Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
1Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Otkrivanje stopala

Otkrivanje stopala

Ratings: (0)|Views: 74|Likes:
Published by Gordana Jujić
"Volela je svog tatu kada je bila mala, dok je bila njegova „maza“, dok ju je nosao svuda sa sobom, sa njenim kvrgavim nožicama prebačenim preko njegovih ramena i guzom ispod njegovog vrata, kao na najbezbednijem mestu na svetu. Onda, kada je prvi put obula unihopke, on ju je pogledao nekako čudno od glave do peta, još mekih i ružičastih, i tada, u tom njegovom pogledu je bilo toliko tuge i prekora zbog te tuge, da je znala da je nešto loše uradila."
"Volela je svog tatu kada je bila mala, dok je bila njegova „maza“, dok ju je nosao svuda sa sobom, sa njenim kvrgavim nožicama prebačenim preko njegovih ramena i guzom ispod njegovog vrata, kao na najbezbednijem mestu na svetu. Onda, kada je prvi put obula unihopke, on ju je pogledao nekako čudno od glave do peta, još mekih i ružičastih, i tada, u tom njegovom pogledu je bilo toliko tuge i prekora zbog te tuge, da je znala da je nešto loše uradila."

More info:

Categories:Book Excerpts
Published by: Gordana Jujić on Oct 05, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/06/2013

pdf

text

original

 
Otkrivanje stopalaUspinjala se stepenicama, sa rukama punim kesa. Vrućina je žmićkala pod tabanima,i klizila po dnu sandala. Vrućina je, u stvari, žmićkala svuda po njoj, svrbela pod pazusima,cvetiće sa haljine lepila po stomaku, curela niz kičmu, zatezala lastiš gaćica. Pritiskala je ione papirne kese, koje su se rastakale pod prstima, nabreklim i kobasičastim.Sagla se pred vratima stana, i spustila kese. Isprevrtale su se uz njeno tiho i iznervirano: „Pu, jebem ti vrućinu!“Iza sebe je čula nečiji pokret i ne stigavši da se uspravi, pogledala je unazad ispod ruke.„Dobar dan, komšinice.“ - Bilo je kasno, butine su već sevnule ispod ulepljenih naborahaljinice.
 
Iz nogavica boje zrele masline izlazile su potkolenice i ulazile u razgažene muškesandale. Njen pogled je silazio niz njih. Njegov pogled je, moguće, upijao gajtančić znoja nizbutinu i list noge. Moguće, mislila je, ali ne i obavezno. Podigla se polako, hvatajući stopalom jedan krompir. Malo je nakrivila glavu, kao da će ga pogledati. „Dobar dan.“ Glas bi joj ostaomiran, da ga nije povukao drhtaj iz stomaka. Zato je zadrhtao, nesiguran i tih. Brzo je iztorbice izvadila ključeve, koji su zazveckali odajući treperenje šake.„Treba li vam pomoć, komšinice?“ – Da li je to začula prizvuk kikota iz dubine njegovog grla,stomaka možda, ili... odnekud dublje?„Ne, hvala.“ – Uspela je! Ugurala je ključ u bravu i pobednički ga već okretala, kad su sehaljinica i kaiš bermudo pantalona nekako zaverenički dotakli, dok se provlačio iza nje daljeprema stepeništu. Sačekala je da prođe, proprativši pokrete njegovog tela s leđa. Tren prenego što će je još jednom pogledati, skrenula je svoj pogled ka podu.Ušla je u hladovinu predsoblja i odahnula: od vrućine, umora, teških reči koje je danasizgovorila, teških kesa koje je donela i onog teškog momenta u kome je malopre osetilametal kaiša na boku. Više umišljen pogled tuđih očiju na svojim znojavim nogama (i ko znana čemu još), nego njen na njegovim potkolenicama, opet je pokrenuo drhtaj u stomaku. Onegrube reči koje je danas izbacila iz sebe htele su da se vrate i odjeknu oko nje, tihomhladovinom stana, ali ih je stezanjem usana i prstiju u pesnicu, zaustavila. „Neće moći“ –pomislila je i osvežila malopređašnje trzaje stomaka i grudi. Oživljavala je sećanje na leđamladića koji se penje stepenicama. Nije ga puštala da se rastoči, htela je da ga okuje, da gaspakuje negde, za ovaj momenat, za sve slične trenutke, da ga prizove kao duha iz lampekad god se bude osećala kao sada: tužna, nemoćna, razočarana, nepotrebna, nepoželjna.Nikada se više neće osetiti nepoželjnom! Može biti tužna, i razočarana, i nepotrebna, masvakakva, ali... nepoželjnom se nikada više neće osetiti. To joj je radio svaki muškarac sakojim je bila, kojeg je volela. A volela je svakog.Volela je svog tatu kada je bila mala, dok je bila njegova „maza“, dok ju je nosao svuda sasobom, sa njenim kvrgavim nožicama prebačenim preko njegovih ramena i guzom ispodnjegovog vrata, kao na najbezbednijem mestu na svetu. Onda, kada je prvi put obulaunihopke, on ju je pogledao nekako čudno od glave do peta, još mekih i ružičastih, i tada, utom njegovom pogledu je bilo toliko tuge i prekora zbog te tuge, da je znala da je nešto lošeuradila. Nije znala šta, ali ju je mnogo zaboleo ugriz prekora, pa se samo postiđeno okrenulaod njega i nikada više nije poželela da mu sedne u krilo ili ga uhvati za ruku. Tada se osetilanajružnijom na svetu, i zato mu nikada nije oprostila tugu.Tata kao da je stavio pečat na sve njene buduće izbore. Svi su oni bili različiti, sa svakim jedoživela neku drugačiju ljubav i strast, sa nekima samo ljubav, sa nekima samo strast, ali jesvaki odlazak bio začinjen onim ukusom stida i ružnoće. I zato nikome nije mogla da oprostito što ih je ostavljala.Sedela je na fotelji, leđima je pritiskala naslon, a noge prebacila preko rukohvata. Bila je jošmokra posle tuširanja. Gola i mokra. I nepoželjna. Ipak. One reči su se prikrale nekako, dok je bila u kupatilu, dok je dodirivala bradavice penom, dok je gledala kako joj se voda sliva nizstomak, pa obilazi pupak i curi niz butine i cevanice. Prikrale su se njenom malom stomaku,htele da prodru još dublje, kao što su svrdlale po glavi, da je i tamo razore potpuno, da uprah pretvore sve ono što je čini ženom. Predala im se tamo, u kadi. Takva je, brzo se predasvakoj strasti, a reči imaju veliku moć nad njom. Sada se branila - nemo, slabašno. Sastavila
 
 je noge i sela uspravno, kao đače. Između nogu je nešto mrdnulo. Setila se kako je jednom,dok je radila neki domaći zadatak, za svojim pisaćim stolom, prvi put zavukla ruku ispodsuknje i pipnula ovlaš gaćice između nogu. I... prostrujao je stid i strah i sada, kao i tog dana.Zato, zbog tog stida, i danas plaća danak strahu zbog svoje strasti.„E zato se, mala, osećaš nepoželjnom“ – reče joj onaj promukli glas koji nije volela da čuje.„Ćuti ti!“ – Krenula je da potraži veš.„Gde ćeeeš, a?“ – Podsmevao joj se raspukli glas sa mirisom duvana od kojeg joj je bilomuka.Stala je na sredini sobe. Znala je šta treba da uradi da bi je ućutkala.„Ma, hajde“ – reče joj cinično – „možeš ti to, svaki put to uradiš. Odoh ja da spavam, a ti...uživaj u svom bolu, preseli sve ovo iz materice u glavu, i tako u krug, dok se jednog dana nesparušiš načisto, sa sve tom svojom dušom punom jada i ogorčenja. A znaš li zašto? Znaš lizašto to radiš?“Stajala je i nije htela da komunicira sa njom, ali nije više bila sigurna da će joj sesuprotstaviti. Bila je u raskoraku, sa prstima na bokovima.Htede da joj kaže: „Ne znam, ti mi reci.“ Bilo bi to po navici uzvraćeno. Nije odgovorila. Jošmalo je oslušnula sebe iznutra. Raspukli glas se take ućutao. Promrdala je maloramenima, koliko da oseti sopstveno telo. Bacila se na krevet i suze su same krenule, prolilesu se kao letnji pljusak posle duge i teške omorine.Nežni dodir snažnih šaka odigao ju je od kreveta i izvio njena leđa u luk. Osećala je njegoveprste na leđima i kako se kao paprat širi taj dodir celim njenim telom, milimetar po milimetarosvaja, ulazi u svaku poru. Želela je da se preda dodiru i prati kretanje vrhova prstiju, da trajedugo milovanje koje ju je uspavljivalo. Ali, nekako se taj deo filma izgubio, i protivno svojojželji, odjednom je ležala na leđima, raširenih i savijenih nogu, dodirujući petama guzu. On jeklečao ispred nje, držeći je za struk. „Izgledam kao žaba.“ – Pomislila je. – „Nisam ni znalada mogu ovoliko da se raskrečim.“ Pokušavala je da se usredsredi na nešto, ali nije imalaveliki izbor. Zapravo, najradije bi zažmurila, da ta slika nestane i da, kad otvori ponovo oči –leži postrance plačući. Ili možda ne? Pogled na sopstveno telo terao ju je na smeh, nekiveliki histeričan smeh kome nije bilo umesno da se poda u ovom momentu. Pogled na njegaizazivao je mešavinu prejakih osećanja, pa se plašila da im se prepusti. Prvo bi ih analizirala,ako bi to bilo moguće, ali se činilo da je malo kasno za analizu. „Baš nezgodno“ – umalo nereče. On je bio nepomičan. I spreman. Kako da ga odbije, sad kad je dozvolila da dođudovde? A... i zašto bi ga odbila? Šta bi odbila? „Gde si sad?“ – Pozvala je Promuklu da seoglasi i pomogne joj. Nedoumica je dugo trajala, a on je strpljivo čekao. Zatvorila je oči,nadajući se da će time nešto promeniti, učiniti da on nestane isto tako neobjašnjivo kao štose i pojavio. I promenilo se: kad je zažmurila, osetila je snažan udar topline u stomak, paniže, do samog ružičastog ulaza, koji je više nije plašio svojom dubinom. Naprotiv, pulsirao je, i ona je malo pridigla guzu, dajući mu znak i dozvolu da se i sam pokrene. Jednom šakomse oduprla o krevet, a drugu napamet pružila ka njemu i...Izgledalo je kao ubrzane iseckane sekvence, crno beli kadrovi prošarani trakama kasnepopodnevne svetlosti. Bila je na njemu, odizala ga od uzglavlja da bi ga ljubila; okretao ju jekao čigru, zavlačio se pod nju, prolazio iza njenih leđa dok je pokušavala da se osvrne i pratinjegovo kretanje, a on ju je držao za ramena, ne dozvoljavajući; smejao se. Divno se smejaouživajući u toj igri prevrtanja, uzimanja i davanja, stapanja. Na momente je sedela sklupčanau dnu kreveta i gledala, izazivana pogledom koji joj je govorio da je željena, da je potrebna,samo ona, tako mala i sklupčana, devojčica u telu žene, pa mu je prilazila zbog te njegoveželje – da je oseti svud po sebi, da oživi uspavano u njoj, da nasmeje tužno, da otopizaleđeno.Obrisala je sa brade osušenu balu i opipala poluotvorene usne. Kliznula je dlanovima niztelo, preko grudi, stomaka, butina, kolena, do stopala. Sa nekim posebnim osećanjem je toučinila. Kao da su njene ruke bile njegove, kao da je uspela da zamisli šta u njemu izazivaprelaženje prstiju preko njene kože. Mogla je svojom dubinom da dotakne njegovu. Skoro da je poželela samu sebe. Tad se trgla i ustala. Skočila je sa kreveta, udarena u leđa pesnicomstraha.
 
„Opet plašiš sebe, mala.“ – Promukla je zvučala jezivo. Kao da je celu noć pila i popušiladesetine cigareta. Bazdila je gore od pokojnog teče. I naravno, pravila se pametnom.„Ostavi me“ – rekla joj je preko unutrašnje strane ramena, pogledavši je unutrašnjim okom,zapušivši unutrašnje nozdrve.„Zašto, bre, mala?“ – Taj glas je bio užasan, kao da je dolazio sa one strane života, kao da joj je bio potreban egzorcist. Naježila se. Nije se usudila da joj se obrati.Prošetala je kroz stan. Gledala je svoja stopala i prste kako se šire pri svakom koraku. Prviput su joj se svideli nožni prsti. Njeni sopstveni nožni prsti su joj se prvi put dopadali. Bilo jenečeg erotičnog u spuštanju tabana na tepih. Zakikotala se: kako je moguće da je uzbuđujunjena stopala? A jesu, jer je u stomaku jato klepetalo krilcima sa kojih se razletao šarenisvetlucavi prah.Prišla je ulaznim vratima. Pružila je ruku i zaljuljala svežanj ključeva u bravi. Nepotrebno jepritisla kvaku, jer je znala da su vrata zaključana. Glasno se nasmejala, odmahnula glavomkao u nekakvoj neverici, šetala pogledom od brave do grudi, preko stomaka i pupka dostopala, a onda podigla stisnute unutrašnje kapke i pogledala Promuklu. Mazala je noktecrvenim lakom. Pogledala je i ova nju i namignula joj - opušteno, nebitno, šeretski.Napravila je sebi kafu, uzela cigaretu i vrtela je između prstiju. One teške reči koje su jedanas jurile, koje su pokrenule sećanja na prve znake preobražaja devojčice u ženu, naponavljana ljubavna razočaranja, tiho su i stidljivo počinjale da joj odzvanjaju u ušima. Čulaih je sa strane, kao da ih je neko drugi izgovorio. Slušala ih je mirno, uzimajući po gutljajvruće kafe u usta, povlačeći kratke dimove cigarete, uživajući u svojoj golotinji. Pustila ih jeda se razbacuju oko nje: rečenice bez reda, fraze isečene od konteksta. Polusklopljenihkapaka, napućenih usana, guzice zalepljene uz drvo stolice, prekrštenih nogu, ljuljajući jednostopalo i uživajući u novootkrivenoj lepoti svojih prstiju i noktiju, slušala ih je kako galame.Čula ih je dušom čoveka sa kojim je podelila tri godine života, kojeg je volela, ljubila,pomagala mu da se izdigne iznad sebe, podavala mu se, pripadala mu. Osetila je kako su gavređale i povređivale te reči koje je danas, pre nekoliko sati, izgovorila.Mirno ih je odslušala, mirno ju je boleo bol koji je nanela, mirno se nije osećala krivom. Mirno je znala da je učinila pravu stvar, da je ponovo došlo vreme preobražaja. Mirno je prihvatilateret svoje odgovornosti za učinjeno. Sa mirom je prihvatala da on nikada neće razumetinjene razloge, da ne bi mogla ni da mu ih objasni. Čak je bila mirno svesna toga da ni sebine može sve objasniti.U sobi se potpuno smračilo. Odlučila je da se današnjoj vrućini osveti večernjom šetnjom.Obukla je jednu od starih evih košulja, onu lanenu koju mu je uzela dok je bilagimnazijalka. Navukla je tanke i široke lanene pantalone. Kada se pogledala, setila se kako joj je jednom prilikom njen, drugi po redu, dečko rekao da je ona jedina devojka koja lepšeizgleda kad je gola nego kad je obučena. Pitala ga je, zašto. „Zato“ – rekao je – „što ti, zarazliku od drugih zgodnih devojaka, odećom kriješ ono što je ispod. To obično rade one kojeimaju šta da kriju. A onda, kad se svučeš, čovek bude potpuno iznenađen lepotom tvog tela.“Rekla mu je da to ne čini sa tim razlogom. Rekao joj je da on to zna, i da je utoliko impresija jača. Da, pomislila je, još uvek me uzbuđuje ta igra skrivanja. I otkrivanja.Upravo je stavljala ključeve u džep kad je začula korake odozgo. Impuls da pobegnepokrenuo joj je noge ka stepeništu. Savladala ga je, rešena da sačeka onog za koga jemislila da silazi. Brzo je vratila ključ u bravu i čekala. Uglom oka je videla pokret, okrenulaključ, izvadila ga iz brave i kada je on već bio pored nje, istovremeno je stavila ruku u džep ipogledala ga.„Dobro veče, komšinice.“ – Da je rekao samo „dobro veče“, mogao je da prođe bezzaustavljanja. Da li je „komšinice“ bilo rečeno namerno, kako bi zastao?„Dobro veče.“ – Osmehnula se široko i srdačno. Osmeh je pozivao na bliskost, ali je munjicau oku rekla: „Odbij!“ Gledao je, činilo joj se, pravo u tu munjicu. Spustila je pogled, da unjenim zenicama ne bi video današnje scene sa njenog kreveta.„Da li si i ti imao snoviđenje?“ – Pomislila je kad je hteo da prođe iza njenih leđa, a onakrenula istovremeno, pa su se kopča njegovog kaiša i njen bok ponovo dodirnuli.Gordana Jujić

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->