a
spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba,
reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromatična rakija.
Upotrebljavaju je i kao domaći lek i dezinfekciono sredstvo. U malim dozama etarsko ulje
kleke, pored ostalog, olakšava iskašljavanje. Klekinje ulaze u diuretične čajeve (Species
diureticae). Od klekinja se izrađuje sok, Succus Juniperi inspissatus (Roob Juniperi).
Klekinje, a još češće etarsko ulje služi za kađenje, inhalaciju prilikom oboljenja organa za
disanje i kao sredstvo za draženje kože.
Narodna imena: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obična borovica, smrek,
smreka, smrekovina, smreč, smrika, smriča, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna
smrekva, smrekva. Narod naziva plodove kleke ovim imenima: venja, borovice, klekinje,
smrekinje, smrekovina, smrijekinja, smrička.

Kokotac - Melilotus officinalis

Papilionaceae
Melilot - Mélilot
 40

Kokotac je dvogodišnja ili ređe jednogodišnja

zeljasta biljka visoka i preko 2 m. Stabljika je
većinom uspravna ili se izdiže i vrlo razgranata. Ima
listove slične detelini, samo su po obodu zupčasti,
troperi sa drškama, listići su izduženo eliptični, po
obodu nazubljeni. Cvetovi su sitni, žuti, na drškama,
po 30-70 sakupljenih u grozdastoj cvasti. Cveta od
juna do septembra, 10-15 dana pre cvetanja belog
kokotca (melilotus albus). I sam latinski naziv biljke
u prevodu znači "medena detelina". Sabiraju se
vrhovi grančica biljke u cvetu. Osušena biljlka
prijatno miriše na med, jer prilikom sušenja nastupa
fermentacija, hidroliza jednog glikozida i pritom se
oslobađa kumarin. Raste u divljini na peskovitom
zemljištu, pored puteva, reka, kanala, nasipa,
železničkih pruga i drugih napuštenih mesta.
Zahvaljujući dugom i razgranatom korenu dobro
podnosi sušu. Gaji se i u kulturi kao stočna hrana, a
i kao medonosna i lekovita biljka. Razmnožava se
semenom. Seje se u proleće. Kokotac je
aromatična droga koja nema etarskog ulja, za
razliku od ostalih mirisnih biljaka koje imaju spoljni
ili unutrašnji sekrecioni aparat s uljem.

Sastav: Osim kumarina, suva biljka ima i slobodne melilotne kiseline smole, tanina i dr.
Ukusa je najpre malo sluzavog, zatim gorkog i pomalo ljutog i oporog. Kumarin je proizvod
hidrolize heterozida, aglikon gorkog ukusa, zbog čega se izvesne kumarinske droge
upotrebljavaju i kao gorki tonici i stomahici.
Upotreba: Nekad se droga mnogo više upotrebljavala. Još u starom veku služila je kao lek
koji ublažuje bolove, tera vodu, steže i si. Upotrebljava se kao narodni lek spolja, u mastima
i melemima. Jedno vreme važila je kao lek za oči. U homeopatskoj medicini daju je protiv
migrene, grčeva dece itd. Služi za aromatizaciju loših vrsta duvana.

Narodna imena za biljku i kokotac: velika djetelina,

vodnika, ždralika, žučka, žuti kokotac, konjska
detelina, kumanika, nokata trava, nokatac, noktec,
orlov nokat, pšeničica, svinduh.

Sličnog mirisa i ukusa, hemijskog sastava i dejstva su i

Melilotus al tissimus Thuill. (žuta ždraljika, veliki žuti
kokotac, mala potočna graška) i M. albus (Med.) Desr.
(bela kominika, ždraljika, beli kokotac).

Kopriva - Urtica dioica

Urticaceae
Nettle - Ortie dioïque
 41

Kopriva je narodni lek, preventivno

sredstvo i hrana. Cenili su je još
Rimljani. Za koprivu su vezana
mnoga narodna lečenja, verovanja,
sujeverja i običaji. Kopriva raste kao
korov po prljavim i zapuštenim
mestima. U proleće kad olista koriste
je ljudi kao zdravu prolećenu hranu.
Za lek se beru vrhovi grančica s
lišćem, sam list, cela nadzemna biljka
u cvetu ili samo koren. Najviše se
ceni mlad list. Treba brati samo
mlado, sočno, zdravo, celo lišće po
suvom i lepom vremenu kad se digne
rosa, pa što brže osušiti u tankom
sloju, često prevrćući, da osušeni list
sačuva jasnu i lepu zelenu boju.
Kopriva se gaji kao kulturna biljka.
Kopriva se može sejati ali, još brže i
bolje, rasađivati pomoću rizoma
(razgranate podzemne stabljike).
Najbolje je koprivu rasaditi u jesen
kad počnu kiše,

Sastav: U listu ima tanina, mnogo soli i hlorofila, mravlje, sirćetne i maslačne kiseline,
karotena, fitosterola, lecitina, mnogo vitamina C i K, sluzi, voska i kremene kiseline. U
svojim žarama kopriva ima acetilholina i histamina koji već u količini od 1/10.000 mg žare i
peku. Prisustvo glikokinina bi moglo objasniti i opravdati upotrebu koprive protiv šećerne
bolesti.
Upotreba: Čaj ili alkoholni ekstrakt iz trave (herbe, nadzemni deo biljke) ili, još češće, iz
korena upotrebljavaju se protiv proliva, belog pranja, krvavljenja iz hemoroida i uopšte za
zaustavljanje krvi spolja i iznutra (taninsko dejstvo), za porast kose, protiv opadanja kose i
protiv peruti. Ponegde se još upotrebljava sveže uzbrana kopriva za »žarenje« mesta na
telu obolelih od reumatizma, išijasa i neuralgije. Hlorofil iz koprive uspešno se daje protiv
raznih zaraza, poremećaja nastalih usled lošeg prometa materija i anemija nastalih posle
primene duboke radioterapije. Hlorofil iz koprive povećava snižen krvni pritisak i dovodi ga
na normalu; zato se poslednjih godina daje kao dodatak pri lečenju srčanih bolesnika
digitalisom, kao i rahitičnoj deci, protiv žute groznice, žučnih oboljenja i dr.
Narodna imena: koprva, obična kopriva, pasja kupina, pitoma kopriva, zeza, žegavica.

Korijandar - Coriandrum sativum

Umbelliferae
Coriander - Coriandre
 42

Korijandar je jednogodišnja zeljasta

biljka, visoka 50—80 cm. Stabljika je
gola i na vrhu razgranata. Donji listovi
su krupni, okruglasti, na dugim
drškama i vrlo izrezani, a gornji su
sitniji, perasto deljeni i duguljasti.
Cvasti su bele, sastavljene od sitnih
cvetova. Plod je okruglast (sastavljen
od dva simetrična ploda, dva
merikarpa čvrsto spojena). Cveta
početkom leta. Kod nas se gaji u
Banatu i Bačkoj. Gaji se kao i kim i
ostale štitare. Seje se u martu ili
aprilu. Kosi se u leto pre izlaska
sunca, dok ima rose. Korijandar ne
bira zemlju, ali bolje uspeva na
krečnoj, sitnoj, propustljivoj, toploj i
dobroj zemlji i na sunčanoj strani.

Sastav: Sadrži etarskog ulja, masnog ulja i belančevine. Naš selekcionisani sitnozrni
korijandar ima oko 1% etarskog ulja. Korijandrovo ulje je glavni izvor iz koga se vadi linalol.
U ulju ima još i pinena, borneola, limonena, geraniola i dr. Ulje dobijeno destilacijom iz
nezrelih plodova neprijatnog je mirisa na stenice.
Upotreba: Ulazi u sastav Aqua carminativa i Spiritus aromaticus. Etarsko ulje deluje slično
moračevom, ali malo slabije; izaziva jednu vrstu pijanstva i dubok san. Najviše korijandra
troši industrija likera, peciva, slatkiša i piva, a mnogo se troši i kao zamena za biber. Linalol
se upotrebljava za proizvodnju linalil-acetata. Ulje služi i kao zamena za lavandulino i
bergamotovo ulje. Daje se naročito protiv tromosti organa za varenje i za isterivanje gasova.
Dobra je kombinacija: kim sa korijanderom u jednakim delovima.
Mešavina kao sredstvo za izazivanje apetita i isterivanje gasova
pravi se od četri ploda u podjednakim količinama: plod anasona,
mirodije, kima i korijandra. Upotrebljava se kao čaj posle jela: po
jedna kašičica na solju ključale vode. Korijandar se spominje u
Eberovim Papirusima (1550. god. pre naše ere). Spominje se i u
Bibliji (upoređivanje mane sa zrnom korijandra). Grci i Rimljani ga
upotrebljavaju kao začin i lek, a i gajili su ga. I korijandar je jedna
od onih biljaka koja se gajila po naređenju Karla Velikog.

Narodna imena: živica, kišnec, korijander, koriandol, korijandr,

koriandula, korion, kornikovec, paprić, paprica, čimavica.

Krušina - Rhamnus frangula

Rhamnaceae
Glossy Alder buckthorn - Nerprun bourdaine
 43

Krušina je drvolik šib, visok 3-6 m.

Kod nas je dosta ima po vlažnim
šumama, po lugovima, pored reka i
potoka. Mestimično se javlja u znatnoj
količini pored Dunava i drugih naših
reka u nizijskim šumama, najviše po
rečnim ostrvima. Cvetovi su sitni,
neugledni i belo-zelenkasti. Cveta u
maju i junu. Plodovi su okrugli, oko 7
mm u prečniku, najpre zeleni, pa
crveni i najzad crni. Kora je glatka i
sjajna, crnkasta ili sivo-mrka i
karakteristično ukrašena
mnogobrojnim vodoravnim, svetlim,
beličastim lenticelama.

Krušina se vrlo lako gaji, najbrže i najjednostavnije vegetativnim putem: mladicama, mladim
grančicama, slično zovi, vrbi i jablanu. Zemlja uvek treba da bude vlažna. Naša rečna
ostrva su najbolja mesta za razmnožavanje i gajenje krušine. Kora se skida s mlađih
stabala i debljih grana krajem zime i početkom proleća pre nego što krušina olista i odmah
se suši. Iseku se u vrpce dugačke oko 30 cm i Ijušte.
Sastav: U kori ima slobodnih i vezanih antrahinonskih derivata. Glavni antraglikozid je
jedan vrlo purgativan, svetlo-narandžast, amortan ramno-glikozid, glikofrangulin koji se za
vreme sušenja i dugotrajnog čuvanja kore postepeno razlaže na glikozu i frangulin, koji je
odavno poznat kao sastojak droge. U drogi ima još i tanina, gorke materije, šećera i masti,
slobodnih emodina, izoemodina, hrizofanske kiseline i drugih antrahinonskih derivata.
Gorčina droge može se odstraniti tretiranjem kore magnezijum-oksidom.
Upotreba: Frangula se daje u obliku tečnog ili suvog ekstrakta ili dekokta (5 do 25 g na
pola litra vode) kao pouzdan laksans, naročito protiv hroničnog zatvora. Njen ukus je manje
nperijatan od puršijane, zbog čega je bolesnici rađe uzimaju. Sprmaju se čajevi za bol u
predelu srca usled nagomilavanja vazduha u želucu ili crevima, kolike u žučnoj kesici,
Izostale menstruacije i protiv hroničnog zatvora.
Narodna imena za krušinu: gašljika, krkavina, pasdrenovina, pasja lijeska, pasjakovina,
pasje grožđe, psikovina, truslikovina, tršlika.

Kupina - Rubus fructiosus

Rosaceae
Blackberry - Mûrier sauvage ou ronce des buissons
 44

Kupina je poluzimzelen zbin, visok

do 2 m, uspravnih ili slabo povijenih
grana, sa jakim unazad povijenim
bodljama. Listovi su prosti ili neparno
perasto složeni, sastavljeni od 3-7
listića, koji su jajasti, često zašiljeni,
po obodu testerasti, mestimično sa
sitnim bodljama, sa naličja dlakavi.
cvetovi su beli do ružičasti, javljaju se
na dvogodišnjem izdanku i sakupljeni
su u grozdaste cvasti. Raste po
šikarama, ivicama šuma, živicama,
međama, pored puteva, kako na
plodnoj zemlji tako i na kamenjaru, po
brdima i na planinama. Razmnožava
se semenom i vegetativno.

Plodovi su jestivi i veoma korisni za ljudski organizam. Obično su crne, ređe crvene boje i
imaju višestruku upotrebu (voćni sok, pekmez, slatko, vino itd.). Cveta od maja do
jula, treba brati samo nežne i potpuno mlade zelene listove, samo onih nekoliko sa vrha
grančica. Beru se u junu i julu po lepom i potpuno suvom vremenu i odmah osuše u tankom
sloju, da bi se što pre osušili i sačuvali prirodnu boju.
Sastav: najvažniji sastojak lista kupine jesu tanini.
Upotreba: Kupina se upotrebljava kao adstringens protiv
hroničnog proliva, srdobolje, nazeba, kašlja, hemoroida, za
grgljanje, kao i protiv lišajeva i kožnih otoka itd.
Kupina je stari lek koga su cenili još Grci i Rimljani. U nekim
zemljama oficinalni su zreli plodovi, koji deluju blago laksantno
u obliku sirupa ili svežih plodova. Kupinovo vino daju
slabunjavoj deci.
Narodna imena: eževina, ježina, kapinka, kopina, kupinjača,
kupinjaš, maljuga, muraga, ostruga, robidnica, crna jagoda,
crna kupina.

Kukuruzna svila - Maydis stigma

Gramineae
Maize, Corn - Mais, blé d’Inde
Kukuruz je poreklom iz Srednje i Južne Amerike. Gaji se kod nas i u drugim umerenim i
toplim delovima sveta u velikom broju podvrsta, varijeteta u sorti. Upotrebljava se za
 45

ishranu ljudi i domaćih životinja i za industrijsku proizvodnju skroba koji se koristi u razne
svrhe. Kukuruz se međutim primenjuje i u medicini i farmaciji. Proizvodi se farmaceutski
skrob (Maydis amylum), od klica izvađenih iz zrelog kukuruza spravlja se vrlo hranIjivo i
lekovito ulje (Maydis oleum) veoma bogato gliceridima , a obilno se koristi i lekovita
kukuruzna svila (Maydis stigma).
U kukuruznim klicama ima masnog ulja, lecitina, inozito fosforne kiseline, belančevina,
gvanidina, glutamina, šećera i drugih biološki vrlo važnih materija, zbog čega se klice cene
kao veoma jaka, koncentrovana hrana važna za slabunjave, decu, porodilje, za one koji se
oporavljaju od preležane bolesti, za sportiste i druge. Od kukuruznog brašna i skroba s
vodom se kuvaju razne kašice koje se stavljaju kao oblog za lečenje opekotina i katara
pluća.
Kukuruzna svila (žigovi ženskih cvetova) skida se sa ženskih cvetova (sa klipa) i brzo osuši
na jakoj promaji u što tanjem sloju. Treba brati samo mladu, sočnu a nikako zrelu, suvu,
tamnu svilu.
Sastav: Sadrži koagulacioni ili antihemoragični vitamin K3, saponozide, tanin, šećer, masno
ulje, etarsko ulje, gumu, smolu, alkaloide, salicilnu kiselinu, sitosterol i druge fitosterole,
kalijumove i druge soli. Prisustvo raznih enzima objašnjava zašto droga brzo gubi lekovitost
i zbog čega je treba vrlo pažljivo čuvati na hladnom i suvom mestu.
Upotreba: Zahvaljujući vrlo složenom hemijskom sastavu,
kukuruzna svila se upotrebljava kao lek za lečenje raznih
bolesti. Prisustvo kalijumovih soli i drugih sastojaka deluje kao
blag diuretik i sredstvo za umirivanje i otklanjanje napona i
smetnji u bešici, protiv peska u bešici, hroničnog cistita, nefrita
i sličnih bolesti. Zahvaljujući salicilnoj kiselini, droga ublažava
reumatične bolove.
Narodna imena: golokud, debelača, kolomboć, koruza,
kukuruza, kurelj, kuruz, kuruza, moruza, mumuruz,
mumuruska, premantur, pčenka, rumetin, trakinja, turska
pšenica, urmetin, furmentin, carevića, carevka, čenka.

Lan - Linum usitatissinum

Linaceae
Flax - Lin
Lan je gajena jednogodišnja biljka.
Stabljika je tanka, na gornjem delu
malo razgranala, a na vrhovima
ogranaka ima po jedan sitan, vrlo lep i
nežan cvet divne plave boje kao
nebo. Ima više vrsta lana, ali su
najvažnije dve: dugački lan, koji se
gaji zbog vlakna i niski lan, koji je vrlo
razgranat i daje mnogo semena.
Seme lana je sjajno, mrko, glatko,
jajasto, spljošteno, po obodu tanje,
Ima malo udubljenje (pupak). Ljuska
je tanka, krta i prevučena pokožicom
u kojoj ima sluzi. S vodom mućkano
seme daje bezbojnu sluz.
Seme je blagog, uljastog i sluzastog ukusa. Laneno seme je čitav arsenal veoma korisnih,
važnih i raznovrsnih hemijskih materija. Sluz je glavni nosilac lekovitih svojstava lana.
Sastav: U zrelom lanenom semenu masnog ulja, vitamina F, tj. linolne i linoleinske kiseline,
proteina, belančevina zbog čega je ovo seme veoma hranljivo.
Upotreba: Lanena sluz je vrlo gusta i žilava, pa se zbog te velike viskoznosti tako mnogo
ceni. Na oboleloj sluznici ova sluz stvara neprekinut film i na taj na čin je potpuno pokriva,
oblaže i štiti ublažujući razne upale, zbog čega se od najdavnijih vremena laneno seme
upotrebljava u medicini. Tako se može i objasniti blagotvorno dejstvo lanene sluzi pri
lečenju upala sluznice usta, želuca i creva, protiv raznih katara organa za varenje itd.
Lanena sluz je blago i neškodljivo sredstvo protiv zatvora, jer mehanički aktivira pokrete
lenjih creva, često oboljenje mnogih ljudi. Vlažeći sluzokožu creva, ova sluz olakšava,
ublažava i ubrzava čišćenje creva, ima laksantno dejstvo, jer unutrašnja površina creva
 46

postaje sluzavija, sliska. Zbog toga se lan srne davati svim osobama kao bezbolno i
bezopasno laksantno sredstvo, čak i trudnicama. Oblozi izrađeni od lanenog brašna umiruju
bol na telu (čirevi,upale,apsces, urasli nokat, zagnojenu ranu,) ili kašalj. Laneno ulje se od
svih prirodnih ulja i masti najviše ceni za lečenje opekotina, jednaki delovi lanenog ulja i
krećne vode mućkaju se dok ne pobele, ta laneno-uljevna krečna emulzija je jedan od
najstarijih i najboljih lekova protiv opekotina.
Narodna imena: keten, len, preslej, ćeten.

Lavanda - Lavandula officinalis

Labiatae
Lavander - Lavande

Lavanda je višegidišnji gust

polužbun, sa mnogo uspravnih
izdanaka, visine do 1 m. Poreklom je
iz južne francuske. Cela biljka je siva
od obilja dlačica. Listovi su linearni,
na oba kraja suženi, slični listovima
ruzmarina. Cvetovi su sitni, ljubičasto
modri, pršljenasto grupisani po
nekoliko i sakupljeni na vrhovima
izdanaka u klasolike cvasti. Cveta u
junu i julu. Mediteranska je biljka i voli
toplu klimu, ali i veću nadmorsku
visinu, mada su neke vrste
rasprostranjene i u kontinentalnom
delu. razmnožava se semenom i
vegetativno. Lavanda je i industrijska
biljka, koristi se za dobijanje
mirišljavog ulja za kozmetiku i
farmaciju. Lavanda takođe rasteruje
komarce, stenice, moljce i druge
insekte.

Lavandula je prijatnog aromatičnog mirisa i aromatičnog i nagorkog ukusa. Kao droga

koristi se cvet(flos).
Sastav: U svežem cvetu ima etarskog ulja i tanina. Količina i hemijski sastav ulja zavise od
varijeteta biljke, sezone, zemljišta, nadmorske visine i načina destilacije. Aetheroleum
Lavandulae je etarsko ulje dobijeno destilacijom pomoću vodene pare iz svežih cvetnih
klasova lavandule. To je bezbojna ili žućkasta tečnost, prijatnog mirisa na lavandulu,
aromatičnog i nagorkog ukusa. Glavni sastojak ulja je linalil-acetat. U ulju ima još i
slobodnog linalola i geraniola, zatim u malim količinama pinena, ocimena, borneola, cineola,
kumarina, raznih ketona, propionata i valerijanata. Ulje treba čuvati na hladnom i mračnom
mestu u punim i dobro zatvorenim sudovima tamne boje.
Upotreba: Droga se upotrebljava spolja kao dodatak kupkama, draži kožu. Ulje izaziva
slabu lokalnu anesteziju. Služi i kao korigens mirisa mnogih lekova. Ulje se upotrebljava kao
i droga, a osim toga, vrlo mnogo u parfimeriji i kozmetici. Osušen cvet se stavlja među
rublje da dobije prijatan miris, a kite od cele lavandule služe u mediteranskim zemljama za
rasterivanje komaraca, stenica, moljaca i drugih insekata.
Narodna imena: despik, despić, lavandla, lavenda, lavendal, levanda, levendol, marijanac,
trma, špiknarda.

Lincura - Gentiana lutea

Gentianaceae
Yellow gentian - Gentiane, gentiane jaune
 47

Lincura je višegodišnja biljka. Ima

pravu snažnu stabljiku visine do 1,5
m. Pri zemlji je vrlo krupno lišće, po
obodu celo, golo, jajastog oblika.
Gornja polovina stabljike ima lepe
zlatnožute cvetove koji su udruženi u
pazuhu sitnog lišća i poređani u
spratove. Cveta od jula do avgusta.
Plod je duguljasta, do 6 cm dugačka
čaura puna semena. Podzemni
organi su vrlo razvijeni i razgranati.
Sirov koren je vrlo mek, bez
mehaničkih elemenata, jedar, sočan,
unutra beo i vrlo gorak. Može se šeći
lako kao sir. Lincura raste često u
velikoj množini po planinskim
livadama i pašnjacima. Sa Zlatibora je
poznata u svetu kao jedna od
najboljih. Misli se da naziv Gentiana
potiče od ilirskog vladara Gencijusa,
koji je prvi ukazao na njenu lekovitost
u II veku pre naše ere.

Sastav: Lincura je vrlo gorka, ali uopšte nije škodljiva, gorki sastojci lincure pojačavaju
lučenje zeludačnog soka, vrlo važno za bolesnike u kojih je ta funkcija smanjena. Veliko je
preimućstvo lincure što ne sadrži tanina, pa se može mešati s mnogim drugim biljkama u
raznim kombinacijama sa svojstvenim lekovitim dejstvom.
Upotreba: U lekovite svrhe upotreblja se koren, koji ulazi u sastav velikog broja lekova koji
se proizvode u apotekama i farmaceutskoj industriji.
Sama ili u smeši s drugim lekovitim biljem sličnog dejstva,
lincura se najčešće upotrebljava kao sredstvo za jačanje
(glavni sastojak raznih tonika), za stomak, protiv groznice,
posipanje i bezbolno proširivanje rana, koren se kuva i pije
protiv kašlja. Pre svega, trega znati da se lekovi od lincure
smeju piti samo pre jela, a nikako za vreme ili posle obroka.
Gorki sastojci lincure pojačavaju lučenje želudačnog soka,
čime lincura olakšava i ubrzava varenje. Koren se najčešće
stavlja u rakiju, a u apotekama se pravi ekstrakt od lincure,
mešani, gorki čajevi i drugi preparati gorkog ukusa.
Narodna imena: vladisavska, gencijan, orfelin, goreč, gorčica,
zvišč, zelje od srca, licijan, peteler, rafet, sviš, svišel, svišč,
sviščak, cvić, košutina brada, lincura, srčanik, srčenjak,
srčenjača, trava od srdobolje, raven, roven, lecijan, lincjura,
sviščel, sirištara žuta; srčenica, trava od srca.

Lipa bela i crna - Tilia cordata & platyphyllos

Tiliacea
Small & large leaved Lime - Tilleul
 48

Lipa je listopadno drvo visoko do 25-

30 m, sa velikom gustom krošnjom.
Listovi su sa dugom drškom, srcasto
okruglasti, zašiljeni, sitno testerasti.
Cvetovi su žućkasto-beli, mirišljavi,
sakupljeni po 4-16 u štitastoj cvasti.
Veoma je bogata cvetom, krilati
prirepak ima izraženu dršku i do pola
dužine je srastao sa peteljkom cveta.
Droga se sastoji od osušenih, žuto-
zelenih cvasti s priperkom od bele
lipe i crne lipe. Sve druge vrste lipe
nemaju vrednosti i ne treba ih brati.
Prva je sitnolista, rana, lipolist, a
druga krupnolista.

Na naličju lista u uglu nerava nalaze se kitice dlaka, koje su u lipolista crveno-žute, a u
krupnoliste beličaste. Cvetaju u junu i julu. Lipolist cveta oko dve nedelje pre krupnoliste.
Cvet je vrlo prijatnog mirisa. Raste po celoj Evropi po brdskim šumama. Lipa voli pitominu,
plodnu i duboku zemlju. Lipu treba brati čim počne cvetati, kad su dve trećine cvetova u
cvasti rascvetale. Precvetala lipa nema nikakve vrednosti. Cvast treba brati zajedno s
priperkom (Flos Tlliae cum bractes), jer se vrlo retko traži bez priperka. Treba brati po
suvom i lepom vremenu. Lipov cvet je blagog i prijatnog mirisa, a ukusa je sluzastog,
sladunjavog i pomalo oporog.
Sastav: U lipovom cvetu ima sluzi, tanina, etarskog ulja, heterozida, šećera, gume, voska,
žute boje, manitola i tartarata. U svežem cvetu ima etarskog ulja, nosilac mirisa lipovog ulja
je seskviterpenski alkohol farnezol. U osušenom cvetu ima vrlo malo etarskog ulja. Tanina
najviše ima u priperku, on daje oporost čaju od lipe. Lipov list takođe sadrži sluzi i ostalih
sastojaka koji se nalaze u cvetu, pa se za nuždu mogu upotrebiti u istu svrhu. I lipova kora
ima mnogo sluzi.
U cvetu i u listu ima vitamina C. Potpuno mlad, tek otvoren list
može koristiti kao povrće. Od lipovog drveta proizvodi se
aktivan ugalj velike adisorptivne moći. U lipovem semenu
masnog ulja sličnog maslinovom.
Upotreba: Lipov cvet se upotrebljava najčešće u obliku čaja,
infuza, za znojenje, protiv grčeva i za umirivanje bolova kao
vrlo blago sredstvo. Koristi se i protiv prehlada, hroničnog
kašlja i proliva, kao i za zaceljivanje opekotina i rana. Lipov
cvet je najomiljeniji narodni čaj.
Narodna imena za Tilia cordata: bijela lipa, zimska lipa, lipac,
lipovce, lipolist, malolistna lipa, pozna lipa, sitnoliista lipa. Za
Tilia platyphyllos: divlja lipa, jalova lipa, letnja lipa, lipovina,
rana lipa, smrdljiva lipa, crna lipa, šumska lipa.

Lišajevica - Hieracium pilosella

Compositae
Mousear hawkweed - Piloselle (épervière)
 49

Lišajevica je trajna, mala zeljasta,

vrlo dlakava biljka visoka do 25 cm.
Na zemlji je rozeta od duguljastih,
obratno jajastih listova. Na vrhu
stabljike je glavičasta cvast svetložute
boje. Cveta od maja do septembra.
Raste na suvom mršavom zemljištu.

Sastav: Sadrži gorke materije, tanina,

smole, sluzi, flavonske derivate (boja
cveta) i umbeliferon.

Upotrebljava se cela biljka s

korenom (Hieracii herba). Narodni lek
za lečenje lišaja, upale mokraćne
bešike, izbacivanje peska i kamena iz
bubrega i mokraćne bešike i za
pojačano mokrenje.

Narodna imena: zlatnik, jandrašika, kosmatica, mišja ovčica,

mišje uho, ovčija brada, proljetnica, runjavičina, slavak, trava od
poljačine.

Lovor - Laurus nobilis

Lauraceae
Sweet bay - Laurier
 50

Lovorika je grm ili nisko do 8 m zimzeleno

drvo sa kožastim listovima. Sadi se i za ukras.
U starom veku smatrana je za sveto drvo. List
je na kratkoj dršci, okruglasto duguIjast,
zašiljen, 8-12 cm dug i 3-5 cm širok, na
rubovima malo talasast i povijen, kožast, go,
na licu gladak, sjajan, zeleno smeđ, a na
naličju bleđi i bez sjaja. Na naličju se ističe
glavni nerv koji se grana u 6-8 jakih sporednih
nerava. Ukusa je vrlo aromatičnog, malo
ljutog, oporog i gorkog. Kad se trlja, oseća se
aromatičan miris. Lovorov plod je jajasta,
crno-plava, spolja naborana, debela
koštunica. Već i pri malom pritisku lomi se
tanak i krt perikarp zajedno sa semenim
omotačem i dva debela plankoveksna
kotiledona. Lovorikin plod je osobitog mirisa,
koji se naročito jako oseća kad se zdrobi.
Ukusa je aromatičnog, oporog i gorkog.

Sastav: Plod sadrži oko 30% masnog i do1% etarskog ulja, šećera, škroba, basorina, list
sadrži gorke materije i tanin, a etarsko ulje uglavnom cineol i alpha-pinen.
Upotreba: Lovorikino lišće služi uglavnom za začin. U narodnoj medicini upotrebljava se
kao miris. Ulazi u sastav nekih starih melema. Etarsko ulje od lišća služi kao karminativ,
ekscito-aromatik, nervin i u parfimeriji. Plodovi su ranije upotrebljavani kao gorko sredstvo i
začin, danas samo za ceđenje ulja a spolja kao mast protiv hemoroida. Ulje se
upotrebljava kao sredstvo za draženje kože i sl., najčešće u mešavini sa drugim
melemima.
Narodna imena: davorika, zelenika, javorika, lavor, lavorika, lovor, lovorik, lorbar, lorbek,
lorber, lorika.

Majkina dušica - Thymus serpyllum

Labiatae
Wild thym - Serpolet

Dugovečna zeljasta biljka,

polugrmić, svega pedalj visok. Zbijeno
i gusto busenje sastoji se od poleglih,
vrlo tankih, mestimično za zemlju
priraslih, crveno-mrkih izdanaka i
vreža iz kojih se dižu mnogobrojni
uspravni ogranci obrasli sitnim
jajastim listićima i okruglim cvastima.
Cvetići su dvousnati ružičaste boje.
Cveta preko celog leta. Cela biljka je
prijatnog i vrlo aromatičnog mirisa i
ukusa.

Lekoviti sastojci nalaze se jedino i isključivo u listu i cvetu majkine dušice. Treba
napomenuti da majkinu dušicu treba brati pažljivo. Ni kako se ne sme čupati, jer se time
biljka uništava. Treba odsecati samo gornju polovinu lisnatih grančica u cvetu i to
makazama.
Sastav: timol i karvakrol, dva fenolska jedinjenja od kojih potiču lekovitost, antiseptička moć
i svojstven miris majkine dušice, imaju svojstvo izvrsnog i neškodljivog konzervansa.
Upotreba: Majkina dušica je omiljen lek ne samo u narodnoj nego i u naučnoj medicini. Kod
nas se vekovima upotrebljava, pre svega, kao lek za lečenje organa za varenje, ređe i
organa za disanje. Majkina dušica ulazi u sastav mnogih lekovitih preparata koji se izrađuju
bilo u apotekama, bilo u farmaceutskoj industriji, a njeno etarsko ulje i timol daju se protiv
crevnih parazita, naročito protiv dečjih glista.
 51

Treba naglasiti da ne treba kuvati majkinu dušicu. To se ne

srne činiti, jer se lekoviti sastojci ove veoma mirisne i lekovite
biljke kuvanjem, brzo i potpuno izgube, izvetre. Zbog toga se
preporučuje da majkinu dušicu samo poparite ključalom
vodom, odmah poklopite, ostavite da stoji 2 sata. Takođe može
se slobodno pripremati i jači čaj jer majkina dušica ni dužom
upotrebom ne izaziva nikakve znake nelagodnosti niti
navikavanja. Narodna imena: babina duša, babja dušica,
bakina dušica, bukovica, vreskovina, vrisak, divlji bosiljak,
dušičina, dušička, materina dušica, materka, tamjanika itd.

Majoran - Origanum majorana

syn. majorana hortensis
Labiatae
Sweet Marjoram - Marjolaine
Majoran je dvogodišnja ili
višegodišnja biljka, grmić visok do 1
m. Stabljika je četvorouglasta,
razgranata, siva, maljava. Listovi su
više dlakavi, do 3 cm dugi, imaju
kratku dršku, po rubu su celi. Lupom
se mogu videti žute tačkice (žlezde)
na listu, stabljici i cvetu. Na vrhovima
lisnatih grančica nalaze se cvasti
sastavljene od sitnih, beličastih ili
ružičastih cvetića koji su na osnovi
skoro četvorouglasti. Mirisa je
posebnog i prijatnog, a ukusa
aromatičnog, toplog i nagorkog.
Majoran je poreklom iz zemalja oko
zapadnog Mediterana. Majoran je
narodni lek, koji se upotrebljava
iznutra, slično nani, ali i kao začin.
Droga se sastoji od osušenih i iseckanih nadzemnih delova gajenog majorana u cvetu,
Majorana hortensis.
Sastav: Droga sadrži etarskog ulja, tanina i gorkih materija. Ulje je žuto ili žuto-zelenkasto,
sasvim posebnog, blagog i aromatičnog mirisa. Sadrži terpena (naročito terpinena) i
desnog terpineola.
Upotreba: Majoran je narodni lek, koji se upotrebljava iznutra, slično nani. Spolja se daje u
obliku lekovite masti ili alkoholature kao nervinum, protiv zapaljenja kože i za lečenje rana
(tanin i baktericidno dejstvo etarskog ulja). Inače, glavni deo droge kod nas i u drugim
zemljama Evrope se koristi kao aromatičan začin.
Narodna imena: babina duša, mažurana, majeran, majuran, mačurana, mezurana,
mirišijavak, sanseg.

Maslačak - Taraxacum officinale

Compositae
Dandelion - Pissenlit
 52

Maslačak je dugovečna zeljasta

biljka, koja raste kao korov svuda, a
najviše po vlažnim livadama. Vlažna
mesta se ponekad žute od iscvetalog
maslačka. Iz vertikalnog,
dugovečnog, vrlo razvijenog, malo
razgranatog korena izbija rozeta od
lišća polegla po zemlji. Nema
stabljike. Cvetna drška je gola, šuplja,
nerazgranata, valjkasta, visoka 15—
30 cm a na vrhu nosi zlatnožutu
glavičastu cvast složenu od jezičastih
cvetova. Maslačak se razmnožava
semenom koje vetar nosi kao
padobrane, jer su semenke vrlo lake i
imaju perjanicu. Svi delovi biljke su
gorkog ukusa i imaju mnogo belog
mlečnog soka, koji obilato curi kad se
biljka ozledi. Mlečni sok je najgorči, a
u njemu ima najviše lekovitih
sastojaka.
Maslačak nije otrovan. Koren je dugačak do 20 cm, a debeo 0,5—1,5 cm, vretenast i
valjast, spolja žutomrk. Svež koren je pun belog mlečnog soka koji obilato curi iz mlečnih
cevi raspoređenih u koncentrične krugove. Kad se osuši, koren splasne, smežura se, izgubi
oko 3/4 svoje težine i postane sivomrk. Uzduž, a mestimično i popreko (glava) načine se
pruge i nabori. Mlečne cevi su vrlo tamne, crnomrke. Droga je krta i tvrda. Ukusa je
gorkog.
Sastav: Taraksacin i taraksacerin su dve gorke, u vodi rastvorljive heterozidne supstancije,
koje se nalaze najviše u mlečnom soku. U korenu ima još i enzima, holima, etarskog ulja,
smole, masnih kiselina, mnogo inulina i šećera. U neosapunjivom delu masti ima fitosterola,
iz kojih su izolovani terpenski alkoholi: taraksasterol i beta-amirin. U listu ima inozita, sluzi,
šećera, smole taraksacina. List bran u proleće je najlekovitiji.
Upotreba: Koren maslačka, kao i sve druge gorke droge, povećava apetit i dobro deluje na
varenje. Maslačak je vrlo omiljen blag laksans protiv atonične dispepsije i diuretik. Daje se u
obliku čaja ili ekstrakta.
Maslačak je takođe prva prolećna salata koja je sve popularnija
kao prva presna vitaminska hrana, tako potrebna posle
dugotrajne zimske suve hrane. Maslačak se upotrebljava u
narodnoj medicini, pored ostalog "za čišćenje krvi", kao
diuretik, protiv bolova žuči i jetre itd. Nema pouzdanih
podataka o upotrebi maslačka u doba Grka i Rimljana. Prvi ga
spominju arapski medicinski pisci Razes i Avicena i od toga
doba do danas maslačak se stalno upotrebljava, Francuski
naziv pissenlit ukazuje na dejstvo maslačka.

Narodna imena: andraška, baba marta, bos-gologlav,

verižnjača, vetrokaz, glušina, gologlavica, gorko zelje, grki
dimac, dečji lančić, žućanica, žuIjanica, žuljevica, žutelj,
žuteljak, žutenica, žućanik, žućenica, žučanik, jovančak,
kravlje cveće, krmeće cveće, maslačik, maslačica, maslačnik,
milosavka, mlekača, mleč, mlečak, mlečac, mlečić, mlečka,
mličak, mljekača, mlječka, obrniče, ovčja mlečka, popina
pogačica, popino guvno, radič, salatuša, sindžirac, talijanska
salata, trava od groznice.

Maslina - Olea europeae

Oleaceae
Olive - Olivier
 53

Maslina je dugovečno zimzeleno,

krivo, kvrgavo i zavrnuto, vrlo
razgranato drvo, visoko do 12 m. Gaji
se kod nas u Primorju. Plod je jajolika
koštunica, dugačka 2—3 cm, a
debela 1—1,5 cm, gola, sjajna,
tačkasta, zelena, zatim crvenkasta, a
kad sazri, postane skoro crna. Kao
droga koristi se list, plod i ulje (Olivae
folium, fructus et oleum). Od
nepotpuno zrelih, zelenih maslina
dobija se zelenkasto, najfinije ulje, a
od potpuno zrelih, crnih dobija se više
ulja, ali je ono slabijeg kvaliteta. U
proleće se beru mladi vršni listovi.
Sastav: List: flavonski i drugi heterozidi, saponozidi, manitola, pirogalni tanini, šećeri, smole
i fitosteroli. Plod: ulja, belančevina, hlorofila, manitola, heterozida i saponozida, glutationa,
smole i voska. Ulje se sastoji od oleina, linoleina, palmitina, stearina, arahidina i miristicina.
Neosapunjivog dela ima oko 1% i u njemu skvalena i vitamina A i E, više u neprećišćenom
nego u prečišćenom ulju, jer se rafinacijom vitamini većim delom uništavaju. Ima i hlorofila i
ksantofila, od kojih potiče boja ulja.
Upotreba: Zbog sedativnih, holagognih i laksantnih osobina ulje se daje kao blago sredstvo
protiv žučnog kamena, nefritičnih kolika, zatvora itd. Daje se i kao antidot u velikim dozama
protiv otrova koji draže. Umiruje suncem opečena mesta na koži. Nijedno se ulje tako često
i raznovrsno ne upotrebljava u farmaciji I kozmetici za izradu masti, linimenta, flastera,
raznih lekovitih ulja kao maslinovo. Za ishranu je maslinovo ulje još uvek najviše cenjeno i
traženo. Protiv zatvora uzima se 1—2 kašike izjutra. Za isterivanje žučnog kamena 3—4
uzastopna dana po 2 kašike pre spavanja. List se pije u obliku čaja, ekstrakta i drugih
preparata, kao efikasno sredstvo protiv visokog krvnog pritiska, jer širi krvne sudove.
Narodna imena: vlastita maslina, maslinka, maslica, oljika, ulika, ulje nika, uljika.

Matičnjak - Melissa officinalis

Labiatae
Lemon Balm - Citronelle
 54

Matičnjak je višegodošnja zeljasta

biljka, visoka 30-120 cm. Stabljika je
uspravna ili se izdiže, četvorouglasta,
razgranata. listovi su naspramni, na
peteljkama, jajasti, na rubu zupčasti,
malo dlakavi. Cela biljka, a posebno
kada se list nagnječi, odaje jak,
veoma prijatan miris, koji podseća na
limun te je poznata i kao "limun-
trava". Cvetovi su beli, plavičasto beli,
bledoružičasti ili žućkasto beli,
smeštani u pazuhu listova.

Matičnjak je jedna od retkih biljaka koja je istovremeno lekovita, mirisna, ukrasna, začinska,
aromatična, medonosna i industrijska. Raste u pčelinjacima, dvorištima, pored naselja, uz
ograde i živice, po šumama itd. Gaji se i u kulturi kao lekovita i aromatična biljka, i u
parkovima kao ukrasna biljka. Cveta od juna do septembra, a razmnožava se semenom, ali
se bolji uspeh postiže deljenjem busenova i rasađivanjem. veoma lako se gaji. Kada se
jednom matičnjak zapati u vašem dvorištu imaćete ga mnogo godina, jer je dugovečna i vrlo
otporna biljka kojoj odgovaraju svi tipovi zemljišta i koja uspešno podnosi razne ćudi klime i
vremena. Nijedna mirisna biljka ne privlači toliko pčele, a osobito maticu, kao matičnjak.
Otud mu i to divno narodno ime. Matica se sva zanese i opije njegovim mirisom. Naši stariji
pčelari to dobro znaju, pa pomoću matičnjaka na jedan arhaičan, veoma zanimljiv način
vraćaju roj pčela koji je pobegao na neko drvo.
Sastav: Od matičnjaka se najviše ceni list, jer u ostalim organima ima malo lekovitih
sastojaka, osim u cvetu, ali je cveta malo tako da nema praktičnu primenu. Najvažniji
lekoviti sastojak matičnjaka je vrlo lako isparljivo mirisno etarsko ulje. Tog ulja u listu ima
vrlo malo, svega 0,01—0,1%, ali je ono tako prijatno i mirisno da se čovek prevari i poveruje
da ga ima više. Pošto se to ulje nalazi spolja, na listu u mikroskopski sitnim bradavičastim
žlezdanim dlakama, vrlo nežnim i lomljivim, rukovanje matičnjakom mora biti veoma
pažljivo. Ako se s njim stalno barata i prevrće u toku rada, sve će žlezde pootpadati i
matičnjak će izgubiti svaku lekovitost. List matičnjaka se mora brati pre no što se na biljci
pojave cvetovi, jer u to vreme lišće je najkrupnije i ima najviše etarskog ulja, koje je tada
najmirisnije.
Upotreba: Matičnjak je blag, dobar i veoma prijatan lek protiv nadimanja u organima za
varenje, protiv neuralgije, histerije, neurastenije, gađenja, povraćanja i proliva, za jačanje
organizma. Sam list matičnjaka, a još češće pomešan s gorkim travama (kičicom, lincurom,
gorkom detelinom, hajdučicom, podubicom i dr.), uspešno se daje slabunjavim za
pojačavanje apetita, dodatak kupkama protiv neuralgije i reumatizma. Etars ko ulje od
matičnjaka (dobija se destilacijom s vodenom parom matičnjaka pokošenog u fazi cvetanja),
je izvanredno prijatnog mirisa, koristi se ne samo u farmaciji već, još više, i u industriji
parfema, i kozmetike.
Narodna imena: arbaroža, arbaroza, limunada, limunka, majčina ljubica, maternjak,
matečina, matičina, matičja trava; matičnik, matičnjak (Orfelin), matičnjača, matočina
(Crnogorac), matrik, matrnjak, maca (Vuk), medeni list, medenka, medenjka, medoper,
melisa, meta marije, mlisa, nana, pitoma metvica, pčelarica, pčelina ljubica, pčelinak,
pčelinska ljubica, pčelinja ljubica, pčelinja meta, pčelinja metva, pčelinja metvica, pčelinja
trava, pčelinjak, pčelnik, pčelnjak, pčeloperka, pčelja ljubica, pčeljena ljubica, pčenilak,
rojevmica, cica-maca, čelina ljubica (Vuk), čelina trava, čelinjak, čelna ljubica, čelnjak,
čeljena ljubica (Vuk), črniva.

Miloduh - Hyssopus officinalis

Labiatae
Hyssop - Hysope
 55

Žbunast, mirisan, dekorativan

polugrm, visok do 60 cm. Stabljike
su u donjem delu odrvenjene.
Obrasle su duguljastim,
lancetastim naspramnim listovima
3-3,5 cm dugačkim i 6-7 mm
širokim, s obe strane pokrivenim
sitnim žlezdama s etarskim uljem.
Cvetovi su sakupljeni u klasaste
cvasti u gornjem delu stabljike i
grančica. Cvetovi su plavi,
ljubičasti, ređe ružičasti ili beli.
Cveta od juna do septembra.

Rasprostranjenost. — Na suvim i toplim mestima, najčešće na krečnjačkim stenama.

Droga. — Cvetne grančice (Hyssopi summitas).

Sastav. — Miloduh sadrži flavonski heterozid diosmozid,

saponozid marubiin, oko 0,2% holina, pektina, sluzi, fitosterola,
tanina, šećera, raznih soli, osobito kalijum-nitrata i 0,5 –1%
etarskog ulja.

Upotreba. — Hroničan bronhit, astma, i kao stomahik. Najviše

isopa se potroši za destilaciju etarskog ulja koje se koristi u
farmaciji, parfimeriji i kozmetici; delu je kao dobar antiseptik.
Spravlja se čaj, sirup, ekstrakt i tinktura.

Narodna imena. — Pored već navedenih, evo još nekoliko:izop,

blagovanj, veljenduh, vusak, glagoran, ižop, išop, osipant, pravi
vrisak, sipan, hisop, crkvinjak, šatrajka, šipamt.

Mirođija - Anethum graveolens

Umbellifarae
Dill - Aneth
 56

Mirodija je svima dobro poznata

začinska mirisna biljka koja se gaji, a i
sama se razmnožava po vrtovima.
Domaćice stavljaju lišće mirodije u
krastavce za zimu (u vodi), sosove i
drugo, a plod se, na žalost, vrlo malo
koristi, iako je plod lekovitiji od lišća.
Cela biljka i plod imaju svojstven
prijatan začinski aromatičan miris i
začinski ukus. Droga je zreo plod,
ređe vrhovi grančica u cvetu (Anethi
fructus et summitas).
Sastav: U zrelim plodovima ima 3-4%
etarskog ulja, masnog ulja, oko 18%
azotnih jedinjenja i oko 6% pektina.
Glavni lekoviti sastojak je etarsko ulje
(Anethi aetheroleum), koje se kod nas
proizvodi destilacijom s vodenom
parom samlevenih zrelih plodova.
Sveže ulje je skoro bezbojna, lako
pokretljiva tečnost prijatnog i jakog
mirisa na mirođiju. Glavni sastojak ulja
je limonen (do 70%), a zatim karvon
(najmanje 30%).
Upotreba: Mirodija je, pre svega,
dobar, neškodljiv, jevtin i zbog toga
svakom pristupačan začin. To je
istovremeno i lek koji se vekovima us
pešno koristi protiv gasova,
nadimanja, teškoća u organima za
varenje.

Pripremaju se sledeći čajevi:

čaj za bolje varenje i protiv nadimanja: po 20 g plodova od mirodije, anisa, morača, angelike
i kima, pomeša se, pa se od toga uzme 1 kašika, popari sa 200 g ključale vode, odmah
poklopi, drži pola sata na štednjaku, ali da ne vri, odlije i popije posle jela.
Etarsko ulje: 10 kapi stavi se na kocku šećera, pojede i zalije čašom vode. Otklanja gasove
i neprijatan zadah iz usta.
Čaj za spavanje: po 25 g mirodije, matičnjaka, hmelja i odoljena pomešati i spremiti čaj kao
pod 1. Piti uveče pre spavanja.
Za lečenje hemoroida (šuljeva): 10 g mirođije popariti sa 200 g
ključale vode i posle 2 sata u dvaput popiti pre spavanja.
Istovremeno spraviti jak čaj: 25 g mirodije popariti sa 250 g
ključale vode i posle 2 sata odliti, pa tim čajem se svako veče
zapitati. I jedno i drugo vršiti u toku 6 uzastopnih dana.
Narodna imena: anita, dil, kopar (Vuk), koper, kopra, kopr,
koprić, mi rodija, mirodija (Volni), mirudija, sladki janež, smrdilj.

Morač - Foeniculum vulgare

Umbelliferae - Fennel - Fenouil
 57

Morač je vrlo važna lekovita,

aromatična, začinska, medonosna,
hranIjiva i industrijska biljka. Morač
je dvogodišnja ili višegodišnja
zeljasta biljka. Raste divlje i
poludivlje svuda oko Sredozemnog
mora. Morač ima mesnat koren.
Stabljika je valjkasta, razgranata,
visoka l-2 m. Listovi su igličasto-
končasto deljeni kao u mirodije.
Uopšte, morač liči na mirodiju, ali je
krupniji, razgranatiji, snažniji i veći.
Cvasti su udružene u guste i velike
štitove na vrhu stabla i ogranaka.
Cvetovi su žuti.
Cela biljka je jakog i prijatnog mirisa, što se bolje oseti kad se među prstima rastrlja. Ukusa
je slatkog i vrlo aromatičnog. Zato morač mestimično kod nas na zivaju »slatka mirodija«.
Lošije vrste poznaju se po ljutom i gorkom ukusu i manje prijatnom mirisu, njih treba
odbaciti. Malo je toplih zemalja koje ne gaje morač. Kod nas se najviše gaji u Vojvodini.
Seje se u martu na rastojanju 40x40 cm. Morač traži duboku, dobru zemlju i mnogo toplote.
Treba birati sunčan položaj zaštićen od hladnih vetrova. Gaji se kao trogodišnji usev. Bere
se zreo plod, koji je zreo kad se na njemu pojave sive pruge Ukusa je vrlo prijatnog, slatkog
i aromatičnog, a mirisa je ta kođe prijatnog, svojstvenog i aromatičnog.
Sastav: Morač je vrlo složenog hemijskog sastava. Nosilac lekovitosti je mirisno etarsko
ulje. Osim etarskog ulja, u plodu morača ima belančevina, masnog ulja i šećera, zbog čega
je morač vrlo hranijiv. U slatkom, rimskom moraču ima vrlo malo ili uopšte i nema fenhona.
Sva ulja s malo fenhona imaju mnogo anetola i zbog toga su vrlo blagog i slatkog ukusa.
Glavni sastojak svih delova morača je etarsko ulje, a u tom ulju nosilac prijatnog
svojstvenog mirisa, slatkog ukusa i znatne antiseptičke moći je anetol. Anetol daje ulju
sladak ukus i prijatan blag miris na anis.
Upotreba: upotreba morača i njegovog mirisnog etarskog ulja vrlo je česta i raznovrsna.
Daje se sam plod morača ili u mešavini s drugim lekovitim biljem sličnog dejstva, pre svega
za lečenje organa za varenje i disanje, za jačanje apetita. Svojim veoma prijatnim mirisom i
slatkim ukusom rnorač, pre svega, služi za popravljanje neprijatnog mirisa i ukusa lekova
koji se nerado uzimaju. Gotovo svi čajevi i slični lekovi koji se upotrebljavaju protiv
nadimanja i drugih tegoba, nastalih od nagomilanih gasova u organima za varenje, sadrže
kao glavni i obavezni sastojak morač. Isto tako, i lekovi koji treba da olakšaju iskašljavanje,
uvek sadrže manje ili više morača. Morač ima i važnu profilaktičnu moć.
Upotreba morača kod nas je neophodna, jer mi još uvek
jedemo mnogo pasulja, kupusa i drugu kabastu hranu s
mnogo celuloze koja se teško vari i zato izaziva ne male
tegobe u organima za varenje. Najviše morača troše destilerije
etarskog ulja, jer iz godine u godinu raste potrošnja ovog ulja
za proizvodnju likera, bombona i drugih poslastica i sredstava
za uživanje.

Narodna imena: anason, divlja mirođija, komorač, kopar,

koromač, mi rodija krupna, morač, morača, pitomi morač, razijan,
sladki aniš, sladki ja než, sladki januš, slatki kopar, slatki morač
itd. Mastika ili rakija anasonlija (u Grčkoj »uzo«) pravi se od
slatkog morača koji se u Makedoniji naziva anason. Dodaje se i
malo smole mastiksa, tako da rakija dobije svojstven miris i ukus.

Kad se ova rakija stavi u vodu, voda pobeli kao mleko i razvija se svojstven miris. Mastiku
cene i svakodnevno troše razni narodi u toplim krajevima, osobito oko Sredozemnog mora,
a najviše muslimani od Gibraltara do Indonezije. Dobro spravljena mastika je vrlo prijatan i
koristan napitak pod uslovom da se umereno troši, jer ima sva blagotvorna svojstva
morača.

Nana pitoma - Mentha x piperita

Labiatae
Peppermint - Menthe poivree
 58

Pitoma, paprena, ljuta ili gajena nana

(Mentha piperita L.) je važnija od svih drugih
vrsta nane (rod Mentha), jer je najmirisnija,
najprijatnija i najlekovitija, naročito engleska
crna nana "Mičam". Stabljika je visoka oko 50
cm, razgranata i četrovouglasta. Stabljika,
lisne drške i nervi su mo dri ili su Ijubičasto-
crvenkasti, osobito u proleće kad nana niče iz
zemlje. Listovi su dugački 3-9 cm, jajasto-
kopljasti, tanki, s gornje strane tamnozeleni, a
s donje bleđi, pri dnu se sužavaju u drške
dugačke do 1 cm. Po obodu su nejednako
zupčasti. Glavni nerv je vrlo istaknut. Cvetovi
su sitni, Ijubičasto-crveni i udruženi u
višespratne pršljenove na gornjem delu
stabljike i ogranka. Nana je vrlo mirisna,
osobito list, jer u njemu ima najviše etarskog
ulja, od čega uglavnom i potiču lekovitost i
prijatan miris ove tako korisne biljke.
Kod nas, naročito u Banatu, Bačkoj i Srbiji pored Morave i Save gaji se izvrsna nana. Za
odgajivača lekovitog bilja nana je jedna od najkorisnijih biljaka. Ona je lekovita, mirisna,
medonosna, začinska i industrijska biljka. Kao i ostali hibridi, i pitoma nana se ne
razmnožava semenom, nego samo vegetativnim putem: stalonima. Kad se jednom primi,
nana se, slično jagodi, brzo širi i pokrije zemlju mnogobrojnim izdancima izraslim iz
razgranatih podzemnih stabala, rizoma. Svake godine nanu obavezno treba presaditi na
drugu njivu da se ne bi degenerisala i ulivadila. Nana traži najbolju vrtnu zemlju, Rasađuje
se u martu. Berbu nane za destilaciju etarskog ulja treba vršiti po najlepšem vremenu.
Suviše mlada nana daje ulje slabog kvaliteta s malo mentola, a mnogo mentona. Precvetala
biljka daje manje ulja i lošijeg kvaliteta.
Sastav: Nana je vrlo mirisna, osobito list, jer u njemu ima
najviše etarskog (isparijivog) ulja, od čega, uglavnom, i potiču
lekovitost i prijatan miris ove tako korisne biljke. Osim
isparljivog (etarskog) ulja svojstvenog prijatnog mirisa koji
osvežava i hladi (zbog prisutnog mentola), u listu ima i malo
tanina (oporih, štavskih materija), gorkih i drugih korisnih
sastojaka, zbog čega je dejstvo ove biljke višestruko,
raznovrsno, pa joj je i primena tako široka.
Upotreba: Nana se upotrebljava kao prijatan, blag i neškodljiv
lek za umirivanje, protiv gasova, nadimanja i grčeva, protiv
teškog varenja, kao stomahik, nana ulazi u sastav čajeva za
lečenje žuči. Nanino ulje ima slaba anestetička svojstva i
prijatan miris koji osvežava, zbog čega se upotrebljava i protiv
gađenja i povraćanja. Rastvor ulja u alkoholu koristi spolja
protiv bolova od neuralgije, reumatizma i nazeba. Mentol,
Sorta "Mitcham" naime, draži nerve u koži, lako isparava i zbog toga hladi.
Nana se ne sme kuvati, već samo preliti ključalom vodom da ne izvetre lekoviti sastojci.
Pitoma nana je potpuno neškodljiva, korisna je protiv mučnine tokom putovanja, ovo je od
posebnog značaja za osobe s poremećenim varenjem, prolivom, grčevima, neprijatnim
zadahom iz usta itd. Nana može da bude i odličan začin, sa pasuljem itd.

Narodna imena: Bela nana, dimljus, janješka metica, ljuta nana, merka, metva, metvica
(Vuk), nana (Vuk), nane, nanejag, paprena metva, paprena metvica, paprena nana, pitoma
nana, poprova meta, crna nana.
 59

List nane, s leva nadesno 1-peppermint(mentha piperita), 2-Eau de Cologne mint (M.
citrata), 3-Japanese mint (M. arvensis var. piperascens, also known as var. japonica), 4-
horsemint or silver mint (M. longifolia), 5-Moroccan green mint (M. spicata), 6-pineapple
mint (M. suaveolens) and 7-Carinthian mint (M. austriaca)

Neven - Caledula officinalis

Compositae
Marigold - Souci
Neven je jednogodišnja, ređe
dvogodišnja, ukrasna biljka, visoka do
50 cm. Stabljika je uspravna i u
gornjem delu razgranata. Listovi su
sedeći, produžno loptasti ili lancetasti,
neznatno nazubljeni. Na vrhusvake
grane je mirisna, najčesće
narandžasto žuta cvast sa jezičastim
cvetovima. Cveta od juna do
novembra, razmnožava se semenom
koje se seje u jesen ili proleće. Po
poreklu je mediteranska biljka, kod
nas se svuda gaji kao omiljeno
narodno cveće.
Neven se lako gaji, ali prilikom gajenja treba odabrati samo krupne, tzv. "duple" cvasti jake
narandžaste boje. Cvet treba brati po suvom i sunčanom vremenu i što pre osušiti na jakoj
promaji da što bolje sačuva divnu prirodnu boju i miris, jer se droga ceni pre svega prema
izgledu, boji i mirisu.
Sastav: U osušenom cvetu nevena ima etarskog i masnog ulja, kaučuka, smole i raznih
karotenoidnih boja, sluzi, šećera, belančevina, fitosterola, salicilne kiseline, enzima i raznih
soli.
Upotreba: Neven se upotrebljava spolja i iznutra, više u
narodnoj nego u naučnoj medicini. Neven je blag antiseptik. U
obliku čaja, tinkture ili masti upotrebljava se za lečenje nekih
kožnih bolesti, osobito impetiga, opekotina, čireva, lišaja,
uboda osa, za znojenje itd. Čajem ili tinkturom razblaženom s
3 dela prokuvane vode pere se obolelo mesto, a zatim maže
ovim melemom: 10 g nevenove tinkture dobro se pomeša sa
smešom od po 20 g lanolina, vazelina i cinkoksida.
Narodna imena: Žutelj, Prstenčac, Zimorod, Ognjac, Vrtleni
Neven.
 60

Oću-neću - Capsella bursa pastoris

Cruciferae
Shepherd's purse - Bourse a pasteur

Rusomača je jednogodišnja jli

dvogodišnja zeljasta biljčica, visoka do 40
cm. Prizemno lišće je krupnije, perasto
izdeljeno i gradi rozetu, a ono na
stabljikama je vrlo sitno i obuhvata
stabljiku, duguljasto, šiljasto i po obodu
celo. Gornja polovina stabljike je poretko
obrasla sitnim belim cvetićima razne
starosti tako da se na vrhu nalaze pupoljci,
ispod toga otvoreni cvetovi, a još niže
plodovi kao sitne trouglasto-srcaste
Ijuščice, koje, kad sazru, pucaju na dva
šava, odakle ispada mnogobrojno sitno
seme crvenkaste boje, pomoću koga se
biljka rasejava na sve strane. Cveta od
ranog proleća do pozne jeseni. Raste
svuda, kao korovska biljka, a najčešće po
naseljima, pored torova i po obrađenom i
neobrađenom zemljištu, od nizijskog do
planinskog pojasa. Razmnožava se
semenom.

Oću-neću je biljka bez mirisa, pomalo ljutog ukusa, kao i sve krstašice zbog prisustva
sumpornih heterozida.
Sastav: Oću-neću sadrži organske baze tiraimin, holin i acetilholin, verovatno kao proizvodi
razlaganja nedovoljno poznatog i hemijski nepostojanog alkaloida (bursin). Ima malo
sumpornih i flavonskih heterozida, inozitola, tanina, raznih organskih kiselina, saponozida,
vitamina C, i drugih sastojaka.
Upotreba: Koristi se za lečenje mokraćnih kanala, niskog krvnog pritiska, groznice,
unutrašnjeg krvarenja materice i obilnih menstruacija, kao i protiv kamena u bubregu. U
srednjem veku se cenila za lečenje raznih krvarenja, danas se koristi u narodnoj i u
homeopatskoj medicini, kao hemostatik u porodiljstvu, posebno protiv krvarenja vena na
nogama. Rusomača nije otrovna i ne izaziva naviku dužom upotrebom. U apoteci se od
rusomače prave tinktura, ekstrakt i drugi galenski preparati.
Narodna Imena: Rusomača, tarćužak, hoću-neću, devojačka trava, pastirska torbica,
babine gnjide, bobulica, gusumača, kosomača, krvavka, mačkino srce, poljska preslica,
torbičica, šurjen.
 61

Oman - Inula helenium

Compositae

Elecampane, inula - Grande aunée

Oman je dugovečna, snažna,
impozantna zeljasta biljka, visoka do
2 m. Stabljika je malo razgranata i
obrasla krupnim dugačkim, ovalnim
listovima, a na vrhovima stabljike i
ogranaka stoje žute, do 7 cm velike
glavičaste cvasti. I cevasti i jezičasti
cvetovi su žute boje. Cveta u leto,
počev od svoje druge godine.
Semenke imaju perjanicu kao i
mnoge druge kompozite, te ih vetar
lako i daleko raznosi. Na taj način se
vrši prirodno razmnožavanje omana.
Oman raste kao korov po vlažnim
livadama, kraj potoka i reka, pored
puteva, železničkih pruga i kanala, u
živim ogradama, na obodima šuma i
vinograda. U jesen ili rano u proleće
kopaju se rizom i korenje (Inulae
radix) od biljke starije od 2 godine,
dobro očisti od zemlje, opere hladnom
vodom i očisti od natrulih delova.

Droga se sastoji od korena i malo rizoma. Ne treba kopati ni suviše mlado ni previše staro
korenje. Prvo je vodnjikavo, a drugo drvenasto. Oman je osobitog, aromatičnog mirisa,
nagorkog i Ijuto-aromatičnog ukusa.
Sastav: Oman sadrži etarskog ulja, gorke materije, fruktoze i mnogo inulina. U omanu ima i
drugih fruktozida: pseudoinulma, inulenina i dr. Iz etarskog ulja se izdvaja kristalna bezbojna
masa bez mirisa (stearopten), koja se sastoji iz alantolaktona, izoalantolaktona, dihidroizo
alantolaktona i alantolne kiseline. Tečni deo ulja se sastoji iz alantola, koji ima prijatan miris
na nanu. U ulju ima i azulena.
Upotreba omana u medicini je raznovrsna. Prijatan antiseptik organa za disanje.
Upotrebljava se protiv bronhitisa, kašlja, velikog kašlja i uopšte za lečenje organa za
disanje. Daje se za uređivanje menstruacije, protiv nekih kožnih bolesti (suvog lišaja i
svraba), uloga, reumatizma, kao stomahik itd.
Omanovim dimom rasteruju i komarce, jer deluje kao
insektifug, zbog čega ulazi u sastav raznih repelenata (ulje).

Narodna imena: pitomi oman, beli oman, alajt, alant, aman,

amanovina, veli koren, velika trava, veliki koren, veliko zelje,
veljezelje, voman, devesilje, ivanjsko zelje, injula, kravski
korjen, lepuh, obratica, obratiš, ovlika, ovnak, ovnika, oman
grmika, omanika, omanov koren, tusti koren.

Orah - Juglans regia

 62

Juglandaceae
Walnut tree - Noyer commun
Orah je listopadni drvo, visoko do 30
m, prečnika stabla do 2 m. Krošnja je
retka velika sa dosta jakim glavnim
granama. Listovi su b+na dugin i
jakim peteljkama, naizmenični,
neparno perasti, obično sa 5-9 listića.
Listići su epileptični, sjajno zeleni,
celog oboda i zašiljeni. Muški cvetovi
su žućkasto zeleni, sakupljeni u
debelim i dugim visećim resama.
Ženski cvetovi su peharskog oblika,
nalaze se na ovogodišnjim zelenim
granama i liče na pupoljke. Orah
cveta u maju i aprilu.
Sreće se u prirodnim šumama, uglavnom u nižim i toplijim krajevima. Mnogo više je
rasprostranjen kao gajena kulturna biljka. zahteva duboka, nešto vlažnija, krečnjačka
zemljišta. osetljiv je prema mrazu od koga često strada. U junu i julu beru se pažljivo po
suvom vremenu zdravi, neozleđeni, sočni, mladi, zeleni listovi i suše bez prevrtanja u vrlo
tankom sloju. Ozleđeni, na zemlju otpali, stari ili u jesen brani listovi su neupotrebljivi.
Sveto drvo Jupitera (Jovis glans), orah je još u antičko doba često upotrebljavan u medicini i
kao i danas služio narodu za lečenje i u druge svrhe. Širenju oraha iz južne Evrope na
sever najviše je doprmeo Karlo Veliki naredivši obavezno sađenje oraha i ostalih voćaka na
državnim imanjima. Orah je višestruko korisna biljka, plodovi su jestivi, veoma hranljivi i
ukusni, od njih se spravlja ulje. Listovi, kora i zeleni omotač se koriste za bijenje vune,
pamuka i drveta. Drvo je cenjeno u rezbariji i stolarstvu.
Sastav: Orahov list sadrži čvrstog etarskog ulja žućkaste boje, mirisa na katran, tanina,
galne i elagne kiseline, juglandina, materije ljutog i gorkog ukusa, juglona (oksi
naftohinona), supstancije koja na vazduhu prelazi u ofcsijuglon ili dioksi-nafto-hinon;
inozitola, gume i dr.
Upotreba: Kao i ljuske, tako je i lišće mnogo bolje upotrebiti odmah, još dok je zeleno i
sveže, za izradu sirupa, ekstrakata i drugih galenskih preparata, jer sadrži neraspadnute
lekovite sastojke. Sušenjem se ovi sastojci brzo menjaju i kvare, jer su to vrlo nepostojana
fenolska jedinjenja, koja pod uticajem enzima melanogenaze pocrne, posmeđe. Droga se
daje iznutra, uglavnom kao narodni lek protiv skrofuloze, katara želuca i creva i raznih
drugih bolesti u obliku čaja. Spolja ga upotrebljavaju uglavnom za obloge i kupanje, protiv
upale očiju, kroničnog ekcema i zagađenih rana, ulja za kosu i dr..
Mladi, zeleni orasi (Juglandis immaturi fructus) imaju vrlo mnogo vitamina C i drugih
vitamina i fenolsfcih jedinjenja, te se takvi stavljaju u med kao "slatko" koji predstavlja pravu
riznicu vitamina i daje se bolesnicima, slabunjavoj deci i malokrvnim osobama.
Svi delovi biljike kad se trljaju, na vazduhu posmeđe, pocrne i oboje prste tamnom, mrko-
crnom bojom koja se teško skida. Na toj osobini se osniva izrada takozvanog »orahovog
ulja« za mazanje kože pre sunčanja.
Narodna imena: arh, bijeli orah, lakši orah, ora, oraj, orak, orev, oreh, orih, orjeh, urev.

Pasuljevina - Phaseoli legument

 63

Papilionaceae
Bean - Haricots sec

Pasulj je donesen iz Amerike. Kod

nas se gaji u ogromnim količinama u
raznim varijetetima, jer je puno
korišćen u ishrani. Međutim pasulj je i
lekovita biljka. U lekovite svrhe
upotrebljava se zrela mahuna bez
semena (Phaseoli legumen, Phaseoli
cortex fructus) od pasulja čučavca (ne
pritkaša). Mahune pasulja su malo
sluzavog ukusa i bez mirisa.
Sastav: U pasulju ima arginina, koji
je gvanidin alfa aminovalerijanska
kiselina. Arginin deluje slično
sintalinu, jednom sintetičnom
antidijabetskom sredstvu čije je
dejstvo slično dejstvu insulina, ali je
slabije, sporije i dugotrajnije.

Ima još i tirozina, triptofana, leucina, holina, alantoina, trigonelina, asparagina, kalijuma,
kremene i fosforne kiseline, vitamina C, monoamino-masnih kiselina i hemiceluloze koja
hidrolizom daje galaktozu, arabinozu i malo fruktoze. U nedozrelim mahunama ima
inozitola, zbog čega mahune jačaju srce (srčana analeptik) i regulišu promet kalcijuma. U 1
kg mladih mahuna ima oko 0,35 mg nikla i 0,05 mg kobalta.
Upotreba: mahune od pasulja su lek protiv šećerne bolesti.
Smanjenje šećera u krvi je i eksperimentalno, klinički dokazano.
Droga deluje i diuretično. Upotrebljava se protiv uloga i zapaljenja
mokraćnih puteva.
Narodna imena: bažulj, beli grah, beli pasulj, bijeli grah, bob, gra,
grav, grag, grah-golubnjak, grah-rogačić, grah-rožnjak, grah-
tačkaš, žuti pasulj, laški bob, opaki grah, pažulj, pasulj puzavac,
pasulj tačkaš, pašon, pašuljak, pletenac, počanj, pritičnjak,
pritkaš, pričanac, pričanik, smišag, t kljanac, trkljaš, fađuo, fažol,
fazoli, fasolj, fasul, fašon, fržolj, džora.

Pelen - Artemisia absinthum

Compositae
 64

Wormwood - Armoise absinthe, Absinthe

Pelen je dugovečna, zeljasta, vrlo
razgranata biljka, visoka 0,5 do l,5 m. Cela
biljka je obrasla mekim, svilastim
dlačicama zbog čega izgleda
srebrnastozelena. Cveta u leto. Lišće je
beličasto, svilasto, pokriveno gustim, kao
kadifa mekim dlačicama. Prizemno lišće je
krupno, troperasto i ima dugačke drške.
Lišće na gornjem delu stabljike ima kratke
drške, dvoperasto je ili jednoperasto, a
okrajci su lopatičasti ili kopljasti. Lišće uz
cvast je celo, bez drške, slično bodlji. I
stabljika je dlakava. Cvasti su udružene u
račvaste metlice s malim, loptastim, u
prečniku oko 3 mm velikim žutim glavicama
na kratkim drškama. Na dlakavom cvetištu
ima mnogo cevastih, žutih cvetića sa
žlezdama napunjenim uljem. Pelen raste
kao korov po poljima, međama, kraj
puteva, po zapuštenim i neobrađenim
mestarna, a naročito po suvim, sunčanim,
plitkim i kamenitim padinama.

Istorija: Pelen je jedna od najstarijih i najviše cenjenih i upotrebijavanih lekovitih biljaka.

Malo je našeg lekovitog bilja koje se oduvek, bez prestanka, tako često upotrebljava za lek
kao pelen. Upotrebljavali su ga još stari Egipćani pre nekoliko hiljada godina. Nema čoveka
koji ne zna za pelen. Mnogi biljku i ne poznaju u prirodi, ali svi odreda znaju za pelen,
simbol gorčine i čemernosti. I dok je u nas pelen simbol jada i čemera, dotle su nekad
Rimljani na Kapitolu, pre i iznad svih priznanja i počasti, pobednike, najbolje sportiste
napajali napitkom od pelena, ubeđeni da je to najviša nagrada za pobednike, jer im se, po
tadašnjem shvatanju, obezbeđuje dobro i večno zdravlje, najveće zemaljsko blago.
Uostalom, i latinski naziv pelena ima simbolično značenje, tj. ime biljke treba da deluje
psihosugestivno na čoveka, da veruje da će biti zdrav i čio. Antički naziv potiče od grčke
reci artemis, što znači zdrav, dakle, ukazuje na to da su biljke ovog roda (Artemisia)
lekovite. Tako se može i objasniti da je naziv dat po boginji Artemis, zaštitnici žena, jer je
jedna biljna vrsta ovog roda upotrebljavana za olakšavanje porođaja.
Sastav: Pelen sadrži dve gorke kristalne supstancije: apsintin i anapsintin. Ima oko 0,5%
etarskog ulja. Apsintin je veoma gorka neotrovna materija. Zbog apsintina se pelen
upotrebljava kao lek. Etarsko ulje je gorka, ljuta, otrovna, plavkasta ili zelena a kasnije mrka
tečnost. Plavkasta boja potiče od prisutnog azulena, zbog čega pelen deluje kao
antiflogistik, tj. lek protiv raznih zapaljenja sluznice i kože. Ulje je otrovno zbog ketona
tujona, koji se naziva još i apsinton, tanaceton ili salvion, jer se nalazi i u ulju od vratiča
(Tanacetum officinale), ruje i salvije.
Upotreba: Pelen je tipično gorko aromatično sredstvo. Daje se
u obliku čaja, tinkture i ekstrakta, sam ili zajedno s drugim gorkim
drogama za izazivanje apetita, kao digestivno (poboljšava
varenje) i karminativno sredstvo (odstranjuje gasove iz creva),
protiv crevnih parazita (vermut potiče od vermis = crv), za
uređivanje menstruacije, protiv šećerne bolesti, za jačanje, protiv
groznice, padavice (epilepsije) itd. Najčešće se pije nezaslađen
čaj pre jela. Zabeležena su hronična trovanja usled dugotrajne
svakodnevne upotrebe pelinkovca (Wermut, absinthe).
Narodna imena: beli pelin, vermut, pelenak, gorčika, pelim,
osenač.

Peršun - Petroselinum sativum

Umbelliferae - Parsley - Persil
 65

Peršun je dvogodišnja zeljasta, aromatična

biljka, poreklom iz zemalja oko istočnog dela
Sredozemnog mora, odakle se raširio po svim
zemljama južne Evrope. Gaji se kao omiljena
začinska biljka.
Sastav: U plodu peršuna ima etarskog ulja,
masnog ulja, aleurona, tanina, žute boje i
glikozida apiina. Apiin hidrolizom daje glikozu,
apiozu i apigenin (jedan trioksiflavon).
Petroselini oleum je etarsko ulje dobijeno
destilacijom pomoću vodene pare iz
smrvljenih plodova peršuna. To je bezbojna,
levogirna tečnost, koja jako prelama svetlost.
Mirisa i ukusa na peršun. U ulju ima još i
malih količina fenola, aldehida, ketona i
palmitinske kiseline. Petroselini radix,
peršunov koren ima sličnog etarskog ulja,
apiina, šećera i sluzi. Folium Petroselini
recens, svež peršunov list sadrži, pored
etarskog ulja, vrlo mnogo vitamina C
Upotreba: Peršunov plod i njegovo etarsko ulje deluju diuretično.
Jedno vreme apiol se koristio kao sredstvo za pobačaj i uređivanje
menstruacije. Peršunov koren se upotrebljava kao diuretik i začin.
Narodna imena: ak, ač, vrtlenski petrusin, peršin, magdanos vrtnja
zelen, majdonos, patesimul, petroželj, petrusilj, pitomi petrusin,
pršun.

Petrovac - Agrimonia eupatoria

Rosaceae - Agrimony - Aigremoine
Petrovac je trajna zeljasta biljka. Raste svuda po
zapuštenim obroncima i poljima. Cveta od juna do
septembra. Listovi su perasto deljeni. Cvetovi su
sitni, žuti, a plod je sitan čičak. Cela biljka je opora,
gorka i malo mirisna. Tipična taninska droga koja
deluje slično podubici i travi od srdobolje. Bere se
gornji deo biljke u cvetu. Upotrebljava se kao
narodni lek za lečenje proliva, srdobolje, rana,
posekotina, skrofuloze, katara želuca i creva,
oboljenja žuči i jetre, belog pranja i kožnih bolesti.
Pripremaju se sledeći čajevi:
1.Poznati domaći lek za žuticu jeste čaj od
petrovca: 3 gr iseckanog suvog lišća popari se s 2
dl vrele vode i ostavi u pokrivenom sudu 15 minuta.
Na dan popijemo 3 šolje vrućeg čaja u gutljajima.
2.Čaj pomaže i kod žučnih kamenčića: 10 biljke
popa rimo s 5 dl ključale vode i pustimo da kratko
provri. Količina je za ceo dan. Pred svaki glavni
obrok popijemo po solju čaja.

3.Protiv proliva pomaže čajna mešavina od jednakih količina petrovca, hajdučke trave i kamilice. Jedna
supena kašika ove čajne mešavine popari se šoljom proključale vode i ostavi pokriveno još 15 minuta. Na
dan se piju 2-3 šolje toplog čaja.
4.Pri upali krajnika uzmemo 5 gr petrovca i 5 gr lista od oraha, ovo popariti s 2 dl ključale vode. Uzima se
za grgljanje.
Narodna imena: ranjenik, ovčiji čičak, kostolom, trava od poseke.

Pirevina - Agropyron repens

Gramineae
Couchgrass - Chiendent commun
 66

Pirevina je trajna zeljasta biljka, visoka 60

—120 cm. Stabljika je uspravna i na njoj su
tanki, uski, pljosnati, dugački i pod prstima
grubi listovi. Cvetovi su udruženi (7—8) u
uspravne, tanke, guste klasove dugačke
oko 10 cm. Cveta celog leta. Rizom
(Graminis rhizoma) se kopa u jesen, odmah
opere hladnom vodom, očisti od sitnih žilica
i suši. Rizom pirevine je vrlo dugačak, vitak i
savitljiv, 2—3 mm debeo, sjajan, kao slama
žućkasto-beličast i uzdužno prugast.
Rastojanje između kolenaca je šuplje i
iznosi oko 2—5 sm. Ukusa je sladunjavo-
otužnog. Pirevina je dosadan i žilav korov
po njivama i vlažnim poljima. Rizom je vrlo
razvijen; biljka se uglavnom rizomom
razmnožava i tako zakorovljuje polja i
nanosi štete našoj poljoprivredi.
Sastav: U drogi ima oko 8% triticina. To je
polisaharid (levulozan) koji hidrolizom daje
fruktozu (levulozu).

Triticin, slično inulinu, nalazi se rastvoren u ćelijskom soku. Izgleda da ga ima i u nekim
drugim gramineama. U rizomu pirevine ima još i malo saponina slabe hemolitičke moći,
sluzi, gume, levuloze, inozitola, dva heterozida (gliko zida) koji hidrolizom daju vanilin, vrlo
malo etarskog ulja, soli, među kojima silikata i malata kalijuma i kalcijuma. Ćelije epiderme
su inkrustirane kremenom kiselinom. Nema skroba.
Upotreba: Pirevina je slab diuretik. Od nje se izrađuje Extractum Graminis. Pretpostavlja
se da kalijumove soli i saponini izazivaju diurezu. Spremaju se sledeći čajevi:
1. Čaj protiv artritisa: po 30 gr rizoma pirevine, korena peršuna, rastavića, lista koprive,
hajdučke trave i mahune pasulja. Četiri supene kašike čajne mešavine sipati u 3/4 litra
ključale vode i malo prokuvati. Ostaviti da odstoji 1 sat. Čaj piti u gutljajima češće u toku
dana
2. Protiv zakrečavanja krvnih sudova: po 20 gr korena
lincure, biljke hajdučke trave, list žalfije, list bele imele, koren
maslačka, koren odoljena i koren pirevine. Dve supene kašike
čajne mešavine preliti sa pola litra hladne vode. Ne ka vri 2
minuta. Čaj piti češće u toku dana.
Narodna imena: pirika, pirovina, bored, vornica, galac,
glistnik, zubaca, kalac, perjovica, pir, pirak, piree, puzava
pirika, tkalac.

Plučnjak - Pulmonaria officinalis

Boraginaceae
Lungwort - Pulmonaire
 67

Trajna, zeljasta, grubo dlakava

biljka, visoka 15—30 cm. Listovi su
pegavo prošarani. Cvetovi su na vrhu
drške, ružičasti, crveni i najzad modri.
Cveta od marta do maja. Raste po
gustim brdskim i planinskim šumama.
Upotrebljava se list, ređe cela biljka u
cvetu (Pulmonariae folium et herba).
Sastav: Plućnjak sadrži oko 7%
tanina, zatim gume, saponozida,
kiselu smolu, ulja i oko 1%
rastvorljivih i oko 3% nerastvorljivih
silikata.

Upotreba: Koristi se kao ekspektorans, antidiaroik i diurelik, kao i većina drugih biljaka iz
iste familije: Echium vulgare L. (vučji rep, lisičina, lisičji rep), Lithospermum officinale L.
(vrapseme, vrapčije seme, divlja proja), Lycopsis arvensis L. (zavratnica, krivo šija),
Anchusa officinalis L. (volovski jezik, pačije gnezdo, runjava trava, rumenilo), Borago
officinalis L. (boražina, borac, poreč, kosmelj), Symphytum officinale L. (gavez, crni gavez,
volujski jezik, crni koren, pljušč, opašica) i dr. Ove biljke rastu svuda kod nas, nisu otrovne i
nekad su bile mnogo više upotrebljavane nego danas (dokaz i latinsko ime officinalis =
lekovit).
Pripremaju se sledeći čajevi:
1. Čaj za lakše iskašljavanje: po 25 gr lista belog i crnog sleza, plućnjaka i ploda morača
pomešati; 1 kašiku smeše popariti sa 200 gr ključale vode, poklopiti i kada se smlači, ocediti
i toplo popiti zaslađeno medom, ovo ponavljati 4-5 puta dnevno.
2. Čaj za lakše iskašljavanje: po 10 gr plućnjaka, majkine dušice, korena belog sleza i crnog
gaveza, cveta podbela i divizme pomešati. Celu količinu ove mešavine popariti sa pola litra
ključale vode, poklopiti i posle 8 sati ocediti i pomešati sa pola kilograma lipovog ili
planinskog cvetnog meda i to piti svakog sata po kašiku.
Narodna imena za plućnjak: medunika, medunjak, medunica, velikdanče, veligdenče, velik-
danak, grudnjanka, kudravac, lisjac, lisac, medunak, meduniče, plućnica, cigeričnjak.

Podbel - Tussilago farfara

Compositae
Coltsfoot - Tussilage, pas-d’âne
 68

Podbel je mala zeljasta dugo večna

biljka s vodoravnim rizomom. Cveta
krajem zime i rano u proleće, dok se
ne pojave listovi. Na vrhu svake
cvetne drške stoji po jedna žuta
glavičasta cvast prijatnog mirisa. Po
obodu su cvetovi jezičasti, a u sredini
cevasti i imaju venac dlaka. Osušen
list je vrlo lomljiv. Ceo list je 10—18
cm dugačak, okruglasto -srcolik, po
obodu razdaleko vijugasto-zupčast,
ima do 10 cm dugačku, manje više
ljubičastu peteljku iz koje, kao prsiti
na ruci, izbijaju 5—10 nerava. S lica
je list tamnozelen i go, a s naličja beo
od mnoštva dugačkih vunastih dlaka.
Mladi list je s obe strane dlakav. List
je nagorkog i sluzavog ukusa; bez
mirisa. Listovi podbela se počinju
razvijati tek kad biljka precveta.

Podbel raste svuda, a najviše na novoj vlažnoj ilovači, na novim nasipima, pored puteva,
izvora, potoka, kanala i na vlažnim njivama. Cvet se bere rano u proleće, a list krajem
proleća i početkom leta.
Sastav: U listu podbela ima dosta sluzi, vrlo malo gorke materije (glikozid tusilagin),
flobatanina, gailne kiseline, inulina i fitosterola. Cvet podbela je sličnog sastava.
Upotreba: Podbel ulazi u sastav plućnog čaja kao sredstvo protiv kašlja (otud mu i potiče
latinsko ime tussis=kašalj). Više se upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini, i to u
obliku Čaja za ispiranje usta i grla, za obloge i klistiranje. List podbela se upotrebljava u
narodu slično listu bokvice: list se opere, namaze mašću ili uljem i stavlja na uboje,
posekotine, zagnojena i upaljena mesta na telu. To je omiljen narodni lek. Poslednjih godina
podbel se pokazao kao izvrsno sredstvo za ublažavanje, stišavanje napada i lečenje astme.
Narodna imena: arpinc, beljuška, biloživa, bjeloko pitnjak,
bjelušina, vinogradska kopačica, vodeni podbio, elpejž,
jurjovka, klobčič, klobčičje, konjska stopinja, konjski lopuh,
konjsko kopito, kopašica, lapuh, lapuščak, lepiš, lepje, lepuk,
lepuh, lepušček, leskovača, lopuk, lopušac, lupinek, marta,
martica, odseg, oselski lopuh, oselsko kopito, oslova stopina,
podbel (Orfelin), podbela, podbelek, podbelj, podbeo, podbijel,
podbil, podbila, podbilj, podbio, podbjel, podbjelica, potočenca,
pravi lapuh, prolist, pustica, repinc, repuh, repušina, svinjarica,
spodbel, stiper, stipor, tutun-lepuh, stipor.

Podubica - Teucrium chamaedrys

Labiatae
Little germander - Germandrée petit-chêne
 69

Podubica je polužbun, visok 10-30 cm, sa četvorouglastim

stabljikama, na donjem delu odrvenelim. Starije grane su
položene, dok su mlađe uspravne. Stabljike su pokrivene
dlakama. Listovi su parni, na kratkim drškama, rombično
jajasti do eliptični, po obodu krupno nazubljeni, sa donje
strane pokriveni mekim dlakama, a sa gornje gotovo goli.
Cvetovi su bledo crveni, ređe beli, obrazuju pršljenove, a svi
zajedno grozdastu cvast, najčešće okrenutu na jednu
stranu. Cveta od juna do septembra. podubica je
mediteranska biljka, ali je veoma rasprostranjena i u
unutrašnjosti, najčešće na krečnjačkim brdskim livadama i
kamenjarima, pašnjacima, u svetlim hrastovim i borovim
šumama i do iznad 1000 mnv. Razmnožava se semenom. U
lekovite svrhe upotrebljavaju se vrhovi grančica u cvetu i list
(Teucrii herba et folium). Biljka je mirisna, opora i gorka.
Sastav: Sadrži 0,06% etarskog ulja, tanina, holina,
heterozida i saponozida marubina.
Upotreba: Podubica se mnogo više ceni i raznovrsnije
upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini. To je u
mnogim našim krajevima, osobito planinskim, jedan od
najomiljenijih lekova.

Biljka nije otrovna, pa je opravdana njena upotreba za lečenje obolelih organa za varenje.
To je narodni tonik upotrebljavan u obliku praška, čaja (10 g na 200 g vode), tinkture i dr.
Kao mirisno, gorko stiptično sredstvo upotrebljava se i za lečenje žuči, belog pranja, rana,
hemoroida i slično. Vino od podubice (200 g na 1 litar crnog vina ostaviti da stoji 8 dana)
upotrebljava se u narodu kao lek protiv slabosti, malokrvnosti i za ispiranje rana.
Narodna imena: Đubatac, dupcac, dubac, dubčica, zubatac, mravak, penušica, stupčac,
suhovrh, trava od groznice, trbušac.

Rastavić - Equisetum arvense

Equisetaceae
Horsetail - Prêle des champs
 70

Rastavić ili preslica je dosadan i vrlo

žilav otporan korov po vlažnim,
podvodnim, kiselim livadama,
njivama, močvarama i ritovima.
Biljčica je visoka 20-40 om i svojim
izgledom podseća na mali bor ili jelku:
igličasti, dugački listići poređani su u
višespratnim pršljenovima oko
stabljike. Za razliku od drugih, sličnih
vrsta rastavića, koji su otrovni,
škodljivi i ne upotrebljavaju se u
medicini i čiji su listići vodoravni ili
vise, poljski rastavić ima listiće vrhom
nagore okrenute.
Bere se preko celog leta do oktobra i suši pod krovom na promaji. Ima vrlo razvijene,
razgranate rizome. Stabljika je vitka i šuplja. Šupljina se vidi golim okom i lupom na
poprečnom preseku. Spolja je stabljika uzdužno izbrazdana, oštra, gruba, zelena i
karakteristično člankovita. Ima desetak rebara i isto toliko ulegnuća, brazda. Droga je bez
mirisa i ukusa.
Sastav: Rastavić ima kremene kiseline, saponina ekvizetonina, koji se u vodi rastvara, a
hidrolizom se razlaže na levulozu, arabinozu i kristalni aglikon ekvizatogenin. Ima još i
akonitne, oksalne i jabučne kiseline, smole, tanina, pektina, flavonskih neterozida, vitamina
C, karotenoida i gorke supstancije. Kao i većina drugih saponinskih biljaka, i rastavić dužim
stajanjem gubi aktivnost.
Upotreba: U narodu se odavna upotrebljava kao diuretik
(dejstvo saponina). Upotrebljava se i protiv plućnih i vodene
bolesti od najdavnijih vremena (Dioskorid). Ulazi u sastav
diuretičnih čajeva. Droga je oficinalna u nekoliko država.
Pripremaju se čajevi za upalu mokraćnih puteva, hronično
zapaljenje bubrega sa hipertonijom, za bolje varenje, protiv
gasova, leukoreju, diuretični čajevi, čajevi za arteriosklerozu i
hipertoniju, i ulozi (giht, podagra).

Narodna imena: preslica, barska metlica, konjorep, kres,

zglobara, barska jela, vošće, vretenika, konjogriz, kositerna
trava, poljski kreš, polj ska preslica, poljski oinkrot, rastaviče,
hvost, štukavac.

Rtanjski čaj - Saturea montana

Winter savory - Sarriette des montagnes
 71

Biljna droga je sakupljena sa

područja Rtnja i Stare Planine.
Biljka ima antiseptička i
afrodizijačka svojstva. Preporučuje
se starijim osobama i
rekovalescentima jer pomaže
poboljšanju opšteg stanja
organizma. Zbog fenolskih
jedinjenja ima jako antiseptično
dejstvo. Upotrebljava se kao vrlo
korisna, mirisna biljka za lečenje
organa za disanje, varenje, a
spolja za upalu kože i sluznice.

Ruzmarin - Rosmarinus officinalis

Labiatae - Rosemary - Romarin
Ruzmarin je gust, uvek zelen, razgranat
grmić, visok l—2 m. Cveta preko cele
godine sitnim plavičastim cvetićima. cela
biljka je prijatnog mirisa. Najburnije se
razvija u primorju i na ostrvima Jadranskog
mora, a zatim svuda oko Mediterana.
Mestimično se gaji. Lako se razmnožava.
Izvan zemalja Sredozemnog mora poznat
je samo u kulturi. List (Rosmarini folium) je
do 3,5 cm dugačak i svega do 4 mm Širok,
igličast, zatubast, bez drške, zelen, krut,
kožast, po obodu ceo i nadole jako povijen,
te je na gornjoj strani ispupčen; po sredini
ima brazdu. Naličje je udubljeno, belo ili
sivo, maljavo, ima vrlo istaknut glavni nerv.

Rosmarinus from Čortanovci

Miriše vrlo aromatično na cineol i kamfor, a ukusa je ljutog, aromatičnog i nagorkog.
Sastav: Droga sadrži 1,5—2% etarskog ulja, tanina, holina, saponozida, heterozida i jednu
gorku materiju. Etarsko ulje (Rosmarini aetheroleum) dobija se destilacijom pomoću vodene
pare iz svežeg lišća i vrhova grančica. To je bezbojna ili žućkasto zelena tečnost,
aromatičnog, kamforu sličnog mirisa, ljutog, aromatičnog i nagorkog ukusa. Sastoji se iz
pinena (desnog i levog), kamfena, cineola, desnog i levog kamfora, desnog i levog
borneola i izobornilacetata.
Upotreba: List ruzmarina upotrebljava se samo u narodnoj medicini kao sastojak čajeva za
draženje kože, porast kose, abortiv, karminativ i dr. Ulje ulazi u sastav kolonjskih voda i
drugih kozmetičkih sredstava, za tim u razne balsame, linimenta, tinkture, pomade i druga
sredstva za trljanje i mazanje bolesnih delova tela. Koristi se još protiv epilepsije,
nadimanja, hemoroida.
Narodna imena: žmurod, zimorad, lužmarin, razmarija, robazinija, rozmarin, rožmarin,
ruzman, rusmarin, sabor, sabur.
 72

Selen - Levisticum officinale

Umbelliferae
Lovage - Livèche

Selen je mirisna, trajna zeljasta

biljka, visoka do 2m. Koren je vrlo
krupan i razgranat. Listovi su
tamnozeleni i 2-3 puta perasto
deljeni. Cvetovi su udruženi u štitaste
cvasti svetložute boje. Plodovi su
pljosnati, sa oštrim rebrima. Gaji se u
vrtovima i često podivlja, posebno u
planinama. Lekoviti su koren i plod.
Sastav: U korenu i plodu ima do 1%
elarskog ulja, u kome je glavni
sastojak terpineol. Ima i smole, gume,
tanina, šećera, škroba i raznih
kiselina. U lišću ima do 100 mg°/o
vitamina C.
Upotreba: Prijatan, aromatičan i
bezopasan diuretik, stomahik i
karminativ. Često se daje zajedno sa
drugim štitaricama za lečenje organa
za varenje, mokrenje i disanje. Ima
lekovito dejstvo kod bolesnika koji
imaju grčeve u crevima.

Od Selena se pripremaju sledeći čajevi:

1. Čaj za održavanje pravilnog rada srca (preventiva protiv
infarkta): po jednu supenu kašiku lista matičnjaka, korena i ploda
selena i lista imele sa kruške preliti sa 6 dl proključale vode.
Ostaviti da stoji 2 sata, procediti, zasladiti medom i piti tri puta
dnevno po 1 čašu.
2. Upala mokraćnih puteva: po 20 gr korena selena, lista breze i
medveđeg grožđa, lanenog semena i sitnice. Dve supene kašike
ove smeše na 300 gr ključale vode i posle 2 sata odliti i popiti u 3
obroka u toku dana.
Narodna imena: selim, ljupcac, belestika, veleždin, velestika,
lesandrina, lubčac, Ijubačac, milobud, miloduv, trojevac.

Sena - Senna alexandrina, Cassia senna

Cassia senna - Séné, séné d’Alexandrie
 73

Sena je niska žbunasta biljka sa parno

perastim lišćem. Droga su tanki, kožasti,
lomljivi, po obodu celi listovi zeleno
žućkaste boje. Od Sudana do Irana
rastu nekoliko vrsta sene: zrelo,
osušeno i iseckano lišće od sene
upotrebljava se kao jako i oprobano
sredstvo za čišćenje, kao blag laksans.

Sastav: Sadrži glikozide, senozide A i

B, flavonoid, sluz, tenin, smole i
antrahinonske derivate.

Upotreba: Aktivni sastojci lista sene

deluju na Aurbachov kompleks, nervne
završetke u zidu debelog creva,
pojačavaju peristaltiku, pasažu hrane i
deluju laksantno. Čaj od sene pomaže
prirodnom varenju, sprečava lenjost
creva i zatvor.

Od lišća se spravlja čaj na taj način što se 1 kašika (oko 10 gr) lišća prelije šoljom ključale
vode, češće promeša i posle 20 minuta procedi i pije. Senino lišće se ne sme upotrebljavati
za vreme trudnoće, zapaljenja mokraćne bešike ili za paljenja materice. Inače je upotreba
seninog lišća vrlo česta. Sličnog, ali blažeg dejstva su mahune od istih vrsta.

Sitnica - Herniaria glabra

Saryophyllaceae
Rupturewort - Herniaire (turquette)
 74

Sitnica je mala, neugledna,

kosmopolitska biljka. Stabljika je po
zemlji polegla, do 20 cm dugačka,
veoma razgranala, ima vrlo sitne,
jajasto-duguljaste, naspramne, gole
(Herniaria glabra) ili dlakave (H.
hirsuta) listiće celog oboda i bez
drške. Sićušni, jedva primetni,
neugledni zeleno-žućkasti cvetići
skupljeni su po desetak zajedno u
pazuhu lista. Sveza biljka nema
mirisa, a suva miriše slabo na
kumarin. Ukusa je nagorkog i nešto
malo ljutog i slanog.

Kod nas je ima po suvim i peščanim mestima. Nekad obraste po kamenu kao mahovina, jer
nema uspravnih stabljika.
Nema nikakvih zahteva u pogledu zemlje i klime. Sitnica svuda
uspeva. Najbolje je razmnožavanje semenom na mestima gde
divlje raste: na lakim, peskovitim zemljištima. Seje se rano u
proleće omaške ili u redove. Sitnica se bere leti, za vreme
cvetanja. Bere se cela biljka u cvetu.
Sastav: Sadrži oko 3% triterpenskog saponozida, koji se
hidrolizom razlaže na kvilaja kiselinu, ramnozu, galaktozu i
glikozu. Ima kumarina i njegovih derivata: umbeliferona i
herniarina (metil -umbeliferona). Sadrži kvercitozida, rutozida i
drugih flavonoidnih heterozida, do 0,6% čvrstog etarskog ulja i
vrlo malo alkaloida nepoznate građe.
Upotreba: Upotrebljava se kao čaj (obično pomešan sa lišćem
medveđeg grožđa) za lečenje urogenitalnih organa, kao diuretik
pri oboljenju bešike i stvaranju kamenčića.
Ređe se daje u obliku ekstrakta ili sirupa.
Metil-umbeliferonu se pripisuje umirujuće
dejstvo droge na muskulaturu mokraćne
bešike.

Narodna imena: sipanica, kilavica, janjce

zelje, jarica, jezero-zrnatka, priputnica, trava
od kile, turska žitnica, turska trava.

Sladić - Glycyrrhiza glabra

Papilionaceae - Licorice - Réglisse
 75

Sladić je dugovečna, vrlo otporna zeljasta biljka sa

izvanredno snažnim, razvijenim i žilavim, drvenastim
korenovim sistemom. Iz rizoma, koji je ispod same
površine zemlje, svakog proleća izbija po nekoliko
stabljika 1 -2 m. Divlja, a osobito gajena biljka, u
gustom sklopu obrazuje zbijen i teško prohodan
čestar, koji na prvi pogled liči na mladu bagremovu
šumicu. Lišće je slično bagremovom, ali je sitnije.
Lišće je pod prstima grubo i vrlo lepljivo. Cvetovi su
sitni, ljubičaste boje. Plod je mala mahuna mrke
boje, pljosnata, vrlo čvrsta i gruba pod prstima.
Cveta u julu i avgustu. Sladić raste na peskovitim
obalama Dunava i Tise, a gaji se kao medicinska
biljka u mnogim zemljama Evrope i sveta. Slast i
lekovitost korena potiču od glicirizina. Istorija
upotrebe slatkog korena vrlo je zanimljiva. To je
jedna od najstarijih lekovitih biljaka ne samo
evropskih već i induske i kineske medicine već više
hiljada godina, i to bez prestanka.

Sastav: U svežem korenu ima mineralnih i masnih

materija, skroba, malo manitola, asparagina, gorkih
materija, saharoze, jedan flavonski heterozid
(likviritozid) koja hidrolizom daje glikozu, ramnozu i
dihidroksi-flavanon. Slast i lekovitost korena potiču
pre svega od triterpenstoih saponozida, osobito
glicirizina. Glicirizin se u sladiću nalazi u obliku
kalcijumove i amonijumove soli.
Upotreba: Slatki koren ulazi u sastav plućnih čajeva. Upotrebljava se kao blago sredstvo za iskašljavanje i
protiv nadimanja u trbuhu. Ulazi u sastav raznih lekova za organe za varenje i disanje. Slatkim korenom
slade pivo, razne penušave limunade i druga pića. Utvrđeno je, da i ona topla žuta boja slatkog korena nije
samo boja, nego i lek i da potiče od tzv. flavonskih jedinjenja koja deluju protiv upala sluzokože i doprinose
lečenju čira u želucu. Sladić se koristi za razne mešane čajeve od kvalitetnih lekovitih biljaka za lečenje
raznih bolesti. Narodna imena: slatki koren, slatko drvce, slatko bilje, gospino bilje, glicirica.

Smilje - Helichrysum arenarium

Compositae - Everlasting flower - Immortelle jaune
Smilje je trajna zeljasta biljka sivkaste boje od
obilja vunastih dlaka. Stabljika je visoka 10-40
cm, uspravna, nerazgranjena, obrasla
duguljastim listovima, a na vrhu nosi nekoliko
žulih glavičastih cvasti. Cveta leti. Raste na
pesku. Upotrebljavaju se cvetne glavice kad se
cvetovi počnu otvarati (Helichrysi, Gnaphalii
flos). Sastav: Ima flavonskih heterozida,
tanina, smole, gorkih materija, oko 0,4%
etarskog ulja i drugih nedovoljno proučenih
sastojaka.Upotreba: Omiljeno narodno cveće
i lek za lečenje žuči (za izbacivanje žučnog
kamena) i organa za mokrenje: 3 supene
kašike cveta popari se sa pola litra ključale
vode, po klopi, ostavi ćelu noć i sutradan popije
u 3 doze pre jela.
Narodna imena: žuto smilje,smili, cmilje,
zlatnocvita trava, zneljek, laska kamilica,
marjetica, sneljek.

Šipak - Cynosbati fructus, Rosa canina

Rosaceae
Wild dog rose - Églantier
 76

Šipurak, divlja ili pasja ruža je vrlo

trnovit grm, visok oko 2 m. Raste
svuda, a najviše po obodima šuma i
kao živa ograda pored puteva i po
međama u celoj Evropi, severnoj
Africi i severnoj i zapadnoj Aziji. Treba
brati još tvrd, nedozreo plod sjajne
crveno-narandžaste boje. U zelenom
šipku, a isto tako i u prezrelom
(mekanom, tamne, mutne boje), ima
manje vitamina nego u poluzrelom.
Šipak se bere početkom jeseni ili
krajem leta, što zavisi od kraja,
nadmorske visine i godine.

Šipak treba brati po lepom i suvom vremenu i odmah preraditi ili sušiti. Svež Sipak je čvrst,
sočan, gladak i sjajne crvene boje, a osušen je tvrd, crveno-mrk i malo naboran. Ukusa je
prijatno nakiselo-slatkog i pomalo oporog. Plod divlje ruže je jajast, a od drugih je više
okruglast. Šipak je nepravi, sočan, jagodast plod; cvetna loža se pretvorila u mesnat sočan,
ovalan oklop u kome se nalaze mnogobrojne čekinjaste dlake i uspravno, pravilno poređani,
vrlo tvrdi i sjajasto čekinjavi plodovi, koje svi pogrešno nazivamo semenkama (Cygosbati
semen). Šipak je dugačak oko 2 cm. Plodovi su kao kost tvrdi, sivkasto-žućkasti, oko 5 mm
dugački i 2—3 mm de beli, glatki, jajasti, ćoškasti, bez mirisa.
Sastav: Nađena je velika količina vitamina C, mnogo vitamina P, karotena (provitamina A),
vitamina B2 PP i oko 40 bioloških jedinica u gramu vitamina K. Šipci imaju još i flavonoida,
tanina, limunove i jabučne kiseline, pektina, šećera (invertnog i saharoze), malo masnog
ulja i vrlo malo etarskog ulja (sa aldehidima), od koga potiče prijatan miris čaja, koncentrata
i raznih galenskih preparata od šipuraka. U lišću ima oko 0,4% vitamina C.
Upotreba: Svezi i osušeni šipci upotrebljavaju se kao blag adstringens pri oboljenju creva,
naročito protiv dosadnih letnjih dečjih proliva. Cynosbati semen se upotrebljava i kao
diuretik. Zbog velike količine mnogih vitamina, a posebno vitamina C šipurak je naročito
neophodan kao čaj u zimskom periodu, po kućama u gradu i selu, školama i u vojsci.
Od šipurka pravi se i odlična marmelada, kao odlična hrana i
poslastica.
Narodna imena za Rosa canina: šipurak, šipurika, pasja ruža,
bela ruža, divlji šipak, divlja ruža visoka, pasja drača, pasja
roža, plotna ružica, rosa od plota, šepurika, šepu-rina, šibek,
šip, šipek, šipke, šipkovima, šipurina, šipčanica, ščipak.

Timijan - Thymus vulgaris

Labiatae
Thyme (garden) - Thym commun
 77

Timijan je sličan majkinoj dušici, ali je

viši i stabljika mu ne puzi po zemlji,
nego raste uspravno (do 30 cm); listovi
su uži, cvasti nisu tako zbijene i biljka ne
raste kod nas divlje, nego se gaji. Droga
je gornja polovina biljke u cvetu, list
(najbolja droga, jer ima najviše etarskog
ulja i tanina), etarsko uje i timol (Thymi
herba, foliurn, aetheroleum et
thymolum). Mlade grančice su
četvorouglaste, kratke i gusto obrasle
beličastim dlačicama, a starije su oble,
gole i drvenaste. Lišće je sitno, sedeće
ili na kratkoj dršci, u celini duguljasto,
skoro iglasto , po obodu, celo, nadole
jako povijeno, kruto, od gore skoro golo,
a na naličju obraslo finim, mekim, sivim
dlačicama i posuto mrkim kvržicama.
Cvast ima oko 5 ružičastih, 3—6 mm
dugačkih cvetića na kratkim drškama.
Čašica je cevasta, kratko maljava,
zelena ili malo ružičasto-ljubičasta i
dvousnata: donja ima dva igličasta, a
gornja tri tupa zuba. Krunica je
ružičasta; donja je usna opuštena i
trozuba.
Svojstvenog, jakog, aromatičnog, toplog, oporog ukusa i jakog prijatnog mirisa na timol. U
jesen, čim počnu prve kiše, dele se busenovi i rasađuju. Ukoliko je klima toplija i sunčanija
a zemljište rastresitije, utoliko su uspeh, prinos i kvalitet bolji. Cveta od juna do oktobra.
Gaji se i kao ukrasna i medonosna biljka. bere se gornja polovina biljke u cvetu ili pred
samo cvetanje.
Sastav: Timijan sadrži etarskog ulja, malo smole, tanina, gorkih materija i saponozida.
Količina ulja zavisi od mnogih okolnosti, a najviše od vremena kad se bere. Najviše ulja ima
timijan uzabran oko 2 sata po podne. Aetheroleum Thymi je etarsko uljje dobijeno
destilacijom pomoću vodene pare iz svežeg timijana u cvetu. To je bezbojna tečnost, koja
brzo postaje crvenožuta ili crvenomrka; jakog mirisa na timol, aromatičnog i ljutog ukusa.
Ulje mora imati ni manje od 20% ni više od, 42% fenola: timola i karvakrola. Ima još i
cimena, borneola, linalola, pinena i dr.
Upotreba: timijan je lek i začin. Ulazi u sastav raznih preparata
protiv običnog, a naročito protiv velikog kašlja, Extractum
Thymi fluidum i Sirupus Thymi compositus. Etarsko ulje je zbog
prisutnog timola i karvakrola izvrsno antiseptično sredsvo. Ulje
ulazi u sastav voda i pasta za usta, lekova protiv vrenja.
Timijan, njegovo ulje, a naročito timol daju se protiv crevnih
parazita (trihoficalusa, duodenalne ankilostome i oksiura).
Timol je izvrstan konzervans. Antidijaroik zbog tanina.
Narodna imena: bosiljak, majčina dušica, manja mažurana,
manji sanseg, timas, timljan.

Troskot - Polygonum aviculare

Polygonaceae - Knot grass - Renouée des oiseaux
 78

Troskot je jednogodišnja, sitna,

zeljasta biljka čije tanke, čvrste,
žilave, razgranate stabljike, 20—50
cm dugačke puze po zemlji. Obrasla
je sitnim duguljastim listovima i vrlo
sitnim belim, ružičastim ili crvenkastim
cvetovima. Raste po ugaženim
mestima oko kuća i pored puteva.
Cveta od proleća do kasne jeseni.
Upotrebljava se cela biljka u cvetu
(Polygoni avicularis herba).

Sastav: Troskot sadrži flavonske heterozide, oko 4% tanina, oko 90 mg°/o vitamina C,
voska, sluzi, smole, šećera i silikata: oko 1% nerastvorljivih i oko 0,2% rastvorljivih u vodi.
Upotreba: Droga se više i raznovrsnije upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini,
pre svega kao blago adstringentno sredstvo za lečenje organa za varenje: čira na
dvanaestopalačnom crevu i želucu, proliva (i krvavog), želudačno-crevnih zapaljenja,
prevelikog lučenja crevne sluznice, povraćanja. Ulazi u sastav lekova za rastvaranje
kamena i peska u bubrezima.
Narodna imena: troska, troskavica, ptičja trava, adreselj, vrbica, dvornik, dusomača,
živinska trava, kameničac, kozjavka, kokošica, kropnik, moljavka, oputina, pasja trava,
podvornica, rusno zelje, slak, treskovac, troskovac, troskotac, truskavac.

Uva - Arctostaphylos uva ursi

Ericaceae
Bearberry - Busserole (raisin d’ours)
 79

Uva je dugovečan zimzelen, vrlo

razgranat, nizak grmić, koji je po
zemlji sasvim polegao. Cvetovi su mu
sitni, zvonasti, ružičasti ili beli i vise u
malim grozdovima. Plod je lepa
crvena, brašnjava, okrugla,
mnogosemena bobica. Lišće je
kožasto, debelo, golo, sjajno, tamno
zeleno, sitno i lopatičasto. List je krut,
kožast, lomljiv i vrlo debeo. Kad se
baci na gomilu, zvoni, što je znak da
je dobro osušen. List se bere u
proleće kad je biljka u cvetu. Najbolji
je mlad list sa zelenih grančica. U
proleće bran list je najlekovitiji, jer
tada ima najviše arbutozida. Listovi su
neprijatnog, oporog i nagorkog ukusa;
bez mirisa.

Raste po suvim, retkim, peščanim ili kamenitim borovim i drugim crnogoričnim šumama,
među grmljem po sunčanim obroncima i suvatima, po planinskim pašnjacima Balkanskog
poluostrva, naročito u zapadnim delovima.
Sastav: U listu uve ima oko 11% fenolskih glikozida: arbutina (arbutozida) i metil-arbutina.
U novije vreme potvrđena je ranija pretpostavka da u listu ima još jedan, treći glikozid,
erikolin. Ima oko 15% tanina, galne kiseline i drugih sastojaka.
Upoteraba: List se upotrebljava u obliku čaja za lečenje organa za mokrenje. Kod nas
lekari često daju mešan čaj od jednakih delova medveđeg grožđa i sitnice. Pri izradi
dekokta (čaja) potrebno je list zdrobiti i duže kuvati, jer kožasta i čvrsta konzistencija lista
otežava i onemogućava ekstrakciju arbutina i tanina. Inače, list treba u apoteci čuvati ceo,
jer se tako mnogo duže i bolje održi.
Priprema se još i čaj protiv peska ili kamena u bubregu.
Narodna imena: medveđe grožđe, bubina boba, vučja jabuka,
gorndk, divlja maginja, ja bučica, medvedovo grožđice,
medvedovo uho, medveđi grozdić, medvijedica, mečije grožđe,
mlivnjak, mlivnjača, opernik, opirnik, oprnik, planika, crvena
planika.

Valerijana - Valeriana officinalis

Valerianaceae
Valerian - Valériane
 80

Odoljen je lepa, dugovečna,

zeljasta, prava, pri vrhu razgranala
biljka s neparno perastim listovima.
Visoka je od 0,5 do 2 m. Na vrhu
stabljike i ogranaka nalaze se bele ili
ružičaste krupne cvasti slične štitu,
sastavljene od velikog broja sitnih
cvetića. Cveta krajem proleća i preko
celog leta. Prizemni listovi imaju
dršku, a gornji su sedeći. Plod je velik
do 5 mm i na vrhu ima perjanice tako
da biljku rasejavaju vetar i voda.
Odoljen je vrlo polimorfna biljka. Ima
mnogo varijeteta. Jedni razvijaju
dugačke podzemne organe, stolone,
pomoću kojih se brzo razmnožavaju a
drugi ih nemaju. Valeriana
sambucifolia, V. mihanii, V. latifolia.

Odoljen raste svuda, a najviše po vlažnim mestima, pored reka i potoka, po livadama, ređe
po brdskim i planinskim retkim Šumama. Na vlažnom i močvarnom zemljištu biljka daje veći
prinos, a na suvom i peščanom manji, ali droga ima više etarskog ulja. Kod nas se najbolji
prinos i kvalitet dobijaju na plodnim, peskovito-humoznim svežim nanosima pored Tise,
Dunava i Save. Droga je koren (Valerianae rhizoma cum radicibus - osušen rizom s
korenjem). Na vrhu ima ostatke stabljike i listova. Iz njega često izbijaju ogranci. Spolja je
nejasno prstenast, tamne sivo-mrke boje. Potpuno je obrastao, osobito pridnu,
mnogobrojnim, čupavim, dugačkim, svega 2—3 mm debelim, oblim, uzduž ispruganim,
lomljivim korenjem mrko-sive boje, tako da se od njih rizom i ne vidi. Mirisa je
svojstvenog, vrlo jakog i neprijatnog (na izovalerijansku kiselinu i njene estre). Sveže
korenje je gotovo bez mirisa, a stabilizovana droga ima vrlo slab miris. Ukusa je najpre
sladunjavog, a zatim nagorkog i aromatičnog.
Sastav: Odoljen sadrži etarskog ulja, skroba, sluzi, gume, kafetaninske kiseline, glikoze,
soli, dva alkaloida (hatinin i valerin), heterozida i smole. U drogi, osobito u staroj i rđavo
čuvanoj, uvek se nađe manje ili više proizvoda razlaganja etarskog ulja: mravlje, sirćetne,
propionske, buterne, valerijanske i izovalerijanske kiseline i borneola. Etarskog ulja ima više
u debelom nego u tankom korenju i rizomima. Najviše izovalerijanske kiseline ima u
debelim starim rizomima. Glavni lekoviti sastojak etarskog ulja je bornilizovalerijanat (oko
10%). Pored toga, ima i bornilnog formijata, acetata, butirata i propionata, zatim raznih
alkohola, terpena i seskviterpena. U svežoj drogi ima više ulja nego u staroj.
Upotreba: Odoljen je vrlo staro, neotrovno, neškodljivo i mnogo upotrebljavano sredstvo za
umirivanje nervnog sistema. Daje se u raznim farmaceutskim oblicima. Dobro deluje i na
srce. Daje se i kao karminativ. Lekovitost droge se osniva uglavnom na antispazmodičnom i
antikonvulzivnom dejstvu bornilizovalerijanata; proizvodi hidrolize su bez dejstva.
Spravljaju se čajevi protiv nervoze, neurastenije i histerije,
protiv nesanice, za nervozu srca, pektoralnu angina, napone,
bolove u predelu bešike, neurednu menstruaciju.

Narodna imena: odolen, macina trava, valerijana, odolenak,

dolin, doljen.

Velebilje - Atropa belladonna

Solanaceae
Deadly nightshade - Belladone
 81

Velebilje je dugovečna zeljasta

biljka. Iz mnogoglavog rizoma s
mnogo brojnim, krupnim, razgranatim
korenjem izbija jedna ili više snažnih
razgranatih stabljika, visokih 1-2 m.
One su gusto obrasle tamnozelenim
lišćem. U svakom pršljenu ima po dva
lista, od kojih je jedan velik, a drugi
mali. Listovi su 10-30 cm dugački i do
15 cm široki. Cvetovi su pojedinačni,
izbijaju iz pazuha listova. Krunica je
krupna, veličine naprstka, lepa
tamnoljubičasto nasmeđa, na bazi
bleđa; rede je krunica žutosmeđe
boje. Velebilje cveta preko celog leta.
Plod je vrlo lepa, sjajna zelena
bobica. Kad sazri, ona je crnomodra.
Bobica je mnogosemena, sočna
nakiselo-slatka, ukusna (ali vrlo
otrovna), veličine višnje; ima
tamnoljubičast sok. Dole je bobica
obložena zelenom petozubom
čašicom. Semenke su okruglaste,
mrke, sitne.

Lepe Italijanke, naročito Venecijanke, upotrebljavahu jedno kozmetičko sredstvo izrađeno

od bobica velebija, zbog čega biljka i nosi naziv Bella-Donna (lepa gospa). Naziv Atropa je
ime jedne od tri parke, tri mitološke boginje koje po verovanju starih Jelina seku konce
našeg života, određujući čas naše smrti (atropos znači neumitan). Velebije raste po našim
brdskim i planinskim šumama. Najviše ga ima po svetlim bukovim, rede po hrastovim
šumama, a najviše po šumskim pro šecima, krčevinama i na mestima gde su šume
izgorele. Voli jaku šumsku zemlju.
Sastav: Lekovitost i otrovnost velebilja potiču od alkaloida (organskih azotnih jedinjenja)
atropina, odnosno hioscijamina. Količina alkaloida zavisi od mnogih činilaca: vrste biljke,
klime, tla, vremena berbe, načina sušenja, starosti droge i dr. Glavni alkaloid je levogirni
hioscijamin, odnosno racemični atropin.
Upotreba: Velebilje je vrlo važna droga. Od lišća se pravi prašak, ekstrakt, pilule (s
podofilinom), tinktura, sirup, dializat i dr. Iznutra se daje za umirivanje želudačno-crevnih
bolova (smanjuje želudačnu sekreciju), za umirivanje kašlja i bronhijalne astme
(antiastmatične cigarete), grčeva od žučnog ili bubrežnog kamena, epilepsije, histerije,
parkinsonizma i drugih neuroza, protiv noćnog znojenja tuberkuloznih bolesnika i uopšte za
umirivanje bolova i napada raznih bolesti.
Atropinov sulfat (alkaloid velebilja) upotrebljava se u okulistici
kao lek i pri ispitivanju očne dužice i rožnjače, zatim za
smanjenje sekrecije (izlučevine) žlezda, kao protivotrov pri
trovanju morfinom, pilokarpinom i muskarinom.
Narodna imena: velebilje, veljebilje, viljebilje, vitino bilje,
vilinska bilje, veliko bilje, gorsko bilje, golemo bilje, bun, crni
bun, veliki bun, gorski bun, buna (otrovani je kao u nekom
bunilu), ludača, luda trava (otrovani izgleda kao da je poludeo),
pomamnica (otrovani skače, vrišti, čini svakojake ludosti kao
da se pomamio), kurjaća, kurjačija jabučica, kurjačija trešnja,
pasja jagoda, pasja višnja itd.

Vidova trava - Euphrasia officinalis

Scrophulariaceae
Eyebright - Euphraise
 82

Jednogodišnja zeljasta biljka. Stablo

u gornjem delu razgranalo, pokriveno
dlakama. Listovi naspramno
raspoređeni, po nervima i na naličju
pokriveni dlakama, donji klinasto
zatupasti, gornji jajasti. Cvetovi u
cvastima, na kratkim drškama. Čašica
žlezdasto dlakava, četvorozuba.
Krunica dvousnata bela ili svetlo-
Ijubičasta, donja sa mrljom i tamnom
prugom. Plod čaura, po obodu
čekinjasto dlakava. Cveta od maja do
oktobra.

Raste u pojasu hrastovih šuma, na suvim i umereno

vlažnim livadama i pašnjacima. Česta. Koristi se
nadzemni deo biljke u cvetu (Euphrasiae herba).
Prikuplja se odsecanjem nadzemnih delova biljke u
cvetu, suši u hladu na promaji. Odnos sveže i suve
droge je 3-4:1. Biljka se lako čupa i time uništava.
Potrebno je da se na istom lokalitetu ostavi bar 1 /3
biljaka radi dalje reprodukcije. Osušena droga nema
karakterističan miris, ukusa je slabo gorkog.
Sastav: Droga sadrži iridoidglikozide (aukubin,
katalpol, eufrozid, iksorozid i dr.), zatim lignene,
fenilpropanglikozide, flavonoid kvercetin, apigenin-
glikozide, galotanine, tragove alkaloida, malo etarskog
ulja i dr.
Upotreba: Vidac deluje adstrigentno i protivupalno.
Koristi se pretežno u narodnoj medicini, naročito kod
bolesti očiju (blefaritis, konjuktivitis, bolesti očnih mišića
i nerava). Unutra se koristi kod promuklosti, prehlada i
želudačno-crevnih rastrojstava. Spolja, za pripremanje
obloga, meša se sa plodovima ječma. Pripremanje
čaja: 2-3 g osušene i sasitnjene droge preliti sa 150 ml
proključale vode, ostaviti u poklopljenom sudu 10-15
minuta i procediti.
U toku dana popiti 3 šolje nezaslađenog svežeg čaja,
pre svakog obroka po 1 solju. Za spoljnu upotrebu
priprema se dekokt: 2 g droge preliti sa 100 ml hladne
vode, kratko kuvati, procediti kada se ohladi. Više puta
u toku dana ispirati oči ili upaljenu sluzokožu.

Narodna imena: vidova trava, vidičak, vidovača, vidac,

vidovčevica.

Vranilovka , Origano - Origanum vulgare

Labiatae
Oregano - Oregan , Marjolaine sauvage
 83

Vranilovka je dugovečna zeljasta

biljka sunčanih i suvih strana. Ima
uspravne čvrste drške, visoke oko
pola metra, obojene crvenkasto i
obrasle dosta krupnim listovima.
Cveta od jula do oktobra. Cvetovi su
na vrhu stabljika udruženi u
kompaktne okruglaste cvasti,
prijatnog mirisa i izvanredno lepog
izgleda. Ukusa je oporog i gorkog.
Spada u grupu aromatičnih oporih,
gorkih neotrovnih droga koje se u nas
mnogo cene. Hemijski sastav i
farmakodinamsko dejstvo vranilovke
je vrlo blisko i slično majkinoj dušici
pa se na isti način može upotrebiti.
Isto tako se bere, suši, čuva i pakuje
kao i majkina dušica.

Sastav: Etarsko ulje vranilovke je vrlo antiseptično, jer ima 50% timola. Seku se vrhovi
grančica u cvetu, oko 20 cm dugački, vežu u kitice i suše na jakoj promaji. Aromatičnog
mirisa i ukusa.
Upotreba: Omiljena je u narodu kao čaj i lek za jačanje, za lečenje bolesti organa za
varenje (osobito proliva) i disanje, a spolja se upotrebljava protiv raznih zapaljenja kože i
sluznica.
Etarsko ulje od vranilovke sadrži oko 50% timola, zbog čega ima
veoma izražena antibakterijska svojstva. Na taj način se može i
objasniti vekovna upotreba i ogromno poverenje u lekovitu moć
ove biljke u nekim našim krajevima. Nazivaju je vranilovkom zato
što je do otkrića sintetskih boja upotrebljavana za crno bojenje
vune
Narodna imena: divlji čaj, mravinac, mirišijavac, crnovr,
crnovrška, džodžan, dušica, babina dubčica, bolmet, bolja
dušica, vrigan, gorka meta, gocman, dobra misel, dobra misu,
dobrovoljka, zabrta, zavrta, ksaberta, mažuran, majoran,
mravinjac, mravić? (Vuk), mravlinjak, origanj, rigan, rohogan,
sovr, sovro, sušica, tosta, crljena meta, crljena metvica, crnovrh,
čober.

Vrba - salix alba

Salicaceae
Willow (white) - Saule blanc
 84

Listopadno drvo visoko do 30 m,

prečnika i do 1 m, sa sivom i
ispucalom korom. Grane dugačke i
savitljive. Listovi lancetasti, na lisnim
drškama, zašiljeni na oba kraja, na
licu tamnozeleni, na naličju beličasti.
Dvodoma biljka: muški cvetovi
sakupljeni u resama (mace), ženski u
obliku bledodlakavih resa. Plod čaura
sa mnogobrojnim semenkama koje se
lako rasejavaju. Cveta marta i aprila,
plodovi sazrevaju aprila i maja,
istovremeno sa listanjem. Raste na
plavnim terenima, u rečnim dolinama.
Koristi se kora (Salicis cortex).
Prikuplja se rano u proleće, kada
počnu sokovi, sa grana starih 2-3
godine, skidanjem traka. Suši se
direktno na suncu ili u sušnici. Odnos
sveže i suve droge je 2,3:1. Nema
svojstven miris, ukusa je stežućeg i
slabo gorkog. U narodu se najviše
cene nabrekli, još neotvoreni lisni
pupoljci, brani rano u proleće.

Sastav: U kori se nalazi do 11 % (nekada i više) fenilglikozida, koji su sastavljeni od

salicilata (salicin, salikortin, tremulacin i dr.), zatim aromatični aldehidi, kiseline, salicilni
alkohol saligenin, flavonoidi i 8 - 20% tanina Kvalitet droge uslovljen je sadržajem salicina.
Upotreba: Kora bele vrbe je antiinflamator, antireumatik, antipiretik, antihidrotik, antiseptik i
adstrigens. Koristi se kod akutnog i hroničnog mišićnog i artroidnog reumatizma i upala,
kostobolje (artritisa), krutosti zglobova (ankilozni spondilitis), ali i kod influence i plućnog
katara. Zbog značajnog sadržaja salicilne kiseline droga se koristi kao antipiretik.
Pripremanje čaja: 2 kašičice osušene i sasitnjene kore vrbe preliti sa 150 ml hladne vode,
polako zagrevati do ključanja, nakon 5 minuta procediti. Kod reumatskih oboljenja i
gripoznih stanja u toku dana uzeti 3-5 šolja toplog čaja. Zbog sadržaja salicilata i tanina
drogu ne treba predozirati niti koristiti duže od 3-4 sedmice!

Zdravac - Geranium macrorrhizum

Geraniaceae
Cransbill, Geranium - Géranium
 85

Dugovečna mirisna zeljasta

planinska biljka. Ima do 1 m dugačke,
kao prst debele rizome koji puze
skoro po površini zemlje. Cvet je
crvenkasto-ljubicast, oblikom podseća
na rodin ili ždralov kljun. Cveta od
aprila do juna. Sadrži etarskog ulja,
tanina i flavonskih heterozida. Tipična
taninska droga, naročito rizom, gde
ima najviše oporih jedinjenja. Narodni
lek za lečenje upala sluznice organa
za varenje.
I druge domaće Geranium vrste
sadrže mnogo tanina. Tako, naročito
Geranium sanguineum L. (devojačko
oko, zdravinjak, krvavac) ima u
rizomu oko 16%, a G. pratense L.
(livadna iglica, ilja, maternica) i G.
silvaticum L. (šumska iglica, gorska
ljubičasta Uja, lisičica) više od 20%
tanina.

Geranium Robertianum L. (živa trava, kačja trava, krvnica,

pastirska iglica) U nadzemnim delovima ima oko 30% tanina i
ceni se, osobito u Zapadnoj Evropi, kao jedna od najvažnijih
taninskih droga. Ove biljke nisu otrovne, rastu svuda, svakom
su pristupačne i mogu se koristiti kao dobar tonik i adstringens
umesto skupih uvoznih droga istog sastava i dejstva.

Narodna imena: Ždralica, priboj.

Zečiji trn - Ononis spinoza

Fabaceae
Rest-harrow (thorny) - Bugrane, bugrane épineuse, arrête-boeuf
 86

Zečiji trn je višegodišnji žbun. Glavni

je koren dugačak, ne razvija stolone,
niti biljka pušta adventivne korenove.
Stablo jako razgranate, grane
poluuspravne ili uspravne, visoke do
70 cm, pokrivene običnim i žlezdastim
dlakama. Bočni izdanci se završavaju
čvrstim, ponekad razgranatim trnom.
Donji listovi su trodelni, gornji celi.
Listići dugački do 25 mm, široki do 10
mm, izduženo eliptični.

Po su obodu testerasto nazubljeni, pokriveni žlezdastim dlakama. Cvetovi pojedinačni,

ređe po 2 zajedno, u pazuhu listova, do 25 mm dugački. Krunica ružičasta, prožeta tamnije
obojenim žilicama, zigomorfna, više-manje pokrivena žlezdastim dlakama. Plod mahuna do
7 mm dugačka, sa 1, rede sa 2 semenke. Cveta od juna do oktobra. Raste na zapuštenim
staništima, suvim ili umerenovlažnim livadama, pored puteva, sve do subalpijskog regiona.

Koristi se koren biljke (Ononidis radix), koga propisuje naša

farmakopeja. Vadi se u jesen ili u rano proleće samo od starijih
biljaka, očisti od zemlje, uzduž raseče, sasitni i suši direktno na
suncu, ili u sušnici.
Sastav: U drogi ima triterpenskog saponozida zbog koga koren
deluje diuretično. Ima nekoliko izoflavonskih heterozida. Sadrži
alkohola onokola, tanina, šećera, etarskog ulja i jednu slatku
materiju sličnu glicirizinu ononid, koji ima slaba hemolitička
svojstva saponozida.
Upotreba: Koren zečjeg trna je diuretik. U narodnoj medicini
droga se koristi kod reumatskih oboljenja i gihta, a tinktura kod
crevnih oboljenja (krvarenja, hemoroidi i si.).

Grmotrn je sastavni deo mešavina koje se koriste kod

bolesti mokraćnih puteva (Species diuretica i Sp.
urologica).
Narodna imena: gladiš, gladušac, agler, bijeli trn,
bodež, vodotirka, volča, vuči-trn, vučji trn, gladiž,
gladiševina, gladišina, gladiška, grebenika, grmotrn,
iglica, kokorovo zelje, kraljevska salata, milotrn, rupni
trnić.

Zova - Sambucus nigra

Caprifoliaceae
Black elder - Sureau noir
 87

Zova je grm ili manje drvo, visoko do

5 m. Ona vrlo rano olista. Grane su joj
ispunjene belom srži. Ima naspramne,
neparno peraste listove. Cvetovi su
sitni, mlečnobeli, jakog mirisa,
udruženi u vrlo krupne lepe, račvaste
cvasti slične štitu. Plodovi su sitne,
zeljaste, a kad sazru tamno ljubičaste
bobice s crvenomodrim sokom. Cveta
od maja do jula.

Zova raste svuda, najviše po vlažnim i zapuštenim mestima, po naseljima i oko njih, po
obodu šuma i šumskim prošecima. Beru se cele zovine cvetne kite po lepom i suvom
vremenu, čim se cvetići počnu otvarati. Droga su cvetići (Sambuci flos) koji su belo
žućkaste boje i vrlo sitni, svega 3 do 5 mm u prečniku. Imaju petodeonu točkastu krunicu,
pet prašnika s velikim žutim anterama i kratke, sedeće, zelene žigove. Droga je osobitog,
dosta prijatnog mirisa, a ukusa je najpre sluzavo-sladunjavog, a kasnije malo ljutog i
nagorkog.
Sastav: Cvet sadrži heterozide koji izazivaju znojenje, sambunigrozid (cijanogenetski
heterozid), flavonski heterozid rutozid, tanina, svega oko 0,025% etarskog ulja konzistencije
masti nepoznatog sastava, zatim ima smole, šećera, holina, organskih kiselina i dr.
U kori i listu ima, pored ostalog, sambunigrina - jednog alkaloida i purgativne smole. U kori
ima saponina, tanina i holina. Kora je najpre blagog ukusa, a zatim gorkog i izaziva gađenje
na povraćanje. Deluje purgativno, a u većoj dozi i diuretično i izaziva proliv. Od zrelih,
sočnih plodova peku rakiju. U bobicama, pored šećera, imaja bučne kiseline i mnogo
crveno-ljubičaste boje. Nekad se od soka izrađivao gust ekstrakt (Roob Sambuci) i
upotrebljavao kao laksans. U narodu se svi delovi zove upotrebljavaju za lečenje mnogih
bolesti.
Upotreba: Zova se daje u obliku toplog čaja za znojenje protiv nazeba, zatim kao diuretik i
emoliens. Ulazi u sastav laksantnog čaja. U narodnoj medicini se upotrebljava mnogo više
nego u školskoj za lečenje svih bolesti od nazeba, organa za mokrenje, disanje itd.

Narodna imena za Sambucus nigra: abzov, bzova, bazga,

baz, bažovina, bazag, baz-govina, bazdov, bazovika,
bezgovina, belika, b'zga, bzovka, boz, budzova, bu-zvoka,
zaovljika, zovik, zovljika, zofa, zoha, obzovka, ovzovina, pitomi
boz, crna zova, crna zovika, crni bazag, crni bezeg.

Žalfija - salvia officinalis

Labiatae
Sage - Sauge
 88

Žalfija je dugovečan, razgranat, zbijen grmić, visok

50—90 cm. Stabljika je drvenasta, višegodišnja i
četvorouglasta. Listovi su srebrnozeleni zbog obilja
dlaka. Cvetovi su plavo ljubičasti, ponekad
ružičasto-beličasti, izrazito dvousnati i nalaze se
udruženi u klasaste pršljenove na vrhovima stabljika
i ogranaka. Cela biljka je vrlo aromatičnog i
svojstvenog mirisa. Najlekovitiji list se dobija kad
žalfija počne cvetati, a to je najčešće u maju. List se
bere, suši i čuva isto onako pažljivo kao i list nane,
jer i žalfija spada u istu biljnu familiju usnatica.

Zbog čega se i na žalfijinom listu nalaze sitne

sekretorne žlezde sa mirisnim isparljivim uljem od
kojeg potiče svojstven prijatan miris i lekovitost
žalfije.
Salvia from Čortanovci
Latinski naziv Salvia potiče od Rimljana od latinskog salvare, što znači spasti, spašavati, izlečiti, jer su je
Rimljani još pre 2.000 godina veoma cenili i na razne načine upotrebljavali za lečenje. Latinski naziv
officinalis znači lekovit. Dakle, oba latinska imena vezana su za lek, lekovitost, što se ne može ni za jednu
drugu biljku reći.
Sastav: Glavni lekoviti sastojak lista žalfije je isparljivo mirisno etarsko ulje, koga ima od 1,5 do 2,5 posto
Oporost i lekovitost lista potiče od tanina (štavskih materija). I gorke materije u žalfiji deluju lekovito. Cela
biljka je vrlo aromatičnog i svojstvenog mirisa.

Upotreba: Žalfija ulazi u sastav velikog broja lekova, koji se upotrebljavaju

za ispiranje usta i grla kad nastanu upale i katari, jer su to dobra i
bezopasna sredstva koja jačaju sluzokožu (dejstvo tanina) i deluju
antiseptično (dejstvo etarskog ulja). Čaj i drugi lekovi načinjeni od žalfije
upotrebljavaju se i za jačanje organizma, jer sadrže tanina i gorkih materija.
Narodnih imena: pelim, kadulja, kuš, kalaver, džiger trava, beli džiger, vrtni
žajbel, goloper, žavbej, žajbl, žalvija, žalfa, janovdenče, kadilja, kaduja,
kadulja križatica, kaduna, kaloper, kaluper, krastatica, križna kadulja,
ljekovita kadulja, ljekovita slavulja, nemački kaloper, pelin, perušina, pitomi
pelin, prava kadulja, slavlja, slavulja, uzani kaloper, crni kaloper, crnogorski
pelen, šalvija.

Žuti noćurak - Oenothera biennis

Evening primrose - Onagre bisannuelle, primevère du soir

Medicinal Herbs - Latin index

Cvet - Flos List - Folium Koren - Radix
Bagrem - Robinia pseudoacacia Peršun - Petroselinum sativum Beli slez – Althaea officinalis

Crni slez-Malva sylvestris
Detelina kam- Anthyllis vulnerar
Hajdučka trava- Achillea mille.
Hibiskus – Hibiscus
Hmelj – Humulus lupulus
Kamilica - Matricaria chamomilla
Kantarion - Hypericum perforatum
Lavanda - Lavandula officinalis
Lipa - Tilia parviflora
Neven - Calendula officinalis
Smilje - Helichrysum arenarium
Zova - Sambucus nigra
List - Folium
Artičoka - Cynara scolumus
Beli slez – Althaea officinalis
Bokvica -Plantago lan & lmajor
Borovnica - Vaccinium myrtillus
Breza- Betula alba
Bršljan – hedera helix
Celer - Apium graveolens
Crni Dud – Morus nigra
Crni slez- Malva sylvestris
Čaj crni – thea sinensis
Čaj zeleni – thea sinensis
Glog - Crataegus oxyacantha
Gujina Trava – Silybum marian.
Imela - viscum album
Jagoda – Fragaria vesca
Kopriva - Urtica dioica
Kupina - Rubus fructiosus
Lovor - Laurus nobilis
Maslačak - Taraxacum officinale
Maslina list – Olea europeae
Matičnjak - Melissa officinalis
Nana - Mentha piperita
Plućnjak - Pulmonaria officinalis
Podbel –Tussilago farfara
Ruzmarin - Rosmarinus officinalis
Selen – Levisticum officinale
Sena – Sennae
Uva - Arctostaphylos uva ursi
Žalfija - Salvia officinalis
Biljka - Herba
Andjelika – Angelica archangelica
Bosiljak- Ocimum basilicum
Čestoslavica-Veronica offic.
Dan I noć - Viola tricolor
Dobričica- Glechoma hederacea
Hoću-neću - Capsella bursa past.
Iva - Teucrium montanum
Kantarion - Hypericum perforatum
Kičica - Erythrae centaurium
Kokotac – Melilotus officinalis
Lišajevica – Hieracium pilosella
Majkina dušica - Thymus serpyl.
Pasuljevina – phaseoli legument
Pelen - Artemisia absinthium
Petrovac - Agrimonia eupatoria
Podubica - Teucrium chamaedrys
Rastavić - Equisetum arvensa
Sitnica - Herniaria glabra
Timijan - Thymus vulgaris
Troskot - Polygonum aviculare
Vidova trava – Euphrasia off.
Vranilovka - Origanum vulgare
Zdravac-Geranium macrorrhizum
Orah - Juglans regia
89
Cikorija - Cichorium intybus
Čičak - Arctium lappa
Gavez - Symphytum officinale
Iđirot - Acorus colamus
Kopriva - Urtica dioica
Lincura – Gentiana lutea
Maslačak - Taraxacum officinale
Oman - Inula helenium
Peršun - Petroselinum sativum
Pirevina - Agropyrum repens
Sladić - Glycyrrhiza glabra
Valerijana - Valeriana officinalis
Zečiji trn – Ononis spinoza
Plod - Fructus
Anis - Pimpinella anisum
Divlja jabuka - Malus silvestris
Divlja kruška – pyrus piraster
Dren – cornus mas
Glog - Crataegus oxyacantha
Kim - Carum carvi
Kleka - Juniperus communis
Korijandar – coriandrum sativum
Lan – linum usitatissinum
Majoran - Origanum majorana
Mirođija - Anethum graveolens
Morač - Foeniculum vulgare
Šipak - Cynosbati fructus
Kora - Cortex
Hrast – quercus cortex
Krušina - Rhamnus frangula
Vrba – salix alba
Razno - Diversa
Kukuruzna svila- Maydis stigma