Radovi

Moji zivotni ciljevi ....................................................................................................................................... 3

Jesen .................................................................................................................................................... 4
Kuca mog deke nekad i sad .............................................................................................................. 5
Doziveo sam nevreme ....................................................................................................................... 6
Ljubav je divno cudo........................................................................................................................... 8
Ne mogu da se oslobodim tog utiska .............................................................................................. 9
Menjamo svet .................................................................................................................................... 10
Za ljubav ne za mrnju, ja sam roena ......................................................................................... 11
Moj neprijatelj i ja .............................................................................................................................. 12
Istina ili la ......................................................................................................................................... 13
Ja kao naucnik .................................................................................................................................. 14
Doivljaj sa zimskog raspusta ......................................................................................................... 15
Lik Marka Kraljevia u istoriji i narodnoj poeziji ............................................................................ 16
Hoce li buducnost imati junake ....................................................................................................... 17
Moja zemlja - moja otadbina ......................................................................................................... 18
Kad ljubav pobedi mrznju ................................................................................................................ 19
......................................................................................................................... 20
........................................................................................................................................... 21
....................................................................................................................... 22
................................................................................................................................. 23
............................................................. 24
, ? ............... 25
KAKO TREBA IVETI? IVI TO LEPE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID ...................... 26
NE DIRAJ TUE RANE AKO IH NE ZNA LEITI .................................................................... 27
....................................................................................... 28
MOJ TATA HEROJ........................................................................................................................... 29
.......................................................................................................................... 30
, ............................................................. 31
........................................................................................................................... 32
Kod ovjeka je ljubav tako velika da se zblii i sa onima koje nikada pre nije video ............. 33

 ........................................................................................................................................... 34
.................................................................................................... 35
......................................................................................................... 36
- ........................ 37
............................................................................................................................... 38
........................... 39
Kad bi progovorila moja klupa ........................................................................................................ 40
.................................................................................................. 41
Nije ovek ono to misli, ve ono to ini...................................................................................... 42
............................................................................. 43
Stranac ............................................................................................................................................... 44
Zemlja ne pripada oveku ve ovek pripada Zemlji .................................................................. 46
Nismo ni deca ni odrasli................................................................................................................... 46
Oi su ogledalo due? ..................................................................................................................... 47
Moje novo drustvo ............................................................................................................................ 48
Pred jednim umetnickim delom ...................................................................................................... 49
, ........................................................................................................... 49
Opis moje dnevne sobe ................................................................................................................... 50
Lutam i sanjam .................................................................................................................................. 51
...................................................................................................................... 51
Nikola Tesla, Moja omiljena licnost ................................................................................................ 52
Ceznem da ti kazem najdublje reci ................................................................................................ 54
Moc reci i jezika................................................................................................................................. 54
Prijateljstvo je rod koji se po dusi izabere ..................................................................................... 55
Izumiranje srpskog jezika i cirilice .................................................................................................. 56

Moji zivotni ciljevi

Tesko je reci da neko nema zivotni cilj. Svako ima neki san koj predstavlja
vrhunac njegovih zelja i dostignuca. Moj cilj je da otvorim japanski restoran u
svom gradu.
Ne bilo kakav restoran, to mora biti ramen restoran. Znate, ramen je brza
hrana u Japanu ali samo zbog toga sto je za njegovu pripremu potrebno 3
minute, inace je prepun zdravih sastojaka i karakterise ga minimalna kolicina
masnoce i kalorija. Lepo je pojesti brzi obrok koji je pri tom zdrav, corbas i
vruc. Savrsen i u toplim i letnjim danima. Ali ne mozete postati ramen
majstor u svom gradu ili negde u Evropi. Za takvo priznanje i zvanje morate
otici u Japan. Najpre vas neki priznati majstor koji vec ima ramen restoran
riprema i poducava kako da napravite svoj ramen. E sad, kazem svoj ramen,
jer ne mozete u celom Japanu pojesti dva ista ramena, svaki kuvar ima svoju
tajnu i primenjuje je u svojoj kuhinji. Vas ucitelj ce da vas nauci kako se pravi
ramen a sastojke sami birate i pravite razmeru. Takvih restorana nema kod
nas, nije obicaj kao prvo da brza hrana bude i zdrava. Bio bi to jedini restoran
takve hrane u mom gradu i svi bi rado dolazili da probaju nesto takvo u nasoj
zemlji.
Ja cu svoj cilj sigurno ostvariti, jer kad nesto zaista zelite ni Japan nije
dovoljno daleko, pa cak ni jezik nije velika prepreka. Pravi ciljevi su uvek
ostvarivi.

Jesen

Jesen,jedan veoma neobican period godine.Taj prizor je veoma cudan.Mozda ce vam

zvucati smesno,ali kada ja pogledam kroz prozor vidim neku vrstu magije.Ali,nije to ona
carobna magija,vec magija prirode.Kada prodjem pored malog sljivaka,koji se nalazi
nedaleko od moje kuce,vidim jednu od stvari koji zivot cine lepim.Suskavo lisce,svuda
oko mene...Ranjiv zbog prelepog prizora,sednem ispod starog oraha,i gledam u
nebo.Grane,na kojima su okaceni jos par preostalih lista,cine nebo mnogo lepsim nego
sto je bez njih...Nebo je nekako opusteno,plave boje,ne bljesti kao u ostalim delovima
godine.Bas je zato taj deo godine,najromanticniji.U jesen,ljubav cveta.Takodje,to je
rajsko doba godine za spavanje.Sve je tako mirno,tiho i romanticno.Sunce se trudi da
sto vise ispostuje jesen pa i ono prestaje da bljesti,i pocinje umereno da baca svoje
zrake,solidne toplote ali carobnog izgleda.
Mozda je jesen na neki nacin vestica,dodje rani nam srca prelepim prizorom,i onda ode,i
izgubi se negde u buducnosti kao da nikada pre nije ni dolazila.

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto
koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala
ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena
sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su
spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli
visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre
dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me
doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama
slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i
mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo
tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i
presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da
zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim
utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.

Doziveo sam nevreme

Bilo je to prolog leta. Osvanulo je lepo jutro. Sa drugarom Stevom sam otiao u park.
Sportsko leto je poelo i pored bazena su se igrale utakmice.

Sedeli smo na mekoj travi, pili sok i gledali odbojkaki me. Topli sunevi zraci su milovali
naa lica. Odjednom je poeo da duva snaan vetar. Savijao je tanke grane drvea, dizao
prainu i sitan pesak. Veliki tamni oblaci sakrili su sunce. Gledao sam kako se kreu i
gomilaju na nebu. Smrailo se i poeo je jak pljusak. U daljini se ula snana grmljavina.
Munje su sevale i kroz kiu sam video samo njihov bljesak na nebu. Uplaio sam se. Sve se
desilo brzo i nisam znao gde da se sakrijem. uo sam Stevu kako me zove. Potrao sam
prema njemu. Krupne kapi kie su padale na moje lice. Sakrili smo se ispod jednog drveta i
ekali da nevreme proe. Ali ono nije prolo. Zvuci groma bili su sve jai i jai, a vetar sve
snaniji i snaniji. Kiu je zamenio grad. Ledenice, velike kao orasi, buile su listove, lomile
grane i glasno udarale u zemlju. Grane su padale sa drvea kao da ih neko see testerom.
Niz stazu u parku je tekao potok vode. I oko nas su se stvorile barice vode. Bile su prljave,
pune ledenica, lia i slomljenih granica. Pozvao sam mamu telefonom, ali ona mi je rekla
da saekam da proe nevreme i da odmah ugasim mobilni telefon, jer je opasno telefonirati
kada oko tebe grmi i seva. Stajao sam sa Stevom ispod drveta sve dok nevreme nije prolo.
Vetar se stiao, grmljavina je prestala, a umesto grada padale su sitne kapi kie. Krenuli
smo prema izlasku iz parka, a tamo me je ekao me tata. Bio sam srean to ga vidim. I on
je bio srean, jer sam bio dobro.
Doiveo sam nevreme i bilo je strano. Nisam imao nijednu ogrebotinu, ali je ono je na meni
ostavilo nevidljive tragove. Za nekoliko trenutaka sam saznao kako udnu i promenjivu
narav ima priroda koja nas okruuje. Bilo je to jedno neprijatno iskustvo i nikad ga neu
zaboraviti.

Ljubav je divno cudo

Sta je to sto ljubav cini tako divnom?Sta to ljubav ima,da su ljudi toliko opsednuti njome?

Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam
indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je
ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti
se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je
izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njenih mekanih prstiju kao da su satkani od
svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Dodir njenih usana ozivljavaju
dusu,pokrece sve kao da ste tog trenutka udahnuli zivot u sebe.Taj osecaj za koji kazemo
da je ekstremno dobar,a ustvari tako neopisiv,jer je rajskim silom duboko urezano u
srce.Setim se prizora njene kose koja igra uz melodiju vetra,ti lagani rajski pokreti,melodija
koja vam donosi ocaravajuci miris igraca,koji kao da su se spremili za poslednji ples.Snaga
kad se drzite za ruke i koracate paklom,toliko snazni,spremni na sve prepreke,ta ljubav
toliko zraci,toliko jaka,toliko jedinstvena,da sve pocinje da ozivljava oko njih.Ljubav je nasih
pet minuta,svemoci,gde smo mi centar svemira,gde postojimo samo mi,a sve postoji samo
zbog nas.Eh kad se setim tih carobnih reci "VOLIM TE",te reci koje se koriste tako lako,a
imaju takvu moc,da treba pazljivo birati trenutak za izgovaranje tih reci.One daju nove nade i
pune vas snagom za dalje koracanje strmim i paklenim putem,a lazno izrecene reci dovode
do destrukcije.Dokaz moci dve reci.Ako su reci dve toliko mocne,mislim da je sve jasno
koliko su onda osecanja mocna.Te reci kada je izgovorila prvi put,osecao sam se tako
jako,a opet tako slabo,kolena su mi klecala,nisam telo uopste osecao,kao da je sve umrlo u
meni osim srce koje lupa,tako mocno,kao kada se zavrsava Pavarotijeva najjaca
opera,trenutak blistave tisine,a samo sledece sekunde otpocinje takva buka odusevljenih
slusalaca,koji su prosto ziveli za tom melodijom.Svaka njena rec je melodija uz koju srce
igra,ako ona stane,staje i srce!
Vec urezana lepa secanja prepuna osecanja,ocekuju zadnji otkucaj srca,kada ce ih pustiti,i
da sa osmehom napustimo ovaj svet,da ponesemo ta secanja sa sobom,gde god isli,kako bi
se ta secanja i osecaji nikada ne bi izgubila.

Ne mogu da se oslobodim tog utiska

Znate li onaj oseaj kada vam se krv sledi, a miii zgre od straha? Taj strah vam ostaje
urezan u dui, i ne moete ga se tek tako osloboditi. to vie elite da ga zaboravite, to vas
vie proganja i prati, ak i pri nekom bezazlenom dogaaju, poput nestanka struje, on je tu.
Te noi koraala sam dugom stazom koja je vodila dublje, dalje, ni sama ne znam gde.
Negde gde se spaja mata sa realnou. I taman kada sam pomislila da sam se izgubila,
traak nade se probudio u meni, kada sam ugledala kuu izmedju dva trula hrasta. to sam
se vie pribliavala, utisak se menjao, i to na gore.
Kuica je bila jeziva. Krov je od silnih vetrova poeo da se raspada, a ivice kue su bile
obavijene odvratnim puzavicama i raznim trnjem. Odluila sam da uem unutra, jer u tom
trenutku nisam imala drugog izbora.
Hladna ruka nesigurno je krenula put starih tronih vrata. Cijuk arke stvorio je u meni
dodatnu jezu.
Iako je strah jedino oseanje koje je tada postojalo u meni, neka sila me je terala da
napravim sledei korak. Nisam znala ta da oekujem. Da li moda nekog niskog starca sa
dugom, belom bradom, koji e mi pruiti utoiste ili neto sasvim tree ???
Nita od toga nije bilo tano. Prostorija je bila prazna. Meseina koja se jedva probijala kroz
trulu tavanicu davala mi je taman toliko svetlosti da mogu da vidim ta se tu nalazi.
Pod, kao i sve ostalo u sobi, bilo je prekriveno prainom koja se tu taloila godinama.
Panju mi je privukao zid pun ordenja, diploma i ostalih priznanja. Kakvu li prolost uvaju ti
predmeti ? Nije mi bilo potrebno dugo da shvatim ko je u stvari vlasnik kue. Sve ove
nagrade pripadale su lovcu koji se godinama ovde skrivao od hladnoe i raznih zveri.
Od svih tih oseanja koja su se u trenutku pojavila u meni, srea, strah i mnoga druga koja
nisam mogla da opiem, odjednom je prekinulo pitanje? Gde je on sad?
Nedugo posle postavljenog pitanja, nala sam i odgovor. Ustajao miris dolazio je iz sobe
koju ranije nisam primetila. Radoznalost ini uda.
Vie se nisam plaila, i bez trunke oklevanja sam ula. Zatekla sam samo stari krevet, i
neto to u svako vee imati u mislima: Beivotno telo starog lovca...

Menjamo svet
udan je ovaj na svet! Ogovara te, a voli te. Prua ti ruku, amrzi te. Ismeva plemenita dela,
a pamti ih kroz vekove. Ali, ipak, svi smo mi nai, oni su moji i ja sam njihova i mi zajedno
inimo svet.
Hajde da taj svet malo menjamo! Menjati svet oko sebe znai menjati sebe, a kada
promenimo sebe, a kada promenimo sebe, promenimo i svoju okolino, a samim tim
menjamo i ceo svet.
Svet je jedinstven. Indija, Nemaka, Amerika, Kina postoje samo na geografskim kartama. A
te karte su izradili politiari, moi ljudi. Mi smo mali i nemoi, ali ipak moemo menjati svet...
Budimo planetarna bia,zaboravimo na Kinu i Ameriku mislimo na svakog kao na brata ili
sestru, jer to mi zapravo i jesmo.
u jednom boljem svetu nee vie biti drava, u jednom uzvienijem svetu nee biti religija.
Dovoljno e biti da budemo ljudi, ljudi plemeniti, spremni da pomognu i da budu pomagani.
Jednog dana i to emo nadvladati, tada ovek postaje savren.
Tada ovaj svet postaje premalen za nas, tada su i zvezde nae i ceo univerzum.
A kad postanemo univerzalni, ispunili smo cilj!

Za ljubav ne za mrnju, ja sam roena

Suoiti se sa sudbinom, biti hrabar, teiti ka ostvarenju svojih ciljeva, iako su oni moda
zabranjeni, biti izolovan od sveta u tami...hm, to mi lii na Antigonu.
Razmiljajui o Antigoni, pada mi na pamet njena reenica " Za ljubav ne za mrnju, ja sam
roena". Misli o njoj mi se mnoe i idu u nedogled... Iz ove reenice izvukla sam pouku o
ljubavi, o ivotu. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kad sebe celog damo jedino
tada moemo oekivati uspeh. Svi smo mi pomalo Antigona...Svoju linost tek upoznajemo
u tekim situacijama i tada uviamo ta sve moemo da uinimo i na ta smo spremni. U
ivotu postoji mnogo situacija u kojima nije zadovoljena pravda, neko neduan strada iako
nije kriv. Tako i Antigona iz ljubavi prema bratu, da bi ispunila Boije naredbe strada. Ali i
treba navii na to da u ivotu ima mnogo ljudi kao Kreont. Njima se treba odupirati. Njih
treba gledati sa prekorom i aliti ih, jer su sebi dozvolili da postanu "kreontovci".
Tada saznajem, da inae, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko se mogu odupreti. I tada
nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kaem "Za ljubav ne za mrnju ja sam
roena". Dok te kreontovci udaraju, ostani nerazruivi greben, digni se iznad vremena kao
Antigona, kao mi...

Moj neprijatelj i ja
Neprijatelji? Tko su zapravo neprijatelji? Postoji mnogo odgovora na naizgled jednostavno
pitanje. Jedni tvrde da pravi prijatelji ne postoje ve da su to sve neprijatelji koji e ti kad-tad
zabiti no u lea. Drugi pak tvrde da postoji onaj koji e ti znati,moi pomoi u svakoj
situaciji,a zvat emo ga prijateljem. Nije lako sagledati tko ti je iskren prijatelj,a tko nije u
gomili u kojoj se svakodnevno kree i drui. Kako ivjeti savren ivot bez neprijatelja?
Postoji li definicija za to? Vjerojatno bi tu definiciju napisao neki ovjek sa sijedom bradom
filozofskog duha i jo bujnije mate.
Jednostavno se ivot sastoji od neprijatelja koji e se sluajno ili namjerno zalijepiti za nas.
Vjerojatno i nas same neka osoba smatra neprijateljem,prijetnjom ili neto slino. Kada
govorim rije neprijatelj ne mislim na cijelu naoruanu vojsku ve na prijatelje koji su
odluili prijei da drugu stranu ili pak ljude koji mi nikad nisu bili ba neto dragi kao ni ja
njima,valjda. Samo ekaju da neka naa barem jedna mana doe na vidjelo da podigne
njihovu razinu sree. Moji neprijatelji i ja svejedno esto radimo istu stvar,zajedno brinemo o
mom ivotu. Veina nas ljudi ima isti ivotni cilj; biti zadovoljan sobom,biti sretan,svidjeti se
svima,biti zdrav,imati novaca na izvoz i tako dalje. Moda je i to razlog zbog kojeg postoji
uope neprijateljstvo?! Vjerojatno je i nastalo iz ljubomore i zavisti. Jednom prilikom ula
sam jedan misao koji me potaknuo na razmiljanje;prijatelj sviju, nije niiji prijatelj. Moemo
obnoviti stara prijateljstva nakon neprijateljstva,stvarati nova,ali svaiji prijatelj je ipak
previe. Neprijateljstva stvaramo i svojom iskrenou. Nekima se ne svia to ne moemo iz
drutva u drutvo mijenjati miljenje i glumiti nekoliko razliitih osoba pa imaju neke
predrasude i divne komentare,ali nama se jednostavno neda raditi neke stvari samo kako bi
nekome udovoljili. Ako ne elimo biti kakvi jesmo i sami sebi birati prijatelje koji e nas
cijeniti zbog nas samih onda je lake glumiti i cijeli ivot biti neka osoba koja ne postoji. Ali
zato? Samo zato to se bojimo to e drugi misliti o nama? Na kraju se ipak ustanovi tko
smo zapravo,samo lanjak. Izgubili bi i lane prijatelje u koje smo cijeli ivot ulagali lanog
truda.

I jo neto; Tko jer savren? Bez neprijatelja i pun samo najboljih prijatelja? Nitko. to je
savreno? Nita. A zato se svi onda trudimo postati nitko i nita?

Istina ili la
Neki e rei da nije potrebno raspravljati o istini jer je ona i tako relativna i za svakoga
drukija. Drugi e pak rei da se svaka istina vrti uvijek oko lai, a ipak i najvea la mora u
sebi kriti dio istine da bi se mogla prodati i uklopiti. Svaka la ide nekako za nama.
Branimo se od nje u strahu da e nas stii i otkriti ono najdublje u nama. Kao neki strah
suoavanja sa stvarnou, problemima, ali i arima koje donosi. Od istine se pobjei ne
moe, ona je tu pred nama i samo je pitanje vremena kada e isplivati na povrinu i izai na
vidjelo. esto sa sobom nosi suze, razoarenja i krivo nam je to postoji. Pitamo se tko ju je
uope izmislio kad tako moe unititi ovjekovu sreu,a ponekad sruiti i najvee snove.
Meutim, istina je ta koja donosi najljepe trenutke, predivne osjeaje koji izazivaju onaj
poseban osjeaj i toplinu u srcu. Nema osobe koja e prema njoj ostati ravnoduna. Ipak,
najtee je kada joj ususret izae la. Pokuava je zaustaviti, stane joj na put. esto ljudi i
ele vjerovati u la mislei da e donijeti neto ljepe, da e poboljati ovo vrijeme u kojem
ivimo. Moda i hoe,ali samo na trenutak. Ponekad je teko suoiti se sa istinom i umjesto
toga govorimo svakakve lai koje e nam pomoi da nahranimo tui ego. Ponekad ih
priamo kako ne bismo povrijedili osobu do koje nam je stalo,a ponekad i sami ne elimo
vjerovati u istinu; u realan svijet koji nas eka kada sa sebe skinemo svoj najvei oklop
la. esto nismo ni svjesni koliko emo osobu povrijediti, poniziti kada shvati da iskrenosti
nema. Govorei istinu i samo istinu moemo stei prave prijatelje. Jedino tako moemo
zavoljeti sebe i druge i dopustiti drugima da nas vole zbog nas samih i samo na taj nain
uspjet emo prebroditi sva iskuenja koja nas ekaju. Ona mora biti na prvom mjestu,pa
makar i trenutno bila satkana od boli. Ne govori se uzalud da je iskrenost najvea ljudska
vrlina. Sve u svemu, kad si na strani istine ima najjaeg saveznika.

Ja kao naucnik
. ,
. . , .
.

.
. .
. .
: , , ,
. .
, , , , ...
.
,
;
.
,
.
. ,
.
, , .
. ,
. .

.
.
. , .
. ...
. ,
!

Doivljaj sa zimskog raspusta

Bilo je hladno i...

Bilo je hladno i snijeno i kao i uvijek zimski raspust sam proveo kod babe i dede. itao sam
knjige, ali najvie vremena sam provodio na snijegu. Jedino sam nou imao mira iako sam i
u snovima bio na sankama.
Moje sanke su bile najbre, njih su smatrali udom tehnoke. Nevolje mi je zadavao
plavokosi Aca koji je dobro uvjebao sankanje jer mu je staza bila pored kue. Dogovorili
smo se da jednog dana okonamo tu neizvjesnost i vidimo ko je bri na sankama.
Sva seoska djeca su se okupila na brdu i nestrpljivo se iekivala trka. Sudija je umjesto
zastavice, za tap privezao stari demper. Dao je znak za start i nas dvojica smo jurnuli
poput munje. Grevito sam stezao rukama saonice da ne bih zavrio u jarku.
U jednom trenutku ispustio sam konopac i sankama pustio na volju. Sve se odigralo
nevjerovatnom brzinom. Ostalo mi je samo petnaestak metara do drveta gdje je bio cilj.
Protivnik je bio za petama pa je trka bila neizvjesna i dinamina.
Ipak, bio sam prvi. Srea je bila neograniena. Za nagradu sam dobio luk i strijelu, koju sam
odavno prieljkivao. Aco mi je pruio ruku kao fer sportista i estitao mi na trijumfu.

Lik Marka Kraljevia u istoriji i narodnoj poeziji

Ovo je moj sastav koji sam pisao potpuno sam bez imalo pomoi za domai i na kom sam
dobio 5, eleo bih da ga proitate:
Neki kau da je bio pravi nadmoni junak, a neki pak tvrde da je on samo plod mate
srpskoga naroda i da je bio samo obian vojnik nae vojske. Ne znam ta je sa njim bilo, ali
volim kad mi neko pria o njemu...
Na narod ima puno lepih pria i epskih pesama o nekim dogaajima i junacima u Srbiji. Bez
obzira da li su istinite ili samo izmiljene, one ine nau kulturu i istoriju. Isto tako imaju
mitovi i o Marku Kraljeviu, naem najveem junaku. U njima se govori kako je posedovao
veliku psihiku i fiziku, kako je protivnicima ledio krv u ilama i kako su njegovi saborci imali
veliko strahopotovanje prema njemu. Narodni pevai vele da je on mogao sa jednim
maem da pobije 40 Arapovih sluga i da je mogao da podigne i baci vola sa jednom rukom,
da uhvati i skoro na smrt prebije vilu Ravijojlu i kad ga je Arap udario sa buzdovanom 4-5
puta i da mu nita nije bilo. Ponekad se zadivim kako je sve mogao to da uradi, ali ipak je to
nemogue. Istoriski nalazi tvrde neto drugaije. Kau da je bio sin kralja Vukaina.
Krunisan je 1371. godine posle bitke na Marici i kad je knez Lazar Hrebeljanovi podigao
tada moni Kruevac. Njegov dvor i prestonica ujedno su bili u Prilepu (tadanja Srbija,
sadanja Makedonija). Turci su mu dali teritoriju kojom je gospodario, a za uzvrat morao je
da bude turski vazal koji im je pomagao u borbama za nove teritorije. Kada ne bio boj na
Kosovu, Turci mu nisu verovali i nisu mogli da se pouzdaju u njega (mislili su da e da se
bori na strani Srba) zato nije ni iao na Kosovo. Ne mogu da ne zaboravim da pomenem i
arca, Markovog Konja. U nekim krajevima se pripoveda da ga je dobio od neke vile, a
negde da ga je kupio kod nekih kiridija. Pre njega je imao puno raznih konja, ali ni jedan
nije mogao da ga nosi pa kad je video arca, areno gubavo muko drebe, uinilo mu se
da e od njega postati dobar konj. Da bi testirao da vidi da li je dobar, uzeo ga je za rep i
omahne oko sebe i arac se nije ni mrdnuo, onda ga je kupio, izleio od gube (to je teka
bolest zbog koje izlaze kraste na koi) i nauio da pije vino. Isto tako i za smrt Marka se ne
zna ba tano. Neki kau da ga je u Rovinama 1395. godine ubio karavlaki vojvoda Mireta
zlatnom strelom u usta, kad su se Turci borili protiv Karavlaha. Drugi kau da se arac
zaglavio u nekoj bari kod Dunava i da su obojica propali; u Negotinskoj krajini kau da je to
bilo u nekoj bari blizu Negotina ispod izvora reke Cariine i da sad ima tamo bara i zidine od
stare crkve koja je podignuta na Markovom grobu. Trei pak kau da se u boju prolilo puno
krvi, pa je Marko podigao ruke i rekao "Boe ta u ja sad!?" I bog se smilovao i preneo i
njega i arca u neku peinu u kojoj sad obojica ive: on zabodavi svoju sablju pod gredu ili
je udarivi u kamen legao te zaspao. Pred arcem se nalazi malo mahovine i kad je pojede
Marko e se probuditi i spasiti Srpski narod. Jedni govore da je u tu peinu pobegao kada je
prvi put video puku i poavi da je ogleda, da vidi da li je istina o tome to priaju, upucao
je sam sebi dlan, pa je rekao: "Sad ne pomae junatvo, jer i najgora ra moe ubiti i
najboljeg junaka".
Posle svega ovoga ja sam shvatio da je on grubijan mekog srca i da je on uvek pomagao
ostalim ljudima.
On je simbol junatva srpskoga naroda i da ako su sve to samo obine izmiljeneprie da

treba da se ima potovanje prema njemu jer sam iz pesama o Marku nauio dosta toga:
Kako treba pomagati ostalim ljudima u nevolji, kako se ivelo i ratovalo pre i jo mnogo toga.

Hoce li buducnost imati junake

Junak je osoba koja je hrabra,borbena i spremna da da svoj zivot da bi zastitila drugu
osobu,osoba koja je spremna da umre za svoju drzavu,osoba koja kada se nadje pred
nekim teskim zadatkom svojom mudroscu i sposobnoscu resi taj zadatak lako i brzo.Nekada
je bilo mnogo junaka koji su svim srcem branili svoju otadzbinu,a da li danas postoje takvi
junaci?
U danasnje v
reme ljudi smatraju razlicite osobe junacima.Za navijace to je igrac koji je doneo pobedu
njihovom klubu,ili pak trener koji je njihov klub ucinio tako dobrim.Za neke ljude junaci su
politicari koji vode drzavu...Vatrogasci,recimo rizikuju svoj zivot za zivot drugih ljudi,doktori
spaavaju na hiljade beba,dece,majki,oceva i staraca,domovi za napustenu decu
cuvaju,hrane i vaspitaju mnogo dece koju su roditelji napustili...Danas mnogi cine dobra
dela,ali ponekad se pitam da li je to dovoljno da se smatraju junacima?Junaci su sva dela
zbog kojih se smatraju za junake cinili zato sto su bili plemeniti i dobri u srcu,a danas je
razlog toga jedan-NOVAC.Da li mozemo smatrati junacima osobe koje cine plemenite stvari
zbog novca?Mislim da ne.Ali to ne znaci da buducnost nece imati junake.Ne zaboravimo na
hiljade i hiljade vojnika koji ostavljaju porodicu,i svoju decu da bi se borili za drzavu.Oni
znaju da kada odluce da odu u rat mozda vise nikada nece videti osmeh svoje dece,ili biti u
svom toplom domu,a ipak pristanu na to.Ali takodje znaju da iako izgube zivot,da ga gube
za svoju otadzbinu i za sve ljude u njoj.A tu su i ljudi koji se bore za prava drugih,ljudi koji
siromasnima obezbedjuju dom i normalan zivot bez ikakve koristi za sebe,ljudi koji daju zivot
da bi neko drugi bio srecan...
Bas zbog svih ovih ljudi,koji su plemeniti i hrabri kao i junaci nekada,buducnost ce imati
junake kojima ce se svi ponositi.

Moja zemlja - moja otadbina

Dok sam razmiljao o ovoj temi, ne znam ni kako ni zato, setio sam se japanskog filma
Princeza Mononoko. Dananji sastav posveujem Japanu, zemlji izlazeeg sunca i
njihovom velikom srcu. U poast poginulima u cunamiju i nuklearnoj havariji. Nema
inspirativnijeg filma koji bi odgovarao trenutnoj situaciji u Japanu i prirodnoj katastrofi koja ih
je zadesila, da im ulije novu snagu i vrati veru.

Zato ba Japan? Pa nekako, svaki put kada bih pomislio da imam poetak i uzeo olovku da
skiciram, gubio bih inspiraciju i vraao bih se na razmiljanja da, ako je tano da je dom
tamo gde mi je dobro, kako onda da piem o otadbini a da to bude pozitivno, da se oseti
optimizam. Kako kada je oko mene sve sam nerad i bahatost, kada ni kao dete ne mogu da
zamurim i zatvorim oi dovoljno jako da sve to ne vidim i ne ujem, onako kako mogu moji
vrnjaci iz te tako blizu a tako daleko Evrope? Kako kada znam da e bahati voza koji je
pre par dana na peakom prelazu ispred koje povredio moju drugaricu, verovatno uskoro
biti na slobodi? Pokuavam da izvuem neko pozitivno, patriotsko oseanje ali teko ide. I
sastav je zapeo, nikako da ponem.
A onda kao spas, Princeza Mononoko, davno odgledan film. I Japan, zemlja savrenstva i
dobrog ivota. Divni ljudi koji su znali da pomognu i nama, malima, za koje moda nisu ni
znali gde se na mapi nalaze. I sve to ode u danu, zbrisano neumoljivom snagom prirodne
katastrofe.
U ovom trenutku oseam da je Japan moja zemlja i moja otadbina. Zaista snano elim da
im dam pare ove nae bate na Balkanu. Komad sirove zemlje stotinama godina gaene i
zanemarivane, ali ipak zelene i manje-vie zdrave zemlje. Da dou i donesu svoj rad,
znanje i dobrotu, da nas naue da radimo, da oistimo nae reke i parkove, da ne gazimo
decu po ulicama, da ne gazimo i otimamo ve da saekamo u redu za sadnice trenje, pa
da svako dobije svoju.
Da moja zemlja bude i njihova otadbina sada kad vie nemaju svoju.

Kad ljubav pobedi mrznju

Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne
moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do
visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju
suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica
izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to
misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci,
izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe
trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo.
Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara
svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu
na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek
zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh,
osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke
napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako
volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I
pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim
zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije
vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti
ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...


,
, , ,
, .
. ,
,
. ,
. ,
, ,
, , ,
, ,
. , ,
, , , .
, ,
. .
, . ,
, .
,
. ,
.
, ,

.


,
...

. .
. ...
, , ...
. , , .
. ,
. , !
. , , . . ,
...
.
, . , ,
, , . ,
. , ,
...
, , ...


. ,
, , . .
. .
.
...
,
.
. .
...
, , , ,
. .
...
.
. . . ,
. . .
...
, . . . , , ,
... . ...
. : ?
? .
...


. . . , ,
, , .
,
, , . ,
.
. , ,
, , .
, ,
.
, . ,
, , ! ,
, ,
.
, , , ,
!!! ,
,
.
, . ,
,
! , ,
, , .
: - !.
. , , ,
, : ,
', ,
!!!. ,
, , .
!!! ,
, , !!!


27. . .
, .
,
.
, .
! ?

,
?
,
!?
?
, !
! ,
, ,
,
,
: , , , ,
, - ! ,
, !
, , !

!
! ,
! , ,
,
,
! , ,
, ,
!
, , , ,
.
, ,
,
,
.

 , ?
.
, , , , ,
.
,
.
, ,
,
.
, .
, ,
, , , , ,
, .
,
, . , .
, .
. , .
,
,
.
,
,
,
.
, ,
. ,
,

.
, , .
,
.

KAKO TREBA IVETI? IVI TO LEPE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID

ivot je buktinja i beskrajno prostranstvo, koja sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje.
Ne moe se iveti van stvarnosti, sadanjosti, kako mnogi zamiljaju, skrenu sa ivotnog
puta, padnu u provaliju i nikada se, na alost, ne oporave. Svet je okrutan, surov,
korumpiran, nezdrav. Zato ui u svet narkomanije, alkoholizma, kriminala? Zato?
Jednostavno, ivot je lep sam po sebi, mi ga moemo uiniti lepim, a ne mranijim,
surovijim. Danas su ljudski umovi potpuno uniteni. Moda je za to kriva dananjica,
drutvo a moda i mi sami. Razmislimo.
ivot treba iveti punim pluima, udisati samo zdrav vazduh, a ne supstance koje nas
ak mogu odvesti u smrt. Zato je svet tako nezdrav? Zato smo krivi mi, i samo mi.
ivot se raa ist, a mi ga krojimo prema nama. ivimo lepe, igramo za ivot! Pitam se;
Zato u naoj zemlji nema vie sportista, humanih, srenih, ispunjenih, zadovoljnih ljudi?
Upravo zbog nas. Zato se ne baviti nekim sportom, putovati po svetu, istraivati nove
ivotne mogunosti, iveti kao da je svaki dan poslednji? ovekova dua bie
ispunjenija, prozronija, bistrija, toplija, a ivot e buktati, bie lepi. Na uglu svake
ulice lei neki maloletnik u alkoholisanom stanju. Zbog ega sve to? Pa taj isti maloletnik
e sutra biti roditelj, davae nekome primer, uiti ga zdravom ivotu, davae savete!
Kako kada je njegova mladost unitena, utopljena alkoholom! Naravno, stidee se svojih
postupaka, ali tada e biti kasno. Sve vie uenika konzumira cigarete, tone u svet dima
samo da bi ispao faca u drutvu. Pa zbog ega sve to, zato unitavati ist,
neiskvaren ivot koji nam je dat? Naravno, ima mnogih surovih, istinitih i intrigantnih
pria koje rue kulu karata ivota. Na alost, srui li se jedna ivotna karta, sa sobom e
nositi i drugu u provaliju. ivimo pre svega zdravo, napunimo svoja plua istim
planinskim vazduhom, a ne dimom cigareta.
ivimo za nas, a ne za druge. Sklanjajmo se iz okrutnog drutva zaobilazei taman svet.
Otisnimo se u svet okeana, mora, beskrajnog plavetnila, prepustimo se zdravom
okruenju, prirode zvezdama. Malo nam treba da ivot uinimo lepim. Svaka sitnica je
dovoljna, jedna latica rue, jedan sunev zrak. Nije okrutan svet, ve smo okrutni mi
sami, sebi nepoznati. Otisnimo se u ivotne lepote, prepustimo se pesmi ptice, deijoj
igri i osmehu, talasima mora i okeana. Udahnimo vazduh punim pluima, ivimo za
sadanjost i budunost, za pesmu i igru, smeh, ivimo za sebe, a ne za druge!

NE DIRAJ TUE RANE AKO IH NE ZNA LEITI

Praskozorje svenog jutra..., vek vi danas za sutra. Jutro svie, a no odlazi, a sunce se
povija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i svea, zora budna i spremna.
ovekova rana na srcu, kao osuena krv, ne moe se oprati ni izbrisati, i tako iz dana u
dan. Ona je kao tugom okovana za ovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana ne
moe zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koa, zaboravlja se na staru. Nemojmo da
sami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog nee dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredi
pokuavati menjati tok reke navike, jer nas moe lako poplaviti. Zato i ne valja dirati
tue rane ako ih ne zna izleiti, ako ne zna kako pomoi. ovek je nemoan da se bori
protiv sila prirode. Svako bie ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da ivi, a
od njega zavisi da li e izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na oveku je
da odlui kojim e krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku greku u svom
ivotu. Ponekad se pitamo zato ovek gubi voljeno, zato kasno shvata koliko vredi
izgubljeno, zato rane ne moemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivi trag u
naim ivotima. esto se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Ne
moe razumeti nekoga ako nisi doiveo slino, ako nisi dotakao dno ivota, ako misli
samo na sebe. Mora da se spusti na zemlju, da se stavi u drugi poloaj, da sagleda
delo sruenog ivota te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoi...
Zato ne diraj tue rane ako ih nee izleiti, ako ne zna kako da pomogne. Ne
saaljevaj osobu jer joj time nee pomoi, jer je kljuna stvar razumevanje. Ipak, ak i
ako nekog upotpunosti ne razume, a eli da mu pomogne, prui mu podrku, budi tu u
blizini kada mu zatreba, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta toga
izdri ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveenim starim ranama. Ne moe
ovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suoava sa istim traginim
dogaajima u ivotu. Ako uspe da sagleda razoreno delo ljudskih ivota, bie jedan
od retkih razumnih osoba, moi e da pomogne. Nije potrebno biti pametan i bogat,
bitno je biti relan i imati veliko srce, da prui ljubav i podrku, jer su to dva kljuna
elementa oseaja.


, , ,


. ,

... , ...
.
... ! ! , . , , ...
.
,
,
, . ,
, ,
(-). ,
,
. ,
.
, , , .
,
, , .
, , ,
.
, . ,

.
.
, . .
,
. ,
,
,

, , , , , .
.

MOJ TATA HEROJ

Ljudi kau da o ivotu najvie znaju starci i deca, i da je ivot otar kao seivo. Idui po
takvoj ivici ovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. ivot je pun
izazova, junaci su tu meu nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i
dela.
Bila je to ona nesrena, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao ta je rat, ali
sam svuda oko sebe oseao zebnju i strah. Oca danima nisam viao. Ponekad bi naiao
da obie sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je lem i puku. Govorio je da
e sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prela u stradanje. Bombe su
bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo vee bombardovanja...
Nita se ne uje od aviona i silnih eksplozija. Svi utimo i ekamo. ekamo da to jednom
prestane. i ne pomiljamo da neto moe da nam se desi. A onda odjednom sve se
zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otili, vatra se irila
ka kuama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuu uao moj otac. Seam
se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao ivu glavu. Izali smo
napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi
put video kako mu se suze slivaju niz lice. Gori naa zgrada, tiho je rekao vojnicima. A
onda se kroz no prolomio njegov odsean glas: ko je dobrovoljac da idemo da gasimo
vatru? nije tu bilo razmiljanja, kolebanja. Svi vojnici i stareine su kao jedan poleteli u
kamion i otili u vatrenu no. Vodio ih je moj tata.
Dugi sati ekanja. Vatra se stiavala, gotovo je nema vie. Da li je moj otac iv?
Poinjem da plaem, a onda ujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, aav, ali iv. I
ostali su ivi i nepovreeni. uo sam vojnike kako priaju da je moj otac uleteo u vatru
da iznese aparate za gaenje poara, da su mislili da se nee vratiti iv iz vatrene
stihije. A on evo ga iv ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci dri sliku nas
etvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da
to nije nita.
Poelo je da svie. Tatin kamion je otiao prema planini. Neto u meni je htelo da pukne
od radosti, hteo sam da viknem, da plaem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da
kaem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otiao u Beograd da pravi
poloaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog poloaja oboren je uveni nevidljivi.
Srean sam to je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i
postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka uva na posebnom mestu. U njoj se
nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.


, ,
... ...
... ...

. , ,
. , ,
, ,
.
...
, , , ...
.
. , ,
,
,

, . ,
; , , ,
,
, . ,

;
,
,

.
. ,
, ; ,
, , ,

... , ,

.
, .
, , ,

, . ...
, , ,
,

... , ,

,
...

,
. .
, , ,,, ,
,,.
,
.
.
. ,
.
,
, . , ,
.
.
: ,
; ,
, ,,
, .
,

,,.
,, ,
. ,
,
. , ,
, .

, .
,
. ,
, : ,, ,
, ,, , , .


, , , , .
. . ... ... ... ...
... ! .
!
. . :
, . . !
! , , , .
. ,
. . , .
: . , ...
, . :
! ! !
. ,
! : , ,
.
, ; ,
. .
. !
: ,, ! !
. ! , ,
, . , !
,
, .
... . ,
. , .
, ! ...
! !
. .
. . !
! ? !
, . ... .
. . ...
, ?

Kod ovjeka je ljubav tako velika da se zblii i sa onima koje nikada pre nije video
Sjeam se To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oima, jasno kao suza.
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se die. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trim i osjeam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Pouri, otii e nam voz.. urim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
saplie mi noge i osjeam kako gubim ravnoteu i moje lice doivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leala tu, minut, dva, moda tri ko e ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Prua mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podie. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeima, ve se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, ba kao to Sunce miluje oroenu kronju trenje. Uini mi se da
se vrijeme razvedri. Nita strano, proi e. rekla je, skidajui mi kamenie sa
obraza, lagano, plaei se da me ne povrijedi. Neto je u njoj bilo udno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam neto iznutra govori, upuuje
vas, osjeate da je tako, i kad bi vas neko pitao: Zato tako mislite? vi biste mu
samo kratko odgovorili: Ne znam. Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko udo. Malo glupo, znam. Postieno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivi se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvi na petama pitala: Zato ste
tuni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevi joj suze u oima koje zatreperie kao blagi talas usred velikog
okeana. ivot keri, ivot me ranio... rijei su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. Ko sam ja da diram po tuim
oiljcima? Ko sam ja da otvaram tue rane? prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla hvala. ula sam njeno: Ostaj mi zbogom
keri... Suze su mi navrle kao plima i nisam eljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
uo se pisak lokomotive u daljini. urno sam potrala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. Ona je stvarna rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: Gdje si ti do sad? Duga pria,majko...


. , ,

. ,

, .
, ,
.
, , .
, , .
, ,

, . , ,
,
, .
, , , .
,
.

, .
.
, , .
, .
, ,

, ,
,
, .
, , .
, :

.
, , ,

.
, .
,
.
, . .


.
, . ,
, .
.
.
, , , .
. ? , ,
. . . ,
, . , ,
, .
.
, .
, , ,
. ,
, , .
,
. , . ,
. .
,
. .


,
,
, .
,
. ,
, , , .
, ,
, .
, ,
, , ...
, .
, , ,
... , ,
. , , ,
, ,
, ,
,
, , ,
...
, ,
, .
, ,
, ,
, .

 -
,

.
, , .
,
.

.
,
.


.
...

, .
.
,
.
, ,
.
, , ,
.
, ,

.
, .
, , ,
, .
,
.
, ,
.


, .
, . ,
.
, , , . ,
,
, .
,
.
, .
.
,
.
.
.
. , , ,
, ,
, .
, . ...
, ,
. ...
. .
, , .
! , ,
. , !
, :
... , !


. ,
, ,
, , ,
.
,
. , ,
. .
.
, .
, , , .
, ,
.
.
, , . ,
. ,
: .
, , . ,
. a
. , , , ,
...
,
... , . .
, , , .
, , ?
, . , .
.
!

Kad bi progovorila moja klupa

Secate li se kada smo se prvi put sreli, nasih prvih casova, odmora, prvih kontakta,
ogovaranja, prigovaranja, poruka i leksikona? Secate li se toga? A, secate li se onda nasih
nestasluka, prvih problema koje smo pravili razrednoj, prvih ukora, ocena, raznih anegdota
sa casova i van njih, koje su nas zblizile, tek toliko da nas niko ne moze rastaviti? Ja znam
nekoga ko se sigurno seca. Moja klupa.
Moja klupa prati moje detinjstvo i odrastanje. Zna za moju prvu lutkicu, prvu skolsku
drugaricu, pa i za prvu ljubav i sve nemire koje ona izaziva. Moja prva ljubav, jedna od
najlepsih uspomena iz skolskih dana, bio je jedan plavi decak iz druge klupe koji me je
stalno zadirkivao. Vukao me je za kosu kad sam sedela ispred njega, bockao me hemijskom
olovkom, a kad bi mu to dosadilo pravio bi papirne kuglice i gadjao kroz praznu cev iste te
hemijske. Mrzela sam ga iz dna duse, ali kad smo krenuli u sesti razred, on se nekako
promenio. Na casu tehnickog uvek bi mi sekao lim ili busio rupe kad je bilo potrebno. "Vi
devojcice ste smotane za to", pricao je dok je radio. Secam se kada me je prvi put uhvatio
za ruku i pogledao me pravo u oci. Pomislila sam da mozda i on oseca isto sto i ja, ali on je
samo zeleo svesku iz matematike. Smejala sam se na svaku njegovu rec, crvenela na svaki
pogled uprt u mene i drhtala svaki put kad bi me slucajno okrzao po ruci prolazeci pored
mene, a on se pravio da to ne primecuje. Nakog dana provedenog sa njim bila sam kao
opijena. Nikoga nisam videla. Secam se samo da sam lezala na podu u sobi i gledala pola
sata u plafon, a kroz telo su mi prolazile neke cudne vibracije.
Sutradan mi je vratio svesku. Kada mi je prisao, pitala sam ga da li je naucio, kao sto to
obicno cinim, ali on je samo klimnuo glavnom i otisao nazad u svoju klupu, nastavljajuci da
cavrlja sa drugom do sebe. Prolazili su dani, a on me je ignorisao. Kad bi ga nesto pitala,
samo je klimao glavom ili pricao da ne zna, kad god bi pocela da ga zafrkavam, pravio se da
je vrlo zauzet i da nema vremena. Ni sama nisam znala zasto.
Na narednom casu tehnickog nije se ponudio da mi pomogne. Sedela sam na mestu sa
netaknutim parcetom lima u ruci, ne zato sto sam, kako on kaze, bila smotana, vec zato sto
sam razmisljala u cemu sam pogresila. Verovatno to nikada necu ni saznati, ali duboko u
meni ostace sacuvano secanje na plavog decaka iz druge klupe.


,
- . ,
.
.
. , .

, . -
.
.
, ,
. .
, .
.
, .
, , .

. .
. , ,
, .

.

Nije ovek ono to misli, ve ono to ini

Na ovom svetu ima puno onih koji ine dobra dela, po tome ih ljudi vide i procenjuju...

ovek ne treba biti pasivni mislilac, ve da se aktivno ukljui u ivot, da stvara, da menja
svet oko sebe. To to radi bie verovatno u skladu sa njegovim mislima, idejama, ali puke
misli nisu dovoljne.
Danas je puno onih kojima treba neka pomo, koji se bore za ivot na ovaj ili onaj nain, i
svi misle da treba da im se pomogne ali se sve zavrava na tome...
Danas su teka vremena, nisu svi u stanju da preduzmu neto konkretno i uine nekome
dobro delo, ali i kao takvi, svi imaju neki komentar i opravdanje da odbrane sebe.
Svakodnevno u medijima moemo videti da je ovaj ili onaj pomogao nekoj porodici, poklonio
svoje da bi drugi imali, uinio dobro delo, ali sve to lii na dobru reklamu. Niko nema
iskrenog oseaja da zaista pomogne nekome i shvati da nekome treba pomo...
Ovo su samo neke injenice, navela sam one o najaktivnijim problemima dananjice. Ljudi
svakodnevno ine dobre stvari, koje nam svakodnevno olakavaju ivot i ine ga lepim. Tu
je naa porodica, nai prijatelji, okolina, koji svakodnevno ine dobre stvari za nas. Pitam se
da li su i svi oni zadovoljni samnom ?... i da li oni cene ono to ja inim za njih i uopte
? Takoe, danas se postavlja pitanje da li treba initi dobra dela, jer svako gleda samo sebe
?
to se mene same tie, uvek sam se trudila da imam cilj, da ne izneverim sebe i druge, i da
pomognem onima kojima je pomo stvarno potrebna... bez obzira li to cenili ili ne, jer u
svakako na kraju znati da sam dala sve od sebe i da sam uradila ono to sam mogla, sa
istom saveu...
ineci dobra dela verujemo da postajemo dobre osobe i negde duboko u sebi verujemo da
ako smo dobre osobe dobro e nam se i vratiti. Svesni smo da to moze da se gleda i tako
da na neki nain imamo i koristi od toga. A ta korist se ogleda u tome to e nam savest biti
mirnija i sto bi zaludno verovali da ako inimo dobra dela dobro e nam se i vratiti.

.
. .
?
, . , ,
. , .
, .
, . ,
. , .
, . ,
, ,
, . ?
.
.
. .
, .
.
. .

. , , . .
, .
.
, , .
,
. , ,
.
, , ,
. ,
. , ,
. , .
, , .
, , . .
.
. ,
.
, , .

 , ,
. ,
. .

Stranac
Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o ovekovoj
usamljenosti, otuenosti, besmislu, i apsurdu ota. Roman se zato i zove stranac to je
Merso stranac drutvu, a drutvo njemu.U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je
apsurdan poloaj oveka u svetu jer ma ta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kae da
ako ovek ide lagano po suncu dobie sunanicu-umree, ako ide suvie brzo oznoji se i
umire.Znai izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema.Merso osea da u svetu gde i ne
moe da utie na svet i da ga menja.On samo moe da napravi izbor od onoga ta mu se u
ivotu nudi, odnosno izbor po svome ponaanju ne menjajui ni sebe ni svet.Postavlja se
pitanje nehotinog ubistva Arapina, da li ovek ima pravo da drugom oveku oduzme ivot, i
da li sud ima pravo i drutvo da Mersou oduzmu vot.U ime koje pravde se nekome ivot
oduzima?Kakva je to pravda ako isto tako postupa zloinaki, kao i sam zloinac?Mersou
se sudi ustvari za bezoseajnost i indiferentnost u njegovom ponaanju na sudu.Postavlja
se pitanje da li je on zaista bezoseajan ovek ili je ovek koji osea ali ne ispoljava
oseanja?Da nije poinio ubistvo za koje mu se sudi, drutvo ga ne bi igosalo, niti bi mu
sudilo za njegove moralne osobine, kao to mu inae sude za bezoseajnost.U romanu
Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i reenicu a roman kao takav nudi vie razliitih
poruka:Merso poseduje unutranje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u
razgovoru sa svetenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru
pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu duu i on doivl;java pravi moralni
preobraaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje graanskog sveta i
religije kojima taj Bog pripada.On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i
zemaljski ivot primedbom da ne vodi brigu o Bogu i dui.Odbacujui la graanskog sveta i
religije u tom afektnom ponaanju, dolazi do oseaja slobode ba zato to se oslobodio
pripadnosti drutva koje je odbacio kao to je ono odbacilo njega.Merso voli svoju majku jer
je prva reenica:"Danas je mama umrla" , ali ujedno bei od nje.Postavlja se pitanje ako je
on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je utala, nije
sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu.Nesumnjivo
da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu
doprinosi razdvajanju njegove linosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavi u
neku ravnodunost i skuenost.Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zato mu sudi
drutvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlaenje pred ivotom.Dugi zatvorski
dani odvajaju Mersoa od ivotne svakodnevnice i okreu ga ka unutranjem ivotu, a da bi

on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono to je u njemu godinama bilo

zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji dogaaj u njegovom ivotu, dramatiniji
od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostie najvii i najvei mogui stepen svog emocijalnog
ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdraen i izazvan upornou da e se moliti Bogu za
njega to izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut ivotu a ne nebu.Svoj gnev je izlio
na popa, a to se odnosi na drutvo, svet dvolinog morala koji ga je prvo sudio, pa alio i
molio za njega.U tim trenucima u eliji misli na majku i tada shvata zato je ona na kraju
ivota nala verenika i upustila se u igru poinjanja ivota.On se u zatvoru nalazi i u istoj
situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase ivoti, osetila blizinu smrti i oslobaanje i
spremnost da sve ponovo iznova preivi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije
sa majkom:I ona se u tome domu koji lii na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti.Sada je
Merso mogao da razume zato se majka igrala verenitva i da je ona to doivela u odnosu
na drutvo kao i ona sada kao oslobaanje od drutva i pobunu protiv njega. Zato je Merso
smtrao da niko nema prava da plae za njom jer je u domu doivela osloboenje kao i on u
zatvoru. U 3 dramatina trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u seanju mu se
pojavljuje slika majke, seanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznou situacije u kojoj
se nalazi.Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zloina na plai, a trei je nakon
petomesenog boravka u zatvoru kada mu se u seanju javlja lik majke.Nerazmren odnos
Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je uo komiju Salamana da plae za psom, a on
nije za majkom.On je mislio na majku po asocijaciji slinosti situacija odnosno gubitka nekog
dragog.Na jednom mestu Merso kae: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to nita ne
znai.Sva zdrava ljudska bia prieljkuju manje-vie smrt onih koje vole".Tu se osea njegov
apsurdan odnos prema majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa
okolinom, vidi se da ih karakteriu ravnodunost, skuenost, on ne preduzima inicijativu ve
odgovara na tuu inicijativu.Jedna zona linosti, oblast Mersovih oseanja stalno je
potisnuta.Mersov drutveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on
je ovek koji je izgubio osnovni ivotni impuls sa isticanjem, prirodnom eljom za
uvaavanje.Nesvesno prua otpor vidrom izraenih emocija, miran, utljiv je u dobrim
odnosima sa drugim linostima.On je u drutvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene.
Merso samo nije inicijator i nee sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.

Zemlja ne pripada oveku ve ovek pripada Zemlji

Svaka maina koju je ovek napravio da bi olaksao sebi ivot, isputa otrove u prirodu. Oni
nikome nisu upadali u oi i niko nije smatrao da tome treba nai reenje. Svaki sprej znaio
je trovanje i smanjenje vazdunog omotaa, svaki fabriki dim smanjivao je mogunost
udisanja sveeg vazduha... I tako u nedogled, sve dok se jednog dana nismo nali u poziciji
da ne vidimo susednu zgradu od zagaenja,izduvnih gasova i smoga. Nije nita bolje ni u
nekim porodicama, u kojima roditelji pue u prisustvu svojih beba, i od malena ih truju. ta
je potrebno da se desi pa da ovek shvati da sve to to radi, ne radi u svoju korist? Naunici
svakodnevno upozoravaju na opasnost od tetnih gasova, na smanjenje vazdunog
omotaa, topljenje gleera, globalno zagrevanje... Mi samo zadovoljni odlaskom na sve
planinski, ali nee ni te planine, na kojima svakodnevno niu nove kue, hoteli... biti naa
plua, na spasilac. Njihova malobrojna drvea prestace da diu za nas.
Ne treba zaboraviti divnu izreku: ,,Mi ovu planetu nismo nasledili od naih oeva, ve smo je
pozajmili od naih unuka. Svi dobro znamo ta radimo sa nasledstvom, neko ga potroi,
mnogi unite a retko ko ga uva i neguje. To isto vai i za ovu planetu. ovek se ponaa
kao da je ono tu za njegovog ivota, a zatim umire s njim. Ne! Mi smo sve ovo pozajmili od
naih nerodjenih i treba to da im ostavimo.

Nismo ni deca ni odrasli

Odrasli, odrasli, odrasli.Stalno cujem ovu rec. Svi spominju kako odrasli mogu ovo, mogu
ono, smeju da idu tamo, mogu da rade sta zele. Kada sam bila mala stalno su mi govorili,
kada odrastes moci ces i ti.
Evo, sada sam odrasla. I sta sad? Sad cu kao moci da radim sve sto pozelim. Varate se!
Opet zavisim od roditelja. Opet moram da ih pitam:``Mama, jel mogu da ostanem u gradu do
2h, ima super zurka u tamo nekom kafeu``. Nista se nije promenilo! Kada sam bila mala, I
kad napravim neku glupost, oproste mi, zato sto sam mala. A sad? Sad mi nista ne
oprastaju. Jos me I okrivljuju za tamo nekle stvarri koje je uradio moj brat. Zelim da budem
velika. Da me svi posmatraju , kao eno je ona velika devojka! Kada sam imala sest godina,
stalno sam oblacila mamine suknje, koje su meni bile kao haljine, I obuvala mamine cipele
sa stiklom. Onda bih stala ispred ogledala I satima pevala I igrala. To me je cinilo srecnom.
Osecala sam se kao velika osoba. Sada jesam velika. Hocu da nosim cipele sa stiklom,
idem u grad, da se vracam kasno, da budem odgovorna, da se I ja pitam za nesto. Eto to
bih volela. Mozda ce to sa godinama doci. Videcu! Pa cu vam za nekoliko godina reci.
Mada, kad malo bolje razmislim, meni je lepo ovako. Kazu da je ovo najlepsi period u zivotu.
Ja jos ne mogu suditi o tome, jer ne znam kako ce biti posle. Znate li kad sam shvatila da
sam velika? Tokom letnjeg raspusta sam skoro svake veceri izlazila u grad. Preko dana
sam nosila pantalonice, majcu, vezanu kosu. A uvece? Suknjica, majcica, sandalice sa
stiklom, pustena kosa, sminka, torbica Da me covek ne prepozna. Totalno druga osoba. I
onda se pitam, sta se to desilo sa mnom? Kako sam se tako brzo i iznenada pretvorila od
male devojcice u devojku. Cudno je to!
Moze li mi neko sad reci? Sta smo mi sad Jer smo deca, ili smo odrasli? Razmisljala sam

skoro o tome, ali nemam odgovora. Mislim da smo negde na prelazu, kao velika deca. Eto,
nasla sam odgovor. Sad kad me neko pita sta smo, reci cu da smo mi, velika deca. Jel sam
u pravu?

Oi su ogledalo due?
esto nismo ni svesni da je ono to smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.S druge
strane,ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One
su,najcesce,ono prvo sto pri susretu primetimo.Cak I kada se sa nekim prvi put
sretnemo,mozemo ga pozdraviti ocima,kao da smo mu pruzili ruku-I pri tom,treba zapamtiti
da li je pozdrav bio uzvracen.Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci,ako
deluje odsutno,sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I
bez reci
U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom,vec I da
prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima I otkrivaju citav niz
osecanja,od ljubavi do mrznje.Raspon emocija I izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci
zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi,ma koliko se ona
pretvarala da je nesto sto nije,oci je uglavnom odaju.Ipak,smatram da koliko god neko da
krije svoja osecanja I osecanja itrenutna stanja,oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji
neko gleda,vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.
Mozda,pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo a oci za njim vape.One u
svakom bicu zele videti sebe.Oci su sebicne I toppleCakle samo kada im se daruje nesto
materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenjaOne reaguju na dodir,na boje,na ono sto im
pricinjava trenutno zadovoljstvo ili,pak razocaranje,ali one nisu ogledalo dusenedusi
ogledalo ne treba,dusa je sama sebi dovoljna,ali ne zato sto je sebicna,nego iz nekih mnogo
dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susuDa dusa moze bez ociju dokaz
su slepi ljudi,a I oci bez duse cest su slucaj.Oci,tacnije pogled je deo covekove mimike iz
koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.Iz ociju moze kojesta da se procita,ali zato ima onih
koji znaju da se pretvaraju I da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo
duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da
procitaju pogled,postoje I oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla
istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju,kao ni
boja,vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice pa
da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.Ja sam toga uvek
svesna,pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno,bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u
mojim ocima.Mozda me,posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu

impresiju,koja me,kako se ispostavlja,malo puta prevarila.Dakle,stvar je u sustini necijeg

bica jer svi mi imamo dobre I lose osobine,ali ipak neke od njih preovladavaju.

Moje novo drustvo

Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo
drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i
olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise
dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka
zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u
usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je
samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari
poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo
uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili
ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio
grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam
da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo
ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i
jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku.
Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim.
Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke
zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele
price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi
neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao
nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom
novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije
kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.

Pred jednim umetnickim delom

Ustala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez
ijednog oblaka,sunce se probijalo kroz ogromne kronje.Koraala sam krivudavom stazom
oslukujui cvrkut ptica.Nita drugo sem tog nestanog hora nije remetilo moje misli koje su
neumorno lutale prolou.
Oseala sam kako sa izuzetnom lakoom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu
svetog Teodora kako bljeti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoraim s one
strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zakljuana.Razoarano
sam se okrenula razmiljajui kuda dalje,kad spazih ljupku kuicu blizu crkve.Neodoljivo je
podseala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je
lutka ucila lepim manirima.
Onda ugledah taj stoi koji mi je privukao panju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj
nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subi..Stajala sam ispred
kue I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je
ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je
pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona
Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta
predstavlja,kad je I kako nastala.
Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom
mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro
namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni
milimetar.Njegova okrugla ploa kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u
boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta
mesavina odolevala je I kisi I snegu.
Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se
sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih
kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz
pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise pojedi me na
njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom
razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se
ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci
Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.

,
... ,
,
. , ,
, ...
... ,
, ... . ,
, .

, . ...
, , .
.
p ,
a ... .
, , , . ...
,
. ...
... , a
. , ...
:
.
?
... ...

Opis moje dnevne sobe

. .
. .
.
, .
, , . ,

. ,
. ,
. ,
. , .
.
, .
, .
, .

,

Lutam i sanjam
Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijskiorkestar.
Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na komu se ja za
nekoliko trenutaka nai.uje se aplauz. lanovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na
kraju - ja. Dok hodamdo mesta namenjenog solisti, publika ne tedi dlanove. Flauta i mojim
rukama presijavase pod svetlou jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj
SaliOstaje iostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i zapoinjem
prvetaktoveMuzika i ja polako postajemo jedno. ivimo zajedno taj trenutak koji deluje
veno...Ostaje zapisan negde duboko u meni... Potpuno me obuzima ta udesna melodija i
ja vienisam ja. Vie se ne oseam kao stvarno bie... ivim svoju bajku iz detinjstva...
Drugi zamene vie ne postoje... Orkestar je sve tii... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo
mojamuzika i ja. Ona se razliva po celoj sali Nita me vie ne zanima... Preputam joj
se...Plaim se da otvorim oi... Plaim se da u je izgubiti, iako je jaa od mene...
Nerazmiljam ni o emu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim
priekoju sam jednom ispriala dok sam ba ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li
moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono to ujem lepe od svega to sam
uivotu sluala. I sigurna sam da to to se deava ostaje urezano duboko u svakom
deliumene... Shvatam da radim neto bitno, neto to ini moju linost...Dolazim do kraja
kompozicije. Ne elim da zavrim, ali ipak to inim... Otvaram oi i...Postajem svesna
stvarnosti... Nalazim se u sveanoj Sali muzike kole, iza mene senalazi klavir, a ispred
mene pedesetak ljudi koji su se tu sluajno zatekli... Jedino je idalje tu onaj sjaj flaute koji
lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku elju... Poela sam jo pre izlaska na
binu....Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjaava onaj iz mog sna...
Nadjaavaaplauz stotina ljudi. Pokuavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i
gledam taozarena lica ljudi koje sam uspela da oduevim svojom muzikom. Kroz misli mi
prolazenote koji sam upravo odsvirala. Shvatam da ak ni muzika nije bila onakva kakva je
ustvarnosti...Ovaj dan cu zauvek pamtitidan kada sam stala na te daske ,dan kada sam
ostvarilamaker deo mog velikog sna

. , , ,
, ,
.

. ,
,
.
, .
. ,

 , ,
.
, . ,
. , ,
, , . ,
. ,
, ,
, , !
,
. ,
. , .
. , ,

.
, . ,
, , ,
. , !
. , ,
.
.
, . , ,
,
, .

Nikola Tesla, Moja omiljena licnost

!
, ,
,
180 , .
. , ,
. ,
, ,
. ,
. .

 .
, .
.
.
, a to je I najverovatnije ono zbog cega je Tesla
ostao u zivotu.
1893. 1895. .


, ,
,
.

.
T .
700

.
- -
. je agao .
. : ,
24 . - , ,
, , , , , .
.
.
, Sve
radnje i postupke koje je ponavljao morali su da budu deljivi sa tri i ukoliko bi pogreio, bio je
prinuen da sve pone iz poetka, ak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.. Poznato je
da se nikada nije rukovao, ali to nije inio iz higijenskih razloga, ve zato to je imao fobiju
od statikog elektriciteta. Brojao je korake u etnji i izraunavao zapreminu tanjira za supu i
oljice za kafu i zalogaja hrane, jer kako je objanjavao, drugaije nije mogao da "uiva u
jelu".
M se , .
.

.
3327 33. 8. 1943. 87.
.
, ,
, ,
, . Jedan od njegovih citata je :
,

. , je
.
. ,
. , ,

Ceznem da ti kazem najdublje reci

Ceznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to
je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti
da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnim...Posmatram te i pozelim da
vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se
smejla...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratila ljubav koju cuvam samo za tebe...u
trenutku sve bih ti rekao al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos
veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi
pomisao da cu biti duboko povredjen. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj
bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju ove lude godine i skupim
hrabrosti i sve ti kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec
bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogoa bih tako danima i
satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar
onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Voleo bih da ti kazem koliko te
volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko
jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo
jednom poslusas,zar trazim previse?Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda
pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to
nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju
za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja
suza..

Moc reci i jezika

Jezik I reci predstavljaju moc, jer kroz govor razumemo stvarnost I same sebe. Nas vlastiti
nacin upotrebe jezika mnogo govori o nama samima.
Koliko mogu reci, toliki je moj svet., rekao je jedan filozof sto je u to vreme pokrenuo svet.
U danasnje vreme, kada imamo puno nacina komunikacije, mislim da u ovome I te kako ima
istine. Ljudi danas mnogo pricaju, i to sto kazu nema vise nikakvu vrednost. Dok prolazimo
ulicom cujemo samo prazne reci, izgovorene nesvesno..milioni bespotrebnih informacija koji
bombarduju nas um, svakodnevno. Sa televizije, radija, novina, interneta, ulice..iz autobusa,
gde god se okrenem samo zombiji iz kojih izlaze prazne reci, bez ikakve vrednosti. Nas

vlastiti nacin upotrebe reci I jezika mnogo govori o nama. Izbor izraza uslovljen je nasim
stavovima, pogledima na zivot, mastanjima kao I mnogim opredeljenjima.
Rec je data coveku da bi mogao sakriti svoje misli, rece Malagrida. Dosta je istine u tome I
ma koliko se odupirali ,reci umeju jako da povrede, a I da nas uvere u neke lepe stvari. Rec
ima moc, vecu nego sto bismo zeleli. Za mene, moc reci dolazi sa usana onog ko mi je
bitan, cije misljenje cenim I postujem. Ono sto rec cini mocnim, nije sta se prica, vec ko
prica.
Jezik kosti nema, ali kosti lomi je narodna izreka koja mnogo toga kaze u samo jednoj
recenici. Ne treba biti toliko mudar I pametan da bi je razumeo. Svakome je jasno da jezik
kao organ u covecijem telu nema kosti, ali da l ice ovu drugu tvrdnju svi razumeti? Ne
verujem. Ne verujem, zato sto nisus vi doziveli tu patnju, bol, ranu na dusi koju izazove
samo jedna izgovorena rec koja se vise ne moze povuci. Nekada I sami povredimo drugu
osobu, svesno ili nesvesno I nikada I necemo shvatiti koliki je taj bol, sve dok ga jednog
dana ne osetimo. Sve dok jednog dana ne cujemo jednako bolnu I uvredljivu re cod strane
nekog nama dragog. Sve ce se tada srusiti, mi cemo se razocarati, nikada necemo moci da
zalecimo ranu na dusi. I posle samo jedne reci Izvini. Nece nam biti mnogo lakes, jer takve
se stvari ne zaboravljaju.
Zar nije prava umetnost reci jednostavne stvari na jos jednostavniji nacin?

Prijateljstvo je rod koji se po dusi izabere

U zivotu postoji mnogo stvari kroz koje ne mozemo prolaziti sami,a sve i da tih stvari postoji
mnogo manje, lepse ih je proziveti s'nekim. Mnogo ljudi prodje kroz nas zivot, uzme sta im je
potrebno, i odu, ali ostaju oni koji su tu zbog nas, a ne zbog sebe, oni koji daju a ne traze
nista za uzvrat.

Ono sto sam ja naucila kroz zivot jeste da se prijateljstvo ne bira, ono biva ko zna zbog
cega, kao i ljubav, a ljubav je valjda jedina stvar koja nema definiciju, koju ne treba
objasnjavati i traziti joj razloge. Prijateljstvo,u stvari, znaci ljubav. Sve drugo moze da se
prevari ali to ne moze! Sve drugo moze da se izmakne i ostane nedoreceno ali to ne moze
jer zavisi od nas. Ne mogu da kazem : "Budi mi prijatelj!" ali mogu reci: "Bicu ti prijatelj!"
Prijatelj ne moze biti svako, i njih ne moze biti mnogo. Prijatelj ima mana i nije tu samo da sa
tobom podeli dobro, vec je tu da kaze ono sto misli, da nas svojim kritikama natera da
preispitamo neke odluke i uputi nas na pravi put, misleci i zeleci nam samo dobro i samo
najbolje! Za prijatelja se vezujemo vremenom, on postaje deo nas, njegova razmisljanja su
povezana s' nasim i osecamo sve sto i on oseca. On moze biti posve razlicit od nas samih,
kako po izgledu tako i duhom, jer pravo prijateljstvo ne trpi predrasude. Prijateljstva nisu
trajna ako jedna strana daje sebe, a druga se stedi. Moramo znati da cenimo svaki plemenit
postupak, svako saosecanje sa nasim bolom, nasom tugom, svaki savet i toplu rec. Nikada
se ne smemo zapitati zasto mi to cinimo,jer ako se preispitujemo onda to nije ono iskreno, iz

srca. Tada prestajemo biti prijatelj! Danas su prijateljstva povrsna: tajne vise nisu tajne i
skoro je isto da li je ispricala celom svetu ili samo jednoj osobi. Sve manje je zrtvovanja,
zalaganja, darivanja drugima i za druge. Sve vise je ljudi koji zele da menjaju ljude, a ne da
ih prihvataju onakvim kakvim jesu.
Ja sebe smatram srecnom, jer imam prijatelja kog nisam birala valjda su se duse same
privukle. Dovoljno mi je da znam da bih joj se uvek nasla i u dobru, i u zlu a srce mi je jos
ispunjenije kada znam da je ona za mene vec mnogo ucinila i da me prihvata ovakvu kakva
jesam. Hvala prijatelju!

Izumiranje srpskog jezika i cirilice

Za iv jezik je normalno da se razvija primajuci pozajmljenice iz drugih jezika. Veliki deo
srpskog jezika je sainjen od pozajmljenica koje su se toliko odomaile da teko moemo
sastaviti reenicu, a da u njoj ne bude rei koje su originalno srpske. Teko emo nai i
odgovarajue zamenice za neke rei iz stranih jezika koje su se odomaile u "nepravednoj"
formi, a da one ne zvue nakaradno. Kako drugaije rei hardware? Software? ak i
pokuaju bukvalnog prevoda (hard disk-tvrdi disk) nisu se "primile". Naravno potpuno je
drugi problem to se neke rei koriste potpuno neadekvatno i na silu "uvoze" iz stranih
jezika... Zato koristiti by the way umesto usput reeno, OK umesto dobro i sl.? Pitanje je
gde postaviti granicu? Ono to me mnogo vie ljuti i brine od pozajmljenica je
nepoznavanje- I TO POTPUNO NEPOZNAVANJE- osnovnih pravopisnih i gramatikoh
pravila ljudi koji vae za obrazovane! Koliko puta ljudi ne znaju kada se reca NE pie
odvojeno, a kada spojeno, koliko je puta neko pomeao JER i JEL ili "progutao" poneko
slovo... Ostale primere i da ne navodim... A sve je to pravopis koji se ui u niim razredima
osnovne kole... A udo je da ba oni koji se najvie busaju u grudi svojim srpstvom
najmanje poznaju svoj maternji jezik... Jo tunije je to to nae pismo - irilica izumire! Za
razliku od Rusa, Bugara ili Grka jedino su Srbi prihvatili latinicu kao drugo pismo, a irilicu
skoro i da ne koriste... Pored toga, danas deca ue strane jezike od kada krenu u obdanite,
a jo ne znaju ni srpski jezik dobro da govore... danas ljudi u Srbiji jako malo itaju (ako
izostavimo dnevne novine) to dovodi do siromanog fonda rei pa ljudi ne znaju kako da se
izraze...
Zato nam se sve ovo deava?! Zato to ne znamo da poshtujemo i negujemo sebe i svoju
kulturu, a drugim se divimo... Uostalom, zato se srpski ili ruski jezik ne bi uili u drugim
dravama kao strani jezik umesto nemakog, engleskog ili francuskog?