Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
17Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Politicka sociolgija 1

Politicka sociolgija 1

Ratings: (0)|Views: 1,193 |Likes:
Published by Bleda1
nema od 11 do 30 pitanja
nema od 11 do 30 pitanja

More info:

Published by: Bleda1 on Jul 16, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/15/2013

pdf

text

original

 
1.Promene u definicijama politike i moći u političkoj sociologiji:
Klasična politička sociologija se definisala kao nauka usmerena na društvene okolnosti politike, prevashodno sa osvrtom na političke institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj državi kaogenus proximum-u, dok je moć bila definisana uglavnom kroz Veberovu tradiciju
mogućnosti
da jedančovek ili gurupa sprovode sopstvenu
volju u kolektivnim postupcima,
čak i uz prisutan otpor. Ovadefinicja moći je jasna implikacija na nacionalnu državu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se iklasična politička sociologija okreće ka tome kako društvo utiče na državu u ovakim slučajevima.Za savremene političke sociologe, ovakav pristup je pogrešan. Tako, danas je dimenzijaglobalizacije umanjila klasičnu moć nacionalna države, prevashodno zbog toga što su je neke institucijeu tim oblastima zamenile, ili zaobišle. Tako je danas fragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj masmedija, potrošačke kulture, ali i alternativnih društvenih grupacija, zahtevala da se u definicijama moćikrene od jedne šire bazne osnove. Zbog toga se vrši otklon od klasičnog sagledavanja političke zajednicekao konstalacije klasa, i vrši se zaokret ka
kulturnoj politici kao transformaciji društvenih identiteta i struktura
. Jedan od ovih je i
 posmoderni zaokret 
je usledio nakon stvaranja novih društvenih pokreta istudentskih protesta ’60-tih godina XX veka. Tako su ovi pokreti u Francuskoj praktično paralisalidržavu, ali i dovelo do paradoksa da se levica (komunisti) pomire sa vlastima, a studenti kao njihovinajveći podržaoci da se udalje od njih, zahtevajući revoluciju. Tako dolazi i do preispitivanja starih„levih paradigmi“. Ipak, nisu svi išli ovim revolucionarnim putevima, pa tako Gidens i Urlih Bek dajusvoju
 sociologiju refleksivnosti
, koja nije bila naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima(postmarksistima), pa je ipak termin
kulturni zaokret 
mnogo pogodniji za promene u političkojsociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih.
2. Marksistička tradicija političke sociologije:
Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da se on pre svega baviokapitalizmom kao načinom proizvodnje, dakle ekonomijom. Ipak, u njegovim radovima mogu se prepoznati tendencije transformacije političke moći iz ekonomske moći koncentrisane u modernojdržavi. Tako Danlivije i O’Liri daju tri moguća tumačenja ovoga, i to da država ima
moć prinudnog aparata
u procesu raspodela, zatima da država ima
arbitrarnu moć
koja joj dozvoljava relativnuautonomiju u odnosu na buržoaziju ali joj je potrebna ekonomska moć klasa kao legitimacijaski modul, itreće da je država funkcionalno nadograđena na ekonomsku bazu, stvarajući pravnu sigurnost zaakumulaciju kapitala. Sva tri Marksova tumačenja govore upravo kako ekonomska baza otelotvoruje idaje novu snagu političkoj moći nacionalne države, koja je bez kapitalizma
irelevantna
. Neomarksisti su posebno doprineli transformaciji u sagledavanju moći, naročito Gramši i Altiser.Tako već Grai govori o civilnoj hegemoniji, što zahteva da priznanje da moć ne mora bitiskoncentrisana samo u državi, pa je po prethodnoj tipologiji, držana moć samo
arbitrarna
. Zbog toga se po Gramšiju procesi moći i ne odvijaju u državi, već u
civilnom društvu
, pa sa pravom se tvrdi da je on prvi teoretičar kulturne politike. Ipak Gramši nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksističkihkorena, pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni faktor integracije ugrupama upravo
ekonomska baza
. Zbpg toga ekonomija predstavlja
rezidualnu kategoriju
, odnosnonešto što kao struktura ostaje van politike i civilnog društva.Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokušao da marksizam spasi od toga, ali je pitanjekoliko je u tome uspeo. On je pošao od trećeg ili „funkcionalističkog“ stava u tipologiji, smatrajući da jedržava neodvojiva od ekonomije, jer je ekonomija ta koja, odlučuje u „poslednjoj instanci“ koja
 
društveno-ekonomska formacija će se uzeti za bazu društva. Zbpg ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u
ekonomski redukcionizam
. Autonomija države u političkoj moći potiče od njenog represivnog aparata-vojske i policije, ali čije je delanje determinisano
ideologijom državnh institucija
. Ideologija je tu i da bisubjekte uklopila u ovaj okvir, i to unim putem korišćenjem slika, predstava, i mitova, tako što bi sesubjekti nesvesno i mistički povezali sa ovakvim sistemom. Ovakvo shvatanje ideologije je onda više preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja.
3. Veberovska tradicija političke sociologije:
Ako je za marksiste država samo proizvod ekonomskih konstelacija, onda je za Vebera državaupravo suprotno autonomna u odnosu na ovo. Da bi svoje tvrdnje potkrepio, Veber se odmah ograničavana moć i politiku
nacionalne države
, jer je ona usled fakta da poseduje monopol sile, postala institucija broj jedan u modernoj koncepciji političke moći. Ovaj proces započinje koncentracijom sredstvaadministracije u rukama apsolutnog monarha, što dovodi do čvrste i moćne
birokratije
. Birokratskaadministracija po veberu je nužnost i cena koja se mora platiti usled složenosti društva, jer je ona
racionlni sistem upravljanja
. Usled ovog javlja se Veberova modifikacija
reprezentativne demokratije
,koja istorijski nadvladava apsolutizam, i potrebi njenog zaokreta ka birokratskom elitizmu. Cilj ovoga jeste kontrola ekspanzivne moći birokratije, i usmeravanja na put upravljanja, a ne vladanja.Demokratija stoga treba da obuhvati izuzetne lidere koji će da vladaju, i tehnokrate koji će da upravljaju.Ovde je prisutan i Veberov pesimizam, koji smatra da se ovim a priori ograničava sloboda građana, a dato prevashodno potiče od njihove nezaintersovanosti. Ovo je jedna od Veberovih tvrdnju koju savremena politička sociologija mora da odbaci, naročito kada se uzme današnji uticaj civilnog društva naformiranje državne politike.
4. Teoretičari elita:
Teoretičari elita se bave pitanjem zbog čega manjina uvek vlada i upravlja većinom. Zasavremenu političku slociologiju je od izuzetnog značaja Jozef Šumpeter, koji se oslanjano naMihelsovu u Veberovu teoriju. Mihelsov
 zakon gvozdene oligarhije
koji je u ovom slučaju prevashodnoupućen na adresu političkih partija, kao nosilaca elite u složenim organizacijama moći, kakva je izmeđuostalog i država. To se najbolje vidi kroz koncept
lidera u partiji
. Šumpeter ovo nadograđuje sistemski,smatrajući da demokratija i nije ništa drugo do trgovina političkih dobara među političkim elitama. Uovome je narod uključen samo u procesu glasanja, a glasovi se dobijaju opet na osnovu borbe elita. Vlasti demokratija je začarani i ekskluzivni krug elita, i to je po Šumpeteru dobro, jer političarima-stručnjacima treba dopustiti da vladaju.S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils, koji se bavio prevashodnoovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska, korporacije, i političari čine konstelaciju moći i vlasti,zasnovanoj na statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posle II svetskog rata. Građani su posrdstvommas medija nabeđeni da su srećni što žive u neznanju, i da elite se brinu za sve njihove potrebe. Sličnutvrdnju daje i marksista Ralf Milibend koji političku moć vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista.Osnovna razlika između veberovaca i marksista je u autonomiji države- za prve državna sfera je a prioriautonomna, a za druge ona to može dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma i urušavanjem sisema.Savremenu političku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u meri u kojoj sugrupacijestvarno isključene iz procesa vlasti i upravljanja. Šumpeterova teza o isključenosti društva više ne stoji,2
 
 jer je društvo tako fragmentirano da se bez problema svaki od delova da ispolitizovati i pretvoriti u polje borbe. Zbog toga društveni činioci nisu pasivni.
5. Pluralistički pristup političkoj sociologiji:
Pluralizam je blizak temama nove političke sociologije, u tom smislu da on glada na građane kaona učesnike u političkim procesima. Građani su onda skoncentrisani u interesnim grupama koje ne moguda dominiraju jedna nad drugom, i u tome je suština politike i političke borbe. Čak je i država sukobinteresa institucija, pa je prikladnije govoriti o vladi. Demokratija je onda samo beskrajno pregovaranjeizmeđu vlade i interesnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni da tvrde kakokorporativne elite imaju većeg uticaja na vladu. To ne znači da one manipulišu njome i građanima, samoda ne dozvolaljavaju proboj drugih/konkurentnih interesnih grupa. Premeštanje politike iz državne u ne-državnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista za modernu političku sociologiju. Sa time se i slažu postmoderniti/poststrukturalisti koji su i protiv legure civilnog društva i vlasti. Ipak, pluralisti neodmačinju dalje od konzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moći ne ide dalje odVebera kada kaže da je to realna mogućnost da osoba A kontroliše radnje osobe B. Problem koji se za postmoderniste ovde javlja jeste a priorno posedovanje moći, pa tako pluralisti nisu u stanju da odredenjenu ontologiju.
6. Fukoova analitika moći:
Sam Fuko negira da je dao
teoriju moći
, tvrdeći da je moć takav koncept, koji se mora najpeispoljiti, pa tek onda analizirati, odnosno da je nemoguće napratiti sistemski skup povezanih koncepata.Ipak on za okvir zzima
 pravno-diskurzivnu moć
, onu koja potiče od države, a koja je kao i svaka drugamoć,
 produktivna
. Fuko je pritom zainteresovan za širenje te moći ne na celokupnom društvenom planu,već na
mikrofizičkom nivou
. To proizilazi iz svojstva moći da je ona
 pluralistička
i da se manifestuje u bezbroj tačaka, što je odbacivanje klasične koncepcije moći veberovskog tipa. Ovakva moć je pozitivnau smislu stvaranja regulisanih društvenih odnosa, a negativna jer ima tendenciju inhibitornosti irestriktivnosti. Sve ovo daje produktivnst moći koja se najbolje ogleda u
 znanju
. U Fukoovojterminologiji,
diskursi
, su ono što tlači duh. Ono nije realno znanje o objektima po sebi, već jekonstruisano znanje o istini koja odgovara kvazi-naučnicima. Zato je istina produkt moći posredstvomznanja, jezika i simbola, krugova kojima je ona u interesu. Društvene nauke nisu indiferentne, to jenjihova želja i licemerje.U cilju ovoga naročito je interesantna Fukoova teorija o nadzoru kao efikasnom disciplinovanju,i standardizovanju „normalnog“ ponašanja. Sličan primer je i sa seksualnošću koja nije prirodno, većistorijski konstruisano svojstvo, započeto kroz hrišćanske ispovesti, preko psihoterapije, do realitiemisija na mas-medijima. Sve je ovo nastalo na osnovu potrebe da vidimo sebe kako želimo, i to posredstvom
 zananja
, a ne kakvi jesmo
1
.To nas dovodi i do teorije
 subjektivnosti
. Dakle, subjekti seuvek obrazuju na osnovu nekih diskursa moći, koji potiču od samosvesnih glasnogovornika. Za ovoFuko optužuje psihoanalizu, koja ne otkriva skrivene želje pojedinaca, već ih
 proizvodi
. Dokaz tome je psihoanalitičar koji kao
autoritet 
, mora da „tumači“ subjekta.
1
Znači, ne samo što je Kantu pljunuo u lice i potegnuo dvoglavu sekiru na njega, nego ga je još nazvao sexualnimmanijakom :-)))))))))
3

Activity (17)

You've already reviewed this. Edit your review.
1 hundred reads
1 thousand reads
Ajla Bećirević liked this
dunja liked this
ajla1983 liked this
elleni3108 liked this
Dragana Mrvic liked this
jkostic liked this

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->