се разуме у једном одговарајућем схватању претпоставки Игњатијеве еклисиологије.Сатна, помоћу смрти, паразитски влада творевином и човеком. (Рим 8: 20-22; Јев 2, 14). Деца Божија "из страха од смрти целога живота беху кривци засвоје робовање" (Јев 2, 15). Зато што се власт сатане налази у физичкој и материјалној реалности смрти и пропадивости, уништење сатане може битипостигнуто само стварним васкрсењем тела - а не бекством од твари некој другој претпостављеној стварности. Обитавањем животодавног телаХристовог верни су ослобођени ропства ђаволу и постом, молитвом, и заједничком несебичном љубављу могу да победе последице смрти тј. грехблагодаћу Божијом у Христу и Светоме Духу. "... верујући у љубави имају лик Бога Оца кроз Исуса Христа, којега ради ако нисмо готови умрети устрадању Његовом, нема у нама ни живота Његовог" ( Иг Маг 5). И онтолошка стварност и етичко значење Оваплоћења, смрти и васкрсења Христовог,по неопходности су уједињени и нераздељиви. Одбацивање једног води одбацивању другог. ако онтолошка и материјална моћ "онога који има моћсмрти то јест ђавола" ( Јев 2, 14) није уништена смрћу и васкрсењем Христовим, грех још увек влада. "Ако Христос није устао... још сте у гресимасвојим" ( 1 Кор 15, 17). Борба хришћана против греха и за спасење кроз несебичну љубав била би некорисна и бесмислена. "Да једемо и пијемо, јерсутра ћемо умрети" ( 1 Кор 15, 32). поред етичких импликација Христовог неваскрсавања, не би било наде ни за живот након смрти. "Онда и они којиуснуше у Христу пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи" ( 1 Кор 15: 18-19). Међутим, они који одбацујуистинито рођење, смрт и васкрсење Оваплоћеног Логоса Божијег су "заступници смрти" и "њихова имена су неверничка" ( Смир 5).Према томе, хришћанска етика за Игњатија није само ствар чувања замишљеног урођеног моралног закона претпостављеног природног света радистицања личне среће, било иманентно или трансцедентно. Оно што садржи природну тежњу за сигурношћу и срећом заиста је живот по диктатусмрти, или тело под влашћу смрти, које стално тражи телесну и психолошку сигурност постојања и вредности. "... нека нико не гледа на ближњега(само) по телу, него једни друге у Исусу Христу свагда љубите" ( Иг Маг 6). Љубав у Христу оштро се разликује од "ката сарка" евдемонистичке иутилитаристичке љубави такозване природне хуманости. Хришћанска љубав "не тражи своје" ( Рим 14, 7; 15, 1-3; 1 Кор 13, 5; 5, 15; 10, 24, 29-11, 1:12,25-26:13, 1; 2 Кор 5, 14-15; Гал 5, 13:6, 1; Еф 4, 2; 1 Сол 5, 11) "... браћи мојој саветуј, у име Исуса Христа да љубе супруге своје као Господ Цркву" ( ИгПол 5). Ова љубав је таква да"Христос не угоди себи" ( Ром 15, 3) већ "Он за све умре, да они који живе не живе више себи" ( 2 Кор 5, 15). Из тог разлога хришћански брак који има свој мотив у несебичној љубави Христовој је "велика тајна, а ја говорим за Христа и за Цркву" ( Еф 5, 32). То јевелика тајна само за хришћане не због оних који ван Цркве нису у браку, већ зато што хришћански брак припада другој димензији. Стога "они који сежене и који се удају, треба са сагласношћу епископа да ступају у сједињење (брака), да им брак буде по Господу а не по похоти" (ИгПол 5).Због особине првородног греха, савршеност у овом времену је постигнута не у потпуности већ делимично у складу са врстом рата вођеног противдемонских сила. Добра дела нису део пословног договора између Бога и човека путем кога се Бог обавезао да награди спољни и утилитарни актдоброчинства. Добро дело је пре производ двоструке битке вођене против демона и за неутилитаристичку несебичну љубав према Богу и ближњима.Према томе заједница божанског живота кроз људску природу Христову није довољна за спасење. Тајински (сакраментални) живот није магичнагаранција вечног живота. Хришћани морају такође водити непрекидни рат против сатане. "... ако издржимо сваки утицај кнеза овога века и избегнемога, задобићемо Бога" ( Иг Маг 1)Само када се увиди нераскидиви ланац који постоји у Библији и раној Цркви између разарајуће силе смрти, пропадивости и болести, и личностисатане, може се разумети однос првих хришћана према смрти и мучеништву. "... И одмах Га дотакнуше и повероваше, сјединивши се са теломЊеговим и са духом" (Смир 3). Онај ко се плаши смрти и који стога робује њеним последицама неспособан је да живи по Христу "којега ради аконисмо ради добровољно умрети у страдању Његовом, нема у нама ни живота Његовог" ( Иг Маг 5). Канони Цркве су веома строги према онима који изстраха одбаце Христа. Одбацивање Христа због страха од смрти схватано је као пад у руке ђавола. Према томе упорност у жељи Светог Игњатија да небуде спречен у својој намери да мученички пострада, није била последица есхатолошког ентузијазма или психопатског поремећаја, већ јаснапоследица остварења нераскидиве везе која постоји између смрти и сатане, који је, са човеком као својим сарадником, сам узрок етичког и физичкогзла. Пошто је осуђен на смрт и према закону већ мртав, било је немогуће за Светог Игњатија да покуша да избегне мучеништво. То би значило робовање сатани. "Кнез овога света хоће да ме разграби и моју увереност у Бога да упропасти. Нека му нико, од вас који сте у Риму не помогне" ( ИгРим 7). Свети Игњатије није био психопата. Напротив, он је имао оштро разумевање библијске демонологије (2 Кор 2, 11) која није само доминиралањеговим схватањем вере и делања, већ је такође уређивала читаву теологију ране Цркве у вези мучеништва "Молите се за мене да успем... Акопострадам, значи да сте ме заволели. Ако ли будем одбачен значи да ме мрзите" ( Иг Рим 8). "... одсецање удова, млевење целога тела, зле мукеђаволове - нека све то дође на мене, само да Исуса Христа задобијем" ( Исто 5).
2) Схватање спасења у Христу и тајинска концепција Цркве
Победом Христовом над смрћу и ђаволом онај ко верује у тело Христово је враћен у заједницу живота и љубави Божије у јединство са ближњима итакав љуби "ништа већ само Бога" ( Иг Еф 9, 11; Иг Маг 1). "А треба на сваки начин прослављати Гопспода Исуса Христа, који је вас прославио, дабисте усклађени у једној послушности, и у истом мишљењу, могли сви говорити исто у погледу истих ствари." (Иг Еф 2). За Светог Игњатијапримарна особина хришћана је њихов дух заједништва и несебичне љубави и њихова потпуна једнодушност у вери. (Иг Еф 20; Трал 12; Фил поздрав;Пол 6). Вера и љубав су за свакога једна истоветна стварност као почетак и крај живота у Христу. (Иг Еф 14). Јединство свих у љубави је "образац инаук бесмртности" ( Иг Маг 6). "Све ове ствари заједно су добре ако верујете са љубављу" (Иг Фил 9). Вера је "бити сакупљени заједно (синаксис) уБогу" ( Иг Маг 10). "Зато се вашом сагласношћу и сложном љубављу прославља Исус Христос" ( Иг Еф 4). Само у таквој хармонији љубави можемознати да учествујемо у Богу (исто). Тако, спасење и освећење могу се постићи само јединством у љубави једних са другима у животу Христовом (исто,2).За Игњатија човек нема живот сам по себи. Само је Бог живот по себи (аутозое - self-life). Човек живи учествовањем. Зато што ђаво држи човеказаробљеног његова заједница са Богом је у исквареној природи а завршетак у гробу. Дело васпостављења сталне и нормалне комуникације Бога ичовека може бити довршено само стварним вескрсењем човека самим Богом. (Јез 37, 12). "Он који једини има бесмртност" (Тим 6, 16). Овабесмртност Божија, међутим, није у свом даровању одвојена од творевине, Божијом енергијом љубави. Стога "и пића желим - крви Његове, која јељубав непропадива и живот вечни" ( Иг Рим 7). Љубав Божија није однос (то прос ти) над којим доминира крајња мотивација. Ако је сусрет са Богомбио могућ у домену среће и ако је Бог на тај начин владао, тада Његови односи, ако заиста на тај начин постоје, постоје као нужни. Живот Бога Оца,међутим, који из суштине рађа Сина и исходи Духа је лична и несебична љубав, која благодаћу и потпуно слободно кроз Сина и у Духу ствара exnihilo, помажући, спашавајући и освећујући творевину, не помоћу створених средстава, већ својом сопственом нествореном енергијом. Спасење нијесамо враћање правилног односа између Бога и човека. Напротив, човек је спашен враћањем живота који је дат створеним бићима само од Бога.Спасавајућа благодат, дакле, је заиста нестворени живот, давање енергија Божјих које оживљавају и оправдавају човека поражавањем ђавола. ТелоХристово је извор живота и оправдања не као тело per se, већ зато што је то тело Бога. Из овог разлога Игњатије може да каже "и пића желим - крвиЊегове" ( Иг Рим 7; такође Иг Еф 1)Моралистичко схватање о искупљењу, према коме човек већ поседује бесмртну душу, тако да је спасење ствар промене односа Бога према човеку, ичовека према Богу, усаглашавањем њихових пословних интереса, сасвим је одсутно у Игњатијевој мисли. Искупљење није просто усклађивање ипреуређивање божанске и људске психологије. Нити је то један интелектуални проблем изједначавања људског начела са непроменљивим
Leave a Comment