KRITIČNA MASA
Dovezao sam se do restorana i parkirao kola, a onda sam za trenutak razmislio. Šarlen je, znaosam to, već bila unutra, i čekala je da razgovara sa mnom. Zašto? Šest godina od nje nisam čuo ni reči.Zašto se pojavila sada, kada sam rešio da se povučem na nedelju dana u prirodu?Izašao sam iz kola i krenuo prema restoranu. Iza mene, poslednji zraci sunca koje je zalazilo, bojili su u zlatno parking koji je bio vlažan. Pre samo sat vremena sve je bilo potopljeno kišom iolujom, i sada je letnje veče bilo prohladno, i zbog svetla koje je polako nestajalo, skoro nadrealno.Mladi mesec se pojavljivao na nebu.Dok sam koračao, sećanje na Šarlen mi je ispunjavalo misli. Da li je još uvek bila prelepa?Kako ju je vreme promenilo? I šta da mislim o tom rukopisu koji su pronašli u Južnoj Americi, i okome nije mogla da dočeka da mi ispriča?Imam dva sata između dva leta na aerodromu – rekla mi je preko telefona. – Da li možeš da ručašsa mnom? Svideće ti se ono o čemu se govori u tom rukopisu – podseća na neku tvoju misteriju.Moja misterija? Šta li je mislila kada je to rekla?Restoran je bio prepun. Nekoliko parova je čekalo mesto. Kada sam pronašao domaćicu restorana,rekla mi je da je Šarlen već sela, i uputila me je na terasu iza glavne sale za ručavanje.Popeo sam se uza stepenice i primetio da je gomila ljudi okružila jedan sto. Među tim ljudima su bila i dva policajca. Iznenada, policajci su se okrenuli i prošli brzo pored mene, stepenicama. Pošto suse i svi drugi ljudi sklonili, mogao sam da vidim osobu koja je, izgleda, bila u centru pažnje – žena,koja je još uvek sedela za stolom... Šarlen!Brzo sam joj prišao. – Šarlen, šta se dešava? Šta nije u redu?Glavom je napravila ogorčeni pokret, a onda je ustala i pružila mi svoj očaravajući osmeh. Primetiosam da joj je kosa bila malo drugačija, ali joj je lice bilo isto onakvo kakvog se ja sećam: sitne, lepecrte lica, pune usne, ogromne plave oči. Nećeš mi verovati – rekla je, grleći me prijateljski. – Pre nekoliko minuta sam otišla do toaleta i zato vreme mi je neko ukrao tašnu.Šta si imala u njoj? Ništa važno, samo neke knjige i časopise koje sam kupila za put. Smešno je. Ljudi koji su sedeli zadrugim stolovima rekli su mi da je jedan čovek samo ušao, uzeo tašnu i izašao. Opisali su tog čoveka policiji, i oni su rekli da će pretražiti okolinu.Možda bih ja mogao da im pomognem? Ne, ne, zaboravimo na to. Nemam puno vremena i hoću da razgovaram sa tobom.Složio sam se i onda smo seli. Kelner je prišao, pogledali smo meni i naručili jelo. Posle toga smodeset, petnaest minuta pričali neobavezno. Ja sam pokušao da sakrijem svoju odluku da se povučem usamoću, ali je Šarlen osetila moju neodređenost.I šta se to zaista dešava sa tobom? – pitala je.Pogledao sam je u oči, onako prodorno kao što je ona mene. – Želiš odmah da čuješ celu priču, zar ne?Uvek – rekla je.Pa, istina je da sada izvesno vreme želim da se posvetim sam sebi, i sada sam na jezeru. Radio samnaporno i razmišljam o tome da svoj život usmerim u drugom pravcu.Sećam se da si pričao o tom jezeru. Mislila sam da ste ti i tvoja sestra to prodali. Nismo još, problem je porez na svojinu. Zato što je zemlja tako blizu gradu, porez stalno raste.Klimnula je glavom. – Pa šta nameravaš sada da radiš?Još uvek ne znam. Nešto sasvim drugačije.Pogledala me je zainteresovano. – Izgleda da i ti osećaš nemir kao i svi drugi.Pretpostavljam – rekao sam. – Zašto pitaš?To piše u rukopisu.Za trenutak sam se zagledao u nju.Kaži mi nešto o tom rukopisu – rekao sam.
Zavalila se nazad u stolicu da bi prikupila misli, a onda me je ponovo pogledala u oči. – Mislim dasam ti u razgovoru preko telefona spomenula da sam pre nekoliko godina napustila novinarstvo i dasam pristupila istraživačkom timu koji istražuje kulturne i demografske promene za Ujedinjene Nacije.Poslednji zadatak smo imali u Peruu.Dok sam boravila tamo, sređujući neke pronalaske na Univerzitetu u Limi, čula sam glasine ostarom rukopisu koji su pronašli. Ali, niko nije mogao da mi kaže ništa detaljnije, čak ni na katedri zaarheologiju i antropologiju. I kada sam se raspitivala kod ljudi iz vlade, oni su poricali da znaju bilo štao tome.Jedan čovek mi je rekao da vlada zapravo pokušava, zbog nekog razloga, da prikrije postojanjeovog dokumenta. On nije znao ništa bliže da mi objasni.Ti me znaš – nastavila je. – Ja sam radoznala. Kada sam završila svoj posao, odlučila sam daostanem nekoliko dana i da vidim šta mogu da saznam. U početku, svaki put kojim sam krenula bio jećorsokak, ali onda, jednog dana dok sam doručkovala u jednom kafeu u Limi, primetila sam da me posmatra jedan sveštenik. Posle nekoliko minuta, prišao mi je i rekao da je čuo da se interesujem zarukopis. Nije hteo da mi kaže kako se zove, ali je pristao da odgovori na sva moja pitanja.Oklevala je za trenutak, ali me je još uvek gledala napeto.Rekao mi je da rukopis datira iz 600. godine pre Hrista i da predskazuje veliku promenu uljudskom društvu.Kada? – pitao sam.U poslednjim decenijama dvadesetog veka.U naše doba?Da.Kakva će to promena biti? – pitao sam.Za trenutak mi se učinilo kao da joj dosađujem, ali onda je sa naporom rekla: - Sveštenik mi jekazao da je to renesansa svesti, koja se dešava polako. Ona nije religiozna, ali jeste duhovna. Miotkrivamo nešto novo o životu ljudi na ovoj planeti, o smislu naše egzistencije, i prema svešteniku, ovosaznanje će dramatično promeniti čovekovu kulturu.Opet je napravila pauzu, pa je dodala: – Sveštenik mi je rekao da je rukopis podeljen da delove, ili poglavlja, i svaki je posvećen određenom uvidu u život. Rukopis predviđa da će ljudska bića u ovomvremenskom periodu početi da otkrivaju, jedan po jedan, te uvide, onako kako se budemo kretali,odavde gde se sada nalazimo, prema celokupnoj duhovnoj kulturi na Zemlji.Zavrteo sam glavom i cinično podigao obrvu. – Da li ti zaista veruješ u sve to?Pa – rekla je. – Ja mislim...Pogledaj oko sebe – prekinuo sam je, pokazujući joj na svet koji je sedeo za stolovima oko nas. – Ovo je pravi svet. Da li ti vidiš da se tu nešto menja?Baš kada sam to rekao, neko je, sa stola pored zida, besno reagovao. Nisam razumeo šta se dešava,ali reakcija je bila dovoljno glasna da utiša čitav restoran. Prvo sam pomislio da je opet reč o pljački,ali sam onda shvatio da se radi o svađi. Žena, koja je otprilike imala trideset godina, stajala je i gledalaogorčeno u muškarca koji je sedeo preko puta nje. Ne – vikala je. – Problem je u tome što ova veza ne ide onako kako sam ja to želela! Da lirazumeš? Ne ide! – Onda se pribrala, spustila svoju salvetu na sto, i izašla napolje.Šarlen i ja smo se pogledali, zbunjeni što se eksplozija dogodila baš u trenutku kada smoraspravljali o ljudima oko nas. Konačno, Šarlen je pokazala na čoveka koji je ostao sam za stolom irekla: - To je zaista svet koji se menja.Kako? – pitao sam, još uvek rezervisan.Promena počinje sa prvim uvidom, i prema svešteniku, ovaj uvid uvek izbija na površinunesvesno, kao dubok osećaj nemira. Nemira?Da.Kao da nešto tražimo?Upravo tako! U početku nismo sasvim sigurni. Prema rukopisu, mi počinjemo da primećujemo
alternativne vidove iskustva... trenutke u našim životima koji su na neki način drugačiji, intenzivniji iinspirativniji. Ali, mi ne znamo kakvo je to iskustvo i kako da ga održimo, a kada se ono završi,osećamo nezadovoljstvo i nemir zbog života koji ponovo postaje tako običan.Ti misliš da je nemir stajao iza besa one žene?Da. Ona je kao i svi mi. Svi tražimo veće ispunjenje u svom životu i ne zanima nas nešto štoizgleda da će nas unazaditi. Uznemireno traganje je nešto što se nalazi iza ponašanja
prvo ja
, koje jekarakteristično za sve, od Vol Strita do uličnih bandi.Gledala me je pravo u oči. – A kada su u pitanju naši intimni odnosi, postajemo tako zahtevni da ihčinimo gotovo nemogućim. Njena primedba me je podsetila na moje dve poslednje veze. Obe su počele burno, i obe su propale u roku od godinu dana. Kada sam ponovo pogledao Šarlen, ona je strpljivo čekala.Šta mi to zapravo radimo u našim vezama? – pitao sam.Dugo sam sa sveštenikom pričala o tome – odgovorila je. – Rekao mi je da kada su oba partnera uvezama previše zahtevna, kada svaki očekuje da onaj drugi živi u njegovom svetu, da uvek bude tu iučestvuje u njegovim ili njenim naporima, neizbežno se razvija ego bitka.Ono što je rekla je pogodilo pravo u metu. Moje dve poslednje veze su se pretvorile u bitku
ko je jači.
U oba slučaja, naši su se rasporedi našli u sukobu. Ritam je bio suviše brz. Imali smo malovremena da bismo usaglasili naš različite ideje o tome šta da radimo, gde da idemo, koje interese da pratimo. Na kraju, problem ko će voditi, ko će određivati pravac kretanja u toku dana, postao je nerešiv.Zbog ove bitke oko kontrolisanja – nastavila je Šarlen – rukopis kaže da mi mislimo da je užasnoteško ostati dugo zajedno sa jednom osobom.To ne zvuči primamljivo. – rekao sam.To je upravo ono što sam i ja rekla svešteniku – odgovorila je. – On mi je rekao da zapamtim dadok većina savremenih društvenih bolesti verovatno potiče od ovog nemira i traženja, ipak je ovaj problem privremen, i sigurno će se rešiti. Mi konačno postajemo svesni onoga što zapravo tražimo, postajemo svesni šta znači ta mnogo ispunjenija egzistencija. Kada to potpuno shvatimo, dostići ćemoPrvi uvid.Onda nam je stigao ručak, i mi smo ćutali nekoliko minuta dok je kelner sipao vino i dok smo probali jelo. Kada je posegla preko stola da uzme zalogaj lososa iz mog tanjira, Šarlen je namreškalanos i zakikotala se. Shvatio sam kako je bilo lako biti s njom.U redu – rekao sam. – Kakvo je to iskustvo koje tražimo? Da li je to Prvi uvid?Oklevala je, nesigurna kako da počne.To je teško objasniti – rekla je. – Ali sveštenik je to ovako objasnio. Rekao je da se Prvi uviddešava onda kada postanemo svesni koincidencija u svom životu. Nagnula se prema meni. – Da li si ikada imao slutnju ili intuiciju o nečemu što si želeo da uradiš? Neki pravac kojim si hteo da kreneš u životu? I pitao si se kako je to moglo da se dogodi? A onda,nakon što si to skoro zaboravio i počeo da razmišljaš o nekoj drugoj stvari, iznenada si sreo nekoga, ili pročitao nešto, ili otišao negde gde ti se desilo ili razjasnilo ono što si onda zamislio.Pa – nastavila je – prema svešteniku, ove koincidencije se dešavaju sve češće i češće, i pošto jetako, one nas pogađaju tako da ne možemo da pomislimo da je to puki slučaj. Osećamo kao da je tosudbina, kao da nas kroz život vodi neka neobjašnjiva sila. Iskustvo izaziva osećaj tajnovitosti iuzbuđenja i, kao rezultat toga, mi se osećamo više živim.Sveštenik mi je rekao da smo to iskustvo letimično videli i da sada pokušavamo da gadoživljavamo stalno. Mnogi ljudi se sada svakodnevno uveravaju da je ovaj misteriozan pokret stvarani da to znači nešto, da se nešto drugo događa iza svakodnevnog života. Ova svesnost je Prvi uvid.Pogledala me je u iščekivanju, ali ja nisam rekao ništa.Zar ne vidiš? – pitala je. – Prvi uvid je ponovno uviđanje ove misterije koja okružuje naše pojedinačne živote na ovoj planeti. Mi doživljavamo ove misteriozne koincidencije, i čak iako ih još nerazumemo, znamo da su one stvarne. Ponovo osećamo, kao u detinjstvu, da postoji i druga strana životakoju tek treba da otkrijemo, neki drugi proces koji se dešava iza scene.Šarlen se sve više naginjala prema meni, gestakulirajući rukama dok je govorila.
of 00
Dzejms
668 Reads
Info and Rating
| Category: | Uncategorized. |
| Rating: | |
| Upload Date: | 08/12/2009 |
| Copyright: | Attribution Non-commercial |
| Tags: |
Leave a Comment