Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
37Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Politicka sociologija

Politicka sociologija

Ratings: (0)|Views: 3,595 |Likes:
Published by Bleda1
skripta sa svim pitanjima
skripta sa svim pitanjima

More info:

Published by: Bleda1 on Jul 16, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/12/2014

pdf

text

original

 
~Savremena politička sociologija~
1.Promene u definicijama politike i moći u političkoj sociologiji:
Klasična politička sociologija se definisala kao nauka usmerena na društveneokolnosti politike, prevashodno sa osvrtom na političke institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj državi kao genus proximum-u, dok je moć bila definisanauglavnom kroz Veberovu tradiciju
mogućnosti
da jedan čovek ili gurupa sprovodesopstvenu
volju u kolektivnim postupcima,
čak i uz prisutan otpor. Ova definicja moći je jasna implikacija na nacionalnu državu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se iklasična politička sociologija okreće ka tome kako društvo utiče na državu u ovakimslučajevima.Za savremene političke sociologe, ovakav pristup je pogrešan. Tako, danas jedimenzija globalizacije umanjila klasičnu moć nacionalna države, prevashodno zbog togašto su je neke institucije u tim oblastima zamenile, ili zaoble. Tako je danasfragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj mas medija, potrošačke kulture, ali ialternativnih društvenih grupacija, zahtevala da se u definicijama moći krene od jednešire bazne osnove. Zbog toga se vrši otklon od klasičnog sagledavanja političke zajednicekao konstalacije klasa, i vrši se zaokret ka
kulturnoj politici kao transformacijidruštvenih identiteta i struktura
. Jedan od ovih je i
 posmoderni zaokret 
je usledio nakonstvaranja novih društvenih pokreta i studentskih protesta ’60-tih godina XX veka. Tako suovi pokreti u Francuskoj praktično paralisali državu, ali i dovelo do paradoksa da selevica (komunisti) pomire sa vlastima, a studenti kao njihovi najveći podržaoci da seudalje od njih, zahtevajući revoluciju. Tako dolazi i do preispitivanja starih „levih paradigmi“. Ipak, nisu svi išli ovim revolucionarnim putevima, pa tako Gidens i UrlihBek daju svoju
 sociologiju refleksivnosti
, koja nije bila naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima (postmarksistima), pa je ipak termin
kulturni zaokre
mnogo pogodniji za promene u političkoj sociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih.
2. Marksistička tradicija političke sociologije:
Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da se on presvega bavio kapitalizmom kao načinom proizvodnje, dakle ekonomijom. Ipak, unjegovim radovima mogu se prepoznati tendencije transformacije političke moći izekonomske moći koncentrisane u modernoj državi. Tako Danlivije i O’Liri daju trimoguća tumačenja ovoga, i to da država ima
moć prinudnog aparata
u procesuraspodela, zatima da država ima
arbitrarnu moć
koja joj dozvoljava relativnu autonomijuu odnosu na buržoaziju ali joj je potrebna ekonomska moć klasa kao legitimacijaskimodul, i treće da je država funkcionalno nadograđena na ekonomsku bazu, stvarajući pravnu sigurnost za akumulaciju kapitala. Sva tri Marksova tumačenja govore upravokako ekonomska baza otelotvoruje i daje novu snagu političkoj moći nacionalne države,koja je bez kapitalizma
irelevantna
.1
 
 Neomarksisti su posebno doprineli transformaciji u sagledavanju moći, naročitoGramši i Altiser. Tako već Gramši govori o civilnoj hegemoniji, što zahteva da priznanjeda moć ne mora biti skoncentrisana samo u državi, pa je po prethodnoj tipologiji, držanamoć samo
arbitrarna
. Zbog toga se po Gramšiju procesi moći i ne odvijaju u državi, veću
civilnom društvu
, pa sa pravom se tvrdi da je on prvi teoretičar kulturne politike. Ipak Gramši nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksističkih korena, pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni faktor integracije u grupamaupravo
ekonomska baza
. Zbpg toga ekonomija predstavlja
rezidualnu kategoriju
,odnosno nešto što kao struktura ostaje van politike i civilnog društva.Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokušao da marksizam spasi od toga,ali je pitanje koliko je u tome uspeo. On je pošao od trećeg ili „funkcionalističkog“ stavau tipologiji, smatrajući da je država neodvojiva od ekonomije, jer je ekonomija ta koja,odlučuje u „poslednjoj instanci“ koja društveno-ekonomska formacija će se uzeti za bazudruštva. Zbpg ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u
ekonomski redukcionizam
. Autonomijadržave u političkoj moći potiče od njenog represivnog aparata- vojske i policije, ali čije jedelanje determinisano
ideologijom državnh institucija
. Ideologija je tu i da bi subjekteuklopila u ovaj okvir, i to unim putem korišćenjem slika, predstava, i mitova, tako što bise subjekti nesvesno i mistički povezali sa ovakvim sistemom. Ovakvo shvatanjeideologije je onda više preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja.
3. Veberovska tradicija političke sociologije:
Ako je za marksiste država samo proizvod ekonomskih konstelacija, onda je zaVebera država upravo suprotno autonomna u odnosu na ovo. Da bi svoje tvrdnje potkrepio, Veber se odmah ograničava na moć i politiku
nacionalne države
, jer je onausled fakta da poseduje monopol sile, postala institucija broj jedan u modernoj koncepciji političke moći. Ovaj proces započinje koncentracijom sredstva administracije u rukamaapsolutnog monarha, što dovodi do čvrste i moćne
birokratije
. Birokratska administracija po veberu je nužnost i cena koja se mora platiti usled složenosti društva, jer je ona
racionlni sistem upravljanja
. Usled ovog javlja se Veberova modifikacija
reprezentativnedemokratije
, koja istorijski nadvladava apsolutizam, i potrebi njenog zaokreta ka birokratskom elitizmu. Cilj ovoga jeste kontrola ekspanzivne moći birokratije, iusmeravanja na put upravljanja, a ne vladanja. Demokratija stoga treba da obuhvatiizuzetne lidere koji će da vladaju, i tehnokrate koji će da upravljaju. Ovde je prisutan iVeberov pesimizam, koji smatra da se ovim a priori ograničava sloboda građana, a da to prevashodno potiče od njihove nezaintersovanosti. Ovo je jedna od Veberovih tvrdnjukoju savremena politička sociologija mora da odbaci, naročito kada se uzme današnjiuticaj civilnog društva na formiranje državne politike.2
 
4. Teoretičari elita:
Teoretičari elita se bave pitanjem zbog čega manjina uvek vlada i upravljavećinom. Za savremenu političku slociologiju je od izuzetnog značaja Jozef Šumpeter,koji se oslanjano na Mihelsovu u Veberovu teoriju. Mihelsov
 zakon gvozdene oligarhije
koji je u ovom slučaju prevashodno upućen na adresu političkih partija, kao nosilaca eliteu složenim organizacijama moći, kakva je između ostalog i država. To se najbolje vidikroz koncept
lidera u partiji
. Šumpeter ovo nadograđuje sistemski, smatrajući dademokratija i nije ništa drugo do trgovina političkih dobara među političkim elitama. Uovome je narod uključen samo u procesu glasanja, a glasovi se dobijaju opet na osnovu borbe elita. Vlast i demokratija je začarani i ekskluzivni krug elita, i to je po Šumpeterudobro, jer političarima-stručnjacima treba dopustiti da vladaju.S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils, koji se bavio prevashodno ovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska, korporacije, i političari činekonstelaciju moći i vlasti, zasnovanoj na statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posleII svetskog rata. Građani su posrdstvom mas medija nabeđeni da su srećni što žive uneznanju, i da elite se brinu za sve njihove potrebe. Sličnu tvrdnju daje i marksista Ralf Milibend koji političku moć vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista. Osnovnarazlika između veberovaca i marksista je u autonomiji države- za prve državna sfera je a priori autonomna, a za druge ona to može dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma iurušavanjem sisema.Savremenu političku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u meri u kojojsugrupacije stvarno isključene iz procesa vlasti i upravljanja. Šumpeterova teza oisključenosti društva više ne stoji, jer je društvo tako fragmentirano da se bez problemasvaki od delova da ispolitizovati i pretvoriti u polje borbe. Zbog toga društveni činiocinisu pasivni.
5. Pluralistički pristup političkoj sociologiji:
Pluralizam je blizak temama nove političke sociologije, u tom smislu da on gladana građane kao na učesnike u političkim procesima. Građani su onda skoncentrisani uinteresnim grupama koje ne mogu da dominiraju jedna nad drugom, i u tome je suština politike i političke borbe. Čak je i država sukob interesa institucija, pa je prikladnijegovoriti o vladi. Demokratija je onda samo beskrajno pregovaranje između vlade iinteresnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni da tvrde kakokorporativne elite imaju većeg uticaja na vladu. To ne znači da one manipulišu njome igrađanima, samo da ne dozvolaljavaju proboj drugih/konkurentnih interesnih grupa.Premeštanje politike iz državne u ne-državnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista zamodernu političku sociologiju. Sa time se i slažu postmoderniti/poststrukturalisti koji su i protiv legure civilnog drtva i vlasti. Ipak, pluralisti ne odmačinju dalje odkonzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moći ne ide dalje od Veberakada kaže da je to realna mogućnost da osoba A kontroliše radnje osobe B. Problem kojise za postmoderniste ovde javlja jeste a priorno posedovanje moći, pa tako pluralisti nisuu stanju da odrede njenu ontologiju.3

Activity (37)

You've already reviewed this. Edit your review.
matejlekic liked this
1 thousand reads
1 hundred reads
arieka1 liked this
Arnela Skoro liked this
Andjela Sutic liked this
Rrustem Buzhala liked this
Tamara Gajić liked this
Adrijana Rusiti liked this
Adrijana Rusiti liked this

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->